Olivera Milosavljevi

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi. Nacionalizam i tumaenje nastanka drugih

nacionalnih subjektiviteta

Jo je Stojan Novakovi, razmatrajui procese nacionalnih integracija na Balkanskom poluostrvu poetkom veka, pisao:
Nijedan od naroda naseljenih na njemu nije uspeo da nadvlada ostale; nijedan jezik nije mogao da svuda izbije iznad ostalih; nijedno pleme nije moglo da razvije prosvetu tako nadmonu, da joj se ostala plemena ne bi mogla odupirati.1

Istovremeno je beleio:
Mi traimo Srbe, a Bugari opet Bugare sve donde dokle mislimo da su nae granice. Po tim mestima niko ne sme biti nita drugo nego Srbin, i to ne dravni Srbin, nego Srbin ist, ovejan - nacionalni Srbin.2

Samo prividno deluju tome suprotstavljeno rei Jovana Cvijia:

Etnografska karta nijedne oblasti u Evropi ne zastareva tako brzo, kao etnografska karta Balkanskog poluostrva.3

Ta karta ima samo trenutnu validnost i, nekoliko godina posle nastanka, zadrava iskljuivo istorijsku vrednost.4
1

2 3 4

Balkanska pitanja i manje istorijsko-politike beleke o Balkanskom poluostrvu 1886-1905. godine, Beograd, 1906, 378. Govori i lanci, 1, Beograd, 1921, 151.
Up. isto. Isto, 314.

86

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi

Iako su se primarno odnosile na procese migracija, te konstatacije su imale svoje znaenje i u odnosu na nedovrenost procesa diferenciranosti nacionalnih subjektiviteta. Suprotno navedenom, dominantna konstrukcija nacije u jednome delu srpske intelektualne elite upravo je polazila (i danas polazi) od njene prirodnosti kao organizma dugovenog nepromenljivog kontinuiteta. A samo ako je nacija iskonska, nepromenljiva, organska, statina kategorija, moe se govoriti o izmiljenim nacijama kao neprirodnim, novim, sintetikim, vetakim pojavama. Takvo shvatanje ne samo da odrie moderni pristup naciji kao politikoj, zamiljenoj konstrukciji, nego negira i etniku naciju kao kategoriju kulture, pridajui joj organski karakter. Uz pojam izmiljene nacije, takvo tumaenje nuno proizvodi i moralizatorsku oznaku, nekada renegatstva, danas konvertitstva, za obeleavanje uesnika u njenom nastanku. Konvertit je pojam koji podrazumeva promenu identiteta koju ocenjiva ne prihvata kao moguu. Iako se izmiljena nacija odnosi na pojam politike zajednice, a konvertitstvo na individualni in pripadnika takve zajednice sa moralnom oznakom, veza izmeu njih uspostavlja se na nivou identiteta, budui da ne moe biti izmiljenih nacija bez ina konvertitstva, ee pretpostavljene promene verskog identiteta, ree pretpostavljene promene identiteta po imenu. S druge strane, razlika izmeu percepcije izmiljenih nacija i konvertita je u impulsu koji omoguava njihov nastanak. Izmiljene nacije u takvoj percepciji uglavnom nastaju akcijom spolja, od stranih drava, ideologija, vera... - najee propagandom, pa asimilacijom, dok konvertiti nastaju iznutra, individualnim inom, odlukom, i zato se njihova odgovornost meri moralnim arinom, kojeg u prvome sluaju nema u izraenom obliku i gde je odgovornost

Olivera Milosavljevi

87

na tvorcu. Oba pojma nose sadrinu izdaje i u oba sluaja nudi se mogunost vraanja na pravi put. Primarni pojmovi u XIX i poetkom XX veka - otpavi od vere, renegat... - kasnije su uglavnom potisnuti pojmovima konvertit i izmiljena nacija, dok su najnovije oznake nepostojea nacija nasuprot postojeim, novokomponovana nasuprot pretpostavljenim izvornim, sintetika nasuprot pretpostavljenim prirodnim, socijalistika nasuprot tradicionalnim nacijama... I dok su stari termini eksplicitno ukazivali na nekonzistentan stav - identifikaciju nacije i vere - uz ekskluzivno odreenje sopstvene nacije kroz veru i odbacivanje mogunosti stvaranja drugoga nacionalnog identiteta kroz drugu veru, sa pretpostavkom kako one (druge vere) nemaju mo (usled otsustva dugog trajanja u datom subjektivitetu ili odsustva nacionalne crkve) da integriu naciju, novi termini ukazuju na rasprostranjeno uverenje o okamenjenom i, u neodreeno dubokoj prolosti, zavrenom procesu stvaranja nacionalnih subjektiviteta. Kontroverznost tog koncepta proistie, s jedne strane, iz apsolutizuje odnosa vera-nacija u sopstvenom primeru, gde dugotrajnost vere od nje ini neodvojiv deo prirodnosti nacije, a sa druge - odraeno u pojmu konvertitstva, u sutini upravo onoga na ta se ne pristaje iz shvatanja nacije kao vetake tvorevine ako se ona identifikuje kroz veru, pri emu je promena vere, a to znai lina odluka, izdaja organske nacije, koja u tom sluaju ne moe biti identifikovana sa bilo kojom verom. Takav pogled na naciju najbolje oslikavaju savremeni nekonzistentni iskazi, npr. da je posleratna vlast ugrozila jedinstvo srpskog naroda nametanjem vetakih deoba i stvaranjem, od njegovog

88

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi

ivog tkiva, nepostojeih nacija,5 ili da je svetosavska duhovnost koheziona snaga srpstva, pa je svako preveravanje bilo istovremeno i nacionalno otpadnivo, pri emu sintagma domai Turci ukazuje da promena vere povlai za sobom i promenu narodnosti.6 Subjektivnost tog stava posebno dolazi do izraaja u implicitnim tumaenjima razliite prirode pravoslavlja u odnosu na katolianstvo i islam te njihovoj sposobnosti, odnosno nesposobnosti da budu osnova nacionalnog identiteta. Odricanje mogunosti identifikacije vere i nacije u naelu, npr. u stavu da Muslimane nae krvi ne treba posebno pominjati, jer "vera ne moe biti obeleleje narodnosti,7 a to se pojaava tvrdnjama da je, vie nego i katolianstvo, muhamedanstvo od pogubnog uticaja na nacionalnu svest, potpuno se zanemaruje u raspravama o identitetu sopstvene nacije, gde je ta identifikacija dominantna, npr. u stavu da kada se narod turio, latinio, austromaarizovao, otpadao je periferiski od jezgre", pri emu je, "u glavnini svojoj", ostajao "pri svom pravoslavlju i srpstvu.8 Kontroverznost rasprostranjenog razumevanja pojma nacije najbolje se uoava u odnosu rase i preveravanja. Pojam rasa esto je korien kada se govorilo o etnosu, uz naglaavanje njegovog plemenskog, srodnikog, pa i rasnog karaktera. Kada su se, meutim, pokazivale pretenzije ne samo na veliku teritoriju nego i na veliki narod (jer to je u prolosti bio brojniji, to su u sadanjosti njegova prava
5

6 7

Beograd, 1992, 2-552.

Catena mundi. Srpska hronika na svetskim verigama, 1-2, Kraljevo -

Beograd, 1919, 14. Vl. Velmar Jankovi, Pogled s Kalemegdana, Beograd, 1991, 64.

Jagnje boije i zvijer iz bezdana. Filosofija rata, Cetinje, 1996, 206. Lj. Stojanovi, Nekolike misli o naem novom dravnom ureenju,

Olivera Milosavljevi

89

vea), onda se govorilo o preveravanju. Pitanje koje se namee glasi: Kako promenom vere takvi postaju najgorim primercima druge rase, poturice gori od Turina? Odgovor je dvojak: to je prvo (ne)svesna kletva upuena onima koji promene veru i postaju konvertiti, a usled novonastalih karakternih svojstava izmiljenih nacija kukaviluka, line koristi, neiste savesti... - svete se izvornoj naciji, odnosno uverenje da su oni koji su menjali veru i menjali je to su najgori, a njihovo kasnije neprijateljstvo prema izvornoj naciji je tu injenicu samo potvrivalo; drugo, to je oda svojoj veri, koja gaji pozitivno, i negativno odreenje druge vere, koja i od dobre rase pravi negativne tipove ljudi. Istovremeno, taj tip miljenja prihvata da je udela u nepreveravanju bilo i u delovanju ma i nesvesnog, rasnog instinkta, iako primat daje delovanju Savine tradicije,9 to implicira i organsko poreklo izvorne nacije i njegovu prirodnu versku nadgradnju. Kako se pria o konvertitstvu primarno vezivala u prolosti i vezuje danas za stav prema Muslimanima, ambivalentan odnos, koji je prisutan prema svim susednim narodima u kojima je prepoznavan srpski koren, a koji su, u zavisnosti od politikih okolnosti lako od brae postajali neprijatelji, u ovom sluaju doveden je do kraja, prenoenjem i upotrebom ak i popularne sintagme poturica gori od Turina na sve pretpostavljene konvertite. Muslimani se svojataju kao potureni Srbi, kao najistiji na rasni elemenat,10 ali se istovremeno, negativan naboj zbog islamizacije, prepoznaje i u karakteru koji im se pripisuje, a koji po svom sadraju pokazuje pretpostavljene turske osobine. Ambivalencija se ogleda u odricanju da religija moe biti osnova za nastanak
9 10

V. orovi, Pokreti i dela, Beograd, 1920, 40. . Mitrinovi, Nai Muslimani, Beograd, 1926, 6.

90

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi

posebnog nacionalnog identiteta te, sa druge strane, u kontroverznosti istovremenih tumaenja nae krvi i turskih rasnih osobina. Otuda se pomenuta sintagma smatra opravdanom, jer je islamizacijom dobijena jedna posebna kasta, zasebna vrsta 'Turaka.'11 Poslednjih deset godina je u jo iroj upotrebi pojam izmiljeni narodi. Promenjene okolnosti traile su da se ne vreaju pojedinci optubom za konvertitsvo, pa je sva odgovornost za umenjenje broja pripadnika nacije prebacivana na druge drave i ideologije, tj. na depersonalizovane neprijatelje. Kao i celokupan nacionalni vokabular, koji obiluje neoriginalnostima, tako je i rasprava o izmiljenim nacijama stara stereotipna matrica, koja se, na razne naine, varirala bar jedan ceo vek. Razlika je samo u tome to su tvorci uvek istih izmiljenih nacija, u zavisnosti od trenutne politike situacije, bili neki drugi. Autori su u svom vremenu prepoznavali i traili najvee neprijatelje i njima pripisivali taj nacionalni zloin, pa je tako za savremene autore komunizam bio onaj bauk koji je izmiljao nacije i smanjivao broj Srba, kao to su za stare autore to bili Austrijanci ili Bugari, islam ili katolianstvo. Cilj je bio da se ukae na neprirodnost egzistencije takvih nacija i na nunost njihovog vraanja na pravi put, na izvorno, u istoriji utemeljeno, rodno nacionalno svojstvo. Istovremeno, namera je bila i da se pripadnicima izmiljenih nacija ukae da nije njihova krivica to su u zabludi nego je u manipulaciji onih koji su u odreenom istorijskom trenutku imali najvie interesa da umanje broj pripadnika organske nacije.

11

Isto, 39.

Olivera Milosavljevi

91

Najraireniji je stav o Makedoncima koje su poetkom veka izmislili prvo Austrijanci, pa Bugari, kasnije komunisti i, na kraju, Tito lino. Da je konvertitstvo Makedonaca obnovljeno najnovijih godina svedoi, npr., pisanje Dimitrija Bogdanovia sredinom 80-ih, kome se ne moe osporiti nacionalni patos, a koji ih je, u godinama jo neraspaljenih nacionalnih stereotipa, smatrao definisanom nacijom. Pod pojmom konvertiti on je prevashodno mislio na Arnautae, po njemu, "poturene Srbe i Makedonce" koji su albanizovani, a to je smatrao vievekovnom tragedijom srpskog naroda, "koji je i na taj nain gubio svoj identitet.12 Poslednjih godina reaktivirana teza o izmiljanju Makedonaca samo je stara teza sa novim tumaenjima. Da li iz slabe obavetenosti ili to su za savremene intelektualce Austrijanci i Turci sa vremenskom distancom manji neprijatelji od komunista, tek danas je rasprostranjeno pisanje o socijalistikim nacijama, u koje ubrajaju Crnogorce, Makedonce i Muslimane, obeleavajui ih kao "proizvode najreakcionarnije i najbezumnije lai o sebi, odnosno svom identitetu, nepostojeem u istoriji", to predstavlja ideoloke nakaze i duhovno ubrite kojim je "samoupravna ideologija" zatrovala jugoslovensko tle "za vekove."13 Slino je i danas rasprostranjeno uverenje da je Komunistika partija Jugoslavije uspela, u periodu od pola veka, "da osnuje tri posebne nacije u Jugoslaviji"14 ili uverenje o nizu novokomponovanih komunistikih nacija u samoupravnoj verziji socijalizma, koje su vodile poreklo od srpske nacije

Knjiga o Kosovu, Beograd, 1990, 117-118. D. osi, Promene, Novi Sad, 1992, 69. 14 Lj. Tadi, O velikosrpskom hegemonizmu, Beograd, 1992, 48.
12 13

92

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi

(Crnogorci, Muslimani, Makedonci).15 Argumentacija se najee pronalazi u tvrdnji:

nacionalno-politiko jedinstvo prisilnim stvaranjem od jednoga jedinstvenoga srpskoga naroda jo dve nove nacije, makedonske i crnogorske.16
/Cilj je/ da se to temeljitije razbije srpsko etniko i

Da su itali stare pisce savremeni intelektualci ne bi tako olako pripisivali komunistima proizvodnju, npr., Makedonaca, koja je kao ideja stara koliko i tenja Srbije da se proiri ka jugu. Nekada se verovalo da:
Albano-Maedonci uvek e ostati pri tome, da su ud srpskoga tela koji se nebi mogao bez samrtnih bolova odvojiti,17

a nekada da:
Maedonije nema. Nema maedonske narodnosti, pa nema ni dravine maedonske. Srpskog naroda ima pa ima i Srbije i Stare Srbije.18

Rasprostranjen je bio i stav da istorija zna za Makedoniju kao za geografski pojam:

beleila neku naroitu - maedonsku narodnost.19
/No/, ne poznaje /je/ kao narodnosni pojam, niti je ikad za-

I pre sto godina, kao i danas, intelektualci su tvrdili:

Maedonski narod, kao zasebna celina, jeste najnoviji pronalazak politiara, a u providnoj nameri /u bugarskim dravnim interesima/,20

odnosno:
15

16 17

Isto, 123. D. Aleksijevi, Staro-Srbi, Beograd, 1878, 48. 18 Bdin, Srbinstvo u evropskoj Turskoj, Beograd, 1903, 5. 19 I. Ivani, Maedonija i Maedonci, 2, Novi Sad, 1908, 14. 20 Isto, 1, Beograd, 1906, XI.

Neugaeno srpstvo. Srpska politika emigracija o srpskom nacionalnom pitanju (1945-1990), Beograd, 1992, 19.

Olivera Milosavljevi /To je produkt Austrije/ da se lake srpski narod pocepa.21

93

Iako je danas u raspravama o izmiljenim nacijama najrasprostranjenije apostrofiranje Crnogoraca, Makedonaca i Muslimana, nisu zaobieni ni Hrvati. Tako se kao dokaz da su Hrvati vetaka nacionalnost, nastala iz "stratekih interesa Srednje Evrope", prua tvrdnja da, u itavoj svojoj prolosti, hrvatska politika nema jedne uverljive predstave koji je njen nacionalni teritorij."22 Problemi konvertitstva kod Hrvata tumae se i kao zamena primarne (slovenstvo) sa sekundarnom identifikacijom (hrvatskim katolicizmom):
U toj nacionalnoj egzegezi moralo je doi do evolucije psihologije konvertitstva u psihologiju militantnog katolianstva.23

Ili:
/Konvertitstvo Hrvata/ poinje nacionalnim i verskim pri-

sajedinjenjem Rimskoj hrianskoj imperiji, koja uspeno prvo sprovodi deslovenizaciju, a zatim i falsifikaciju hrvatske nacionalne istorije.24

Apostrofiraju se i katolici u Hercegovini kao konvertiti koji su ne tako davno bili jedan narod - Srbi, znajui ak i kada su postali konvertiti, dok je Katolika crkva ubrzala proces razdvajanja jednoga istog naroda srpskog porekla.25 Ve je reeno da je rasprava o izmiljenim nacijama stara koliko i prirodna nacija. Razlika je samo u argumentaciji i obeleavanju zainteresovanih aktera za njihovo stvaranje i

J. Hadi-Vasiljevi, Stara Srbija i Maedonija, Beograd, 1906, 4. M. Ekmei, Srbija izmedju Srednje Evrope i Evrope, Beograd, 1992, 41-42. 23 Catena mundi..., 2, n.d., 434. 24 Isto, 1, n.d., 409. 25 Jagnje boije..., n.d., 43.
21 22

94

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi

atakovanje na prirodnu naciju. Jo je Panta Srekovi pre sto godina, npr., tvrdio:
/U dalekoj prolosti Tomislav je/ prineo na rtvu latintini hrvatsku narodnu duu, /ime je uinio da se/ Hrvati ocepe od zajednice ostalih srpskih plemena, /koja su ih/ u posmevku, nazvala Lacmanima, /a/ Lacmanin ima onaj isti smisao kao -

poturica.26

U ovom tipu miljenja ne postoji mogunost da se posebna svest mogla konstituisati iz raznih okolnosti dnevnih, istorijskih, politikih, specifinosti jezika, ali i negiranja intelektualnih i politikih elita suseda, dok se ni ne razmatra mogunost njenog nastanka na nain na koji nastaje i prirodna nacija. Zaboravlja se i da preterano insistiranje na svojatanju stvara odbojnost, budui da je pitanje nacionalnog identiteta i pitanje nadgradnje individualnog identiteta. U tom smislu konvertitstvo se javlja kao dvostruko negativno karakterno svojstvo, s jedne strane nacija iz koje se stvaraju konvertiti, s druge samih konvertita, tj. pripadnika izmiljenih nacija, pri emu je kontroverznost tog stava u moguoj pretpostavci da u stvari i nema razlike izmeu izvorne i konvertitske nacije. Rasprava o renegatima ili, danas, konvertitima u shvatanjima srpskih intelektualaca nacionalistike provenijencije, koja se odnosi na Arnautare, Hrvate i Muslimane, kao i ona o izmiljenim nacijama, koja se eksplicitno odnosi na Makedonce i Muslimane, a implicite na Hrvate, prua nekoliko moguih nivoa posmatranja. Prvo, sam problem konvertitstva, tj. njegovo prisustvo kroz istoriju poslednjih sto i vie godina dovodilo je u pitanje, kako su smatrali, ivotnu sposobnost nacije i mogunost njenog opstanka. Takvo postavljanje problema prirodno je proisticalo iz
26

Istorija srpskoga naroda, 1, Beograd, 1884, 132-133.

Olivera Milosavljevi

95

organskog shvatanja nacije, koja se reprodukuje iskljuivo natalitetom, tj. koja i egzistira iskljuivo kao prirodni produkt, a utemeljuje vekovnom, tradicionalnom ideologijom,

tj. verom, i koja mora da uva ekskluzivnost svakog pripadnika, koji prelaskom u drugu veru ili prihvatanjem drugoga imena odnosi deo nacionalnog korpusa, postajui na taj nain izdajnik. Kao da na tu struju srpskih intelektualaca ni malo nije uticao nain miljenja o naciji jednoga Ilariona Ruvarca koji je, na temelju vlastitog gorkog iskustva, pisao:
U nas Srba i posrbljenih meu nama Bugara, Vlaha, Cincara i Arbanasa lake i probitanije /je/ verovati i primati s verom skaske i izmiljotine i braniti ih od razjedajue kritike /.../, nego li ne verovati, te onda morati dokazivati zato ne treba verovati u skaske i izmiljene prie, koje su toliki ozbiljni, ueni i razboriti pisci primili za istinu i gotov novac.27

Ovaj stav govori mnogostruko o razumevanju nacije, jo u XIX veku, kao imenovanoj zajednici heterogenog porekla, a jedne vieslojne kulture, bez obzira na izmiljenost trenutnog identiteta, kao i na odsustvo autentinosti i vekovne utemeljenosti kao njenog ekskluzivnog svojstva. Takvom razumevanju se uvek pretpostavljala dominantna organska nacija, koja nema drugu mogunost obnavljanja osim u krugu porodice, pa je svako otpadnitvo dovodilo u pitanje i njenu sposobnost opstanka. Asimilacija drugih u krilo sopstvene nacije, u tom tumaenju se ni ne pretpostavlja, osim eventualno u tami najdublje prolosti, jer bi njeno prihvatanje dovodilo u pitanje osnovni postulat o autentinosti i izvornosti nacije, kao to bi i relativizovalo peorativno znaenje pojmova asimilacija i konvertit.

27

ura Vukovi, despot srpski, i ore Kastriot-Skenderbeg, vo arbanaki, godine 1444, Letopis matice srpske, sv. 2, Novi Sad, 1902, 5.

96

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi

Uvereni da je organska, prirodna nacija u maglama prolih vekova imala svoju usaenu lepotu, ali da je ona, kao i svaki organizam, podlona kvarenju, izgubila mnogo od svoje iskonske snage, savremeni intelektualci, npr., belee:
ga razorio i uveo u ivotnu i istorijsku krizu i depresiju, /pa mu je silno/ oslabio kolektivni, arhetipski ego.28
/Srpski narod danas je/ pometen, zaputen, upropaen narod, /kojem je titoizam/ rasparao etniko i istorijsko tkivo, duhovno

Ili:
/Srpskom narodu je/ osobina otpadanja od narodne celine razvijena, najzad, kao trajno negativno svojstvo.29

I sto godina pre pojave titoizma, intelektualci su otkrivali isti problem. Tada su verovali:
du, ili crkvi. Mi se vlaimo, madarimo, nemimo, talijanimo, turimo, samo to se jo ne ivutimo i ne ciganimo.30
/N/as se mnogo pogubi odraanjem, prelazei drugome naro-

Tada su autori, "s grozom i oajanjem" razmiljali o "ivotnoj sposobnosti srpskog naroda":
/Jer/ pada grana za granom, /srpstvo se/ mrvi komad po komad, /i tako se/ jedno pare za drugim odrie svoje narodnosti.31

A bilo je i onih koji su korene te pojave smetali u najdavnija vremena, tvrdei da je tendencija da se optost drobi na ue jedinice, tj. plemena, bila svojstvena jo starim Slovenima, pa su razloge odnaroavanja videli u tome to plemensko obeleje nije sraslo s duom:
/Srpsko, kao/ nacionalno, opte-slovensko /ime/ od svih dananjih slovenskih imena narodnosnih najstarije /nije mnogo
28 29

D. osi, n.d., 61, 64 i 66. R. Samardi, Ideje za srpsku istoriju, Beograd, 1989, 228. 30 Za to na narod u Austriji propada, Novi Sad, 1867, 33, 38 i 39. 31 S. Gopevi, Stara Srbija i Makedonija, Beograd, 1890, 215.

Olivera Milosavljevi

97

znailo, to je proizvelo/ da su nas Germani germanisali, Tatari tatarisali, Huni hunisali, Romani romanisali, Bugari bugarisali.32

Drugi nivo posmatranja koji proistie iz prethodnog sumnje u ivotnu sposobnost nacije zbog prisustva renegatstva - je konstatacija da je ono odgovorno za umanjivanje broja pripadanika organske nacije, dok su pobude za taj in od jednoga do drugoga autora drugaije tumaene. Odlika savremenog nacionalizma, pak, koja je preivela stogodinje mene u razumevanju nacije, a koja i danas isplivava kao dominantno svojstvo kod intelektualaca nacionalistike provenijencije, je pretpostavljena veliina sopstvene nacije u smislu njene prolosti, slave, znaaja..., a kako su sve pobrojane veliine u zavisnosti od njene brojne snage, nuno se vri racionalizacija u tumaenjima njenog odsustva danas. Kada je srpska nacija u pitanju, meu glavne razloge za brojno smanjenje apostrofiraju se, asimilacija i migracija, inae istorijski procesi, i posebno identitetske promenljivosti tokom vekova, pa se savremena kletva uglavnom baca na konvertite, tj. one koji su pod specifinim okolnostima menjali veru, a time i oseaj nacionalne pripadnosti, ili one koji su, kako se tumailo, pod politikim pritiskom zainteresovanih, iako iste vere, menjali samo ime i postajali pripadnici izmiljene nacije. Tako, kod savremenog intelektualca koji veruje da bi bez albanizacije, islamizacije, maarizacije, unijaenja... srpski narod "danas bio apsolutno brojano dominantni narod na Balkanu", pri emu, da nije "iznedrio i neke posebne slovenske balkanske narode (Crnogorci, Makedonci, pa i Muslimani), koji su upravo nosili najtipinije antropoloke osobine srpskog naroda, on bi se mogao "ubrojati i u velike evropske na32

Bdin, n.d., 6-7.

98

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi

rode,33 u jednoj reenici su sadrane sve navedene autostereotipne take: uverenje o nekadanjoj brojnoj veliini prirodne nacije, o mogunosti njenog antropolokog odreenja, o odgovornosti konvertitstva za njeno umanjenje i uverenje o postojanju izmiljenih nacija. Trei nivo posmatranja se odnosi na stav da je od svih neprijatelja nacije najvei onaj koji je proizaao iz nje same, a to su konvertiti, budui da se, prevedeno na nacionalni jezik, taj in eksplicitno tumai kao - postati izrod, izdajnik:
/K/ao to je est sluaj sa konvertitima, in primanja islama stvarao je novo neprijateljstvo prema svojoj staroj sredini, /pa su albanizovani i islamizovani Srbi postajali/ najborbeniji,

udarni deo albanske narodnosti.34

Ili:
brai zbog injenice da su i jedni i drugi znali da su oni dali vjeru za veeru.35
/K/atolici u Hercegovini /.../ svetili /su se/ svojoj donedavnoj

Tako su i stari pisci verovali da su uli u prirodu konvertitstva kao nacionalne izdaje, pa se sredinom prolog veka pisalo:
/Ima muhamedanaca/ koji najvee pakosti ine, a srodni i po narodnosti i plemenu onima, kojima zloinstva ine, /a zato to/ veru, koju su mu pradjedovi ispovedali, neispoveda.36

Ili, da se prelaskom u drugu veru prave najvei dumani:

Oni nami to ostasmo u svojoj od dedova veri, mi njima to odoe. Tako smo sa onima, to se isturie, a tako i s drugima.37
M. Mladenovi, Buenje srpskog naroda, Beograd, 1989, 26. D. Bogdanovi, n.d., 121. 35 Jagnje boije..., n.d., 43. 36 H. S. Risti, Pla Stare Srbie, Zemun, 1864, 42. 37 Za to..., n.d., 37.
33 34

Olivera Milosavljevi

99

I tada se verovalo:
/Poarbanaeni Srbi/ spadaju meu najvee fanatike, kao to je obino sluaj kod odmetnika. /Oni su/ danas fanatini Muslimani i Arbanasi, /ije je/ divljatvo izvikano.38 /P/omuhamedanjeni Srbi /su/ fanatiniji i nesnosniji od pravih Turaka /.../. /P/revrtanje verom /je najgore/ to moe ovek uiniti, /pa takve svet/ ni u ta ne rauna.39 /P/oturenjake /ne trpe ni hriani ni pravi Turci, nego ih smatraju/ za renegate. Poturenjaci, /u pogledu vere/, u opte

hoe da su vei fanatici i od muslimana od starine, od pravih Turaka /.../. /U/ mnogome i jesu vei, /pa se/ poslovica bez poturenjaka nema Turina /odnosi i na njihov/ verski fanatizam.40

etvrti nivo posmatranja se odnosi na osobine, tj. karakterna svojstva konvetrita. Kako je pria o prirodnim i izmiljenim nacijama zamiljena kao dilema izmeu istorijske pravednosti i nepravednosti, i razgovor o konvertitstvu nosi moralizatorski sadraj, koji, iako pokuava da razume pobude za konvertitsko ponaanje, nuno proizvodi negativnu karakterologiju - i konvertita pojedinano i izmiljenih nacija kolektivno. Kontroverznost tog stava prepoznaje se u pripisivanju izmiljenim nacijama odreenog karaktera koji se istovremeno smatra ekskluzivnim svojstvom prirodnih nacija, a koje im je upravo njihova duga istorija podarila. U sluaju konvertita i izmiljenih nacija, iako im se odrie utemeljenost u istoriji, to je u tom tipu miljenja jedini relevantan pokazatelj prirodnosti nacije, volebnim putem im se definiu istorijom nastali karakteri. Dominantno karakterno svojstvo, koje se otuda pripisuje konvertitima, je kukaviluk, odnosno odrei se vere:
38 39

S. Gopevi, n.d., 215 i 232. J. Hadi-Vasiljevi, Juna Stara Srbija, 1, Beograd, 1909, 176 i 295. 40 Isti, Muslimani nae krvi u junoj Srbiji, Beograd, 1924, 33 i 36.

100

Renegati, konvertiti, izmiljeni narodi skom verom: svesni su ipak da su njihovi stari napustili staru veru i sramota ih je zbog toga, i strahuju.41
/S/traljivost im je posledica promene hrianske sa musliman-

/P/oturiti se /je/ kukavna malodunost slabia, koji ne sme da brani svoje naslee, /ime se objanjava i poslovica/ poturi se plahi i lakomi.42

Uz kukaviluk apostrofira se i neista savest:

/O/tpavi od vere i srpske narodne svesti /suprotstavljali su se sunarodnicima/ zbog onog stida, koji se jako javlja kod svih renegata.43 /A zato/ to se s ovima odrava fakat o njihovom renegatstvu i potsea ih na jednakost s njima, /uz zakljuak da bi mnogi od njih pristali/ da su im stari bili i Evreji, samo ne hriani njihovi susedi.44

I kada je re o konvertitima nastalim promenom imena, pripisuju im se sline osobine:

/N/isu elemenat za revoluciju /.../, odvikli /su se/ od oruja, a navikli se na robovanje. /Budui bez nacionalne svesti i/ bez pravih ideala, nikada /se/ nee sami osloboditi ve /.../ je potrebno da im neko drugi donese slobodu /.../ na baki i tome e oni biti blagorodni, dobri, vredni podanici.45

Do koje je mere stav o postojanju organskih i iz njih istrgnutih izmiljenih nacija odraz patrijarhalnog pristupa, i danas rasprostranjenog arhainog razumevanja nacije na nain na koji su se oduvek percipirala plemena i njihova unutranja srodnika struktura, svedoi jo jedna kontroverza koja ini imanentno svojstvo nacionalno-romantiar41 42

Isto, 47. V. orovi, n.d., 38. 43 J. Cviji, n.d., 261. 44 J. Hadi-Vasiljevi, Muslimani nae krvi..., n.d., 33. 45 Srbin Srbinovi - Vojvoanin, Iz Maedonije o Maedoniji, Novi Sad, 1901, 20-21.

Olivera Milosavljevi

101

skog stava. Iako konvertitstvo podrazumeva akt stareinstva, nezaobilazna je iz patrijarhalne (pod)svesti izvuena tvrdnja da su mu uzroci "daleko van granica karaktera samoga naroda", odnosno:
/Retko se deava da/ mukarac prevrne verom. /Ta pojava/ /.../ biva samo kod enskinja.46

Zusammenfasuung
Die dominante Konstruktion der Nation in einem Teil der serbischen intellektuellen Elite geht von ihrer Natrlichkeit als Organismus mit langlebiger, unvernderlicher Kontinuitt aus. Solches Verstdnis der Nation erzeugt notwendigerweise auch die berzeugung von dem Bestehen ausgedachter Nationen, als neue, unnatrliche, knstliche, syntetische Gebilde. Gleichzeitig erzeugt es auch das moralisierende Kennzeichen der Renegatheit und Konvertitheit fr die Bezeichnung der Beteiligten in ihrer Entstehung. In solcher Perzeption ausgedachte Nationen entstehen von auen her, sei es aus fremden Lndern, Ideoligien oder Glauben, whrend die Konvertiten von innen her entstehen, durch individuelle Handlung. Beide Begriffe haben den Inhalt der Verrterei und in beiden Fllen wird die Mglichkeit der Zurckkehrung auf den richtigen Weg geboten. In diesem Text werden einige Argumentationsstufen betrachtet, die die Abhandlung ber die Konvertiten und den Ausgemachten Nationen bietet: was fr eine Lebensfhigkeit hat die Nation, die die Konvertiten erzeugt; Konvertitheit als Impuls fr die Zahlverminderung der Angehrigen der Quellnation; feindliche Richtung der Konvertiten und Ausgemachten Nationen; ihre Karaktereigenschaften.

46

B. Nui, Kosovo, opis zemlje i naroda, 1, Novi Sad, 1902, 87.