Слог

Слог је гласовна језичка јединица која се остварује једним изговорним захватом. Њега може чинити и
један глас, под условом да је самогласник. У предлозима се, примерице, могу наћи слогови сачињени од
само једног гласа: о /возу/, у /кући/ итд., али то мора, поновимо, бити самогласник. У речима са више
гласова, самогласника и сугласника, носилац слога може бити само самогласник и гласник (сонант) р,
ређел или н, било сам, било са једним или више сугласника, а граница слога у речи је иза самогласника, а
испред сугласника: у-ко-ли-ко, не-ка-да, ве-лик.
Слогове можемо поделити на отворене: ма-ма, по-ло-ми-ти, када се завршавају самогласником, тј.
затворене, када се завршавају сугласником: от-вор, слом-љен.
Поред правила да се слогови завршавају самогласником, треба имати на уму следеће:
•Ако у средини речи имамо сугласничку скупину у којој се на првом месту налази неки сливени
или струјни, граница слога биће испред ње: гво-жђе, ли-ста, зве-зда.
•Граница слога биће испред сугласничке скупине где на другом месту имамо гласник (сонант) в, ј,
р, лили љ, а испред њега било који други самогласник или гласник: то-плота, све-тлост, до-бра.
•Ако се два сонанта налазе један поред другог, граница слога биће између њих, тако да један
припада једном, а други другом слогу: мар-ва, дим-љив.
•Граница слога доћи ће и између сугласника у оној групи коју чине праскави сугласник и неки од
гласника који нису в, ј, р, л и љ: лоп-та, суд-ство.
•Ако је у скупини два сонанта на другом месту глас ј из је, које у екавском рефлексу одговара
гласу е, граница слога доћи ће испред: чо-вјек, у-мје-ти.
Дата подела на слогове заснована је на природи слога и сугласника. Ова граница је гласовна(фонетска),
јер зависи од те природе. Међутим, слогове једне речи може условити и њено значење, тако да се граница
утврђена на тај начин не мора поклапати са гласовном. Ово је семантичка или психолошкаграница, и
израженија је у сложеницама: раз-љу-ти-ти, ис-те-ра-ти јесте психолошка граница, а фонетска: ра-зљу-тити одн. и-сте-ра-ти. Разлог лежи у језичком осећају који нам говори како се предмеци (префикси) раз-,
из- и други осећају као засебни делови речи, са својим значењем.
Треба разликовати граматичку од правописне поделе речи на слогове; каткад се она може поклапати,
али се може и разликовати: ла-ста, што је граматичка, док Правопис дозвољава и ла-ста и лас-та (више у
одељку Правопис).
Акценат
Акценат (нагласак) је нарочито истицање појединих слогова или једне једносложне речи у реченици.
Ово наглашавање има три својства: јачину, висину и трајање.
Подела акцената

Акценти
У српском књижевном језику, заснованом на новоштокавском наречју, постоје четири нагласка, два
дуга и два кратка, који могу бити силазни или узлазни.
•Kраткосилазни, обележава се знаком [‶]. Слог који носи овај нагласак изговара се кратко, док

никакав ̏ . сѐљак̄ . дужине или краткоће слогова и јачине изговора у речи и реченици називамо прозодија српког књижевног језика. као што је поменуто. капѐтан ̄ . силазни могу доћи само на први слог. Напоменућемо да се у свакодневном говору јављају одступања од оба правила. Овај нагласак изговарамо дуго. ру́ка. ненаглашена дужина. висина тоне расте док јачина изговора опада пре завршетка изговора тако наглашеног слога: но̀га. никако испред. брод ̑ .на́роднӣ. кратки и дуги — + + — Ненаглашена дужина — — + Као што се види. •Дугосилазни. на трећем слогу. пећ̑ . пријатељ ̏ . даш ̑ . што такође није правилно). Овај систем умногом је очуван . Трећи члан прозодијског система. врт̏ . с тим што. тако могу и ненаглашени слогови у нашем језику бити кратки или дуги. нов̏ . Правило налаже да кратак слог може доћи било испред било иза наглашеног. висина тона стално расте. Више о овоме у следећем одељку: Преношење акцената. •Ненаглашена дужина. што је двоструки прекршај. може се јавити само иза наглашеног слога. Ову целину састављену из тона. динари ̏ ̄ . ↓ Нагласак ⁄ Слог → Једини слог Први слог Други слог Последњи слог Силазни. Знак за обележавање ненаглашене дужине јесте [ˉ]. жи́вимо ̄ . Ненаглашена дужина Као што наглашени слогови могу бити по квантитету кратки или дуги. док дуги ненаглашени слог може доћи једино после наглашеног: ју̀нак̄ . Место нагласка у речи Даћемо за почетак једну табелу ради илустрације правила̂ о нагласку. гла́ва. радници ̑ ̄ . пожѐлети. дуге или •Вишесложне речи могу имати било који од четири нагласка. једновремено са јачином изговора. нарочито у речима страног порекла. фин ̑ . поново. Имамо га у речимасин ̑ . крв̑ . а узлазни на било који сем на последњи: лађа ̑ . + силазне нагласке. а изговарамо кратко. тон је спочетка висок. одн.јачина и висина тона нагло и једновремено падају. и то тако да га јачина изговора готово не може пратити (дах се скоро губи): пе́сак. лав̏ . Тако је добијен систем од два акцента: краткосилазног и дугосилазног. гледати ̏ . тети́ва. Изговор је на следећи начин: дуго. •Дугоузлазни означавамо знаком [′].тад ̏ . зид ̑ . кратки и дуги + + — — Узлазни. •Краткоузлазни обележавамо знаком [‵]. чија је дистрибуција била потпуно слободна (могли су се наћи на било ком слогу). лепо̀тица. дан ̑ . Ово зовемо ненаглашеном (постакценатском) дужином. постоји неколико правила за наглашавање речи:̂ •Једносложне наглашене речи могу имати само кратке: сан ̏ . означава се знаком [⁀]. али званична норма их не признаје: дискутант ̏ . радник ̑ ̄ итд. а онда упадљиво пада. а иза и неколико њих. Преношење акцената (метатонија) Српски језик је на највећем делу својих територија најдаље до XIV века изједначио акценте узлазног и силазног карактера које је био наследио из прасловенског — у корист силазних. Примери: пас̏ . Микеланђело ̑ и томе слично (у ова два примера се силазни нагласци налазе на последњем. у то време је могла стајати на било којем слогу испред или иза акцента.

ауторитативнији речници (РСАНУ. Угласти знак дужине Знак [ˆ] називамо још и генитивним знаком или циркумфлексом. а служи нам за обележавање облика̂ множине када се из контекста не може утврдити ради ли се облику једнине или множине именица код којих се неки облици подударају. Међутим. То се види из примера према То се види из примера̂. Ивићу). Стране речи које доспевају у новије време у наш језик теже да наруше описани систем. додајемо падежне наставке и сл. пошто образовани говорници. Могу се. одељак изнад). постали су краткоузлазни (гора̏> го̀ра). а дугосилазни је оставио дужину (девојка ̑ > дѐвојка ̄ ). настоје да задрже изворни акценат и у српском језику. Ово је правило важило за све слогове осим првог (који нема где да пренесе акценат. РМС.̏ јунак. по П.s-s ̄ ̏ > ś-s •пренесено с отворене ултиме: душа ̄ ̏ > ду́ша •пренесено са затворене ултиме: песак ̄ ̏ > пе́сак •пренесено с унутрашњег слога: писати ̄ ̏ > пи́сати 4.). ̏ самоуслуга. (У ову сврху. па нема разлога да се изузетак чини код њених прозодијских особина.s-s̑ > s̀-s̄ •пренесено с отворене ултиме: сестре̑ > сѐстре̄ •пренесено са затворене ултиме: младић̑ > мла̀дић̄ •пренесено с унутрашњег слога: препишем ̑ ̄ > прѐпишем ̄ ̄ 3. ̑ наместим ̏ ̄ …). све док он није добио потпуну проминентност (истакнутост) и почео да се доживљава као наглашен. при доласку у наш језик. ̏ великомученик ̏ ̄ …). издвојити следећи обрасци (s је ознака за слог): 1. Од њих једино одступају неке сложенице са силазним акцентом на првом слогу друге саставнице (пољопривреда. познајући добро и прозодијске прилике страних језика. у стручнијим текстовима.s-s ̄ ̑ > ś-s̄ •пренесено с отворене ултиме: ген.̑ ђевојка. осим ако проклитика стоји испред. Да бар светитељи са твог иконостаса немају наших неимара руку према Да бар светитељи са твог иконостаса немају наших неимара руку̂ итд. У прогресивнијим пак говорима (новоштокавским) тај се систем стао развијати: тако што су јачина удара и тон акцента са слога под силазним акцентом постепено прелазили на претходни слог (конвексна тонска линија. на пример: Ужелео се пријатеља према Ужелео се пријатеља̂. в. Мада се поједини лингвисти залажу за допуштање силазних акцената ван првог слога. Слогови пре акцента који су били кратки. стари краткосилазни акценат је на месту где се пре налазио оставио краткоћу (кашика ̏ > ка̀шика). ̏ купопродаја. могу се употребити и . Брош је направљен од кости према Брош је направљен од кости̂. превукавши на себе акценат. ниже). Нови акценти названи су узлазнима. а који су били дуги — дугоузлазни (вино ̄ ̏ > ви́но). овај процес је назван метатонија.s-s̏ > s̀-s •пренесено с отворене ултиме (задњег слога): жена̏ > жѐна •пренесено са затворене ултиме: живот̏ > жѝвот •пренесено с унутрашњег слога: кревети ̏ > крѐвети 2. РСЈ) од тог правила не одступају. дана ̄ ̑ > да́на̄ •пренесено са затворене ултиме: живим ̄ ̑ > жи́вим ̄ •пренесено с унутрашњег слога: наставник ̄ ̑ ̄ > на́ставник ̄ ̄ На основу оваквог система формирана су правила дистрибуције акцената у нашем језику (в. пошто је дошало до промене тона. мн. на основу тога. страна реч — став је нормативиста — мора се адаптирати фонетски и морфолошки (занемарујемо гласове којих нема у нашем језику.у зетско-јужносанџачким говорима (жена.

бисте. јд. *вид’о и сл. Клајн сматра неправилним употребу генитивног знака када акценат није дугосилазни: *Дете је само ̂ то урадило. и сматра се неправилним. л. пошто…): Пошао је | са оцем | да купи | у граду | патике. је. ћете. те. р. дати. ћеш. те тако није правилно *к’о. му. ћу. л. Занимљиво је. не̏ добӣ. а да̂ је 3. а угласти знак дужине (циркумфлекс. И. ју. л. Напомена: угласти знак дужине графички личи на знак за дугосилазни акценат. а често се пише: *Из ових примера̂ се види…. рекох.. него се изговарају заједно са наредном речју. У неким случајевима нагласак се са ортотоничних речи преноси на проклитике (када те речи имају силазни нагласак на првом слогу). нѐ знајӯ. прилози…) и обратно. У изузетним случајевима проклитике и енклитике саме чине једну акценатску целину. Неправилно је. л. а то је код глаголских облика који се својим обликом не разликују од других врста речи (везници. од. пред…) и ненаглашени везници (да. дативу. која носи нагласак (= ортотонична реч). не̏ накуповала ̄ се) и у инстр. Удаће се | за̑ њ.Стави | то | пода ̏ ̄ се. вам.са́ма. Дете је са́мо то урадило (без ичије помоћи) према Дете је само ̏ то урадило (и ништа више). *Има много идеја̂ и сл. бих. Имамо и пример сам. гл. употребљава се када може доћи до забуне:да је везник. јој. им). придеви.регуларни акценатски знаци: од кости ̏ : од ко̀стӣ. дошао у дошо̂ или доша̂. што је придев радни м. нам. акузативу (ме. јд. (са̏ мном ̄ ). Заједно ове речи чине акценатску целину. док се у говору ово најчешће разликује преко нагласака: да је везник и нема свој акценат (више под Проклитике). док је друго настало испуштањем крајњег х аориста 1. а факултативно код осталих врста речи (у̀ кесу. Купио је | то | за́ те. што код глагола рећи постоје две могућности: реко̂ и реко’ — прво је настало сажимањем а и о у о. ми. га. личне заменице за 1. су. Још нам овај знак служи када желимо забележити сажимање двају вокала у један. . Не треба писати апостроф [’] на том месту.) Нема потребе. ме. нас. али ове не треба мешати! Знак дугосилазног акцента је лучног облика. у. и то: обавезно код негираних глаголских облика (нѐ гледам ̄ . сте. употребљавати генитивни знак када је из контекста јасно да се не може радити о једнини. нѐ ради ̄ ̄. опет ако се ова два поменута нађу један поред другог: Ја сам сам/сам ̂ ̑ или Сам/Сам ̂ ̑ сам.. јд. што може бити придев сам ̑ . вас. прѐд лађу. ће. са́мо. нпр. Енклитике Речи које немају свој нагласак. Проклитике Речи које по природи немају свој нагласак. бисмо. ̄ на̏ воду. а може бити и клитички облик непотпуног глагола јесам за 1. ће). генитивни знак) јесте зашиљен (угласт). речца ли:Хоћеш ли ми | рећи | колико си | платио | патике? Енклитике могу стајати и испред ортотоничне речи. рекао. би. смо. јд. (’осамљен’).. називају се проклитике. То је спој предлога и енклитичких облика неких личних заменица у акузативу: Мисли | на́ ме. када се наслањају на проклитику: Пошао сам | да ти купим | патике. те. речца као постаје ко̂ итд. Овај знак познаје још једну употребу. радни гл. през. придеввидео прелази у видо̂. ко̀д њих̄ ). докле да̑ има дугосилазни нагласак.. из. те овај први (придев) имамо обележити као сам ̂ (или са дугосилазним: сам ̑ ). Стао је | преда ̏ ̄ њ. нарочито ако се ове две речи нађу непосредно једна до друге:Неће да да̂. си. који такође гласи сам. Проклитике су сви предлози (с(а). ненаглашени облици неких глаголских облика помоћних глагола (сам. узео у узо̂. јер. јд. их. ̄ за̏ руку. него се изговарају заједно речју која им претходи — називају сеенклитике. У њих спадају ненаглашени облици личних заменица у генитиву. што. ти. њ. през. на пример. ћемо. је.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful