Srpska revolucija 18481849.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Srpska revolucija 18481849.

Povrina Srpske Vojvodine

Vreme: Lokacija: Uzrok rata: Rezultat: Promene u teritoriji:

6. jun 1848 4. oktobar1849. Srem, Banat, Baka,Baranja Neravnopravnost Srba u monarhiji Pobeda Srba i saveznika osnivanje Srpske Vojvodine Sukobljene strane

Srbi iz Vojvodine dobrovoljci izKneevine Srbije Habzburka monarhija Ruska Imperija Kraljevina Hrvatska Banatski Rumuni

Kraljevina Ugarska

Srpska revolucija 18481849. ili Srpski narodni pokret 18481849. je jedna od liberalnonacionalnih revolucija koje su izbile iromEvrope u prolee 1848. Ove revolucije su poznate i pod imenom

prolee naroda. Srpska revolucija se obino posmatra kao deo Maarske revolucije sa kojom je blisko povezana.

Istorijski grb Vojvodstva Srbije

Tokom revolucije Maari su postigli znatne vojne uspehe, ali su poraeni intervencijom Rusije. Srbi su vodili estoke borbe protiv Maara, uz pomo dobrovoljaca iz Srbije. Ishod revolucije je bilo osnivanje Vojvodstva Srbije i Tamikog Banata sa centrom u Temivaru. Ovakvo Vojvodstvo je izneverilo oekivanja srpskih patriota izraenih na Majskoj skuptini 1848. U Vojvodstvu su Srbi inili manjinu, dok je sva administracija bila u rukama nemakih inovnika i oficira. Vojvodstvo Srbija i Tamiki Banat je ukinuto 1860. Jedina trajna posledica Srpske revolucije bila je obnova titule Srpskog patrijarha.
Sadraj
[sakrij]

1 Prilike u Evropi 2 Poetak revolucije 3 Majska skuptina 4 Vrhunac sukoba 5 Epilog

5.1 Kout i Garaanin

6 Vidi jo 7 Spoljanje veze

Prilike u Evropi [uredi]

Austrijsko carstvo je u vreme kneza Meterniha bila veoma konzervativna i policijski represivna drava. U prethodnim vekovima, Austrija je postala okrilje za mnotvo nacija koje su se u toj zajednici odupirali turskoj najezdi. Poetkom 19. veka, ova opasnost sa istoka je minula. Sa buenjem nacionalne svesti javile su se tenje za naputanje ove zajednice i osnivanje nacionalnih drava, najvie kod Italijana i Nemaca. Ove tenje su kao prepreku imale vladajue pretenzije Habzburke dinastije u Nemakoj i Srednjoj Evropi. Panslavistiki pokret je bio osnova nacionalnog buenja slovenskih naroda u Austrijskoj imperiji, gde je posmatran kao instrument ruskih politikih interesa. Maarski nacionalni pokret proklamovao je tenje za punom nezavisnou od Bea. Aktuelna vlast je na pojavu ovih drutvenih strujanja reagovala represijom. Februara 1848. revolucija u Francuskoj je sruila monarhiju i povratila republiku. To je izazvalo reakciju meu liberalima i nacionalistima u Nemakoj, koji su bili suprotstavljeni Austriji. Oni su u Frankfurtu odrali svenemaki sabor. U Pragu je kao reakcija odran sveslovenski sabor. Izbile su uline borbe u vie gradova Austrije, tako da je u pokuaju da se situacija smiri, Meternih smenjen.

Poetak revolucije [uredi]

Voa maarske pobune bio je temperamentni govornik Lajo Kout. Maarski nacionalni zahtevi su ignorisali injenicu da su Maari manjina na velikom podruju na koje su pretendovali. Time su od poetka postali rivali Srbima i Hrvatima. Srpski narod je u Austriji imao jednu vrstu verske autonomije za koju se verovalo da nije po volji maarskim revolucionarima. Istorijska prava i jezik Hrvata je takoe bio ugroen maarskim ambicijama. Austrijska vlada je u prolosti esto koristila vojnike Srbe i Hrvate da obuzda maarske zahteve. Stoga je postojalo veliko podozrenje izmeu Maara i njihovih junoslovenskih suseda. Dolaskom vesti o nemirima u Francuskoj, u Zagrebu se pojavio hrvatski borbeni pokret pod vostvom bana Josipa Jelaia, odan habzburkoj monarhiji. Srbi iz Srema, Bake i Banata su u poetku imali simpatije za maarski nacionalni pokret, uglavnom zbog tereta feudalnog naslea i verske i nacionalne diskriminacije u Carstvu. Dana 22. marta srpski revolucionari su zbacili optinske vlasti u Zemunu i Panevu na ijem su elu bili Nemci, i osnovali Nacionalnu gardu. Srpski pobunjenici u Zemunu, Panevu i Peti su otvoreno pokazivali simpatije za maarske revolucionare. Predstavnik narodnog odbora u Budimu, Isidor Nikoli, 6. marta objavio je sledei zakljuak:
Srblji priznaju maarsku narodnost i diplomatiko dostoinstvo maarskog jezika u Ungariji, ali zahtevaju da se njiova narodnost prizna i slobodno upotrebljavanje jezika njinog u svim njenim delima i savetovanjima zakonom utvrdi.

Dalje, traili su autonomiju crkve i kole, svoj narodni sabor i autonomno ureenje Vojn e granice. Pounski ak, Svetozar Mileti, bio je jedan od voa srpskog pokreta inspirisan slovakim i maarskim revolucionarima i pesnicima.

Meutim, maarski revolucionari u Peti su zazirali od panslovenske agitacije. Imali su dokaza o pokuajima zavere izmeu Hrvata i Srba, koji bi pokuali da izvuku koristi u situaciji kada je Carstvo oslabljeno. Skup srpskih i maarskih predstavnika odran je 8. i 9. aprila u Pounu. Kout nije mogao da prihvati zahteve srpskih deputata iz Novog Sada, koji su se poklapali sa pomenutim budimskim. Bojao se da i druge nacije u Maarskoj mogle da trae posebna prava. Insistirao je da u demokratskoj Maarskoj posebna prava nee biti nikome potrebna i da u njoj postoji samo jedan politiki narod - Maari. Srbima ovakav stav nije ulivao poverenje. Mladi, ambiciozni i plahoviti ore Stratimirovi doviknuo je da Srbi svoja prava mogu traiti i od drugih, to je Kout okarakterisao kao veleizdaju, i zapretio da e izmeu Srba i Maara odluivati ma. Beke vlasti su smatrale maarsku pobunu mnogo opasnijom, jer su oni bili snaniji i bolje organizovani. Za Srbe se verovalo da su politiki neiskusni i da se na njih moe lako uticati. Hrvati su smatrani odanim pobornicima monarhije. Karlovaki Srbi su poetkom aprila objavili svoj program, u kome je stajalo:
Prvi i najpoglavitiji osnov teenja naeg taj je, da protiv svakog napadanja obezbedimo ne samo crkvu nau pravoslavnu, u kojoj jednoj savest naa nalazi utehe i spokojstva, no da sauvamo zajedno i sveti onaj, ot dedova nai kao amanet nasleeni koveg narodnosti nae, ime i jezik srpski, bez kojega bi ista ljubljena pravoslavna crkva lako sinove svoje preiveti mogla. Pruajmo dakle ruke jednokrvnoj i jednoplemenoj brai naoj Horvatima, s veselim iz dubljine srca uzklikom: da ivi sloga, da ivi trojedna kraljevina!

Trailo se stvaranje Srpskog vojvodstva u kome bi bili Srem, Banat, Baka i Baranja. U zajednikom zemaljskom saboru Srba i Hrvata izabrani ban bi bio predsednik, a izabrani vojvoda potpredsednik. Ministarstva bi imala polovinu Srba. Srbi bi imali i Narodni sabor koji bi reavao kolska i crkvena pitanja. Srbi su se otvoreno pobunili protiv simbola maarske vlasti u vie mesta (Kikinda, Novi Sad). Mileti je strasno napadao vladike da se ograuju od odgovornosti i pobune. Maari su pokuali da uvedu preke sudove. Karlovaki mitropolit Josif Rajai nije u poetku bio sklon radikalnim merama, mogue i zbog svoje pozne ivotne dobi. Kao lan maarskog gornjeg doma uestvovao je u obrazovanju vlade u kojoj je bio i Kout. Meutim, narodno raspoloenje je ponelo i njega.

Majska skuptina [uredi]

Za vie informacija pogledajte lanak Majska skuptina

Proglaenje Srpske Vojvodine - Majska skuptina

Velika narodna skuptina sazvana je u Karlovcima 1. maja 1848. Bilo je tu i nekoliko uesnika iz Srbije, kao prota Mateja Nenadovi i mladi Jovan Risti. Narod je na ulicama bio u jakom srpskom nacionalnom zanosu. Na skuptini su Srbi proglasili patrijariju i Srpsku Vojvodinu. Za patrijarha je izabran mitropolit Rajai, a prvi vojvoda je postao graniarski pukovnik Stevan upljikac. Uesnici skuptine su proglasili srpski narod za narod politino slobodan i nezavisan pod domom austriskim i obtom krunom ugarskom . U isto vreme proglaen je savez Srpske Vojvodine sa Trojednom Kraljevinom Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Narodni odbor je pozvao na saradnju ivlaki narod (Rumune) i Nemce. Srpski narodni odbor pozvao je narod da slua samo njegove naredbe i da ga vojno pomae. U ovo vreme je beka vlada bila neutralna i nameravala je da stia maarsku pobunu ustupcima (stavljanje Vojne krajine pom maarsku nadlenost, smena bana Jelaia). Maari su se suprotstavili srpskim zahtevima, tako da je narodni odbor proklamovao svoju lojalnost caru i naveo da deluje u ime zatite carskih interesa od maarske pobune. Na ovaj nain su Srbi pre same carske vlasti istakli protivljenje maarskim zahtevima. Srpska delegacija je krenula sa pratrijarhom u Austriju da caru lino izloi svoju poziciju. Na tom putu su se 24. maja u Zagrebu sastali sa banom Jelaiem i hrvatskim saborom, sa kojima su razmenili srdana obeanja o zajednikom nastupu i borbi za nacionalne interese junih Slovena. Nekoliko hiljada srpskih boraca sa topovima se okupilo oko Novog Sada i Karlovaca kao zatita od mogueg maarskog napada. Vojne arke su izbile 12. juna pred Karlovcima, da bi kasnije dolo do primirja. Odluka je bila da se eka izvetaj od deputacije upuene caru. Stevana upljikca je izbor za vojvodu zatekao u Italiji, gde je i ostao, tako da je srpskom vojskom komandovao ore Stratimirovi. Car Franc Jozef je primio srpsku delegaciju 7. juna i ocenio da su zakljuci Karlovake skuptine doneseni pod uticajem Srba iz Srbije i stoga nelegalni. Ovim se car stavio na stranu maarske pozicije i obezvredio srpska obeanja o zatiti carske vlasti.

Maarski sabor donosi odluku 11. jula da skri srpsku pobunu.

Vrhunac sukoba [uredi]

Prvi veliki sukob Srba i Maara odigrao se 14. jula oko Sentomaa, gde su se Srbi utvrdili, a Maari pokuali proboj. Posle toga planuo je graanski rat. Patrijarh je vatreno najavio da ukoliko Srbi ne nau razumevanja za svoje stavove u Austriji, opozvati svoje graniare, pozvati u pomo slovensku brau i obratiti se velikim silama Rusiji i Turskoj. Kritikovao je i bana Jelaia da Hrvati ne preduzimaju nita protiv Maara . Dvor je svrgao patrijarha Rajaia i naimenovao vladiku Platona Atanackovia kao administratora karlovake mitropolije.

Vojvoda Stevan upljikac

Mitropolit (kasnije patrijarh) Josif Rajai

Car je u avgustu zaotrio poziciju prema Maarima. Traio je vraanje Vojne granice pod Austrijsku nadlenost i jo neke ustupke na koje Maari nisu pristali. Po signalu iz Bea, ban Jelai je 11. septembra objavio rat Maarima. Srbi su tokom avgusta i 21. septembra ponovo odbili Maare kod Sentomaa, i od tada ovo mesto zovu Srbobran po imenu glavnog odbrambenog anca (zvanino od 1918). Meutim, srpska vojska nije imala pravog zapovednika. Njima su rukovodili Austrijanac Ferdinand Majerhofer, patrijarh i ore Stratimirovi, dok je vojvoda upljikac iz Italije u Karlovce prispeo tek u septembru. Vojvoda je bio hrabar oficir, ali bez line inicijative i uplaen od odgovornosti. ete iz Srbije su bile znaajna pomo srpskoj vojsci. Dobrovoljce je predvodio vojvoda Stevan Knianin. ak je iCrna Gora nameravala da poalje 2000 vojnika, to nije bilo mogue uraditi preko turske teritorije.

Maarska vojska je bila u premoi zbog svoje snage i bolje organizovanosti. Njihovu vojsku su pred vodili generaliErne Ki, Karolj Veej, Lazar Mesaro i Mor Percel. Maari su u jesen 1848. pokuali da smanje broj frontova nagodbom sa Srbima. Sam Kout je zagovarao ovakav stav. Maari su Srbima nudili ravnopravnost, slobodu vere i jezika, patrijariju i posebnog bana u Slavoniji ravnopravnog banu Hrvatske. Patrijarh je preneo ovu ponudu Austrijancima i Jelaiu elei da dobije neto kao nagradu za svoju vernost. Dvor je potvrdio upljikca kao vojvodu, i time stvaranje Vojvodine, ali se nije izjasnio o nadlenostima ove nove tvorevine. Dana 2. decembra 1848. car Ferdinand I je napustio presto Austrije, a zamenio ga je sinovac, osamnaestogodinji Franc Jozef. Maari nisu prihvatili ovu promenu vladara. Carskim patentom potvreni su srpski patrijarh i vojvoda, ali je razjanjenje svih pitanja implicitno ostavljano za period posle rata. Odbija se zahtev da Vojvodina bude posebna krunska zemlja.

linije fronta u Vojvodini 1848-1849. godine

Srpska vojska je imala 21.084 vojnika i 104 topa. U njoj je bilo dosta iskusnih graniara i dobrovoljaca iz Srbije. Vojvoda upljikac je 27. decembra iznenada umro, tako da je vojska ostala bez glavnokomandujueg. Patrijarh nije hteo da postavlja novog vojvodu, ve je rukovoenje vojskom nezvanino preuzeo F. Majerhofer, a formalno Kuzman Teodorovi. Usledio je sukob patrijarha i Stratimirovia koji je doveo do opadanja morala boraca.

Zagovornici interesa Francuske, Italije i Poljaci u Srbiji su sugerisali postizanje dogovora sa Maarima, a protiv interesa Bea. Srpska vlada je poetkom februara opozvala svoje dobrovoljce iz Vojvodine. Ruski car Nikola I je bio estok protivnik maarskih revolucionara iz ideolokih razloga i zbog njihove bliskosti sa Poljacima. Maarski general Percel je krajem marta i poetkom aprila zauzeo Sombor, Sentivan, Sirig, Sentu, Vrbas, Beej, i najzad Srbobran 3. aprila. Ovo selo je porueno i spaljeno, a stanovnitvo pobijeno ili izbeglo. Stradalo je oko 5000 vojnika i civila. Srpska vojska, posle odlaska dobrovol jaca, ostala je slaba i demoralisana. Maari su bili u punom zamahu, a mnoge srpske ete su se rasturile. Krajem maja i poetkom juna pao je itav Banat. Srbi su se odupirali jedino u ajkakoj. Novi Sad je teko bombardovan sa Petrovaradina 12. juna i skoro sasvim uniten. Mnogi gradovi i naselja su jako stradali u ovom ratu, to je proi zvelo veliki broj izbeglica. Patrijarh se za pomo obratio ruskom konzulu u Beogradu: Bog i Velika Rusija jedini su pokrovitelj na i mogua spasiteljica naa. Iz Petrograda je odgovoreno da se za pomo Srbi obrate sopstvenoj vladi (tj. bekom caru). Maarski grof Julije Andrai je u Beogradu, u maju mesecu, pregovarao sa Nikolom Garaaninom, ali ovaj sa njim nije hteo da sklapa sporazum na tetu svojih sunarodnika. Garaanin je u tom trenutku znao da Rusija sprema intervenciju na strani Austrije.

Epilog [uredi]
Usled znaajnih maarskih vojnih uspeha, carska vlada je pozvala ruskog cara da joj pomogne u guenju pobune. Car Nikola se odazvao ovom pozivu, delom jer je i sam bio protivnik svih revolucija. Maarski revolucionari su bili konano poraeni u bici kod Vilagoa, 13. avgusta 1849. Glavne voe ustanka su pobegle u izgnanstvo, najvie u Tursku, dok su zarobljeni generali pogubljeni u Aradu. Istoriari najee tvrde da su posle ove revolucije Srbi i Hrvati nagraeni onim ime su Maari kanjeni. Odmah nakon poraza maarske vojske, na teritoriji Svojvodine je zavedena vojna uprava pod komandom generala Ferdinanda Majerhofera, koji je likvidirao sve njene samoupravne ustanove. Srbi su iz rata izali zavaeni i razoarani. Traio se krivac za neuspeh narodne borbe i za to je najee optuivan samovoljni patrijarh. Car je patentom od 18. novembra 1849. definisao Vojvodstvo Srbiju kao teritoriju rumskog i ilokog sreza, delove upanija bake, tamike i torontalske (sa srpskom veinom), ali i celim Banatom. Vojna granica nije ula u njen sastav. Cela oblast je bila veinski ne-srpska, sa zvaninim nemakim i ilirskim jezikom, i Temivarom kao glavnim gradom. Civilna i vojna administracija je bila uglavnom nemaka. Austrijski car je na srpski zahtev uzeo titulu velikog vojvode Vojvodstva Srbije. Verzija Bahovog apsolutizma u Vojvodini je bila poznata kao Majerhoferov apsolutizam. I pored ograniene autonomije, 27. decembra 1860. Vojvodina i tamiki Banat su ukinuti i ponovo spojeni sa Ugarskom.

Kout i Garaanin [uredi]

Lajo Kout je posle propasti Maarske revolucije pobegao u Tursku. Tamo mu se prikljuila supruga, kojoj je u tome pomogao Ilija Garaanin. Kout u pismu Garaaninu kae:
Za mene je dragocena vera da je za spasenje moje ene Vaom pomoi zraka boans kog predskazanja za ono bratimljenje Vaeg i mojeg naroda koje su nesreni nesporazumi (da, da, ... nesporazumi, no ne sa srpske strane) u prolosti tako gorko pomutili. To zbratimljenje lei u interesu slobode naih naroda...

Vidi jo [uredi]

Maarska revolucija 1848. Istorija Vojvodine Srpska Vojvodina Vojvodstvo Srbija i Tamiki Banat

Spoljanje veze [uredi]

Svetozar orovi - Srpski narodni pokret 1848. urug u Srpskom narodnom pokretu 1848/49. Kanjia u vreme Revolucije 1848. Jakov Ignjatovi - hroniar revolucije Stevan Vl. Kaanski - pesnik i revolucionar 1848. Od petanskih zahtevanja do Bahove Vojvodine Uloga Srbije u Vojvoanskom konfliktu 1848. ((en)) Duhovno jedinstvo Srba ((en)) Milan Krajovi: Srpsko-slovaki odnosi u revoluciji 1848-1849, Zbornik Matice srpske za istoriju, broj 5960, 1999. godine

Goran Vasin: Nacionalno-politika borba Srba u Ugarskoj 1848-1884, Istraivanja, broj 21, 2010. godine Ljubomirka Krklju: Obeleja i simboli u toku Srpskog narodnog pokreta 1848 -1849, Istraivanja, broj 20, 2009. godine

Vladan Gavrilovi: Milo Vojnovi - srpski narodni kapetan u revoluciji 1848/49, Istraivanja, broj 18, 2007. godine

Relja eljski: Istoriografija o odnosima Rusije i Srpskog nacionalnog pokreta u revoluciji 1848-1849. godine, Istraivanja, broj 18, 2007. godine