Milan Suboti

Institut za evropske studije Beograd

UDK: 316.663:130.12 Originalni nauni rad DOI:10.2298/FID0803293S

RAANJE RUSKE INTELIGENCIJE IZ DUHA PROSVETITELJSTVA: ALEKSANDAR RADIEV (I)*

Apstrakt: Tekst je prvi deo obimnije studije u kojoj je analizirano delo Aleksandra Radieva, vodeeg predstavnika Prosvetiteljstva u Rusiji XVIII veka. Polazei od odnosa Voltera i Didroa prema ruskoj imperatorki Katarini Velikoj, autor u uvodnom delu rada formulie razloge za bavljenje ruskom recepcijom Prosvetiteljstva. U prvom poglavlju interpretirane su razliita tumaenja fenomena ruske inteligencije jer se Radiev smatra njenim rodonaelnikom. U drugom delu izlo ena je biografija Radieva koja olakava razmatranje njegovih ideja. Analiza tih ideja, kao i prosveenog apsolutizma Katarine II, bie predmet razmatranja u nastavku ovog rada. Kljune rei: Prosvetiteljstvo, prosveeni apsolutizam, ruska inteligencija, istorija ideja, socijalna kritika, kmetstvo

Uvod
Naputajui Rusiju jedan od francuskih philosophes pisao je svojim pariskim prijateljima: Nikada se nisam oseao slobodnijim nego dok sam iveo u zemlji koju vi smatrate zemljom robova, a nikada se nisam oseao porobljenijim nego u zemlji koju vi nazivate zemljom slobodnih ljudi (cit. prema: Wolff, 1994: 225). Odbacivanje uobiajenih predstava o istonom ropstvu i zapadnoj slobodi nije bilo plod iskustva nekog od mnogobrojnih zapadnih intelektualaca koji su u potrazi za ostvarenjem svojih utopijskih oekivanja nakon 1917. godine poseivali prvu zemlju socijalizma. Ono je znatno starije formulisao ga je Deni Didro 1774. godine nakon boravka u Sankt Peterburgu gde je nekoliko meseci bio gost na dvoru
Tekst je rezultat rada na projektu Prosveenost u evropskom, regionalnom i nacionalnom kontekstu: istorija i savremenost (br. 149029) koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije. Zbog svoga obima studija je podeljena na dva dela ovde je objavljen prvi deo, a u narednom broju e biti tampan nastavak.
*

293

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

Katarine Velike, imperatorke Rusije. U razgovorima sa svojom domaicom Didro nije tedeo komplimente: Nema ni jednog estitog oveka u Parizu, oveka sa bar malo duha i prosveenosti koji nije obo avalac Vaeg Velianstva. Na Vaoj strani su svi akademici, svi filozofi, svi mislioci i knji evnici i niko od njih to ne skriva. Svi slave Vau velianstvenost, Vae vrline, dobrotu i napore koje ula ete da uspostavite nauke i umetnosti u svojoj zemlji (cit. prema: Wolff, 1994: 225). Novana pomo koju je Katarina davala Didrou1, prevoenje Enciklopedije na ruski, te njena ponuda da ovo kljuno delo francuskog Prosvetiteljstva (ije je dvadesetogodinje izdavanje bilo praeno tekoama i zabranama u domovini) bude tampano u Rusiji predstavljaju neke od injenica koje objanjavaju ove Didroove pohvale. Jo izdaniji u pohvalama ruske imperatorke bio je Volter koji je i bez neposredne materijalne koristi u prepisci sa Katarinom (od 1763. pa do svoje smrti, 1778. godine) esto izra avao aljenje to mu starost ne doputa da postane njen podanik2. Pisac dvotomne Istorije ruske imperije u doba Petra Velikog (1759-1763) smatrao je Katarinu ne samo dostojnim nastavljaem Petrovog dela civilizovanja jednog varvarskog naroda koji zauzima ogromnu teritoriju, ve i prosveenom vladarkom koja ne pose e za surovim merama svoga prethodnika. Opratajui joj misterioznu smrt mu a i preuzimanje ruskog prestola3, Volter je Katarinu slavio kao
Naavi se u novanim nevoljama Didro je 1765. godine odluio da proda svoju biblioteku. Katarina je otkupila biblioteku, ali je knjige ostavila u do ivotnom posedu Didroa, dodeljujui mu uz tra enu sumu i godinju stipendiju za uvanje knji nog fonda. Komentariui ovaj dogaaj Volter je naglasio inverziju civilizacijskih uloga: Ko bi pre pedeset godina mogao i pretpostaviti da e jednog dana Skiti u Parizu tako velikoduno nagraivati vrlinu, nauku i filozofiju koje su ovde tako nedostojno tretirane? (cit. prema: Wolff, 1994: 222). 2 On je predvodio grupu philosophes koji su hvalili Katarinu u evropskom salonima, grupe koja je takoe ukljuivala Didroa i Grima. Volter je u Evropi igrao glavnu ulogu u stvaranju predstave o Katarini Velikoj kao mudroj, pravednoj i demokratskoj vladateljici koja je posveena idejama slobode i Prosveenosti. Opisivao ju je kao dare ljivu enu, kao suverena koji zaslu uje najvee potovanje na svetu (Gorbatov, 2007: 389). 3 Mu Katarine II, imperator Petar III (unuk Petra Velikog) vladao je Rusijom samo est meseci (decembar 1761 juni 1762. godine), a posle dr avnog udara kojim je uklonjen sa prestola ubijen je u nerazjanjenim okolnostima. Uprkos dugovenosti i uspenosti Katarinine vladavine, njen dolazak na vlast je bio nelegitiman: Niko ko je ikada sedeo na ruskom tronu nije imao tako malo zakonskog osnova za to kao Katarina II. Ona se mo e uporediti samo sa la nim Dimitrijem I, samozvancem koji je
1

MILAN SUBOTI

294

olienje politikog ideala prosveenog apsolutizma koji, nadmaujui pruski i vedski uzor, uvodi poredak i svetlost (lumire) u iskonsku tamu (tnbres) velike imperije4. Paradoks sadr an u Volterovom tumaenju Petra Velikog po kome se razvoj varvarske zemlje ini zavisnim od civilizujuih reformi varvarskog vladara, razreen je dolaskom na vlast Katarine II koja uopte nije bila Ruskinja, ve nemaka princeza (cit. prema: Wolff, 1994: 203). Koristei rimsku mitoloku figuru Jupitera, Volter je roenje Petra poistovetio sa stvaranjem Rusije, te volji i razumu jednog oveka pripisao gotovo bo ansku ulogu oca nacije i kreatora dr ave5. S obzirom na to da je Minerva roena iz Jupiterove glave, njegovo imenovanje Katarine Minervom Severa isticalo je njenu ulogu direktne (simbolike, a ne bioloke) Petrove naslednice: Katarina je u sistem mitologizovanog socijalno-politikog Panteona ula pod imenom Minerve, a spajanje prosveenosti i vlasti bilo je istaknuto njenim poasnim imenovanjem Premudrom majkom otad bine koje je naglaavalo simetrinost znaaja njene vladavine sa vladavinom Petra I Premudrog oca otad bine (, 1996). Druga Volterova metafora Katarina kao Semiramida Severa takoe je, pored orijentalizujue konotacije, naglaavala njene vladarske sposobnosti koje haos Moskovije mogu pretvoriti u skladno ureen, raznovrsni vrt. Imajui u vidu laskave pohvale filozofa6 i njegovu veru u sjajnu budunost vladavine ruske imperatorke, mo emo
zauzeo presto poetkom XVII veka, ali se na njemu zadr ao manje od godinu dana jer je, proklinjan od podanika i crkve, poginuo od ruku ubica. Katarinina vladavina koja se protegla gotovo tridesetetiri godine pokazala se kao jedna od najuspenijih u ruskoj istoriji (Kamenskii, 1997: 200-201). 4 Kako opravdano istie Leri Vulf, u Volterovoj imaginaciji Istona Evropa postala je oblast u kojoj se prosveeni apsolutizam dokazao kao politika teorija i kao formula razvitka i civilizovanja (Wolff, 1994: 205). 5 Volteru se Rusija inila laboratorijom u kojoj je izveden veliki istorijski eksperiment: voljom i razumom jednog oveka stvorena je civilizovana nacija. Dopetrovska Rusija za filozofa je bila ist list na kome je Petar ispisao svoje grandiozne planove (, 2003: 115). 6 U pismu Volteru od 29. 12. 1766. godine Katarina ironino komentarie Volterovo uzdizanje u zvezde: U svakom sluaju, ne bih volela da budem ubrajana u ono emu se oveanstvo tako dugo klanjalo... Zato Vas molim da me ostavite na zemlji u krajnjoj liniji, tu u moi da dobijam vaa i pisma Vaih prijatelja, Didroa i dAlambera i tu u moi da budem svedok Vaeg sauestvovanja sa svim onim to slu i prosveivanju naeg doba ( II, 2003: 746).

295

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

MILAN SUBOTI

zakljuiti da je pisac Kandida ismevao naivni optimizam sopstvenog (zapadnog) okru enja, ali da je ideju progresa projektovao na Istok koji je ratnim pohodima Katarine II protiv Otomana postajao polje irenja prosveenosti i civilizacije. Sanjajui o Konstantinopolju bez Turaka (koji, po njemu, moraju konano biti proterani u Aziju), on je iz vajcarske ohrabrivao Katarinin grki projekat (ponovno uspostavljanje Vizantije pod vladarskim ezlom njenog unuka Konstantina)7 i hvalio njeno smirivanje Poljske. Teritorijalno irenje njene vlasti Volter je poistoveivao sa trijumfom razuma, ne obzirui se mnogo na despotsku prirodu njene vladavine, jer je bio uveren da dobronamerna autokratija mo da ne odgovara zapadnim zemljama, ali je sasvim podesna za zemlje iji su stanovnici jo sasvim blizu prvobitnog stanja (Gay, 1988: 160). U istoriografiji je isticano kako se meu ruskim carevima i caricama Katarina II izdvaja svojom obrazovanou, duhovnim kvalitetima i sposobnou postavljanja kljunih pitanja, te da je njena dugogodinja vladavina jedna od najuspenijih u ruskoj istoriji (Kamenskii, 1997: 203). Meu optim mestima istorijske svesti je svakako ono o njenoj povezanost sa epohom Prosvetiteljstva, tj. isticanje kljune uloge koju je Katarina imala u recepciji, irenju i dinamici prosvetiteljskih ideja u Rusiji. Istovremeno, Katarinina epoha nije izbegla kontroverze koje obele avaju rusku samosvest povodom ocena smisla i rezultata Petrovog dela legitimiui se kao Petrova naslednica, ona je istovremeno i meta njegovih kritiara. Shematski svedene na spor o (ne)evropskom putu Rusije, ove debate se svojom osnovnom strukturom reprodukuju u razliitim diskurzivnim formama. Njihova repetivnost (u jeziku filozofije, politike, ideologije...) reflektuje ne samo va nost, ve i sutinsku nereivost same dileme formulisane na ovaj tradicionalni, najoptiji nain. U nastojanju da se izbegne zamka veitih pitanja (poput onih o odnosu Rusije i Zapada, filozofije i vlasti, smislu istorije... itd.), istoriar ideja mo e svoje istra ivako interesovanje usmeriti na rekonstrukciju manjih segmenata prolosti koji ne predstavljaju
7 Ako se rat produ i, preostaje nam samo jo da osvojimo Vizantiju i, istinu govorei, poinjem da mislim kako to uopte ne bi bilo teko pisala je Katarina Volteru 19. marta 1772. godine ( II, 2003: 771). Razvijeni grki projekat formulisan je nekoliko godina kasnije (Konstantin, roen 1779. godine dobio je ime u skladu sa tim planovima): U sutini, grki projekt bio je dugoroni cilj Rusije, san imperatorke i osnova njene spoljnopolitike doktrine (Kamenskii, 1997: 254).

296

8 Tree, etvrto i zakljuno poglavlje studije bie objavljeni u narednom broju Filozofije i drutva.

297

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

puku ilustraciju optih mesta ve njihovu problematizaciju. Tako, na primer, polazei od pomenutog odnosa mislilaca francuskog Prosvetiteljstva prema prosveenom apsolutizmu Katarine Velike, te praenja recepcije prosvetiteljskih ideja u Rusiji (ili, ire u Istonoj Evropi), mo emo istra ivati ne samo odnos ruskih sledbenika prosvetiteljske misli prema nosiocu suverene moi, ve i prema irem socijalno-istorijskom kontekstu kome pripadaju. Te ite istra ivanja se na taj nain pomera od interesovanja za nain na koji Prosvetiteljstvo otkriva Istonu Evropu (Inventing Eastern Europe Larry Wolff), ka istra ivanju naina na koji sami zagovornici prosvetiteljskih ideja u Rusiji zamiljaju (imagining) sopstvenu domovinu. Praenje reakcija na koje nailaze njihove ideje mo e nam pomoi ne samo da stvorimo potpuniju slike o prirodi prosveenog apsolutizma evropske periferije, ve i da bolje razumemo sam prosvetiteljski projekat. Skicirani pristup u ovoj studiji bie demonstriran analizom i inerpretacijom dela Aleksandra Radieva (1749 1782) koji u literaturi slovi kao vodei mislilac ruskog Prosvetiteljstva. S obzirom na to da se on takoe smatra ocem ruske inteligencije, prvi deo studije bie posveen interpretaciji znaenja i znaaja ovog fenomena. Nakon toga, u drugom poglavlju izlo iu kratku biografiju Radieva koja treba da nam olaka razumevanje njegovih filozofskih i politikih ideja analiziranih u treem poglavlju rada8. S obzirom na osudu na koju je nailo objavljivanje Radievljeve knjige Putovanje od Petrograda u Moskvu (1780), u nastavku studije razmatrau kako genezu i dinamiku, tako i ogranienja prosveenog apsolutizma Katarine Velike. U zavrnom delu studije ponudiu optiji interpretativni model (disidentstvo) koji, po mom miljenju, omoguava potpunije razumevanje Radieva, iako je primarno razvijen na studijama komunistike epohe ruske istorije. Ukratko, polazei od Prosvetiteljstva u njegovoj istonoj (ruskoj) recepciji, pokuau da skiciram portret Radieva, prika em glavne tokove njegovog intelektualnog razvoja i uka em na niz dvosmislenih konotacija njegovog dela koje se, po mom miljenju, opire jednoznanim kvalifikacijama i pojednostavljenim tumaenjima.

1. Ruska inteligencija
U klasinom radu o roenju ruske inteligencije Isaija Berlin je, izmeu ostalog, istakao kako je sam fenomen inteligencije sa svim njegovim istorijskim i doslovno revolucionarnim posledicama najvei posebni ruski doprinos drutvenoj promeni sveta (Berlin, 1987: 116). Uprkos zapadnom poreklu same rei (lat. intelligentia), njena rusifikovana verzija () dobila je posebno znaenje koje trag svog ruskog porekla uva i u zapadnoj transliteraciji (intelligentsia)9. Od druge polovine XIX veka ona se koristi kao oznaka za posebnu socijalnu grupu o ijim karakteristikama su voene burne debate i izricane razliite, esto suprotstavljene ocene. Jedna od upadljivih osobina pripadnika te grupe je njihova sklonost ka introspektivnom traganju za sopstvenim socijalnim i individualnim identitetom, te dobar deo istorije ruske drutvene misli ine upravo pokuaji intelektualaca () da odgovore na pitanja: Ko smo mi? ili ta je inteligencija? (vid. Malia, 1960: 441)10. Iz perspektive spoljanjeg posmatraa razliiti odgovori na ova pitanja predstavljaju grau za rekonstrukciju samoidentifikacijskih modela ili subjektivnog samosaznanja inteligencije kao one njene kljune karakteristike koja je nesvodljiva na socioloki objektivne parametre klase ili sloja11. Stoga je ruska inteligencija prevashodno predmet istra i9 Korienje rei inteligencija kao oznake za socijalnu grupu, a ne saznajnu sposobnost dugo vremena je vezivana za ruskog pisca Boborikina () koji je tvrdio da je to znaenje uveo u publicistiku upotrebu 1866. godine. Prema Martinu Maliji, re je izvedena direktno iz latinskog koji je ezdesetih godina raznoincima u bogoslovijama i gimnazijama, (za razliku od francuskog jezika vieg plemstva), bio glavni strani jezik (Malia, 1960: 458). Novija istra ivanja ukazuju na raniju upotrebu te rei u Poljskoj i smatraju je polonizmom ili ukrajinizmom (vid. , 1999: 8). Riard Pajps je skrenuo pa nju na njeno nemako poreklo: Nemaka re Intelligenz koriena je bar od 1848. godine za opisivanje istog fenomena kao i intelligentsia grupe koja se od ostatka drutva razlikuje svojim obrazovanjem i progresivnim stavovima. injenica da ta upotreba prethodi ruskoj vie od decenije, sugerie da je die Intelligenz mogla biti direktna inspiracija za ruski koncept (Pipes, 1971: 615). Ali, nezavisno od porekla rei, injenica je i da njen ruski oblik ostaje fiksiran kao posebna re u zapadnoevropskim jezicima. 10 Istorija ruske drutvene misli je istorija ruske inteligencije bele i davne 1906. godine Ivanov-Razumnik, jedan od prvih istoriara ruske socijalne misli (- 1997: 3). Bauman s pravom istie: Svaki pokuaj definisanja intelektualaca je pokuaj samo-definisanja (Bauman, 1992: 81). 11 Prema Lotmanu: Za razliku od zapadne intelektualne elite, ruska inteligencija nema svoje mesto u strukturi drutva, ona izmie svakoj socijalnoj klasifikaciji i nju

MILAN SUBOTI

298

je nemogue odrediti polazei od njene profesionalne, klasne, ili bilo koje druge socijalne pripadnosti (, 1999: 134). Slinu ocenu je ranije formulisao Martin Malia: Nema prihvaenog sistema socijalne analize poznatog samoj inteligenciji ili razvijenog u modernoj sociologiji koja omoguava da se klasa zasniva i definie samo vezama savesti, kritikog miljenja ili moralne strasti (Malia, 1960: 445). 12 Tekoe u pozitivno-sadr inskom odreenju ruske inteligencije u velikoj meri su upravo posledica ovog njenog relacionog karaktera, tj. njene zavisnosti od konteksta kome se suprotstavlja: Kao rezultat toga, nalazei se u opoziciji prema dominantnim drutvenim institucijama, inteligencija je u sutini zavisna od njih pri promeni standard, menja se karakter opozicionarnosti, konkretni oblici njenog ispoljavanja (, 1999: 12).

299

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

vanja istorije ideja: Dorevolucionarna inteligencija se od vremena njenog otkria na Zapadu prete no tematizuje kao fenomen intelektualne istorije (histoire des ides, u Francuskoj, intellectual history u anglosaksonskom svetu, Kulturgeschichte u Nemakoj), a poslednjih godina, kao fenomen nove kulturne istorije (, 2001: 21). Majkl Konfino definisao je rusku inteligenciju kao grupu iji su pripadnici, uz sve ideoloke i politike razlike, delili: (1) duboku zabrinutost nad problemima i temama od opteg interesa; (2) oseanje krivice i line odgovornosti za stanje i reenje tih problema i tema; (3) sklonost da politika i socijalna pitanja vide kao moralna; (4) oseanje obaveze da kako u miljenju, tako i u ivotu tra e konane logike zakljuke po svaku cenu; (5) uverenje da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu, te da se neto mora uiniti (Confino, 1972: 118). Da stil miljenja a ne objektivni socijalni status odreuje rusku inteligenciju kao posebnu drutvenu grupu istie i Martin Malija kada u izuzetnom oseanju odvojenosti njenih pripadnika od drutva u kome ive vidi konstitutivni princip njenog nastanka. Po njemu, stanje alijenacije predstavlja sutinsko obeleje ruske inteligencije nezavisno od generacijske pripadnosti, socijalnog porekla, filozofskih uverenja i politikih opredeljenja njenih pripadnika (Malia, 1960: 443-444). Drugaijim jezikom, iz perspektive lotmanovske semiotike kulture i teze o dualnim modelima kao kljunim za razumevanje dinamike ruske kulture, slian stav formulisao je Boris Uspenski tvrdei da je principijelna suprotstavljenost vladajuim drutvenim institucijama jedna od fundamentalnih karakteristika ruske inteligencije: Upravo ta tradicija opozicije, suprotstavljanja, a ne pozitivni ideoloki program, objedinjuje inteligenciju razliitih pokoljenja... (, 1999: 12).12

MILAN SUBOTI

Razliita odreenja fenomena inteligencije praena su sporovima o njenoj specifino ruskoj prirodi, kao i o njenoj (ne)odgovornosti za revolucionarni tok ruske istorije. Veina istoriara, polazei od ire paradigme posebnog puta razvoja Rusije (Sonderweg), deli sklonost da rusku inteligenciju tumai kao samosvojnu pojavu razliitu od zapadnih intelektualaca ( vs. intellectuals): Originalnost ruske inteligencije kao pojave nacionalne kulture koja nema bukvalnog analoga u intelektualcima Zapadne Evrope kao ljudi koji se prevashodno bave umnim radom, sainjavaju srednju klasu, bele okovratnike, itd. predstavlja optepoznatu injenicu (, 1999: 71)13. Ali, takvo stanovite ne podrazumeva tvrdnju da su nastanak ruske inteligencije i njeni teorijsko-ideoloki stavovi bili nezavisni od uticaja i recepcije zapadnih ideja. Naprotiv, afirmacija samosvojnosti fenomena ruske inteligencije esto je praena isticanjem presudnog uticaja ideja Zapada na njeno formiranje i kasniji ideoloki razvitak. Tako je, na primer, Isaija Berlin, naglaavajui istorijski i kulturni znaaj ruske inteligencije, istovremeno tvrdio kako je ona svoje ideje preuzimala od Zapada: Gotovo da se ne mo e nai nijedna politika ili socijalna ideja u Rusiji XIX veka koja je roena na domaem tlu. Po njegovoj oceni, izuzimajui Tolstojevu ideju neprotivljenja zlu (originalno-ruska verzija starog hrianskog principa), Rusija oveanstvu nije dala nijednu pojedinanu novu socijalnu ili politiku ideju nita to se ne bi moglo svesti ne samo na neki, u krajnjoj liniji, zapadni koren, ve i na neku odreenu doktrinu koja je na Zapadu otkrivena osam, deset ili dvanaest godina pre nego to se prvi put pojavila u Rusiji (Berlin, 1978: 124). Iako ova Berlinova ocena zvui bogohulno zagovornicima teze o izvornosti ruske misli, treba imati u vidu da je upravo na nastanak i artikulaciju (slovenofilske) ideje ruske samobitnosti sna no uticala nemaka (romantiarska) filozofija. Generalno, pitanje genealogije neke idejne tradicije treba razlikovati od ocene njene vrednosti i znaaja. Stoga je sasvim mogue tvrditi da je Rusija uvek bila eksplicitno orijentisana ka tuoj kulturi (prvo vizantijskoj, kasnije zapadnoj) i istovremeno ne odricati znaaj i originalnost rezultata tih kulturnih uticaja. Jer, kako
Ovaj stav dele autori razliite nacionalno-kulturne pripadnosti i teorijsko-filozofskih usmerenja, da navedem samo primere N. Berajeva i A. Keli: Ruska inteligencija je sasvim posebna duhovno- socijalna tvorevina koja postoji samo u Rusiji (Berajev, 1987: 29); Po stepenu svoga otuenja od drutva i svom uticaju na njega, ruska inteligencija XIX veka je gotovo bila fenomen sui generis (Kelly, 1978: xiii).
13

300

istie Uspenski: Padajui na rusko tlo, tui kulturni modeli i konceptualne sheme po pravilu dobijaju sasvim drugaiji sadr aj, te se kao rezultat obrazuje neto sutinski novo neto to ne lii na pozajmljenu kulturu (tj. kulturu zemlje-orijentira), ni na kulturu recipijenta. U krajnjoj liniji ma kako to zvualo paradoksalno upravo orijentacija na tuu kulturu u znaajnoj meri pridonosi originalnosti ruske kulture (, 1999: 11)14. Razlikujui pitanje samosvojnosti ruske inteligencije od problema istra ivanja spoljanjih idejnih uticaja na njeno formiranje, veina istoriara identifikuje studentske kru oke iz tridesetih i etrdesetih godina XIX veka kao rodno mesto njenog nastanka. Tokom izvanredne decenije (1838-1848) nastala je ruska inteligencija grupa sna nih linosti razliitih, pa i suprotstavljenih filozofsko-politikih uverenja, ujedinjenih oseanjem otuenja u odnosu na socijalno okru enje i sna nom eljom za njegovom promenom15. Hercen, jedan od prvih pripadnika ove nove drutvene grupe kasnije e metaforom dvoglavog boga Janusa naglasiti kako je, uprkos sporovima zapadnjaka i slovenofila, u prvoj generaciji ruske inteligencije kucalo jedno srce. Istorijski razvoj i unutranja diferencijacija fenomena ruske inteligencije esto se predstavlja u formi smene generacija oeve iz etrdesetih, zamenjuju deca iz ezdesetih godina, a sve njih unuci s kraja XIX i poetka XX veka. Promene filozofskih pogleda na svet, drugaije socijalno poreklo i razliit stepen politike radikalizacije predstavljaju neke od sadr inskih parametara ove genera14 Slianu tezu formurie Lotman: Oigledno se ne radi o prostom prenoenju, transplataciji zapadnoevropskog modela njegovo unoenje u sutinski drugaiji kulturni kontekst dovodi do njegovog deifrovanja u terminima specifinim upravo za rusku kulturu, njegovoj transformaciji koja rezultuje gubitkom mnogih poetnih komponenti i dobijanjem novih. Jo va nije, veina akcenata poetnog modela je pomereno, na primer iz intelektualne sfere preneto je u moralnu. Kao rezultat takvog transkulturnog prevoda, ruska inteligencija je i sa sadr inske i sa funkcionalne take gledita pojava principijelno drugaija od zapadne intelektualne elite (, 1999: 128). 15 Zamislite grupu mladih ljudi koji ive pod okamenjenim re imom Nikolaja I ljudi sa takvom strau prema idejama kakva mo da nikada nije postojala u evropskom drutvu, ljudi koji se nezamislivim entuzijazmom dokopavaju ideja koje dolaze sa Zapada i prave planove da ih brzo prevedu u praksu pa ete imati predstavu kakvi su bili prvi pripadnici inteligencije. Oni su bili mala grupa littrateurs kako profesionalaca, tako i amatera svesna usamljenosti u turobnom svetu u kome je s jedne strane neprijateljska i arbitrarna vlast, a s druge potpuno neprosveena masa ugnjetenih i nemih seljaka, grupa koja je sebe poimala kao jednu vrstu samosvesne armije koja podi e zastavu razuma i nauke, slobode i boljeg ivota za sve (Berlin, 1987: 126).

301

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

cijske metafore. Ali, u okviru svakog od ovih pokoljenja ruske inteligencije postojala je potreba za sopstvenim ukorenjenjem u istoriji ne samo za pozicioniranjem spram neposrednih prethodnika, ve i za pronala enjem daljih predaka pomou kojih se stvara predstava o istorijskom kontinuitetu. U sluaju ruske inteligencije ova potraga za prethodnicima i uzorima iz prolosti koja karakterie svaku socijalnu grupu (Hobsbaumovo izmiljanje tradicije) bila je pojaana njenom faktikom i programskom neukorenou u postojeem socijalnom miljeu. Stoga, uprkos injenici da se gotovo svi autoriteti sla u da poreklo same inteligencije potie od kru oka iz 1830-ih i 1840-ih koji su preneli u Rusiju ideoloku duhovnu prekretnicu u obliku nemakog filozofskog idealizma (Malia, 1960: 442), esto su ne samo istoriari ideja ve i sami pripadnici ove grupe tragali za svojim ranijim, osamnaestovekovnim prethodnicima. U tom pogledu, ilustrativan je primer Aleksandra Hercena koji je tokom svoje londonske emigracije osnovao Slobodnu rusku tampariju sa namerom da, pored savremene publicistike, objavljuje i dela iz ruske prolosti koja je smatrao va nim za nastanak opozicione tradicije ruske inteligencije. Jedno od prvih izdanja ove Hercenove istorijske serije bila je knjiga u kojoj su 1858. godine tampana dva spisa O kvarenju obiaja u Rusiji kneza M. erbatova i Putovanje A. Radieva16. tampajui ova dva spisa iz XVIII veka koja su bila nedostupna itaocima u Rusiji, Hercen je u predgovoru jasno naglasio te nju ka uspostavljanju kontinuiteta izmeu XVIII veka i idejnim sporovima unutar ruske inteligencije njegovog vremena Radiev je predstavljen kao zaetnik tradicije koja preko Dekabrista vodi ka revolucionarnim zapadnjacima, dok je knez erbatov protumaen kao pretea slovenofilstva17. Nezavisno od opravdanosti Hercenovih ocena prolosti ruske inteligencije, njegov pokuaj odreenja
16 . , London: Trbner & Co. 1858 (Faksimilno izdanje: , , 1984) 17 Knez erbatov i A. Radiev predstavljaju dva suprotstavljena pogleda na Rusiju vremena Katarine... Oni, poput Janusa, gledaju na suprotne strane... Radiev gleda napred, na njega su uticala sna na strujanja poslednjih godina XVIII veka... Radev nam je mnogo bli i nego knez erbatov; razume se, njegovi ideali su bili isto tako visoko na nebu, kao to su ideali erbatova duboko u grobu; ali, to su naa matanja, matanja Dekabrista ( . , 1858: v-vii). Zanimljivo je da Hercen o Radievu nije znao nita nekoliko godina pre nego je objavio Putovanje u svojoj knjizi Razvoj revolucionarnih ideja u Rusiji (1850-1851) on Radieva uopte ne pominje (vid. Hercen, 1999).

MILAN SUBOTI

302

2. Radiev: od dvorskog pa a do prvog ruskog samoubice

U biografiji Aleksandra Radieva razlikujemo dva razliita perioda sudbinski odvojena pojavom njegove knjige Putovanje od Petrograda do Moskve 1790. godine. Prvi period od roenja u

303

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

njenih osamnaestovekovnih izvora nije ostao usamljen kako kod samih aktera, tako i u radovima profesionalnih istoriara. Meu ovim poslednjim, karakteristino je stanovite Marka Raefa koji nastanak ruske inteligencije izvodi iz osamnaestovekovne aristokratije slu eeg plemstva (service nobility) iji pojedini pripadnici, nadahnuti oseanjem moralne indignacije ruskim uslovima, svoju ulogu poinju da shvataju kao slu enje narodu, a ne nekom parcijalnom interesu ili dr avi (Raeff, 1959: 228). Iz drugog ugla, polazei od stava da su dva sutinski va na principa u veri inteligencije bila njena mr nja prema kmetstvu i duboka zabrinutost za dobrobit seljatva (naroda), ekonomski istoriar Aleksandar Gerenkron je takoe smatrao Radieva prvim ruskim inteligentom (Gerschenkron, 1966: 157-158). Konano, u svom prikazu osnovnih problema ruske misli XIX i poetka XX veka Nikolaj Berajev eksplicitno je povezao fenomen ruske inteligencije i Radieva: Otac ruske inteligencije bio je Radiev koji je predvideo i odredio njene osnovne crte. Kada je on u svom Putovanju iz Peterburga u Moskvu napisao: Pogledao sam oko sebe dua moja je bila ranjena patnjama oveanstva ruska inteligencija je bila roena (Berajev, 1987: 31). Navodi o znaaju Radieva u ruskoj intelektualnoj i politikoj istoriji, o njegovoj pionirskoj ulozi u razvoju ruske misli time se ne iscrpljuju oni obuhvataju iri spektar: od ocena istoriara filozofije da je on najradikalniji i najdosledniji predstavnik Doba razuma u Rusiji (Walicki, 1980: 31), preko naglaavanja njegove revolucionarnosti (buntovnik gori od Pugaova Katarina II; sovjetska istoriografija), do poasnog mesta prvog u nizu dugog muenikog spiska ruskih pisaca samoubica (, 2001: 108). Navedene i brojne druge ocene o znaaju Aleksandra Radieva za rusku intelektualnu, (kulturnu i politiku) istoriju opravdavaju interesovanje za njegovo delo i podstiu interpretativni napor koji treba ulo iti u njegovu analizu. Ali, pre interpretacije njegovih ideja neophodno je upoznavanje sa osnovnim injenicama Radievljevog ivota koje osvetljavaju i njegovo delo.

imunoj plemikoj porodici (20. avgusta 1749), uenja i obuke u pa evskom korpusu na dvoru Katarine II (1762-1766), studija u Lajpcigu u grupi od dvanaest izabranih dr avnih stipendista (1776-1771), do vojne i graanske slu be nakon povratka u Rusiju odgovara i u mnogo emu nadilazi uobiajenu predstavu o uspenom ivotu oveka njegovog vremena i socijalnog polo aja. Istina, dve smrti bacaju senku line nesree na ovaj period njegovog ivota smrt prijatelja i uzora tokom studija, Fjodora Uakova (1770) i smrt supruge Ane (1783). U kasnije napisanom itiju Uakova18 Radiev je opisao njihove studentske dane u Lajpcigu, posebno se zadr avajui na prikazu sukoba stipendista sa vaspitaem (pijanicom i neprosveenim oficirom) koji je raspolagao njihovim stipendijama i nadgledao njihovo uenje i ponaanje. Opisujui ovog malog tiranina i studentsku pobunu protiv njegove samovolje, Radiev je zakljuio kako primer samovlaa Vladara koji se ne rukovodi zakonom niti drugim pravilima osim svoje volje ili hira, podstie svakog slu benika da se koristi svojom vlau bez ogranienja, tj. da bude gospodar u svom domenu, poput Vladara u celom drutvu (, I: 162)19. U opisu smrti Uakova Radiev izra ava oseanje krivice (zbog odbijanja pomoi prijatelju da samoubistvom prekrati samrtnike bolove) oseanje koja jo sna nije ispoljava povodom smrti supruge Ane. O tome je, opisujui kajanje oca koji sahranjuje dete svestan da mu je preneo sopstvenu bolest (sifilis), sa neuobiajenom otvorenou pisao u Putovanju: Setio sam se dana svoje raskalane mladosti... Setih se da je neumerena razbludnost navukla mome telu ru nu bolest... La na stidljivost mi nije dala da joj to ka em, a ona se nije uvala svoga trovaa u ljubavi svojoj prema njemu... Ko mo e da mi jami da nisam ja bio uzrok njene smrti? (Radiev, 1951: 124).20
18 Radove Uakova i njegovu biografiju Radiev je objavio 1789. godine: , (.. . 3 . .; .: - , 1938. . 1: 155-212 u daljem tekstu ovo izdanje sabranih dela oznaavau skraeno: , uz oznaku toma i stranice). 19 Da je, osim literature koju su itali, sna an uticaj na intelektualno formiranje Radieva i njegovih drugova imala ova pobuna protiv vaspitaa (zbog koje je intervenisala i ruska ambasada), istie Valicki: Za mladog Radieva to lino iskustvo kolektivnog protesta protiv tiranina bio je dogaaj od velike va nosti i uticalo je na stvaranje njegovog pogleda na svet (Walicki, 1980: 37). 20 Vladimir Kantor skree pa nju da uprkos tome to Radiev sa biblijskom direktnou i prostodunou govori o seksualnim problemima, interpretatori

MILAN SUBOTI

304

Nakon povratka sa studija Radiev se nije posebno isticao u intelektualnom ivotu Rusije, a posle kratkotrajne vojne slu be, nastavio je graansku karijeru u kojoj je uspeno napredovao do poloaja upravnika carine. Pre tampanja biografije Uakova bio je poznat jedino po prevodu Mablijeve knjige Razmiljanja o grkoj istoriji (Mably, Observations sur lhistoire de la Grce , 1773, , II: 229-330)21. Preokret nastaje u leto 1789. godine kada Radiev dobija dozvolu za objavljivanje rukopisa Putovanje od Petrograda do Moskve za koji je nadle ni upravnik policije, bez itanja, pretpostavio da je obino putopisno tivo. Poto je tampar koji je proitao rukopis odbio da ga objavi, Radiev kupuje sopstvenu tipografiju i krajem maja 1790. godine izdaje knjigu u tira u od eststopedeset primeraka. Na koricama knjige nije bilo oznaeno ime autora ni naziv tamparije, a sredinom juna nekoliko primeraka Radiev alje prijateljima, dok je dvadesetak knjiga preuzela jedna prestonika knji ara. Nakon samo desetak dana Katarina II ve ita Putovanje, bele i komentare na marginama, a svom sekretaru skree pa nju na pojavu anonimne knjige u kojoj je posejana francuska zaraza.22 Sumnjajui da je njen nekadanji pa i stipendista pisac tog tetnog umovanja, Katarina pokree istragu koja, nakon privoenja knji ara i otkrivanja imena autora, dovodi do hapenja Radieva 30. juna 1790. godine. Sa najvieg mesta pokrenut, mehanizam represije funkcionisao je
njegovog dela obino taj segment Putovanja ostavljaju bez komentara, iako je takva javna ispovest retkost u ruskoj i evropskoj knji evnosti XVIII i XIX veka. Zanimljivo je da Katarina u svojim komentarima Putovanja nije propustila da pomene posledice ru ne bolesti koju je imao pisac, kao i njegovo okrivljavanje dr avne uprave za tu bolest (vid. , 2006: 103). 21 Osim prevoda, Radiev je u ovoj knjizi koju je izdalo Drutvo za staranje o prevoenju stranih knjiga na ruski (osnovano naredbom Katarine II, 1768. godine) napisao nekoliko napomena od kojih je najzaajnija ona u kojoj despotisme prevodi sa samodr avlje () i definie ga kao stanje najprotivnije ljudskoj prirodi. U nastavku ove napomene on ukratko izla e rusoovsko shvatanje drutvenog ugovora (vid. , II: 282). 22 Zapis A. V. Hrapovickog, sekretara Katarine II, od 26. juna 1790: Govoreno je o knjizi Putovanje iz Peterburga u Moskvu, tu je posejana francuska zaraza, gnuanje prema vlasti, autor je martinist, proitala sam 30 stranica. Sumnjam na Radieva... ( .. . 1782-1793 . ., 1874. . 226; cit. prema: , I: 472-473). Komentari Katarine II su objavljeni u knjizi sovjetskog knji evnog istoriara Babkina o suenju Radievu (vid. , 1952: 156-164).

305

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

besprekorno: svi pronaeni primerci Putovanja su spaljeni23, a Radiev je ve 24. jula osuen na smrt. Presudu Krivinog suda potvrdio je Senat i Radiev je ekao na izvrenje kazne (odsecanje glave) sve do 4. septembra kada je, u ast potpisivanja mira sa vedskom, pomilovan odlukom Katarine II i osuen na desetogodinje progonstvo u Sibir24. Kazna progonstvom ukljuivala je oduzimanje plemikog statusa, odlikovanja i graanskog zvanja, ali nije obuhvatala konfiskaciju imovine koja je ostala u vlasnitvu Radievljeve dece 25. Deportovan u Sibir (gde ga je pratila sestra pokojne supruge sa kojom se o enio i dobio troje dece), Radiev je tokom progonstva pisao filozofski traktat O oveku, njegovoj smrtnosti i besmrtnosti (, I: 39-142), a nakon smrti Katarine II (1796), njen naslednik Pavle I dozvolio mu je povratak na porodino imanje. Krvavi prevrat kojim je ustolienjem na vlasti Aleksandra I poeo ruski XIX vek (1801), doneo je Radievu punu amnestiju i povratak u dr avnu slubu. Bivi osuenik na smrt i sibirski izgnanik postaje lan Komisije za izradu novog Zakonika, prisustvuje sveanom krunisanju Aleksandra I i dobija nazad svoja odlikovanja. Iako faktika rehabilitacija Radieva nije obuhvatala i amnestiju Putovanja, njegov ivotni polo aj bio je radikalno izmenjen. Istina, njegovi zakonodavni projekti ukidanja kmetstva nisu nailazili na dobar prijem po nekim svedoanstvima, predsednik Komisije ga je jednom prilikom upitao da li mu je bilo malo Sibira. Ipak, mogui strah od ponovnog progonstva nije uverljivo objanjenje njegove odluke da 11. septembra 1802. godine izvri samoubistvo: Svakom ko je bar malo upoznat sa politikom klimom divnih dana Aleksandrovih poetaka oigledno je da to nisu bila vremena u kojima bi hrabri projekat, napisan na zahtev vlasti, mogao izazvati bilo kakve ozbiljne posledice (, 2002: 248). Samoubistvo Radieva, u prolosti tumaeno kao herojski in
23 Vei deo tira a spalio je sam Radiev neposredno pre hapenja, a prema jednom spisku iz 1935. godine sauvano je, na radost ruskih bibliofila-kolekcionara, ukupno 17 primeraka (-, 1983). 24 Manifest Katarine II od 4. 09. 1790: , , (vid. , 2006: 108). 25 U skladu sa stavom Katarine II: Nita mi nije tako odvratno kao konfiskacija imovine osuenih, jer ko na zemlji mo e oduzeti od dece i porodice takvih ljudi nasledstvo koje su oni dobili od Boga? ( II, 2003: 66).

MILAN SUBOTI

306

politikog protesta ili, ree, kao posledica depresije, danas se sagledava u svetlu njegovog uverenja (formiranog jo u mladosti pod uticajem Uakova), da ovek nesnosni ivot treba sam da prekine. Ova tema prisutna je u svim njegovim radovima, ukljuujui i Putovanje, gde on u samoubistvu vidi poslednju liniju odbrane ljudskog dostojanstva i akt slobode: Ako zla sudbina iscrpe nad tobom sve svoje strele, ako za tvoju vrlinu ne ostane sklonita na zemlji, ako, doveden do krajnosti, ne bude imao zatite od ugnjetavanja, onda se seti da si ovek, seti se svoje veliine, uzmi silom krunu bla enstva koju nastoje da ti otmu Umri! (Radiev, 1952: 117)26. Kao i u drugim sluajevima samoubistava, pitanje o motivima Radievljeve odluke da sebi oduzme ivot ostaje bez jednoznanog i pouzdanog odgovora.27 Ostavljajui ga po strani, mo emo uoiti kako Radiev aktom samoubistva ponavlja logiku biografskog reza sadr anu u odluci da tampa Putovanje: Glavno, najinteresantnije pitanje jeste ta je podstaklo sasvim uspenog, ne ba mladog porodinog oveka da odjednom obnaroduje samoubilaku knjigu u kojoj izrie smrtnu osudu kmetstvu i samodr avlju? (, 1989). U traganju za odgovorom na ovo pitanje, objanjenje Radieva dato tokom policijske istrage i sudske odbrane nije nam od velike pomoi. Naime, instruiran od prijatelja, Radiev je tada tvrdio kako je bio rukovoen slavoljubljem, tj. eljom za postizanjem brzog, skandaloznog uspeha u ruskoj javnosti. U osnovi, ovo njegovo priznanje ponavljalo je sumnje Katarine Velike koja je itajui Putovanje smatrala
26 Lotman s pravom istie dvostruku funkciju teme samoubistva u delima Radieva: Razmiljanja o toj temi su, s jedne strane, povezana sa etikom materijalista XVIII veka i direktno suprotna crkvenom moralu jer potvruju pravo oveka da raspola e svojim ivotom. S druge strane, nije naglaen samo filozofski, ve i politiki aspekt problema: pravo na samoubistvo i osloboenje oveka od smrtnog straha povlae granicu ljudske pokornosti i ograniavaju vlast tirana (, 2002: 249). 27 Okolnosti smrti Radieva ostaju do dananjeg dana nerazjanjene (, 2002: 248). Tumaenja njegovog samoubistva kako ona koja u njemu vide in protesta, tako i ona koja ga smatraju posledicom straha od novih progona polaze od paradigme sukoba intelektualca i vlasti unutar koje je Radiev ili heroj ili rtva. U svojoj semiotici ivotnog ponaanja u ruskoj kulturi XVIII veka Lotman ukazuje na element teatralizacije ivota koji, u sluaju Radieva, slobodno izabranoj smrti daje status konanog, petog ina ivotne drame: Spajanje slikovito-teatarskog momenta sa krugom predstava o herojskoj smrti... odredilo je posebni znaaj koji je Edisonova tragedija Katon imala za Radieva. Upravo je heroj Edisonove tragedije za Radieva postao neka vrsta koda njegovog sopstvenog ponaanja (, 2002: 250).

307

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

da je pisac te knjige ili neko ko je nezadovoljan svojim drutvenim statusom te udi za slavom, ili jednostavno, neki ludak. Znatno uverljivija od objanjenja motiva je argumentacija kojom je Radiev tokom suenja odbacivao optu bu da je knjigom eleo da izazove pobunu protiv vlasti: Ako neko ka e da sam piui tu knjigu hteo da podstaknem pobunu, mogu mu odgovoriti da grei jer, pre svega, na narod knjige ne ita, a i sama knjiga je pisana stilom koji je obinom narodu nerazumljiv, tampana je u malom tira u... (, 1952: 171). Bez obzira na to to ga takva odbrana nije oslobodila osude na najte u kaznu, ostaje dilema kakva je oekivanja imao Radiev kada je odluio da objavi Putovanje28 i kome su bile namenjene poruke sadr ane u knjizi. U pokuaju razreenja ovih dilema (oko kojih je, reima Vladimira Kantora, formiran mit i zagonetka Radieva), biografski narativ mora biti zamenjen interpretacijom Radievljevih ideja i socijalno-kulturnog konteksta u kome one bivaju formulisane.

Literatura
Bauman, Zygmunt. (1992): Love in Adversity: On the State and the Intellectuals, and the State of the Intellectuals. Thesis Eleven, no. 31, pp. 81-104. Berlin, Isaiah. (1978): The Birth of the Russian Intelligentsia, Russian Thinkers, London: The Hogarth Press, pp. 114-135 Berajev, Nikolaj. (1987): Ruska ideja (Osnovni problemi ruske misli XIX i poerkom XX veka), Beograd: Prosveta (prevod sa ruskog). Confino, Michael. (1972): On Intellectuals and Intellectual Traditions in Eighteenth- and Nineteenth-Century Russia. Daedalus, Journal of the American Academy of Arts and Science, Vol. 101. (Winter) pp, 117-149. Gerschenkron, Alexander. (1966): Economic Backwardness in Historical Perspective. A Book of Essays, Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press.
Oslanjajui se na Lotmanov navedeni stav o teatralizaciji ivota, mogue psiholoko objanjenje bi bilo vezano za Radievljevo preuzimanje uloge heroja koje je nagoveteno u odeljku o Lomonosovu iz Putovanja: ovek roen sa prefinjenim oseanjima i obdaren sna nom uobraziljom, podstaknut ljubavlju prema estitosti, izdvaja se od obinog sveta. Penje se na gubilite. Svi pogledi su usmereni na njega, svi oekuju sa nestrpljenjem njegove rei. Oekuje ga ili aplauz, ili podsmeh gori od same smrti. Kako on mo e biti obian? (, I: 387).
28

MILAN SUBOTI

308

Gay, Peter. (1988): Voltaires Politics: The Poet as Realist, New Haven: Yale University Press. Gorbatov, Inna. (2007): Voltaire and Russia in the Age of Enlightenment, Orbis Litterarum, Vol. 62, No.5, pp. 381393. Hercen, Aleksandar (1999): Ruski narod i socijalizam, Podgorica: CID (prevod sa ruskog). Kelly, Aileen. (1978): A Complex Vision, Introduction in: Berlin (1978), pp. xiii-xxiv Kamenskii, Aleksandr. (1997): The Russian Empire in the Eighteenth Century: Searching for a Place in the World, Armonk, New York: M.E. Sharpe Malia, Martin. (1960): What Is the Intelligentsia?, Daedalus, Journal of the American Academy of Arts and Science, Vol. 89. (Summer), pp. 414-458. Pipes, Richard. (1971): Intelligentsia from the German Intelligenz? A Note, Slavic Review, Vol. 30, No. 3. (Sep.), pp. 615-618. Pipes, Richard. (1977): Russia under the Old Regime, New York: Peregrine Books. Radiev, Aleksandar (1952): Putovanje od Petrograda do Moskve, Beograd-Zagreb: Kultura 1951 (prevod sa ruskog Kiril Taranovski). Raeff, Marc. (1959): Some Reflections on Russian Liberalism, Russian Review, Vol. 18, No. 3 (Jul., 1959), pp. 218-230. Walicki, Andrzej. (1980): The Culmitation of the Enlightenment in Russia: Aleksandr Radishchev in: History of Russian Thought from the Enlightenment to Marxism, Oxford: Clarendon Press. Wolff, Larry. (1994): Inventing Eastern Europe. The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford: Stanford University Press.

***
, . . (1996): , : 200- II, ,-, 2629 1996 . (http://www.ekaterina2.com/konf/konf.shtml) , . (1952) , : . II, . (2003): , M: . - . . (1997): . . 1-3, ( : ., 1906-1907; 1-2). , (2006) ?.. ( . . ), , , 4, . 83-138.
FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008

309

, . (1999): , . . : . , . (1999): ( ), : , 1999: (122-150). , . (2002): , -: . , . . (2003): : XVII I, : . , . . (1836): , : , . 7. , : , 1978, . 239-250. , (): 3 . : , 1938-1952. -, o. (1983): , : . , . (1999): : . : ... , . (2001): , : , . (2001): , : . : , . 9-30. , (1989): ... , - . (http://vivovoco.rsl.ru/VV/ PAPERS/NYE/RADI2.HTM)

MILAN SUBOTI

310

Milan Suboti THE BIRTH OF RUSSIAN INTELLIGENTSIA FROM THE SPIRIT OF ENLIGHTENMENT: ALEXANDER RADISHCHEV (I)
Summary This text is the first part of a larger study about Alexander Radishchev, one of the leading representatives of Enlightenment in Russias XVIII Century. Analyzing Voltaires and Diderots relationship with Catherine II, the Empress of Russia, in the Introduction of this article, the author formulates the reasons for thematization of Russian reception of Enlightenment. Since Radishchev is considered as the father of Russian intelligentsia, different approaches to the meaning of the concept of Russian intelligentsia are considered in the first chapter. Radishchevs biography is interpreted in the second chapter in order to facilitate the understanding of his ideas. Interpretation of his ideas, as well as of Catherinas enlightened absolutism, will be subject to further consideration in the second part of the study. Keywords: Enlightenment, enlightened absolutism, Russian intelligentsia, history of ideas, social critique, serfdom

311

FILOZOFIJA I DRUTVO 3/2008