Dr M.

Spalajkovi

Srpski narodni mit i Evropa

Srpski mit je bajka izatkana nitima od svile i zlata na razboju gorskih krilatica Vila. Obina prea od kudelje osnova je tog arobnog tkiva. Za ukras mu slue udesne are, koje samo nevidljive posestrime srpskih junaka znaju sloiti i utkati u besmrtne, carskim vezovima optoene, pohvale narodnih izabranika. Sa sestrinskom ljubavlju Zagorkinja Vila plete vence od miriljavog cvea iz srpskih dubrava i njima kiti narodne heroje kao veni ponos proste srpske due. Srpski narodni mit ne slavi toliko epske dogaaje, koliko epske linosti. U narodu mit se stvara iz najvieg kulta prema tim linostima. Kosovski mit se ne moe zamisliti bez Cara Lazara i Miloa Obilia. Upravo, kosovski boj je samo spoljni okvir, a legendarni likovi Lazara i Miloa su unutarnje jezgro kosovskog mita. Neodoljivom silom rasnog nagona ti se likovi odravaju u narodnom predanju kao iva slika bitnih osobina i istrajnosti srpskog plemena. Narodni izbor mitskih linosti je od velikog znaaja za narodnu psihologiju, jer heroji sveci i junaci pretstavljaju svi zajedno rasne idealne obrasce, koji naciji, dok god traje, treba da slue za ugled. Izobilje tih uzornih primera u naoj prilosti potvruju slavna imena: Nemanja, Sv. Sava, Car Duan, Kraljevi Marko, Car Lazar, Milo Obili meu ljudima; Jevrosima Majka, Carica Milica, Majka Jugovia, Kosovka Devojka meu enama. Na srednjovekovni nacionalni mit razvijao se u znaku tih mukih i enskih heroja, ija je fizionimija, stvarna ili zamiljena, poznata svakom Srbinu. Najpopularniji su Sv. Sava i Car Lazar meu svecima, Kraljevi Marko i Milo Obili meu junacima. Prva dvojica su olienje uroenog rasnog idealizma; narod ih je priznao za svece, jer su obojica, svojim visoko etikim shvatanjima oveje uloge na zemlji i svojim linim primerom, potvrdili da samo duhovne vrednosti daju trajan smisao ivotu. Druga dvojica pretstavljaju ovaploenu sintezu narodne borbene odlunosti i rasne sranosti; narod ih je proglasio za junake, jer su obojica ispunjeni herojskim smislom ivota prezirali smrt vie nego oveka, a neovenost vie nego smrt. Sva etvorica su u oima srpskog naroda ivi simvoli, ne toliko istoriske dovrene stvarnosti, koliko onih u vazdanjoj narodnoj dui duboko ukorenjenih ideala. Ti se ideali zovu plemenitost i vitetvo. Narodna etika je temelj narodnog mita.

*** Istorija ostavlja mnogo dublje tragove u ivoj narodnoj mati nego u mrtvim zapisima letopisaca. I kao uiteljica ivota, istorija se neposredno napaja usmenim predanjima narodnog mita mnogo vie nego pismenim izvorima istoriske uenosti. U tome i jeste tajna njene vaspitne i psiholoke moi. Narodni mit je ogledalo narodne due. U njemu je ivi istoriski oblik narodnih tradicija. Ako njega nema, povesnica postaje umrtvljeni okvir ustajale prolosti. Etnike vrednosti treba ceniti etikim merilom. Po etikom sadraju nacionalnog mita treba suditi o kulturnoj sadrini narodne due. I najrazvijenija civilizacija, bez duhovne kulture, bliska je varvarstvu. Kakav je narod, takav je i njegov nacionalni mit. U ljudskoj povesnici svaki vek ima svoj mit, a svi vekovi zajedno ine opti mit oveanstva. I u istoriji pojedinih naroda svako razdoblje neosetno se pretvara u poseban mit, a iz kontinuiteta narodnih stremljenja i tradicija raa se trajan narodni mit u kome jedinka raspoznaje sebe i rasu kojoj pripada. "Ako jedan narod, pri pregledanju svoje istorije i pri ispitivanju svoje volje za budunost, ne nalazi izmeu njih nikakvo jedinstvo, onda je on izgubljen i, kao narod, mrtav" kae A. Rozenberg u svojoj duboko-filozofskoj analizi nove evropske ideologije iz koje se ispreda "Mit XX veka".

Ipak, dok god jedan narod postoji, ne moe se rei da je izgubljen, a jo manje da je mrtav, jer dui ili krai prekidi u njegovom nacionalnom mitu mogu biti posledice istoriskih sluajnosti, a ne kobni znaci rasne degeneracije. Ako jedan narod nije sasvim degenerisan, dovoljan je jedan snaan potres, kao spasonosan lek, pa da prekinuti mit ponovo zaveje narodnom duom. Tako u jednom trenutku svoje istorije narod jedva raspoznaje onaj prvobitni samosvojni lik koji je ranije imao, to moe znaini da je u njegovom mitu nastao prekid, i dok god taj prekid traje, narod je kao tikva bez korena osuen na umalo i jalovo bitisanje. Takav trenutak u istoriji srpskog naroda prvi put je nastupio u dvadesetom veku i trajao je vie od dvadeset godina. Na nacionalni mit poinje od Nemanjia, obuhvata srednjovekovni sjaj nae drave do Kosova, nae robovanje sa podvizima uskoka i hajduka do kraja osamnaestog veka, zatim bunu na dahije sa ustancima Karaora i Miloa u devetnaestom veku, i naposletku Kumanovo i Kajmakalan u dvadesetom veku. Tu nastaje prekid u srpskom narodnom mitu, a sa njim zamrlost i neplodnost u srpskom narodu. Dvadesetogodinji period Jugoslavije, naputanje srpskog imena i srpske zastave, izdajstvo srpske dravne misli i raspadanje srpske narodne due, vodviljski junaci od 27. marta, vlada narodne propasti, jugoslovenska ratna tragikomedija, bekstvo iz zemlje, jugoslovenska valda u Londonu ni jedna od tih epizoda ne ulazi u srpski nacionalni mit, sve one sva ta neverstva i izdajstva pripadaju internacionalnoj mitologiji dvadesetog veka. Bila je potrebna opta narodna katastrofa te da se Srbi vrate mitu svojih pradedova i ponovo pou putem koji je srpsko pleme od samog poetka izabralo i u toku vekova svojom vlastitom kulturom obeleilo.

***

Posle svih beskorisnih rtava mi se moramo prikloniti sudbini i nalaziti utehe u stoikom mudrom shvatanju da je manji greh varati sebe nego varati druge. Setimo se stroge opomene Jevrosime Majke: "Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogreiti duu". Takvim materinskih moralnih pouka puno je u kosovskom mitu. One nisu nikada dvosmislene. Njihov smisao uvek je lako pogoditi. Pre nae nedavne propasti to je bilo utoliko lake, to je na meunarodni poloaj bio tada takav da nismo morali ni varati sebe ni varati druge, ni gubiti glavu ni ogreiti duu. Nikome se pre toga nismo bili obavezali da emo za njega ratovati. I onda je za srpski narod bilo najrazumnije posluati savet Majke Jevrosime "Ni po babu ni po srievima", tojest ostati neutralan i ni prema kome se ne ogreiti... Ali je za svoje sebine svrhe farisejska propaganda iskoristila ba kosovski mit, tumaei ga Srbima na svoj farisejski nain. Zar "plemenitost i vitetvo" ne obavezuju vie nego ikakav pakt? Zar se "ast" brani paktom, a ne ratom? Zar Kosovo ne namee Srbinu dunost da uvek i za svakoga gubi glavu, pa ak i za fariseje!... I oholi fariseji likovae: "Nema rata bez Srbalja". Kopati jamu drugome odlika je farisejskog mita. Srpski je narod stradao, jer nije znao za tu razliku, za taj nepremostivi jaz, izmeu svoga mita i mita svih onih fariseja koji su ga doveli do raspea, pa i posle raspea produili da mrcvare njegovo telo i mue njegovu duu, Na crnoj berzi bezdune sebinosti i njihovog bezobzirnog cinizma trguje se, kako kad zatreba, tuim vrlinama i tuom krvlju. Tragedija je srpskog naroda to je onda, kada je najvie trebalo, imao najmanje politikom smisla i to nije uvideo da je njogov kosovki mit u istoriskoj protivrenosti sa stvarnou, tojest sa mitom svih onih naroda koji su ga na prevaru uvukli u ratnu pustolovinu. zar se kroz vekovni mit tih farisejskih naroda ne provlai, kao crna nit, njihov okoreli egoizam, njihov krajnji cinizam, njihova novana korupcija, njihovo raspaljivanje mrnje meu ljudima i sejanje nepoverenja meu narodima...

***

Ono to ini snagu jednog naroda, moe u izvesnim prilikama da postane izvor njegovih stradanja. I vrline, kao to su plemenitost i vitetvo, moraju se savlaivati razumom, kao i mane. U nesebinosti drugih sebini narodi vide slabost i postaju bezobzirni. Lukavstvo i prevara zavladali su svetom. Tome se mora uiniti jrak. Ne sme se dopustiti da se cinizam zacari meu narodima, da vrline pravednih budu podjarmljene porocima grenih, da duh robuje materiji. Raa se mit nove Evrope, mit dvadesetog veka, koji stavlja duh ispred materije, rad iznad zlata, socijalnu pravdu namesto klasne borbe, meunarodnu saradnju namesto ratova. Evropa je matica kulture i nosilac civilizacije na zemljinoj kugli. Jo od drevnih vremena ona i politiki i duhovno vodi oveanstvo. Ali tek u nae vreme saznanje Evrope o njenom sudbinskom jedinstvu postaje istoriska injenica od presudnog budueg znaaja. Ono se javlja kao neminovna ivotna reakcija na sva moralna, intelektualna i fizika nasilja, koja su mrane sile doskora vrile nad evropskim narodima. Evropa se preporodila. Ona je danas svesna svoje duhovne vrednosti i reena je da brani sve oblike ivota i kulture koje su njeni narodi izgradili na nacionalnim osnovama. Ona sada vodi odsudnu borbu protiv svih udruenih internacionala koje su, satirui duh i energiju evropskih naroda, smerale da unite dostojanstvo ljudske linosti i da sputaju tvoraku mo slobodnog oveka i nacije. Iz ove borbe izai e kao pobedioci i preivee ovaj rat samo oni narodi, koji budu sve jae naglaavali svoju nacionalnu linost. Narodna volja za samoodranjem mora biti nepokolebiva. Samo moralno snani i duhovno krepki narodi moi e se odrati u strahovitoj borbi sadanjice. Ako je njihova nacionalna svest ispunjena verom u nesalomljivost njihove duhovne energije, onda e sve materijalne nezgode i krize biti za njih samo prolazno iskuenje. Degenerisane nacije osuene su na propast. Njihova politika psihologija, zasnovana na nezdravim doktrinama i lanim drutvenim sofizmima a ne na zdravim afirmacijama narodnog bia i prirodnom nagonu samoodranja, uvruje ih u bolesne narode, u narode bez korena, u ljudske skupine bez duhovne domovine. Postoje izvesni zakoni ivota koje ni jedno ljudsko drutvo ne moe da prekri a da ne posrne. ivot rasklimatane drutvene zajednice pretvara se lako u mehaniki proces atomskog raspadanja. Plutokratski kapitalistiki individualizam i sovjetsko-proleterski komunizam dve su krajnosti koje se dodiruju. I u jednom i u drugom poretku ivotna sudbina ljudske jedinke svodi se na fatalnu funkciju inertne materije. Novi evropski mit se idejno tek izgrauje, a kod pojedinih velikih naroda on se eksperimentalno i ostvaruje. Njegov konani oblik jo se ne moe utvrditi, ali se moe nazreti. On e spasti evropsku kulturu a sa njom i oveka i narod, ako samo bude u korenu unitio sva ona nehumana stremljenja lanog filozofskog materijalizma, iji je vrhunac dostignut u oba ekstremna drutvena poretka. Evropska kultura je ponikla iz stare jelinsko-latinske civilizacije, krunisane i usavrene hrianskom etikom. Samo na tim temeljima ona se i dalje moe univerzalno razvijati i pobedonosno iriti. Bez nje ivot Evrope gubi svoj najvii smisao i osuen je na slepu pokornost fatalnim zakonima materijalne civilizacije. Materijalistiki mit u oba svoja oblika, plutokratskom i komunistikom, pretvara oveka u udovite, slobodu u ropstvo, civilizaciju u varvarstvo.

***

One ideje koje tek sada pobeuju u Evropi, ule su u na kosovski mit jo pre toliko stotina godina. I pre Kosova sva etika i idealna stremljenja srpskog naroda izviru iz rasnog spiritualistikog shvatanja ivota, iz sveopteg narodnog verovanja u venost duha i due. Sve nae narodne umotvornine nose metafiziki ig takvog gledanja na svet. I u novom mitu Evrope dvadesetog veka verovatno nee se nai ni jedna filozofska

misao, ni jedna moralna istina, ni jedna drutvena ili meunarodna tenja, kojoj ne bi u naoj narodnoj poeziji ili u naim narodnim poslovicama, odgovarala srodna aksioma ili podesna izreka. Sa definicijama i osnovnim pojmovima duhovne kulture, srpski nacionalni mit je preistio jo u samom poetku svoga raanja. U dvadesetom veku on nema potrebe da ita idejno pozajmljuje iiz novog eropskog mita koji se tek sada raa. Kod srpskog naroda je od pamtiveka ukorenjeno saznanje da su sva pitanja meu ljudima i socijalna i internacionalna ustvari moralna pitanja, pitanja ljudske due i ljudske savesti. Najsvetliji primer toga saznanja krajem dvanaestog i poetkom trinaestog veka nalazimo u ivotu i radu najstarijeg srpskog vladaoca Stevana Nemanje i njegovog najmlaeg sina Rastka. U Domentianovoj pohvali Simeona i Save reeno je, i za oca i za sina, da su "obojica istiniti apostoli podignuti istinitim Bogom na prosveenje i na boanstveno nauenje zapadne strane" (Srbije), i da su obojica "nezalazna svetila misaonog Istoka, koji bogomisleno prosveuju svoje zapadno otaastvo". Od svih ideala, kojima je poloio temelj u srpskom narodu, Sveti Sava se naroito brinuo o drutvenoj pravdi, krei neumorno najkrae i najpouzdanije puteve koji vode njenom ostvarenju. On je u svakoj prilici uio Srbe da je pravda osnova svega, i zalagao se kao to njegov biograf Teodosije kae "neutrudivo za svakoga ko je nepravdu i skrb trpeo". Ta nesalomljiva volja Savina da pravda pobedi, najvie je doprinela buenju i razvijanju pravne svesti kod srpskog naroda u srednjem veku, izraene ne samo u obiajnom pravu nego i u pisanim srpskim zakonima, meu kojima carsku krunu nosi Duanov Zakonik. Ti svedoci nae srednjovekovne dravotvorne sposobnosti i drutvene naprednosti pokazuju koliko je bila filozofski visoka zamisao Svetog Save toga smirenog minaha i mudrog mislioca iz Svete Gore o dravi kao nacionalnokulturnoj zajednici. Visoka politika i moralna svest starih srpskih vladalaca najvernije je ogledalo srpskog nacionalnog idealizma. Kako su Nemanjii shvatili i svoje vladalake i oveanske dunosti svedoi naa narodna poezija. Njihov visoki ideal, njihova drutvena delatnost, njihovi humani pojmovi izraeni su naroito jasno u narodnim stihovima posveenim sveanoj izjavi Svetog Save u toj venoj opomeni srpskoj gospotinida njegov otac, Nemanja, nije istroio svoje bogatstvo na rasko i na uivanje, nego je "dok je dui mesto uhvatio" etiri sedmine svoga blaga potroio "gradei mnoge zadubine", a tri sedmine "zidajui po kalu lakdrme i gradei po vodam' uprije, dijelei kljastu i slijepu". Svetosavsko pravoslavlje je moralna podloga naeg nacionalnog mita. Na temeljima srpske narodne etike, hrianske nauke i grko-vizantiskog bogoslovlja, Sveti Sava je ostvario srpsku nacionalno-versku sintezu i dao joj obeleje narodne duhovne kulture. Taj prvi srpski prosvetitelj i tvorac srpskog nacionalizma spojio je u narodnoj dui dravu i crkvu, narod i veru, zemaljsko i nebesko. I od tada Srbin sve vie i vie uvia da je ljudski ivot samo privremeno sredstvo u slubi neke trajne idealne svrhe koja se ne odreuje fizikim postjanjem oveka nego metafizikim biem vasione. Ali, iako ivot sam po sebi nije cilj, ne pretstavlja apsolutnu vrednost, on je ipak i kao sredstvo jedna opta kosmika potreba, i njegova relativna vrednost zavisi od njegove upotrebe. I kada se na Kosovu postavlja pitanje za Srbina da li e se privoleti zemaljskom ili nebeskom carstvu, on se odluuje za one transcendentne ideale koji premauju zemaljski ivot, jer ukoliko se ivot vie posveuje tim idealima utoliko i njegova relativna vrednost postaje vea. Stoga i poslednju odluku Cara Lazara ne treba tumaiti kao potcenjivanje zemaljskog ivota, nego kao najvii izraaj srpskog narodnog idealizma. Srbi su izgubili bitku na Kosovu ali su spasli vitetvo i plemenitost srpskog plemena. Iz poraza ponikla je slava besmrtnog junatva i triumf narodnog venog ideala. Na Kosovu je epski zapeaeno politiko jedinstvo srpskog naroda, a etiki osvetana zajednica nacionalnog ideala koji od tada postaje npresuni izvor narodne ivotne energije i moralne veliine. Iz kosovskog poraza rodila se kumanovska pobeda. U pogledu duhovnom postoji nesumnjiva veza istoriske uzronosti izmeu ta dva dogaaja, iako u pogledu vremenskom pet vekova rastavljaju prvi istoriski trenutak od drugog, poraz od pobede, uzrok od posledice. Zato i pored sve svoje tragedije, srpski narod treba i dalje da ostane veran svome kosovskom mitu, jer e ga

on duhovno preporoditi. I taj preporoaj bie utoliko pouzdaniji i bri ukoliko srpski narod bude u stanju, ne toliko da pronikne u nove ideje evropskog mita dvadesetog veka, koliko da prozre u nepromenljivu sutinu farisejskog mita svih vekova.

***

Srpski narod ima svoju filozofiju, svoje poglede na ivot i svet, svoja shvatanja o Bogu i oveku, o istini i pravdi, o mudrosti i potenju i t.d. Njima su proeta sva narodna predanja, sve narodne umotvorine, u njima je i glavna podloga srpskog narodnog mita. Upravo taj mit je njihov duhovni okvir. U taj ivi okvir narodna dua je utisnula, kao svoj rasni ig, dva glavna oseaja, dva osnovna pojma, koji od iskoni prate sudbinu srpskog naroda. Nae narodne poslovice istiu istinu kao najvee ljudsko blago, a la kao najvee zlo iz koga se raaju svi poroci. Ali, nikada ovek nee saznati svu istinu, jer "samo Bog sve zna". "Bog nikome duan ne ostaje", jer on vidi sve. "Ko pravo zbori, Boga hvali", jer ugaa Bogu koji voli samo istinu. "to je pravo i Bogu je drago", jer Bog je suta pravednost i vrhunac dobrote. "Mirno srce Boga moli, a nemirno suze roni". Stoga "Bolje je sa mudrim plakati, nego sa ludim pevati", jer sa razumnim ovekom napredovae moda i sporije, ali pouzdanije, dok sa nerazumnim, pa ma koliko ti trenutno on koristio, upae naposletku u pustolovinu. Radi razmiljanja naih politiara i intelektualaca, naveemo i ovu lakonsku popularnu izreku: "Luda pamet pogibija". Zar taj mudri narodni aforizam ne iba, kao bi, pustolove od 27. marta i "vladu narodne propasti"? Istina prava istina je nedostina, jer je apsolutna. Njeno carstvo je nebesko. Ona se ne dokazuje; u nju se veruje. Stavovi koje u nauci nazivamo aksiomima, samo su njeni bledi odblesci. Oiglednost je karakteristika nae zemaljske istine koja se dokazuje razumom. Ova relativna istina treba da nam postane oigledna da bismo u nju poverovali, kao to verujemo u aksiome od kojih polazimo u dokazivanju. U ovom zemaljskom ivotu ovek moe samo da istrauje pravu, apsolutnu, istinu ali do nje nikada ne moe da doe. U tom duevnom nemiru lei glavni izvor obnavljanja njegove duhovne snage i napretka. Drugi visoki izraaj srpske narodne mudrosti tie se filozofske sadrine samog pojma o Bogu i o oveku. U metafizici Bog je samo jedna ideja. U srpskom narodnom mitu Bog Tvorac neba i zemlje, vrhovni sudija svih ljudskih dela i misli je sila, jedina prava i apsolutna sila: "Sila je u Boga jedinoga". Najvea je opasnost za ljude kada oni zamiljaju da su neka sila, pa ma koliku vlast imali nad drugim ljudima: "Starija je Boja no careva". Nita od oveka ne zavisi, sem kad pogodi ono to i Bog hoe: "ovek nalae a Bog raspolae". Na ivot i naa smrt su u Boijim rukama. Oni zavise od nae sudbe, koja ne zavisi od nas. Ali dobro i zlo su u naim rukama. ovek, kao orue, ima odreenu kospoloku funkciju; ali kao moralno bie on je potpuno slobodan. ovek nije uvek samo pasivan objekat, nitavan predmet u fatalnom vrtlogu kosmikih pojava, zrno peska u moru, on je ponekad i kativni subjekat, svemoan inilac, koji veruje u svoju metafiziku slobodu i svoju tvoraku mo u svetu moralnih zbivanja, on je vrhovni gospodar svojih duevnih nemira, kao more svojih talasa, a njegove su elje i tenje kao zrna peska u uzburkanom moru. Ostavljajui svakome svoju veru kao najprirodniju, srpski narodni mit smatra sve religije kao dobre, a meu njima svetosavsko pravoslavlje kao najbolju.

***

U prolom veku, posle prvog vaskrsa Srbije, zahvaljujui neumornim naporima Vuka Karadia, pred Evropom se otkrio sav znaaj srpskog narodnog mita. Prvi koji su ocenili njegovu kulturnu vrednost bili su najvii pretstavnici nemakog duha toga vremena: Gete, Grim, Ranke i njihovi savremenici. Od tada srpske narodne umotvorine su prevoene na sve glavnije evropske jezike i dat je nov polet uskrsloj dui srpskog naroda. Kao onda, tako i sada, pogledi srpskog naroda upravljaju se velikom nemakom narodu i meu Srbima odrava nada da e nosioci nacionalno-socijalistike misli prihvatiti i nastaviti plemenite tradicije svojih duhovnih pretea i u evropskoj zajednici, koja se stvara, priznati srpkom narodnom mitu onaj idejni i moralni rang koji zasluuje. Za takav knjievni i filozofski poduhvat, koristan ne samo za nemaki i srpski narod, nego i za celu Evropu, niko ne bi bio pozvaniji od pisca uvenog dela o "Mitu XX veka", Alfreda Rozenberga. Narodne umotvorine a one ine srpski narodni mit jesu kolektivno delo koje se moglo roditi samo kao proizvod zajednikih narodnih stremljenja. Ona duboka filozofija, koja je u njima izraena, potie iz samog naroda i nastavlja se u duhu naroda. Ona nije tvorevina jednog odreenog mislioca i jednog prolaznog vremena. U njoj nije osvetano i konano uoblieno iskustvo samo jednog pokoljenja i jednog veka, nego svih pokoljenja i svih vekova. I kao to je najvei umetnik u srpskoj prolosti bio sam narod, tako e i u budunosti najvei srpski filozof biti sam srpski narod. Sadanjica e ostaviti neizgladive tragove, ne samo u istoriji nego i u mati srpskog naroda. I ta sadanjica sudbinska veza izmeu srpske prolosti i budunosti sluie, i u najudaljenijim vremenima, srpskom kolektivnom geniju kao nepresuni izvor ne samo umetnikih nego i filozofskih nadahnua. Mi ve sada moemo rei da ta narodna filozofija nee niada napustiti svoju iskonsku i osnovnu ideju vodilju. Ta ideja je u jednoj izreci, koju na narod nikada ne zaboravlja, ni u asovima tuge, ni u asovima radosti. Ova srpska poslovica je, po mom miljenju, najpunija sadrinom i najlepa oblikom: "U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poniti". Sujeta, oholost, farisejska gordost, jesu teki gresi. Ne treba nikada dii glavu, ali treba uvek ouvati svoje ljudsko dostojanstvo. to god ima vie sree i uspeha u ivotu, budi smireniji i skromniji; to god ima vie neprilika i nevolja, budi vedriji i bodriji. Bog stavlja u iskuenje vrstinu tvoga karaktera i jainu tvoje volje. On ti ve dolazi u pomo... Srbine! Veruj uvek u Boga i nemoj nikada klonuti duhom. To je najvea istina koju je dokazao srpski narodni mit. (Autor je biv. ministar spoljnih poslova; "Srpski narod", Beograd, Uskrs, 1943)