Udruenje za sistemsku porodinu terapiju i sistemska reenja Srbije i Crne Gore

STRPLJEN SPAEN STRPLJENJE, POVERENJE, VREME.

- Prvi seminarski rad -

Mentor Vlado Ili

Edukant-II godina eljko Arsenijevi

SADRAJ:

Crno..da l se ne vidi?...................................................................................................

Trpljenje kao svesna patnja. 3 Vreme i uvremenjenost 4

Gordost i samoljublje... 5 Ponavljanje do obrasca 6 Ispravnost je dijagnoza 7

rtva, lojalnost, iskljuenost, upletenost. 9 Put se putuje. 11 Dua zna....................................................................................................................... 12 Nema separacije bez tuge OVEK U OGLEDALU. Literatura 13 14

Crno..da l se ne vidi? Nije oktobar a u mislima strah koji se uvek javi kad duva vetar u tamnoj oktobarskoj noi. I no. I nestrpljivost da to pre proe, da svane. Nestrpljivost. Kad svane nije tako strano, nije uopte strano. Crna no a crno pa se ne vidi. A dan omogui da se oslobodimo straha. Da li je to ba tako? Da li je to no kina i vetrovita ili sam ja hladan, tmuran i ne vidim, ne elim da vidim? Jeste i tako, samo je pitanje zato je tako, odakle dolazi to uverenje da je bezbednije kad mi imamo kontrolu. Jer drugog objanjenja nema za varljivo uverenje kako je danju lake samo zato to se vidi, samo zato to nam to verovanje nahrani sujetni i prepotentno arogantni deo koji se tad umiri i uljuljka u svom samoljublju i uverenju kako imamo kontrolu. Ili je lake kada ne gledamo? Iz straha da ne ugledamo neto strano, ili samo neto to nam se nee dopasti. Koliko li je veliki taj strah, ogroman, kada toliko izbegavamo da pogledamo. Trudimo se da ne vidimo, verujui da e proi i nestati samo od sebe. Opet naivno. I opet kao kriva je no, tamna i kina. A proi nee niti moe izbegavajui koliko god...da, ak i da odemo sa one strane prozora ivot e nas ponovo vratiti i dati nam jo jednu ansu da se suoimo i pogledamo se direktno u oi. Moe li se prevariti ovek u ogledalu? I da, oktobar je! Trpljenje kao svesna patnja Da li su to oktobarske noi ili greim, ili mi se ini. Pre su novembarske takve, hladne i vetrovite. Kia sa vetrom. Ali i dan zna biti takav. Tano je, i oktobar je i novembar je, i on zna i moe biti i u oktobru. Tano je, to je u meni. Sad vidim. Da, nije to no krivac za strah, dan je bio hladan i vetrovit. I ne pristajanje na rastanak, ne prihvatanje onog to jeste, ne prihvatanje tuge zbog razdvajanja. Da, sad znam i vidim i zahvalan sam, svima i svemu i tim stranim, crnim, hladnim i vetrovitim noima punim kie. Otre, sitne, hladne koje udaraju direktno u srce, u sr. U duu. Hvala im, sada vidim da su samo pokuavale da me svojom hladnoom probude da bih video ono to nisam tako dugo hteo da vidim. Da osetim. Bol zbog rastanka. A kada doe vreme mi emo se ponovo sresti. I ta uopte znae ti kalendarski obrauni vremena. emu oni slue, kakva je njihova funkcija, uloga, svrha? To je pitanje za fiziare, matematiare i ko zna koje jo sve ljude shodno njihovim ulogama u drutvu i ivotima svih nas. Ali, pitanje: ta znai biti uvremenjen? jeste pitanje u skladu sa Poretkom ljubavi, u skladu sa Porodinim rasporedima, u skladu opet sa svima nama. U vezi sa tim mogu da razumem, da shvatim i prihvatim. Da bih bio sada i ovde potrebno je da znam koji je dan, mesec, godina i sat. I to mi je razumljivo. Moe biti i jeste od

koristi zarad vebe, pri vebi panje i davanja panje sebi i svom telu, svakako moe biti korisno znati koliko je sati, koji je dan, mesec, godina. Jednako kao, kada pri meditaciji na primer, moemo i dobro je iskoristiti svaki zvuk sa strane da lake i dublje uemo u meditaciju. Bez tog uputstva i podseanja mnogi zvuci bi nam bili prepreka za centriranje i skoncentrisanost, remetili bi nas. Svakog na specifian i drugaiji nain. Ovako su svi ti zvuci od koristi. Tako je i sa vremenom, ovim merljivim, uz pomo asovnika ili kalendara. Ali sve ostalo je u nekoj drugoj zoni shvatanja i prihvatanja. Uvremenjenost podrazumeva sasvim neto drugo iako podrazumeva i napred navedeno. Da li tu lei klju pristajanja? Da li je pristajanje i prihvatanje ujedno i postajanje i prihvatanje strpljivosti i strpljenja? ta sve znai strpljenje? Trpljenje? Svakako i to, jer trpljenje nelagode koju nam izaziva taj neki oseaj isekivanja jeste trpljenje. Svesno trpljenje te nelagode verujem da je lekovito i isceljujue. I gotovo sam siguran da je strpljenje izvedeno iz osnovnog doivljaja trpljenja. Ne samo kao jezika forma nego sutinski. I jednako sam siguran da nije samo to. Nikad mi vidljivije nije da pravila nema. Postoje samo fenomeni koji se ukau u odreenoj situaciji. Ve u sledeoj ne mora biti tako, moe biti sasvim drugaijeg znaenja a i znaaja po aktera. Sve zavisi od konteksta i uloge u kojoj jesmo u tom kontekstu. I tako dooh ponovo na vreme i uvremenjenost. Sve dakle zavisi od vremena i mesta na kome smo tada u datom nam kontekstu. U skladu sa ulogom u kojoj jesmo. Sada i ovde. Vreme i uvremenjenost Kau kako je vreme prolazno. Ne slaem se uopte. Da je vreme prolazno dosada bi prolo. Koliko je pisanih tragova o trajanju ljudske populacije. A jo vie je predanja, svih onih ljudima tako dragih pretpostavki o postojanju. Ipak sve su to dokazi o ini se dugom postojanju. I to jeste tako, za istoriare, ovaj put. I ko zna koje sve jo ljude. I dobro je to svi ti ljudi postoje, i treba da su tu i na tim mestima koja su im kao i uloge njihove date. Ali vreme nije prolazna kategorija. Vreme je tu, stalno a mi jesmo prolazni. Mi jesmo gosti ovde. Vreme ne prolazi, prolazimo mi kroz vreme koje nam je dato. U odreenim ulogama, u odreenim kontekstima, da ga ivimo najbolje to moemo. Da diemo punim pluima. Svesno, sa svakim udisajem svesni da smo ovde, ivimo sada i ovde. Disanje je tako jasan dokaz da smo ivi. I kada osvestimo disanje shvatamo ponovo da je i to proces koji ima svoj poetak i svoj kraj. Svaki udisaj je novi poetak i svaki izdisaj je novi kraj. A da li je izdisaj samo kraj? Ja bih ga sada nazvao i drugaije. Kraj je i novi poetak. Kraj je nagovetaj novog udisaja i novog poetka, novog procesa. On je uvek i pretpostavka novog poetka. Jer da nema tog kraja kao zavretka prethodnog procesa ne bi bilo ni mogunosti za novi ciklus. I tako je u svim procesima koji nas prate kroz ivot i ine ivot. Nema ivota bez disanja isto kao to je disanje dokaz da smo ivi. I isti takvi ciklusi, smenjivanja poetaka i krajeva

i njihove uzajamnosti i vezanosti, sreu se u svim sferama ivota, u svim kontekstima, u kojim god da smo ulogama tada. Nema novog poetka dok mu kraj neeg prethodnog ne napravi mesto. Prosto nema. Tako to jeste. Tako to i treba da bude. Opet se sreemo sa vremenom i uvremenou. Sreemo se svaki put iznova sa istinom koja nam ukazuje da sve ima svoj poetak i kraj i da je i ivot ko i sve ogranien. Ali ivot, ovaj na, koji nam je dat da ga ivimo ovde i sada. Taj deli vremena, dat nama, jeste ogranien raanjem i umiranjem. I roenje i umiranje jesu sastavni deo ivota. Da, ima neki svoj rok trajanja, ima svoj ritam, svoj poetak i svoj kraj. I tako dolazimo do spoznaje o tome kao neumitnom, o sutanstvenoj istini koju je nuno spoznati ali i osvestiti. A osvestiti znai prihvatiti, pristati na to to jeste, integrisati i tako postii harmoniju sa sobom samim. Biti u skladu. I kako to Bert Hellinger kaeko je u skladu taj se ne bori. Koliko je to stvarno tako. Kako kad pristanemo na ono to jeste bivamo u skladu. Postanemo stpljivi, poverljivi. Prihvatajui ono to jeste, sa punim poverenjem i bez sumnje, dolazimo na mesto na kome smo u skladu sa svim i svemu to nas okruuje. U skladu sa sobom i svojim ivotom, sa svojom sudbinom, sa punim poverenjem. Tad stvarno nema pokreta koji bi znaio borbu, borbu kao vid ne pristajanja. Borbu protiv neega na ta ionako nemamo mo da utiemo ili menjamo. Gordost i samoljublje I ovde lei jedan od uzroka ili razloga ili poetaka Kulture konflikta kao to o tome pitko i razumljivo u svojoj knjizi pie Vlado Ili. Tako esto mi, ljudi, mali i obini, zaboravimo da smo mali i obini. I ponese nas gordost i samoljublje. Poletimo u Bogoliku figuru koja nam nije data ve je iz tog samoljubljivog ubeenja poelimo i glumatamo. Gordo i arogantno. I ponekad zbog razliitih razloga idu nam neke stvari za rukom, lako, kao podmazano i mi se uljuljkamo u toj ulozi. Svaki put zaboravljajui da i nije ba dobro kad ide ko podmazano. Zaboravljamo da na tako lakom terenu, podmazanom, lako se i okliznemo. I opet dolazimo do strpljenja i poverenja. Opet je nuno vreme odnosno uvremenjenost. Ko ne zna da stane taj mora da padne. Sve je tako jednostavno kada se o tome pie ili pria, kada se o tome nekom pametuje ili se izigrava savetodavna uloga. Ali u svakodnevnom ivotu i nije tako jednostavno. Vrlo esto zaboravljamo ono to smo uli ili nauili. Da li od drugih ili kroz sopstveno iskustvo, svejedno. Mada je sigurno asimilovano znanje iz sopstvenog iskustva poeljnije i od vee koristi za nas. Meutim, bez obzira i na znanja i uenja, bez obzira na lina iskustva vrlo esto zaboravljamo. I nanovo radimo isto. Zato zaboravljamo? Zato se esto desi da se uote ni ne seamo nekih dogaaja, svojih sopstvenih, linih? Iz sopstvenog iskustva, doivljenih i preivljenih. Upravo bi to bilo ono pomenuto asimilovano znanje, lino iskustvo. Bilo crno pa se ne vidi, verovatno ba zbog tog. Neto nam

se tada nije dopalo i gurnemo to iskustvo u zaborav, toliko duboko da ak i kada nam se dogaaj ponovi mi se retko setimo da smo ve bili na tom mestu i da smo to iskustvo ve imali. Ali nismo videli to je trebalo, nismo hteli ili nam tada nije dato, nismo bili tada spremni da vidimo to je znaajno za nas i dragi ivot nas je ponovo vratio na isto mesto i u istu situaciju, dao nam je novu priliku spoznaje. Ne bi li ona i sutinski postala korisna, asimilovana. Tako nama, sada i ovde a tako je i sa ponavljanjima u okviru porodinog sistema. Sve dok se ne vidi, sve dok se sve ne dovede u red. Poredak! Ne moe se dalje dok se prethodno ne zavri, dok se ne dovede u red. Ponavljanja su mogua u nedogled. I naa ponavljanja idu sa mesta pripadanja naim porodinim sistemima. Iz nae savesti i lojalnosti sistemu kome pripadamo. Ko zna kada je u prolosti dolo do neke traume, do nanoenja nepravde nekom lanu sistema, ko zna kada je i zato nekom naneta nepravda uskraivanjem prava na pripadnost ili nekim drugim injenjem ili ne injenjem (jer nebrojeno je moguih dogaaja) koji su toliko bolni da mi ni sada, posle ko zna koliko vremena, ne elimo ili ne moemo, da pogledamo u to. Zato to je bilo toliko bolno. I izbegavamo da se suoimo sa tim bolom. Strah nas je, veliki je i ogroman. I biramo laki i lagodniji put. Put ne gledanja. Ali izbegavanje ne pomae. Uvek iznova ivot e nas vraati. Ponavljanje do obrasca Tako dolazimo do nove teme koju kroz rad u Poredku ljubavi i kroz Rad u polju esto sreemo. Kao venu temu i kao veni uzrok u skoro svim Radovima bez obzira na to to svaki Rad uvek biva jedinstven i individualan bez obzira ak i na vidljive na prvi pogled slinosti. Kao da se uvek u pozadini moe prepoznati to veno pitanje koje vai za sve: ta to nismo nauili u prethodnim iskustvima kada smo, zaboravivi to bi trebalo da znamo, opet na istom mestu? Kada se situacije ponavljaju i kada u jednom trenutku ivota prepoznamo da se sada ve uveliko radi o obrascu! Pravila ne postoje i to jeste istina, dve iste ivotne prie ne postoje i to jeste istina. Prosto zato to svi jesmo razliiti jednako koliko jesmo i isti. A jesmo. I valjda ba zbog toga ili upravo iz tih razlika dolaze i nae iste teme i uzroci. Nae zaboravljanje. Uz sav trud da sve nauimo, ponavljaju nam se situacije koje nas remete. I pitanje je zato. A ivot to lepo ponovi jer nismo neto u prethodnom doivljenom nauili. Ali ne nauili ko u koli, kao lekciju koja se mora nauiti da bi se dobila petica. Ve razumeli. Shvatili sutinski, razumeli bez uma ve prihvatili i zavoleli duboko unutar nas samih, u dubini due. Zavoleli. Prihvatili. Ne pristajanjem, ne integriui, propustili smo priliku i ako smo dobri ljudi i na dobrom putu, ivot e nam dati novu priliku. I tako redom dok ne RAZumemo. Davno sam uo od moje divne i drage Slobodanke, mog prvog terapeuta koja me je upoznala, na svoj nain, sa Poretkom ljubavi, da beanja nema. Ono to je moje i meni dato to moram ja. Nema beanja. Zahvalan sam joj

zauvek. Njeno mesto i vreme je zauvek tu gde jeste. Spremila me je za ovo to sada jeste, ovde i sada. I opet vreme. Tada je i moje vreme bilo za rad sa njom, tada sam ja mogao i trebao onoliko koliko sam mogao. Vano je mislim, da gde god da jesmo i kada jesmo budemo celi i uvremenjeni, I da delamo najbolje to moemo. Ni manje ni vie. Ve sa poverenjem u sve, te tako i u na sopstveni ritam. Bez ambicija da bude bre ili pre, ranije. Jer dua zna koliko moe sad i uz poverenje u sopstveni ritam delati toliko. I teko je kada ste ambiciozni, kada biste hteli bre. Teko je pristajanje da ne moe i ne treba bre. Teko je podnositi nelagodu koju izaziva ekanje i isekivanje rezultata. A toliko je jednostavno kada bismo pustili da procesi teku u skladu sa naim kapacitetima, po ritmu nae sopstvene due. Kada bismo priznali da rezultati nisu u naim ve u Boijim rukama, u rukama sudbine koja to ionako bolje zna od nas. Jer ne treba bre, tada rizikujemo da neto uz put ne vidimo, propustimo. Treba u skladu sa sobom i svojim sopstvenim impulsom. Dua to zna bolje, prepozna kad i ta i kako treba. I emu borba spomenuta ranije? Nema joj mesta kada smo u skladu sa svojim sopstvenim ritmom. Ko je u skladu taj se ne bori! Ispravnost je dijagnoza Eh, ali ta to znai TREBAtreba tako ili ovako, mora ovako ili onako, jel to postoje neka pravila pa se treba i mora po njima ponaati? Da li je to opet ambicija da se bude ispravan? Ispravnost je dijagnoza, u tu konstataciju nemam nikakve sumnje. Tu se radi o potpunoj ili veinskoj preplavljenosti strahom od kazne, strahom od krivice, strahom od oekivane katastrofe koja e po dubokom uverenju uslediti ukoliko se ini neto pogreno. I pokuavanjima svakolikim da se izbegne krivica. Ni to naravno nije mogue, krivica uvek postoji, i u najmanjem obliku kontakta, i sa samo dva aktera u kontekstu odgovornost je na oba aktera te i krivica. I koliko je esencijalna tvrdnja Berta Hellingera da su nevini i najopasniji. Upravo iz tog njihovog uverenja da njihova krivica ne postoji, da su ispravni, da su nevini. Ali ko je taj ko zna ta je ispravno a ta pogreno. Ko je taj ko moe sa sigurnou da tvrdi ta je to ispravno, po ijim on to merilima meri i odreuje, sudi ili presuuje. Ne, to prosto ne postoji i pogreno jeste. Kao i mi svi to jesmo pogreivi ali nismo pogreni ve jesmo takvi kakvi jesmo, pravi i vredni. Ba ovakvi kakvi jesmo. Kroz rad u Poretku ljubavi i postavkama Porodinih rasporeda mogu se videti uzroci ovakvih uverenja. Ubeenja. Ovo zna biti velika preprekaubeenje. Taj doivljaj ubeenosti zna biti toliko jak i snaan da akter ne moe da prepozna da ima problem jer tako vrsto veruje da je njegovo ubeenje, stav, uverenje ispravno. I eto dokaza da se radi o snanom voritu koje sam ne moe rasplesti. Da se verovatno radi o upletenosti u okviru sistema kom pripada. Iz te ogromne

lojalnosti, ljubavi, predanosti u ne naputanju modela ponaanja, u svom uverenju da TREBA i MORA da ba takvim ogranienim ivotom i ivljenjem da dokae svoju pripadnost sistemuI ko zna iz kojih sve razloga. Nemogue je sve nabrojati, toliko je mogunosti koliko i nas ljudi, svaki Rad je specifian i razliit, sebi svojstven. I ne moe se unapred rei o emu se radi, ovo su samo pokuaji da se poneto navede kao mogui razlozi. A ono to jeste za svaki pojedinani sluaj moe se videti samo pri postavci na Polju Poretka ljubavi. A jo poneto bih napisao uz te snane rei TREBA I MORA, neto sa ime se sreemo u svakodnevnom ivotu. Kako na organizam, nae telo, reaguje svaki put kada u sebi pre nego krenemo u neku akciju, pre nego nainimo neki pokret, kaemo ja to MORAM ili TREBA to da uradim, da nainim taj pokret?! Svaki put to je atak na duu te tako i na telo, na ceo organizam. Zato? ta je to to MORAMO? Samo tri dela moramo da delamo, da STANUJEMO, DA JEDEMO I DA UMREMO. I nita vie sem toga. Sve drugo ovaj put i stvarno TREBA I MORA biti pitanje izbora. A ne zato to to moramo ili to to tako treba, to je to iz razliitih razloga uvreeno kao potrebno, religijski, kulturoloki, socio-ekonomski ili kako god. Kada kreemo u neku akciju zato to moramo dua to odmah doivi kao stres. Kolika je akcija i koliki je otpor prema istoj u toj meri je i koliina stresa. Koji se naravno ne da izmeriti jer svi smo od razliitih materijala satkani te tako i na razliite naine reagujemo na stres. Kod nekog je reakcija jaa kod nekog slabija iako je ista akcija i atakovanje. No, to i nije tema ovog rada, to precizno merenje dejstva stresa ili njegove jaine. Ono to jeste je to to svaki pokret pod komandom MORAM I TREBA jeste atak na duu i telo, moderno nazvano ta komanda izaziva stres. A stalno atakovanje na duu, a to inimo bez prestanka i za najmanju sitnicu na je unutranji komentar MORAM I TREBA, izaziva patnju due. A dua kad pati ona zove telo u pomo to joj je nain da nam pokae da pati. Od tog pati do latinske rei patia put je jasan. Patnja due dovodi do patnje tela odnosno do bolesti. Prvo pone sa sporadinim simptomima, laganim, potpuno benignim kojim dua pokuava da nas prizove i ukae nam na patnju koju joj izazivamo. Ali s obzirom na nae vrlo esto ignorisanje sopstvenog tela i signala koje nam alje i s obzirom da nastavljamo u kontinuitetu ono napred spomenuto atakovanje na duu, upravo to atakovanje sa produenim trajanjem na kraju rezultira boleu tela. Zato smatram da je bolje da kada kreemo na posao (na primer) ne govorimo ono poznato MORAM NA POSAO, TREBA DA RADIM, ve je lepe HOU DA RADIM, ELIM DA IDEM NA POSAO. Jer, tako inim pokret i akciju u skladu sa sobom i svojom duom, u skladu sa sopstvenim izborom posla. Bez komande MORAM I TREBA jer to sem tri nabrojanog NE MORA I NE TREBA. Jer ako volim svoj posao i ako volim sebe u njemu ja ni ne radim pod moranjem ili zato to to tako treba ve zato to to hou, sto to elim, to to volim. Pitanje je izbora, mog, linog izbora i ja biram da radim posao koji volim, koji je u meni i ja u njemu. A kako deluju skriveno dinamike, kako deluju arobno rei, koje na poetku nazvah svakodnevnim i na horizontalnom nivou, na

nekim drugim nivoima, najbolje se moe videti pri postavkama Radova na Polju Poslovnih konstelacija. rtva, lojalnost, iskljuenost, upletenost esto je vidljivo u Radu da je klijent koji toliko silno eli i veruje da je ispravan ustvari upleten sa nekim iz svog sistema ko nije po nekim i neijim merilima bio isparavan i kao takvom, prokazanom, uzeto mu je njegovo neprikosnoveno pravo na pripadnost sistemu. Iz ko zna kojih sve razloga. Ili je na primer neko rtvovan, odabran da kao manje vredan (a nije manje vredan nego je ko i ostali bio i jeste pravi i vredan) ili iz nekog drugog rezona i miljenja tadanjeg, ode u ime ostalih iz sistema na primer u rat. U ime svih. Verovatno da se nije ni ilo iz tog miljenja i stava da taj neko nije ispravan, nije dovoljno dobar. Nije se tu uopte radilo o vrednovanju te vrste. Iz ko zna kakvih i kojih sve nazovi racionalnih i pragmatinih stavova je jedan iz grupe odabran i rtvovan. I tu dolazi do, bez obzira na etiologiju tadanjeg injenja u nekoj prethodnoj generaciji, nanoenja velike nepravde odabranom, rtvovanom. Nisu uopte bitni razlozi. Bitno je da je rtvovani i odabrani bio ba to-rtvovan. I uz sve racio-pragmatine razloge, ta nepravda kae samo jedno-da je rtvovanom oduzeto, uskraeno pravo na pripadnost. Kroz ovu priu se moe videti nekoliko vrlo bitnih Orderovskih pojava i fenomena. Susreemo se sa Porodinim rasporedom, sa porodinom saveu, sa savescu naciona, sa upletenou koja se javlja kao posledica napred opisanog. Koliko je samo sve povezano. Svi lanovi sistema imaju jednako pravo na pripadnost sistemu, dobijeno na nekoliko razliitih naina. Jednom sistemu koje je jednovremeno jedna grupa koju jednako obavezuje i vezuje savest te iste grupe, pripada se po osnovu roenja, pripadaju mu roditelji, deca, dede i babe, braa i sestre svih lanova sistema, svi oni koji su svojim odlaskom ustupili svoja mesta nekim sledeim lanovima (prethodne ljubavi, partneri), nasleenjem, i ubice postaju deo sistema rtve gubei pravo na pripadnost svom sistemu koje su izgubili onda kada su postali ubice. Svi, jer ko jednom stekne po bilo kom osnovu pravo na pripadnost on to pravo ima zauvek. Ukoliko je nainjena nepravda, kao u prii o rtvovanom lanu sistema, itav sistem osea tu nepravdu, iako mnogi ne znaju o emu se radi ali na nesvenom nivou (Dua sistema zna te tako i svaki lan sistema i njegova Dua to zna) svi to oseaju i...i sistem ima ogromnu i nesavladivu potrebu o poravnanju. Taj proces upravo ima direktnu vezu sa porodinom saveu, sa saveu grupe, sistema. Ako se nekome nanese nepravda u okivru tog sistema, savest grupe ini sve da se ta nepravda ispravi i da se sistem ponovo dovede u red. Tako dolazimo do esto pominjane Upletenosti. Neko iz narednih generacija, potpuno nevin u odnosu na sve to to se desilo davno u prolosti, biva upleten sa rtvom, sa odabranim i rtvovanim u ime svih iz sistema. Da bi se sistem doveo u red upletenou sistem pokuava da nepravdu davno

nainjenu ispravi. Neko iz sledee generacije ivi ivot i sudbinu prethodnog iz sistema koji je onim rtvovanjem uskraen za pravo pripadnosti sistemu. Meutim, ovaj vid poravnanja koji se zove Prinudnim sistemskim poravnanjem nita ne dovodi u red. Prie i sudbine se ovako mogu ponavljanti nebrojeno puta ali sistem nee biti na ovaj nain doveden u red niti e doi do eljenog poravnanja i uspostavljanja reda u sistemu, uz svu elju-nesvesnu celog sistema. Iz generacije u generaciju ali ne vredi, ne pomae. Zato? Zato to se ponavljanjem problem ne reava na ovom nesvesnom nivou. Nuno je da se problem osvesti, da se iznese na videlo. Da se postavkom u Polju porodinog rasporeda iznese na videlo ono to je bilo, onakvo kakvo je bilo. Bez namere da se ispravlja, prolost se ne moe ispraviti. Bez straha ta e biti i ta e sve izai na videlo. Ali smerno i strpljivo, sa poverenjem pustiti da polje pokae ta je bilo i da se tu i tada u Polje porodinog sistema uvede davno rtvovani predak, lan sistema kome je to pravo a neprikosnoveno davno uskraeno. Bez kvalifikovanja zato je to tad uinjeno. Nije vano jer nema mesta nameri da se taj in poniti. Taj in se desio i prema njemu i poiniocima, akterima, se moramo ponaati sa potovanjem. Potujui njihove sudbine. Svih njih, prosto tako je bilo, tako je moralo biti, tako je trebalo da bude iz ko zna kojih sve razloga. ta li se sve deavalo u dui rtvovanog? Odnosno ta se moda desilo? Kolika je tuga i nedoumica i strah, koliko je pitanja u njemu zato ja, zato sam ja odabran, zato sam ja rtvovan, zato ja nisam bio dovoljno dobar da ostanem a da ode neko drugi iz sistema ako se ve moralo u rat. ta sam to inio, ime sam to greei o sebi stvorio sliku da sam neisparavan? Da nisam dovoljno dobar pa me rado rtvuju. Da drugima nije stalo do mene, sigurno im nije stalo kad su mene odabrali i rtvovali. ta u im ja ovakav neispravan? I tu je vorite. Time je jednom meu jednakima (jer svi imamo jednako pravo na pripadnost sistemu) uskraeno pravo na pripadnost. I tako je sve poelo. Tu je vorite, trauma koja nee da se sveti, nee i ne eli nikome nita loe, samo hoe da mu se vrati ono to mu je oduzeto. Hoe svoje pravo da pripada. I dolazi do svih tih naknadnih poremeaja u sistemu te porodice, do upletenosti, sistem eli poravnanje. U narednim generacijama. Oni akteri koji su ga u rat poslali ni ne znaju ta su uinili niti ih osuujem niti ih treba osuivati. Nisu znali, tada su iz ko zna kojih sve ubeenja uradili to vrsto verujui i oni da ine ispravno, da ine najbolju stvar za sve njih. Oseaju se nevinima iz svog uverenja o istoj savesti. I nisu mogli drugaije, tako je i moralo i trebalo. Prosto je tako. Ne treba se meati u odluke koje su davno uinjene. I sudbine onih koji su bili ovde pre nas. Ko zna koliko su oni sami i ne znajui ili moda i znajui i svesno propatili i platili za tu odluku. To ne znamo i ne moramo da znamo. To ostavljamo njima, njihove sudbine i njihovo dostojanstvo potujmo! To je ionako davno bilo u prolosti koju sve i da hoemo ne moemo isparviti. I ne treba da nas zanima zato su neke odluke donete. To je tajna, a neke tajne i treba da ostanu tajne. Ne smemo da se meamo precima u njihove odluke, u njihove sudbine, to ostavljamo njima, ne dirajui njihovo dostojanstvo. Jer tako je trebalo,

10

da nije bilo tako pitanje je da li bi bilo nas, sada i ovde, ovakvih kakvi jesmo. Hajde da vidimo ta moemo mi, sada i ovde. Ne gledajui unazad. Ali ne gledajui ni u rezultate. To nije u naoj moi. To nam nije dato. Nije ni mogue znati unapred ta e biti kao rezultat. I tu se krije jo jedna mala zamka. Put se putuje Krenemo putem, nekim, odabranim ili nam se isti desi, kako god, tek krenemo. I odmah ponemo da se, na prste se uzdiui, usmeravamo na eljeni nam rezultat. Ko da pa znamo da li je taj eljeni rezultat najbolji po nas, al volimo to tako da teimo oekivanom. Ljudska je to osobina. I ta ustvari inimo gledajui unapred samo i iskljuivo skoncentrisani na rezultat. Previdimo put kojim idemo. Njega nema, ne vidimo ga, on nas i ne zanima, nas zanima samo i iskljuivo eljeni nam rezultat. Nemamo strpljenja da lagano idemo putem ka cilju. Hoemo odmah na cilj. A put postoji da bi se putovao. Da bi se njime koraalo. Treba uivati u putu, u putovanju. I ta jo sve biva kada put ne vidimo? Zaboravljamo da na putu postoje i neke prepreke, kamenii, nekad i stene, krivine, klisure, nita od tih prepreka ne vidimo jer na put nismo skoncentrisani, mi put ne vidimo jer ga ne gledamo. I naravno saplitanje o kamenie je neminovno. Teko, retko ili nikad, kako kod koga se desi, ali vrlo se teko tako stie na eljeni cilj. Ne gledajui put ne ugledamo kamenie, ne ugledamo prepreke na putu. I naivno verujemo da emo bez prepreka stii na cilj. Ali, opet se vraamo na, s poetka ove prie, spomenutu pojavu, koja kae da je opasno kad je lako i bez prepreka. Prepreke su dobrodole na putu. S vremena na vreme nas zaustave, nateraju bar one da zastanemo ako ve ne bismo sami da prikoimo, zastanemo, ako ve sami ne volimo biti strpljivi. Prepreke su dobrodole, zastanemo pa poneto i vidimo, shvatimo, razumemo, ugledamo, sagledamo. Zastanemo i oslunemo svoje srce i svoju duu. Upitamo se kuda i kako dalje. Opet se pojavljuje smernost, skromnost i strpljivost. I poverenje. U put, u svoj unutranji impuls, u sopstvenu duu. Lagano putem oslukujui svoj sopstveni oseaj. Strpljivo i sa poverenjem jer Dua zna kojim putem treba, mi treba samo da strpljivo put putujemo, korak po korak, strpljivo. Sa potpunim poverenjem u sve nae snage i kapacitete a strpljivost je nuna jer za sve je potrebno vreme i Dui da nam ukae na pravi put. Tada koraamo smireno, ne jurcamo ve smireno. A to znai pomireno sa samim sobom. U harmoniji sa sobom i svim to nas okruuje, sluajui svoju Duu i pratei njene impulse ko putokaze, svesni svojih koraka, nekad duih, nekad kraih, nekad trei, nekad milei ali uvek svesni svojih koraka.

11

Dua zna Treba li ili moe li se bre? A dua zna, samo duu treba posluati, samo je potrebno poverenje. Poverenje u sebe i u sve oko sebe. Poverenje jeste verovanje u sopstveni oseaj, u svoj sopstveni ritam koji zna kojom brzinom valja koraati po putu na kome jesmo. Po putu koji nam je i dat iz nekog dobrog po nas razloga. I nije ni vano zato, ne moramo, nije nuno znati zato, neke tajne i treba da ostanu tajne. Ono to jeste vano, a to se kroz svaki Rad u Polju Poretka ljubavi da videti, jeste da je nuno imati poverenja. U sve i svja, u sebe, u svoj ritam, u sve svoje kapacitete, u vreme koje je dui potrebno da shvati i prihvati stazu kojom koraamo. S poverenjem, sa potovanjem, smerno, skromno, sa zahvalnou. Upravo je ova pria o putu i rezultatu vana pojava za postavku u Polju Poretka ljubavi. Da se ne meamo precima-ne gledamo u nazad sa namerom da bilo ta menjamo, da ne gledamo unapred, u rezultat-sa namerom da probamo da nametamo rezultat onako kako mi naivno verujemo da bi bilo dobro po nas, ve da sa poverenjem i potovanjem, smerno i skromno, bez namera (napred opisanih), bez straha (jer emu on kad imamo poverenja), strpljivo idemo putem kojim nas Polje vodi. Nemam nita protiv straha, ak i da imam ne vredi, to ne bi pomoglo. Strahovi su sastavni deo ivota. Dobro su doli kada su u funkciji spreavanja loih kontakata. Strahovi nisu problem. Problemi nastaju ukoliko se za strahove lepimo i postajemo njihovi robovi. Kad oni postanu gospodari nas a ne mi njih i sebe. Ali kada se sebi prizna od ega nas je strah, kada se isti osvesti strah prestaje da bude problem. Preplavljenost strahom ili strahovima je takoe dijagnoza kao i ubeenje u sopstvenu ispravnost. Dovodi do opte anesteziranosti, do toga da ne oseamo i da, tada to jeste problem. Ali kada kaem bez straha u Radu u Polju kao i uopte u ivotu, jer svaki kontakt je Rad, tada mislim na prisustvo potrebnog poverenja koje je jedna od tema iz naslova ovog Rada. Imati poverenja znai nemati strah od Rada ili posledica koje iz rada izau kao njegov rezultat. Bez straha od onoga ta e polje pokazati. Kada imamo poverenja onda smo osloboeni strahova, predrasuda, pretpostavki, oekivanja. A kao jo jedan dokaz, ukoliko su isti uote potrebni, da sve ima veze sa svim, jeste ba ova veza izmeu pretpostavki i oekivanja a u vezi sa poverenjem. Koliko su oekivanja besmislena i nepotrebna kada se ima poverenja. Jer mi nikada ne moemo, uz natoveanski trud, osmisliti sva mogua scenarija, sve mogue zamislive razvoje dogaaja, jednostavno ne moemo. Nije u naoj moi. Koliko smo to puta probali, nebrojeno, a obino biva ako ne potpuno, a ono bar malo drugaije od naih htenja i oekivanja. A lake je sa poverenjem te tako i bez oekivanja. Da, tano je da se u punu au ne sipa. Moe se probati ali ko to rekoh-ne vredi, besmisleno je. Jer aa je ve puna a u punu au vie ne moe nita novo da se uspe. Puna je. Tako je i sa oekivanjima. Napunili smo au oekivanjima i koliko god se trudili, pokuavali, ne vredi, sve smo ve potroili u mati, u naim oekivanjima. Sve smo ve isplanirali, osmislili rezultate, odsanjali taj san u mati i onda na sve to

12

ekamo da se desi i uivo. Ali, ne vredi, to ne biva, ne moe se dva puta isti san sanjati, ne moe se dva puta u istoj vodi kupati. Ta voda je protekla, taj san je odsanjan, ta je aa oekivanjima ve davno napunjena. Nema separacije bez tuge A mnogo toga stoji i ne putamo da otee, a ko zna kad je trebalo da otee. Ne putamo ak ni onda kada nam se to nimalo ne svia. Nije lepo, rado bi promenili ali samo u mislima. U mati. Bez da delamo. Bez da nainimo korak. Bez da pustimo staro da bi dolo novo. Ne putamo jer je makar i runo i loe, nae, poznato je, takvo je kakvo je ali poznato nam je i u tom takvom rado se krkamo ko na tihoj vatri. A promene koje i ine ivot i ivot znae izbegavamo. Plae nas. Jer ko zna ta je iza tih vrata kroz koja treba da proemo. Da proemo i uemo u nepoznato. Silan strah od nepoznatog. I silna elja da se ostane u poznatom. Kakvo god da jeste. Poznato poistoveujemo sa bezbednim. Strah od nepoznatog to nam dolazi sa promenom ali i izbegavanje tuge koja je nuna svaki put kada se rastajemo sa neim to je bilo. Nema novog dok se sa starim ne pozdravimo. Dok se ne rastanemo. Dok ne oalimo. Tek tad moemo da pustimo ono staro da otee, kao reka to tee i ne voli da je kroti iko, ne voli branu reka, reka voli i hoe da tee. I seta se uvek javi dok gledam talase koji odnose vodu tamo daleko u nepoznato. Seta jer znam da se ta voda vie nikad vratiti nee. Ali moram da je pustim da tee, meni je seta ali njoj jeste radost, radost to hui i tee. I treba da tee. Kad otee napravie mesta novom talasu i novoj vodi. Da li je to nova reka ili je to samo jedan mali, novi talas. Nije ni vano, vano je da je nova, svea, bistra voda koja tee od izvora i mene raduje ta nova voda silno, koliko mi je i tuga bila silna dok sam prethodnu vodu pratio pogledom, nemoan da je zaustavim uz svu silnu i ogromnu elju i trud. Pristajem na svoju nemo da zadrim reku, makar taj jedan talas da potraje. Shvatam da ne mogu i ne treba ali shvatam i novo. Ja MOGU i SMEM da plivam u novoj, sveoj vodi koja je dotekla tek kada je ona stara i poznata mi, otekla tamo gde je i trebala da otee, uz moju tugu to odlazi. Ali tugu koja je neminovna, koja je nuna da bi se nas dvoje, reka i ja rastali i pozdravili, tugu koja je vesnik i ulaznica novoj radosti-MOM NOVOM OVEKU U OGLEDALU, mojoj novoj reci i talasima.

13

OVEK U OGLEDALU Kad postigne ono to si eleo u borbi za sebe I svet te uini kraljem dana, Samo prii ogledalu, pogledaj se I vidi ta ti taj ovek ima rei. Jer to nije tvoj otac, ili majka, ili ena ije sudove mora proi, Osoba ije miljenje najvie znai u tvom ivotu Ona je koja te gleda iz ogledala. Neki ljudi mogu misliti da si iskren prijatelj I smatrati te divnim, Ali ovek u ogledalu kae da si samo protuva Ako mu ne moe pogledati u oi. Njemu treba ugoditi, ostali nisu vani, Jer on je s tobom otvoren do kraja. I proao si svoj najtei ispit Ako je ovek u ogledalu tvoj prijatelj. Jer na putu ivota moe prevariti itav svet I u prolazu e te ljudi tapati po ramenu, Ali e ti konana plata biti bol srca i suze Ako si prevario oveka u ogledalu. Dale Wimbrow vs Mihajlo

Uz zahvalnost svima i svemu, smerno i skromno, sa poverenjem, sa potovanjem, sa zahvalnou. Sa zahvalnou to sam sada i ovde, sa svima vama, znanima i neznanima, s ljubavlju. eljko Arsenijevi

14

Literatura
Priznati ono to jeste", Bert Hellinger, Gabrijela ten Havel, PAIDEA, Beograd, 2005. g Kultura konflikta ,Vlado Ili, PAIDEA, Beograd, 2009. god., Kamena ladja otac Milorad Golijan; Sremska Mitrovica 2007.god.,

Umee ratovanja Sun Tzu, M^M Babun 2004.god., Argelua Radivoj Prokopljevi-Proka, Poema o Sremskim svatovima, Svet knjige, Beograd 2010.god.

15