Vladeta Jeroti Depresije Izvor: Mistika stanja, vizije i bolesti, Sabrana dela, II kolo, Zadubina V ladete Jerotia u saradnji

sa IP Ars libri, Beograd 2007. Seta je neto suvie bolno, to see u sam koren naeg ljudskog postojanja da bism o je mogli prepustiti psihijatrima.... Ako se, dakle, ovde pitamo o njenom smisl u, time smo ve iskazali da nam nije stalo do psiholoke ili psihijatrijske, nego do duhovne stvari. Romano Gvardini (1949) Depresivna oboljenja, neurotine i psihotine prirode, ukljuujui i depresivne faze u toku maninodepresivne psihoze, mogu biti zanimljiva za psihijatra i psihot erapeuta koji se interesuje za religioznu psihopatologiju. Ovo je pre svega sluaj zbog prisustva ideja grenitva kod depresivnih pacijenata. Ove ideje, praene nekad jakim oseanjem krivice, najee su porekla agresivnog i seksualnog, kod religioznih lj udi obavezno i religioznog; nekad se religiozne ideje grenitva javljaju neoekivano, i kod ljudi koji nikad nisu bili religiozni. Treba ukratko podsetiti da su depresije bile oduvek poznate u istoriji s veta (melanholija kralja Saula ublaavana Davidovim sviranjem, opisana je u Starom zavetu) i u istoriji medicine (Hipokratov opis melanholije (crna u) i melanholinog temperamenta ljudi). Depresije su rasprostranjene i danas, na svim kontinentima i u svim rasama. Zanimljivi su podaci koji ukazuju da su depresije neto ee u zemlja ma hinduizma i budizma, nego u islamu i hrianstvu, a da od maninodepresivne psihoze neto ee oboljevaju Irci, Italijani i Jevreji.[1] Skoro je sigurno da su ideje grenitv a, kao i depresije, ree kod tzv. primitivnih plemena (kod kojih je plemensko nadj a jae od individualnog nadja), nego kod civilizovanih i kulturnih naroda. * Kakav je izvorno odnos depresivne osobe prema religiji? Iako meu depresiv nima, prema statistikama nemakih autora, ima dosta religioznih ljudi (u naoj sredi ni mi nisu poznati slini nauni radovi), njihova vera je, mahom, slaba, nada nikakv a, ljubav mlaka. Oseanje krivice, otud, nije izmiljeno, niti je proizvod potisnuti h nagona, ve poiva na stvarnoj krivici zbog nedostatka ljubavi prema Bogu, ljudima i ivotu. Mi smo ranije, u vie mahova, ukazivali na neophodnost razlikovanja oseanja krivice od stvarne krivice, pozivajui se, kako na sopstveno, psihoterapeutsko is kustvo, tako i na Junga, Frankla65, 66 i, naroito, Martina Bubera.67 Podseamo da j e stvarna krivica ona zbog zatajivanja vernosti sebi, a neurotina ona zbog straha od miljenja i neodobravanja drugih ljudi. Istinska krivica, koja funkcionie kao s avest, upravlja oveka prema individualnom sazrevanju: neurotina krivica je najee jalo va i podvrgnuta mehanizmu prinudnog ponavljanja.68, 69 Unutar hrianske religije, najbrojnije i najjae ideje grenitva koje prate razn e oblike depresije, prisutne su u protestantskom hrianstvu, manje u katolianstvu, j o manje u pravoslavlju. Zadovoljavajue objanjenje za ovu pojavu zahteva duu, suptiln u analizu, koja prevazilazi okvire ove knjige. Treba rei da je protestantizam, po d uticajem Luterove reformacije, uinio oveka prvenstveno zavisnim od sopstvenog na pora i rada, to je ojaalo oseanje obaveze, odgovornosti i samokritinosti, pa i oseanj e krivice i samokanjavanja kod oveka protestantskog drutva. Katolianstvo je u prolost i, a i u sadanjosti, manje rigidno u odnosu na ovekov rad, ali je esto, preteranom spoljanjom disciplinom i zahtevima poslunosti prema crkvi, uinilo katolikog vernika sklonim skrupuloznosti (samim tim i neurotinoj depresivnosti). U pravoslavlju je oduvek vladala velika lina sloboda odluivanja, kako prema dunostima i radu, tako pr ema obavezama prema crkvi, to je uslovilo manje strogo, ali esto i nedovoljno razv ijeno nadja u psihikoj strukturi pravoslavnog oveka (i vernika i bezvernika). Poto i u pravoslavnim zemljama postoje depresivna oboljenja, kao i u katolikim i u pro testantskim uz nedokazanu, ali verovatnu pretpostavku o njihovoj manjoj uestalost i, to zakljuujemo posredno i preko proverenih podataka o suicidima, koji su upadlj ivo najbrojniji u protestantskim, zatim katolikim a najmanje u pravoslavnim zemlj ama (u Jugoslaviji najea samoubistva su u Sloveniji, najrea u Makedoniji i na Kosovu )70 vredno je obratiti panju na dva najea tipa depresivnih bolesnika: jedan, koji sv oju depresiju okree prema unutra (este su onda ideje grenitva, uz autodestruktivne r

adnje) i drugi, koji depresiju okree prema spolja, ponaajui se kao uvreena veliina, ot eenog ja usled preterane narcisoidnosti (ei tip kod pravoslavnih u Jugoslaviji). Opadanjem uticaja religije opada i oseanje greha. Oseanje krivice je potis nuto ili maskirano u drutvima u kojima je pritisak nadja eksternalizovan. Projekc ija impulsa onog i cenzure nadja na spoljanji svet, suprotstavlja se oseanju krivi ce, a ishod ovoga je paranoidna formacija koja maskira depresiju. Treba, zato, i stai zatitnu ulogu religije i religioznog oseanja u oveku u odnosu na iroko rasprostr anjen fenomen depresije od koje ne mora biti poteen nijedan ovek. Ako je u osnovi s vake depresije slom samopotovanja usled oteenja normalne narcisoidnosti, kao i osean je bespomonosti oveka zbog odvajanja (separacije), koja se oseanja dovode u vezu sa dugotrajnim stanjem zavisnosti deteta od majke, onda je obnavljajua (reparatorna ) uloga tugovanja posle separacije (privremene usled razoarenja u ljubavi, defini tivne usled smrti voljene osobe) o kojoj ulozi je jo Sigmund Frojd 1908. godine p isao: Nije mogue bilo ta napustiti bez nade da e se obnoviti uspenija je i predstavlj osnovu normalnog tugovanja (a ne patoloke depresije), naroito onda kada je u oveku prisutna religiozna svest. Buenje religioznog oseanja posebno korisno dolazi do i zraaja u onim depresijama, u kojima prvobitna agresija depresivnog, nastala kao r ezultat neprijateljstva prema izgubljenom objektu, nije transformisana ili subli mirana (najuspenije na religiozan nain), ve se skriva iza ideja grenitva i samodestru ktivnih postupaka depresivne osobe. Zatitna, pa i terapeutska uloga religije i religioznog oseanja naroito dola zi do izraaja u sluajevima depresivnih reakcija, estih kod mladih ljudi, prvenstven o u adolescentnom dobu, kada se mladi ale na oseanje bezvrednosti, izolovanosti, k ada smatraju da ih niko ne voli, zbog ega arko ele odvajanje od roditeljske kue, a k ada se odvoje, depresija se pojaava. Ve od ranije prisutno, ili u adolescentnom do bu razvijeno religiozno oseanje kod mladog oveka, u stanju je da patoloku simbiozu pretvori u optimalnu simbiozu. Optimalna simbioza, prema Vereni Kast,71 onaj je doi vljaj stopljenosti, iz koga ovek izlazi ojaan, kada oveku uspeva da enju malog deteta za majkom pretvori u enju za transcendencijom i da se sa njom stopi, bez obzira n a to kakvo ime on daje transcendenciji. Vano je da mlad ovek iz nje izvlai snagu ko ja ga ini autonomnim, koliko je to mogue u svakodnevnom ivotu, uspeno zamenjujui rodi teljski dom i toplinu majke za jedan vii cilj. [1] Ove podatke od pre dvadesetak godina trebalo bi proveriti novijim is traivanjima antropologa kulture. Na Rastku objavljeno: 2007-12-03