Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

Prevela s francuskog Gordana Breberina

Naslov originala Frdric Lenoir Comment Jsus est devenu Dieu

Copyright Librairie Arthme Fayard, 2010 Translation Copyright 2011 za srpsko izdanje, LAGUNA

Mudrost boja, to jest mudrost koja je iznad ljudske, u Hristu je poprimila ljudsku prirodu i Hrist je bio put spasenja. Baruh de Spinoza Teoloko-politiki traktat

Jelena Dobrilovi

UVOD

A vi ta velite ko sam ja?1 Ovo pitanje, koje je Isus uputio svojim uenicima (Marko, 8:29), nije nimalo izgubilo znaaj iako je prolo gotovo dve hiljade godina od njegove smrti. tavie, mnogobrojni odgovori davani vekovima jo su zgusnuli veo koji obavija identitet tog oveka. Ko je Isus? Prorok? Harizmatini vizionar? Duhovni uitelj? Mesija koga ekaju Jevreji? Olienje boanskog principa? Ludak koji je verovao da ga alje Bog? Mudrac? Ovaploenje Boga? Bez obzira na to da li smo oarani Isusovim ivotom i njegovom porukom ili nam je naprosto zanimljiv neverovatan uticaj koji je u istoriji sveta imao taj ovek raspet na krstu s nepunih trideset est godina, to je i dalje kljuno pitanje. S njim se suoava i istoriar religija i to iz jasno odreenog razloga: Isus je jedini osniva religije, jedini veliki mudrac ili mistik u istoriji iji je pravi identitet
1 Svi navodi iz Novog zaveta dati su prema prevodu Vuka Karadia u redakciji Komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC. (Prim. prev.)

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

obavijen sumnjom. Mojsije, Konfuije, Buda, Sokrat ili Muhamed uvek su se predstavljali kao obini smrtnici. Bilo da su smatrani mudracima ili prorocima, to su uvek ljudska bia u punom smislu rei: uenici im nisu pripisali nijednu re koja ostavlja bilo kakvu dilemu u vezi s njihovom prirodom. Isus je izuzetak. Iz dva razloga. Autori prvih pisanih svedoanstava o njemu (sinoptikih jevanelja i Pavlovih poslanica) teili su da pokau kako je on ujedno i ovek i vie od oveka. Kako je u posebnoj vezi s Bogom. Zbog jedinstvenog odnosa s boanskim, on je posebno bie u istoriji oveanstva. U pomenutim tekstovima jednoduno se tvrdi da su Isusovi uenici videli kako je on vaskrsao iz mrtvih. To je neverovatan dogaaj u pravom smislu te rei, ali je uvrstio i ojaao njihovu poljuljanu veru posle uiteljeve tragine smrti. Takvo svedoenje bez obzira na to da li je istinito ili lano jedinstveno je u istoriji religija: ni u jednoj drugoj religiji nije se tvrdilo da se osniva ili veliki duhovni uitelj vratio iz mrtvih, prikazivao etrdeset dana svojim uenicima u telu koje je od mesa (on jede, mogu da mu dodirnu rane) i, u isti mah, sjajno (prolazi kroz zatvorena vrata). Kako emo ubrzo videti, sam Isus sudei po reima koje mu se pripisuju ostaje veoma neodreen u vezi sa sopstvenim identitetom. On odbija da jasno odgovori svojim protivnicima, opsednutim tim pitanjem: Jesi li ti Hristos, sin Blagoslovenoga?, zanima vrhovnog svetenika u Jerusalimu. Jesi li ti car judejski?, pita ga rimski namesnik Pontije Pilat. Ti kae, odgovorie mu zagonetno Isus

i tako zapeatiti presudu. Kad govori o sebi, Isus koristi izraze Sin Boiji i Sin ovjeiji, koji se mogu tumaiti unedogled, i dodeljuje sebi poseban status, status izaslanika Boga koga naziva svojim Ocem i s kojim ga, kako tvrdi, vezuje naroita bliskost. Nikad se, meutim, ne predstavlja kao ravan Bogu. On dolazi od Boga, njegovo roenje je prikazano kao udesno i vaskrsava iz mrtvih, ali prva svedoanstva, napisana u decenijama posle njegove smrti, nikada otvoreno ne pominju njegovu boansku prirodu. Treba saekati poetak II veka i Jevanelje po Jovanu da bi Isus bio prikazan kao ovaploenje Boga. On tada nije vie samo ljubljeni Sin Oca, Boji izaslanik i Mesija ve sm Bog koji je poprimio ljudsku prirodu. U poetku bjee Logos (Rije), i Logos bjee u Boga, i Logos bjee Bog [...]. I Logos postade tijelo i nastani se meu nama, pie autor etvrtog jevanelja u uvodnom delu. Tako je roena teorija o bogooveku. Takva tvrdnja, koja se snano protivi kako jevrejskoj veri tako i ljudskom razumu, pokrenue mnoge rasprave unutar hrianstva u povoju. Kako Bog moe da se otelotvori, a da pritom ne izgubi potpuno transcendentni status? Moe li Bog da pati i umre? Kako pomiriti ljudsko i boansko u Isusovoj linosti? Ako je Isus Bog, zato govori o svom Ocu, koji ga je poslao? Postoji li vie boanskih linosti? Ukoliko postoji, kako se moe i dalje govoriti o jedinom Bogu, to je temelj monoteizma? * * *

10

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

11

Posle Jevrejina Filona Aleksandrijskog hrianski mislioci koriste pojmovne kategorije grke filozofije kako bi pokuali da ree navedene paradokse, te bolje razumeju i odrede Isusov identitet. Tako u II i III veku nastaje itava jedna teoloka gramatika. Mnoe se definicije, poto u svim velikim centrima hrianske misli Aleksandriji, Antiohiji, Carigradu, Rimu nastoje da definiu Isusov zagonetni identitet. Duhovi se raspaljuju i svae zaotravaju, to je praeno iskljuenjima i anatemama. Kako su hriani i dalje manjina koju proganja rimska vlast, privrena mnogobotvu, jedina svrha tih svaa jeste ispoljavanje vere. Tako e biti sve do poetka IV veka, kada neoekivan dogaaj preokree situaciju: car Konstantin odluuje ne samo da obustavi progon hriana nego i da ujedini carstvo pod okriljem te vere, koja je, smatra on, puna vrlina i kadra da se bori protiv propadanja rimskog drutva. On je, meutim, rano uvideo da nesuglasice meu hrianima u vezi sa Isusovom prirodom podrivaju njegov plan. Neophodno je da se Hristovi uenici dogovore o tom kljunom pitanju. Stoga, prvenstveno iz politikih razloga, 325. saziva u Nikeji sabor na kome su se okupili hrianski velikodostojnici iz svih delova ogromnog carstva, pa ak i van njega. Preklinje ih da se sloe oko najznaajnije nepoznanice koja ih deli ve dva veka: ko je Isus? ovek koga je Bog izabrao, koga je Otac ak uzdigao na boanski poloaj, ili sam Bog koji je postao ovek? Morae da proe vie od jednog veka estokih svaa i rasprava i bie potrebna jo tri sabora i vrsta odlunost

Konstantinovih naslednika pre nego to velika veina hrianskih teologa postigne konsenzus kojim se usvaja osnovna hrianska dogma: dogma o Svetom trojstvu.2 Bog je istovremeno jedan i trojan: Otac, Sin i Duh. Sin (ili Logos) ima dvojnu prirodu, boansku i ljudsku, budui da je ljudsko otelotvorenje boanskog Logosa. Isus se stoga smatra i istinskim Bogom i istinskim ovekom, roenim a ne stvorenim od iste supstancije (ousia) kao Otac. Ta sloena teoloka formulacija postaje i ostaje osnova hrianske vere, bez obzira na crkve: katoliku, pravoslavnu ili protestantsku. Ni druge formulacije nisu, meutim, nestale; one su iznedrile otpadnike crkve, koje jo postoje u Americi, Indiji, Etiopiji, Iraku, Siriji ili Egiptu. Ti manjinski hriani ostaju ivi svedoci drugih shvatanja svojstvenih prvobitnom hrianstvu, koje je ostavilo veliki znak pitanja u vezi sa Isusovim pravim identitetom. Po svemu sudei, da nije bilo politikog voluntarizma rimskih careva, hrianstvo bi ostalo pluralistiko i razne pretpostavke o Isusovom identitetu nastavile bi uporedo da postoje. Da li su Konstantin i njegovi naslednici uinili uslugu hrianstvu time to su ga pretvorili u zvaninu veru carstva i to su po svaku cenu eleli njegovu doktrinarnu koheziju? Teko je odgovoriti na to pitanje. S jedne strane, primoravajui hriane da se dogovore o temelju svoje vere, ojaali su njihovo jedinstvo, ali i veru i politiki uticaj u drutvu. Istovremeno, u crkvu su ubacili klicu
2 U terminologiji Srpske pravoslavne crkve Sveta trojica. (Prim. prev.)

12

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

13

netrpeljivosti (prihvatljivo je samo jedno versko shvatanje) i elju za vlau (vera upravlja drutvom). Te dve crte e ubrzo prouzrokovati dramatine posledice: progon Jevreja i nevernika, a zatim i jeretika, koji dostie vrhunac sa osnivanjem srednjovekovne inkvizicije otpadnici se osuuju i spaljuju kako bi se ouvalo jedinstvo drutva pod okriljem crkve. Takvi postupci su, oigledno, potpuno protivreni Isusovoj poruci, poto se on zalae za razdvajanje politike i verske vlasti, za nenasilje i ljubav prema blinjem. Treba li onda govoriti o Konstantinu kao o trinaestom apostolu, kako su ga zvali mnogi crkveni oci ne bi li istakli njegovu odluujuu ulogu u irenju hrianstva? Ili kao o novom Judi, koji je favorizovao mladu hriansku veru, nateravi je pritom da izgubi duu?

Pitanje Isusovog identiteta je crvena nit koja omoguava da se razume razvoj hrianstva u prvim vekovima njegovog postojanja. Ono nas usmerava kako bismo ne samo shvatili hrianstvo u svoj njegovoj sloenosti ve i uoili intelektualne i politike aspekte nastanka te vere kao svetske religije. To je zapanjujua pria o grupici ubeenih vernika, koja se od sekte, ugnjetavane i prezrene od veine intelektualnih elita, za nekoliko decenija uzdigla do glavne religije u carstvu, poto je usisala i preformulisala celokupno intelektualno naslee antike kako bi iznedrila novu civilizaciju zasnovanu na veri u Isusa.

Ta pripovest se odigrava u tri ina, koji predstavljaju tri velika dela ove knjige: I in: I vek. Isusov ivot i smrt, nastanak prvobitne crkve, iji su pripadnici u poetku iskljuivo Jevreji, a zatim i preobraeni pagani. Isus se pojavljuje kao ovek drugaiji od ostalih, koga je jedini Bog poslao da spase oveanstvo. II in: II i III vek. Jerusalimski hram je sruen, raskid izmeu Jevreja i hriana je potpun; hrianstvo se razvija u celom carstvu i teolozi se pitaju ko je Isus u sutini: je li on ovek ili Bog? Hriani su prezreni i izloeni progonima. III in: IV vek i prva polovina V veka. Hrianstvo postaje zvanina vera u carstvu i, pod pritiskom careva, tei se doktrinarnom jedinstvu. Na nekoliko velikih vaseljenskih sabora razrauje se pravoverje i osuuju jeresi. Izmeu prvog sabora, na kom su se oko 50. godine u Jerusalimu okupili apostoli kako bi raspravljali o odnosu izmeu hrianske vere i jevrejskog Zakona,3 i sabora u Halkedonu 451, na kom je usvojena konana dogmatska formula Trojstva, protekla su etiri veka. etiri veka unih rasprava i svaa zbog razliitih tumaenja, ali i iskuavanja i sazrevanja vere. etiri veka koja su prekalila hrianstvo i oblikovala sva njegova lica koja emo sretati u njegovoj dugoj istoriji ponizno, milosrdno, progonjeno, ali i netrpeljivo i progoniteljsko. etiri veka koja su, s obzirom na kasniju sudbinu zapadne hrianske civilizacije, promenila izgled sveta.
3 Tora. (Prim. prev.)

14

Frederik Lenoar * * *

Nakon to izloim ovu istorijsku pripovest u tri ina, u epilogu knjige vratiu se, s jednim linijim pristupom, centralnom pitanju: ko je Isus? Premda ono vie ne izaziva otre rasprave, videemo da nije nita manje aktuelno i da jo proganja nae savremenike, bez obzira na to da li su hriani ili nisu. Godine 2007. ve sam objavio jedno delo o Isusu Le Christ philosophe.4 Namera mi je bila da pokaem kako je etika poruka jevanelj jednako dostojanstvo svih, pravda i dareljivost, nenasilje, emancipacija pojedinca u odnosu na grupu i ene u odnosu na mukarca, sloboda izbora, razdvajanje politikog i verskog, bratstvo meu ljudima snano uticala na moderni humanizam i to uprkos crkvi, koja se dobrim delom udaljila od tih naela. Dajui prednost filozofskoj i moralnoj dimenziji jevanelj, namerno sam ostavio u drugom planu problem Isusovog identiteta i njegove jedinstvene veze s Bogom. Mnogi itaoci su mi pisali kako bi me s pravom podsetili da je to ipak kamen temeljac hrianske vere. Mene ta tema takoe zanima ve vie od dvadeset pet godina i eleo sam da joj se posvetim u nekom novom delu. To sam sada ovde uinio.

Prvi deo

Isus u oima savremenika

(I vek)

4 Hrist filozof. (Prim. prev.)

15

Izvori

Pre nego to se pozabavim Isusovim identitetom, ukratko u podsetiti na raznovrsnost izvora zbog onih koji su slabo upoznati s ovom temom: kako znamo za Isusa i njegovu poruku? Znamo najpre iz nehrianskih izvora, iz svedoanstava nekih klasinih autora. Tako Svetonije poetkom II veka pie u ivotu Klaudijevom da je car oko 49. godine (ili 41.5) odluio da protera Jevreje iz Rima jer su se stalno bunili na podsticaj Hrestosa [Hrista]. U tom razdoblju postoje, dakle, ljudi koji se pozivaju na Hrista, to e malo kasnije biti potvreno jednim pismom Plinija Mlaeg upuenim caru Trajanu 111. ili 112. godine. Namesnik u njemu priznaje da ga zbunjuju hriani, koji pevaju zajedno pesmu u ast Hrista kao boga,6 i pita svog vladara kakav stav da
5 Istoriari su podeljeni po pitanju tanog datuma tog dogaaja. 6 Navodi iz Pisama Gaja Plinija Mlaeg dati su prema prevodu Albina Vilhara u izdanju Srpske knjievne zadruge, Beograd, 1982. (Prim. prev.)

17

16

18

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

19

zauzme prema njima. Oko 120. godine rimski istoriar Tacit pie kako u Rimu postoje ljudi omraeni zbog svojih gadosti, a koje prosti narod nazivae hrianima. Ime im to dolazi od Hrista, koji je za Tiberijeve vladavine bio pogubljen po naredbi prokuratora Pontija Pilata7 Pored klasinih spisa, Isusovo postojanje takoe potvruju tekstovi potekli od pripadnika jevrejske zajednice. Tako krajem I veka jevrejski istoriar Josif Flavije pripoveda kako je 62. godine Jakov, brat Isusov, koji je nazvan Hristom, osuen na kamenovanje, a u Jevrejskim starinama dodaje da je Isus bio mudar ovek, [...] kao uitelj naroda inio [je] udna dela, koja su sa radou primana. On privue k sebi mnoge Judejce, kao i mnoge Grke. [...] Iako ga je Pilat [...] podvrgnuo smrti na krstu, ostali su mu verni oni koji su Ga bili zavoleli od poetka. [...] I do dananjeg dana postoji optina hriana.8 Isus se dvaput pominje i u Vavilonskom talmudu, u kome je prikazan kao udotvorac koji je skrenuo Izrailj s pravog puta.9 Ipak, najvei deo dokumentacije nalazi se u najstarijim tekstovima Novog zaveta, koji su delo ako ne Isusovih savremenika i oevidaca njegovog ivota, ono bar njihovih neposrednih naslednika. Dvadeset sedam knjiga Novog zaveta napisano je izmeu kraja 40-ih godina I veka, to jest dvadesetak godina posle Isusove smrti, i 20-ih godina II
7 Anali, 15, 44. 8 Jevrejske starine, 18, 6364. 9 Sanhredin, 43a i 170b.

veka. Pisma iji je autor apostol Pavle prvi tekstovi koji govore o Isusu i etiri jevanelja jesu vrlo dragocen izvor informacija o Galilejcu. Nita, meutim, nije ukazivalo na to da e Pavle postati privilegovani svedok nastanka hrianstva, utoliko pre to za ivota nikada nije sreo Isusa. Pravo ime bilo mu je Savle i roen je u Tarsu, u dananjoj Turskoj, na pragu nae ere. Potekao iz porodice bogatih jevrejskih trgovaca koji su imali rimsko dravljanstvo, razvija se unutar te dijaspore,10 koja dobro poznaje i Toru i klasinu knjievnost, tj. govori i hebrejski i grki. Odgajen je u vrlo pobonoj farisejskoj11 sredini, pa u prvo vreme pokazuje snano neprijateljstvo prema pokretu Isusovih uenika i neumorno se bori protiv njih. Sve do neverovatnog preokreta sudbine. Kad je po nalogu jerusalimskog prvosvetenika krenuo za Damask da kazni Isusove uenike, doiveo je dirljivu viziju: ukazao mu se vaskrsli Hrist. Savle, Savle, zato me goni?, pitao ga je. To je bilo oko 36, otprilike est godina posle Isusove smrti. Ovaj dogaaj je i bukvalno prevrnuo nepopustljivog konjanika pao je na zemlju. Za njega sada vie nema nikakve sumnje: Isus je stvarno Mesija najavljen u Svetom pismu, onaj koga Jevreji odavno ekaju. Od progonitelja hrianstva u povoju, on postaje
10 Zajednica Jevreja koji ive izvan Izraela. 11 U Isusovo vreme judaizam nije jednoobrazna struja. Sastoji se od mnotva grupa (eseni, sadukeji, ziloti, baptisti itd.) koje nude isto toliko pogleda na Hram i tumaenja Tore. Fariseji su jedna takva grupa.

20

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

21

neumorni podstreka njegovog irenja koji neprekidno putuje od Male Azije do Sredozemlja i natrag. Pavle je autor vie pisama nazvanih poslanice; re je o proznim pismenim porukama namenjenim celoj zajednici vernika. Istoriari razlikuju autentine poslanice one koje je zaista on napisao i koje datiraju iz 50-ih godina I veka: Prva poslanica Solunjanima, Poslanica Galatima, Poslanica Filipljanima, Poslanica Filimonu, Prva i Druga poslanica Korinanima i Poslanica Rimljanima od onih sastavljenih pod njegovim uticajem, ali koje on najverovatnije nije napisao: Druga poslanica Solunjanima, Poslanica Efescima, Poslanica Koloanima, Poslanica Titu, dve poslanice Timoteju i, najzad, ona upuena Jevrejima. Pavlova pisma obezbeuju povlaen pristup Isusovoj poruci, ali, s druge strane, pruaju malo podataka o uiteljevom ivotu: to pokazuje da se usmeno predanje vrlo brzo iri i da apostol smatra kako nema potrebe da podsea na dogaaje poznate svima. Na sreu, nekoliko godina kasnije jevanelisti zapisuju najvanije epizode iz Isusovog ivota, svedoanstva koja su od kljunog znaaja ako hoemo da shvatimo iznutra kako Nazareanina doivljavaju njemu bliske osobe. Markovo jevanelje12 je najstarije. Marko, kome crkveno predanje pripisuje taj tekst, nije bio apostol, ve uenik Svetog Petra, iji je tuma u toj Isusovoj biografiji, po
12 Re jevanelje znai dobra vest: u ovom sluaju, to je vest o vaskrsnuu Isusa Hrista i spasenju obeanom ljudima.

svemu sudei nastaloj u drugoj polovini 60-ih godina I veka. Jevanelje po Marku je najkrae i najblie istorijskim injenicama. Napisano je verovatno u Rimu, grubim, zajedljivim stilom, neoptereenim udesnim detaljima. Autor se, po svoj prilici, obraa paganima preobraenim u hrianstvo, poto se trudi da objasni jevrejske obiaje. Isus Hrist je odmah predstavljen kao Sin Boiji (Marko, 1:1). Prenosei Isusove rei i izvetavajui o izleenjima i drugim njegovim udima, ali i o njegovom stradanju i vaskrsnuu, autor hoe da pokae kako je to jedinstveno bie boanskog porekla. S druge strane, ne kae ni re o Isusovom roenju i detinjstvu, koji e popuniti dobar deo Matejeve i Lukine knjige. Jevanelje po Mateju je nastalo 80-ih godina I veka u Siriji, a pripisano je cariniku (porezniku) koji je postao apostol, mada se ne zna ko ga je stvarno napisao. Izvesno je da je taj obimni tekst ujednaenog ritma delo pisca jevrejskog porekla koji odlino vlada grkim. On odraava brige judeohriana, poto tada poinju da ih zlostavljaju u sinagogama (ne zaboravimo da je Isus, kao i njegovi prvi uenici, bio Jevrejin). Cilj mu je, dakle, da dokae kako Hrist ispunjava obeanja data jevrejskom narodu i ostvaruje proroanstva iz Starog zaveta. Jevanelje po Luki, nastalo otprilike u vreme kad je iveo Matej, obraa se hrianima paganskog porekla. Predanje ga pripisuje Luki, ljekaru ljubljenom (Poslanica Koloanima, 4:14), Pavlovom ueniku poreklom iz Antiohije u Siriji. Napisano je pod snanim uticajem grke

22

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

23

kulture (uostalom, moda je autor svoje jevanelje i napisao u Grkoj). Luku esto prikazuju kao prvog istoriara hrianstva, a napisao je i Dela svetih apostola, ivopisnu priu o nastanku i razvoju prvobitne crkve. Luka se od ostalih jevanelista razlikuje po preciznosti: on detaljno govori o Isusovom ivotu, od roenja (zadravajui se na njegovoj privrenosti porodici) do smrti, a zatim i vaskrsnua. Svrha Lukinog rada jeste da pokae kako je Isusova vokacija univerzalna iako je on Mesija najavljen u jevrejskim spisima: spasenje se nudi kako Jevrejima tako i nevernicima. Napomenimo da su ova tri jevanelja, po Marku, Mateju i Luki, nazvana sinoptikim (na grkom synopsis znai pregled): kako manje-vie slede istu pripovedaku nit, kad se stave u tri uporedne kolone, mogue je analizirati slinosti i razlike izmeu njih. etvrto jevanelje, ono po Jovanu, veoma se razlikuje od sinoptikih jevanelja, kako po formi tako i po poruci. Nastalo je kasnije (oko 100. godine) zato u o njemu govoriti tek u drugom delu knjige a pripisano je apostolu Jovanu (sinu Zevedejevom) koga neki poistoveuju s uenikom koga ljubljae Isus koji se u njemu pominje. U svakom sluaju, to jevanelje, napisano vrlo poetskim stilom, sastavio je hrianin jevrejskog porekla iji je prikaz Hrista ponekad umnogome drugaiji od onog izloenog u sinoptikim jevaneljima: neke epizode su izostavljene (na primer, preobraenje, iskuavanje Hrista u pustinji), dok su neke dodate (svadba u Kani, susret sa Samarianinom,

vie putovanja u Jerusalim a ne samo jedno...). Isusov portret u njemu odraava lagano sazrevanje hrianske misli: u Jevanelju po Jovanu Nazareanin se prvi put poistoveuje sa samim Bogom. Prema predanju, apostol Jovan je napisao i tri pisma upuena hrianskim zajednicama u Maloj Aziji, kao i Otkrivenje, nastalo oko 100. godine. Ova poslednja, spektakularna pria najavljuje progonjenim hrianima Hristovu konanu pobedu nad silama zla u obliku niza simbolinih vizija. Na tekstove Novog zaveta jedine koje je Crkva priznala za autentine na saboru u Kartagini krajem IV veka nadovezuju se i drugi hrianski izvori, takozvani apokrifi (tajni, skriveni spisi). O tome u nadugako pisati u narednom delu ove knjige, posveenom II i III veku, poto su ti izvori, mnogo uzdraniji kad je re o Isusovom ivotu, nastali znatno posle etiri jevanelja i bitni su pre svega za razumevanje teolokih sporova u kasnijim vekovima.

Kao to vidimo, ima dovoljno dokumenata iz kojih se moemo obavestiti o Isusu. Samo se malobrojni ljudi iz antike mogu pohvaliti da su bili povod za toliko mnotvo spisa, bar to se tie tekstova sauvanih do danas. Te izvore ipak treba prouavati s neophodnom kritikom distancom, prevashodno zato to im nedostaje objektivnost, bilo da su posredi rimski ili jevrejski tekstovi obino neprijateljski nastrojeni prema mladoj hrianskoj zajednici ili oni potekli od prvih Isusovih uenika: jasno je

24

Frederik Lenoar

da su oni, budui oarani svojim uiteljem, mogli ulepati priu, namerno ili nehotice. Ma koliko nesavrena, ta dokumentacija neosporno svedoi o Isusovom postojanju i omoguava da se stekne prilino jasna predstava o najznaajnijim trenucima u njegovom javnom ivotu. Ali da li omoguava da se donesu vrsti zakljuci o njegovom pravom identitetu? Stvar se ovde zapetljava...

ovek pun paradoksa

Ko je Isus? Da bismo odgovorili na to pitanje, krenimo od poetka i pokuajmo da zaokruimo ono to o njemu kau njegovi savremenici. Prelazimo, dakle, na najstarije tekstove hrianske zajednice, to jest na Pavlova pisma i tri sinoptika jevanelja. Ti spisi daju potpuno razliita vienja. Oni ni izdaleka ne iznose konaan zakljuak o Isusovom identitetu, ve muku mue da ga tano opiu. Neuhvatljivi Nazareanin pojavljuje se u prvom redu kao ljudsko bie u punom smislu rei, ali izrazito paradoksalno bie.

Obian ovek
Izmeu 7. i 4. godine pre nae ere izvesna Marija donosi na svet maliana koga odluuje da nazove Jeua Bog spasava na hebrejskom. Monah Dionisije Mali pogreio je,

25

26

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

27

naime, kad je u VI veku raunao datum Isusovog roenja: on nije roen ni nulte godine ni 25. decembra, na veoma simbolian dan zimske kratkodnevice. Istini za volju, treba priznati da je nemogue utvrditi tanu hronologiju Isusovog ivota. Jedino se gotovo sa sigurnou zna da je roen malo pre 4. godine pre nae ere (to je godina smrti Iroda Velikog, poto je, prema Matejevom svedoenju, Isus roen u vreme njegove vladavine) i da je umro na Pashu, najverovatnije 30. godine, dakle s trideset pet ili trideset est godina. Senka sumnje lebdi i nad mestom njegovog roenja. Premda jevanelisti Matej i Luka navode da je dete roeno u Vitlejemu, gradu kralja Davida ija je vladavina u X veku pre nae ere zlatno doba Izraela moda je posredi ekstrapolacija iji je cilj idealizovanje Isusovog roenja, kao to emo videti neto kasnije. Po miljenju mnogih istoriara, verovatnije je, naime, da je Isus roen u Nazaretu. U svakom sluaju, u tom gradu je proveo celo detinjstvo i mladost po njemu je, uostalom, dobio nadimak Nazareanin.13 Nazaret se nalazi u Galileji (na severu dananjeg Izraela), izmeu Sredozemnog mora, jezera Tiverijade i reke Jordan. To je plodna i zelena oblast, proarana
13 Matej (2:23) povezuje taj nadimak s gradom Nazaretom. Re Nazareanin ostaje, meutim, zagonetna. U Starom zavetu (Brojevi 6:121) re nazirej oznaava osobu koja je odvojena, to jest posveena Bogu; Samson je savren primer. Stoga se neki egzegeti pitaju da li je Isus bio nazirej.

vonjacima i maslinjacima, bogata vodenim tokovima. Kraj gde se lepo ivi: za razliku o susedne Judeje, u Isusovo vreme ona nije bila pod direktnom vlau Rimskog carstva. Ipak, mada Galilejom upravlja njen kralj (iz jevrejske dinastije Irodovaca), ne treba se zavaravati: on je orue rimske vlasti. Ta pokrajina nije na dobrom glasu meu obrazovanim Jevrejima iz Judeje: Da nisi i ti iz Galileje? Ispitaj i vidi da prorok iz Galileje ne dolazi, odgovaraju osorno fariseji Nikodimu, koji je doao da brani Isusa (Jovan, 7:52). Galilejo, Galilejo, ti mrzi Toru!,14 uzvikuje veliki rabin Johanan ben Zakaj oko 70. godine: stanovnitvo tog kraja, kasno preobraeno u judaizam, i dalje bije glas da je bezbono, glas koga e se teko osloboditi. Nije, dakle, udno to onovremena verska elita Isusa smatra neukim palananinom dostojnim prezira. Potekao iz skromne sredine, mladi se bavi drvodeljskim zanatom, koji je nauio od oca Josifa. Nije li ovo drvodjelja?, ude se stanovnici Nazareta kad ga uju kako poduava u sinagogi (Marko, 6:3). Poto se posvetio manuelnom radu, Isus sigurno nije proveo mnogo vremena u kolskoj klupi. Izraava se na aramejskom, jeziku naroda, pre nego na hebrejskom premda sigurno poznaje njegove
14 Torom se naziva prvih pet knjiga jevrejske Biblije, to jest Petoknjije. Te knjige govore o istoriji oveanstva i jevrejskog naroda od stvaranja sveta do Mojsijeve smrti. Re je o Postanju, Izlasku, Knjizi levitskoj, Brojevima i Ponovljenim zakonima.

28

Frederik Lenoar

Kako je Isus postao Bog

29

osnove. Budui da se razvija u jednom kosmopolitskom drutvu, moda ak vlada i osnovama grkog i latinskog. U svakom sluaju, ume da ita, poto je u Jevanelju po Luki (4:1620) prikazan kako ita knjigu proroka Isaije u kapernaumskoj sinagogi. Kao i svi naroito na Istoku, gde su porodine veze vrlo vrste ovek iz Nazareta razvija se u krugu porodice. On ima brau i sestre. Prema Novom zavetu, najmanje ih je estoro etvorica brae: Jakov, Josif, Simon i Juda; to se tie sestara, njihova imena se nigde ne navode. To pominjanje brae i sestara udi ako znamo koliko su Matej i Luka, a zatim i crkva, insistirali na Marijinom devianstvu. Ovaj podatak je takoe tumaen na razliite naine: po miljenju jednih, ta braa i sestre su Josifova deca iz prvog braka; po shvatanju drugih (naroito liberalnih protestanata), re je o deci koju su Marija i Josif zaeli posle Isusovog roenja tako se uva dogma o devianskom roenju najstarijeg deteta, ali je to u suprotnosti s tvrdnjom o Marijinom venom devianstvu; najzad, neki istiu injenicu da na hebrejskom i aramejskom re koja znai brat moe oznaavati i roake...15 Kako bilo da bilo, neki lanovi Isusove porodice odigrae posle raspea vanu ulogu unutar hrianske zajednice koja se raa u Jerusalimu. Kako je ovek iz Nazareta izgledao? Njegov fiziki izgled nam izmie, ali ga zato drevni izvori opisuju kao
15 U smislu: brat od strica, tetke ili ujaka. (Prim. prev.)

pravo pravcato ljudsko bie, koje voli dobar zalogaj i koje neprijatelji ak predstavljaju kao izjelicu i vinopiju (Matej, 11:19). Isus, ljubitelj mesa i vina, simbola gozbe u antici, ostavlja utisak veseljaka. Ali ipak smrtnog. Nazareanin je verovatno raspet 7. aprila 30. godine. Kao i svi, i Isus se uasno boji smrti. Zar dan uoi izvrenja kazne, dok se moli na Maslinovoj gori, ne kae Bogu: Oe, kad bi htio da pronese ovu au [to jest, njegovo rtvovanje] mimo mene! Ali ne moja volja, no tvoja neka bude! (Luka, 22:42)? Toliko je uzrujan da lui kapi krvi umesto znoja (Luka, 22:44) ta pojava, koju lekari zovu hematidroza, posledica je snanog stresa. A na krstu oajno vie: Boe moj! Boe moj! Zato si me ostavio? (Matej, 27:46). Isus je, naime, osuen na poniavajuu smrtnu kaznu, koja je u ono doba tradicionalno rezervisana za robove i pljakae: osuen je na raspee, uzrok uasnih patnji i najveeg ponienja, poto je na krstu bivalo izloeno nago telo osuenik. Takvom smru moe se delimino objasniti zato e mnogi pagani i Jevreji odluno odbijati da u Isusu vide makar trunku boanskog. Bog ili Boji sin ne moe umreti, objanjavae oni. Pogotovo ne kao rob! Pomisao na raspetog Hrista naprosto je Judejcima sablazan, a Jelinima ludost, pie Pavle (Prva poslanica Korinanima, 1:23).

* * *