Балкански ратови

Балкански ратови представљају трећу и последњу фазу источне кризе која је завршена готово
потпуним протеривањем Турака са Балканског полуострва и формирањем тј проширивањем самосталних
Балканских држава. Држава која је настала јесте Албанија 28. Новембра 1912.год. а државе које су знатно
прошириле своје територије јесу Грчка која је добила Епир и Тракију. Бугарска која се проширила на југ до слива
Марице и Србија која је добила Македонију, Косово и Метохију. Рат Балканских држава је био праћен пре свега
савезима између Србије, Бугарске и Грчке који су током прве половине 1912.год. склапани у циљу војне и
економске помоћи и сарадње а уз благослов Русије, Енглеске и Француске. Црна Гора је савезу приступила на
крају, почетком октобра 1912. Али је и прва напала Турску 8. октобра чиме је Балкански рат почео. Савезници су
пре почетка рата са Турском дошли до следећег договора. Србија као награду за учествовање у рату добија излаз
на Јонско море у луци Драч, територија Косова и Метохије је такође њена. Бугарска добија источну Тракију
укључујући град Једрене као и делове Македоније. За спољне области на које право полаже и Србија одлуку ће
донети Руски цар. Грчка добија западну Тракију, Епир и Первезу као и острва у Егејском мору. Реагујући на
стварање савеза Балканских држава, велике сине, нарочито Немачка, Француска и Аустроугарска су покушали да
одговоре савезнице од рата са Турском али то није успело. Крајем септембра и чланице Балканског савеза и
Османско царство мобилисали су своје армије. У рат прва улази Црна Гора нападом на тврђаву Дечић. Остале три
чланице 13.октобра упућују ултиматум порти који она није могла да прихвати па тако 17. и 18. октобра и оне
улазе у рат. Свака држава савезница је за себе водила рат. Бугари сусе суочили са већином Османских снага.
Бугари се сукобљавају са Турцима у Тракији и источној Македонији. Срби и Црногорци имају операције према
Косову и Метохији, Рашкој, Северној Македонији и Албанији. Грци воде борбе у јужној македонији око солуна и
према Епиру и Јањини. Бугарска је била војнички најјача од савезника. Главни циљеви били су освајање Тракије и
Македоније стим што је Македонија требала да остане подељена са Србијом и Грчком. Бугари су се надали да ће
највећи део Македоније, укључујући Солун припасти њима. Главни циљеви Србије осим изласка на море били су
заузимање Косова и Метохије и северне Македоније укључујучи град Скопље. Српска команда је очеквала код
Овчек поља у околини Скопља најјаче сукобе са Турцима. Српска војска је учествовала организована у три армије
којима су командовали генерал Петар Бојовић, генерал Степа Степановић и генерал Божидар Јанковић.
Краљевина Грчка је сматрана најслабијом од три главна савезника. Главни циљ било је заузимање Епира као и
Солунског Залеђа заједно са Солуном а задатак Грчке морнарице састојао се у томе да Грчка спречи снабдевање
Турске војске морским путем. Краљевина Црна Гора имала је малу и војнотехнички застарелу војску. Главни циљ
Црногорске војске био је освајање Скадра али је осим Скадра пажња била усмерена ка Новом Пазару.

Османлије су се 1912.год. налазили у тешкој позицији, већ дуже времена Османлије ратују против
Италијана у Лидији што је утицало на распоред војних снага на балкану. Младотурка револуција је изазвала
сталну нестабилност и у војсци и у држави. Немачка је покушала да реорганизује Турску војску али су ефекти
били под знаком питања. Редовна војска је била добро обучена и опремљена али је резерва коју је махом чинило
не муслиманско становништво предтављала слабу тачку Турске војске. Прве велике битке у првом Балканском
рату биле су када је Бугарска у питању на линији Једрене-Лозенград. Када је реч о Српско-рногорским
операцијама прва и највећа битка у ратовима је била у Куманову између 23. и 24.октобра 1912.год. резултат је
била Српска победа после чега је фенерал Радомир Путник унапређен у чин војводе. После овога Турска војска је
била скоро потпуно разбијена у овом делу радишта што се видело и у поразу код Прилепа 3.новембра исте год.
После победе у битци код Битоља 19.новембра исте Срби су контролисали југозападну Македонију укључујући
Охрид. Тако је петовековна Турса власт над Македонијом окончана. Постојао је предлог да Срби наставе низ
Вандарсу долину до Солуна. Војвода Путник је то одбио пошто јее знао да су у Солуну већ били Грчки и
Бугарски војници па би се ситуација само још више закомпликовала. Грци су напредовали у правцу Дојранског
језера и реке Струме као и према острву Тасос. Османлијска фота је у почетку рата остала унутар Дарданела и
сваки покушај да она уђе у Егејско море био је заустављан од стране Грка. Први балкански рат је завршем миром
у Лондону који је закључен 30. маја 1913. год. Овим миром Османско царство је изгубило сву територију западно
од линије Енос-Мидија. Територија балканског полуострва која је остала у Турским рукама је сведена на ширу
околину Цариграда. Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напусте Албанију. Србија је држала потез који је
ишао од Диране до луке Драч. Грчка је држала северни део Епира укључујући приморски град Саранда. Црна
Гора је држала Скадар. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала колонијалне аспирације
према Албанији па јој је зато одговарала више јединствена област него расцепкана али и Аустроугарска која је
желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после
анексије Босне. Лондонским уговором је:
• Створена Албанија.
• Грчка добила Крит, Епир, обалу Јонског мора и Егејска острва осим Родоса и Лезбоса.
• Рашка је подељена између Србије и Црне Горе.
• Бугарска је добила део Тракије укључујући град Једрене.
Уговором није регулисано питање Македоније која постаје предмет спорења међу савезницима.

Како је Србија била принуђена да се одрекне већине свог ратног плена тј. да се повуче из Албаније
тражила је конпензацију у добијању Македонске територије ради повезивања са луком у Солуну. Бугарска је
сматрала да су њена територијална проширења не довољна. Заузимањем Македоније Бугарска би учврстила свој
централни положај на Балкану. Осим проблема са Србијом Бугари су имали проблем са Румунима који су
тражили тврђаву Силистрију на Дунаву ради комплетне контроле над Дунавом. Руска арбитража је споро
напредовала зато што Руси нису желели да изгубе ни Србију ни Бугарску. По личној наредби Бугарског Цара
Фердинанда Бугари су ноћу између 29. И 30. јуна 1913.год. напали Српске и Грчке трупе код Брегалнице тј у
долини Струме и околини Тасоса. Бугари су желели да пре напада ликвидирају део Српских официра код Штипа
тиме што су их позвали да дођу у Штип који су Богари држали на заједничко фотографисање. План није успео.
Главна битка против Срба била је на реци Брегалници коју су Бугари изгубили. Грци су победили у битци код
језера Волви и луке Кавали. Осим Срба и Грка против Бугара су устали Турци и Румуни. На фронту у централној
Македонији Српске странке су потерале Бугаре на исток у Брегалничкој битци од 30. јуна до 9.јула 1913.год. У
међувремену Бугари су почели да нападају ка Пироту па је тако заустављена Српска офанзива. Грчки краљ
Константин је одбио предлог своје владе за примирје али је наишао на контранапад бугара 29.јула. Тражио је
помоћ од Срба али они нису могли да је пошаљу.
Румуни су напали Бугаре 10.јула заузевши Сподну Добрачу. Турци су повратилу своје поседе у тракији
укључујући Јадране које су Бугари напустили 23.јула без испаљеног метка. Турска и Румунска војска нису имали
жртве у борби али су зато патили од колере. Примирје је потписано 31.јула а питање територије решено је
уговорима потписаним у Букурешту и Цариграду. Бугарска је изгубила већину територија задобијених у првом
балканском рату. Највећи добитник Другог балканског рата била је Србија. Македонија је подељена на три дела:
Вардарска је била највећа и припала је Србији, Егејска са Солуном је припала Грчкој и Пиринска је припала
Бугарској. У септембру 1913.год. у околини Охрида избија први оружани сукоб на Српско Албанској граници.
Други балкански рат је завршен миром у Букурешту омогућивши постизање мира који је трајао скоро годину
дана. У народном предању балкански ратови престављају златни период новије Српске историје када је Косово
освећено а Србија дошла до Солуна. По питању Црквене администрације митрополија београдска је увећана за
епархије које су се налазиле у склопу васељенске патријаршије. То су биле пре свега митрополије
Рашкопризренска и Скопска. С обзиром на то да је и сувише кратак период између краја другод балканског рата и
почетак првог светског Митрополија Београдска није предузимала кораке ка спостизању споразума са
васељенском Патријаршијом. Комплетка организација нових Епархија је задржана у оном саставу у ком је
постојало пре рата.