Postmoderna globalizacija

Postmoderno doba neodvojivo je od globalizacije kao planetarnog procesa stvaranja sve gue mree tehnoloke, ekonomske, politike i kulturne povezanosti najudaljenijih geografskih podruja, pri emu multiplikovanje slinih drutvenih modela1 na sve iroj drutvenoj osnovi postaje obeleje savremenog doba. Prema Frederiku Dejmsonu (Frederic Jameson), globalizacija predstavlja "trenutak istine" postmoderne ere budui da postmoderni (multinacionalni) proctor ne predstavlja samo puku kulturnu ideologizaciju i fantaziju ve sadri vlastitu istorijsku i socio-ekonomsku realnost kao trea2 velika originalna ekspanzija kapitalizma preko cele planete (Dejmson, 1995: 75). Pitanje o razliitim shvatanjima globalizacije izlazi iz tematskog okvira ovog lanka te emo se stoga osvrnuti iskljuivo na one globalne transformacijske procese koji su znaajno uticali na promenu ivotne vizure savremenog pojedinca irom planete, ne bi li na taj nain uspeli da otkrijemo postojanje uslova za globalno percipiranje fenomena otuenja. Mnogobrojna teorijska ali i iskustvena promiljanja o savremenom civilizacijskom trenutku navode na pomisao kako ivimo u jednom nestabilnom svetu koji se sve vie homogenizuje na bazi sve slinijih modela instrumentalnog delovanja, potroakog ponaanja, hedonistike oseajnosti, nekritikog miljenja... reprodukovanih u okviru globalne distribucije rizika. Prema Janu Pakulskom (Ian Pakulski) i Malkolmu Votersu (Malcolm Waters), ivimo u periodu "statusno-konvencionalnih drutava" (Haralambos i Holborn, 2002: 120), koji je otpoeo sredinom 70 -ih godina XX veka. Osnovno odreenje ovog razdoblja odnosi se na promenu u percepcipiranju stratifikacijskog

modela, pre svega, zapadnih drutava, kao konstrukta drutvene nejednako sti koji se, pre svega, zasniva na kulturnim a sve manje na ekonomskim razlikama meu ljudima. Drutveni slojevi se, prema shvatanju ovih autora, obrazuju na osnovu diferenciranih obrazaca ivotnih stilova, vrednovanja, miljenja, identiteta, simbolikih znaenja, ukusa, ili potronje. Drugim reima, ljudi su slobodniji da odaberu svoj ivotni stil i vrednosti koje e internalizovati, te stoga nisu ogranieni na grupe kojima se mogu prikljuiti na osnovu slinog porekla ili zanimanja. Usled brzog menjanja ukusa i identiteta, stratifikacija sve vie poinje da lii na pokretni mozaik, dok simbolike vrednosti razliitih imida u velikoj meri doprinose njenom oblikovanju. Entoni Gidens (Anthony Giddens) tvrdi da su glavni mehanizmi iskorenjivanja tj. "izdizanja" drutvenih odnosa iz lokalnih okvira interakcije i njihovog ponovnog restrukturisanja unutar neodreenog protezanja vremenaprostora: stvaranje simbolikih znakova i uspostavljanje ekspertskih sistema. Simboliki znaci su sredstva razmene i mogu cirkulis ati bez obzira na specifine karakteristike pojedinaca ili grupa koji ih koriste u bilo kojim posebnim okolnostima - npr. novac, dok su ekspertski sistemi oblici profesionalne ekspertize koji organizuju velika podruja materijalnog i drutvenog okruenja u nutar kojih danas ivimo (Gidens, 1998: 31-35). Neprestana "igra" iskorenjivanjaukorenjivanja u okvirima fluidnog stratifikacijskog sistema i zbijenog vremenskoprostornog kontinuuma, dovodi, meutim, do resignifikacije savremenog pojedinca, koji takoe postaje fluidan, ali i sposoban da menja svoje sklonosti i identifikacije. Re je o fragmentiranoj individui koja se nalazi u prividnom sreditu izmeu sredstava i ciljeva. Jer, kao to je primetio Zigmunt Bauman (Zygmunt Bauman),

iskustvo nepoklapanja ciljeva i sredstava, odnosno dunosti i mogunosti u dananjem svetu, veoma je raireno. Nekoordiniranost izmeu poloaja "individue de jure" i zadataka "individue de facto" u najveoj meri optereuje savremenog pojedinca. U teoriji, svi smo mi danas "individue de jure", na osnovu nominacije, prsta sudbine, bespogovorno, istie ovaj autor. Moramo stajati na vlastitim nogama, biti kovai vlastite sudbine i spavati ako imamo prethodno obezbeenu postelju. U praksi, meutim, nije dovoljno biti "individua de jure" da biste postali "individua de facto", budui da prvo dolazi bez pitanja dok na drugom treba raditi. Stoga se danas u Evropi, zakljuuje Bauman, primeuje neobina pojava: statistika pokazuje da blagostanje raste, ljudi vie zarauju, zdraviji su, due ive, uveavaju svoj imetak, ali u isto vreme nisu zadovoljni ivotom. To je, prema njegovom miljenju, proizvod uticaja masovne proizvodnje nezasitosti glavne grane savremene privrede. ovek je, naime, retko kada u potpunosti zadovoljan budui da je cilj uvek bri od onog koji ga sustie, dok se iza svakog cilja pomalja sledei, jo udaljeniji, koji zahteva jo snanije "miie". Rascep izmeu sudbine "individue de iure" i ideala "individue de facto" smeta svakom, smatra Bauman, od vrha do podnoja drutvene hijerarhije i najrasprostranjenija je crta ljudske sudbine u trino-potroakom drutvu. Nije li otuenje oveka od istinske ivotne radosti zapravo netom opisana egzistencija izmeu sredstava i ciljeva kojom je zahvaen pojedinac kao ljudski rod? I da li je znak globalne otuenosti injenica da je ivot i u trenucima radosti, kao to napominje ovaj autor, ispunjen emerom i strahom? U naredna dva odeljka baviemo se prikazom drutvenih modela potronje i rizika kao bazinih referentnih taaka savremenog doba, ne bi li doli do "jukstapozicije" savremenog pojedinca izmeu oseanja zadovoljstva, s jedne, ali i oseanja strepnje, s druge strane, koje ga u podjednakoj meri zahvataju.