Biblioteka

Minut

Knjiga pedeset esta

Urednik Predrag Markovi

Oprema Duan evi

David Albahari

Neobine prie

Beograd 1999.

 "Stubovi kulture"

CIP - , 886.1-36 , Neobine prie / David Albahari. - Beograd: Stubovi kulture, 1999 (Beograd: Reporter). - 79 str. : slika autora ; 17 cm. - (Biblioteka ,,Minut" ; knj. 56) Tira 1000. - Beleka o piscu: str. 79. ID=79490828 Na koricama Marsel Dian, Uz skrivenu buku, 1916.

SNEG
Pada sneg. April je i pada sneg. Pahulje su krupne i tope se uz drhtaj, kao da su ive. Neko kae da je lepota vremena u njegovoj nepredvidljivosti. Misli, naravno, dodaje, na meteoroloko vreme, jer ono drugo je predvidljivo da predvidljivije ne moe biti. Usledi bujica protesta, rasprava u kojoj svako uestvuje. Oi se ire, obrazi nadimaju, usne ponegde prekriju mehurovima pljuvake. Stolice zakripe, onovi se taru o pod, ruke lepraju kroz vazduh, ela se mrte. A onda, kada zidni sat izbije est puta, svi zaute. Sneg i dalje pada.

ITALAC
italac koji se izgubi na jednom mestu u knjizi nae se na drugom, ali sasvim izmenjen. Dugo se ogleda u malom ogledalu, pipa brkove koje ranije nije imao, gladi kosu koja mu dopire do ramena. Nema ta, dobro mu je i ovako, izvan knjige. Knjiga lei na stolu, otvorena. ovek prilazi i zatvara je. Kada ponovo pogleda u ogledalo, u njemu ne vidi nita.

ZVUK
Oslonjen na laktove, ovek u krevetu pokuava ponovo da uje zvuk za koji je siguran da ga je malopre uo. ena pored njega se mekolji, pokuava da ga privue blie sebi, dotie mu, evo, i penis, miluje mu butine. Taj zvuk, kae ovek, jesi li ula taj zvuk?

POGAANJE
Moja ena krije obe ruke iza lea i trai da pogodim u kojoj od njih dri neto za mene. Pokazujem levu ruku, i ona prua pesnicu, otvara je, iri prazan dlan. Pokazujem desnu ruku. Ona prua pesnicu, otvara je, ali i taj dlan je prazan. Moja ena je zbunjena. Okree ruke, gleda iza sebe, odie stopala. Malopre sam ga imala, kae, a sad ne mogu nigde da ga naem.

PET, NE VIE
Znam mnogo rei, ali malo je onih koje koristim. Ako me neto pitaju, odgovorim; ako ne pitaju, utim. Koliko je rei potrebno da bi se odgovorilo na bilo koje pitanje? Dve, tri, najvie pet: da, ne, moda, ne znam. Sve ostale su nepotrebne, pogotovo kada ovek nita ne pita.

LIST
List ulee kroz prozor. ena koja sedi u fotelji vidi ga krajikom oka, ali pomisli na pticu. Deavalo se ve da u sobu ulepra vrabac. Druga ena, koja lei na krevetu, ne vidi list i ne misli na pticu. Ona se prisea dana kada je ona sedela u fotelji, blizu prozora i gledala oblake. Da li je neko, tada, leao na krevetu? Posteljina je bila drugaija, u to je sigurna, jastuk manji a pokriva deblji. ena u fotelji primeti list na podu. Saginje se, hvata ga vrhovima prstiju, podie ga visoko i okree se prema eni na krevetu. Ona, meutim, uti. Oi su joj zatvorene.

MAKA
ovek sie u dvorite da baci ubre, i pored poslednjeg stepenika ugleda mrtvu maku. Lei na boku, ukruenih nogu i irom otvorenih oiju. ovek spusti kantu i vrati se u stan po stare novine. Kada se vrati s novinama u ruci, make vie nema. ovek se osvre, zakilji, une i ponovo se uspravi. Spazi tada naslov Pedeset trei dan bombardovanja, strese se i pone da ita.

UBOR
U poetku nam se ini da ujemo ubor potoka. Neki zbog toga poure, govorei da jedva ekaju da skinu patike i zagnjure noge u hladnu vodu. Ne primeujemo vie lie koje nam dotie lica, korenje o koje se sapliemo. Stiemo zadihani do podnoja brda, i vidimo iroki otvor cevi iz koje istie smea tekuina, zapljuskuje ve prepunjen usek izmedu dva kamena, sliva se i nestaje u visokoj travi. I ta sad? pita enski glas. Neko uzdahne, neko se nakalje, neko odmahne glavom, neko cokne jezikom, neko se propne na prste. Dobro, kae isti glas, onda idemo kui.

STO
Od svih predmeta na stolu samo jedan nije otar.

TIINA
Prvo se uje tiina. Posle uvo pone da razabira detalje: pucketanje, bruj, tihi huk, zvon. I bilo se oglaava, potmulo, onako kako se krv obruava. kripne pod. Kvrcne greda. Zazvei prozorsko staklo. Pomeranje prsta je eksplozija od koje zabole bubne opne. Onda se sve primiri. Potom se kap otkine sa slavine i tresne na dno sudopere. Metal odjekne bolno, kao starac. Usne se razdvoje uz prasak. Trepavice unu. Vazduh zacvili u nozdrvama. Nita vie ne moe da primiri srce, ponajmanje ruka koja se sputa na grudi i stee ih sve dok prsti ne pobele.

BRDO
Sa mesta na kojem stojimo, visoko na brdu, moemo da vidimo oveka u podnoju, na puteljku. Nama je bilo potrebno dva sata da se popnemo do vrha, jer Nelu malo boli noga a Vesna je uvek umorna, ali njemu sigurno ne treba toliko. Rasprostiremo plastini stolnjak preko trave, vadimo sendvie i jabuke iz raneva. Pijemo sok od borovnice. Kada se ovek pojavi, stariji je nego to smo zamiljali. I nije zadihan.

KONDUKTER
ovek i ena sede u kupeu brzog voza. Ne poznaju se. Izmenili su nekoliko utivih reenica kada su uli, to je bilo sve. Potom je ena sela do pozora, desno od vrata, a ovek se smestio naspram nje. ena je izvadila knjigu iz tane i poela da ita. ovek je gledao kroz prozor. Knjiga se i dalje nalazi u eninim rukama, ali ona je ne ita. Ona spava. A ni ovek ne gleda kroz prozor. On sada posmatra enina kolena koja se, kako je san osvaja a telo prihvata ritam truckanja, sve vie ire, tako da on prvo vidi njene butine, zatim rub arapa, i na kraju, tako je, njene bele gaice. Saginje se da bolje pogleda, a tada se na vratima kupea pojavljuje kondukter. ovek nastavlja kretnju, kao da eli da podigne neto sa poda, i doista uzima ko zna iji pikavac i ubacuje ga u pepeljaru ispod prozora. Kondukter prvo overi ovekovu kartu, potom lako dotakne enino rame. Tada primeti njena rairena kolena i zadignutu suknju, pogleda oveka, namigne mu, i ponovo je dodirne.

BROD
Leto brzo prolazi. Nismo ni pocrneli a ve je vreme za farmerke i koulje s dugim rukavima. Sedim na steni, prinosim travku ustima i zagrizam je. Gorina mi zapljusne usta. More je mirno, tiho. Kada zatvorim oi, vidim brod.

KUPOLA
ena govori o ljubavi, ali niko je ne slua. Ako je ljubav slepa, moda je govor o ljubavi nem? ena se, meutim, ne obazire na amor. Obrazi joj se zacrvene, ile iskoe na vratu, a pogled ne skida sa take negde visoko iznad ljudi. I polako, jedna po jedna, podiu se glave, i ubrzo svi gledaju gore, u kupolu, koju prvo obasjava rumeni odsjaj zalaska sunca, a potom ispuni sumrak.

VALZER
Robert Valzer kae da razgovor umara, kaem. Nikada me nijedan razgovor nije umorio, kae moja ena, i ponavlja: Nikada. Vrednost rei, itam, odreivanje njihovog dejstva, pre e zaboraviti onaj koji govori negoli utljivi. Hoe da kae, naglo se uspravlja moja ena, da ja, kada govorim, samo troim rei? Nije to moj stav, odgovaram, nego Valzerov, nita ja nisam rekao. Kada ti govori, nastavlja moja ena, onda su tvoje rei medene kao ta tiina, a kada ja govorim, to je klepet krila u praznini, tako to ispada, zar ne? Predivna je duhovna sloboda usamljenog, kaem, to je ponovo Valzer. Dobro, uzvraa moja ena, neka ti onda Valzer spremi samotnu veeru. Kasnije, u kuhinji, dok jedem hleb namazan tankim slojem margarina, poinjem da razumevam teinu usamljenikog iskuenja.

OPTUENI
Optueni je rekao da se kaje, iako je znao da to nee ublaiti odluku suda. Kaje se, meutim, nastavio je, zbog sebe a ne zbog suda, pa stoga i izraava na ovaj nain svoje kajanje, uprkos znanju da to nee ni u najmanjoj meri uticati na sudije, te da e oni ostati verni svojim uverenjima, u skladu sa zavetom koji su dali onog dana kada su proglaeni sudijama. Kada odu kui i presvuku se, pronau omiljene papue i smeste se u fotelju, onda mogu da misle na drugi nain, moe i suza da im zaiskri u oku, ali ne i ovde, u sudnici, ovde moje pokajanje, rekao je optueni, pripada samo meni i, nadam se, Margareti Vukov, zbog koje se ovde nalazim. Potom je osueni rekao kako je ve kod prvih udaraca osetio kajanje, ali je tada poeo da se ljuti na sebe to osea kajanje, i nastavio je jo ee da udara, ali sa svakim udarcem raslo je i njegovo kajanje, to je opet dovodilo do poveanja ljutnje i jaine udaraca, koji su, naravno, jo vie podsticali kajanje, i tako su se, rekao je, smenjivali gnev i

kajanje, sve dok, moda mu nee u to poverovati, kajanje nije prevagnulo. Margareta Vukov je tada leala na zemlji, skvrena u loptu, rekao je optueni, a on ju je udarao nogama, ali kada je etvrti put zamahnuo, i to levom nogom, osetio je kako ga od glave do pete proima kajanje, i noga mu je klonula, sruio se na kolena, i poeo da je ljubi po okrvavljenom licu, ak je legao na zemlju pored nje, obgrlio je i ponavljao da se kaje, ponovio je to bar petnaest puta, ali ona ga nije ula. Stoga se nada, rekao je, da ga ona sada uje, i da je to sve, da nema vie nita da kae, jer ve je rekao da ovo kajanje samo njemu pripada i da zna da ni na koga nee uticati, pogotovo ne na sudije. Bar ne ovde, rekao je, i seo.

NEBO
Kada je Jakov Baruh umro, pomerilo se nebo. Bila je no, i u jednom trenutku raspored sazvea se promenio, kao da je svod nad nama ogromna projekcija koju je neko, ko zna kako, zamenio drugom. Kroja je rekao da je i on to video, i da se onda, u izlogu njegove radnje, sama od sebe, upalila ukrasna svea. Kova je odmah posle toga, posle pomeranja neba, uo kako njegov nakovanj odzvanja iako nikoga nije bilo u radionici. Potar se naglo probudio iz sna i video da su mu prsti umrljani peatnim voskom. Pesnik je na uzglavlju, jer tek tada je poao na poinak, naao list papira sa pesmom ispisanom nepoznatom rukom. Jedino Matilda, Jakovljeva udovica, nije nita primetila. Probudila se tek kada su sunevi zraci prodrli kroz prozor, osedla hladnou Jakovljeve ruke, i znala je, jo pre nego to je ugledala njegova rairena usta, da je Jakov mrtav. To joj je bilo dovoljno. O nebu ionako nije nita znala.

UNUTRA
Tiina anela. Senka na zidu, otra kao skalpel. Ispruen kaiprst, mrk pogled. Cvranje fitilja. Vonj vlage. Odjek. iroke stepenice, glatke kao led. Leva ruka, ukoena uz telo; desna u blizini srca. kripa vrata. Vrapci na gredi. Tama. Napolju se lake die.

NADZORNIK
Niko ne moe da nae uzorak. Otvaraju se ladice, pomeraju predmeti na stolovima, prazne se korpe za otpatke. Nadzornik smene urla iz ugla: Ako uzorak ne bude pronaen, svi ete biti otputeni! Napokon, kada nada ve poinje da se tanji, uzorak se otkrije na polici, tamo gde obino stoji. Nastaje graja, amor, uju se usklici i pljeskanje, ak se i nadzornik smeka. Posle toga, dok ispred zgrade pijemo pivo, pitaju ga da li je stvarno mislio sve nas da otpusti. Sve do jednog, kae nadzornik i ponovo se smei. Tada ga Sava, koji stoji odmah do njega, tako snano udari pivskom flaom po glavi, da nadzornik, ne krijui iznenaenost u oima, pada kao protac na zemlju. Odatle, odozdo, trza nogama i jei, ali na njega vie niko ne obraa panju.

PALJIVOST
Uvek sam paljiv. Uvek pazim gde ta ostavljam, uzimam u obzir odnos boja, odnos veliina, ne previam sklad po nameni, kontrast po neminovnosti. Kod mene, na primer, viljuka uvek lei pored noa, nikada no pored viljuke. Pa i u tanjiru biram graak prema obliku, pravim od pirina jednake oble zalogaje. Jedino supa stvara neprilike; rezanci tee haosu; tenost je prevrtljiva; dronjci se raspadaju. S knedlama se lake izlazi na kraj: plivaju na povrini, postojane su, razlike i slinosti brzo se uoavaju. Eto, to sam hteo da kaem: da sam zahvalan malim stvarima koje ivot ine jednostavnijim.

NENAPISANA PRIA
Od svih pria koje nisam napisao najradije se seam one u kojoj mladi i devojka sede na klupi u parku, dre se za ruke i ute. Nita drugo nije se deavalo u toj prii; sve se nalazilo u savrenstvu tiine. Moj napor, kao pisca, trebalo je da se usredsredi na opis tog savrenstva, savreni opis savrenstva, bolje reeno, jer nijedan drugi ne bi ga bio vredan. Tiina je sve sadravala, i njihovu prolost, i njihovu budunost, dane provedene u oskudici, dane obilja, toplinu zajednikog jastuka, teak poroaj, rastajanje i sastajanje, i lagano udaljavanje, i kuu na rubu grada, gde je mrak bio gui, i cvee u leji ispod prozora, i kanap o koji se mladi obesio kada je poeo rat, i njen pla, nokte kojima je izgrebala lice, i rei, nesigurne i kliske, kojima je pokuavala da objasni detetu ono to ni sebi nije mogla da rastumai: tiinu koja je zametak svega oko nas. Dete je gleda, i uti.

POSLEDICA
ovek koji je godinama strepeo da e mu se ukoiti leva ruka i onda se, jednog dana, logirao i leva ruka mu doista ostala nepokretna, nije posle mogao godinama da se oslobodi pomisli da je do toga dolo samo zato to je prethodno godinama zamiljao da e mu se to jednom desiti.

ISTRAIVA
Svaka belina je hladna, misli istraiva, bez obzira na to da li preda mnom lei pesak ih sneg.1

Pesak je ukast a sneg plaviast, meutim, istraiva to ne primeuje jer nosi zatitne naoare sa zatamnjenim staklima. Mogao bi da ih skine i da se golim okom zagleda u pravo lice srvarnosti, ali plai se da od bletavog odbleska, kakav belina stvara, sasvim ne oslepi. Uostalom, ko je jo video nekog istraivaa bez tamnih naoara?

BOLNIARKA
Rano se budim i gledam kako sunce izlazi: prava ruoprsta zora. Ne bi mi smetalo da ovako ostanem, oslonjen na visoko podignut jastuk, sve dok sunce ne zae iznad gornjeg ruba prozora, ali uskoro e u sobu ui bolniarka, u njenim rukama podrhtavae posluavnik sa toplomerom, pricom i plastinom inijicom punom raznobojnih pilula, i ta pomisao gui u meni svako oseanje ushita. Da bar svakog jutra dolazi ista bolniarka, tada bi mi sigurno bilo lake, ali ne, svakog jutra dolazi druga i svaki put moram iznova da odgovaram na pitanja na koja sam ve bezbroj puta odgovorio. A kraj je, svejedno, uvek isti: okreu me na bok i zabijaju injekciju u debelo meso, i ja se derem iz sveg grla, tako da bolniarka uri da to pre izae iz sobe i zalupi vrata, makar prosula alkohol, makar zaboravila da ostavi inijicu s pilulama. Zautim tek kada klopot njenih klompi zamre u hodniku, ali tada je ve kasno: sunce je odskoilo, zora je postala dan, i u ramu prozora nema nijednog oblaka.

SAVRENSTVO
Najvie sam volela, kae ena, da pleem sama. Odabrala bih ugao, uvukla se u njega, i plesala kao da niko drugi ne postoji na ovom svetu. Nekada sam plesala okrenuta prema uglu, zagledana u otru liniju spoja zidova, potpuno posveena njenom savrenstvu. A onda me je neko odveo u diskoteku u kojoj su sve prostorije bile zaobljene. Mogla sam, naravno, da odem u sredite, savrenstvo je tu jednako onom u uglu, ali ne, ja sam samo stajala, okruena ljudima, i nisam uspevala da se pokrenem. Od tada vie ne pleem.

SLUALICA
Sa slualicom u ruci, drugi sam ovek. Bez nje, oseam se go. Kada govorim u slualicu, sve mogu da uradim: zavodim, prodajem, ubeujem, diktiram. Bez nje, jezik mi se zaplie, mucam, rei, pogotovo due, ne stiu do kraja. Kada stisnem slualicu levim ramenom i levim obrazom a desni kaiprst postavim iznad brojanika, kao da upravo nameravam nekom da telefoniram, stranke mi se pribliavaju sa strahopotovanjem, ute sve dok prvi ne progovorim. Bez slualice, niko od njih me ne primeuje ili se, pak, poinju da deru jo pre nego to priu alteru. Kada prinesem slualicu uhu i ustima, osetim snagu u vrhovima prstiju. Bez nje, ja sam krpa. I zato ne udi to neprekidno razmiljam o tome kako da je uvek, i na svakom mestu, imam uz sebe. Pomiljao sam, na primer, da je okaim o eir; da je prebacim preko ramena, kao seljaci srp; da je zavuem u unutranji dep sakoa, odmah pored srca; da je drim u ruci, kao drku nevidljivog kofera. Seir

mi je, od svega toga, bio najprivlaniji, ali nikada nisam nosio eir, nemam nikakvu kapu, ak ni onu trikanu, zimsku, s gombom na vrhu. I tako mi nita drugo ne preostaje nego da hodam gologlav, vrata iskrivljenog ulevo, prema podignutom levom ramenu, i da oslukujem kako mi se iz praznine obraa glas.

NO
Niko nije uo kada se otvorio prozor, ak ni maka. Probudili su se tek kasnije, kada je nametaj poeo da pucketa od sveeg nonog vazduha, prvo maka, potom ena, mukarac na kraju. U stvari, kada se on probudio, ena je ve zatvarala prozor, i za tren je ugledao kako joj meseina obasjava lice. Onda mu se pribliila maka, sela na jastuk, tik uz njegov obraz, i poela da prede. ena je jo neko vreme stajala pored prozora dok ga je zatvarala, ula je krik neke none ptice i pomislila da e ga, ako se ne pomeri, uti ponovo a onda, kada se nita nije dogodilo, i ona se vratila u krevet. ovek je ve spavao, ispruen na leima. Kada je ena zadigla pokriva, maka se uvukla ispod njega, saekala da ena legne, potom se sklupala kod njenih stopala, i tako su zaspale, prvo maka, potom ena. Niko od njih nije se sledeeg dana seao tog dogaaja, ak ni maka.

SREA
Leo je poeo da gubi kosu u trideset drugoj godini, a kada je napunio trideset petu, bio je gotovo sasvim elav. Tokom te tri godine proao je dug put od oajanja do pomirenja sa svojim likom u ogledalu. U meuvremenu, pustio je brkove, napravio nove prednje zube, stavio lani oko vrata. Jedino mu je smetalo, i tu nita nije mogao da uini, to mu je koa na temenu uvek bila crvena, leti od suneve vreline, zimi od hladnoe. Kape nisu pomagale: bilo je dovoljno da u vinogradu skine slamni eir, tek toliko da nadlanicom obrie znoj sa ela i obrva, i osetio bi kako ga teme pee. Ili zimi: skinuo bi ubaru na ulazu u prodavnicu, i to je bilo dovoljno da mu mraz posve oprlji kou. Osim toga, dakle, sve u svemu, Leo je, uprkos gubitku kose, bio srean.

KRUG
Zdravko i Vera su se upoznali na koncertu Bijelog dugmeta. Zatekli su se, sasvim sluajno, ako je bilo ta na ovom svetu sluajno, jedno pored dmgog u gomili koja se tiskala na sve strane, i pogledi su im se ukrstili u trenu kada su oboje zapevali Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac. Zdravko se nasmeio i pruio ruku, koju je Vera prihvatila, a onda se Zdravko sagnuo i poljubio joj blago napuene usne. Nikada se neemo razdvojiti, rekla je Vera kasnije te veeri, odnosno, noi, jer bila je prola pono i leali su u Zdravkovom krevetu, i tako je doista bilo tokom narednih deset godina, sve dok nije poeo rat. Reili su da napuste Sarajevo, ne bez bola u srcu i uz vrsta obeanja Seadu i Jasmini, njihovim venanim kumovima, da e se sigurno vratiti im se ta budalatina zavri. iveli su prvo godinu dana u Rumi, kod Zdravkovog brata, potom su otili u Zrenjanin, kod Verine sestre, gde im se rodilo prvo dete. Preli su u Beograd, iznajmili stan na Karaburmi. Zdravko je na ulici prodavao

cigarete i menjao marke, a Vera je svako popodne radila u jednom od butika u blizini Zelenog venca. Dete je ostavljala kod Zdravkove tetke, usedelice koja je delila dvosoban stan na Novom Beogradu sa tri debele make. Prole su jo dve godine, budalatina u Sarajevu se zavrila, premda ni u kom smislu nije prestala; razum se lako gubi a teko ponovo nalazi, napisao je Zdravko u pismu Seadu; i tako su, s obzirom da im se rodilo i drugo dete, odluili da potrae neko mirnije (i jeftinije) mesto. ivot nam je postao i suvie dragocen da bismo mogli da ga troimo na obnavljanje, pisao je Zdravko u istom pismu, moramo da ponemo iz poetka. Proveli su godinu dana u Niu, gde je iveo Verin brat od strica, ali nisu uspeli da se snau u gradu koji im je delovao kao bezbroj puta zapoinjan a nikada dovren, sastavljen od delova koji su stalno pretili da se raspadnu. Preselili su se u Kruevac, gde im se pridruila Verina sestra, i posle godinu dana provedenih u oseanju da stalno tonu u itki mrak, uputili su se u upriju, na poziv Verine najbolje drugarice iz kolskih dana. Tu su, za

sebe, otkrili svetlost, i tu im se rodilo tree dete. Dan pre nego to e na upriju, u prolee 1999. godine, pasti prve bombe.

USUD
Dana je nepokolebljivo verovala u Ji ing. Filip se ni nou nije odvajao od pila tarot karata. Milica je bacala pasulj. Vedrana se nije pomerala s mesta sve dok joj se ne bi otvorio pasijans. Gojko je pratio kretanje planeta i uzdao se u horoskop. Neda je stalno prevrtala oljicu od crne kafe i zavirivala u osueni soc. Milenku su bila dovoljna Nostradamusova proroanstva. Ana je telefonirala vidovnjacima u televizijskim studijima. Boris nije nikada ulazio u zgrade, kancelarije i autobuse koji su nosili brojeve deljive sa sedam. Ljubica je smatrala da je sve upisano na dlanu. Saa se ponaala samo onako kako su je savetovali sanovnici. Marko je svake veeri stavljao Tibetansku knjigu mrtvih pod jastuk. Sandra je sve preputala sluaju.

TANOST
Svakog dana, tano u deset pre podne, Velimir Stamenkovi je izlazio iz stana, silazio niz stepenice, ekao autobus broj sedamnaest, i odlazio. Vraao se tano u jcdan po podne. Nikada nije rekao komijama, iako je sa njima esto pio jutarnju kafu a uvee igrao remi, gde je provodio te sate. Kada bi ga upitali, veto je izbegavao odgovor ili bi rekao neto to nije nita znailo, ili bi samo utao, kao da pitanje nije njemu upueno. A onda, poslednjeg petka u avgustu, nije se vratio u jedan nego u dva po podne. U pola dva svi stanari su bili ispred zgrade, unezvereni, usplahireni, zastraeni od raznih mogunosti. Osvrtali su se oko sebe, drali se za ruke, nekoliko ena je plakalo. ovek koji ga je prvi ugledao, tano u dva, povikao je: Eno ga! Eno ga! i pritom se radosno udarao po butinama. Meutim, Velimir Stamenkovi je mirno, bez rei, proao izmeu njih, popeo se uz stepenice, otkljuao vrata i uao u stan. Nije nas ni pogledao, poalio se predsednik kunog saveta.

Nije vano, rekla je udovica sa prvog sprata, samo neka nam se on vratio. Tako je, zagrajali su ostali, ali svi su znali da nita nee biti isto kao pre.

MOJ OTAC U BAZENU

Veoma oprezno, moj otac staje na rub bazena. Izgleda kao da e da skoi, ali on se saginje, seda i uranja stopala u vodu. Tek kasnije e, kada se privikne na temperaturu, spustiti celo telo u bazen, i zaplivae nezgrapno, ukoene glave, u strahu da mu neka kap ne padne na kosu. Tako pliva, tanije reeno: tako pluta do suprotne strane, odakle se, nakon kratkog odmora, vraa nazad. Ponavlja to jo jednom, a onda pliva do metalnih stepenica i izlazi iz bazena. Dok hoda prema suncobranu, vlani potoii izviru iz njegovih gaa za kupanje i vijugaju mu niz kolena i listove, sve do stopala. Moj otac, meutim, prvo brie kosu, iako je ona sasvim suva, potom prebacuje pekir preko ramena i tone u ligetul. U tanunoj senci suncobrana, belina njegove koe jo vie pada u oi nego u bazenu, gde odsijava kao krljut.

PRIJATELJSTVO
Mladen je voleo da pije, Dejan je radije duvao, ali su ipak uspevali da odre prijateljstvo. Mladen je sluao teak, metalan rok, Dejan je iskljuivo sluao rege, i uvee su naizmenino putali Metaliku i Gregorija Ajsaksa, Aerosmit i Pitera Toa. Obino je to bilo u Dejanovom stanu, jer Mladen je i dalje iveo sa roditeljima. Ponekad bi se tu nale i devojke, i tada bi sluali muziku po njihovom izboru, a ukoliko ne bi bilo posebnih elja, putali bi trostruki album grupe Kle. Tu su, sloili su se, i jedan i drugi mogli da trae ta god bi hteli. A ako bi se desilo da se zateknu samo sa jednom devojkom, i stvari krenu u eljenom pravcu, Dejan je uvek davao prednost Mladenu, a Mladen zauzvrat nije odbijao da za to vreme slua Boba Marlija.

SENKA
Deak, na mostu, pored svoje ugleda jo jednu senku. Kada se osvrne, vidi da je sam. Mnogo godina kasnije, na istom mostu, primetie da nema vie ni svoju senku, ali tada e mu biti svejedno.

VEE
Kada je zalajao pas, ovek se trgnuo i skoro ispustio knjigu koju je itao. Ptica je odleprala sa grane, pravo u nebo, a sat na crkvenom tornju oglasio se sedam puta. ovek se sagnuo i pomilovao psa po glavi; pas mu je liznuo ruku. Malo kasnije, na drvo je sletela svraka.

REENICA
Ponovo, da, ponovo jedna od onih reenica koje dolaze kada one ele, ne obazirui se na druge rei, koje strpljivo ekaju na red, jo manje na one koje se gomilaju u ustima, to ionako nisu vie rei ve zvukovi, mehurovi koji se rasprskavaju poput riba izvuenih iz mranih morskih dubina, kako je ve, ili nekako slino, napisao onaj pisac, to znai da su jedine prave rei one koje se ne izgovaraju ili one koje se, poput ovih, utke zapisuju, s nadom da e isto tako biti proitane, utke, dakle, u tiini, premda je i tiina samo re, re koja se bezbroj puta ponavlja, svaka re, bilo koja re je tiina, samo to sada o tome ne moe da se govori, odnosno, da se pie, jer reenica je ve tu, stie, evo, jo malo i moi u da je razgledam celu, ispruenu od poetka do take.

PROFESOR PETROVI
Profesor Petrovi je prvi put pomislio da ubije predsednika dok jc u novinama itao kako je Jovan iri, besposliar iz Nia, zaklao svoju nevenanu enu na kauu u dnevnoj sobi. Pomisao ga je iznenadila, ali nije ga naputala. Posle nekoliko meseci, pretvorila se u neku vrstu mantre Ubiti predsednika! Ubiti predsednika! s kojom je dan poinjao i zavravao se. Nou su mantru zamenjivali snovi; nema tog oruja, od raketnog pitolja do atomske bombe, koje nije u njima odigralo glavnu ulogu. Na javi, meutim, do oruja se mnogo tee dolazi, i profesor Petrovi se grdno naumuio dok nije uspeo, u jednom mranom stanu u suterenu, da kupi bombu. Mantra se do tada pretvorila u trajnu glavobolju, u brujanje u slepoonicama i stezanje u potiljku. Profesor Petrovi je stavio bombu u plastinu kesu, otiao na most, seo na ogradu, izvadio bombu (kesu je zavezao za gvozdenu ogradu), aktivirao je i uz povik: Ubiti predsednika! zajedno s njom bacio se u reku.

PAKET
Jednog dana potar mi donese omanji paket. Ime poiljaoca nita mi ne kazuje. Ne poznajem takvu osobu, ili ne mogu da je se setim ukoliko sam je nekada poznavao, ali siguran sam da u gradu iz kojeg paket dolazi nikada nisam bio. Kada ga okrenem, zauje se metalan zvuk, kao da je gvozdena kuglica ispala iz leita. PaIjivo ga sputam na sto, sedam na stolicu, gledam ga. Kada ga ponovo uzmem u ruke, nita se ne uje. Nou, dok spavam, poiva na stoiu pored kreveta. Lampa je upaljena, za svaki sluaj.

RAZLIKA
Poznato je kako je gospodin Kojner reagovao kada su mu rekli, oni koji su ga posle dueg vremena ponovo videli, da se uopte nije promenio. O, rekao je gospodin Kojner i prebledeo. A kada su to isto rekli Savi Dimiu, on je vrsto stisnuo usne i obrazi su mu porumenili.

MO PESME
Kada bi osetili da im se as umiranja pribliio, indijanski ratnici bi zapevali pesmu smrti, opratajui se od Majke Zemlje i najavljujui dolazak Ocu Nebu. Negde postoji zapis o tome kako su 1643. godine holandski doseljenici u Novom Amsterdamu dananjem Njujorku uhvatili jednog Indijanca i bacili ga na muke. Sve vreme on je pevao pesmu smrti: i dok su mu skidali skalp, i dok su mu drali kou, i dok su ga kastrirali. Zautao je tek kada su mu vojnici razbili lobanju i prosuli mozak.

U UMI
Zaludan je sjaj. Suneva svetlost ne dopire do umskog puta. Zemlja je meka, stopala blago upadaju u nju. Na travi tamna zrna vlage. Izguvan list novina kao runo zarasla rana. Malo dalje, krupan, ut cvet. Mahovina na drvetu. Paukova mrea, iskidana na nekoliko mesta. Ni ptice se ne uju. Vilin konjic na granici, plav i proziran. A onda, na zavijutku, u bari, kao straar, ui aba.

SAMO OVO
Nov pokuaj. Oekujem glas. Ne diem, ne pomeram se, gledam u jednu taku. Gledam dugo, sve dok ne osetim znoj na elu i dlanovima. Onda staro, bolno srce klone, i pognem glavu. Ponovo nita. Samo ovo.

DEAK
Deak ponovo pokuava da zamisli ceo svet. Sedi u kuhinji, za stolom, i posmatra staklenu kuglu, visoko nad njim, u kojoj gori sijalica. Iza prozora je no. Kroz kosmiki mrak, misli deak, lagano se Zemlja prevre. Na tanjiru: komad hleba, tanak list unke, trougao sira za mazanje. Uskoro e u kuhinju ui majka, zabrinuta to jo nije pojeo veeru. Deak uzima no, razmazuje sir na hleb. Da li se sada, misli deak, Zemlja bre kree, ne podstiu li je njegovi zamasi? Brzo guta, onda ustaje i poinje da mae rukama. U tom asu majka otvara vrata. Vidi naeg deaka, kae, misli da je ptica. Deak se smei. On je, ne zna to ona, kosmos.

SLUAVKA
Kada se gazda Danilo obesio, rekla je sluavka, svi su govorili da su znali da e to da uradi, mada, rekla je sluavka, kada se na poetku veere gazda Danilo nakaljao i najavio da e se jednom sigurno obesiti, svi su povikali da pria kojeta i da on to nee nikada uraditi, da mu oni to prvi ne bi dozvolili, a njegova kerka je ak rekla: Nee grom u koprive, i svi su se nasmejali, rekla je sluavka, samo je gazda Danilo ostao ozbiljan i odmahivao je glavom kao ovek koji ne moe da poveruje da mu niko ne veruje, rekla je sluavka, i posle toga vie nisu pominjali veanje, sve dok, posle veere, nisu preli u salon i poeli da igraju karte, i neko je, ba kada sam unosila kafu, rekla je sluavka, upitao gde je gazda Danilo. Eno ga, rekla sam, visi u kupatilu.

DAN U IVOTU JEDNOG RUNOG SATA

U sredu ujutru, dok je trao za autobusom, Zoranu Govedarici spao je sat sa ruke. Deavalo se to Govedarici i ranije, ali nikada u sedam ujutru, kada je, jo pospan, urio na posao i mislio jedino na pogaice koje e pojesti u kancelariji. Sat je skliznuo sa ruke, odbio se od Govedariine noge u trku, i u blagom luku sleteo u travu izraslu oko stuba na kojem je visila tabla sa brojevima autobusa. Tu ga je, dva sata kasnije, naao vujak koji se odazivao na ime Aga. Pas je toliko uporno odbijao da se pokrene, da je njegov vlasnik na kraju morao da se sagne i potrai predmet panje ispod psee njuke. Podigao je sat, obrisao ga i okrenuo. Na poledini je bio ugraviran natpis Zoranu od tate, s datumom u dnu: 24. 8. 1988. Vlasnik psa je pogledao levo-desno, ali nigde nije video osobu koja bi mogla da bude vlasnik sata. Na stanici su stajale dve ene i jedno dete. Vlasnik psa se uputio do oblinje trafike i predloio prodavcu da izloi sat na vidnom

mestu, tako e ga moda pronai onaj ko ga je izgubio. Prodavac je pristao, ali je promenio miljenje u pola dva, kada je u trafiku, na povratku iz kole, svratio njegov sin. Deak se zvao ore. Imao je jedanaest godina i sat mu se, rekao je, neizrecivo dopao. Kai je, istina, bio pokidan, ali to se moe srediti, zar ne? Prodavac je dohvatio sat i pruio ga sinu. Zoran, ore, nema tu neke razlike. orde je stavio runi sat u dep, gde je ostao sve do pet popodne, kada je trebalo da ponu da igraju fudbal na kolskom igralitu. Izvadio ga je iz depa, stavio pored stative, i zaboravio na njega. Tu ga je nala Nevena. Kada se u osam uvee vraala kui sa fakulteta studirala je hemiju uinilo joj se da neto svetluca na igralitu. Preskoila je nisku ogradu i, pored stative, otkrila runi sat. Dok ga je prevrtala u rukama, pod prstima je osedla mreu udubljenja na poleini, ali pod kiljavom svetlou uline lampe nije mogla da razazna slova. Prela je na drugu stranu ulice, pribliila se izlogu kasapnice, gde je napokon videla natpis Zoranu od tate, s datumom u dnu: 24. 8.1988.

Onda je pogledala svoj sat, shvatila da kasni, da je Goran ve eka pred ulazom u njenu zgradu, i poela da tri. Goran je studirao fiziku. Imao je dvadeset godina, i bio je toliko ljut kada je Nevena, sva zadihana, pokuala da ga zagrli, istovremeno nastojei da mu objasni razlog svog kanjenja, da je epao sat koji mu je pruila na otvorenom dlanu i svom silinom ga zavitlao na ulicu. Sat je odskoio, poeo da se prevre, ali Nevena nije mogla da prati njegovu putanju zbog suza koje su joj potpuno zamaglile pogled. Sat se smirio u pukotini na asfaltu, okrenut prema nonom nebu. U pono ga je odade ponela voda kojom su polivai prali ulicu. Prvi ga je ugledao Osman, premda je samo trenutak posle toga Mihajlo povikao da je naao sat. unuli su i podigli ga iz vode. Staklo je bilo slomljeno, velika kazaljka sasvim odvojena od osovine, kai pokidan. Moe da ga zadri, rekao je Mihajlo. Osman je okrenuo sat, ali stranji poklopac je negde otpao i jasno su se videli delovi satnog mehanizma. Nita se nije pokretalo. Osman ga je bacio prema otvoru za kanalizaciju i uperio mlaz

iz creva pravo u njega. Sat se nekoliko trenutaka, zajedno sa jednom lisnatom granicom, odupirao izmeu reetki, a onda polako poeo da se predaje. Posle se jo samo videla voda, a posle, meutim, ni ona.

RAZGLEDNICE
Otac je esto putovao. Iz svakog mesta u kojem je boravio slao nam je razglednicu. Na svakoj je ispisivao isti tekst pet reenica i kitnjasti potpis a mi smo ga svaki put itali kao da nam je sasvim nepoznat. Uostalom, reenica, na primer, Ovo je lep grad, druga po redu, imala je razliita znaenja na razglednicama Bea i Madrida, dok je peta reenica, Jedva ekam da vas vidim, zvuala istinito na razglednici Moskve a krajnje neuverljivo na razglednici Venecije. Isto se moe rei za prvu reenicu, Sedim u hotelskoj sobi, koja sasvim sigurno, svaki put pisana u drugoj prostoriji, nikada nije mogla da bude ista, kao ni etnja nagovetena u treoj reenici, etau dok ne padne mrak, koja je uvek vodila nekim novim ulicama. Meutim, etvrta reenica, U tiini, rei postaju teke, srce gori kao suva iarka, ostavljala nas je u nedoumici; nikakva slika nije to mogla da promeni. Nismo znali, naime, da li se tiina menja od mesta do mesta i da li je svaka vatra ista, bez

obzira gde gori na to a otac, kada smo ga upitali, nije hteo nita da nam kae.

VREMENSKE PRILIKE
ovek izlazi iz kue. Dan je divan, ni oblaka nema na nebu. Iznenada, nebo se smrai, poinje kia. ovek utri u kuu, uurbano trai kiobran. Kada izae, s kiobranom napola otvorenim, sunce ponovo sija. Ni traga od kie, ni jedne lokve nema na ploniku. ovek sklapa kiobran, vraa se u kuu, i ostavlja ga u ugao plakara. Okree se, hvata kvaku i polako otvara vrata. Svetlost koja nadire, koja ga na trenutak zaslepi, naglo pone da tamni, vazduh zamirie na sveinu, iz daljine dopre zvuk grmljavine. ovek brzo zatvara vrata i naslanja se na njih. Nema ta, ostaje mu samo da eka.

OSVAJANJE PROSTORA
Jue sam na stolici ugledao mrava. Hodao je po rubu naslona, otiao prvo do jednog kraja, potom do drugog, onda se ponovo vratio do prvog i nastavio da se sputa bonom ivicom. Kada bi prevalio izvesnu razdaljinu, ponovo se delimino vraao, zatim nastavljao dalje, vraao se, nastavljao, i tako bezbroj puta, sve dok nije stigao do mesta gde je noga stolice uranjala u tepih. Nisam znao da li mravi uvek na taj nain osvajaju prostor ili je neto u poloaju ili grai moje stolice nagnalo ovog mrava na neuobiajeno ponaanje, ali pomislio sam da bi trebalo da ga uhvatim i vratim na naslon, tamo gde sam ga prvi put ugledao. U meuvremenu, mrav se osmelio i stupio u zamreno tkanje. Kleknuo sam i poeo da prebiram po nitima. Svata sam naao: dugme sa koulje, glavicu ibice, lopticu od staniola, zrno kukuruza. Tada sam, sa svim tim stvarima na dlanu, ponovo ugledao mrava penjao se uz prednju nogu stolice.

SKOK
Devojka dugo sedi na klupi u parku, onda se naglo saginje, skida cipele, zapravo; patike, i arape, bele sokne, prelazi preko staze i stupa u travu. Ne ide daleko, tek korak-dva. Trava joj dotie lanke, stopala su joj hladna i vlana. Gri none prste, oputa ih. Kolena joj lako trepere, zateu se butine. Devojka podie ruke iznad glave i sklapa dlanove, poput plivaice na ivici bazena. Skoi, mislim dok je gledam, skoi!

NESTAJANJE
Iz daljine dopire pisak lokomotive i ena postaje nestrpljiva. ak i ako se voz zaustavi na signalu, ostalo je jo malo vremena, nedovoljno za bilo ta, ponajmanje za pomirenje. ena ve sada zna da mladi nee progovoriti, vidi to po njegovim stisnutim usnama, po namrtenin veama, po odbrambenom obruu koji izbija iz njegovog tela. Voz se oglaava ponovo, neto blie, posle signala, nema u to sumnje, jo malo pa e ui u tunel, i kada se, na izlasku iz tunela opet oglasi, bie pred samom stanicom. ena je niska, morala bi da se propne na prste da bi zavirila u mladieve oi, a ipak ne bi nita videla. Voz polako ulazi u stanicu, zaustavlja se. Otvaraju se vrata, nadiru ljudi. ena korakne prema vagonu, osvrne se. Mladi se nije pomerio. ena ulazi u vagon, preskae korpe sa voem i povrem, zastaje kraj prvog otvorenog prozora. Moda bi sada trebalo neto da kae, ali rei su je odavno napustile, ostavljajui prazninu umesto tiine. Voz tada kree, lagano pa sve bre, i dok

ena gleda, prizor se smanjuje, mladi gubi na visini, postaje sve sitniji, tako mali, na kraju, da bi mogla da ga uhvati palcem i kaiprstom, i smesti meu listove neke knjige. Sada dolazi krivina, ena i to zna, blaga krivina ali ipak dovoljno zaobljena, te stanica, i gradi u pozadini, i mladi na peronu, i prodavac sladoleda, svi oni, dakle, nestaju, kao to sve jednom mora da nestane, ranije ili kasnije, kada mu kucne as. Slaba je to uteha, misli ena, a onda, ipak, gleda na sat.

POMETNJA
Ali, ako je istina ono to ovde pie, kae Jelena, da je Bog, nakon stvaranja, sklonio prvobitnu svetlost i pohranio je na bezbedno mesto, ta je onda svetlost koja nas obasjava? I da li je to doista svetlost ili samo drugo lice mraka? Dodue, malo posle pie da je Bog to uinio da bi grenike na zemlji liio lepote sveta, koju uva za pravedne. I sad, jesmo li svi mi grenici, slepi kod oiju, ili pak pravednici koji ne znaju ta je lepota?

ODLUKA
Samuel uti tokom cele veeri, a kada napokon progovori, svi se iznenade. Govori tiho i dugo. Govori, zapravo, s naporom: celo lice mu se krivi. Kada zauti, niko se ne usuuje da prozbori. ene, jedna za drugom, poinju da plau. Samuel ustaje i izlazi prvi, a onda svi mukarci, jedan za drugim, kreu za njim.

SAVLADAVANJE UASA
Putnik gviri kroz okrugli prozor kabine: po njegovoj raunici, brod tek to nije pristao. Nigde se, meutim, ne vidi nikakva obala, nigde ni traga od pristanita. Moda brod iz nekog razloga ne moe da uplovi u luku, moda e doi amci koji e putnike prevesti na kopno? A ta ako niko ne doe, ako ovde zauvek ostane? Putnik oseti kako mu klecaju kolena, kako ga obuzima neizrecivi uas, i mora da sedne na rub tvrdog kreveta. Oslukuje, ne usuujui se da die, i osvre se oko sebe kao da oekuje da ga neko neto pita. Niko ga nita ne pita, te putnik, malo posle, legne na bok, podmetne ruku pod obraz, i zaspi.

MEUNARODNA UTAKMICA
Andrija, zapuenog nosa, drekne: Bem bam brogletog boga! Ne huli na Gospoda, kae mu otac. Kako da ne bsujem, brani se Andrija, kad su nam nabili gol? Psovao bi ti, kae otac, i da smo mi postigli pogodak. Ne bih, odgovara Andrija, bebao bih. ta bi radio? pita otac. Bebao bih, ponavlja Andrija. I poinje da peva: Ustajte, brezreni na sbetu, sbi sunji koje mori glad...

KARTA
Devojica prilazi kolici nacrtanoj na ploniku, zavlai ruku u dep na haljini i opipava zaobljeni komad crepa. Pred mreom kolice, karta joj daruje sigurnost. Bez njega, uverena je, nikada ne bi uspela da se iskobelja iz tog lavirinta: ula bi u prvi kvadrat i ne bi znala kako iz njega da izae. Devojica se okree leima prema kolici, vadi karta, prinosi ga ustima i tri puta hukne na njega. Onda ga baca preko levog ramena. Kada se ponovo suoi sa kolicom, kartaa nigde nema.

PONAVLJANJE
Prekasno je sada da ponemo da govorimo, kae ena. Sve to smo imali da kaemo, rekli smo odavno, ne vredi ponavljati se. Uostalom, pogledaj kroz prozor. Kada smo se upoznali, bilo je prolee. Ti si sedeo na kauu, ja u fotelji, i posmatrali smo cvetove jabuke. Sada je jesen. Jabuke smo obrali. Zakrpila sam ti sve arape. Ti i dalje sedi na kauu, ja sam u fotelji, i gledamo poutele listove. Sve je prolo, sve se zavrilo, nema vie rei. Sta emo da radimo kad padne sneg? Da li emo bar promeniti mesta? Da li u moi da ivim s tolikom neizvesnou? Nemoj ni da pokuava da mi odgovori, jer nema vie ta da se kae. Prekasno je sada da ponemo da govorimo. Eto, vidi, ponavljam se.

SUSETKA
Usred noi neko zakuca na naa ulazna vrata. Majka ustaje, odlazi bosonoga u predsoblje, pali svetlo, viri kroz pijunku, zatim otkljuava vrata i puta susetku u na stan. Susetka, u beloj spavaici i sa mukim papuama na nogama, apue da joj se mu vratio pijan i da je morala da pobegne, jer ovog puta mu je, sigurna je, videla zlo u oima. Sestra i ja utimo, ne diemo. Iz susednog stana dopire glasna pesma, zatim zvuk slomljenog stakla. Majka grli susetku, privlai joj glavu na rame. Sestra kae: Poeu da plaem. Ne isputajui susetku, majka se okree prema nama. Samo da ujem da mi se neko od vas dvoje, kae, sutra poali da ne moe da ustane na vreme za kolu. Gasi svetlo i zatvara vrata od predsoblja.

LEPOTA
Kada se u utorak predvee, u Zemunu, u est sati, dok je sekla pomorande za vonu salatu, Miomirka Jankovi posekla, zahvativi vrhom seiva jagodicu na kaiprstu, onda zastenjala a potom se zagledala u grimizne kapi krvi, tada, dakle, ona nije mogla da zna da se u tom asu, samo na drugom kraju sveta, u Buenos Airesu, gde je popodne tek nainjalo isti taj dan, Vilma Mesaro, koja je nedavno pristigla iz Maarske, ubola iglom u prst dok je uivala dugme na ipkanoj bluzi, onda zastenjala i potom se zagledala u grimiznu kap krvi, pomislivi da nikada nije videla neto tako lepo, i ne znajui da je to isto pomislila Miomirka Jankovi dok je preturala po ladici kuhinjskog stola u potrazi za hanzaplastom, koji je Vilma Mesaro, mlaa i bra, ve stavila, premda sasvim nepotrebno, na svoj prst.

GLAS
Dovoljno je, ponekad, samo malo da povisim glas. Svi namah zaute. Gledaju me, ukoeni u poluokretu, s prstima u kosi, otvorenih usta. U takvim trenucima, ne poriem, oseam kako me obuzima plima zadovoljstva. Uinio bih sve to mogu da to potraje, ali ne moe se samo utati. Nastavljam da govorim, a oni se vraaju svojim malim pokretima i umovima. U prvoj narednoj prilici, pomiljam dok ispisujem jednaine na tabli, trebalo bi da im kaem da neto urade, da proverim kuda to moe da me odvede, da osetim potpunu mo. Tada primeujem da svako moje x ima kukicu na desnoj strani, te da svaki y zavravam kruiem. Nikada ranije nisam to zapazio, i ne uspevam da skrenem pogled sa table. Opasni su krugovi, ak i oni mali. Iza mene, amor raste. Vreme je da povisim glas.

NE MOE SE OD OVOGA NAPRAVITI PRIA

Za Vladana ivojnova Nita ne osea. Samo zna da osea. Tano prepoznaje kretanje. Govori sebi: Sad e, sad e. I tada, ne kasnije, doista se deava. Ponovo udie, i ponovo osea kako krckaju kristali. Od ovoga bi, misli, mogla da se napravi pria. I dalje veruje da se prie prave, da ne dolaze same. Sada je u elu i pritiska kapke. Sve to ti je ostalo jeste jezik, ali i on se polako sprema da klone. Tada, bie nem, to, zapravo, nemo prihvata, hteo si da bude. Ali ne, jo nije gotovo, sada je u stomaku! Usklici nekada tako umeju da oslobode. Pravo je udo, u stvari, da ruka i dalje ne odbija da dri olovku. Ili su u pitanju prsti? A i olovka je dobra, dobra je ta olovka. Vie ne udie. Samo zna da osea. Nekada je i to dovoljno. Kao sada, na primer, dok zvuci pristiu sa velike udaljenosti a rei se rastvaraju kao riblja usta. Onda olovka pone da klizi izmeu prstiju, i nita te vie ne

zadrava da poe za njom. Preostalo je jedino da kae Ne, ne moe se od ovoga napraviti pria.

David Albahari

Fotografija Petar Katani

Beleka o autoru

David Albahari roen je 1948. godine u Pei. Objavio je knjige pria: Porodino vreme (1973), Obine prie (1978), Opis smrti (1982, Andrieva nagrada), Fras u upi (1984), Jednostavnost (1988), Pelerina (1993, Nagrada Stanislav Vinaver), Izabrane prie (1994); i romane Sudija Dimitrijevi (1978), Cink (1988), Kratka knjiga (1993), Sneni ovek (1995), Mamac (1996, NIN-ova nagrada za roman godine, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najitaniju knjigu), Mrak (1997) i Gec i Majer (1998). Izabrana dela Davida Albaharija u deset knjiga objavljena su tokom 1996. i 1997. godine. Knjige su mu prevedene na engleski, hebrejski, italijanski, maarski, albanski, slovaki, nemaki, esperanto, poljski, francuski i panski jezik. Od 1993. godine je autor Vremena knjige, a od oktobra 1996. Stubova kulture.

SADRAJ
Sneg.....................................................................5 italac..................................................................6 Zvuk.....................................................................7 Pogaanje............................................................8 Pet, ne vie...........................................................9 List.....................................................................10 Maka................................................................11 ubor.................................................................12 Sto......................................................................13 Tiina.................................................................14 Brdo...................................................................15 Kondukter..........................................................16 Brod...................................................................17 Kupola...............................................................18 Valzer................................................................19 Optueni............................................................20 Nebo..................................................................22 Unutra................................................................23 Nadzornik..........................................................24 Paljivost...........................................................25 Nenapisana pria................................................26

Posledica............................................................27 Istraiva............................................................28 Bolniarka..........................................................29 Savrenstvo........................................................30 Slualica.............................................................31 No....................................................................33 Srea..................................................................34 Krug...................................................................35 Usud...................................................................38 Tanost..............................................................39 Moj otac u bazenu..............................................41 Prijateljstvo........................................................42 Senka.................................................................43 Vee...................................................................44 Reenica............................................................45 Profesor Petrovi...............................................46 Paket..................................................................47 Razlika...............................................................48 Mo pesme.........................................................49 U umi...............................................................50 Samo ovo...........................................................51 Deak.................................................................52 Sluavka............................................................53

Dan u ivotu jednog runog sata.......................54 Razglednice.......................................................58 Vremenske prilike..............................................60 Osvajanje prosrora.............................................61 Skok...................................................................62 Nestajanje..........................................................63 Pometnja............................................................65 Odluka...............................................................66 Savladavanje uasa............................................67 Meunarodna utakmica.....................................68 Karta.................................................................69 Ponavljanje........................................................70 Susetka...............................................................71 Lepota................................................................72 Glas....................................................................73 Ne moe se od ovoga napraviti pria.................74 Beleka o autoru................................................79

David Albahari Neobine prie Urednici Predrag Markovi Gojko Boovi Oprema Duan evi Korektori Desanka Sandulovi Ivan Radosavljevi Prelom knjige i priprema korica Stubovi kulture Izdava Stubovi kulture, Beograd Graditanska 15 tel. 403-122, 404-687 Za izdavaa Milan Pajevi tampa i povez Reporter, Beograd Tira 1 000 primeraka