Кнез Михајло Обреновић

Је један од најзначајнијих српских владара модерног доба. Био је други син кнеза Милоша који је на
престо ступио после смрти свог старијег брата Милана 1839. год. Кнез Милош је 1839 одбио да прихвати
хатишериф по којем је морао да дели власт са 17 доживотно изабраних кнежева. Овај хатишериф је донет 25.
фебруара 1839. год. и представља наставак Турске праксе слања устава или хатишерифа пошто је Србија
одбацила свој Сретенски из 1835. Иза избора кнеза Михајла који није имао ни 17. год. стајало је намесништво
којим је руководио Тома Вучић Перишић. За време намесничке владе у новијем су саставу били још и Аврам
Петронијевић и Јефрем Обреновић дозвољен је повратак у Србију Карађорђевој удовици Јелени и млађем сину
Александру. На страни уставобранитеља који су бранили хатишериф а који је предводио Тома били су и Руси и
Турци. Уставобранитељи су у жељи ограничавања Михајлове власти успели да у Цариграду израде да Михајло
буде проглашен за изборног а не наследног кнеза. Међу намесницима је дошло до расцепа и господар Јефрем је
ушао у директни сукоб са Томом. Против уставобранитеља је прво устао Голубарски срез а затим остатак
шумадије, Смедерево, Чачак, Бодриње и Мачва. Руски конзул се трудио да спречи повратак Милоша. Кнегиња
Љубица је у више наврата покушавала да омогући Милошев повратак пошто је знала да Михајло због младости
није дорастао својој позицији. Михајло је током своје трогодишње прве владавине покушао да влада на сличан
начин као његов отац са тим што је био рад да помогне Српске националне покрете ван Србије нарочито у јужним
деловима. На крају порта је сматрала да је Михајло постао слепо оруђе Русије те је порта поверила Перишићу да
изврши преврат у Србији. Побуна против кнеза је оправдана повећањем пореза. Задатак Томе био је да у августу
1842. заузме Крагујевац и преузме војску и наоружање. Интересантно је што је Перишић у напад кренуо из
Аустрије јер је преко Земуна и Панчева дошао у Смедерево, одатле је кренуо на Крагујевац. Михајло је са својом
војском кренуо из Београда на Крагујевац. До борбе је дошло 4. септембра 1842. код Метиног брда у Крагујевцу.
Михајло је био разбијен тако да је морао да напусти Србију и преда власт. Његова власт се завршила 7. септембра
када је прешао у Земун. Почев од овог датума па до Светоандрејске скупштине 1858. главну власт у Србији има
уставобранитељски режим иако је у новембру 1842. Порта издала берат (указ) о постављењу Кнеза Александра
Карађорђевића он никада није имао реалну власт у рукама. Током ових 16. год. Србија доживљава велики
напредак који до душе није ништа друго до наставак Милошевих реформи, мада је било покушаја
демократизације система управљања, права власт је и даље била у рукама углавном једног човека. На спољно
политичком плану долази до зближавања у односима са националним покретима не само Српским него и
Бугарским на територији Турског царства. Почев од 1856. и пропасти у Кримском рату Руски утицај је почео да
слаби а да јача Аустријски. Тако је комплетна влада уставобранитеља, као и Кнез Александар, све више постајала
омражена у народу што је довело до њеног слома крајем 1858. Кнез Александар Карађорђевић је током владавине
покушао да ојача своју власт без успеха. Без темељног политичког образовања и икаквог политичког искуства,
мада је имао већ 36 год када је дошао на власт, он по својим личним особинама није могао да игра већу улогу.
Стално је био под нечијим утицајем било да су у питању уставобранитељи или његова супруга Персида.
Најзначајнија тековина овог режима било је чувено начертаније из 1844. које је саставио Илија Гарашанин.
Главни циљ начертанија јесте окупљање Срба у једну државу. Преднацрт овог плана израдио је Чех Фрањо Зах.
Код Заха је стајало да Српска спољна политика буде Југословенска те да се око Србије окупе сви јужнословенски
народи који су се у том тренутку налазили у оквиру Турске али и Аустрије. Гарашанин је одбацио југословенску
идеју и уместо ње ставио великосрпску. Начертаније је први програм националне политике србије у прошлом
веку. Ово дело је било државна тајна али је обликовало како спољашњу тако и унутрашњу политику Србије у
великој мери све до првог светског рата. Управо захваљујући начертанију и Српска Црква се укључила у јачање
односа са Црном Гором, Албанским католицима, БиХ, Бугарском и Македонијом.
Крај режима Томе Вучића Перишића означила је завера коју је крајем 1857. створио Стефан Стефановић
Тенка, председник министарског савета. Циљ је било убиство Алескандра а сви су радили за рачун кнеза
Милоша. Завера је откривена али се Кнез Александар нашао у безизлазном положају. Против њега су били и
Перишић и Гарашанин али такође и Француска и Русија. На крају 30. новембра 1858. у Београду се сазива
скупштина која за свог председника добија капетан Мишу Анастасијевића, Миша је био најбогатији човек у
Србији тог тренутка, његов зет био је Ђорђе Карађорђевић, Александров брат од стрица. Он је желео да управо
Ђорђе наследи Александра међутим либерали на челу са Јованом Илићем и Јефремом Грујићем су осујетили овај
план. Скупштина је 10. децембра збацила Кнеза Александра и на власт вратила кнеза Милоша Обреновића и
поред Перишићевог и Гарашаниновог покушаја да спрече избор. Милош је други пут дошао на престо у својој 79.
год. Доласком Кнеза Милоша сви који су подржавали уставобранитеље су били смењени а сам Тома Вучић
ухапшен. Са обзиром да је Кнез Милош умро 26. септембра 1860. његова друга владавина представља прелазни
период. Милошев долазак у Србију је значио и промену Митрополита. За новог Митрополита изабран је Михајло
Јовановић, Убеђени Обреновићевац, Русофил и либерал. Председништво либералима преузима један од
најзначајнијих политичара 19. века, Јован Ристић.
Милоша наслеђује по други пут Михајло. За разлику од своје прве владавине овог пута Михајло је зрео
човек који покушава да влада као просвећени апсолутиста. За осам година његове друге владавине Србија је
доживела највећу експанзију и на унутрашњем и на спољно-политичком плану поставши најзначајнија земља
западног Балкана. Кнез Михајло је своју другу владавину завршио смрћу у атентату. Вођа завереника који су
припремали атентат био је Београдски адвокат Павле Радовановић, по политичком убеђењу радикал. План самог
убиства направио је Лазар Марић, бивши представник Пожаревачког суда који је био на робији због убиства своје
жене. План од преврату који би дошао после атентата припремили су Павле Радовановић и његов брат Љубомир.
Бивши Ваљевски адвокат који је био на робији због прављења лажних исправа. Павле Радовановић је по жени био
у роду са Персидом Карађорђевић. Адвокат бившег кнеза Александра у Србији био Филип Станковић преко којег
су стизале паре за заверенике. Персида и Александар су завереницима слали тако и оружје и новац. Почетци
завере датирају из 1867. оне исте године када је Михајло успео да Турке избаци за свагда из Србије. Кнез Михајло
је отишао у Кошутњак у шетњу са Анком и Катарином Константиновић и најближим сарадницима. Тамо су га
дочекала три атентатора међу којима је био Марић и убили га револвером и канџаром. На несрећу по заверенике
командант Београдског корпуса био је Миливоје Блазнавац је одмах организовао власт намесника коју су чинили
Јован Ристић, Јован Гавриловић и он сам а за наследника је одређен унук Јована Обреновића Милан који се у том
тренутку налазио у Паризу у војној школи Сенсир.