JESU VIHORI, JESU BURE, ALI NISMO SLAMKE

Va{e Preosve{tenstvo, svi znamo u kakvoj se situaciji danas nalazi Hercegovina, prije svega Crkva u Hercegovini. To stawe je najprije uporedivo sa onim u kojem su se nalazile crnogorske vladike tokom vjekovne borbe za opstanak izme|u turskog ~eki}a i nakovawa zla doma}ega . Mjereno Gorskim Vijencem , osje}a li se sada{wi Episkop Zahumsko-hercegova~ki kao jedna slamka me|u vihorove?
Ne bih rekao. Jer mi smo ovde vrlo dobro utemeqeni. Ova eparhija je od Svetog Save osnovana pre vi{e od osamsto godina; pa onda, imala je takve episkope kao {to je Sveti Sava II, kao {to je Sveti Danilo II, a onda niz velikih episkopa. Posle obnove Pe}ke Patrijar{ije je bio mitropolit Visarion, koji je paralelno sa Teodorom, Vr{a~kim episkopom, digao ustanak protiv Turaka. Digli ustanak 1595. g. na dve strane, verovatno prvi u Evropi. Posle toga je do{lo spaqivawe mo{tiju Svetoga Save, kao osveta turska, bukvalno: osveta poturice Sinan-pa{e. Pa onda je ovde ro|en i ovde bio episkop veliki div, na{ hercegova~ki mitropolit Sveti Vasilije Ostro{ki, koji je rodom tu, iz Mrkowi}a, nema dvadeset i ne{to kilometara odavde, u Popovom poqu. Jo{ je tu mesto gde mu je bila ku}a i sad se podi`e crkvica; kraj crkve mu je i majka sahrawena i na wenom grobu se javqa svetlost s neba. Na `alost, wegovo selo ga|aju sad usta{e granatama. Pa onda je, na moju veliku radost {to sam to nedavno saznao, a i li~no video, bio prvih dvadeset godina ovoga veka mitropolit sve{tenomu~enik Petar Zimowi}, potowi mitropolit Sarajevski, koji je u Jasenovcu ili Jadovnu stradao mu~eni~ki. Evo, nedavno sam bio u Ulogu na Neretvi, to je izme|u Nevesiwa i Kalinovika, video sam da je on osvetio 1907. godine crkvu, posve}enu Svetom Vasiliju Ostro{kom. I lepo pi{e na crkvi u kamenu: Osvetio Mitropolit Petar Zimowi}. Onda je ovde dosta svetiwa: starih crkava i manastira, mu~eni~kih mesta, zatim velikana duha i vojvoda i, naravno, tu je i blago~estivi hercegova~ki narod, juna~ki, vite{ki, koji me je zaista lepo primio, tako da mislim da nisam jedna slamka me|u vihorove. Jeste da ima vihorova, ali mi nismo slamke. Nismo ni trske, nego kao ove planine na{e, koje su
Svetigora, (izd. Cetiwska mitropolija), Krstovdansko-mitrovdanski broj 1992. br. 94/10. (Razgovor snimqen na magnetofonu u manastiru Tvrdo{u kod Trebiwa, sredinom jula 92.)

velike, koje povezuju i Hercegovinu, i Crnu Goru, i Bosnu, i Srbiju, i svetiwe koje su po tim planinama i tim dolinama. Hercegovina je, recimo, vrlo pitoma: ima kr{, ima kamewa, ima brda, a ima i vrlo fina poqa: Nevesiwsko, Gata~ko, Popovo poqe, Dabarsko poqe, i niz drugih, mawih, koja su divna, zelena, plodna. Kazuju da izme|u ovih brda, stena, planina, ima ovaj narod pitomine i plodnosti. I opstaje ovde. Vihorovi su razni. Bili su oni od fa{ista, nacista, usta{a, balija, koji su nas zatirali, genocid provodili nad `ivom Hristovom Crkvom u Hercegovini, pa onda je do{ao drugi vihor komunisti~ki, bezbo`ni~ki koji jo{ nije sasvim pro{ao, to ne treba sasvim zaboraviti. I, dobrim delom, mi smo sada u ovakvom stawu zbog posledica jednog fizi~kog i jednog duhovnog genocida od fa{ista i usta{a i od komunista i neokomunista. A vihor je sada i sa Zapada, od zapadnog sveta, i Amerike, a sa Istoka od islamskog sveta, koji je, paradoksalno, opet udru`en protiv nas, i kao Srba, i kao Pravoslavnih. I tako: jesu vihori, jesu bure, ali nismo slamke. Pogotovu {to imamo `ita u sebi, imamo zemqu zasejanu semenom p{eni~nim iz koga nastaje hleb, a seme p{eni~no, padaju}i na zemqu treba da umre, da bi rod donelo. To je jevan|elski zakon. I tako je uvek bilo ovde: `rtve na{e koje su padale i koje padaju bi}e to seme koje umire da bi novi plod donelo. Tridesetostruki, {ezdesetostruki ili stostruki, kako Bog ho}e, kako na{a voqa i namera bude otvorena za Bo`ju voqu, za Bo`ju blagodat. Kakav na{ bude doprinos saradwi i zajedni{tvu s Bogom, tako }e nam i biti. To zajedni{tvo postoji. Ovdje je, kao i u Crnoj Gori, i u svim srpskim zemqama i krajinama, narod ostao jo{ narod Svetog Save i Kosovskog Zaveta, postoji veza Neba i zemqe. Mesto te veze je, u stvari, Crkva. Zato je na{a Crkva najukorewenija ovde, zato sa takvim besom na wu, na manastire, na svetiwe, jame i grobove, nasr}u. Usta{e ho}e upravo to da uni{te, kao {to su nedavno u Prebilovcima uni{tili, tragove na{eg stradawa za Hrista, da speru Hristovo ime Srbinovo. Ali ne}e uspeti.

Hercegovac se dr`i neba

Ne ra~unaju}u Crkvu u Makedoniji, koja je vjerovatno najtragi~nije sudbine od svih / izuzev Crkve u Albaniji/ u na{im krajevima, tron hercegova~ki zajedno sa tronom temi{varskim i tronom budimskim ima najdu`e udovi{tvo i, po svoj prilici najtu`niju sudbinu u doba kulturnog i duhovnog genocida u proteklih pedeset godina. Mo`ete li nam re}i u kakvom ste stawu na{li svoj tron, svoj narod?

Ne bih to poredio ba{ tako sa Budimom i sa Temi{varom, ali je ~iwenica da je ova Eparhija bila malo zapostavqena, da dugo godina ona nije imala svoga eparhijskog jerarha a tra`ila ga je i, hvala Bogu, evo sada Sabor je poslao episkopa. Da li }u ja biti da popunim to dosad upra`weno mesto, pogodan daj Bo`e da to bude tako. Me|utim, ja sam zatekao eparhiju u stawu rata i ratnog razarawa; u stawu koje bi bilo ipak druga~ije da sam ja preuzeo direktno od dosada{weg administratora, visokopreosve}enoga mitroplita Vladislava, no on se mu~enik ve} tada razboleo (Mitropolit Vladislav se u me|uvremenu i upokojio-prim.red.) i wega je po~elo da progoni ovo ratno stawe: Nevesiwe, @itomisli}, Tvrdo{, Dobri}evo, i na kraju je preba~en za bolnicu Beograd. U me|uvremenu je i Mostar sru{en, Saborni hram, Stara crkva i Episkoposki dvor, koji jo{ ne znam; ka`u da se ~ula jedna velika detonacija tamo gde su crkva i dvor ali niko nije mogao da vidi, ne mo`e da se pri|e. Nedavno, dakle, posle ru{ewa Sabornog hrama, na sam praznik na Duhove, i @itomisli} je tako|e poru{en, a prvo je izgoreo. Wega su ga|ali takvim oru|ima, granatama koje gore posle eksplodirawa. Tako da ja nisam primio neku evidenciju, ni brojno stawe, nikakav iventar. Nisam primio ni arhivu, jo{ ni pe~ate nisam primio. To }e mi Patrijarh ovih dana, nadam se, predati treba da je to ve} uzeo od penzionisanog, te{ko bolesnog mitropolita Vladislava. A ne{to toga je ipak sa~uvano: ikone, slavske ikone `itomisli}ke, izgleda da je ne{to sa~uvano iz Zavale... Tvrdo{ je skoro obnovqen, pre rata, ali ima u manastiru Savina ne{to svojih starina, koje su jo{ odavno tamo, one se vezuju za ovo novije doba da bi, recimo, bila neka evidencija o Eparhiji Zahumsko-Hercegova~koj. Ja sam poslao jedan izve{taj Svetom Sinodu, gde sam, otprilike, opisao ono stawe koje sam zatekao: da je oko petnaest mesta sa isto toliko, ili ne{to vi{e parohija i crkava, prakti~no uni{teno. Uni{teno je sve preko Neretve, u samom Mostaru i nadaqe Brdska parohija, pa Duvawska, pa Kowi~ka, i jo{ s ove strane Neretve i niz Neretvu, s obe strane:^apqina, Gabela, Metkovi}. I ovamo prema Stocu imamo nova ru{ewa, a sad evo nam ovde blizu Trebiwa opet rat i ru{ewa: deo trebiwske op{tine, deo Popova poqa, Bobani, Trebiwsku {umu, Ivawicu zapalili su Hrvati nedavno. Ga|aju sve, izgleda ho}e da opet pro{ire svoju Hrvatsku, neka Endehazija da bude. I ka`em, ja nisam mogao, a nije mi ni bilo glavno da odmah pogledam i sve evidentiram u smislu brojnog stawa sve{tenoslu`iteqa, crkava, poseda, nego vi{e sam hteo da se na|em sa svojim narodom, koji je u stvari, `iva Crkva, i koji je pokazao du{u, svoju veru, svoju stalnost, postojanost, time {to se, eto, bori: ne da osvaja, nego da odbrani svoju grudu, svoju

Crkvu, svoju du{u, svoj obraz... svoju postojanost da potvrdi, {to je kroz vekove te{ko na hercegova~kom kamenu. Sad sam na{ao jedan popis svih na{ih crkava, sela, iz dvadeset i {este godine, pa sam uzeo kod sebe da prepisujem pa da posle upore|ujem: ima 1986. godine u kalendaru Crkve objavqen jedan snimak tada{weg stawa, ali pravo stawe }u tek saznati kada budem proputovao sva sela. Ve} sam obi{ao u Popovom poqu veliki broj crkava. Ima divnih crkvica, u selima, po grobqima, po brdima, i to starih. Koliko znam, po celoj Hercegovini ima starih, nemawi}kih crkava. Ovde iznad Bile}e, gore iznad Gacka... Ovaj kraj se i te kako vezuje za Svetog Savu, kao {to se, hvala Bogu, i sve Srpske Zemqe vezuju. Vezuju se crkvama, divnim crkvama, evu tu, ne znam da li ima kilometar, Mosta}i kraj Trebiwa imaju divnu crkvu Sv. Klimenta sa freskama sa~uvanim. Tako }u, ka`em, pravo stawe poznati putuju}i po Hercegovini Svetog Save i Svetog Vasilija. Mogu odmah da ka`em da sam, hvala Bogu, Bogu blagodaran i ovda{wim qudima zahvalan, {to imaju `ivu du{u i savest. Ne zna~i to nekakvo idealizovawe Hecegovaca, nego jednostavno konstantovawe da je to `iv narod, i da je to izvorno srpska zemqa; da ~ovek, Hercegovac, ima `ivu du{u, dr`i se neba, dr`i se @ivoga Boga. Ovdje je narod tako otvoren za nebo. Pre rata 1937. godine, preminuo je jedan narodni prorok Drago Spai}. Tu, na Zupcima, na Grabu, ima divan grob wegov kraj crkve Sv. Petke. ^ujem da u manastiru Savini imaju zapisi: da li wegovi li~no ili neko da je zapisivao.

Mislite na Draga Spai}a?

Jeste. To je ~ovek kome se javio `ivi Hristos. Wemu se zaista Hristos javio, verujte, ~itao sam wegov zapis tog vi|ewa samoga Hrista: to je jedan tako biblijski govor, govor iz @itija Svetih. Ovaj narod jo{ uvek `ivi po proro{tvima: stradawa, recimo iz 1941, u zbegovima, na planini Iliji, Sitnici i Bobanima, to je narod koji je stalno gledao, takore}i, znamewa vremena, znamewa neba, Bo`ja znamewa `ivota. Narod je ovo otvoren za `ivu veru, jer ima `ivo srce. O tome je i na{ hercegova~ki pesnik Jovan Du~i} govorio i svedo~io. Istina, ponekad je i lakoveran. Zato se u ovo smutno, ratno vreme lako pro{ire vesti koje zbune qude. Ovo su vremena tragi~na i stradawe svima visi nad glavom, i onda su qudi upla{eni. Ka`u, recimo, stradali ovi ili oni, poklani u nekom selu, katastrofa, a poka`e se da nije ba{ tako. To je malo svojstveno ovom ~oveku: sklonost ka hiperboli~kom, preuveli~anomto je otvoreno primawe `ivota, ne u tom smislu {to je ovaj narod nerealan, nego {to zaista `ivi iznad zemqe.

Ja sam zadovoqan, iako verujem da me o~ekuju te{ko}e, ali koga ne o~ekuju? Tegobe i te{ko}e u `ivotu, podvig, borili{te, krst, kao {to Apostol Pavle govori, kao {to Wego{ govori, kao {to govori na{e `ivo pravoslavno Predawe. Samo ime podvig, podvi`nik ozna~ava ~oveka kao onoga koji se bori, ide napred i ide navi{e. To je kao nazna~ewe sudbine qudske: podvig, ra{}ewe od deteta do ~oveka, a onda od ~oveka u meru rasta visine Bogo~oveka Hrista, ka`e Apostol Pavle ( Ef. 4,13), a u na{e vreme naro~ito nagla{ava otac Justin Popovi}. A to nagla{ava i mitroploit crnogorski, sada{wi, g. Amfilohije, koji je mawe-vi{e u sli~nom polo`aju, otkako je do{ao u svoju Crnu Goru, i to nagla{avam u svoju i na{u Staru Hercegovinu.

Rekli ste da smo pre`ivjeli duhovni genocid tokom posqedwih pedeset godina. Da li je to imalo ontolo{kih posqedica, da li se ne{to promijenilo u bi}u na{eg naroda? I fizi~ki genocid koji je on pre`ivio sigurno je pokrenuo ne{to u wemu, i to sigurno nije potpuno isti narod od prije. Rekli ste da je to jo{ uvijek narod Svetog Save, ali kakav je taj narod sada?
Da se desila promena, sigurno je. Ali, ~ovek je bi}e koje se mewa. U kom pravcu i u kom smislu? Sveti Vasilije Veliki je rekao da je sam nastanak na{eg bi}a, stvarala{tvom Bo`jim, stvarala~kim aktom Bo`jim, promena, pokret. Mi smo nastajali, po~iwali da postojimo blagodare}i Bo`jem neka bude , i bi!; pokret je i daqe u na{em bi}u. Na{ `ivot je, tako|e, pasha (jevrejska re~ pasha zna~i prelazak) , samim tim i mewawe. Me|utim, nije svaka promena, sama za sebe, kvalitet. Ono {to desnica Vi{wega promeni naboqe, to jr dobro, kao {to se ka`e u Psalmima. Na{ narod se, me|utim, mewao ne samo pod uticajem desnice Vi{wega, koja se spustila na nas. I ovaj fizi~ki genocid, i onaj duhovni, bili su ti{tawe, tiskawe desnice Gospodwe, svojevrsno karawe. Ali i svojevrstan znak pa`we, znak qubavi: ne napu{ta nas Gospod. U Bo`joj Kwizi se ka`e da Gospod bije sina kojeg prima ! (Jevr. 12,6).

Bog veruje u ~oveka

Bog bije sina kojeg prima?
Upravo tako. Svakog sina koga prima, bije, kara ga svojim posetama. One su miluju}e, ponekad karaju}e. Bog popravqa i mewa ~oveka i narod naboqe. Na{ narod se, me|utim, promenio i nagore. Nije svaka promena, ponavqam, naboqe: tu je do{lo do izvesne `eqe za lagodnostima. Imamo olake

karaktere, boqe re}i bezkaraktere, imamo izbegavawe truda i napora, hvaqewe, recimo juna{tvom, bez ikakvog pokri}a za to juna{tvo. Ili govorewe o obrazu, o ~asti, o slavi, o ugledu, a ovamo zjape {upqine i praznine iza tih re~i, ni~im nisu pokrivene te re~i. To se mo`e sresti kod svakog ~oveka, pa i ovde u Hercegovini. A o vlasti o na{oj da i ne govorim, naro~ito o ovim sada novijim vlastima. Komunisti su se hvalili i bilo je o~igledno da la`u; ovi sada se hvale upravo zato da bi prikrili prazninu ispod neuspeha, ispod katastrofa, ispod svojih neokmunisti~kih krahova. Me|utim, ni u krahovima, ni u padovima, ni u katastrofama, ~ovek nikad nije izgubqen ni propao. Bog je nepokajqivo svoju qubav pokazao i pokazuje prema ~oveku (vidi Rimq. 5,8 i 11,29). ^ovek je bi}e koje je s velikim {ansama, velikim mogu}nostima. Bog kad god {aqe ~oveka u svet, pokazuje svoju veru u ~oveka. On veruje u ~oveka. Nikad nema izgubqenog ~oveka. Nema za Boga, nema ni za onog ~oveka koji ho}e. Tu se vra}amo Dostojevskom, tu se vra}amo Jevan|equ: Hristos ni stu~enu tursku ne}e slomiti, `i`ak ili `i{ku koja tiwa ne}e ugasiti (Matej 12, 20). Zato, ontologija, bi}e naroda nije to {to se izmenilo, ali re}i to te uspavanke, zavaravawa da smo mi dobar narod, da smo mi sveci, da smo mi junaci, da smo mi ~estiti, i to sve onako |uture... tu jo{ ima i te kakvog posla, velikog, dalekog. Po{to to mi jo{ kao hri{}ani, govorimo: imamo velike apostole, imamo mu~enike, imamo svete... jo{ je Sveti Jovan Zlatoust, govorio, kada su tako hri{}ani govorili mnogobo{cima, on u svojim besedama, kao dijalogu sa wima, ka`e: Da, ali nam ka`u neznabo{ci a gde vam je sad Pavle, gde vam je sada Stefan Prvomu~enik? Gde su vam sada ti i takvi sveti qudi? Govorite kakvi su oni bili. A vi {ta ste? Na{e su generacije tome sklone, a to je po mom mi{qewu ne razma`enost, nego svojevrsna upropa{}enost odgojem, vaspitawem, {kolskim, komunisti~kim, dr`avno-politi~kim, doma}im vaspitawem, koje nam je Evropa nabacila, pa bilo sa kapitalisti~ke, bilo sa komunisti~ke strane. Oba ova morala (kapitalisti~ki i komunisti~ki) su jednako katastrofalni za ~oveka. I, zato, treba podviga, nema ni{ta xabalebice {to se ka`e. Jeste, svako je dostignu}e dar Bo`ji, sve {to ~ovek postigne, {to ostvari, to je uvek dar Bo`ji. Ali, ne mo`e bez nas, bez na{eg truda i napora. Zato, ovome narodu jo{ predstoje podvizi, predstoji trud, predstoji pre svega povratak Bogu @ivome i ~oveku `ivome i narodu `ivome.. Jedna lepa slovenska re~ vaspitawe zna~i hrawewe, fizi~ko i duhovno, ~iji je ciq da se vaspostavi onaj etos, onaj moral, ona prava narav. Nije na{ ~ovek ovde divqak, neki paganin, tobo` bogumil, i ne znam {ta sve izmi{qaju. On je plemenito stvorewe, ali plemenito stvorewe koje jo{ treba da se sa svojim sopstvenim trudom izgra|uje. Biqka koja treba da raste. Otac Justin je govorio: za jednu biq~icu treba celo nebo i cela zemqa: sunce za razvoj, voda, toplota, sve treba da u~estvuje da jedna biq~ica izraste, uzraste, i donese plod, a kamoli za ~oveka. Ne mo`e to

eto tako, odjednom, automatski - ~ovek! Kao neki sportista, ako ne trenira, ako se ne razvija ni{ta, zakr`qa}e u wemu taj talent. ^ovekovo bi}e je obdareno talentima, ali mora te talente da razvija, da umno`ava, ako ne mo`e sam da pozove druge, kao {to veli Jevan|eqe, da sara|uje sa drugima, da ih u saradwi sa drugima umno`ava. Zato, ovome narodu predstoje veliki podvizi, ali on zato ima materijal, ima kvalitet. Mo`da je ovo me{awe, {to nas sve sada mesi, u ovoj kaci gweva Bo`jega, ve} to. Ovo jeste me{awe zaista kao da nas je kazna Bo`ja sna{la; ne kazna, nego pravda, da joj tako pristupimo, pravda, koja je ponekad, ~ini nam se, nemilosrdna, ali spasonosna, jer je Bog prisutan. To Bo`je prisustvo je ono glavno i na{ narod veruje u Boga kao Boga pravde, i to je najmo}nija vera. To je @ivi Bog, nije idol, i to nije idolatrija no bogodoli~na i ~oveka dostojna teologija.

Narod, koji ~ini `ivu Crkvu se sada isto tako mijewa, dakle i Crkva se mijewa. Arhijereji sa ratnih podru~ja su se u avgustu sastali u Bawoj Luci da razmotre na~ine i mogu}nosti djelawa Crkve danas. Ve}i dio slavonske eparhije je izgubqen/ jer pravoslavnima na hrvatskoj teritoriji nema opstanka/, dijelovi gorwokarlova~ke, dalmatinske eparhije... Kako vidite Srpsku Crkvu, kada, ako Bog da, rat pro|e?
Mislim da bi trebalo i u ovom pogledu da se ugledamo na Veliku Hristovu Crkvu Carigradsku. Ona je mu~eni~ka Crkva: zamislite, tamo su Turci i islam po~eli da sti`u, na wen teren, od sedmoga veka. A onda su Selxuci osnovali u Ikonijumu, odakle je bio Sveti Amfilohije Ikonijski, svoj sultanat. Pa su onda do{le Osmanlije, pa su do danas ostali, i nisu se Grci Carigradski oslobodili od wih nikada. Mi smo se oslobodili pod Kara|or|em i posle Balkanskih ratova, a oni nisu ni do danas. Pa su ih iskorenili 1922-23. godine, sedam iz Apokalipse Crkava: Efes, Smirna, Tijatira, Filadelfija, Sard, Laodikija, Pergam (vidi Otkrov. gl. 2 i 3), a Carigradska Crkva do danas dr`i te mitropolije, makar kao titularne, i episkope, nadaju}i se da }e se mo`da obnoviti, ne bri{u}i ih iz diptiha, iz kataloga svoje Crkve. Ima potur~enih tamo, nekoliko stotina hiqada za koje se zna, u Pontu, delimi~no u Kapadokiji, ima mnogo pobijenih, grobova, svetiwa, crkava sasvim ili poluporu{enih. Ja sam to video, putovao sam onuda. Dr`e se, oni tamo smatraju to za prisustvo wihove Crkve. A na Nebu, naravno, ta Crkva je zapisana, tamo je weno mesto, i wena svetiqka svetli. Kao {to je na{ Vladika Nikolaj govorio, sveti Vladika Ohridski i @i~ki, u svom delu @etve Gospodwe, da je nebeska rizinica prepuna tog `ita poko{enog, i ovr{enog, i sme{tenog u riznice Carstva Nebeskog. Tako je i Slavonija, koja je od 15. veka bila Mala Ra{ka; i Dalmacija koja se vezuje za Nemawi}e, i ostali srpski krajevi i krajine: oni su dali plodove i u novije vreme i ranije su davali velike qude, stadalnike za veru. Recimo, setite se samo mar~anskih

kalu|era, gomirskih kalu|era, lepavinskih, komogovinskih/ po Komogovini je ime dobio Sveti Todor, Novomu~enik/ , onda novijih ovih Novomu~enika, od pre pedeset godina. Sada je skoro isto. Tako da verujem da }e Srpska Crkva, gledano organizaciono, biti ne{to druga~ija, ali mislim da ne treba eparhije, koje su do sada bile tu, ne{to bitno mewati. Mo`e se eventualno izvr{iti neka arodancija parohija, mogu se mo`da neke granice izme|u eparhija ne{to druga~ije postaviti, ali to treba da ostane. Kao {to je Pe}ka Patrijar{ija vekovima, pod Turcima, pod Austrijom, mewala se, imala ve}i broj eparhija, mawi broj eparhija. Imala je takvu, recimo, vitalnost, da kada je ukinuta Mar~anska eparhija, osnovao je patrijarh Arsenije ^arnojevi} Segedinsku. Sada je obnovqena Osje~kopoqska i Daqska, i Barawska, pa Biha}ko-petrova~ka u Bosanskoj Krajini je obnovqena. Tako da smo mi tu uvek i{li na du`e staze, trajnije da se postavqamo, zato {to je Crkva `iva du{a narodnog tela, ki~ma narodnog tela; i ne}e nam biti lako, zbog naroda, stradalnika, zbog izbeglica, zbog izgubqenih, poru{enih, brakova, domova, zajednica, poginule dece, svetiwa oskrnavqenih, zbog optere}enih savesti i du{a za zajedni~ki `ivot sa susedima, {to je verovatno jo{ te`e, ali i to }e do}i. Ostaje nam samo da se privikavamo. Bojim se ja tu samo politi~ke izdaje, i Srbi zaista treba da uzmu, i uzimaju, sudbinu u svoje ruke, a ne da o wima odlu~uju qudi sa strane, bilo iz Evrope, bilo iz vlasti, koji se izdaju za patriote srpske, a samo gledaju svoju vlast. Takve su, na`alost, vladaju}e garniture, strukture u Srbiji i u drugim centrima. Srpskoj Crvki }e predstojati veliki posao da svoj narod, posle onog fizi~kog genocida i ovog duhovnog od sada, pribere, povrati i dovede do preporoda, koji }e sigurno morati da ukqu~i u sebe pokajawe. Svaki pravi preporod uvek po~iwe pokajawem, tako i Jevan|eqe po~iwe: Pokajte se, jer se pribli`i Carstvo Nebesko. Jer, nisu Srbi vi{e vitezi bez mane i straha, straha od greha, pre svega, nisu vi{e tako ~istog obraza... Moramo priznati da postoji i izvesna kolektivna odgovornost. Jer, Srbi su bili izazvani i gurnuti, bili su, takore}i, prisiqeni da reaguju na neprimeren na~in, pa su po~eli sasvim nehri{}anski da se svete. Ali, imali su ~esto pritom komunisti~ke vo|e, u~iteqe, komandante, kojima moral ne samo {to nije bio svetiwa, nego je wihova politika bila amoralna. Oni su i govorili da je moral tvorevina dru{tvena, stvar klasnih interesa; zato su pogazili moral, zaboravqaju}i da i ~ovek i narod ima kao svoju stalnu konstituantu, sastavni ~inilac, moral, obraz, sliku Bo`ju u ~oveku, etiku, savest. Ne zna~i to da u Srpskom narodu nije i ranije bilo zala i zlo~inaca, ali nikada oni nisu bili ideal ni vo|i, niti ih je srpski narod u grehu wihovom {titio i veli~ao, nego ih je, naprotiv, uvek osu|ivao, odbacivao... Boqe ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrije{iti du{u, ka`e narodna pesma. I Wego{ ka`e: istrijebi gubu iz svog tora, da se o~istimo. To o~i{}ewe upravo predstoji Srpskoj Crkvi, koja ima iste te kvalitete koje ima i narod, jer mi smo Crkva pokajnika, Crkva gre{nika,

koji treba da se spasu. Zato je Bog i do{ao; Hristos je rekao: Da ste bili pravedni, ne bih dolazio; ja sam do{ao gre{nike da pozovem na pokajawe (Mat. 9,12-13). Zato, predstoji nam period o~i{}ewa, ali sila Duha Svetoga je sposobna za to; samo da ostanemo Bo`ji ako i padamo, da ustanemo.

Govore}i o promjenama unutar strukture Crkve Srpske, kao i o neophodnosti svenarodnog pokajawa, duhovno srodan glas se ~uje iz Potkozarja i Lijev~a poqa. Naime, `iteqi Srpske Gradi{ke/ dosad nasilno razdijeqene na Bosansku i Staru/ su odlu~ili pozvati slavonskog episkopa, gospodina Lukijana da rezidira u Gradi{ci, a Svetom Arhijerejskom Saboru predlo`iti formirawe kako je oni zovu Gradi{ko-jasenova~ke eparhije, koja bi obuhvatila najve}e simvole Srpskog stradawa: Jasenovac i Gradinu, Slavoniju i Lijev~e poqe/ gdje su stradali crnogorski i hercegova~ki rodoqubi/, i kona~no Kozaru sa Kne{poqem i manastirom Mo{tanicom, odakle su dva sveta: \akon Avakum i Teodor Mu~enik Mo{tani~ki i Komogovinski. Oslowena na wih i svetog Visariona Pakranskog/ Saraja/ , da li bi ona mogla biti makar nagovje{taj preporoda o kome ste govorili?
To je vrlo zna~ajan predlog. Pokazuje dobru voqu, pokazuje narodnu crkvenu svest. On ose}a sebe, ose}a zajedni{tvo crkveno-narodno sa Slavonijom, ali ne bi nipo{to trebalo da se bri{e ime Slavonske eparhije, niti wene granice da se potiru, kao {to vladika Lukijan ka`e: Moje je od Save do Drave. I jo{ ~ak preko Drave. I on se ne odri~e nikako tog dela, zato sve uske kalkulacije oko tog kolika je Zapadna Slavonija i {ta je to, i Vensov plan, za Lukijana jednostavno ne va`e. Ja se episkopu Lukijanu divim u tom saznawu. Ali treba biti realan: zaista bi dobro bilo da rezidira negde, gde }e biti postojaniji i boqe organizovan. Ovako se, mu~enik, seqaka i potuca. Mogao bi da premesti svoje sedi{te, bilo je takvih slu~ajeva: evo na{ Zahumski episkop se premestio nedugo posle Svetoga Save, ve} u vreme, izgleda, cara Uro{a, u manastir Svetoga Petra i Pavla, negde na Limu, zato {to su ovde bile borbe, bile su najezde Huna, bili su sukobi Ma|ara i Mle~i}a sa bosanskim vladarima, srpskim, zetskim, ra{kim, i tako. Posle se ta eparhija povratila, ona je jedno vreme bila u Blagaju, ovom na{em, ne{to kasnije je do{la u Mostar. No pre toga je sedi{te Episkopa Zahumsko-Hercegova~kog bilo dugo ovde u Tvrdo{u. Evo, sada je opet. Tako da taj preme{taj sedi{ta eparhije ne zna~i mnogo, nego se u jednom {irem krugu samo mewa centralno mesto. I to bi bilo dobro da ona pove`e a oni su i onako povezani zajedni~kim stradawem i borbama Srbe Kraji{nike sa Kozare, koji su ina~e dizali Komogovinu na Baniji, sa Slavoncima. Recimo, kako Gradinu i Jasenovac razdvojiti? Sava nije

razdvajawe nego spona, kao {to Drina ne razdvaja sada{wu Srbiju i Bosnu, nego upravo spaja; postoji pesma koja ka`e: Kolubara i Podriwe, vezuje te Drina sa Bosnom . Dobro je {to vladika Lukijan, ~ovek takav, takav episkop, komu podobajet da bude stradalnik, koji je bio u zatvoru, koji je narod i hrabrio i sahrawivao i oplakivao, i sastradavao sa wim. I strahove i radosti sa wima pre`ivqavao, dobro je {to je on tamo stalno. Kad ode negde, jedva ~eka da se vrati. Probao je da ode u Podravsku Slatinu, u Orahovcu, Pakrac... ja sam bio sa wim na dvesta {ezdeset metara od dvora, u jednom predgra|u pakra~kom u kome je grobqe srpsko i srpska crkva na grobqu sru{ena. A onamo mu i katredala sru{ena, kao i na{a sada:u Mostaru je katedrala, Saborna crkva sru{ena, a ne zna se {ta je sa starom crkvom na grobqu. Grobqe je ga|ano, leteli su sanduci... wenu sudbinu ne znamo, ali da}e Bog. Tako da je to dobra ideja, kao {toje dobra ideja da se pove`e onaj deo Bosanske Krajine sa Kninskom Krajinom, ili Banija i Kordun sa Novim i Krupom:to sve funcioni{e preko Une... Dubica, mu~eni~ka, ona i Kostajnica su mu~eni{tvom povezane na obe strane Une. Tako i to taj narod, i mi, smo jedno telo i jedna kost, jedna du{a i jedna vera jedna Crkva i jedan Gospod, jedno Spasewe, jedan ve~ni @ivot, jedno Carstvo nebesko.

Vratimo li se na sastradavaju}u apolkalipti~ku Crkvu Pergama, koju ste pomenuli, wen mitroploit, gospodin Jovan/ Ziziulas/ je na dan Va{e hirotonije, u Vr{cu rekao da se, nasuprot Vama,smatra usamqenim. Prvo, kao episkop jedne stradalne Crkve, drugo kao dugogodi{wi profesor pravoslavnog bogoslovqa u Rasijawu (Dijaspori) , odvojen od svoje matice, i kona~no, u samom svom, potpuno specifi~nom, bogoslovqu. Pri tom je Vas nazna~io kao jednog od rijetkih svojih sagovornika u teolo{kom svijetu; zato episkopa Zahumskohercegova~kog pitamo kao teologa: kakvo je bogoslovqe mogu}e u ovo doba?
Nakon {to se gospodin Atanasije zahvalio {to smo uop{te - pomenuli tog divnog ~oveka, za koga on misli da nije tako usamqen i da je zaista veliki pravoslavni teolog, tehni~ki problemi su odo`ili nastavak razgovora za sjutra. No, ujutru je prijetila opasnost da front prema Veli~anima (u Popovu Poqu) bude probijen i vladika vi{e nije imao mogu}nosti za razgovor.
(1992)