УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Историја Српске Православне Цркве

Тема: Свети Сава као богослов, пастир и дипломата

МЕНТОР КАНДИДАТ

др. Владислав Пузовић, професор Гојко Р. Клинцов 15/219

1
 Садржај

Личност Светог Саве . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

Писана дела о Светом Сави . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4
Време и место настанка Посланице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Значај Посланице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
Литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

2
 Личност Светог Саве

Личности Светог Саве и Немањића су веома битни како за Историју Српске Цркве
тако и за Историје државе. „Како је писао Станоје Станојевић, Србин, када помисли на своју
историју, он се прво и највише сећа те државе. Историје те државе, то је главна садржина
историје српског народа у средњем веку; то је држава Душанова царства, то је држава
Косовске битке, из те су државе готово све народне традиције, и све личности, које се
помињу у српској историји и традицији средњег века, играле су улогу у тој држави. Све
што је у српском народу поноса о народној прошлости односи се на ту дршаву, и
обнављање те дршаве била је садршина тежњи и жеља српског народа кроз векове.1“
Свети Сава је рођен као Растко Немањић око 1173. године у царској породици од оца
Стефана Немање и мајке Ане као најмлађи син. На двору свога оца је добио солидно
образовање. Био је даровит и волео је књиге. Од оца је добио Захумље на управу око 1190.
или 1191. године. Убрзо након тога 1192. или 1193. године бежи на Свету Гору и монаши
се у Руском Манастиру Светог Пантелејмона где добија име Сава. Као један од разлога
наводи се да је Растко побегао за Свету Гору не желећи да се ожени како је његов отац
планирао. Такође постоји теорија да је Стефан Немања одредио Растка за црквену службу.
Без обзира на то да ли је ова теорија истинита или не Свети Сава без унутрашњег призива
не би могао достићи висину духовног подвига, коју је достигао. Убрзо након смрти Светог
Симеона дошло је до борбе за престо између два брата. Тада Стефан Првовенчани шаље
писмо Светом Сави молећи га да се врати у Србију са моштима њиховог оца. Свети Сава се
вратио у Србију 1208. године, мири браћу и ту остаје да би просвећивао српски народ и
Србију очистио од Римског утицаја који је у неколико претходних година ојачао. На Свету
Гору се враћа 1217. године да би две године касније, У Никеји, убедивши цара Теодора I
Ласкариса и Васељенског патријарха Манојла Сарантена да није у њиховом интересу
снажење охридске цркве, извојевао аутокефалност Српске Цркве и поред свог
противљења, канонски изабран за првог архиепископа Србије. Свети Сава је био веома
активан, ишао је по народу и просвећивао га. Такође је организовао доста црквених сабора
на којима су поред епископа учествовали и монаси и световни свештеници. На њима је:
„прилажући им сам собом узор“2 Архиепископ је био све до 1233. године када га је заменио
Свети Арсеније Сремац. Тада Свети Сава одлази на пут у Свету Гору и у повратку се
разболео и упокојио у Трнову у Бугарској 1236. године.

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––
1.
Станоје Станојевић: „О српској кутури у средњем веку“. Из наше прошлости књ.
I ст. 23.
2.
Доментијан: Животи Светог Саве и Светог Симеона, ст. 170.ч

3
 Писана дела о Светом Сави

Многи текстови и многе књиге су код нас писане о Светом Сави, на жалост писано
је о свему сем о богословљу Светог Саве и о њему као теологу. Разлог овог стања је
незаинтересованост наших научника новијег доба, тачније последња два века. Приликом
истраживања научници су у делима Светог Саве и делима и списима везаним за Светог Саву
фокусирали на историју, књижевност, филологију, евентуално просвету, културу и многе
остале мање битне гране. Теологија, богословско искуство и визија Светог Саве су
избегавани и остављани по страни свесно или несвесно.
Чак је и доминиканац Фрањо Рачки осуђивао старе изворе3, радове и биографије
које по њему и нису у правом значењу ове речи. За Доментијана који је писац биографије
Светог Саве говори да „њему сваки моменат у животу Стјепана Немање и Саве даде повод
обширним богословским екскурсима“, тако да Доментијана „неима ни ни хисторичнога
слога, већ одише панегиричком помашћу“. Овакво схватање Рачкога није било усамљено,
многи су га стереотипно понављали.4
Ватрослав Јагић наставља кораком Рачког и укорава преводе Грчких тектова на
Српски карактеришући их као буквалне, држе се одређених грчких речи и због тога су често
нејасни. Такође говори како нема оригиналних дела а тако ни мисли и да је то последица
византијке мисли коју смо преузели. Најважнија ствар у овим делима се огледа у
богобојажљивости, оданости цркви и животу у самоћи.
Теолог и професор богословије, Петар Протић, има исте погледе везане за Светог
Саву. Тврди како одбијамо да видимо оно што се обично зове историја зато што писци
житија поред главних момената убацују своја омилитичка уверења у превеликој мери тако
да она постају главни део житија. На питање зашто је то тако протић одговара одговором
својих претходника, типичним западњачким одговором; криви византију. Да на свим
делима, и преведеним и оригиналним лежи Византијски печат. Да би оправдао своје погледе
он се позива на В. Јагића и Ф. Рачког али као и ни они не схвата да је тај период Византије
и Србије био кључан у настанку немањићке Србије.
Историчар Станоје Станојевић је 1935. године је објавио опширну студију о Светом
Сави. По њему је Светом Сави одједном нешто пукло пред очима и након испосника и
верског фанатика постаје револуционар који је изводио радикалне реформе. Након времена
посвећеном цркви он прелази на рад „ван Цркве, поста и молитве“. Такође напада сабор на
ком је Свети Сава изнео принципе православног хришћанства и тражио да се озаконе.

–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––
3
Ocjena starih izvora za hrvatsku i srbsku poviest srednjega vieka, Zagrev 1865 (прештампано из
„Književnika“, I, 1-4; II, 1-3).
4
Мишљење Рачког дословно цитира М. П. Петровский, Иларион митроп. Киевский,
Извѣстия ОРЯС ИАН, С. Петербург 1909, XIII, књ. 4, стр 102-103

4
 Људи који су достојни спомена су особе које су радиле на издавању текстова Светог
Саве и они који су радили целе или делимичне преводе дела Светог Саве, наравно нису ни
сви они имали подједнако позитивна мишљења о Светом Сави. Тако се историчак К.
Јиречек жали на Србе којима се више допадала речита и садржином празна похвална слова
у којима су величани светитељи. Такође имамо нашег познатог историчара В. Ћоровића
који за Светог Саву каже: „Он није много догматисао и на ту страну Црквеног васпитања
обраћао пажњу. Он је хтео да цркву створи активном, живом и непосредно заинтересованом
за цео прогрес народа.“5 Ово Ћоровићево запшажање је наишло на критике његових
савременика6, разлог томе је што садржи не познавање рада православне цркве и не погађа
духовни лик и заобилази богословски језик Светог Саве.
Након изнесених негативних спомена о богословљу Светог Саве дошао је ред на оно
супротно, многи су, поготово у новија времена о богословљу Светога Саве писали лепим
речима у неколико редова, пасуса у својим беседама, чланцима и осталим радовима о овом
Светитељу наше цркве. Мећу њима је био и прота Добросав Ковачевић који је 1901. године
објавио посебан рад под називом „Свети Сава као проповедник Српске Православне
Цркве.“6 додајући у прилогу и све проповеди Светог Саве.
У првом делу свог рада прота Ковачевић говори „величини и превласти византијске
културе над осталим“ и о њеним „великим траговима и полодовима на земљишту српске
државе и њенњ културе“ такође говори о великој учености Светог Саве стеченој на Светој
Гори. Прота примећује да је у жељи да искорени јереси и организује Српску Православну
Цркву, Свети Сава морао радити на црквеној књижевности. Међу проповедима Светог Саве
прота Ковачевич најпре истиче оне догматског типа, где се, како примећује прота види фино
схватање и појимање догматских истина које је својствено само највећим богословима.
Прота у даљем тексту не даје тумачење догматских беседа Светог Саве већ их само преводи
и то не у потпуности тачно, поготово не пасусе који су тешки за превести.
Након проте Ковачевића као богословом, проговориће о богословљу Светог Саве и
небогослови. Међу њима највећу пажњу заслужују Павле Поповић и Никола Радојчић.
Историчар књижевности Павле Поповић је озбиљније проучавао списе Светог Саве и
задржао се на богословљу. Говори о томе како је византијска књижевност била једна од
најачих у европи и говори о образованости Свете Горе. По мишљењу овог историчара
свештенство је у том периоду било неуко са примитивним појмовима вере. Помиње Савину
беседу и ту видим о како Свети Сава заправо тумачи православни Символ вере, истиче да

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––
5
Историја Југославије, изд. „Народно Дело“, Београд 1933, цтр 109 – За жаљење је али је
врло карактеристично да се, између толико других постојећих и могућих карактеристика о Светом
Сави, управо на ову и овакву Ћоровићеву карактеристику (о богословско-догматској
незаинтересованости Светог Саве) позива недавно изашли Званични „Opći šematizam Katoličke crkve
u Jugoslaviji 1974“ (изд. Бискупске конференције Југославије, Загреб 1975, стр. 642).
6
Посебни отисак из „Гласника Православне Цркве у краљевини Србији“ Београд 1901.

5
Свети Дух произилази само од Оца, а не и од Сина како тумаче Католици, такође да Христос
има две природе а не једну како су тумачили монофизити и још многе истине вере. Ова
беседа разлаже само прве и основне појмове хришћанства и православља. И по Теодосију
Свети Сава је патви проповедао оно неопходно и потребно што би значило да је паства била,
што се тиче вере на ниском ступњу знања. Ми се не можемо сложити са мишљењем П.
Поповића јер су ово централне и највеће догме Хришћанства и Православља.
Никола Радојчић је још више пажње посветио богословљу Светог Саве, за
Доментијаново житије закључује да представља „византијски поглед на живот светитеља“
а за сва питања везана за светог саву вели да је потребно најпре ући што дубље у византијски
државни и црквени развитак и повезивати га са српским догађајима. По њему је свако ко се
бавио животом и делима Светог Саве а пре тога пажњну није посветио Вазантији направио
је огромну грешку која му се увек враћала. У својој студији сведочи да је Свети Сава
одлично познавао догмате и православну етику. У каснијем делу износи анализу у којој
закључује да се Теодосије фокусира на „Савино морално богословље“ док се доментијан
фокусира на „догматичко богословље“.
Анализира беседе Светог Саве и за најаутентичнију сматра беседу Светог Саве
епископима, из беседа закључује: „Богословско знање Светог Саве, види се, било је
пространо, дубоко и складно. Он је исто тако добро знао догматско богословље као и
морално, био је одличан православни апологета, у познавању канонског права није му било
премца, као што јамачно Српска Црква дуго није имала проповедника и налик на Светога
Саву. Богословско знање било је основа васколике његове радиности.“
Радојчић понет западним делима износи мишљење о исихазму и заступању Светог
Саве „посебног типа спрског монаштва“ На жалост многи научници, па чак и данас
преписују не проверене погледе на исихазам. Исто тако од западних научника преузима
мишљење, са којим се ми не слажемо, да у делима Светог Саве „и не богослов може лако
открити науку о предестинацији“ Свима упућенима је познато да је ово учење
карактеристично на западу поготово у периоду од времена Августина па до данас.7
На срећу у најновије време доста су напредовала истраживања о Светом Сави и
његовим делима, биографијама, преводима и најважније од свих, његовом богословљу.
Такође наши богослови су се приближили теми богословља Светог Саве па се чак и
појавила мања расправа под насловом „Теологија Светог Саве“ Ову расправу је написао
прота Васо Ивошевић, професор богословије8, рад од двадесет штампаних страница по
преводу Л. Мирковића и М. Башића.

––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

7
Ср. О томе одличну студију Н. Мацукаса: Предиспозиције и карактер „апсолутне
предестинације“ у односу на библијско учење о „избору“ и „предназначењу“ (на грчком), у
часопису „θεολογία“, Атина, том 37, 1967, св 3-4, стр. 439-458 и 621-632.
8
Штампана у часопису „Православна мисао“ св. 20, 1973, стр. 16-36, и као сепарат Београд
1974.

6
 Писац Жичке Беседе о Правој Вери

Питање које се поставља већ можемо видети у самом наслову, оно се односи на писца
Жичке беседе о правој вери а оно гласи: Да ли је ово беседа самог Светог Саве или је заправо
Доментијанова, како се обично и мисли, коју је он саставио па касније преписао Светоме
Сави.
Одговор на ово питање дају многи научници а неке од њих смо могли видети и у
досадашњем тексту. Сви који замерају Доментијану на богословсвовању сматрају да је он
све богословске текстове у житију написао и приказао их као светосавске. Он управо хвале
Теодосија за избегавање Доментијановог „богословствовања“. Међу њима је и Јарослав
Шидак који тврди да је „Савин тобожњи говор“ измишљен и да се код оба аутора знатно
разликује.9
У ауторство ове беседе не сумња одређен број наших научника који су са разник
страна писали о Светом Сави и његовом раду али је ретко ко од њих довољно пажње
посветио овој беседи.
Мало више пажње је овој беседи посветио већ поменути Добросав Ковачевић који за
беседу каже да је аутентична беседа Светог Саве због елемената против богумила. Павле
Поповић је такође сматра аутентичном али је превише упрошћава и наводи ствари које она
не садржи. За аутентичну је сматра и Никола Радојчић и хвали је сматрајући да она садржи
програм рада Светог Саве за целу Србију.
Имамо и треће мишљење од стране М. Кашанина које је веома интересантно, он
сматра да беседа не припада Светоме Сави него Доментијану али тврди да се у њој налазе
Савине идеје, по беседи се види да се разликују идејно и реченички од Доментијана.
Највећи значај по питању аутентичности беседе имају Александар Солојев и
Владимир Мошина. Солојев помиње сабор у Жичи и о одлукама које је Свети Сава донео
на том сабору, такође анализира податке обојице Савиних биографа али углавном следује
Теодосија јер је за њега он тачнији. Говори о Савиним седам тачака исповедања и то су
ставови о клањању: икони Христа, Богородице, Часном Крсту. Светим Тајнама, иконама
Светаца, о поштовању светих цркава и о прихватању апостолског Предања и „исправки
светих отаца.“ Такође први јасно указује везу Беседе Светог Саве са Синодиком и Жичким
Сабором.
Мошин исто као и Солојев тврди и доказује да прва редакција Синодика потиче од
самог Светог Саве. Тврди да је Синодик Свети Сава саставио много раније и да је жичка
верзија већ измењена како би била погодна за тај временски период. Овде видимо да је
Синодик сигурно саставио Сава и да је читан на сабору у Жичи 1221. године.10

–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

9
Студије о „Цркви Босанској“ и богумилству, Ј. Шидак, Загреб 1975., стр. 320
10
И Солојев и Мошин као датум Жичког сабора усвајају 1221. годину

7
 Беседа Светога Саве о Правој Вери

По свом садржају беседа може да се подели на 3 дела односно 15 параграфа.11 Први

део (параграфи 1-3) је уводни део беседе где се отвара тема о правој црквеној вери. Други
део (параграфи 4-10) је главни догматски део беседе. Трећи део (параграфи 11-15)
представља закључак у коме се даје завршна пастирска поука.
Да би смо разумели боље беседу потребно је да је мало детаљније проанализирамо.
Свети Сава беседу почиње са обраћањем и то следећим речима: „Браћо и пријатељи и оци
и чеда“. Ово су хришћанска имена и називи изражавају једнако достојанство и част свих
верних, и пастира и пастве, јер су сви они богозвани синови Божији у Сину Божијем и зато
браћа међу собом. Након тога их позива да послушају исповедање вере и на тај начин
прихвате објављивање и исповести догмата Божијих и самим тим се самопотврде као
самостална, аутокефална Црква. Беседу наставља објашњавајући повести дате ученицима и
Апостолима да проповедају речи његове и на тај начин правда исповедање догмата.
Образлање да је ова заповест дата уј самом почетку Хришћанства, у првим вековима али и
да није престала са њиховом смрћу.Ово допуњава Апостолским прејемством.
Говори о достојанству као епископа које он није примио од човека, нит од
Васељенског Патријарха нит од папе, он није делегат него од Христа уздигнут и постављен
на апостолски престо Цркве Саборне у Србији. Ова свест о епископском достојанству нам
сведочи богословско-еклисиолошку свест Светога Саве. Након овога говори да праву веру
чине речи спасења и божански догмати тј да су православна вера потврђена на седам
Васељенских сабора. Говори да оваква вера јесте вера Цркве и да се због тога разликује од
јеретичких вера. Помиње однос живота и вере и да морају да буду у равнотежи јер уз праву
веру иде и прави живот.
Главни део започиње говором о вери у Свету Тројицу након чега долази помињање
а затим читање символа вере. Верује се да није прочитан само Никејско-цариградски символ
вере неко неко опширније, можда чак и епископско исповедање вере, где утврђује веру у
Свету Тројицу. Тријадологију овде изложену можемо најлакше објаснити као веру не у
једног Бога него троичну веру. Вера у Бога Оца, Јединородног Сина и Светога Духа. Тачније
у три ипостаси, лица у једном Божанству, у једној Божанској природи,
Говори о тајни личности Исуса Христа, то је Божанство Христово и његово место у
Светој Тројици, а са друге стране садржи икономију, то јест домостро спасења кроз
Христово оваплоћење и постојање истинским човеком и кроз његово страдање и васкрсење.
Тајна Личности Христове је централна тајна Хришћанства. Христос је савршени Бог и
савршени Човек, па ипак Један и Једини, једно Лице, једна Личност, једна Ипостас са две и
у две савршене природе, и са две савршене воље и енергије, божанском и човечанском.
–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

11
Цела беседа подељена у параграфе се може наћи у књизи „Богословље Светог Саве“,
Атанасије Јевтић Врњачка Бања: Свети Симеон Мироточиви, 1991., стр. 72-87.

8
 Након Христологије следи део који говори о поштовању Часног Крста и светих
Икона Христа, Богородице и Светитеља, и такође светих црквених сасуда, храмова и светих
места. Затим садржи исповедање Седам Васељенских Сабора и светих Помесних Сабора
Православне Цркве. На крају долази одлучивање и анатемисање свих јеретика и њихових
догмата.
Закључак се може поделити на два дела, у првом делу се враћа на почетну тему о
правој вери коју назива благочешћем, овај израз означава у православним текстовима, оно
нераскидиво и нераздељиво јединство праве вере и правог живљења по Богу. Тако су многи
оци, па и Свети Сава изједначавали благочешће са православљем.
У завршном делу Сава инсистира да народ треба да служи само једном истинитом
Богу. Ово нас наводи на мисао да га треба у том моменту упоредити са пророком Божијим
Илијом када је овај говорио народу Израиљском: „Немојте храмати на обе ноге већ ако је
Господ истинити Бог, идите за њим“. Ово не значи да у Српској земљи било пуно јеретика
да би Свети Сава просто по први пут учинио Србе правим православним хришћанима. У
беседи смо видели да постоји сталан дијалог са јеретицима а након њега и дијалог са
конкретним јеретицима Савиног доба. Познато је да су богумили одбацивали црквено
крштење, управо зато Свети Сава и наглашава нераздвојност јединство праве вере црквеног
крштења у име Свете Тројице.
Богумили инсистирали на усамљеној личној и сталној и молитви, као једином
средству спасења. Свети Сава одговара тако што указује својој пастви и поучава је речима:
„Ми који смо хришћани обећали смо молити се Богу своме свагда.“ Намерно опширно
цитирање Старог Завета утврђује значај и важност Старог Завета у Цркви Хришћанској
наспрам, богумилског одбацивања и порицања свег старозаветног Откривења и
приписивања истога ђаволу.

9
 Богословље и духовни живот у Студеници

Манастири су од њиховог настанка били расадници богословља и духовности, исто

тако је случај био у Србији. Студеница као први наш манастир била је и остала и дан-данас
је извориште Православног богословља и духовног живота. Стога се ствара потреба да
прозборимо о почецима православног богословља и духовности у Студеници.
Бити православни хришћанин значи истовремено: имати праву, истиниту веру
Христову и прави, христолики живот. Још је Свети Сава у житију Светога Симеона
посведочио за свог оца да је и пре монашења био подвижник у православљу и добром
духовном животу. Са подизањем Студенице код Немање се све више јавља жеља за личним
монашким животом и он се тада посебно моли Гогу да га удостоји анђелског и апостолског
образа. Ово нам такође сведочи Свети Сава, његов биограф: Христова љубав рашћаше у
њему, и она разгараше срце његово, као дом Њему припремљен и као сасуд пречисти Духу
његовом Светом.
Господ је дефинитивно на Немању утицао и директно али и преко сина му Саве
његовим монашењем и духовним утицајан отуда. Свети Сава је у једном писму позвао оца
да пође на монашки пут. Иако је Доментијан писмо препричао и украсио пренео је основне
Савине мисли. Требали би да се осврнемо на садржај овог писма из разлога што нам оно да
је доста елемената помоћу којих можемо боље да схватимо богословље и духовност обојице
првих Студеничких светитеља.
Сава у почетку говори о Христу и рађању у Духу Светом и томе да је сам Бог љубав.
Исто тако описује како тај човекољубиви Бог напаја и храни њега истинитом вером и
љубављу Својом. Савине последње речи у овом писму представљају молитву у којој он
прижељкује искрено и праву веру Бога живога.
Као пример и доказ богословља и духовног живота прве двојице Студеничких
Светитеља имамо два значајна текста у самој Студеници. Ова два текста су беседе Светог
Саве које су сачуване у Студеници али су уједно карактеристичне и за Светог Саву и за
Светог Симеона. Прва, иако ју је написао Свети Сава односи се Светог Симеона, јер у њој
Свети Сава говори о православној вери и врлинама у животу Симеона Мироточивог.
Ову прву Студеничку беседу Сава је изговорио као архимандрит када је по жељи и
молби свога брата Стефана дошао из Свете Горе са моштима оца над којима је измирио
завађену браћу.12

–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Цела беседа се може наћи у књизи „Богословље Светог Саве“, Атанасије Јевтић
12

Врњачка Бања: Свети Симеон Мироточиви, 1991., стр. 119-122.

10
 Тумачење прве Студеничке беседе

Примећујемо да је упућена не само студеничким свештеномонасима и монасима,

него и присутним српским велможама и свему побожном Српском народу. Самим тим ова
беседа има саборни карактер. Друго што одмах пада у очи је карактеристично за све његове
беседе. Све што се дешава он посматра као непосредно дело Божије.
Карактеристично је то што си Свети Сава скоро дословно надовезује на Житије
Светог Кирила и Светог Методија, где се такође у првом плану истиче Домострој спасења
у Христу, у који су позвани и укључени сада и Словенски народи. Доказ присуства
Домостроја спасења у Српском народу јесте, по Светом Сави, благодатно прослављење и
чудотворно пројављење Преподобног Симеона Мироточивог. Можда се некоме чини да
Сава овде препричава значај Светог Симеона, али то неће бити тако ако се узме у обзир да
главни циљ Христовог Домостроја спасења јесу Свети људи.
У последња два пасуса имамо сличност са класичним светоотачким текстовима из
њихових беседа о васкрсењу мртвих и живот у вечном, тако да је овде Свети Сава један
заиста православни патристички теолог који на примеру мироточивог и чудотворну тела
Светог Симеона конкретно тумачи речи Христове и Апостолске у нашем васкрсењу у
Христу и сунаслеђу Њему и са Њиме живота вечнога.
Ово су најосновније мисли ове светоотачке поуке Светог Саве Студеничким
монасима. Могли би даље развијати богословску беседу али се из овог виде основне
богословске карактеристике. Треба констатовати на крају да ова беседа спада у ред
традиционалних монашких поука, какве су познате читавом светоотачком преданју
православног Истока.

11
 Тумачење друге Студеничке беседе

Друга Студеничка беседа13 је веома слична савиној већ поменутој Беседи о правој
вери. Нарочито је слична зато што говори о Домострују нашег спасења. У беседи о правој
вери говори о домостроју кроз Свете Апостоле а сада још опширније говори о истом јер је
он уздигнут на епископство у Цркви Божијој.
Само у овој беседи напомиње величанствен Економију Свете Тројицекроз све сфере
њене историје од Апостола и Отаца па до њега. Тако да он себе препознаје у истој емисији
у који су били и апостоли. Народну напомиње да су поверовавши у Христа ступили у
Божански Домострој спасења.
Након овога следи део који је Сава посветио Господу Христу где износи основне
догматско-богословске истине о оваплоћењу Господа Исуса Христа. Овоме је посвећен
највећи део друге беседе, али је акценат стављена Христово човекољубље. Нећемо се
задржавати на Савиној Христологији него ћемо се преусмерити на сотирологију Савиног
богословља. Он све повезује са нашим спасењем и са свакодневним хришћанским животом.
Основно у овом примењеном богословљу јесте велика љубав Божија према нама.
Оно што је битно је да Свети Сава ту исту Љубав Божију користи као основ
хришћанског живота. Иако се често позивао на Божије заповести није сматрао да они
представљају етичко и морално убеђења. Сматра је да треба да представљају начин тог
живота.
Сазнавши све ово можемо закључити да су богословље и духовни живот најтесније
повезани и да представљају исту хришћанску стварност. Срж свега овога љубав, божија
љубав према нама људима, пројављена кроз оваплоћење Христово.Свети Сава је
представник најсветлије традиције духовног живота и подвижништва. А ипак нам ова
беседа сведочи да је Свети Сава прошао кроз трезвено искуство борба са гресима и злим.
За крај је битно да напоменемо још један значајан моменат који се налази као
реченица претпоследњег пасусау којој Свети Сава повезује све своје богословље и
духовност са православном црквеношћу. Она се огледа верности Светом Предању као
живом току црквене вере. Ово представља основни карактер студеничког богословља које
су започели Свети Симеон и Свети Сава као није ни први богослови и духовници

–––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––––

Цела беседа се може наћи у књизи „Богословље Светог Саве“, Атанасије Јевтић
13

Врњачка Бања: Свети Симеон Мироточиви, 1991., стр. 128-131

12
 Еклисиологија Светог Саве

Представљамо најосновнију визију еклисиологије Светога Саве јер немамо ни

времена ни простора дај обрадимо детаљније. Свети сава је еклисиологију поистовећивао
са Божијим Домостројем.
Еклисиологија за Светог Саву јесте продужени Божији Домострој спасења људи,
који историјско Црквом преко Апостола и Отаца досеже и до Савиног Времена. Доментијан
наводи да Свети Сава Цркву осећа као „ради љубави створено једно стадо Анђела и људи,
као и то да Сава „благодаћу Божијом и силом Духа Светог“ сабираше у Цркви „сабор свег
народа Божијег“ и имајући „богодаровану власт небеску и земаљску“, он у Цркви позиваше
сво „мноштво људи богоизабраних у сједињење Свете Једносуштне и Животвореће
Тројице“.
Доментијан такође наглашава схватање да је Свети Сава наследники сапрестолник и
сврстник Светих Апостола, ово схватање је слично као као и мишљење које су имали Света
Браћа Кирило и Методије. Када су Света Браћа основала Цркву међу Словенима они су је
основали поштујући канонски поредак и сматрали су је поном и самосталном Црквом
Божијом.
Свети сава је знао да не треба и самим тим и није апсолутизовао ни један историјски
стадиум процеса црквеног организовања, он Цркву није сматрао Цариградском или
Римском својином нити је сматрао правном организацијом којој он командује. С друге
стране није ни релатизовао устаљени канонски поредак у Цркви Божијој на истоку јер је и
сам тај поредак дошао од Бога. Управо због овога је Свети Сава одлучио да оде код
Цариградског Патријарха који је тад био надлежан за Српске територије и од њега затражи
аутокефалност.
Оно што је Свети Сава еклисиолошки хтео је пуна црквеност, па је зато и учинио
оно што констатује његов биограф Доментијан, који каже: „Благодаћу Божијом и силом
Духа Светога сав сабор народа Божијег прихваташе речи из уста Преосвештенога, и
молитвама његовим Свети Дух све оживљаше у Срцима правоверних, и стремљаше
мноштво људи богоизабраних у сједињење Свете и јединосуштне и животвореће Тројице“
Са овим се завршавају и покривају све категорије које су код Светога Саве јако мало
или скоро никако обрађиване.

13
 Литература

1. Атанасије Јевтић „Богословље Светог Саве“, Врњачка Бања: Свети Симеон

Мироточиви, 1991. година

2. Др. Ђоко Слијепчевић „Историја Српске Православне Цркве, Прва књига, ЈРЈ,
Београд, 2002. година

14