IVOT KAO IGRA Slobodarska igra Sloboda je sutina igre.

U svetu neslobode nije mogua slobodna, ve slobodarska igra kao sastavni deo drutvenog (politikog) pokreta koji nastoji da stvori novi svet. Ona tei oslobaanju igrakog bia oveka prevazilaenjem vladajuih odnosa i represivnog normativnog svoda u koji spadaju vladajui igraki oblici koji su nain iivljavanja neslobode i kao takvi zveckanje lancima. U protivnom, bez obzira na svoju intenciju, igra se svodi na stvaranje, u okviru postojeeg sveta, prostora iluzorne sree gde ovek beznadeno pokuava da pronae svoju izgubljenu ljudskost - i tone u sve dublje blato beznaa. Slobodarska telesna kultura ne bori se za slobodnu igru, ve za slobodnog oveka, a to znai za novo drutvo u kome e slobodna igra biti vrhunac (samo)ostvarenja oveka kao univerzalnog stvaralakog bia slobode. Istinska igra mogua je tek prevazilaenjem postojeeg sveta, to znai totalizovanjem sveta slobodarskostvaralakom praksom oveka i u tom kontekstu postajanjem ivota ostvarenjem njegovog igrakog bia. Od slobodarske do istinske igre ne dolazi se neposredno preko novih igrakih oblika i igrakih vetina, ve posredstvom drutva u kome je ovek ostvario slobodu. Istinska igra rezultat je slobodarske borbe koja stvara novi svet. Najvanija odlika slobodarske igre je ivotvornost. Destrukcija je totalizujua ivotna mo kapitalizma; ivotvornost je totalizujua ivotna mo oveka. Za razliku od ivotinje koja je nesvesno ivotvorno bie koje reprodukuje svoju neposrednu ivotnost (rodnost), ovek je samosvesno ivotvorno bie koje stvara svoj svet. Sutina ivotinjske ivotvornosti je determinizam; sutina ljudske ivotvornosti je sloboda. Igrako bie oveka predstavlja antropoloki osnov njegove ivotvornosti, a igra najvii oblik u kome se realizuje ivotvorna priroda oveka. I u velikim religijama dolo do afirmisanja ivotvornog principa. Razvoj samosvesti oveka kao stvaralakog bia i stvaraoca (svog) sveta osnov je teorije o svetu kao boanskoj tvorevini. Bog je simbolino otelotvorenje od oveka otuenih stvaralakih moi, izraz njegovog osamostaljivanja od prirode i stavljanje njegovih iznad prirodnih moi. Putem ideje boga ovek postaje autonomna stvaralaka mo i u tom smislu specifino (samosvojno) kosmiko bie: stvaranje sveta je svesni i voljni akt. U istoriji ovek je bio u podreenom poloaju u odnosu prema (imaginarnom ili realnom) kosmosu koji je imao metaforiki i politiko-instrumentalni karakter i sluio kao sredstvo za pribavljanje venosti vladajuem poretku. Ljudska ivotvornost je imaginarna: stvaranje imaginarne svesti postaje kompenzacija za liavanje oveka sposobnosti da stvori ovozemaljski svet po svom liku. Kapitalizam je degenerisao i instrumentalizovao ivotvorne moi oveka: one slue za ouvanje kapitalistikog poretka koji unitava ivot i oveka kao ivotvorno bie. Slobodarska igra rukovodi se duhom ivotvornog panteizma: sve to ivi i to stvara mogunost za ivot treba da postane jedinstveno ivotvorno bie u borbi protiv kapitalizma. Slobodarska igra podrazumeva vizionarsku svest koja ima utopijski karakter. Ona predstavlja najvii oblik menjalake prakse oveka kojom se objektivne mogunosti slobode, koje su stvorene u graanskom drutvu, pretvaraju u realne mogunosti oslobaanja oveka. Radi se o afirmisanju ivotvorne moi oveka ukidanjem civilizacijskih ograda koje je sputavaju i usmeravaju na stranputicu. Ona postaje osnov samostvaranja oveka i drutva kao zajednice ivotvornih bia. ovek je bio igraka nadljudskih sila; radi se o tome da postane slobodno igrako bie, a itav ivot oblik realizovanja njegove igrake prirode. Osnovna relacija nije igra - igra, nego drutvo kao zajednica slobodnih ljudi - ovek kao univerzalno stvaralako bie slobode. Postajanjem oveka samosvesnim i samosvojnim ivotvornim biem poinje prava istorija oveanstva. Ne sadri igra po sebi

ono-to-jo-nije, nije to ono to ini njen utopijski karakter, ve je to specifinost oveka kao samostvarajueg bia slobode: ovek nije ono to jeste, ve ono to moe da bude. Prostor i vreme ovek ivi u neljudskom vremenu i neljudskom prostoru. Odnos prema vremenu i prostoru zadat je vladajuim poretkom. U savremenom svetu kapital je gospodar vremena i prostora. Radi se o kapitalistikom nainu vremenovanja, u kontekstu kapitalistikog totalizovanja sveta represivno-destruktivnim komercijalizovanjem (Vreme je novac!), ime se od sveta stvara radno-potroaki logor. Izvrena je objektivizacija vremena koje, kao prividno ili apstraktno vreme, postaje sudbinska mo (Vreme ini svoje!, Vreme e pokazati!...). Brzina obrta kapitala uslovljava ritam odvijanja drutvenog ivota. Koristei nauku i tehniku kao sredstvo za ubrzanje procesa oplodnje, kapital sve vie smanjuje ljudski egzistencijalni i duhovni prostor i istovremeno stvara sve dublji jaz izmeu ljudi koji se ne meri metrima, ve oseanjem usamljenosti i beznaa koje dobija razmere epidemije. Ubrzanjem odvijanja procesa kapitalistike reprodukcije sve bre istie ljudsko vreme - koje je vreme ivota. Merenje vremena u sportu tipian je primer instrumentalizovanja fizikog vremena i prostora za ovladavanje ovekom. U sportu prostor i vreme zadate su i od oveka nezavisne veliine. Radi se o zatvorenom prostoru i o konanom vremenu: na tim osnovama i u tim okvirima reprodukuju se osnovni odnosi i vrednosti postojeeg sveta. Sport je oblast gde dolazi do izraaja kvantitativno i mehaniko savladavanje prostora i vremena, to je jedna od glavnih osobenosti tehnike civilizacije koja je sredstvo kapitala za pretvaranje prirodnih sila u sredstvo za unitavanje ljudskog vremena i prostora. U sportu ovek se nalazi van biolokog i istorijskog (kulturnog) vremena i nalazi se u sferi mehanikog vremena. Sportsko vreme pojavni je oblik u kome pulsira proces kapitalistike reprodukcije: razvoj kapitalizma uslovljava otvorenost sportskog vremena i prostora. To je sutina rekordomanije. U sportovima u kojima dominira takmienje sa hronometrom rezultati se ne mere samo minutama, ve sekundama, desetim i stotim delovima sekunde. Gledano s aspekta razvoja ljudskih moi takvi pomaci su besmisleni i imaju za oveka apstraktnu vrednost. Radi se o nastojanju da se po svaku cenu ouva vladavina principa citius, altius, fortius i na taj nain vera u progresivni karakter vladajueg poretka. U vezi s tim, istorija sporta svodi se na sled brojeva koji se linearno uveavaju i kojima su pridodata imena obezlienih ampiona. Sportski progres nije kretanje napred, ve se svodi na beskonano i sve intenzivnije kretanje u krug, koje se pojavljuje na sportskoj stazi, koje treba da zaustavi istoriju i sprei oveka da iskorai iz postojeeg sveta. Rekord nije izraz razvoja ljudskih moi, ve mera unitenja oveka kao biolokog i kulturnog bia. to se tie kvaliteta igre, on se meri kvantitetom smerljivih dogaanja u jedinici vremena (koevi, dodavanja, skokovi, sprintevi...) U sportu se ne otvaraju prostori budunosti, ve se reprodukuju vladajui odnosi na viem kvantitativnom nivou. Sportski spektakl simbolini je oblik potpunog integrisanja oveka u kapitalistiko vreme i prostor. Olimpijade (sveti etvorogodinji period koji se okonava olimpijskim igrama) predstavljaju mitoloko vreme kojim se ukida istorijsko vreme da bi se kapitalizmu pribavila venost: savremene olimpijske igre su reinkarnacija besmrtnog duha antike. Kretanje kroz prostor osnov je (egzistencijalnog, slobodarskog, vizionarskog) odnosa oveka prema prostoru, iz ega proistie svest o prostoru i stvaranje pojma prostora koji prevazilazi ivotni prostor koji se neposredno opaa i doivljava, to je osnov stvaranja pojma sveta i naeg bivstvovanja, kao ljudi, u njemu. Ono je osnov ovekove samosvojnosti i slobodarske samosvesti. Ljudsko kretanje razlikuje se od mehanikog i ivotinjskog po tome, to ono podrazumeva menjalaki odnos prema postojeem svetu i

kretanje prema novim svetovima, to znai da ima stvaralako-slobodarsku i vizionarsku dimenziju. Radi se o istorijskom kretanju - iju sutinu ini sloboda koja se meri razvojem (ostvarenjem) igrakog bia oveka i poveavanjem izvesnosti ljudskog opstanka. Prostor nije (za)datost kojim se odreuju okviri igrakog, niti neto prazno u emu se svet nalazi, ve mogunost stvaranja novog sveta i kao takav simbol otvorenosti oveka prema budunosti. Stvaranje ivota i ivot sam postaju nerazdvojni sadraj vremena, mera njegovog trajanja, granice i veliina prostora. Putem igranja ovek prestaje biti u zadatom vremenu i prostoru i stvara svoje (ljudsko) vreme i prostor. Uveavanje prostora rezultat je stvaralake prakse oveka kojom se otvora mogunost za razvoj ljudskog. U istinskoj igri prostor je neogranien, a vreme beskonano. Umesto da raznovrsnost oblika spoljnog sveta bude izazov, to postaje bogatstvo unutranjeg, stvaralakog, meuljudskog... Igranjem se ukida dvojnost spoljanjeg i unutranjeg: istinsko stvaralatvo je preobraaj sveta u doivljaj ljudskog. Pravi svet je ono to ovek nosi u sebi i to stvara sa drugim ljudima. U tom smislu igra postaje opijenost, do kraja dovedeno oseanje ivota - kroz njegovo doivljavanje njegovim stvaranjem - umesto to je beanje iz sveta i kompenzacija za prikraenu ljudskost. Trajanje igrakog vremena i veliina prostora uslovljeno je procvatom ula i emocija, ljudskom bliskou, stvaralakim ivotom... Punoa ljudskog osnovna je i jedina prava dimenzija ljudskog vremena i prostora. Ona podrazumeva ukidanje svih oblika koji posreduju izmeu oveka i sveta koji od sveta stvaraju drugost. Realizovanje igrakog bia oveka postaje izvor igrakog vremena i prostora. Igranje, kao najautentiniji humani nain totalizovanja sveta, postaje preobraaj istorijskog vremena i prostora u isto ljudsko vreme i prostor i u tom smislu specifini ljudski kosmos. Bitni inilac ljudskog vremena i prostora je mata i to ne kao bekstvo iz postojeeg sveta i sanjarenje, ve kao projekcija budueg i stvaranje novum-a. U svakom sluaju, radi se o vremenovanju koje nema kvantitativnu dimenziju, to znai da nema sravnjivanja u kome se gubi ljudsko. Postajanje oveka ovekom pravi je sadraj i mera ljudskog vremena. Priroda Izgonom oveka iz prirode i stvaranjem surogata prirodnog prostora u obliku gradova, hala, stadiona, trnih centara - telesni pokret gubi onu samosvojnost i postojanost koju moe da ima samo u prirodnom ambijentu i postaje pojavni oblik vladajuih odnosa. Slobodarska igra tei istinskom prirodnom prostoru. Umesto da se stvaraju posebni prostori za telesno vebanje, kao to je to bilo jo u antici (stadioni, hipodromi, gimnazije, palestre) - koji dobijaju status kultnih mesta gde se, putem telesnih agonalnih aktivnosti, nastoji doi u sklad sa kosmikim poretkom i izazvati erotski zanos bogova - sama priroda treba da postane kultno mesto gde e se slaviti ivotvorni kult ivotvornim aktivizmom koji oplemenjuje prirodu razvojem igrakog bia oveka. Istinska prirodnost, a to znai istinski pokret, mogu je samo u prirodi koja za oveka nije samo fiziki, ve i istorijski, estetski, ivotni, vizionarski prostor - to znai da je priroda jedini prostor gde ovek moe da doivi punou svog prirodnog, ljudskog, istorijskog postojanja. Priroda ulazi u oveka kretanjem. Kada ovek zakorai u vodu i zapliva, to iskustvo postaje ne samo osnov za druge telesne aktivnosti, ve mu se razvijaju ula i otvaraju novi duhovni prostori - to postaje osnov za razvoj stvaralake imaginacije; upotpunjava se njegovo oseanje moibiti kroz sposobnost da se kree; na aktivistiki nain dolazi u dodir sa prirodom i sjedinjuje se sa svojim prirodnim biem. Bogatstvo unutranjih ivotvornih impulsa moe se doiveti i oplemeniti u prostoru u kome ivot buja u nebrojenim i neverovatnim oblicima. ula reaguju na njihanje grana, treperanje lia, na bogatstvo zvukova, mirisa, boja... Kada se nae na cvetnom proplanku ili na izvorskom vrelu ovek uhvati sebe da je

zadivljen. Spontanu, istinsku ljudsku reakciju - ushienost, razum prihvata sa iznenaenjem i nelagodnou. ovek ne nestaje u bogatstvu prirodnih oblika i pokreta, kao to je to sluaj sa ivotinjom, ve postaje ovekom. On se odnosi prema prirodi tako to je doivljava i to postaje stvaralako-pokretaka inspiracija koja vodi daljem obogaivanju njegove linosti. Potrebu oveka za slobodnim telesnim aktivizmom treba shvatiti i kao potrebu da prevazie ambijent u kome je sputan kao ovek. U tom smislu ovek doivljava povratak prirodi kao bivstvovanje u prostoru koji nije zadat ni uokviren vetakim granicama, ve u kome moe sopstvenom telesnom i duhovnom aktivnou da uvek iznova stvara nove vidike. Prirodni prostor za oveka istovremeno je i duhovni prostor; telesno kretanje istovremeno je i duhovno kretanje. Dosezanje pogledom do vrhova koji se nasluuju u izmaglici simbolino je spajanje sa svetom koji postoji iza i koji postaje zamiljeni prostor eljene ljudskosti - ija vizija je inspiracija za stvaranje novog, a ne za bekstvo iz postojeeg sveta. Istovremeno, gutljaj svee planinske vode razvija u oveku udnju za ivotom u kome e biti u jedinstvu sa prirodom i na taj nain sa svojim prirodnim biem. Priroda kao ivot koji stvara ivot, bujanje ivota u najrazliitijim oblicima i jedinstvo svih oblika ivota - podstie oveka na stvaranje ivota. Razdraganost, zadivljenost, ushienost - sve su to erotske reakcije koje podstie bivanje u prirodi. to ovek ima razvijenija ula utoliko moe intezivnije da doivljava prirodu, da upija njene mirise, zvukove, boje, pokrete, da se potpunije i intenzivnije spoji sa prirodom, da se napoji njenom snagom. Biti u jedinstvu sa prirodom znai biti u jedinstvu sa svojim izvornim ivotvornim moima. Obnoviteljska snaga prirode je inspiracija za stvaralaki aktivizam, a ne prilagoavanje oveka uspostavljenom (ivotnom) ritmu. iva priroda nikada ne ponavlja, nego obnavlja, ali se ne radi o pukom preputanju ritmu ivota koji dobija apstraktno-mistino obeleje: ovek je stvaralac svog sveta. Tek uklanjanje straha od prirode (ovladavanjem njenim zakonima) i razvijeno estetsko ulo (igrako bie) pruaju mogunost oveku da bogatstvo prirodnih pojava doivi kao stvaralako-slobodarsku inspiraciju. U istinskoj igri ovek shvata i doivljava sebe kao najvii oblik ivotvornog prirodnog bia. ovek je ovekolika i ovekobivstvujua priroda. U njemu ivi priroda, on je oplemenjena priroda, u ljudskom obliku reinkarnirana priroda... Kod ivotinja dominira adaptivno-egzistencijalna aktivnost. U toku specifine borbe za opstanak dolo je do kvalitetnog skoka u razvoju ivih bia u vidu oveka: razvojem instikata, ula, motorikih sposobnosti tela, uma dolazi do razvoja stvaralakih moi - to postaje osnov odvajanja oveka od prirode i uspostavljanja aktivnog (menjalakog) odnosa prema njoj. Stvarajui civilizaciju ovek nije razvijao svoju igraku prirodu koju je stekao od ivotinja, ve je razvijao svoje specifino igrako bie koje neprestano probija ogranienja koja mu, u obliku etablirane igre, namee vladajui poredak. Ne postoji kontinuitet igre ivotinja u igri oveka. Postoji slinost u ponaanju nekih ivotinjskih vrsta i oveka - iz ega je Huizinga izvukao pogrene zakljuke. Igrajui se ovek ne potvruje svoju ivotinjsku, ve ljudsku prirodu - postaje ovekom (samosvojna linost), dok ivotinja igrajui se postaje ivotinjom (pripadnik vrste). Proizvoenje (svoje) slobode sutina je igre oveka, za razliku od igre ivotinja u kojoj se reprodukuje prirodna nunost. Stvaranje igre kao simbolike forme, koja se kao takva pojavljuje kao vrhunac ljudskog, daje poseban peat ljudskoj igri. Pored toga, za razliku od igre ivotinja, ljudska igra tei stvaranju novih svetova, to znai da ima vizionarski karakter. Ne postoji tenzija izmeu ivotinjskog i civilizacije, na emu insistira filozofija igre, ve izmeu slobodarskostvaralake prirode oveka i represivno-destruktivne kapitalistike civilizacije. Telo je neposredna priroda za oveka, njegovo elementarno prirodno postojanje i osnovna mogunost postizanja jedinstva sa prirodom koja je njegovo anorgansko telo (Marx). Treba praviti razliku izmeu civilizovanja i kultivisanja tela; izmeu disciplinovanja i oplemenjivanja tela; izmeu represivne i slobodarske pedagogije... Sportom se telo civilizuje putem njegovog disciplinovanja; slobodarska telesna kultura nastoji da oplemeni

telo njegovim kultivisanjem: slobodni razvoj tela podrazumeva slobodni razvoj linosti. U sportu telo se modelira, to znai da se sistematski sakati da bi se dostigao nametnuti obrazac koji je otelotvorenje principa na kojima se zasniva vladajui poredak. Sportom i telesnim vebama ne vaspitava se telo, ve se vaspitava ovek. Odnos prema telu u stvari je odnos oveka prema drugim ljudima, prema svetu i samome sebi kao oveku. oveku kao univerzalno-stvaralakom biu odgovara stvaralako telo. Umesto sticanja znanja izvoenja odreenih pokreta (vebi), sticanje sposobnosti za stvaranje pokreta, to znai takvog tela i takvih sposobnosti kretanja koje omoguavaju artikulisanje stvaralake (igrake) linosti oveka - predstavlja jedan od najvanijih izazova za slobodarsku igru. Igranjem dinamika biolokog ritma dobija humanu i samim tim kulturnu, to znai slobodarsku (vizionarsku) dimenziju. Ritam pokreta postaje spontani izraz pulsiranja stvaralakog bila oveka i kao takav je neponovljiva oznaka ljudskog, njegov karakterni znak. Umesto ideala snage, brzine, vrstine (koji su usmereni na stvaranje podanikoizvrilakog karaktera i svesti koji u konanom treba da omogue stvaranje od oveka topovskog mesa i orua za unitavanje ivota) izazov treba da bude pokretljivost, mekoa, koordinacija, samokontrola, intencionalnost, duhovnost, lepravost, pokret ka oveku i prirodi, harmonini razvoj itavog tela - to odgovara univerzalnim stvaralakim potencijalima oveka i njegovoj ljudskoj (individualnoj) kompleksnosti. Stvaralaka pokretljivost osnovna je odlika zdravog tela. Ona podrazumeva prevazilaenje umetnikog pokreta kao naina proizvoenja umetnikih oblika i ulnih efekata (predmet, boja, ton..), i afirmisanje istog igrakog pokreta koji predstavlja stvaranje ljudskog u neposrednom obliku. Telesni pokret postaje izraz igrake prirode oveka, a to znai da je njegova sutina pokret oveka ka oveku. Odnos oveka prema svome telu, kao neposrednoj prirodi, mogu je jedino putem drugog oveka. Razvoj univerzalnog stvaralakog tela i bogatstva pokreta osnovni je uslov razvoja uma, to znai slobodarske i stvaralake linosti oveka - to je jedan od osnovnih ciljeva slobodarske igre. To je jedna od sutinskih razlika izmeu telesne kulture i sporta koji zahteva sve raniju specijalizaciju kojom se ne sakati samo telo, ve i um. Rousseau je bio jedan od onih koji su uoili da postoji uslovljavajua veza izmeu razvoja senzomotorikih sposobnosti i razuma. Otuda proistie jedno od njegovih najznaajnih pedagokih uputstava: Vebajte neprestano njegovo telo; nastojte da va vaspitanik bude snaan i zdrav, da bi bio pametan i razuman; neka on radi i deluje, neka tri i vie, ukratko, neka uvek bude u kretanju. Najpre neka bude ovek po snazi, pa e onda uskoro biti ovek i po razumu. Piaget je u svojoj razvojnoj psihologiji ukazao na to da je prva etapa u razvoju inteligencije senzomotorika inteligencija: na osnovu konkretnih delatnih operacija dolazi do saznanja tela koje je osnov za celokupni kognitivni razvoj. Iz toga sledi zakljuak da se ablonizovanim modelima pokreta ograniava razvoj inteligencije. Nametanje odreenog modela ponaanja istovremeno predstavlja nametanje odreenog modela miljenja (to znai ukalupljivanje i sakaenje uma), kao i meuljudskih odnosa, naina poimanja sveta i odnosa prema njemu. To najjasnije dolazi do izraza u Coubertinovoj utilitarnoj pedagogiji koja je savremena Prokrustova postelja. Ne treba smetnuti s uma da je telesno vaspitanje, koje je dominiralo u XX veku, nastalo u sivilu kasarnskih vebaonica i da je svedeno na telesni dril. Slobodarska igra sastavni je deo sveukupne kulture oveka kao univerzalnog stvaralakog bia slobode. Nema kultivisanog tela bez kulturnog oveka nema slobodnog pokreta bez slobodnog oveka. Smisao slobodarske igre nije da nasilnikim vebama ograniava i sakati nagonske impulse oveka, ili da stvara ventile za njihovo iivljavanje u obliku agresivnog i destruktivnog ponaanja, ve da potujui osobenosti linosti oveka pomogne da one dobiju svoj oplemenjujui izraz. Ne radi se, prema tome, o izgradnji modela pokreta (tela) koji treba nametnuti oveku, ve o podsticanju na stvaranje pokreta kojima e svako moi da izrazi svoju specifinu i neponovljivu linost.

Treba razlikovati stvaranje i podraavanje. Hebert je, poput mnogih drugih prirodnjaka, odbacio emancipatorsko naslee telesne kulture i telesno kretanje sveo na imitiranje ponaanja brazilskih Indijanaca. Umesto oplemenjivanja tela i telesnog pokreta kulturnim (emancipatorskim) nasleem modernog drutva, dolazi do opriroenja tela i pokreta vraanjem na primitivne pokrete koji su spontani izraz izvorne prirodnosti, i koji nisu ogranieni nametnutim ablonima koji unitavaju ivotnost oveka - kao to je to sa aristokratskom i hrianskom telesnom kulturom. Radi se o preuzimanju pokreta Indijanaca, koji su svedeni na divljake, koji su istrgnuti iz njihovog izvornog istorijskog miljea (uslovi ivota, lov, rat, religija, obiaji...) i na taj nain lieni kulturnog sadraja, i svedeni na tehnike pokrete kojima se daje dimenzija prirodnog. ovek ne moe da ostvari svoju prirodnost imitiranjem kretanja ivotinja ili prirodnog okruenja, ve posredstvom kulturne, to znai stvaralake aktivnosti u kojoj dominira konkretni istorijski (drutveni) pokret oveka ka oveku. Umesto stapanja sa prirodom, pri emu ovek gubi individualnost, treba teiti razvoju ljudskog koje podrazumeva stvaralako nezadovoljstvo. Umesto utapanja u postojei, treba stvoriti novi svet. Najneposredniji oblik oplemenjivanja prirode je oplemenjivanje tela. Prevazilaenje kapitalistikog sveta, gde dominira dehumanizovanje i denaturalizovanje (robotizovanje) oveka, podrazumeva oplemenjivanje prirodnog bia oveka koje je istovremeno njegovo opriroenje, to znai oslobaanje tela (prirode) od vladajueg destruktivnog poretka i afirmisanje oplemenjenog izvornog prirodnog pokreta koji je usmeren ka oveku i u kome se ispoljava slobodarsko-stvaralaka bit oveka. Utapanje u prirodu prividna je suprotnost tehnikoj civilizaciji. U stvari se radi o utapanju oveka u postojei svet na niem civilizacijskom nivou - kao to je to sluaj sa dalekoistonom telesnom kulturom u kojoj nema oveka kao emancipovane linosti koja se, kao takva, odnosi prema svetu u nastojanju da stvori novi svet po svom ljudskom (slobodarsko-stvaralakom) liku. Naturalizam je stranputica u borbi protiv tehnikog sveta. Ne radi se o tome da se oprirodi tehniki, ve da se oplemeni prirodni pokret. Oslobodilaka transformacija prirode (Marcuse) podrazumeva umetniki pokret, a to znai razvijeno umetniko bie. Sviranje na violini ne znai samo postizanje fleksibilnosti prstiju, ake i ruke (tehnike pokreta), ve razvoj umetnikog (stvaralakog) bia. U tom smislu fleksibilnost ljudskog tela podrazumeva oplemenjeno stvaralako telo: razvoj estetskog ula osnov je oplemenjene senzo-motorike. Radi se o oplemenjenom prirodnom pokretu emancipatorskim nasleem koje ini kulturno i samim tim igrako bie oveka, i koje se pojavljuje u odnosu prema represivnim (destruktivnim) oblicima ponaanja koje namee tehnika civilizacija. Igra postaje najvii oblik prisvajanja sveta od strane oveka i najneposredniji odnos oveka prema svom prirodnom biu, kao i prirodi uopte. ovek se ne vraa svom prirodnom biu putem igre kao posebne sfere, ve pretvaranjem sveukupnog ivota u ooveeni prirodni ivot: oplemenjivanje prirode postie se totalizacijom sveta razvojem igrakog bia oveka. to se tie odnosa izmeu igre, s jedne, i nauke i tehnike, s druge strane, ne radi se o tome da se uspostave paralelne sfere, ve o tome da nauka i tehnika dobiju umetniku prirodu i postanu sredstvo za oplemenjivanje prirode i prirodnog bia oveka. Kad je re o Rousseauovom povratku prirodi, radi se o plemenitom divljaku u ijem ponaanju dominira princip ovek je oveku ovek (homo homini homo) i shodno tome pokret oveka ka oveku. Voltaire ismejava Rousseaua previajui da njegov plemeniti divljak ima metaforiki karakter i da se pojavljuje kao kritika izvitoperenog aristokratskog sveta koji je lien prirodnosti i ljudskosti. Kao to su Rousseau i filantropi napravili savez sa prirodom u borbi protiv ancien rgime-a, tako dananji ovek treba da napravi savez sa prirodom protiv kapitalizma, s tim to se sada ne radi samo o borbi za slobodu, ve o borbi za opstanak.

Da bi moglo da se oplemeni prirodno bie oveka putem slobodarske (ivotvorne) igre, treba utvrditi izvorni prirodni pokret oveka koji treba da bude potovan ukoliko se tei spajanju oveka sa prirodom. Slobodarska igra nastoji da omogui takav prelaz od prirodnog ka stvaralakom pokretu koji nee izazvati negativne posledice u razvoju linosti i postati izvor frustracije. To ne znai da ovek treba da se vrati u vodu, ali treba da ima predstavu o izvornom prirodnom pokretu, o psiho-fizikim posledicama koje nastaju primoravanjem organizma da se prilagodi konkretnim ivotnim uslovima (uspravljanje, hod), i da zna emu treba da tei da bi bio to blie svom izvornom prirodnom biu. Potpuna je besmislica tvrdnja da je ovek nekada davno bio u jedinstvu sa prirodom. U praistoriji ovek je bio puki deo prirode. Da bi se ujedinio sa prirodom, ovek je morao da postane ovekom, to znai samosvesno bie koje je u stanju da se odnosi prema prirodi i na toj osnovi da se ujedini sa njom. Igraka vetina osnovna je izraajna mogunost igrakog bia oveka, a bogatstvo izraajnih mogunosti osnovna je pretpostavka estetskog (slobodarskog). Ona je utemeljena u kulturnom nasleu oveanstva i najvii je oblik oplemenjenog telesnog pokreta. U slobodarskoj igri vetina se ne pojavljuje u odnosu prema oveku kao osamostaljena (objektivna) sfera, ve kao nain specifinog (individualnog) ljudskog izraza. U njoj vetina i nain igranja ne proistiu iz igre kao posebne drutvene sfere koja ima svoju mehaniku odvijanja i pravila, ve iz spontanog, stvaralakog odnosa izmeu ljudi, pri emu je ovek oveku inspiracija za igru. U tom kontekstu igrake vetine koje su stvorene u sportu (kao to je dodavanje lopte, dribling itd.) mogu da budu plodotvorne. Istinska igraka vetina podrazumeva ukidanje sfere tehnike kao posrednika u realizovanju igrakih potencijala oveka, u kontekstu ukidanja institucionalnog (represivnog) posredovanja izmeu ljudi. irina stvaralake duhovnosti, bogatstvo ulnosti i meuljudskih odnosa koji se temelje na solidarnosti i toleranciji - to znai bogatstvo igrakog bia oveka - osnov je igrake vetine i naina igranja. Umesto tehnike savladavanja pokreta treba uspostaviti govor telom, pogledom, glasom... Sticanje vetine kroz savladavanje pokreta (tela) podrazumeva razvoj ljudskih moi, bogate i samosvojne individualnosti i u tom smislu realizovanje individualnih sklonosti, a ne potiskivanje (unitavanje) ljudskog i prilagoavanje oveka modelu uzornog graanina. Istinski ljudski pokret usmeren je protiv svega onoga to ograniava oveka da prevazie postojei svet, to ga sputava, ukalupljuje, degradira... Razvoj igrakih vetina postaje izraz razvoja univerzalnih stvaralakih (igrakih) moi oveka. To je temelj za razvoj stvaralakog telesnog aktivizma koji dobija svoj izraz u telesnoj pokretljivosti. Zdravlje, duhovnost, skladnost pokreta - sve je to sadrano u pokretljivosti tela kao vrhunskoj spontanoj igri nerava, miia, tetiva, zglobova, srca, plua... Istinski telesni pokret trai istinski rad organizma. To ne podrazumeva samo naprezanje to veeg broja miia, ve harmoninu aktivnost itavog organizma, iz ega proistie mekoa pokreta koja uslovljava telesnu eleganciju. Ideal harmoninog razvoja tela odgovara stvaralakoj univerzalnosti oveka. Bogat stvaralaki ivot oveka treba da postane osnov za razvoj igrake vetine. Nema slobodne i srene linosti ukoliko ovek ne oslobodi telo i pokret destruktivne kapitalistike civilizacije. Radi se o tome da se uspostavi vladavina slobodarsko-stvaralakog (igrakog) pokreta koji je usmeren ka oveku i ivom svetu (prirodi), i koji nije ni sa im posredovan, ve je izraz istinske potrebe oveka za ovekom. Razvoj igrakih vetina pojavljuje se kao otvorenost ka budunosti, kao stvaranje novum-a, a ne kao usavravanje modela igre koji je ritualno iskazivanja pokornosti vladajuem poretku i u kojoj je ovek sveden na mehaniku lutku. Najvaniji zadatak slobodarske igre je da omogui da telesni pokret, razvojem umetnikog bia oveka, postane igraki pokret putem koga e ovek postii jedinstvo sa sobom kao celovitim stvaralakim biem, a drutvo postati igraka zajednica. Schillerov stav da je vaspitanje putem umetnosti vaspitanje za umetnost jedan je od najvanijih postulata slobodarske igre, s tim to je vaspitanje putem slobodarske igre vaspitanje za slobodno drutvo. to se tie univerzalne gramatike pokreta (vetina), ona prua mogunost za

stvaranje sveobuhvatnog pristupa telesnom vebanju, s tim to istovremeno omoguava da se stvori vetaki jezik telesnog pokreta koji ima pre tehniki (strogo definisani pokreti, ponavljanje, objektivnost forme koja se razvija kao od oveka otuena oblast, zadati prostor...), nego kulturni karakter. Umesto zadavanja odreenog modela tela i pokreta, koji u biti ima represivni karakter, treba teiti spontanom pokretu koji je izraz specifinog igrakog bia oveka: bogatstvo pokreta uslovljeno je bogatstvom igrake linosti i razvojem meuljudskih odnosa. Ljudski pokret ne moe da se sagleda samo sa isto tehnike ili organske (usko zdravstvene) strane. U pokretu ne uestvuje samo telo, ve ovek kao istorijsko i drutveno bie. U njemu je sadran odnos oveka prema oveku, svetu, prirodi, budunosti... Dodavanje lopte nije radnja prebacivanja predmeta s jednog na drugo mesto koje ima objektivnu formu i tehniki karakter, ve je (kulturnim nasleem) oplemenjeni pokret oveka ka oveku i kao takav stvaranje ljudske zajednice u neposrednom obliku. To je ono to ini njegov konkretni istorijski (drutveni) karakter i daje mu duu. Igra nije neposredni odnos oveka prema samome sebi, ve podrazumeva igraku zajednicu emancipovanih stvaralakih linosti u kojoj dominira pokret oveka ka oveku i u kojoj je ovek oveku ogledalo ljudskosti. Otuda je razvoj meuljudskih odnosa conditio sine qua non igre. Igrako je potencijalna ljudska priroda koja moe da se aktualizuje samo u zajednici slobodnih i stvaralakih linosti. Igra je rezultat, ali istovremeno i najvii spontani oblik samostvaranja oveka i proizvoenja drutva kao zajednice slobodnih ljudi. Igraka spontanost podrazumeva emancipovanu linost. Bez toga nastojanje da se iskae samosvojnost vodi u ekstremizam, narcizam, agresiju, destrukciju... Bogatstvo linosti osnovni je preduslov uspostavljanja bogatstva meuljudskih odnosa - i obratno. Svako novo prijateljstvo otvara novi ljudski prostor u oveku, razvija njegovo ulo ljudskosti, isto kao to u muzici ili slikarstvu razvijeno estetsko ulo prua mogunost za razlikovanje, doivljavanje i stvaranje bogatstva tonova, oblika i boja. Osnovno je: razviti duh zajednitva ne unitavajui, ve razvijajui individualnost. Neposredni cilj slobodarske igre nije proizvodnja rekorda, unapreenje igrake tehnike, razvoj igre kao normativne sfere i stvaranje zdravog tela, ve stvaranje zdravog drutva u kome e se razvijati stvaralake linosti. ivotvorna potreba oveka za ovekom osnovni je kvalitet oveka kao ivotvornog bia. Otuda je pokret oveka ka oveku, kao oplemenjeni pokret ivog bia ka ivom biu, osnovni pokret oveka kao specifinog prirodnog bia i kao takav je osnova ivotvornosti. Eros, kao sintetizovana ivotvorna energija, najvanije je izvorite pokreta oveka ka oveku na kome moe da se gradi ivot kao igraki in. Ljubavna igra izmeu mukarca i ene najvii je oblik igre u kome dolazi do izraza nesputano igrako bie, to znai proizvoenje ljudskog u najneposrednijem obliku. Ona je najvii oblik oplemenjenog erotskog odnosa prema prirodi, to znai najvii oblik oplemenjivanja prirodnog bia oveka. ivotvornost je osnov erotskog spajanja sa prirodom i osnov erotske igre. Bez nje zadovoljstvo u erotskom odnosu ima kompenzacioni, to znai adaptivni karakter. Jo je u antici dolo, u homoseksualnom (pedofiliarskom) odnosu, do sterilisanja ivotvorne sposobnosti oveka (drutva) odvajanjem erotskog od naturalno-reproduktivnog (rodnog). U homoseksualnom odnosu Eros gubi ivotvornost i postaje anti-egzistencijalni princip. Narcisoidni, homoseksualni i lezbejski Eros predstavljaju obraun s prirodnom ivotvornou oveka i samim tim s mogunou erotskog kao oplemenjujueg (humanizovanog) prirodnog odnosa. Ukida se mogunost ljubavne igre kao ivotvorne igre polova, a ivotvorni seksualni odnos svodi se na tehniku oplodnje ene - na tehniko proizvoenje dece. Igra kao oblik

Filozofija igre ne pravi jasnu razliku izmeu igrake prirode oveka, igranja i igre. Igra je oblik u kome se odvija igranje i kao takva nain na koji se ispoljava igrako bie oveka. Treba praviti razliku izmeu igranja kao realizovanja igrakog bia oveka (igrakog ina) i igre kao ponaanja po zadatim normama. Igra kao normativni svod ne tei obogaivanju oveka i meuljudskih odnosa, ve njegovom svoenju (disciplinovanje) na model lojalnog i upotrebljivog graanina (podanika). Radi se o nastojanju da se ouva vladajui poredak i ovek svede na onu meru koja odgovara tom poretku. Vladajui istorijski oblici igre su od oveka otuene forme ponaanja liene ljudskog (igrakog) sadraja. One su svedene na model ponaanja koji je igraki oblik u kome se pojavljuju vladajui odnosi. Igranje se svodi na nastojanje da se to doslednije oponaa zadati model igre ija se pravila ni u kom sluaju ne smeju prekriti. Otuda glavna odlika igre postaje njena nepromenljivost. Ideal savrenstva, kojim se nastoji obezbediti kulturna legitimnost i venost vladajuim oblicima igre, svodi se na potpunu podreenost oveka pravilima igre, kao i nametnutom estetskom obrascu - koji predstavlja kulise vladajueg poretka. Tenja oveka za ovekom posredovana je takvim odnosima koji udaljuju oveka od oveka i svode ga na ulogu koja mu je nametnuta. Tipian primer je sportska igra: ona postaje mehanizam putem koga ovek oveku postaje sredstvo za iivljavanje neslobode. Ne moe umna sfera da bude oveku kompenzacija za neumni ivot koji ivi, kao to ne moe pesma o ljubavi da bude zamena za nedostatak ljudske bliskosti. Umesto tenje za definisanjem istinskog, to se uvek pojavljuje kao odgovor na lani ivot, treba iveti istinski ljudski ivot. Slobodarska igra ne tei stvaranju novih igrakih oblika, to znai zadavanju normativnog svoda, ve razvoju igrakog bia oveka. Dominira specifinost i neponovljivost koje proistiu iz specifinosti i neponovljivosti oveka kao stvaralake linosti. Umesto razvoju igre kao posebne drutvene oblasti, treba teiti razvoju igrakog u oveku i na toj osnovi stvaranju drutva kao igrake zajednice, pri emu je (potencijalno) svaki oblik ljudske delatnosti istovremeno oblik ispoljavanja njegovog igrakog bia. Slobodarska igra nastoji da ukine fragmentizovanog oveka koji je razgraen prema zahtevima fragmentizovanog sveta, gde se zahtev za sintezom svodi na stvaranje tehnikih izraza koji treba bogatstvom boja, zvukova, oblika da impresionira i bude kompenzacija za sve siromaniju ljudskost. Radi se o prevazilaenju sveta koji je podeljen na svet nesree i na svet sree, i o povratku ovekovih moi iz otuenih drutvenih sfera i uspostavljanju ljudskog Ja kao integralnog izvorita odnosa oveka prema svetu kao celini. Za slobodarsku igru oblik nije ogranienje, ve otvaranje mogunosti za razvoj igrake prirode oveka i u tom smislu samo jedan od izraza njegove stvaralake prirode: razvoj igrakih oblika izraz je razvoja stvaralakih (igrakih) moi oveka. Ne radi se o obliku kao zadatom obrascu ponaanja, i u tom smislu kao idealu savrenstva, ve o obliku kao spontanom i neponovljivom izrazu specifinog trenutka u ispoljavanju oveka kao igrakog bia koji je simbol slobodarskog i vizionarskog. Susret ljudi putem istih (estetskih) formi je sudar balona od sapunice. U represivnom drutvu igra kao forma predstavlja represivni normativni svod koji onemoguava realizovanje autentinog igrakog bia oveka. Nastojanje da se dosegne do ljudske biti i ona "uhvati" tako to e se ljudsko bivstvovanje uvrstiti na nivou odreenih oblika, struktura, duhovnih sklopova - neminovno vodi ka ouvanju sveta gde su ti oblici i struktura mogui. Igraki izraz mora da bude takav da prua mogunost oveku da realizuje svoje igrako bie. Pravo stvaralatvo nije stvaranje igrakih oblika, ve obogaivanje ljudske linosti i razvoj meuljudskih odnosa. Igra nije transcendentalni ni trans-subjektivni, ve imanentni i intersubjektivni fenomen: ona je neposredni meuljudski odnos i kao takva najvii oblik stvaranja drutva kao zajednice slobodnih linosti, to znai stvaranje humanum-a u istom smislu. Zalaganje za igru je borba za realizovanje igrakih potreba i sposobnosti oveka, a ne za uenje i podraavanje zadatog modela igre - koji se pojavljuje kao najvii ljudski izazov. Umesto da je igra kao kulturna forma osnovna mogunost igranja, to je ovek kao kulturno (igrako) bie:

autentinost igre izraz je autentinosti oveka. Nije igra, svedena na transcendentalni normativni oblik, kriterijum za odreivanje igrakog i igranja, ve je to slobodno realizovanje ljudskih igrakih (univerzalno-stvaralakih) moi. Igra je najvii i najneposredniji oblik doivljavanja sveta njegovim stvaranjem, to znai da je ona najneposredniji i najautentiniji oblik postajanja oveka ovekom. U istinskoj igri ukinut je dualizam bitka i trebanja. Nema nieg to je pre, iznad ili izvan oveka. Takozvano opteljudsko ne postoji vie van oveka (kao zadata i transcendentalna sfera); to vie nije slika oveka kojoj ovek tei i u kojoj jedino moe da prepozna svoj (ljudski) lik - ve ovek kao slobodna i dostojanstvena linost postaje stvaralac i slika ljudskog. Umesto modela savrenstva, slobodan ovek postaje izvorite estetskog nadahnua: sloboda je sutina lepote. Schiller je ukazao na pravi put: nagon za igrom je nagon za slobodom. Igranje postaje buenje uspavanog (potisnutog) igrakog bia, razigravanje ula, prevazilaenje teskobe i odbacivanje zmijske koe (malo)graanina. Umesto da je davanje oduka potisnutom biu, spontanost u igri podrazumeva probijanje svodova koji sputavaju oveka. Nije igra sama po sebi ta koja razvija igrako, ve je to ljudskost koja se razvija u sueljavanju oveka s ogranienjima, nesreom, izazovima koje namee ivot. Bogat stvaralaki ivot osnovna je pretpostavka za razvoj i obogaivanje igrakog bia. Istinska igra izraz je proirivanja horizonta izvojevane slobode, izraz oduevljenja ivotom, najvii oblik ispoljavanja ivotvornih moi oveka. Zadovoljstvo u igri proistie iz zadovoljstva ivotnim angaovanjem; meuljudska bliskost u igri mogua je jedino na osnovu bliskosti koja se stie u borbi za novi svet: pokret oveka ka oveku istovremeno je pokret oveka ka novim svetovima. Pravi rezultat igranja nije igra, ve duhom, emocijama, ulnou bogatiji ovek i bogatiji meuljudski odnosi. Punoa doivljavanja ljudskog predstavlja meru bogatstva igrakog. Slobodarska igra odbacuje takmienje koje se svodi na borbu izmeu ljudi koja je usmerena na ouvanje i razvoj vladajueg poretka, i zalae se za nadigravanje (emu je blisko natpevavanje karakteristino za narodnu umetnost) ija je sutina borba protiv uspostavljenog poretka destrukcije i razvoj univerzalnih stvaralakih moi oveka. U nadigravanju ovek je oveku inspiracija, to znai da u njemu dominira pokret oveka ka oveku - koji je mogu jedino na osnovu potrebe oveka za ovekom. U tom kontekstu Rousseauov princip homo homini homo dobija pravu vrednost. Nadigravanje podrazumeva nastojanje da se prevazie dostignuto (stvori novum) razvojem meuljudskih odnosa, a ne obraunom izmeu ljudi na osnovu socijalno-darvinistikog principa bellum omnium contra omnes i progresistikog principa citius, altius, fortius. U njemu je ukinut princip dominacije i eliminacije principom tolerancije i solidarnosti, a sve ono to je ivotvorno sueljava se s onim to unitava ivot i ograniava slobodu. Umesto tenje ka pobedi i rekordu, nadigravanje podrazumeva tenju ka uveavanju ljudskog i stvaranju novog sveta. Osnovno pitanje nije koliko, nego kako - s tim to polazite za odreenje ljudskog nije represivni estetski ablon koji tei savrenstvu, ve sam ovek. Razvoj kvaliteta igre podrazumeva razvoj bogate individualnosti i meuljudskih odnosa. U tom kontekstu, vetina se ne pojavljuje u odnosu prema oveku kao osamostaljena (objektivizovana) sila (svedena na dehumanizovanu i denaturalizovanu tehniku igre), ve kao nain specifinog (individualnog) ljudskog izraza. Nadigravanje u igrakim elementima, u kome je igranje jednog inspiracija za igranje drugog (kao to je to nagoveteno u kolu, dezu, ljubavnoj igri...), stvara mogunost da svako moe nesmetano da ispolji svoje igrako bie. Spontanost, kreativnost, matovitost - izraz su igrake, kao izvorne ljudske, samosvojnosti. Treba praviti razliku izmeu oveka kao bia igre, i oveka kao igrakog bia. U prvom sluaju on je predmet, a igra je subjekt; u drugom sluaju on je subjekt, a igra je rezultat realizovanja njegovog igrakog bia. Huizingov homo ludens nije ovek igra, ve je ovek igraka nadljudskih sila. Isto je sa antikim i hrianskim ovekom, kao i s Nietzscheovim natovekom: on je igraka kosmikih sila. Kod Finka i Gadamera pojam

igre slui da se ovek svede na fenomenoloku apstrakciju koja je samo maska iza koje se krije konkretni ovek koji je sveden na igraku kapitalizma. Emancipovana igraka linost podrazumeva da je ovek samosvojno ivotvorno bie i kao takav stvaralac svog sveta - i na taj nain samostvaralac. Igrako se kroz igranje pretvara u igru koja postaje osnov prepoznavanja ogranienosti igrakog i mogunosti njegovog razvoja. U kapitalistikom svetu igra je sredstvo za uvlaenje potlaenih radnih masa u duhovnu orbitu buroazije i dobija natklasno odreenje - to dolazi do izraaja u poznatoj maksimi sport nema veze sa politikom. Slobodarska igra nije natklasna, ve predstavlja sastavni deo politike borbe protiv klasnog drutva. to se tie Nietzschea, on u igri vidi sredstvo za stvaranje od novog plemstva ekskluzivne organske (klasne) zajednice. Radi se o tome da se putem igre od drutva stvori organska zajednica slobodnih stvaralakih linosti. Novo drutvo ne moe biti stvoreno igrom ve politikom borbom, ali nema istinske politike borbe ukoliko ona istovremeno nije borba za oslobaanje i razvoj igrakog bia oveka. ilerovo oduevljenje igrom neposredno je uslovljeno Francuskom graanskom revolucijom koja je otvorila vrata novom dobu. Isto je sa Goetheom, Klopstockom, Faitom... Borba potlaenih i probuenih, i u tom kontekstu vera u oveka i njegovu sposobnost da ostvari svoje slobodarsko bie, daje smisao igri. Bez borbe za slobodni svet igra postaje bekstvo i prazna forma. Igra kao kosmiki fenomen Igra je specifini kosmiki fenomen. Ona je najautentiniji ljudski nain stvaranja ljudskog sveta, to znai novog kosmosa. U igrakom inu proces kosmike ivotvornosti dobija novi kvalitet - u emu se izraava specifinost oveka kao kosmikog bia. U antikoj Grkoj igra je temeljni kosmiki fenomen koji ima boanski (metaforiki) karakter i kao takva je simbolino otelotvorenje vladajuih odnosa i vrednosti. Ona je najizvorniji nain integracije oveka u kosmiki poredak. ovek je boja igraka (Platon), a svet boje igralite: potreba bogova za igranjem obezbeuje opstanak ljudskom svetu i daje mu smisao. Moderni ovek je emancipovano kosmiko bie i kao takav nukleus novog univerzuma. Postajanjem oveka samosvesnim slobodarsko-stvaralakim biem igra prestaje biti privilegija bogova i nain obezvreenja oveka, i postaje samostvaranje oveka i na taj nain ljudskog kosmosa. U njenoj osnovi nije determinizam, koji ima fatalistiku prirodu, ve sloboda. Odnos prema kosmosu projekcija je odnosa prema zemaljskoj ivotnoj sredini. U savremenom svetu vladajui odnos prema prostoru (kosmosu) zasniva se na ekspanzionistikom, to znai osvajako-eksploatatorskom duhu kapitalizma. Putem od kapitala instrumentalizovane nauke i tehnike vri se prodor u kosmos da bi se on osvojio. Kapitalistiki degenerisana nauka ima isti odnos prema univerzumu kao to ima prema zemlji: on je sveden na objekt eksploatacije. Odnos vanzemaljaca prema zemlji projekcija je odnosa kapitalistiki degenerisanog oveka prema kosmosu. Tehnika, zasnovana na principu kvantiteta koji odgovara vladajuem principu kapitalistike reprodukcije (uveavanje profita), postaje unitavanje ljudske ivotvornosti kao specifinog oblika kosmike ivotvornosti. Osvajanje kosmosa postaje nain da se pribavi legitimnost nastojanju da se prevazie tradicionalno oveanstvo i stvori nova (gospodarska) rasa kiborga koja e moi da se takmii s inteligentnim mainama i osvaja kosmos. Istovremeno, mit o osvajanju kosmosa slui za ouvanje mita o progresivnoj prirodi kapitalizma, koja se poistoveuje sa osvajanjem, i za stvaranje iluzije da e tehniki razvoj obezbediti opstanak oveanstvu. Kao to su Europljani otkrivali nove kontinente, tako e savremeni ovek otkrivati nove svetove i naseljavati ih. Zemlja postaje odskona daska za osvajanje kosmosa, a ne kosmiki dom oveka koji treba sauvati. Projekat

osvajanje kosmosa zasniva se na tvrdnji da e zemlja svakako propasti, to doprinosi fatalistikom preputanju destruktivnoj kapitalistikoj pomami. Mogunost da e kapitalizam unititi ivot na zemlji daleko je izvesnija nego mogunost da e se ivot na planeti ugasiti - za pet ili deset miliona godina. Radi se o tome da kosmoloka koncepcija otvori mogunost za uspostavljanje kritike distance prema vladajuem poretku destrukcije i za stvaranje novog sveta: odnos prema kosmosu treba da bude u funkciji odbrane ivota na zemlji i razvoja ljudskog. Pitanje opstanka oveanstva reie se na zemlji, a ne u kosmosu. Umesto osvajanja kosmosa treba se obraunati s kapitalizmom i spreiti unitenje ivota na zemlji. Vladajui odnos prema stvarnosti, koji je diktiran dehumanizovanom naukom i tehnikom, ne dozvoljava da ovek shvati sutinu svog ovekobivstva, a samim tim i sutinu sveta u kome ivi i sutinu kosmosa. Stari narodi bili su blii kosmikoj sutini oveka nego to je to dananji (malo)graanin zato to su se, uprkos neznanju, predubeenjima, mitskoj svesti rukovodili simbolima koji imaju holistiki karakter: pitanje o kosmosu bilo je pitanje o oveku. Savremeni ovek raspolae daleko veim obimom znanja, ali ga put i nain dolaska do njega liava celovite ljudskosti bez koje ne moe da postavi prava pitanja i da prui prave odgovore. to ovek vie zna o kosmosu, to je dalje od mogunosti da doivi svoju kosmiku sutinu. Umesto ljudskih, ovek postavlja tehnika pitanja koja su nametnuta od strane kapitalistiki degenerisane nauke i tehnike - koje sakate oveka i unitavaju mogunost da postavi bitna ljudska pitanja. Pored toga, primitivni ovek bio je svestan ta je sloboda, a ta ropstvo, za razliku od dananjeg prosenog (malo)graanina koji je, zaglibljen u nitavilu potroakog drutva i televizijskog ekrana koji mu nudi kompenzaciju u vidu iluzornog sveta, izgubio predstavu o slobodi. Kapitalizam liava oveka prirodnog i kulturnog bia i stvara od njega tehniko sredstvo za oplodnju kapitala mehanikog mrtvaca koji hoda. Razvoj oveka kao kosmikog bia nije mogu na temelju (mehanikih) kosmikih zakona i putem tehnikog savladavanja prostora i vremena, ime se ovek pretvara u mehaniko (neivo) bie, ve putem kvaliteta koji daje mogunost sjedinjavanja sa kosmosom kao jednim - u emu je sadrana kosmika sutina oveka. Kosmos koji ovek stvara neuporediv je sa kosmikim prostranstvom. On nema kvantitativnu, ve kvalitativnu dimenziju. Odnos prema kosmosu, to znai odnos oveka prema sebi kao kosmikom biu, ne moe se uspostaviti putem tehnike, ve putem estetskog kojim ovek moe da prevazie kvantitativnu dimenziju kosmosa i dosegne do (svoje) kosmike sutine. Radi se o odnosu prema kosmosu posredstvom simbola koji pruaju mogunost oveku da doivi kosmos kao ivotvorno bie. Njima se prevazilazi pojavni oblik kosmosa i dosee do njegove biti - ime se ukida dualizam zemaljskog i kosmikog bivstvovanja oveka. U tom kontekstu stvara se mogunost za ideju boga kao jednog, kojom se prevazilazi beskrajni kvantum kosmosa (beskrajno mnotvo), s tim to se ne radi o bogu kao nadljudskoj sili, ve o bogu kao uvek novom, bogatijem proizvodu stvaralakih moi oveka koji je simbolino otelotvorenje jedinstva oveka sa njegovom kosmikom sutinom. Bog postaje domain oveku u njegovom kosmikom domu. Potrebno je novo tumaenje ideje bogooveka: ivotvorna mo oveka je autonomna kosmika sila koja omoguava oveku da bude stvaralac svog, to znai novog kosmosa - kao samosvojno slobodarsko kosmiko bie. Osvajanje kosmosa od strane oveka postie se razvojem njegovog igrakog bia. Radi se o specifinoj ljudskoj kosmikoj dimenziji - stvaralaka sloboda i drutvenost - to znai o novom kosmikom kvalitetu na kome se zasniva prostor i vreme koji nemaju kvantitativnu dimenziju. U fizikom kosmosu tee mehaniko vreme iji se tok meri kretanjem kroz prostor; u ljudskom kosmosu tee istorijsko (povesno) vreme koje se meri razvojem

stvaralakih moi oveka, u krajnjem, njegovom slobodom. U fizikom kosmosu vlada odnos izmeu nebeskih tela (estica); u ljudskom kosmosu vlada odnos izmeu ljudskih bia... Fiziko vreme podrazumeva kvantitativnu (linearnu) temporalnost; istorijsko vreme podrazumeva kvalitetne promene, to znai skokovitost. Ljudsko bivstvovanje predstavlja suprodstavljanje kosmikim zakonima kretanja kojima se unitava kvalitet i sve se svodi na izvorni (energetski) nivo (entropija). Kosmika ivotvornost je fatalistika: sve to nastane nestaje. Ljudska ivotvornost je stvaralaka: sve to ovek stvori postaje (potencijalni) osnov stvaranja novog. Samo je ovek taj koji je u stanju da stvori novo, da bude demijurg novog sveta. ovek nee ui u kosmos kroz rupu koju je provrtila od oveka otuena nauka. Nisu teleskopi i svemirske sonde te koje vode oveka ka njegovom kosmikom biu, ve je to igra: razvoj igrakog bia oveka je put koji vodi ka razvoju njegovog kosmikog bia. Nije sutina u osvajanju kosmikih prostora, ve u razvoju duhovnog bogatstva i meuljudskih odnosa. Radi se o pretvaranju kvantiteta spoljanjeg u ljudski kvalitet, o preobraavanju fizikog prostora uveavanjem prostora ljudskog, to se ne postie tehnikom, ve igrom. Kosmiki prostor samo je prividno otvoren. Otvorenost kosmikog prostora uslovljena je otvorenou oveka, a to znai razvojem njegovih stvaralakih moi. Punoa stvaralakog bia oveka je ono to daje punou kosmikom prostoru. Misao, pesma, slika, zagrljaj - vie govore o sutini oveka kao specifinog kosmikog bia nego svi svemirski projekti zajedno. U konanom, odnos oveka prema kosmosu slika je odnosa oveka prema samome sebi. Problem beskonanosti treba reiti na nain koji prua mogunost samopotvrde oveka kao ivotvornog bia. Neograniene stvaralake moi oveka mera su beskonanosti: uveavanje ljudskog predstavlja irenje granica novog univerzuma. Sutina fizikog kosmosa je determinizam; sutina ljudskog kosmosa je sloboda. Putem nje beskonanost dobija istinsku, a to znai ljudsku dimenziju. Dogaanje oveka jedino je istinsko kosmiko dogaanje; postajanje oveka ovekom jedini je istinski kosmiki proces. ivot kao igra U antikoj Grkoj celokupni ivot Helena bio je ispunjen agonalnim aktivnostima koje su bile sluba bogovima. Slino je sa hrianstvom i drugim velikim religijama: ivot ima liturgijski karakter. U kapitalizmu duh pobede, koji se zasniva na socijalnom darvinizmu i progresizmu (eliminisanje pobedom kojom se postie vei rezultat/rekord), je ona totalizujua mo koja uslovljava ivot oveka, prirodu tela i pokreta. Sportivizacija drutva je oblik u kome se uspostavlja potpuna dominacija vladajueg poretka nad ovekom. Nije samo dehumanizovana igra, nego i sam pristup igri. Dominira zbunjenost deavanjem budui da je igra kao forma u toj meri posredovana denaturalizovanim i dehumanizovanim sferama, da je postala sredstvo za degenerisanje i unitenje ljudskog. U njoj je instrumentalizovano vreme, prostor, tehnika sredstva... ovek se uvek pojavljuje u odreenom (zadatom) vremenu i prostoru u kome je sve intenzivnija dinamika unitavanja ljudskog (ivota) pod maskom elegancije, istote, funkcionalnosti, efikasnosti, preciznosti, harmonije itd, to znai spektakularnom de-estetizacijom (de-erotizacijom) osnovnih principa i vrednosti vladajueg poretka. Tamo gde se daje autentian poloaj ljudskog u dananjem svetu, ovek se pojavljuje kao muica u paukovoj mrei. Tenja ka istinskoj igri nije teorijski projekt, ve stvar konkretne politike borbe. Ona podrazumeva razvoj kritike svesti o postojeem svetu - uoavanje objektivnih mogunosti za stvaranje novog sveta i razvoj igrake kao slobodarsko-stvaralake samo-svesti (ovekobivstvo); demistifikovanje postojeih igara kao prostora gde e ljudi pronai sreu; razvoj

meuljudskih odnosa, umetnikog, usmerenost ka prirodi, ka emancipatorskom nasleu oveanstva, razvoj vizionarske svesti... Umesto tenje ka igri kao formi, treba teiti oslobaanju igrakog bia oveka; umesto tenje za bekstvom iz ivota i razbibrigom, ivotvorna potreba oveka za ovekom treba da bude osnovni igraki motiv. Razvoj spontanosti ne podrazumeva razvoj normativne svesti, ve razvoj celovite ljudskosti. Oslobaanje igrakog bia oveka najvaniji je neposredni zadatak slobodarske igre. U tome je njena specifinost kao oblika slobodarske borbe u odnosu prema drugim oblicima borbe. Sloboda je umno htenje, a svest o nunosti je nuan, ali ne i dovoljan uslov slobode. Prava sloboda ne sastoji se u mogunosti izbora izmeu onoga ta ovek moe i onoga to ne moe da uini, ve izmeu onoga to moe - a eli ili ne eli da uini. Ona se ne zasniva na saznanju sveta, ve na doivljavanju oveka. Nastojanje da se stvori istinska igra nije izraz tenje da se uspostavi neka zasebna drutvena sfera koja postoji paralelno sa svetom brige (poput Finkove oaze sree), gde e ovek beznadeno nastojati da realizuje svoje igrake potrebe i moi, ve je izraz tenje da se stvori istinski ljudski svet gde e sam ivot biti realizovanje igrakog bia oveka. Kritika uspostavljenih igara (sveta) nije izraz tenje za slobodnom igrom, ve tenje za ivotom koji se pojavljuje kao ostvarenje univerzalnih stvaralakih (igrakih) moi oveka kao emancipovanog lana ljudske zajednice. Za slobodarsku telesnu kulturu igra nije posebna oblast ivota, ve celokupnost ljudskog ivljenja u kome ovek nastoji da realizuje sebe kao igrako (slobodarsko-stvaralako) bie. Budui da se pod ivljenjem podrazumevaju meuljudski odnosi, radi se o totalizujuem oveku koji se ne odnosi prema drugim ljudima polazei od posebnih oblasti ivota (rad, nauka, filozofija, igra...), ve od izvorne ljudskosti: ivotvorna potreba oveka za ovekom osnov je pokreta oveka ka oveku. ivot kao igra podrazumeva da je ukinuta dvojnost oveka kao drutvenog bia i igraa, to znai da je ovek kao konkretno drutveno bie realizovao svoje igrako bie - koje je njegovo izvorno drutveno bie. Igraka senzibilnost najvii je oblik realizovanja ula ljudskosti, to znai najvia i najkompleksnija sposobnost oveka da doivi oveka. Ona podrazumeva ne samo stvaralako telo, ve i stvaralaki (ivotvorni) pokret. Samoproizvoenje oveka kao bia igre najvii je ljudski akt koji podrazumeva (samo)proizvoenje drutva kao zajednice slobodnih stvaralakih linosti. Potreba oveka za ovekom, iz ega proistie izvorni igraki pokret oveka ka oveku, predstavlja istinski motiv za igru i istinski osnov stvaranja drutva kao ljudske zajednice: ovek je oveku ogledalo ljudskosti. Smisao igranja nije u proizvoenju predmetnosti ili forme, ve u neposrednom razvoju ljudskog. Bogatstvo igrakih oblika postaje bogatstvo istinskih meuljudskih odnosa. Kroz igranje realizuje se stvaralako bie oveka tako to se prevazilazi potreba za umetnikim izrazom kao kompenzacijom za neiskazanu (nerealizovanu) ljudskost. Iz sfere proizvodnje umetnikih dela od strane usamljenih pojedinaca, koji svojim delima iivljavaju enju za ljudskim, putem igre uspostavljaju se neposredni odnosi izmeu ljudi u kojima se realizuje bogatstvo igrakog (stvaralakog) bia oveka. Igra kao meuljudski odnos podrazumeva da svaki novi ljudski susret predstavlja stvaralaku inspiraciju koja se realizuje kroz obogaivanje meuljudskih odnosa. Nije re o apsolutnoj slobodi, pod kojom se podrazumeva sloboda od odgovornosti, ve o izvornoj ljudskoj slobodi koja podrazumeva emancipovanog oveka za koga je sloboda svakog osnovni uslov slobode svih (Marx). Ne radi se o ljudima koji znaju ta se pod slobodom podrazumeva, ve o ljudima koji druge ljude doivljavaju kao sopstvenu brau u pravom smislu te rei. Igra je najvii oblik injenja ljudskog - najvie ljudsko delo iji je neposredni rezultat srean ovek. Nastojanje da se ljudsko konzervira u obliku normativnog svoda, ili umetnike forme, izraz je nepoverenja u oveka, to znai izraz sumnje da je sloboda uopte mogua. Zamena loe normativne svesti dobrom ne znai i stvoriti dobrog oveka. Nije normativna sfera ta

koja treba da se menja, ve je to sfera izvornih meuljudskih odnosa, to znai vladajui poredak. U svetu koji je postao realizovana ljudskost suvino je uspostavljanje normativnih kriterijuma po kojima se odreuje ovekobivstvo. U njemu vie nema udvajanja pristupa oveku u kome je sadran svet realnog i idealnog, to znai da je ukinut model oveka koji je projekcija od oveka otuenog ivota. U drutvu gde je ovek stvarno srean potpuno je besmisleno zadavati ideal sree: sam ivot postaje ostvarenje ideala ljudskog. Isto tako, ukinuta je estetska sfera koja se pojavljuje u odnosu prema ne-estetskom (runom) svetu. Umesto tenje ka savrenstvu, znai zatvorenom svetu, najvii izazov postaje razvoj nesputane ljudskosti. To podrazumeva ukidanje posebnih sfera, znai i sfere u kojoj se tei novum-u. Za slobodarsku igru ovek je oveku najvii izazov i kao takav ogledalo ljudskog, a ne idealizovani (apstraktni) ovek koji predstavlja otelotvorenje budueg drutva za koje se treba boriti. Ne tenja ka budunosti kao apstrakciji, ak ni kao realnom utopijskom projektu koji se na razumskom nivou sueljava s postojeim svetom i postaje svojevrsna normativna ravan budunosti, ve ivotvorna potreba oveka za ovekom, koja se razvija kao odgovor na sve dramatinije unitavanje ivota, postaje osnov stvaralakog ivota koji predstavlja stvaranje budunosti. U igri se realizuje ono to ovek moe da bude: postajanje oveka ovekom mera je istinskog progresa. Tek kada razvoj igrakog bia postane mera ljudskog doi e do pravog razvoja univerzalnih stvaralakih moi oveka - koji mi danas moemo samo da naslutimo. Napetost, o kojoj govori Marcuse, uvek e postojati, budui da e ovek uvek teiti da bude vie nego to jeste, da e se uvek kritiko-menjalaki odnositi prema svetu u kome ivi nastojei da stvori novi, bolji svet. Meutim, priroda te napetosti bie uslovljena ostvarenjem dva temeljna uslova slobode: sloboda od prirodne nunosti (savladane sile prirode) i sloboda oveka od oveka (ukidanje klasnog drutva i eksploatacije). Ostaje trei uslov slobode, oslobaanje univerzalnih stvaralakih moi oveka - koji e dominirati u buduem drutvu i koji podrazumeva oplemenjivanje prirode i razvoj meuljudskih odnosa. Napetost u igri nije rezultat razvoja teorijskog uma, ve nastojanja oveka da realizuje svoju slobodu i stvaralaku univerzalnost - prevazilaenjem igrakih oblika u kojima se ogledaju granice koje postojei poredak namee oveku. Tenja za igrom je, u svojoj biti, tenja za slobodnim ispoljavanjem ljudskog, u osnovi, ona je najvii oblik volje da se bude ovek - stvaranje humanum-a u istom obliku. Sloboda, stvaralatvo, oplemenjena prirodnost i drutvenost - to su karakteristike igrakog, to znai igranja i igre. Istinska priroda oveka istinsko je izvorite istinske igre. Uvoenjem automatizacije stvaraju se uslovi za ukidanje represivnih i degeneriuih radnih aktivnosti, i za uspostavljanje stvaralakog rada koji prua mogunost za razvoj igrakog bia oveka i na taj nain mogunost za oplemenjivanje prirodnog bia oveka. Na osnovu stvaralakog rada, koji moe da bude samo rezultat slobodarske borbe, a ne puki sled razvoja tehnikih procesa, mogue je konano ukidanje podele rada na umni i telesni, kao i privatne i javne sfere, odnosno, od oveka otuene i institucionalizovane politike moi. Uspostavljanjem vladavine stvaralakog rada nestaje najvaniji uzrok udvajanja sveta na svet brige (rada, trpljenja, nesree) i na svet sree (iluzorna igra). Rad postaje ne samo prva ivotna potreba (Marx), nego prva ljudska potreba, a igra prestaje biti kompenzaciona aktivnost i postaje najvii oblik spontane stvaralake samorealizacije oveka i meuljudskog zbliavanja. Tek kad rad ne bude aktivnost u kojoj se ovek otuuje od sebe kao stvaralako i slobodarsko bie; kad u stvaralakom oveku bude ukinut dualizam homo faber-a i homo ludens-a; kad stvaralaki rad postane potvrda ljudske slobode, to znai kada se igrako bie oveka oslobodi svih oblika prinude - mogua je istinska igra. Radi se o postizanju jedinstva igrakog bia, igranja i igre - u slobodnom, spontanom i stvaralakom naporu, to znai o igri kao nainu realizovanja igrakog kroz stvaralaki napor - samostvaranjem oveka (ljudske zajednice) u punom smislu.

Stvaralakim radom ovek ne obezbeuje samo svoju egzistenciju, ve proizvodi sebe kao stvaralako i drutveno bie. Stvaralaki kolektivizam osnov je igrakog kolektivizma. Umesto agona rata, koji dominira u sportu, treba uspostaviti ivotvorni agon koji se zasniva na nadigravanju u kome nema pobednika i poraenih i u kome se stvara telesno, emotivno, duhovno, umno obogaeni ovek. Iz nadigravanja ne sledi uklanjanje slabih i trijumf monih, ve oplemenjeni ovek, pri emu svako doivljava sebe na svoj nain razvijajui svoju individualnost. Umesto uranjanja u sebe, treba teiti irenju veza sa ljudima i obogaivanju sadraja meusobnih odnosa. Upravo se tu pojavljuje vrhunac istinske ivotvorne prakse kojom se stvara drutvo kao zajednica ljudi - tako to ovek postaje ovekom. ivot kao igra znai da je stvaranje meuljudskih odnosa najvii oblik ispoljavanja igrakog: drutveno bie oveka postaje njegovo realizovano igrako bie. Igra je proizvoenje drutva kao igrake zajednice u najneposrednijem smislu, to znai da ivljenje postaje umetniki in, a ivot umetniko delo. Radost stvaralakog realizovanja, sticanje istinskog potovanja kroz druenje (igranje) pojavljuje se u odnosu prema ekstazi koja je, u postojeem svetu, najvii oblik iivljavanja neslobode u prividnoj spontanosti. Telesni i duhovni aktivizam, bez ega nema igre, podrazumevaju stvaralaki napor: stvaralaki aktivizam je odreiva ritma igre. On je usmeren na uspostavljanje i razvoj meuljudskih odnosa i osnov je za sticanje (samo)potovanja. Igra postaje babika vetina - poraanje ljudskog stvaralakim naporom, to znai najneposredniji oblik samostvaranja oveka. Specifinost igre kao stvaralatva je u tome to se ona zasniva na spontanoj, bezuslovnoj i neposredovanoj potrebi oveka za ovekom. Istinska igra temelji se na istinskoj ljubavi koja se razvija u stvaralakom (slobodarskom) zanosu, za razliku od malograanske ljubavi koja nastaje u kontekstu borbe za novac i mo i u kojoj ne dominiraju ljudski, ve statusni simboli koji su otelotvorenje vladajuih vrednosti. Razvoj potrebe za ovekom, istinska vera u oveka, otvaranje novih duhovnih prostora, razvoj stvaralake linosti - sve su to potsticaji za istinsku igru. ovek postaje oveku najvii izazov, umesto to je sveden na sredstvo za zadovoljavanje patolokih potreba koje mu namee kapitalistika civilizacija. Doivljavanje oveka uvek iznova pojavljuje se kao mogunost novog, punijeg, lepeg... Ljudska blizina postaje izvor ivotne topline. Zajedniki ivot nema vremensku i prostornu, ve ljudsku dimenziju. Umesto to je bekstvo iz nitavila, igra postaje erupcija nesputane ljudskosti. Igranjem svet se ukida kao van-ljudska stvarnost i postaje jastvo oveka. Umesto da je raznovrsnost oblika spoljnog sveta izazov, to postaje bogatstvo unutranjeg, meuljudskog... Svet je ono to ovek nosi u sebi i to je u stanju da uspostavi sa drugim ljudima. Istinsko stvaralatvo je probraavanje spoljnog sveta u doivljaj ljudske dubine, sree... Umesto sveta nesree kao negativnog osnova za igru, koja je izraz beznadenog pokuaja bekstva iz drutva, svet srenih ljudi postae osnov i inspiracija za razvoj bogate igrake linosti. Istinska igra nije samo najvii umni odnos oveka prema svetu; nije samo samosaznanje i samoizraavanje, ve je i samostvaranje oveka i kao takva najpotpuniji oblik doivljavanja sveta. ovek vie nee iveti u svetu prema kome e se odnositi kao neemu (za)datom i van-ljudskom, ve e doivljavati svet kao svoje delo, to znai kao svoju ispoljenu (a ne ospoljenu) ljudskost. Nije to prividno totalizovanje sveta pukim subjektivizmom, kao to je to u romantizmu, ve totalizovanje slobodarsko-stvaralakim aktivizmom iji je glavni proizvod drutvo kao zajednica slobodnih ljudi. Igranje postaje najvii oblik prisvajanja sveta od strane oveka, to u krajnjem znai prisvajanje sebe samoga bez ostatka. ovek nee postizati jedinstvo sa svetom putem rada, tehnike, igre, umetnosti... - ve e initi svet: stvaranje sveta postae samo-stvaranje oveka; jedinstvo sa svetom postae jedinstvo oveka sa ovekom. Razvoj oveka kao univerzalnog stvaralakog bia slobode i obogaivanje meuljudskih odnosa postae mera razvoja sveta. Sam ivot postae najvii simbol ljudskog.

U svetu slobode pravu vrednost dobie poetski govor, s tim to on podrazumeva i govor telom. U tom smislu ne jezik, ve igra postaje najvii oblik uspostavljanja ljudskog zajednitva. Umesto ivljenja ivotom odabranih, kao to je to kod Nietzschea, vrhunac ivota postae ivljenje ivotom slobodnih, stvaralakih ljudi; umesto aristokratske klase kao organske zajednice koju ujedinjava parazitizam i egzistencijalni strah od radnika, najvii izazov postae drutvo kao organska zajednica slobodnih stvaralakih linosti; umesto potrebe za tlaenjem, represivnog normativnog svoda i represivnih estetskih kanona (kojima se odreuje elitistiki klasni status), dominirae potreba oveka za ovekom kao telesnim i duhovnim biem; umesto podreivanja deteta represivnom normativnom ablonu, vaspitanje deteta ivljenjem ivota slobodnih stvaralakih linosti postae osnovni pedagoki princip... Radi se o prevazilaenju fragmentizovanog i ostvarenju sintetikog oveka koji predstavlja jedinstvo apolonskog i dioniskog, to nee biti privilegija novog plemstva, kao to je to kod Nietzschea, ve elementarno pravo i mogunost oveka. ovek nema gde da se vrati. On mora da izgradi svoj dom koji nikada nije imao. U predsokratovskom vremenu ovek nije bio u svom svetu, ve je to bio svet bogova koji su mu privremeno dodeljivali svoje moi da bi mogao da ih zabavlja. Za razliku od antike gde ovek nije mogao da bude u jedinstvu sa biem, u dananjem svetu stvorene su mogunosti da ovek dosegne do bia. Postajanje oveka ovekom i stvaranje bia isti je proces: samostvaranje oveka postaje samostvaranje bia. Prava istorija poee onda, kad igrako bie oveka postane neprikosnoveno izvorite njegovog ivota. Prvo je bila igra.