1.

Promene u definicijama politike i moi u politikoj sociologiji: Klasina politika sociologija se definisala kao nauka usmerena na drutvene okolnosti politike, prevashodno sa osvrtom na politike institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj dravi kao genus proximum-u, dok je mo bila definisana uglavnom kroz Veberovu tradiciju mogunosti da jedan ovek ili gurupa sprovode sopstvenu volju u kolektivnim postupcima, ak i uz prisutan otpor. Ova definicja moi je jasna implikacija na nacionalnu dravu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se i klasina politika sociologija okree ka tome kako drutvo utie na dravu u ovakim sluajevima. Za savremene politike sociologe, ovakav pristup je pogrean. Tako, danas je dimenzija globalizacije umanjila klasinu mo nacionalna drave, prevashodno zbog toga to su je neke institucije u tim oblastima zamenile, ili zaobile. Tako je danas fragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj mas medija, potroake kulture, ali i alternativnih drutvenih grupacija, zahtevala da se u definicijama moi krene od jedne ire bazne osnove. Zbog toga se vri otklon od klasinog sagledavanja politike zajednice kao konstalacije klasa, i vri se zaokret ka kulturnoj politici kao transformaciji drutvenih identiteta i struktura. Jedan od ovih je i posmoderni zaokret je usledio nakon stvaranja novih drutvenih pokreta i studentskih protesta 60-tih godina XX veka. Tako su ovi pokreti u Francuskoj praktino paralisali dravu, ali i dovelo do paradoksa da se levica (komunisti) pomire sa vlastima, a studenti kao njihovi najvei podraoci da se udalje od njih, zahtevajui revoluciju. Tako dolazi i do preispitivanja starih levih paradigmi. Ipak, nisu svi ili ovim revolucionarnim putevima, pa tako Gidens i Urlih Bek daju svoju sociologiju refleksivnosti, koja nije bila naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima (postmarksistima), pa je ipak termin kulturni zaokret mnogo pogodniji za promene u politikoj sociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih. 2. Marksistika tradicija politike sociologije: Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da se on pre svega bavio kapitalizmom kao nainom proizvodnje, dakle ekonomijom. Ipak, u njegovim radovima mogu se prepoznati tendencije transformacije politike moi iz ekonomske moi koncentrisane u modernoj dravi. Tako Danlivije i OLiri daju tri mogua tumaenja ovoga, i to da drava ima mo prinudnog aparata u procesu raspodela, zatima da drava ima arbitrarnu mo koja joj dozvoljava relativnu autonomiju u odnosu na buroaziju ali joj je potrebna ekonomska mo klasa kao legitimacijaski modul, i tree da je drava funkcionalno nadograena na ekonomsku bazu, stvarajui pravnu sigurnost za akumulaciju kapitala. Sva tri Marksova tumaenja govore upravo kako ekonomska baza otelotvoruje i daje novu snagu politikoj moi nacionalne drave, koja je bez kapitalizma irelevantna. Neomarksisti su posebno doprineli transformaciji u sagledavanju moi, naroito Grami i Altiser. Tako ve Grami govori o civilnoj hegemoniji, to zahteva da priznanje da mo ne mora biti skoncentrisana samo u dravi, pa je po prethodnoj tipologiji, drana mo samo arbitrarna. Zbog toga se po Gramiju procesi moi i ne odvijaju u dravi, ve u civilnom drutvu, pa sa pravom se tvrdi da je on prvi teoretiar kulturne politike. Ipak Grami nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksistikih korena, pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni faktor integracije u grupama upravo ekonomska baza. Zbpg toga ekonomija predstavlja rezidualnu kategoriju, odnosno neto to kao struktura ostaje van politike i civilnog drutva.

Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokuao da marksizam spasi od toga, ali je pitanje koliko je u tome uspeo. On je poao od treeg ili funkcionalistikog stava u tipologiji, smatrajui da je drava neodvojiva od ekonomije, jer je ekonomija ta koja, odluuje u poslednjoj instanci koja drutveno-ekonomska formacija e se uzeti za bazu drutva. Zbpg ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u ekonomski redukcionizam. Autonomija drave u politikoj moi potie od njenog represivnog aparatavojske i policije, ali ije je delanje determinisano ideologijom dravnh institucija. Ideologija je tu i da bi subjekte uklopila u ovaj okvir, i to unim putem korienjem slika, predstava, i mitova, tako to bi se subjekti nesvesno i mistiki povezali sa ovakvim sistemom. Ovakvo shvatanje ideologije je onda vie preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja. 3. Veberovska tradicija politike sociologije: Ako je za marksiste drava samo proizvod ekonomskih konstelacija, onda je za Vebera drava upravo suprotno autonomna u odnosu na ovo. Da bi svoje tvrdnje potkrepio, Veber se odmah ograniava na mo i politiku nacionalne drave, jer je ona usled fakta da poseduje monopol sile, postala institucija broj jedan u modernoj koncepciji politike moi. Ovaj proces zapoinje koncentracijom sredstva administracije u rukama apsolutnog monarha, to dovodi do vrste i mone birokratije. Birokratska administracija po veberu je nunost i cena koja se mora platiti usled sloenosti drutva, jer je ona racionlni sistem upravljanja. Usled ovog javlja se Veberova modifikacija reprezentativne demokratije, koja istorijski nadvladava apsolutizam, i potrebi njenog zaokreta ka birokratskom elitizmu. Cilj ovoga jeste kontrola ekspanzivne moi birokratije, i usmeravanja na put upravljanja, a ne vladanja. Demokratija stoga treba da obuhvati izuzetne lidere koji e da vladaju, i tehnokrate koji e da upravljaju. Ovde je prisutan i Veberov pesimizam, koji smatra da se ovim a priori ograniava sloboda graana, a da to prevashodno potie od njihove nezaintersovanosti. Ovo je jedna od Veberovih tvrdnju koju savremena politika sociologija mora da odbaci, naroito kada se uzme dananji uticaj civilnog drutva na formiranje dravne politike. 4. Teoretiari elita: Teoretiari elita se bave pitanjem zbog ega manjina uvek vlada i upravlja veinom. Za savremenu politiku slociologiju je od izuzetnog znaaja Jozef umpeter, koji se oslanjano na Mihelsovu u Veberovu teoriju. Mihelsov zakon gvozdene oligarhije koji je u ovom sluaju prevashodno upuen na adresu politikih partija, kao nosilaca elite u sloenim organizacijama moi, kakva je izmeu ostalog i drava. To se najbolje vidi kroz koncept lidera u partiji. umpeter ovo nadograuje sistemski, smatrajui da demokratija i nije nita drugo do trgovina politikih dobara meu politikim elitama. U ovome je narod ukljuen samo u procesu glasanja, a glasovi se dobijaju opet na osnovu borbe elita. Vlast i demokratija je zaarani i ekskluzivni krug elita, i to je po umpeteru dobro, jer politiarimastrunjacima treba dopustiti da vladaju. S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils, koji se bavio prevashodno ovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska, korporacije, i politiari ine konstelaciju moi i vlasti, zasnovanoj na statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posle II svetskog rata. Graani su posrdstvom mas medija nabeeni da su sreni to ive u neznanju, i da elite se brinu za sve njihove potrebe. Slinu tvrdnju daje i marksista Ralf Milibend koji politiku mo vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista.

Osnovna razlika izmeu veberovaca i marksista je u autonomiji drave- za prve dravna sfera je a priori autonomna, a za druge ona to moe dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma i uruavanjem sisema. Savremenu politiku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u meri u kojoj sugrupacije stvarno iskljuene iz procesa vlasti i upravljanja. umpeterova teza o iskljuenosti drutva vie ne stoji, jer je drutvo tako fragmentirano da se bez problema svaki od delova da ispolitizovati i pretvoriti u polje borbe. Zbog toga drutveni inioci nisu pasivni. 5. Pluralistiki pristup politikoj sociologiji: Pluralizam je blizak temama nove politike sociologije, u tom smislu da on glada na graane kao na uesnike u politikim procesima. Graani su onda skoncentrisani u interesnim grupama koje ne mogu da dominiraju jedna nad drugom, i u tome je sutina politike i politike borbe. ak je i drava sukob interesa institucija, pa je prikladnije govoriti o vladi. Demokratija je onda samo beskrajno pregovaranje izmeu vlade i interesnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni da tvrde kako korporativne elite imaju veeg uticaja na vladu. To ne znai da one manipuliu njome i graanima, samo da ne dozvolaljavaju proboj drugih/konkurentnih interesnih grupa. Premetanje politike iz dravne u nedravnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista za modernu politiku sociologiju. Sa time se i slau postmoderniti/poststrukturalisti koji su i protiv legure civilnog drutva i vlasti. Ipak, pluralisti ne odmainju dalje od konzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moi ne ide dalje od Vebera kada kae da je to realna mogunost da osoba A kontrolie radnje osobe B. Problem koji se za postmoderniste ovde javlja jeste a priorno posedovanje moi, pa tako pluralisti nisu u stanju da odrede njenu ontologiju. 6. Fukoova analitika moi: Sam Fuko negira da je dao teoriju moi, tvrdei da je mo takav koncept, koji se mora najpe ispoljiti, pa tek onda analizirati, odnosno da je nemogue napratiti sistemski skup povezanih koncepata. Ipak on za okvir zzima pravno-diskurzivnu mo, onu koja potie od drave, a koja je kao i svaka druga mo, produktivna. Fuko je pritom zainteresovan za irenje te moi ne na celokupnom drutvenom planu, ve na mikrofizikom nivou. To proizilazi iz svojstva moi da je ona pluralistika i da se manifestuje u bezbroj taaka, to je odbacivanje klasine koncepcije moi veberovskog tipa. Ovakva mo je pozitivna u smislu stvaranja regulisanih drutvenih odnosa, a negativna jer ima tendenciju inhibitornosti i restriktivnosti. Sve ovo daje produktivnst moi koja se najbolje ogleda u znanju. U Fukoovoj terminologiji, diskursi, su ono to tlai duh. Ono nije realno znanje o objektima po sebi, ve je konstruisano znanje o istini koja odgovara kvazi-naunicima. Zato je istina produkt moi posredstvom znanja, jezika i simbola, krugova kojima je ona u interesu. Drutvene nauke nisu indiferentne, to je njihova elja i licemerje. U cilju ovoga naroito je interesantna Fukoova teorija o nadzoru kao efikasnom disciplinovanju, i standardizovanju normalnog ponaanja. Slian primer je i sa seksualnou koja nije prirodno, ve istorijski konstruisano svojstvo, zapoeto kroz hrianske ispovesti, preko psihoterapije, do realiti emisija na mas-medijima. Sve je ovo nastalo na osnovu potrebe da vidimo sebe kako elimo, i to posredstvom zananja, a ne kakvi jesmo1. To nas dovodi i do teorije subjektivnosti. Dakle, subjekti se
1

Znai, ne samo to je Kantu pljunuo u lice i potegnuo dvoglavu sekiru na njega, nego ga je jo nazvao sexualnim manijakom :-)))))))))

uvek obrazuju na osnovu nekih diskursa moi, koji potiu od samosvesnih glasnogovornika. Za ovo Fuko optuuje psihoanalizu, koja ne otkriva skrivene elje pojedinaca, ve ih proizvodi. Dokaz tome je psihoanalitiar koji kao autoritet, mora da tumai subjekta. Iako moe delovati tako, Fuko ipak nije dao totalitarizujuu teoriju moi, ve se samo osvrnuo na neke bitne aspekte istorije, kao to su telo i subjekt/duh2. Ova teorija je znaajna jer denaturalizuje neke od drutvenih odnosa, proglaavajui ih konstrukcijama. Protivurenost Fukoove teorije moe se videti iz konstatacije da mo nije u svemu, ve da potie iz svega, i da je scuda oko nas. Ako je to tako, onda je mo metafiziki princip, pa Fuko ne ide mnogo dalje od klasinog poimanja filozofske misli. Kasije, Fuko je nastojao ovu protivurenost da otkloni tezom da gde ima moi, ima i otpora. Tako se i kreireju slobodni subjekti, oni koji nisu u potpunosti sistemski oblikovani. Kako i oni mogu da reprodukuju mo, Fuko dolaz do zakljuke da odnos dominacije nije mo, ve nasilje. Fuko ovo dalje povezuje sa novim drutvenim pokretima, tvrdei da su oni, iako podravaju postojee identitete, ipak nosioci negacije represivnih identiteta. Upravo taj otpor koji dolazi od pokreta omoguuje da se mo analizira, jer se tada mo moe efinisati, kao i metode koje e ona koristiti. Valja rei neto i o upravlajnju, koje je za Fukoa dirigovanje ponaanja slobodnim subjektima, koje ne mora biti samo egzogeno, ve moe doi i od samog sebe. Po Fukou ovako vienje poinje sa Makijavelijem, a svest da upravljanje mora da bude ugraeno u mentalitet, zapoinje od XVIII veka. To je i samouveravanje autoriteta da su normalni. 7. Teorija diskursa, kulturna politika i nova politika sociologija: Svoju teoriju diskursa Fuko ne zasniva samo kao znanje, jezik i simbole, ve i kroz nelingvistiku institucionalnu praksu. Tako postoji diskurzivno i nediskurzivno. Nediskurzivne su institucije, kadrovi, i opti drutveni uslovi koji dovode do stvaranja diskursa, koji povratno utiu na obrazovanje nediskurzivnog. Za Fukoa, ovo su analitiki veoma odvojene kategorije, mada je to teko primetiti u njegovim radovima. To smatraju i Erenst Laklau i antal Muf, koji tvrde da je ova distinkcija besmislena budui da sve poinje i zavrava se u diskursu. Ipak, ovo dvoje se pozivaju na Vitgentajnove jezike igre kada opravdavaju materijalnost jezika u diskursu. Tako oni daju primer zidanja kue po kome A rea blokove, subove, i ploe, a B mu dodaje redosledom koji je nauio kada mu a dovikne. Dakle jeziki diskursi nisu samo ideje, one jesu stvari (blik, stub, ploa). Fernand de Sosir je ovo dalje razjasnio tezom da sam jezik ne moe da se materijalizuje, dokle god rei nisu smisleno povezane u drutvene konvencije. Tako Donatan Keler daje primer da ukoliko elimo nekoga da nauimo ta je smae, besmisleno je da mu pokazujemo samo stvari smee boje, ve to uporeujemo sa npr. crvenom. Svet je mogue zamisliti i bez sme boje, t je neto to je naueno da se razlikuje od neke druge boje. Derida ovo kritikuje tvrdei da su teze strukturalista nestabilne u tom smislu to znakovi mogu znaiti ovo ili ono ukoliko nisu stavljane u odreeni kontekst vremena i prostora. Da bi oznaio tu promenu znaenja zankova on koristi termin differance, i dolazi do zakljuka da sama re i nema znaenje, ukoliko nije u nekoj uzrono-posledinoj vezi sa drugim reima, ili, rei su prazne. Stepen neodreenosti rei je politiko pitanje. Upravo je po Laklau i Mufovoj neodreenost znaenja ono to politiku i omoguava. Tako termini koje namee politika postaju gramatika ivota. Primer je termin ovek koji se razlikuje kod komunista i neoliberala. Samim tim politika vie i nije teritorija formiranja znakova kontrolisana samo od drave.
2

Treba voditi rauna da je Fuko postmodernista, i da se on odrie velikih met-naracija, vraajui se malim kaama, ili obinim stvarima.

Ovo nas uvodi i u kulturnu politiku i promene u politikoj sociologiji. Celokupnu tezu o diskurskima je mnogo lake i bolje shvatiti kao kulturnu politiku. Kultura se shvata kao sistem oznaavanja kroz koji se drutveni poredak prenosi, reprodukuje, i ispituje. Kultura se onda moe posmatrati i u smislu diskursa koji je svuda prisutan, ali i kao specifinost postmodernog doba. Kako god shvatili pitanje kulturne politike, politika sociologija definitivno mora da se sa konzervativnog, okrene ka ovom gleditu. 8. Postmoderni zaokret u sociologiji I3: Anti-epistemologija. Teorije diskursa, koju su razvili Fuko, Laklau i Mufova, je u sutini antiepistemoloka. Anti-epistemologija je pokuaj zaokreta na predstave kao takve, umesto onoga to bi trebalo da znae, odnosno okret od zvanine verzije. Anti-epistemologija se takoe pronalazi i u sociologiji refleksivnosti Gidensa, Beka, Lea, i Arija. Ipak, ovo pitanje znanja je stvar jaza u sociologiji, jer je ona prvenstveno nauka, pa treba na tome i da se zasniva, dok posmodernisti bee od toga. Meutim, to je nemogue, to se vidi i iz Fukoovih radova, koji se zuasnivaju na empiriji, odnosno ve steenom znanju, i ne treba se bojati toga jer je preterano smatrati da analiza sveta znai i prihvatanje stereotipa, odnosno epistemologije. Ovo naravno ne umanjuje znaaj posmodernista, i njihovog insistiranja na drugaijem vienju stvari. Neodreenost znaenja. Iako samo ime navodi na fluidnost drutvene strukture, poststrukturalisti ne smatraju da je sve nestabilno, ve da postojanje toga omoguava bitisanje politike, koja ima za cilj ustanovljenje relativne kontinuiranosti i stabilnosti drutvenog ivota. Upravo to formiranje drutvenih znaenja postaje neizbena tema u interpretativnoj sociologiji etnometodologa Gofmana i Garfinkela. Kako to Bauman navodi, upravo se ovde vidi postmoderni zaokret sociologije, koja se sada udaljava od objektivnosti, a pribliava jezikim igrama. Decentriranje drutva. Ovaj aspekt postmodernog zaokreta upuuje na to da se strukture formiraju kontinuirano u vremenu i prostoru, a ne da su skoncentrisane uzrono oko neke bazine strukture4. Tako Derida objanjava kako se pojmom differance dolazi do tih stvaranja ili promena, ali ide i toliko daleko da kae da se strukture mogu stvoriti i ako postoji transcedentalni putokaz kakvav je Bog, kao jedini izvestan. Ovo je otklon od strukturalista kakvi su Altiser i Sosir, koji strukturu posmatraju kao zacementiranu celinu. Postrukturalisti pod uticajma Niea smatraju da je ovo proces koji nije dovren, koji uvek postaje i ne postoji. U samoj sociologiji, ovo se manifestuje kroz udaljavanje od shvatanja drutva kao ureene celine, to ilustruju Gidens, Gofman, i Garfankl. Tako Gidens smatra da se strukture formiraju na osnovu drutvenog delanja, a ovo opet je ogranieno postojeim resursima i slikama sveta. To je osnov drutvene reprodukcije, a ako kulturu shvatimo kao reprezenativnu strukturu u kojoj se postavlajju pravila, onda se ta reprodukcija odvija upravo u kulturi. Iako je kritikovao Deridu, Gidens nije bio daleko od njega. 9. Postmoderni zaokret u sociologiji II: Anti-esencijalizam. Ovo shvatanje se oslanja na tezu da su identiteti i strukture konstruisani i istorijski uslovljeni, to je i cilj Fukoovih radova na temu sexualnosti. Tako on pokazuje da se normalna heteroseksualnost i perverzije razvijaju upravo u isto vreme i kroz iste institucije (crkva).
3 4

Ovde treba napomenuti da su ovo mahom stvari vezane za postmodernu filozofiju, sa osvrtom na uticaj na sociologiju. Npr. struture vie ne zavise od drave, ili recimo od Marksove ekonomske baze drutva, Veberove birokratije, elite, i sl.

Ovo je od posebnog znaaja za studije koje se bave manjinskim i etnikim pravima, kao i pravima ena. Ipak, sociologija refleksivnosti odbacuje ovo, istiui subjekta koji se sposoban na logiko promiljanje, neuslovljen niim. Strukturalisti smatraju da je ipak identitet plod diskursa, da je kulturno i istorijski determinisan, a za ta je dokaz injenica da su ene smatrane manje racionalnim od mukaraca, to opstaje uprkos borbi. Postmoderno stanje. an-Fransoa Liotar smatra da bez obzira na vremensko-prostornu specifinost, ili Deridin transcedentalni putokaz, ne postoje univerzalne istine. Liotar polazi od toga da metanaracija moderne o progresu, vie ne stoji, i jasno je da je to bio mit koji je imao pretenziju da zahvati celo drutvo. Otklon od metanaracija je dobar, jer su one terorizam uma. Okret onda treba da se napravi ka malim priama, lokalnog karaktera, koji se tiu naih problema. To e pre svega podstaknuti ljude da ponovo koriste matu, nasuprot standardizovane prie. Ipak sociolozi ne dele njegov optimizam, pa smatraju da je raskid sa metanaracijam dobar, ali da sve redukuje na jetike igre. Zbog ovoga Best i Kelner nam daju podelu na dva postmodernizma- laki, u kome sve moe da proe, i opozicioni postmodernizam. U prvi spada an Bodrijar. Bodrijar polazi od slike sveta kao hiperrealnosti, ili sveta kreiranog mas-medijima. Tako po Bodrijaru ak ni Fukoova teorija diskursa ne stoji, i to opravdava time to njegova proizvedena seksualnost koja je bila realna, vie to nije, i to pod uticajem pornografskih filmova, i ureaja virtuelne stvarnosti. Slino je i sa ekonomijom koja je danas usled protoka finsijskog kapitala postala jedna velika fikcija, pa se tako i krize ne mogu smatrati stvarnim dogaajima. Problem sa Bodrijarom je taj to esto u ovakvim konstatacijama zapada u nihilizam. Upravo zbog ovoga sociologija je bila raa da prihvati opozicioni postmodernizam. I on polazi od relativizma, odnosno da se sada stereotipne pozicije gase, pa da male kae uzimaju primat. Iz toga je usledio stav da danas nema prave strane u politikom konfliktu, ve to zavisi sa koje strane pristupamo. Reenje je da samo razmiljamo o tome, a to mi i svakodnevno inimo, ali nismo toga svesni. Druga stvar je upravo u njegovoj dekostruktivnosti- on ne eli da negira postojee strukture, ve samo da ih razgradi ne bi li oslobodio subjekta. Zbog toga su ovome monogo blii upravo Fuko, Derida, i Liotar. 10. Nova politika sociologija: Budui da nacionalna drava i ustaljene drutvene strukture polako poputaju pred naletom globalizacije, nova politka sociologija ima tendenciju ponovnog razmatranja ve ustaljenih principa.To prua mogunost da se o drutvu razmilja kao skupu viestrukih identiteta, a ne samo kao o bazi kojom se upravlja. Takoe, ona pokuava i da proui ulogu drutvenih pokreta, iji su napori u praksi usmeri ka onom emu je usmerena nova politika sociologija u teoriji. Zato je za novu politiku sociologiju bitan i koncept civilnog drutva, kao polje na kome se kulturni identitet najbolje moe sagledati. Kao proizvoa prava, kultura je jako bitna za analizu, naroito kada se uporeuju normalni graani sa homoseksualcima, etnikim manjinama, siromanima, i sl. Nova politika sociologija je polje debata o identitetima i mogunostima dodeljivanja jednakih prava. Naravno, politika sociologija bi trebalo da se zanima i za modele demokratije koji bi ovo sistemski mogli da podre, kao to su deliberativna i nova radikalna demokratija, mada i kosmopolitiski model Dejvida Helda moe da stane u ovaj okvir. To je tenja prebacivanja demokratije sa nacionalnog, na globalni nivo.

31. Demokratski grad-drava: Najjednostavnija vizija demokratije, u kojoj graani imaju pravo da sobom vadaju, ali i da raspolau resursima i institucijama potrebnim za to, nastaje iz kada se sistem upravljanja menja ka tome da znatan broj odraslih mukaraca stie to pravo, u petom veku pre Hrista, u atinskom gradu-dravi. Ta vladavina se pre svega zasnivala najednakosti, ali jednakosti pred zakonom- isonomia, i na jednakoj slobodi govora- isogoria. Za Roberta Dala, ovo predstavlja koren moderne demokratije, koja daleko prevazilazi ove jednostave, ali rudimentalne ideje. Da bi ovaj proces objasnio Dal se stavlja u ulogu zamiljenog Atinjanina koji odaje odu demokratiji. On svoj govor zapoinje priznanjem da samo udrueni moemo postati ljudi, i da svoju zoon politikon prirodu moemo ostvariti samo u zajednici- polisu. Jasno je da Dal ovde usvaja aristotelovski prinip po kome ovek van polisa je ili zver ili bog. Tako politiki ivot predstavlja harmonini produetak oveka. U takvom sistemu integrisanosti, i meta-drutvene stvari kakve su vrlina, pravda, srea, moraju biti integrisane jedna u drugu. Ve iz ovoga Dal izvlai prve zakljuake o tome da je ovo daleko od realnosti grkog polisa, i drugo da ovo zahteva direktnu komparaciju sa postmodernim drutvom ukoliko se eli videti njegov znaaj. Dalje, kroz Atinjaninovu odu Dal izvlai est principa poretka demokratskog polisa: zajedniki interesi, homogenost stanovnitva kako u rodnom tako i u politikom smislu, mali broj graana, neposredno odluivanje uz mogunost pravljenja povremenih saveza i konfederacija sa drugim polisima, aktivna participacija graana, i autonomija grada (sloboda). Komparacijom sa modernom dravom videemo da ovi uslovi su u suprotnosti sa njenim osnovnim konceptima. To nas postavlja pred dilemu da li je grka verzija demokratije irelevantna, ili smo mi pervertirali demokratiju? 32. Ogranienja demokratije polisa: Dal opravdano tvrdi da je atinski demokratski sistem bio daleko superiorniji od autoritarnih reima svoje ere. Ipak to ne znai da je taj sistem bio i idealan. Tako Dal izvodi tri vrste ogranienja: u jednakosti, u slobodi, i u sistemu malih razmera. Iz nekih fragmentiranih podataka moe se zakljuiti na prvi pogled da je politiki ivot atine u velikoj meri bio sukob linih politikih ambicija. Dokaz za to je insitut ostrakizma. Drugo ogranienje se tie stepena participacije graana. Dakle svi graani svakako nisu mogli uestvovati, a postavlja se i pitanje da li oni koji su uestvovali nisu pripadali odreenim politikim frakcijama. Najee su u skuptinama i govorili sao dobri oratori. Takoe jedna od najveih zamerki je i ekskluzivnost. Iako su bili otvoreniji sistem od komparativnih, mnogi su ostajali van sistema odluivanja (robovi, ene, i meteci). To govori o unutranjem i spoljnom vidu iskljuivanja. Poseban vid iskljuenja imali su robovi. Oni su bili u potpunosti obespravljneni- ljudska orua, dok su npr. meteci imali makar neka prava- npr. trgovci su uivali sudsku zatitu. Takoe ova eskluzivnost se ticala i slobode. Sloboda je bila svojstvo stanovnika polisa- graana, dok su svi ostali bili neslobodni, varvari, u ta su ulazile i itave civilizacije. Iako je u demokratskom polisu sloboda znaila vladavinu prava, ipak je paradoksalno da oko 40000 ljudi na svetu bude slobodno, a ostali da to nisu. Poslednje problem je bila nemogunost demokratije da se prilagodi i proiri van zidina polisa, pa je zapalo u poziciju hobsovskog

prirodnog stanja, gde je svuda oko njega haos. Zbog toga Grci nisu ni mogli da se ujedine protiv stranih osvajaa, pa su ih na kraju ujedinile nedemokratske drave Makedonije i Rima. 33. Republikanska tradicija: Republikanska tradicija potie iz umereno drmokratske struje u okviru grke politike misli, odnosno aristotelovske struje. Ova tradicija je prevalila svoju genezu od Aristotela, preko Rima i Venecije, da bi dananji oblik zadobila u Engleskoj i SAD-u tokom XVIII veka. I republikanska tradicija usvaja zoon politikon shvatanje prirode oveka. Dakle ovek je drutvena i politika ivotinja, koja svoje ostvarenje moe dobiti samu u zajednici, i to ukoliko usvoji kodekse ponaanja graanskih vrlina. To sa sobom vue i jednakost, ali ne i u participaciji, jer je vlast ovde reprezentativnog karaktera. Ipak, republikanizam je svojevrsna alternativa demokratiji. Republikanizm priznaje da narod nije, niti moe biti homogen, pa je najvea pretnja poretku konflikt. Ti konflikti idu na relaciji aristokratija ili oligarhija- narodna komponenta. Ponekad postoji i monokratski element, odnosno monarh, ili uoptenije voa. Upravo osnovni princip republikanizma je uravnoteenje ovih sukoba, i to se ini kroz ustav. Tako dolazimo i do teorija o meovitoj vladavini. Najoigledniji primer je republikanski Rim sa sistemom konzula, senata, i narodnih tribuna. Drugi oigledan primer je Monteskje. Tako i sam republikanizam moemo podeliti na aristokratski (Aristotel), i demokratski (Makijaveli i Tomas Deferson5. Tako aristokratski republikanizam smatra da narod treba da ima veliki udeo u vrenju vlasti, ali ne zato to je to dobro, ve zato to ga se treba plaiti. Narod treba da uestvuje, ali tako to e biti ogranien da bira voe. Obrnut je sluaj kod demokratskog republikanizma. Tako opte dobro nije nita drugo do sposobnost ustava da ogranii vladavinu nekolicine, i da iskoristi kvalitete naroda. Zajedniko i jednom i drugom je stanovite da je koncentracija moi opasna. Prvi pokuavaju ovo da razbiju kroz koncept meovite vlade, a drugi se zalau za Monteskjeovu institucionalnu podelu vlasti kroz ravnoteu i kontrolu. Ova teorija je naravno imala i svoje probleme, i Dal uoava etiti takva. Prvo je problem interesa, koji je u prvobitnom republikanizmu bio simplificiran, ali se uslonjava sa rastom i razvojem drutva. Drugo su konflikti koji nastaju iz tih interesa. Tree je neosnovana vera u antropoloki optimizam da e svi graani biti dobri i poteni, ispunjavajui obrazac graanskih vrlina. I etvrti predstavlja izazov implementacije republikanizma u savremenu nacionalnu dravum, koji je posebno aktuelan kada se radio o rudimentalnim demokratskim idejama koje su pruzete jo iz grke misli. 34. Predstavnika vladavina: Predstavnika vladavina se pojavila onda kada su republikanske drave (Rim) postale toliko velike da je participacija graana u vrhu vlasti bia nezamisliva. Ipak, problem virtuelne reprezentacije se pojavio na samom poetku, pa se tako pitanje diskriminacije ovu tradiciju prati od njenog korena. Sve do Engleske XVII veka, ovo pitanje nije bilo bog zna kako relevantno za politiku teoriju. Sve je poelo puritanskom revolucijom, i traenjem alternative englskom monarhizmu. ak ni Lok nije mogao preterano da ospori ovu potrebu. U praksi, stvri su neto drukije. Ono se razvija u srednjovekovnoj aristokratsko-monarhijskoj evropi. To zapoinje u Engleskoj i vedskoj, u stalekim i savetodavnim skuptinama, kada se radilo o pitanjima vezanim za porez, ratove, saveze, i sl. Vremenom stalei su se sveli na lordove i komune, a to je dovelo i do bikameralizma u engleskom parlamentu. Ovakav vid
5

Mislim da se Deferson prevre u grobu to je svrstan u isti ko sa Makijavelijem :-))))))))))

reprezentacije je Moneskje posebno hvalio, a Ruso povremeno kudio. Predstavnika vladavina je tako postala transmisioni kanal za demokratiju, kao sistem pogodan samo za polise, ka sistemu pogodnom i za nacionalne drave. Sa ovim se slau i Dems Mil, de-Traisi, Deferson. Ovo je znailo i razbijanje izolacionog zida koji su sebi nemetnuli grki gradovi-drave. Ipak problemi participacije, i elitizma su ostali da vise u etru. Pored toga pojavile su se interesne grupe, iji je opseg delanja monogo pojednostavljen sada kada postoji tana instituciopnalna adresa za njihove interese. Opte dobro je skoro isezlo meu pluralitetom interesa.

35. Stare i nove prie o demokratiji: Skoro ironino, Held zapoinje svoju raspravu o demokratiji, kao auru legitimnosti politikog ivota. To i potkrepljuju brojni velikani politike misli koji su bili contra demokratije. Ponekad je demokratije bila i na rubu istrebljenje- u sluaju faizma, nacizma i staljinizma. Zato Held i kritikuje Fukujaminu tezu o kraju istorije, koja velia liberalnu demokratiju, i kapitalizam. Problemi koji se javljaju u ovoj tezi su mnogostruki. Prvo tu je terminoloki pluralizam pojam liberalizam. Takav je problem napetosti izmeu individualnih i kolektivnih prava. Zbog toga je adekvatnije govoriti o demokratijama, no o demokratiji. Takve demokratije iskristalisale su se na preseku meunacionalnih sila. Stoga, Held daje tri modela demokratije i to participativni, liberalni, i jednopartijski model. 36. Liberalno-predstavnika, i marksizam i jednopartijska demokratija: Liberalno-predstavnika demokratija. Za liberalne demokrate, predstavnika demokratija je kljuna institucionalna novina koja pravi balans izmeu slobode i prinude. To se otelotvorilo kroz davanje prava glasa svim punoletnim graanima. Kroz ovaj ustavni poredak, ali i slobodnim tritem, reava se problem istovremenog obezbeivanja slobode i vlasti. Klasine teze ovoga daju nam Medison i Bentam. Medison poinje od tvrdnje da su neposredne demokratije netolerantne i nestabilne. S druge strane, predstavnika demokratija artikulie i ostvaruje interese, a izabrana elita e to i slediti. Dakle u sreditu ovog shvatanja je pojedinac koji sledi svoj interes, a demokratije kroz koncept proirene republike te interese stavlja u opti konsesus. Betam sa druge strene, je mnogo vie zabrinut za despotiju, pa je demokratije prava brana od tih stalnih opasnosti. Tako na slobodnom tritu reprezentativna vlada ima ulogu nepristrasnog sudije. Na taj nain, vri se participacija graana, pa se ostvaruje kolektivno dobro. Dakle, akcenta je ponovo na pojedincu, minimalnoj dravi, i laissez-fair. Konani cilj je najvea serea najveeg broja ljudi. Ipak proces da svi punoletni graani dobiju pravo glasa, po principu jedan ovek jedan glas, zatim izabranu vladu, slobodne i fer izbore, koncept javnog interesa, trajala je nekoliko vekova, sve do savremenog oblika, to govori i o slabostima liberalne demokratije. Marks i jednopartijska demokratija. Iako Marks priznaje znaaj liberalne demokratije, ipak ju je smatrao neadekvatnom, ako se uzme u obzir sistemska nejednakost koju stvara kapitalizam. Tako marksistika linija smatra da ekonomija irabljuje dravu, i koristi civilno drutvo, i da ova dva integrisana mogu da srue takav poredak. Politika emancipacija je onda korak ka ljudskoj emancipaciji. To donosi visoku participaciju, ogovornu vlast, slobodu protesta i reforme, naroito one vezane za drutveno-ekonomske formacije. To bi se sve dalo odigrati ako bi se liberalna drava zamenila sistemom komuna (Marks je bio siguran da e do toga doi). To je pznata piramidalna struktura neposredne

demokratije. Delegati imaju imperativni mandat, a izabrani su u piramide neposredno izabranih odbora. Na taj nain sve institucije bi bile direktno odgovorne biraima. Po Lenjinovom shvatanju, vo je neophodno dopuniti partijskom revolucionarnom diktaturom. Kroz partiju se stvara okvir za socializam i komunizam. U praksi meutim, ovo je i te kako odudaralo od teorije i ideala. Ovakva teorija imala je dve mane, odnosno previdela je dva sluaja, pa samim tim i mehanizme za njihovo reavanje. Prvo, iako dubinski struktuirane kategorije, klase su ipak linearno projektovane, u zavisnosti od poloaja na tritu, dok druge manjine, etninosti, i sl. nisu ni predviene, pa ni konflikti koji mogu doi sa tih strana. Drugo, ovaj sistem nema svoju pregovaraku platformu u cilju postizanja sporazuma, ve samo represivni aparat, a to dokazuju drutveni pokreti sa kojima nikada i nije bilo pregovora, zbog kojih se ovakav sistem i uruio. 37. Demokratija, drava, drutvo, i globalizacija: Held poinje svoju analizu drava sa tezom da je nuno da ona usvoji neke osnovne principe liberalne demokratije, kakvo je npr. vladavina prava i bezlinost vlasti, ukoliko eli da opstane. Ipak pre toga valja utvrditi ispravne principe i procedure demokratije, i uslove za njihovo ostvarivanje. Sve ovo, prema Heldu, u sutini vodi razumevanju moderne drave, koja se poistovetila sa ovim. Takoe, dananji izazov ne predstavlja samo demokratija unutar, ve i van granica nacionalnih drava. U vremenu neposredno pre sadanjeg, pretpostavka je bila da su izmeu politikih odluka i onih na koje se odluke odnose, odnosi bili podudarni i simetrini. To je nastalo na osnovu principa odgovornosti, i odnosa posledica i biraa. Ipak ovo dobija jedno sasvim novo svetlo kada ue u eru globalizacije. Danas nacionalne zajednice nipoto same ne donose odluke. Dobar primer je onaj koji se odnosi na ekologiju, npr. na unitenje uma, ili isputanja toksinih materija u reke. Dalje, nadnacionalne organizacije tipa EU, NATO, MMF, i same svojim delanjem dovode u pitanje suverenost nacionalnih drava. Zatim, promene dolaze i na polju legitimiteta i veinskog odluivanja, odnosno stubova liberalne drave, a opet u svetlu meuzavisnosti drava. Ipak neki teoretiari globalizacije ne vide u ovome nita novo, i smatraju da se meuzavisnost rodila sa demokratskim i kapitalistikim promenama, naroito na polju trine ekonomije. Globoalizacija se onda raa sa modernom dravom. Ipak tvrditi da ba nita nije novo, dovelo bi nas u zabludu. Ako nita, ono oblik i dinamika globalizacije jesu novi, a kao primer moemo uzeti totalne ratove. Takoe priroda modernih komunikacija vri kompresiju vremena i prostora, dajui uvenu formu globalnog sela. Ovakva forma globalizacije implicira bar dve stvari: prvo, lanci politikog odluivanja proteu se i van granica, i drugo, to pojaava interakciju i meuzavisnost drava. Kako je onda demokratska praksa dovedena u pitanje, dolazimo do paradoksa savremenosti da danas u svetu najvie ima demokratija, i onih novih, sa tradicionalnim korenima, ali drugaijom konstelacijom arena institucija i demokratske prakse u njima. 38. Misterija moi (boansko poreklo): Mo je svakako jedna od kljunih kategorija politike sociologije. Tako Berl smatra da su mo i ljubav dva najstarija fenomena ljudskih emocija. Karl Levantajn tvrdi da ljudskim rodom dominira trijada moi, ljubavi, i vere. Ljudimaje uroena ljubav prema moi, i vera u mo. Moe sa rei da je mo uzrok patnji, ali paradoks je da su mnoge krucialne stvari ljudske civilizacije nastale na osnovu moi. Dobar primer je Keopsova piramida, ali i mnogi ljudi vezani za istoriju kako nacionalnih zajednica, tako i globalnih razmera. ta je u pozadini moi, koja je njena ontologija, nekako uvek izmie ljudskom rodu, pa se i Leventaj miri sa tim da mo moemo samo da konstatujemo i li manifestujemo. To nas naravno

10

ne oslobaa obaveze traganja za tim. Koliko je to bitno za nau civilizaciju govori i injenica da je jo Hesiod u svojoj Teogoniji govorio o ovom problemu. Kljuni momenat je borba Zevsa i Haosa, u kojoj Zevs koristi mo, iju metaforu nosi munja. Kako to ve Berl tumai, jedini izazov Zevsu su bile Mudrost i Lepota. Mo se jo i da obuzdati, ali ljubac i lepota ne mogu se ni oduzeti ni ubiti. Ovakav stav je postojao i u Starih Slovena, koji su imali vrhovnog boga Peruna, gromovnika. Koliko tradicija ima ulogu, svedoi i to da je danas jedan od najveih svetaca u Srba Ilija Gromovnik, a sve ovo povezuje mo oliena u gromu i munji. Kaneti ovo tumai kao svojstvo moi da poseduje brzinu, iznenadnost, i silinu. Grom je onda glas, poruka bogova. 39. Raanje i geneza moi: Mo magije. Koreni moi seu ak do primitivnog drutva. uvanel ovo objanjava kroz pojavu magije u primitivnim drutvima, koja je vremenom evoluirala u mo matrijarhata i patrijarhata, sve do moi ratnika i kraljeva. Prvi oblici oboavanja moi vezani su za toteme. Totem je zatitnih od svih onih stvari koje ovek ne moe da pojmi, ali je i integrativni faktor zajednice. Zato je izgon iz zajednice najvea kazna, gora od smrti. Ipak, vremenom se izdvojio onaj koji je mogao da upravlja moi, tj. magijom. Tadanje voe nisu bile toliko u obavezi da vladaju ljudima, koliko da obuzdavaju prirodne sile, i obezbeuju hranu. On je zbog toga prvi u svakoj deobi, ali koako to navodi Frejzer, on mora prihvatiti i da se rtvuje ukoliko ne ispuni ove zahteve. Opte je mesto dakle da okosnicu magije ini strah. Jednom reen problem stvara obiaj, pa je uloga magije bila u utemeljivanju obiaja. To dovodi do zaljuka o raanju konzervativizma i konformizma. Zato Malinovski kae da je funkcija magije da ritualizira ovekov optimizam. Mo matrijarhata. Sve do XIX veka, i adova etnologa Morgana, smatano je da je patrijarhat bio veni drutveni poredak. On je u svojim istraivanjim Indijanaca otkrio da nasleivanje uvek ide po matrilinearnoj koncepciji. Zbog toga Bahofen govori o periodu civilizacije u kome je vladala ginekokratija, ili vlast ena. Kao primer toga, on navodi da je pra kulta boga-oca Zevsa, vladao kult boginje Demetre (zemlja). Danas ovu teoriju naroito zastupaju feministkinje. Mo patrijarhata. Mo patrijarhata dolazi iz mou porodice, odnosno glave porodice. Viko je tvrdio da su u herojsko doba oevi bili apsolutni monarhisti svojim porodicama. Po ovoj koncepciji oevi imaju pravo da raspolau ivotom svoga deteta, budui da su mu dali ivot. Rimski pravnici su dakle staro naelo mater seper certa est (majka je uvek priznata), formulisali ovo kao da raanjem roditelji stiu pravo nad decom. Ovo se ponekada protezalo i na ostale lanove porodice, kao i na odluke o ivotu i smrti. Zbog ovoga Veber smatra da je to jedna od najbitnijih karakteristika tradicionalne vlasti (ostale su harizmatski i birokratski). Osnovni stub patrijarhata, po Veberu, je tradicija. Kasnije je ova formula primenjena i na monarhije, u ulozi tzv. oca nacije. Jedan od najveih pobornika preskriptivnih prava bio je Nikolas Filmer, koji smatra da su kraljevi, prirodan poredak. Ipak, pozivajui se na Aristotela, i njegovu distinkciju vlasti oca nad deco, enom, i robom, kao i njihovim jasnim odvajanjem, moemo zakljuiti da patrijarhat ne opravdava vlas jednoga. Ovakav koncept isezava nakon Lokove kritike Filmera. Mo ratnika. uvenel smatra da je prva revolucija u civilizaciji izvrena kada na vlas mesto starih (oevi, majke, i sl.) dolaze mladi i jaki ratnici. Ratniko drutvo samo uvruje patrijarhat, ali po novom obliku moi. Patrijarsi sada postaju najjai ratnici. Ovo je navelo Hobsa da postavi tezu o brutalnosti ljudi, iako je savremena antropologija to odbacila. Ljudi se ponaaju u skladu sa prilikama. Promena od agresivnosti ka milosti dolazi onda kada se shvati da poteeni ivot ratnika, proizvodi

11

roba. Po uvanelu ovo je pored industrijske revolucije najbitniji dogaaj u istoriji civilizacije. Budui da je tako, onda su oni najai- ratnici, poeli da polau pravo na vei deo plena, odnosno mo.

40. Mo i politiki etos u helenskoj politikoj filozofiji: Stari Grci su jako dobro poznavali pojam politike moi, i njene dve tenje: nutranju tenju da se iri, i spoljanju da se kvari. Tako elju za moi i slavom su nazivali philotimia, a glad i e za moi pleonexia. Od Solona i Likurga, Grci su shvatili da je najbolji nain da se ovo ogranii ustav. Dobar poredak ureen ustavom nazivan je eunomija. Ipak ni to nije bilo dovoljno da zaustavi tyrranos koji se pojavio kao tendencija u okviru vladavine. Jedna od mera za suzbijanje tiranida, bio je ostrakizam, mada je on korien i za spreavanje graanskih ratova, ali i eliminisanje politikih protivnika.Prvi koji je upotrebio institut ostrakizma bio je Temistokle. Za vreme Periklea, najvie je dolo do izraaja Aristotelov pojam bios politicos, a to je prema H. Arendt bilo postignuto uz dva elementa: delanje i govor (praxis i lexis). Umerenost javne rei su nazvali psihogogija, a zavoenje naroda demagogija. Aristotel e dalje povezati politiku mo sa principom slobode, i to aktivnim kao paricipaciju, i pasivnim kao pokoravanje zakonu. On takoe daje i bifokalnu klasifikaciju vlasti, tako da svaki oblik ima svoju pervertiranu verziju: bazileja-tiranija; aristokratija-oligarhija; politeja-demokratija. Tukididova uloga u sagledavanju koncepcije politike moi zahteva posebnu panju. On mo vidi kao pojam koji uvek eli sebe da nadogradi, kao pleonexiu. Ipak, jedno su elje a drugo mogunosti moi, pa mo je izvan ograniena etosom. Taj etos se zasniva na vrlini umerenosti (sophrosyne). Celokupna grka misao proeta je tenjom za umerenou, bilo Sokratovom eudemonizmu, ili Platonovom phronesisu, ili Aristotelovoj jednakosti. Politika zajednica bez etosa, je iskvarena zajednica. 41. Mo Makijaelijevog princa: Makijaveli daje jednu potpuno originalu koncepciju moi, definiui je kao umetnost dolaenja i ostajanja na vlasti, dajui itav niz mehanizama kako se to postie. Ve sam termin umetnost, upuuje da dva fakora igraju ulogu u ovome: vetina i srea. Makijaveli odbacuje kruti determinizam sudbine, i kae da okolnosti predstavlaju samo polovinu posla, ali vet vladar e znati to da iskoristi najbolje mogue. Na vlasti ostaju due oni koji se oslanjaju na vetinu, a ne na sreu. Vrlina i mo se kod Makijavelija izjednaavaju u konstataciji da cilj opravdava sredstva. Odatle se dalje izvodi doktrina dravnog razloga, odnosno da sve to je efikasno treba se koristiti ukoliko je boljitak drave u pitanju. To nas dovodi do pitanja o ljudskoj prirodi, odnosno da li vladar treba da vlada strahovladom ili ljubavlju? Kako je ljudska priroda prevrtljiva, aljudi su u sutini zlopamtila, onda je bolje da ga se ljudi boje, nego da ga vole. Ipak najvetiji vladar je onaj koji izaziva i strah i potovanje istovremeno. Mo i strah imaju mnogo prirodniju vezu od mo i ljubavi. To je ujedno i postulat najmanjeg zla. Dakle politika mo kao cilj samo po sebi, i potreba za njenim osvajanjem, vode ka neizbenim izborima odabira manjeg od dva zla, to Makijaveli definie kao mudrost. Da bi se politika mo utemeljila kada je jednom steknuta potrebni su dobri zakoni i vojska. Dobri zakoni su oni koji idu ve utabanim stazama, a vto se tie vojske, tu Makijaveli daje svoju uvenu metaforu o naoruanim i nenaoruanim prorocima. Takoe, savetuje da se ne angauje plaenika vojska. to se tie borbi unutar drave, ona se odvija ili zakonom ili silom. Iako je bolje zakonom, ni sila nije iskljuena. Tu Makijaveli pravi svoju distinkciju

12

izmeu lava i lisice. Treba biti lav u opasnostima, ali i lisica onda kada valja raditi neprijatne stvari. Takoe, Makijaveli upozorava da postoje dve vrste moi, stvarna i virtuelna. Virtuelna mo je ona koja omoguava vladaru da nadoknadi sve nedstatke koje poseduje.Dakle mo je iskljuivo relaciona kategorije, drtveni odnos, i da je mo onakva kako je mi percipiramo, a ne kakva je ona stvarno (npr. kod magije). Makijaveli, takoe savetuje da vladar mora da ima oseaj za vreme, odnosno kada treba da dela, a kada da eka. Vreme je prevrtljivo, pa ga uvek moramo imati pod kontrolom, vodei rauna o duhu vremena u kojem ivimo. Mo po Makijaveliju onda moe biti aktivna i pasivna. Prva je kada svoju volju nameemo, a druga kada neto moemo da spreimo (otpor). Pasivna mo se danas zove i veto mo. To znai da u upotrebi moi valja biti kalkulatibilan. To se najbolje postie ukoliko imamo rairenu mreu informacija, pa onda da koristi to ne bi li izazvao rivalitete meu grupama. Bolje je da se grupe meusobno mrze, nego da mrze vladara. 42. Mo Hobsovog Levijatana: Hobs je prvi moderni filozof moi, i to zato to prouava pre svega institucionlnu mo, a ne mo anela i avola. Hobsova politika konstanta je da mo predstavlja neto za ime udimo. To Hobs izvodi iz nagona za odranjem, a posrednih izmeu toga i moi je strah. Hobsova definicija moi jesta da su to sredstva kojim ovek raspolae radi dobijanja nekog budueg dobra . Dakle ova definicija je teleoloki koncipirana, i koja se sastoji od prezenta i potencijala moi. Mo moe biti originalna, i instrumentalna. Originalna mo nam je data od prirode, a instrumentalna je steena (bogatstvo). Takoe iako su svi ljudi u prirodnom stanju jednaki, mo nije jedako rasporeena, i to se ekstremizuje u civinom stanju, kada je ona svojstvo samo jednog. Princip samoodranja ima skoro snagu instinkta. Zato je tendencija ka uveanju moi geometrijska progresija, ona se neprestalno uveava, dajui bolje izglede za siguran ivot. elja za bezbednou je fundamentalni ljudski princip. Meutim, Hobs celokupnu teoriju izvodi iz ekstremne situacije, odnosno permanentnog graanskog rata. U takvom stanju svi ljudi su neprijatelji, a to potie iz nekih osnovnih nagona kakvi su elja za slavom, podozrivost, i takmienje. Zato je ovek oveku vuk, a u takvom stanju nema ni drutva. Reenje je Hobsova drava Levijatan. Drava je samo agregatni skup pojedinaca povezan zajednikom potrebom za sigurnou. Leo traus u ovome vidi zametak liberalne teorije. Naime, Hobs daje dve koncepcije moi: potentia i potestas. Potentia je stvarna, a potestas mogua mo. To je u sutini moguost da se neto uradi, i pravo da se neto uradi. Zato je drava glavni garant takvih prava, ali najvea sila sa najveim pravom, jer osigurava opstanak. 43. Intencionalna teorija moi (Rasel): Bertand Rasel smatra da je mo osnov politike, i da se ispoljava u razliitim formama. Po Raselu, elja za moi, i elja za slavom su glavne ljudske elje. Ove dve elje su meusobno povezane, jer ko se dokopa moi, zagarantovana mu je slava, mada to ne mora da bude tako. Mo je intencionalna kategorija, ona je produkt nameravanih uinaka. Neko ima vie moi od onog drugog, ako uspe vie nameravanih uinaka da ostvari. Mo je i kontrola, i to ne samo nad ivim biima, ve i nad mrtvim stvarima. Mo nad ljudima se da razlikovati s obzirom na nain uticaja na individue, ili organizacije. Nad individuama moe biti upotrebom sile, nagradama i kaznama, i propagandom. Prvu vrstu koristi armija, drugu ekonomske organizacije, a treu crkva i politike partije.

13

Takoe postoji i nasledna mo, najee prisutna u ekonomiji. Takoe mo moe biti tradicionalna, ili novoseena. Prva igra na snagu obiaja, a druga na snagu sile. Mo zasnovana na sili je ogoljena mo. Takoe novosteena mo moe biti revolucionarna mo, a koja zavisi od snage ideja i ljudi koje je podravaju. Raspodela moi je po Raselu najee nejednaka. Tako najveu mo uvek ima lider, iako njegove line trijumfe grupa doivljava kao svoje. Rasel se ovde poziva na Adlera koji tvrdi da ovakvo stanje potie iz dva tipa linosti- podloni, i zapovedni, a oba su deo autoritarnog obrazovanja. Ovome Rasel dodaje i trei tip linosti- konformisti. Oni nisu ravnoduni na mo, ve je samo ostvaruju drugaijim metodama. Po njemu, takvi su bili rani Hriani. Tradicionalne moi su najee svetenika i kraljevska. Ovo moe naravno biti ujedinjeno i u jednu linost. Tipian primer moi svetenstva je plemenski vr- bilo onaj religijski, bilo magijski. Razlika je u intenciji- prva je natprirodna, a druga prirodna mo. Svetenici vremenom postaju sopstvena kasta, izolovana od novosteene moi. Kao takva bila je ranjiva, pa velikim prorocima nije bilo teko da obore itav sistem. Za Rasela, katolika crkva je najmonija organizacija religijskog tipa. Ova mo ima jednu komparativnu prednost nad silom- ona ima mo nad duom. Kraljevska mo je mo koja se zasnivala na sili, i potrebi za bezbednou kojoj prete ratovi. Ipak, kraljevi dolaze i odlaze, a svetenstvo je to koje ima klju legitimisanja novih kraljeva (proces krunisanja). Vrhunac kraljeve moi bio je u drevnom Egiptu, i u Vavilonu za vlade Hamurabija. Ove vlade su bile tako jake da su mogle da se okonaju amo stranim osvajanjima, ali ne i pobunama. Kasnije, najpriblinija mo u legitimacijskom smislu, ovim dvema bila je za vreme uspona nacionalizma, zapoet sa stvaranjem Lombardijske liga protiv Fridrika Barbarose. Ipak, unutranje revolucije koje su obarale apsolutne monarhije su dokazale nihovu nemo. Posebna vrsta moi je ogoljena mo. Tiranija je klasini primer ogoljene moi, kao uzurpacija vlasti. Ona ima podrku jer je mo, a ne zato to se potuje i smatra prirodnom ili pragmatskom. Rasel se ovde poziva na Makijavelijevu priu o Agatokleu iz Sirakuze. Rasel je zakljuio da Agatokle nije bio srean ovek budui da je zavrio tako to ga je otrovao roeni unuk, a posle njegove smrti ponovo je uspostavljena demokratija. 44. Bihejvioristika teorija moi Roberta Dala: Robert Dal smatr da XX veki nije doneo nita novo u empirijskom objanjenju moi, ve je veliki deo toga preuzeo od marksa, Pareta, i Moske. Sva trojca su imala takvu poziciju da su smatrali da drutvom dominira vladajua klasa, da niko nije sistematski objasnio mo, i da niko nije istraivao mo u uslovima pune poliarhije. Tako Dal polazi od toga da u poliarhiji nema centralizovane moi. Da bi ovo razradio, Dal svoju teoriju stavlja u okvir etiri mogua sluaja odluivanja na relaciji lideri-birai. To su demokratski (lideri kontrolisani od graana), hijerarhijski (lideri imaju kontrolu), pregovaranje (uzajamna kontola), sistem tapa i argarepe (model sankcija i nagrada koji se najvie koristi u meunarodnim odnosima). Za toriju moi najbitnija su prva tri modela. Mo po Dalu ne treba posmatrati kao moralni, ve nauni problem. Tako preve prepreke u definisanju moi je to to politika nauka i dalje nema precizne metode merenja i istraivanja, zatim manjak politike participacije bez koje se ni ne moe realno sagledati mo 6, i trei problem je dominantna politika kultura i obrasci. Tako kada definiemo mo, veina nas zna ta ona znai, ali ne i kako to da izrazi, niti je to mogue u politikoj teoriji, ni sada, ni u skorije vreme. Ipak, jedno se da
6

Tako npr. laburistika partija u Velikoj Britaniji izabrana je na poslednjim izborima sa svega 25% izalih biraa. Tu se postavlja pitanje da li bi ona stvarno bila nosilac vlasti, da je izlaznost bila vea.

14

uraditi a to je odreivanje srodnih pojmova moi, to je ve pola definicije. To su autoritet, vlast, i kontrola. Za dalje definisanje, prvo treba rei da je mo relaciona kategorija. Zatim, mora se konstatovati da mo uvek zahteva odreeni vremenski okvir, ogranien prostor delanja (npr. izmeu A i B), kao i koliinu uspenih pokuaja A da iznudi neto od B. To su dakle vremenska distanca, povezanost, i prethodno delanje. Dakle, ve se vidi da Dal ovde cilja na Veberovu defiiniciju. Ipak ovo nadograuje bihejvioristikim modelom, gde ponaanje responzivne jedinice R, zavisi od ponaanja kontrolne jedinice C. Dakle mo je menifestovana ako se uklopi u oekivanu reakciju. Iz ovoga Dal izvlai vrste politikih sistema koji se onda razlikuju na osnovu koliine moi, distribucije moi, oblast moi, i domen moi. Tako na osnovu ovoga moe se zakljuiti da je najstarija klasifikacija politikih sistema ona Aristotelova i to na vlast jednog, nekoliko, i mnogih. Takoe mogui su i autokratski i konstitucionalni sistemi, ali i centralizovni i pluralistiki politiki sistemi. Kada se tie mogunosti objanjenja moi, tu Dal tvrdi da su nam potrebi sledei elementi: izvori (ugled, estitost, moralnost, bogatstvo, i sl.), vetina, motivacija, trokovi (npr. opportunity costs). U odbosu na mogue klasifikacije tipova moi dal nam naudi sledee kriterijuma: legitimnost, priroda sankcija, veliina sankcija, upotreblajna sredstva i kanali. Razlika izmeu tipova moi jeste onda samo da li mo imamo, ili je vrimo. Tako Dal daje primer intenciranog odnosa izmeu senatora i predsednika SAD. Senator ako glasa za predsednikov predlog, to ini ne bi li stekao njegovu naklonost, pa to nije izazvano akcijama predsednika. Time se da zakljuiti da je tu u pitanju korist, a ne kontrola nad predsednikom. Da je situacija obrnuta, onda bi i batler koji budi gospodara imao mo nad njim, a ne obrnuto. Dakle nije svaka akcija kontrolne jedinice nuno usmerena ka zadobijanju moi. Na kraju, Dal nam daje tri modela merenja moi. Prvi je teorija igara, kao matematiki model primenjiv na manje skupine. On se sastoji iz kombinatorike, koja zahteva da se svaki uesnik shvati ko konani,presuujui faktor. Drugi tip je Njutnov model. Dakle po klasinom modelu merenja snage, odnosno koliko e se R promeniti. Trei je ekonomski model, koji se zasniva na analizi trokova sa obe strane. Ova analiza moe da pokae koliki su trokovi moi, i kolika je snaga moi C-a nad R. 45. Utroba moi (Kaneti): Kaneti za svoju polaznu taku uzima psihologiju hvatanja i gutanja. Strukturalno gledano, procesu hvatanja uvek prethodi vrebanje, praenje i dodir, koji je pravo predvorije moi. Vrhunac manifestacije moi je hvatanje. Jedenje predstavlja sakupljanje moi, a glatkoa zuba elju da sve ide glatko. Izmet i smard predstavljaju ponienje za rtvu, i definitivnu manifestaciju nadmoi7. Takoe, Kaneti ukazuje i na prostornu dimenziju moi. Onaj koji hvata uvek se nalazi na distanci, dovoljnoj da i sam ne bue uhvaen. Tako je pristup do najmonijeg uvek otean. ak i evolucija oruja pokazuje da je ovek uvek gladao da ostane na distanci od svoje rtve. Kaneti tvrdi da je revolucija u udaljenosti dola kada je ovek uzeo u ruke tap, koji je i danas kroz metafore arobnog tapa i ezla, ostao simbol duhovne i svetovne moi. Tree spoznanje moi je bilo onda kada je ovek kroz igru nauio da koristi ruke, a naroito da stvara potrebtine, uz strpljivo preoblikovanje. Kaneti, u skladu sa hobsijanskom tradicijom, nagon za preivljavanjem svrstava u kategoriju moi. Oni koji preivljavaju i ubijaju uvek ostaju moni. Preivljavanje sa sobom nisi i viziju budunosti, elju za novim ivotom. Pravo na to ko e iveti, a ko umreti, je najbitnije svojstvo vladara. Danas je to pravo svedeno na objavljivanje rata, i sklapanje mira, odnosno uvoenja i prekida vanrednog stanja. Takoe, i pomilovanje je manifestacija moi, otelotvorena u vidu milosra. Vlastodrac nikada ne prata, ve sve vraa i pamti, pa oprost je splet trenutnih interesa, a ne istinsko verovanje.
7

Lepo se pita Radovan III: to si gledao minuli rad? :-))))))

15

I najizad, jedno od najbitnijih odliija moi, po Kanetiju je tajna. Mo je uvek skoncentrisana u malom krugu, i uvek se sa njom postupa poverljivo, to je odlika diktatura. Dakle sa jedne strane moi je utanje, a sa druge je javni govor. To je odlika autoritarnih, ili demokratskih reima. 46. Ekonomska i drutvena mo: uspon tehnostrukture (Galbrajt): Galbrajt smatra da mi ivimo u eri industrijske drave u kojoj dominiraju velike korporacije, i da postoje izvesne promene koje su dovele do toga. Najpre tu je primena sloenih tehnologija. Potom, uspon velikih korporacija kao agregata industrijske proizvodnje. To je dovelo i do promene odnosa izmeu drave i privrede, to je prouzrokovalo i opadanje uloge sindikata. Takoe primetna je ekspanzija visokog obrazovanja, a u komercijalizaciji je primeen porast broja reklama. Galbrajtove pretpostavke koje je izveo na osnovu ovoga su sledee: potranjom potroaa se moe upravljati, zatim on smatra da danas preovlauje teorija konvergencije u kojoj se sve vie aktera odluuje za plansku proizvodnju, i trea pretpostavka je da je ovo moralno nevaljano, jer uzima primat nad naim ciljevima. Decenijama posle ovakvih zakljuaka, preksa je pokazala da je Galbrajt bio u pravu, naroito po raspadu velikih socijalistikih sistema. Galbrajt dalje ovakvo stanje povezuje sa politikom moi, koja je po njemu prola tri etape: vlasnitvo nad zemljom je pokazatelj koliine moi, vlasnici kapitala zamenjuju vlasnike zemlje, i preorijentacije na tehnostrukturu. Tehnostruktura predstavlja vlasnike organizovanog znanja. Tako, definiui je ekonomskim terminima, za Galbrajta mo je faktor proizvodnje kojem je ponuda najmanje elastina na granici ekonomske isplativosti. To je upravo tehnostruktura, koja nastaje udruivanjem ljudi koji imaju razliita znanja, iskustva, i talente. Samim tim mo se sa pojedinaca prenosi na organizacije. To uzrokuje da ona zahteva grupno odluivanje, na osnovu strunog znanja i funkcije u korporaciji. Korporacija je jako bitan faktor za tehnostrukturu, jer daje kapital bez line odgovornosti. Ovakav kapital se esto naziva anonimnim. Otuda su pripadnici tehnostrukture postavili i drugaije ciljeve: korporacija ne treba da maksimizira profit, ve je permanantni cilj razvoj korporacije. To im je dalo mo problikovanja drutva. 47. Tajna privlanosti i trojno pravilo moi (po Galbrajtu): Slino Raselu, i Galbrajt polazi od toga da je potreba za moi jedna od najjaih ljudskih poriva. Iako daje priznanje Veberu, smatra da njegova definicija nije dola do sutine moi. Tako, i Galbraj prizanje da to nije zahvalan posao, ali mi moemo makar da naslutimo tri razloga za posedovanje moi: mo posreduje u ostvarivanju interesa i ciljeva, mo namee obrasce ponaanja i vrednosti, mo omoguuje podrku za ono to se naziva iri drutveni interes. Naravno ne treba izostaviti i pasiholoki efekat uitka, koji donosi pljeskove masa, poasna mesta, beneficije. Mo moda jeste zlo, ali je i drutveno bitno, jer bez takve koncepcije nita ne bi moglo da se postigne. Galbrajt dalje izdvaja tri pravila/instrumenta na osnovu kojih se vri mo. Prvo pod tri pravila je troukao tri ko, odnosno trougao vrsta moi: kondigna, kompenzacijska, kondicionirana mo. Pre razmatranja ovih, Galbrajt nam daje napomenu da se nikada ne zavaravamo da samo jedan od njih deluje u nekom trenuku, zbog toga uvek valja razmiljati o moguim kombinacijama, i ovakve analize slue samo za isticanje slinosti ili razlika. Kondigna mo je ona koja se zasniva na pretnji ili kazni. Ono to je prednost ove moi je njena objektivnost- svi akteri su u mogunosti da je vide. Oni koji poseduju kondignu mo, svima to stavljaju

16

do znanja. Sankcija ne mora biti samo gola fizika sila, pa je danas njen stepen vrlo kontroverzno pitanje. Kompenzacijska mo. je mo da se da neka nagrada, a za uzvrat da se dobije potinjavanje. Te nagrade mogu biti u naturi, u finasijskom aranmanu, ili moda ek i u javnoj pohvali. Ova mo se razlikuje od kondigne jer je pozitivna, ali i u jednoj i u drugoj potinjavanja su svesna- u prvoj zato to mora, u drugoj zato to mu to odgovara. Kodicionirana mo je uticaj na subjektivni duh da se promene uverenja i stavovi. Stoga je ona teka za indentifikaciju, iako je svuda oko nas- npr kolsko ili porodino vaspitanje. Onaj koji se potinjava najee smatra da je odabrao ono to misli da preferira. Postoje dva vida kodicioirane moieksplicitna i implicitna. Esplicitna je direktno uveravanje putem vojnih metoda, obrazovanja, ili reklame. Implicitna mo je vezana za politiku kulturu, tradiciju, moral, i religiju. Danas ovakva vrsta moi predstavlja najdominantniju silu. Drugi vid moi su izvori moi. Njih takoe ima tri i to su imovina, vlasnitvo, i organizacija. Ovi izvori su vezani redosledom za kondiignu, kompenzacijsku, i kondicioniranu mo. Ipak, Galbraj primeuje da se danas linost i imovina prebacuju ka kondicioniranoj moi. Imovina je najvidljivija i najekspicitivnije utie i deluje. No, danas je organizacija ta koja ima najvei primat, koristei kondicioniranu mo. On ima tri svojstva: bimodalna simetrinost- ostvaruje ciljeve van nje same; zatim ona je povezana sa sva tri oblika moi, ali i izvora; i tree postoji veza izmeu moi organizacije i broja ciljeva zbog kojih je formirana. 48. Pojam i oblici vlasti: Kako je vlast regulativne i instrumentalne prirode, onda nije teko zakljuiti da je njena ontologija mo. Vlast nemora biti samo politiki, ve moe biti socioloki i psiholoki pojam. Vlasti moe biti i van prava, ali nikada van institucija. Veber ovo ilustruje kroz definiciju da je vlast takvo stanje u kome ispoljena volja eli da nametne odraivanje nekog akta, na radi toga da bi povlaeni izrazili svoj maksimum delanja. Dakle mo je potencija, vlast je fakticitet. Vlast se uvruje, a mo demonstrira. Dalje, Veber razgraniava dva tipa vlasti: po sili konstalacije interesa (monopoli), i po sili autoriteta (vlast oca, efa, ili monarha). Prva vlast proizilazi najee iz imovinskog stanja, a druga po apsolutnom oseanju obaveze. Ipak, otre granice nema. Pored ovog unutranjeg odreenja, bitno je i ono spoljanje, koje je u logikoj vezi sa tipom drutva. Tako je do skora organizacija znaila hijerahiju nejednaku dustribuciju moi i dobra, a sve je to potpomognuto logikom vlasti koja uvruje, odrava, i prihavata logiku dominacije u organizaciji. Oblici vlasti su roditeljska, crkvena, vlast u organizacijama i institucijama, i politika vlast. U zavisnosti od oblika, zavisie i dominacija, stepen potinjavanja, jednakost. Prema uticaju i posledicama najbitnija je politika vlast. Istorijski, svakako je prvu dominaciju nosila roditeljska, potom crkvena, dok je danas na snazi vlast organizacija. 49. Odreenje politike vlasti: Politika vlast je takav oblik vlasti da omoguuje pojedicu ili grupi da se sa sposobnou ili moi nametne zapovedanjem ili naredbom drugima u okviru neke organizacije, ili teritorije. Najee, politika vlast je usmerena na dravu. Nema vee moi od dravne moi, pa time je i njena vlast najobimnija. Tako je i zloupotreba vlasti na dravnom nivou najvea. Takva vlast unosi sigurnost ili tera strah u kosti. Ona moe raditi za opte dobro ali i za interese povlaenih klika.

17

50. Struktura i funkcije politike vlasti: Za strukturu politike vlasti znaajna su tri faktora: stabilnost i trajnost, osnovni sastavni elementi vlasti, uzajamni odnosi meu elementima. Trajnost i stabilnos vlasti zavise od faktora kao to su njosioci vlasti, osvajanje vlasti, funkcionisanje vlasti i dr. Stabilna vlast je najea u otvorenim i stabilnim drutvima, ali ona ne garantuje i monu vlast. Ovakkva vlast zasniva se na legitimitetu, a ne na sili, ime je ona i trajnija. Osnovni elementi strukture vlasti su upravljai i upavljani. Uppravljai mogu biti pojednici, grupe, slojevi, klase. Ovde uvek vlada hijerahija moi. Na osnovu toga determinisan je i stepen uticaja podvaenih na vlast. Odnosi izmeu elemenata zavise od politike kulture, interesa, sredstava u uvrivanju vlasti, ali i tendenciji ka ruenju vlasti. Funkcije vlasti proizilaze iz interesa i potreba drutva. Funkcionalna vlast je ona koja garantuje stabilnost, integraciju, ogranienja vlasti, legitimnost, i vrednosti na kojima se zasniva. Dravanje reda je osnovna funkcija vlasti, pa je kazna za anomino i patoloko prirodna dokle je pravna. Vlast se uvek nada da e podvlaeni se prilagoditi viziji reda koju ona ima.

51. Vrednovanje politike vlasti: Pitanje vrednovanja politike vlasti je pitanje njenih ciljeva i smisla. Zbog toga vlast se da vrednovati samo posredno. Cilj vlasti jeste pribavljanje legitimiteta. Legitimitet se zasniva na vrednostima i pricipima koji mogu biti vera, tradicija, dunost, pravda, jednakost, proceduralni principi, itd. Po veberu ovakvih vlasti ima tri i to su tradicionalna, harizmatska, i racionalna. Legitimitet tradicionalne vlasti poiva na tradiciji predaka i preskriptivnim pravima. Legitimite harizmatske vlasti se temelji na autoritetu nesvakidanjih linosti, kakvi su proroci, vojskovoe, demagozi, i lideri politikih stranaka. Harizma slabi, pa je ova vlast i kratkotrajna. Racionalna vlast je ona koja se temelji na zakonskim propisima, i spremnosti podanika da se pokore zakoni i njegovim normama. Ovi legirimacijski principi su evoluirali sa istorijom. Na poetku civilizacije legitimacija se dobijala na osnovu mitskih, magijskih, i religiskih pretpostavki boanskog u vladaru. Dolaskom velikih religija, poinje da se stvra princip pograivosti vladara, pa se sada legitimacija zasniva na prvim principima, ili krajnjim razlozima. Najpoznatiji prvi princip je bio Bog, pa otuda legitimacijski princip nebeskog mandata. Kasnije, teorije o prirodnim pravima, zaobilaze ovo, pa se legitimitet svodi na proceduralne principe. To su ugovor, pristanak, saglasnost, sposobnost i efikasnost upravljaa. Za upravljae vlast je najvia vrednost jer dozvolajva mo, a za potinjene ona je sredstvo otuenja. To proizilazi iz logike vlasti, hijerarhije i dominacije, odnosno ona je uvek uperena protiv slobode pojedinaca, oekujui da on uredi tano predvienu drutvenu ulogu. Zato je danas najdominantnija liberalna premisa da samo vlast moe ograniiti vlast. Borba za vlast je dans najee organizovane prirode, jer pojedinac ne bi imao anse sam. Zato se i u okviru same borbe primenjuje logika vlasti. Vlast se moe okaratkerisati i na osnovu sredstava koje koristi. Tako ako poiva na sili, onda je autokratska, ia ako poiva na otovorenosti i pristanku onda je demokratska. Ipak ne treba zaboraviti

18

svojstvo svake vlasti: ono je tajna. Tako i u demokratskim organizacijama, gde se potuje ppluralitet miljenja, a borba za vlast je na fer osnovama, unutranji ivot je pun protivurenosti. Ipak, to je opasnost manja, to je demokratija blia idealu. Time su pobednci sloboda pojedinca i zajednice, a ne represija. 52. Pojam i vrste elita: U najoptijem smislo eltita je neto toje odabrano kao natproseno po nekakvom vrednosnom kriterijumu. To odabrani mogu u drutvenom smislu biti ba to od strane naroda, ali mogu i sami sebe proglasiti. Elita nije oduvek imala dananje znaenje, pa je prvobitno oznaavala izbor, a potom i finu robu. Danas to je vrh drutva, vii sloj, a u uem smislu to su vlastodrci. Elita je takoe suprotnost od mase ili naroda. Da bi se postalo deo elite, odreeni drutveni kriterijumi moraju biti zadovoljeni. Ponekad su oni institucionalne, a ponekad morlne, ili ak imovinske i nasledne kategorije. Vilfredo Pareto smatra da u svakoj profesiji moemo rengirati aktere po elitistikoj skali od najgoreg ka najboljem. Tako on na skali od 0 do 10 u advokatskoj profesiji, samtra da je najbolji onaj koji ima najvie kljienata, onaj koji nema ni jednog dobie 1, dok je 0 rezervisana za potpunog idiota. Ovo dalje opravdava i Botomor koji smatra da je Paretovo pojedostavljenje samo izgovor da bi se ukazala prirodna nejednakost ljudi. No elita ne mora da bude vezana samo za ljude, ve elitne mogu biti i ustanove, kao i itavi slojevi (njpr. menaderi). Suprotnost elitistikim teorijama predstavljaju egalitistike teorije. Ishod sukoba ove dve teorije najee se moe poistovetiti sa Paretovom konstatacijom da je istorija groblje aristokratije. Problem je u sukobljenim gleditima- elitisti samtraju da elita vue drutvo napred, dok egalitaristi da one stvraju zatvoreno drutvo. Ipak, elitistike teorije zahtevaju i prouavanje druge strane medalje- mase, pa tek tada se dobija celina u drutvenom promatranju odnosa. Socioloki gledano, elita se vezuje za drutvenu stratifikaciju. Tako oni na boljim poloajima u hijerahijskoj lestvici se smatraju pripadnicima elite. U politikolokom smislu, ovo odreenje je neto ue, pa se odnosi samo na vlast, te se stoga esto uzima termin elita vlasti. Dakle, politikologija se usmerava na kategoriju moi kao kriterijum elita. Tako Rajt Mils smatra da konstelaciju elite vlasti ine vojska, preduzetnici, i politiari. Harold Lasvel je postavio tezu da moderna demokratija nije nita drugo do kompeticija, i izbor ponuenih elita, pa je ovo elitistika koncepcija demokratije. Elita ponekada ima pozitivnu, a ponekada peorativnu etiketu. Tako su menaeri najee pozitivna, a birokratija najee peorativna elita. 53. Elitistike teorije: Iako sama re elita nije bila u upotrebi u Antici i pre toga, to ne znai da ovakvi slojevi nisu postijali. Tako su ljudi svoje poloaje zadobijali na osnovu zaluga, vrlina, sposobnosti. Tako je ovaj postupak u staroj Kini ak bio i formalizovan, i teak do besmisla. Ipak, od starih Grka poinje dilema o nunosti, ili ravosti drutvenih elita. Tako je Platon bio zastupnik elitizma, a Faleja iz Halkedona je bio otri protivnik, zastupajui koncept egalitarizma. Kasnije, sa razvitkom modrnih teorija, razvijaju se elitistike teorije (Pareto, Moska, Mihels, isl.), egalitaristike teorije, i teorije konflikata. Platon je dao prvi jednu elitistiku koncepciju drutva. Tako je opte mesto da u njegovom sistemu filozofi-upravljai, i ratnici-uari ine okosnicu drutvene elite. Samtra se da je Platon svoje uzore crepeo iz starog egipatskog drutva, ali i iz Sparte. Aristoel je dao neto razgarnatiju drutvenu strukturu, od osam klasa, i samtra se da bar tri predstavljaju elitu. Sam aristotel je posebno izdvajao inovniku klasu.

19

U moderno doba, Makijaveli je svojim realizmom inspirisao elitiste. Takoe odavde polazi i jedna konzervativna struja potekla iz pera De Mestra, De Bonala, Iopolita Tena, koji su jako uticali na elitiste, ak i one liberalne orijentacije. Moderne elitistike teorije zapoinju sa Paretom i Moskom, koji su i napravili spor meu samim elitistima. I jedan i drugi su krenuli od istog neksusa, od Makijavelija. Moska je tako stavio va konteksta Makijavelijevu tezu da nikada vie od 50 ljudi ne vlada drutvom. Moska takoe usvaja i Sen-Simonovo vienje o potrbi posebnih alanova drutva koji e spreiti eroziju vredmnosti i stavova, spreavajui na taj nain dezintegraciju. S druge strane Makijaveli je uticao na Pareta sa svojom metaforom o lavovima i lisicama. Za Pareta lisice su mnogo opasnije jer mogu lava da uvedu u mreu spletki. Zbog svega ovoga, uz Roberta ihelsa, ova dvojca su nazvana pejorativno makijavelistima. Moska u svojoj teoriji konstatuje da je drutvo koje je ureeno elitistiki, normalno drutvo. Tako su upravljai uvek manjina. Sve to znai vlast- odluivanje, komandovanje, vrenje moi- to je uvek u rukama jedne posebne klase. Moska ovo naziva politikom klasom. Ta klasa se koristi politikom formulom, odnosno koriste svoje umee i poloaje da bi uboge i neuke naterali da se pokore slovu zakona. Moska se prosto udi to su svi do njega o tome utali, iako je to univerzalna istina. U daljoj analizi, Moska dolazi do zakljuka da korienje osnovne politike formule esto nije dovoljno, pa lideri trae nadogradnju kroz moralno i pravno opravdanje za svoje postupke. Moska kae da je ovo oduvek postojalo samo se licemerno nazivali principom suvereniteta. Ove formule ne moraju da odgovaraju istini, ve moraju da zadobiju legitimacijski titulus. Moska kae da se ovo moe nametnuti militarnim putem, ali da to retko uspeva, pa je zakonitost vea da e se ovo ostvariti kroz prihavatanje odreenih religijskih i filozofskih koncepcija. On smatra da i ovi koncepti poivaju na sili, samo ne reresivnog karaktera, pa izazivaju vei stepen prividne tolerancije meu onima koji je prihvataju. Nekada se ova politilka formula izjednauje i sa ideologijom. Za kraj Moska konstatuje da je danas vlast relacioni odnos organizovne manjine i neorganizovane veine. Organizovana manjina je neophodna, budui da sloenost drutva onemoguava jednom da vlada. Pareto u svojim ekonomskim radovima dolzi i do politikih zakljuaka da su pripadnici elita oni najbogatiji, ali da meu elitom postolji diferencijacija na one koji su veadajua elita, i na one koji su nevladajua elita, a da zajedno stije naspram masa. U analizi ponaanja Pareto pravi distinkciju izmeu loginih i aloginih, a alogine dalje deli na dervacije i rezidue. Pareta posebno interesuju rezidue, koje su neto slino instiktu. Postoji est grupa rezidua: kombinovanja, postojanosti agregata, aktivnosti i samospoznaje, drutvenost, integritet individue, polni nagon. Kombinaciojom rezidua uvek se uspostavlja drutveni ekvilibriju. Da bi mogao da dosegne ovaj ekvilibrijum, ovek koristi derivacije, odnosno to je njegova potreba da rzmilja. Dakle ovekovo miljanje uvek je uslovljeno drutvenim okolnostima. Za teoriju elita Pareto je znaajan zbog svoje cirkulacije elita. Karl Manhajm se bavio problemom opadanja elitizma u drutvu. Kao rezltat ovoga Manhajm je posebnu panju obratio na faizam. 54. Cirkulacija elita: U irem smislu, problem cirkulacije elita je problem regrutovanja, mobilnosti, i smenjivanja vodeih grupa. U uem smislu, cirkulacija elita je teorija koju je razvio Pareto. Pareto smatra da u kojoj god epohi i sistemu iveli, na vlasti je uvek oligarhija. Cirkulacija elita je onda samo smenjivanje jedne aristokratije drugom, pa je istorija groblje aristokratije. Smena ide pomou rezidua, i to agregata i kombinovanja. Prva nagoni na upotrebu sile radi odranja svojih ideja, a druga da se u razliitim situacijama koriste razliiti karakteri vostva- lavovi i lisice. Do smene dolazi

20

jer lavovi postaju lisice na vlasti, pa dolazi do procesa kvarenja elita. Prvobitni potovaoci lavova poinju da dezertiraju, pa svoju podrku nalaze u masi. Smena je neminovna kada dovoljan broj lisica dezertira. U meuvremenu vladajua elita gubi jo jednu svoju osobinu, samopouzdanje, pa vie i ne sme da upotrebljava silu, kao kljuan element za odranje na vlasti. Komparacije radi, Pareto daje ekonomsku komparaciju ovoga, sa rentijerima i pekulantima. Paretova teorija je vrlo zaivela meu francuskim teoretiarima. 55. Politike partije i avangarda kao elita vlasti: Dok su se prve plitike partije smatrale imstrumentima elita, dotle su politike partije nastale tokom XIX i XX veka vie bile okarakterisane kao masovne. To ih je i dovelo u iu interesovanja elitistikih teorija. Partije su pre svega pruave mogunost novim linostima da uu u politiku. Takoe, partije su kao organizacije postale dominantne na polju politike kompeticije, pa se smatra da se demokratije danas i svode na izbor jedne od ponuenih grupacija. Prvu ideju o partokratiji daje Moize Ostrogorski, ruski pravnik koji je analizirao politiki sistem Velike Britanije. On je ovaj sistem nazvao demokratijom kojom vlada oligarhija. Vremenom se iskristalisala ideja o tome da je demokratiji potreban voa da ne bi zalutala, a oni se regrutuju ispred partija. Partije su uparvo prirodna elita koja inae pasivnoj masi daje aktivu koja joj omoguuju participaciju kao conditio sine quea non demokratije. Mnogo pozantiji od ovoga je gvozdeni zakon oligarhije Roberta Mihelsa. Mihelsova teorija je pre svega upuena na nemogunost ostvarivanja socijalizma, budui da bi se na vrhu partije uvek stvorio neki neprikosnoveni voa. Slino pitanje se odvijalo i u okviru samog socijalizma tokom XIX veka, kada je i nastao zaseban anarhistiki pokret. Lenjin se nasuprot ovome, zalagao upravo za revolucionarnu diktaturu partije. Takva partija bi onda bila avangarda. Ona je po Lenjinu trebala da bude politika formula vodilje radnike klase, koja bi mogla da podlegne pritiscima retrogradnih struja. Kako je ovakava kocepcija bila zatvorena struktura, vremenom se uruila unutar sebe. To je primetila i Roza Luksemburg kritikujui Lenjna zbog insistiranja na centralizmu. Ona je smatrla da e se procesi unutar partije, a i drave odvijati po Mihelsovom zakljuku. Staljin je jo vie radikalizovao ovu Lenjinovu ideju, unosei elemente militarizma u partiju. Trocki je potom uoio da je revolucija zbog ovakvih ideja izrodila samo elitu birokratije. Ipak komunistika teorija avangarde nikada nije htela da se izjednai sa elitistikim teorijama. Milovan ilas je 50-tih godina XX veka upozoravao na ovo, ali je prognan, a njegovi radovi su bili zabranjeni. Sline elemente moemo uoiti i u nacistikoj ideologiji. Nacisti su samtrali da pripadnici njihove partije ispunjavaju tri ideala: rasni elitizam, nadovek, i koncept oca nacije. 56. Demokratija, elita i vostvo: U principu demokratija tei ka tome da ukine elitistike tendencije. No, porast znaaja politikih organizacija stavlja ovu tendenciju pred jedan novi izazov. Demokratij atako moda i ne bi imala nita protiv kocepta elita, da ne postoji njihova stalna tenja otuivanja od masa. Takoe, demokratija eli da ukine bilo kakve predispozicije za regrutovanje elita iz masa. Ovakve tendencije su se pojavile odavno kroz koncept kontra-elite. No, postavlja se pitanje gde je granica izmeu narodnog predstavljanja, i elita

21

koje za sebe smatraju da su nosioci progresa civilizcije. Tako, najbolje reenje je da nosioci progresa taj isti kroje prema meri naroda, jer u suprotnom odlaze na groblje istorije. Onog trenutka kada je to postignuto, elita je postala sastavni deo demokratije, ali i celokupnog politikog sistema. Danas je jedan od glavnih jazova izmeu elita i masa, postojanje monopola. Kada se ta barijera srui, onda zaista dobijamo formulu po kojoj oni najbolji ine najbolje za drutvo, a ne za sebe. 57. Zakon imitacije Gabrijela Tarda: Gabrijel Tard se smatra osnivaem individualno-psiholokog pravca u sociologiji. Sutina i ono to sociologija treba da pruava su individualne interakcije meu pojedincima. Osnovni odnos, i okosnica njegove sociologije je podraavanje. Podravanje nije samo meu ljudima, ve pojedinac podraava i samog sebe. Intermantalna aktivnos jedne grupacije pojedinaca, prema Tardu se uvek odvija kroz tri osnovna vida: imitacija, opozicija, adapacija. Da ne bi svoju teoriju simplifikovao samo pojmom imitacije, on smatra da postoji i ona inicijalna kapsula koja je od izuzetne bitnosti- invencija. To se moe opisati kao pravljenje koncentrinih krugova u vodi- invencija je bacanje kamenia, a imitacija je proizvod toga koji uvek proizvodi vei krug imitacija. Kada je re o opoziciji, on smatra da je to prvenstveno neto to se vodi u samom pojedincu, sa reprekusijama po drutvo. Opozicije su rat, konkurencija, i rasprava, i tim redosledom ide njihova istorijska predominacija. Adaptacija je najbitnija za svest inventora, jer dovodi do usklaivanja pluraliteta svesti u drutvu. Stoga njegova teorija izgleda ovako: promene u drutvu nastaju sa invencijama, ali onda na snagu stupaju opozicije razliitih invencija. Ona invncija koja nadvlada nosi sa sobom adaptaciju. Stabilizacija drutva, i trasiranje koloseka se onda vri prostom imitacijom. Proces podraavanja se odvija kroz logiki i ekstralogii zakon. Logiko podraavanje je automatsko prihvatanje neega to je dobro i korisno. Ekstralogiko prihvatanje je nesvesno i ide u dva pravca: podraavanje od unutranjosti ka spoljanjosti, ili podraavanje viih drutvenih slojeva od strane niih. Tard je takoe napravio zanimljivu razliku izmeu gomile i javnosti. Gomila je takav skup ljudi koji se nalazi na jednom mestu, poseduju istovetne emocije, i mogunost meusobnog dodira, pa ta fizika i mentalna blizina odreuje psihologiju gomile. Javnost je proizvod modernog doba, nastao pod uticajem tampe. 58. Psihologija gomile Gistava Le Bona: Gistava le Bona nazivaju Makijavelijem masovnog drutva. To daje dve implikacije, da je Le Bon bez ustezanja prouavao tamnu stranu politike, i da je njegova teorija zasnovana na pristupu makijavelizma. Pored ovoga Le Bon je bio kontroverzna linost, najpre jer je bio nauni radnik a knjige sumu bile kao beletristika, potom jer je pripadao liberalnoj tradiciji, a u Francuskoj je akademizam uvek bio okrenut pomalo levo, i tree jer su mu mediji poklanjali dosta panje. Le Bon smatra da se svaka civilizacija zasniva na dui rase, kao zbiru moralnih i intelektualnih crta. Temelj rase su samo i iskljuivo njeni mrtvi. Tako on smatra da postoje primitivne rase, inferiorne rase, prosene rase, i superiorne rase. Jo jedna kontroverza je da je on kao Francuz branio supermaciju anglo-germanske rase. Le Bon smatra da su revolucije koje sprovodi gomila ono to okree drutvo ka nekim drugim vrednostima. Te vrednosti mogu biti iracionalne i mistine, kakva je politika revolucija. Nauna

22

revolucija je dobra. Najvaniji pokazatelj revolucija je mentalitet naroda. Stabilne insttucije u mirnim prilikama daju krvavije revolucije. Fleksibilni narodi lake prihvataju revolucije i promene. Paradigme ovoga su Francuska i Engleska. Mentaliteti mogu biti mistini, jakobinski, revolucionarni, mentalitet kriminalca. Le Bon daje i dve koncepcije demokratije. Jedna je ona koja se poziva na jednakost, i ona je po Le Bonu neprirodna. Druga je koncept intelektualne aristokratije kojoj on daje prednost. Konano, Le Bon definie gomilu kroz tri koncepta. Gomila u obinom smislu je skup pojednica bez ikakve secifikacije. Oragnizovana gomila ili psihologija gomile je onaj skup pojedniaca koji imaju iste vodilje, namere, i ciljeve. Samim tim pojedinci vie nisu svoji kada su u gomili, oni su sada jedno novo telo i jedna nova dua. U gomili, od ovoga niko ne moe biti izuzet. Iako moda malo grubo objanjno, zanaj teorije Gistava le Bona za razumevanje novih drutvenih pokreta je i tekako veliki. Razlika izmeu drutvenih pokreta i organizovane gomile je u trajnosti i stabilnosti pokreta. Na kraju Le Bon daje neke od karakteristika gomile; duhovnu inferiornost, nesvesnost, spremnost na akciju, sjajan su provodnik za emocije, sugestivne su, netolerantne, nemaju postojanu volju, i potreban im je voa. 59. Kako gomila misli: Gomola po Le Bonu misli u sikama, a ne pomou inteliencije. U gomili vai princip najslabije karike: ideja mora da bude dostupna i razumljiva i najniem sloju. Ako i misli, ona to radi u apsolunim kategorijama, po principu crno/belo. Demagogija je osnovni vid obraanja gomili. Ideje gomila su ili prolazne ili trajne. Nagomile uvek utiu dve vrste faktora: udaljeni (Unpr. pleme i tradicija), i neposredni (rei, slike, oseaji, politika). Individua se u gomili potpuno gubi, ona je u stanju hipnoze. Ono to je prednost gomile jeste da ona uvek unitava linu odgovornost. Pojedinac prima sve odlike koje inae krase gomilu. Voe su neto neophodne gomili. One moraju biti harizmatske, moraju imati snagu ubeivanja i umetnost velikih floskula. One moraju biti u intimnom kontaktu sa gomilom, kao uveno: ovek iz naroda. Voa je epicentar gomile. On je poput arobnjaka- die oluje, i smiruje vetrove. Le Bon razlikuje heterogene i homognene gomile. Heterogene su: anonimne i neanonimne (npr. uline bande, i porote), a homgene su: sekte, kaste, i klase. 71. Pojam i definicija interesa: Interes je kategorija novovekovne politike filozofije i teorije. U osnovi svih interesa su ljudske potrebe- veza izmeu ova dva je dosta sloena i reciprona. Interes ima i tendenciju da se prikae kao vreddnost i ponekad ak i menja iste. Pojam interesa je relaciona kategorija kojom se iskazuje odreeni drutveni odnos- to vai za sve nosioce interesa bili to pojedinci ili grupe- opta karakteristika. Interes je najosnovniji faktor i pokreta politike akcije. 72. Klasine teorije interesa: Zapoeo ih je Hobs koji razlikuje prirodno stanje sa egoistikim interesima i drutveno stanje sa u kome nastaje drava kojoj je interes da sabije egoizam. Ovo dalje proiruju Lok i Ruso koji smisao

23

drutvenig ugovora nalaze u optem interesu. Prosvetiteljstvo u dr. polovini 18. veka razvija materijalistikiu koncepciju drutvenog interesa u kojoj se oni gledaju kao glavni pokretai drutvenih promena. 73. Koncepcija interesa klasinog liberalizma:etiri karakteristike: individualizam- interes zajednice je samo prost zbir pojedinanih interesa; politiki liberalizam- slobodna inicijativa i boezbeivanje drutvenog opetg bogatstva i sree je najvei interes; pragmatizam- praktini interesi pojedinaca su jedinai kriterijum istine; utilitarizam- korist i srea su vrhunski kriterijumi i merula ljudskog ponaanja: Bentam- izmeu interesa u zajednici i pojedinaca vlada harmonija, pa je bitan samo individualizam; Mil- bitne su sve etiri karakteristike. 74. Hegel i Marks: Hegel- razlikuje opte i posebne interese i njihove dijalektike veze- prva karakteristika njegovog shvatanja. Posebni interesi su posredovani optim. Druga karakteristika je preovladavanje partikularnih interesa i to u dve mogunosti: a) nain uspostavljanja optosti je graansko drutvo- prvi nivo; b) nain uspostvaljanja optosti je drava- drugi nivo. Trea karakteristika je dijalektika povezanost posebnih sa optim. Marks- oslanja se na treu karakteristiku Hegela i uvodi novitet jer ne govori o interesu pojedinaca ve drutva, i nudi reenje stavljajui akcenat na klasni interes. 75. Savremene koncepcije interesa: Podela na objektivistike i subjektivistike konceocije u zavisnosti da li naglaavaju objektivno-materijalnu dimenziju ili subjektivno-psiholoku dimenziju interesa. Univerzalisiki i partikularistiki interesi. Racionalistike- javni interes; Iracionalistike- odbacivanje sebinih grupnih interesa; Realistiki interesi- interes postoji samo u politikoj borbi. Bentli- teorija interesnih grupa- grupa je sinonim za interes pa se on vezuje za ponaanje grupe. Truman- javni interes je mit i nema legitimitet saznajne kategorije. Interesna grupa je svaka grupa koja namee svoje stavove drugoj grupi, a u cilju proirenja stavova koje ona zastupa. Zbog ovoga su one specifine vrste konfliktnih grupa i teorija. Pluralistike teorija interesa polaze od pluralistike analize moi u lokalnim zajednicama po stavu da se politika mo najjasnije pokazuje u procesu reavanja znaajnih pitanja- npr. kako se mo koristi?

24