Leonardo Benevolo: GRAD U ISTORIJI EVROPE, CLIO, 2004.

Uvod
Evropski gradovi nastaju s Evropom i, u izvesnom smislu, stvaraju Evropu; oni su moda
najvaniji smisao postojanja Evrope kao posebnog istorijskog entiteta, osnovna karakteristika
evropske civilizacije i onda kada postane dominantna u svetu, a daju i peat - bilo pozitivan, bilo
negativan, ali u svakom sluaju presudan - savremenim gradovima u celom svetu.
Istorija evropskih gradova i istorija Evrope u velikoj je meri identina, ponovljena pria. Tako
iroka tema nije mogla da stane u samo jednu od knjiga ove edicije" koja istrauje specifine teme i
momente evropskog kulturnog nasleda; opet, svaka od tih knjiga podrazumeva grad u kome se
susreu i prepliu svi istorijski motivi. Mogue je pak posvetiti posebnu knjigu fizikom scenariju
gradova. Taj scenario je postojan i, tokom vremena, preseca neka druga dogaanja, a u sadanjem
trenutku predstavlja nezamenljivi komunikacioni kanal izmedu sadanjosti i prolosti, kao i nain na
koji sadanjost uslovljava budunost.
Ova funkcija nastaje iz same prirode grada, i, paradoksalno, koriguje njegov inovativni
dinamizam. Gradske naseobine - poevi od treeg milenijuma pre Hrista - saimanjem prostornih
odnosa, ubrzano menjaju nain ivota ljudi i ubrzavaju promene koje oznaavaju prelaz sa
preistorijskog na istorijski period. Istovremeno, gradovi doprinose da izgled predela ostvaren u
odredenoj istorijskoj epohi postane trajan, prenose taj izgled u potonje periode i delom uslovljavaju
nain ivota svake generacije izborima nainjenim u onim prethodnim. Grad je, ujedno, pokreta breg
napredovanja u budunost, ali i sidro pomou kojeg se odrava veza s prolou: u oba sluaja, grad
omoguava putovanje kroz vreme, preskakanje sleda dogadaja i pribliavanje prilika iz daleke
prolosti, uz kretanje u oba smera.
Ove injenice stoje i danas. Komunikacija na daljinu sve vie umanjuje efekte fizike
koncentracije ljudskih aktivnosti, dakle, smanjuje razlike izmedu ivota u gradu i onog na selu; ali
fiziki scenario, u tenji za integracijom, uva i pojaava uticaj na nain ivota, dok se, s druge strane,
uveava mogunost kretanja i raspolaganja slobodnim vremenom.
Evropski gradovi predstavljaju odluujui inilac u tom scenariju. uvanje njihovog
materijalnog blaga neophodno je kako se ne bi izgubila suma vrednosti koja za nas postaje dostupna
samo preko identiteta mesta u kojem ivimo i stabilnosti koja naglaava i osmiljava proticanje
razliitih iskustava svake generacije, opstajanjem jednog centra" koji se ne menja tako brzo kao
periferija, gde, dakle, moemo pohraniti i podeliti deo seanja pretekih za pojedinca. Bodler je ve
sredinom XIX veka uspeo da izrazi ovu dramatinu muku naeg doba:
Staroga Pariza nema (oblik grada
Od srca smrtnika menja se, vaj, bre);
[...]
Pariz je drukiji, ali moja seta
Ista je! Predgraa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja seanja tea su od stena.
U likovima ove pesme - labud koji bei iz kaveza, Andromaha koju Pir vodi u izgnanstvo,
negresse amaigrie" koja u pariskoj magli trai velike palme daleke Afrike - ne prepoznajemo samo
iskorenjene goste, stanovnike naih gradova, ve i muku svih nas otudenih zbog fizikog unitavanja
ambijenta u kom smo odrasli.
ivotna neophodnost da se nadomesti ova udaljenost od ambijenta, jaa od bilo kakvog
kulturolokog" interesa, rada moderne zahteve odgovarajueg ouvanja predela u kamenu, dugo
gradenih u prolosti. Ovom krhkom scenariju, koji moderna tehnologija moe da povredi, ali i da
sauva svojim dostignuima, za sada je povereno odravanje sklada izmedu kolektivnog i
individualnog seanja.
U isto vreme, dananja preuredenja naih gradova odgovori koje dajemo na svoje trenutne
probleme - bie obavezujua jo mnogo godina u budunosti, ak i onda kada nain ivota i miljenja
bude promenjen; kako radimo na sve veim i sve eim preuredenjima, sve obuhvatnije
predodredujemo ivot buduih generacija, a ipak nismo u stanju da dovoljno predvidimo i kontroliemo
daleke posledice naih zahvata. Posle snova o neogranienim obnavljanjima naeg ivotnog
ambijenta, uz pomo moderne tehnike, uoili smo da su ostvareni ambijenti veim delom napravljeni
kao nepromenljivi zbog preplitanja ve ostvarenih inova sa interesima koje nismo u stanju da
uskladimo.
Sve to poveava teret odgovornosti naeg doba, a promiljanje ovog aspekta evropske istorije
postaje neodlono. Materijal za pokuaj stvaranja sinteze je preobilan: istorija gradskih struktura po
svojoj je prirodi istorija specifinih sluajeva koji se, pre svega, moraju posmatrati pojedinano; skoro
svi veliki ili mali evropski gradovi prouavani su na ovaj nain; esto su to inili sami njihovi graani:

oseaj pripadnosti podsticao je, u razliitim epohama, knjievnu ili naunu rekonstrukciju realnih
dogaaja koji su izvajali lica tih gradova.
O promenama fizikih oblika, koje potiu od najrazliitijih kombinacija geografskih i istorijskih
inilaca, postoje dokumenta raznovrsnija od ekonomskih, socijalnih i kulturnih dogaanja, koja se
lake mogu svesti na nekoliko konceptualnih kategorija. Teko je u jednu glavu pohraniti sva ta
mnogobrojna dokumenta. Danas bi se mogla sakupiti u nekakvom kompjuteru, ali su suvie
kompleksna da bi bila formalizovana kao instrument, a takoe uveliko prevazilaze i moi ljudskog
mozga.
Dela koja ostvaruju sintezu, koriste ovaj osnovni materijal i na neki ga nain sreuju, jo uvek
su malobrojna i uglavnom se bave obrazovanjem evropskih gradova u srednjem veku. Knjiga Anrija
Pirena iz 1925. godine, zbog svoje parcijalne i kontroverzne teze, postaje izazov kojeg se, vie puta,
prihvataju dve sledee generacije. Jo je manje optih prikaza modernog doba' koji obuhvataju
promene ve postojeih gradova u Evropi i prenoenje evropskih uzora u druge delove sveta.
Novija faza promena, tokom industrijske revolucije, opisana je i o njoj se raspravljalo u
operativnom smislu, dakle iz perspektive tenje ka generalizaciji koja je gotovo uvek onemoguavala
da se izdvoji istorijska dimenzija ostvarenja i mentalnih uzora. Identifikovanje evropskog grada sa
modernim gradom u celom je svetu prihvaeno kao injenica, koja je potisnula ogromne probleme
suoavanja sa drugim urbanim realnostima i hibridima proisteklim iz njih, u Evropi i na drugim
kontinentima.
Sa gledita opteprihvaene i jednoobrazne modernosti, sluaj evropskog grada preutno je
smatran zavrenim. Ali, i na ovom polju evropska istorija je nedovrena, a da bi se to i shvatilo - da bi
ta istorija dobila svoj pravi nastavakneophodno je priznati da je ovaj na samo jedan od moguih
obrazaca modernog grada, dakle promisliti, u okviru moderniteta, posebnu istoriju evropskih gradova,
sa svim varijantama i zajednikim svojstvima.
Poduhvat sreivanja opisa tako mnogobrojnih i razliitih ostvarenja zahtevao bi knjigu mnogo
veu od ovog eseja. Nit koja spaja ovu ediciju jeste sagledavanje i sistematizovanje nekih specifinih
aspekata evropskog kulturnog naslea, uz proirenje analize u meri koliko je potrebno da se doara ta
specifinost. Paradoks koji valja razreiti u ovoj oblasti lei u injenici da je mnogostrukost jedna od
osnovnih karakteristika specifinosti. Ne preostaje, dakle, nita drugo do da se ponudi izbor primera,
grupisanih po periodima znaajnim za istoriju ovog kontinenta, koja ipak nije celovita. Evropa za koju
smo zainteresovani nije geografska oblast, ve istorijski determinisana stvarnost; ne smemo
posmatrati gradove koji su se smenjivali kroz vreme na ovom prostoru, ve one koji nastaju dok se
formira Evropa kao poseban entitet i koji prate sled tih dogaanja. Znaajni periodi u ovoj oblasti
iskustva jesu:
- odvajanje od antikog sveta sve do X veka (poglavlje 1);
- formiranje srednjovekovnih gradova,1050-1350. (poglavlje 2);
- trenutak doterivanja, 1350-1500. (poglavlje 3);
- suoenje sa svetom,1500-1600. (poglavlje 4);
- teko prilagoavanje evropskih gradova pravilima perspektive, 1600-1750. (poglavlje 5);
- uticaj industrijalizacije, 1750-1890. (poglavlje 6);
- preobraaj evropskih gradova u savremenom svetu, tj. tokom XX veka (poglavlje 7).
Svako izlaganje iz ove oblasti mora istovremeno koristiti tekst i sliku. Odabir slika predstavlja
izuzetnu potekou, jer mora da predstavi mali broj konkretnih scenarija koji bi predstavili znaajnu
deonicu, bez pomoi optih objanjenja. Seanje italaca koji ive ili poseuju evropske gradove,
ispravie neizbene proizvoljnosti u ilustrativnom materijalu ove knjige.
4. Sueljavanje sa svetom
Izmedu 1434, kada je Gil Eane (Gil Eanes) oplovio Bojador, i sredine XVI veka, kada se ceo
svet otvara evropskoj kolonizaciji i trgovini, odigrava se desenclavement de l'Europe" (P oni),
stapanje lokalnih, izdvojenih univerzuma u jedan jedini.
Francuski istoriari su pokuali da izmere, u ovim dogaajima, pritisak evropskog ispunjenog
sveta" na ostatak planete: sedamdeset-osamdeset miliona ljudi na dva i po miliona kvadratnih
kilometara, okupljenih oko 130.000 zvonika. Ovih 22-25% oveanstva troi polovinu raspoloivih
proteina ivotinjskog porekla i ima na raspolaganju pet puta vie energije po oveku nego u Kini; ivi
na prostoru bez praznina - sa bilo kojeg zvonika unaokolo se vide tri ili etiri druga - i zbog toga
dosee kritinu masu koja bi da izide iz svojih granica, suoavajui se sa ostatkom oveanstva.
Razliita drutva, koja su se odvojeno razvijala jo od prastarog doba, po prvi put dolaze u dodir;
njihove osobenosti postaju suprotstavljene razliitosti, motivi uspeha ili poraza.
Materijalnim sueljavanjima pridruuju se i kulturalna. Od 1405. do 7433. godine, kineski car
Jung Lo alje u lndijski okean niz trgovakih i vojnih pomorskih ekspedicija, osvajaki nadmonih u

sredstvima i opremi, ali one bivaju obustavljene zbog odsustva interesa za veze sa spoljanjou.
Kineski svet eli da sauva svoju unutranju ravnoteu, a onaj evropski svoju ravnoteu pronalazi
irei se po celoj planeti i uspostavljajui svetsku ekonomiju" (I. Valerstin).
Gusta sazveda velikih i malih gradova jedan su od inilaca ovog sueljavanja. Zbog toga je
susret evropskih obrazaca naseobina i onih lokalnih - koje bi trebalo da prouimo na ovom mestu veoma ozbiljan i bogat posledicama. Tamo gde je ovo sueljavanje ilo do krajnjih posledica - na
amerikom kontinentu - prouzrokovalo je ogromna unitenja i patnje, ali i provere, kajanja,
prilagoavanja znaajnija od svih dotadanjih. Od nas se danas oekuje da ovaj dogaaj smestimo u
odredeni objektivni istorijski okvir, kao i da procenimo razliitosti koje su se u ono doba sukobile kao
elementi dragocenog naslea Ijudske vrste, rasutog, ali ne i potpuno izgubljenog.
U tom smislu treba preispitati sve odrednice sueljavanja: sa jedne strane mentalnu
sposobnost i materijalna sredstva kolonizatora, a sa druge specifinosti svake regije u koju stiu
Evropljani.
Evropska sredstva primenjena u prekomorskim zemljama
Pored uoptenog procenjivanja razlika izmeu Evrope i drugih svetova, treba imati na umu i
raspoloivost umnih i materijalnih sredstava primenjenih u ovom susretu.
Portugalija, koja itav vek prednjai u okeanskim istraivanjima, mala je, zemlja na rubu,
nedovoljno bogata i sa premalo stanovnika da bi mogla da osvoji velike teritorije, te stoga gleda da
oformi mreu trgovakih baza na putu za istonu Indiju kako bi nadzirala ponudu zaina usmerenu na
Antverpen i evropsko trite. Spanija, koja ima vie sredstava na raspolaganju, ulazi u igru kasnije,
kako bi, sa Kolumbom, na zapadu potraila put za ostvarenje istog cilja. Ugovor iz Tordesiljasa, koji je
ratifikovao papa Aleksandar VII 1494, utvruje granini meridijan izmedu ove dve sile. Tek je znatno
kasnije otkriveno da na zapadnoj hemisferi, koja je pripala Spancima, lei ogroman kontinent pogodan
za kolonizaciju, dok katoliki kraljevi ovom poduhvatu pripisuju minimalnu panju i sredstva. Politika,
ekonomija i kultura i dalje su bile usmerene na unutranja dogaanja; do evropskih rasprava dopire
samo povremeni eho velike avanture iz spoljanjeg sveta, a, s druge strane, protagonisti prekomorske
ekspanzije prihvataju samo ogranieni deo tih rasprava: geometrijski duh svojstven tehnikama
plovidbe, ratovima, poslovanju, te znatielju i smelost stremljenja u susret nepoznatom.
U naoj oblasti, kultura naseljavanja je ematska i utilitarna i dominira, u prvoj polovini XVI
veka, nad centrima ekonomske i vojne moi: treba se prisetiti, sa jedne strane, lisabonskog Bairo Alto
(1513), Fugereja iz Augzburga (1514), proirenja Antverpena posle 1540; sa druge, pak, poslednjih
gradova unutranje kolonizacije - Kortemadore, 1479; Valbon, 1519 - i gradova-logora - Puerto Real
(1483), Santa Fe de Granada (1492) - koje su katoliki kraIjevi izgradili tokom rata sa Mavrima: oni su
rezultat uoptenog sprit de geometrie (duh zemljopremera), gde se opstajanje srednjovekovne
tradicije usaglaava sa humanistikom tenjom za pravilnou. Tehniari koji su se ukrcali na
prekookenaske ekspedicije sa sobom su poneli ovakav mentalitet, ali i mnoge lokalne predrasude, kao
psiholoku nadoknadu za daljinu i rizik putovanja: Portugalaci nose naviku da grade nove gradove
tamo gde moe biti ponovljen srednjovekovni model tipian za domovinu, sa pristanitem uz koje se
nalazi uzvienje - Angra na Azorima, Kejptaun, Sao Paulo de Luanda, Baija, Makao...; panci
upornost da u Meksiku i Peruu reprodukuju urbane predele Andaluzije, Estremadure, pa ak i
poznogotike stileme - Hejtozingo, Kalpan..., muslimanske - Kolula - ili ilustracije iz renesansnih
traktata - Aktopan, Kito.
Nasuprot tome, krajnja napetost koja prati prekookeanske poduhvate izaziva izuzetno troenje
fizike i duhovne energije. Sukob oko nadziranja puta za Indiju, posle poduhvata Vaska de Game
1498, odvija se u kratkom periodu na ogromnom prostoru. Druga ekspedicija Alvareza Kabrala, 1500,
u odlasku dodiruje obale Brazila i zaetak je druge ogromne, neeljene kolonizacije. Trea, koju
predvodi Vasko de Gama sa flotom naoruanom artiljerijom, 1502. godine, oznaava poetak
neprijateljstava sa arapskim brodovima koji nose zaine u Crveno more i u Persijski zaliv i odatle,
kopnenim putem, do mediteranskih luka pod nadzorom Venecije. Godine 1503. u Indiju stie Alfonso
de Albukerk, zauzima arapska pristanita Sokotru (1506) i Ormuz (1507), a u bici 1509. godine
unitava arapsku flotu. Tada Venecijanci poinju da razmiljaju o velikom projektu prosecanja Suecke
prevlake, koji biva naputen zbog rata protiv saveza Kabrai. Godine 1510. Albukerk osniva bazu Goa;
1511. osvaja Malagu i otvara put ka Indoneziji i Kini; 1513. stie u Kanton, gde uspostavlja prve
kontakte sa carstvom Ming, i pre smrti, 1515, stvara plan za definitivnu eliminaciju arapske
konkurencije: navodno je sa Azora doveo radnike, naviknute da rade na iskopavanjima u procesu
proizvodnje eera, kako bi promenio tok Nila ka Crvenom moru, a iz Meke je, navodno, ukrao
Muhamedovo telo da bi ga ponudio u zamenu za oslobaanje Jerusalima. U Kamoisovoj poemi Os
Lusiadas, napisanoj polovinom XVI veka, ovi dogadaji su postali bajkoviti, poput poduhvata paladina
koje su opisivali Bojardo i Ariosto.

Ernan Kortes, sa samo nekoliko stotina naoruanih ljudi, osvaja asteko carstvo (od 1519. do
1522, dok Magelan plovi oko sveta), a Fransisko Pizaro carstvo Inka (1532-1537). Conquistadores idu
u susret onome to e Teran nazvati tropikalizacijom belog oveka". Alvaro Nunje Kabesa de Vaka koji 1528. godine predvodi prvo istraivanje ravnica na severu - ostavlja opis svog putovanja: poto su
izgubili odeu, on i dva druga est godina ive nagi medu Indijancima, i budui da nismo bili naviknuti,
koa nam se ljutila dva puta godinje"; kada su se 1534. godine vratili u Meksiko, nisu mogli da se
naviknu na noenje odee. U to vreme, pored avanturista i poslovnih ljudi koji stiu iz svih krajeva
Evrope, Karlo V alje Kortesu 1523. godine i prve misionare. To su dva Flamanca koje je izabrao
Hadrijan VI, a jedan od njih je Peter di Gan; godine 1524. stiu dvanaestorica" predvoena Martinom
iz Valensije, studenti univerziteta u Salamanki, Alkali i Sorboni; 1526. stiu dominikanci Dominga de
Batanzosa, sami krem Sisnerosovog radikalizma" (Pari). Las Kasas otvara 1515. godine
protivurenosti oko metoda kolonizacije, nastavljen u Salamanki 1539, da bi 1542. godine bio pretoen
u nuevas leyes (nove zakone). Sudar dve tako udaljene kulture toliko razliite da su prvi svedoci
jedva poverovali da su obe ljudske" odvija se - i u dobru i u zlu - u ekstremnim uslovima:
Jedan kontinent kojeg se ovjek jedva dotakao, bio je na raspolaganju Ijudima, koji su zbog
pohlepe bili nezadovoljni svojim. Sve je, tako, bilo dovedeno u pitanje [...] injeniki potvreno i pravno
osporeno. Behu potvreni biblijski raj, Zlatno doba antike, Atlantida, Hesperide, Ostrva obilja;
dovedeni su u sumnju, pri suoenju sa jednim istijim i srenijim oveanstvom (koje to nije bilo, ali se
zbog neke tajne grie savesti verovalo da je takvo) Otkrovenje, Obiajnost, Pravednost. Nikad
oveanstvo nije podvrgnuto munijem iskuenju." (K. Levi-Stros).
Kolonizacija azijskog i afrikog sveta
Du puteva prastarog kontinenta, Evropljani se susreu sa podsaharskom crnom Afrikom,
teritorijom neprobojnom za belog oveka (Dijego Kao 1485. godine ide uzvodno rekom Kongo, a
Fransisko Baretq 1569. uz reku Zambezi, ali obe ekspedicije unitava malarija; valja saekati otkrie
kinina u prvoj polovini XIX veka); ili pak sa junom Azijom i njenim brojnim i relativno razvijenim
dravama. Propala okupacija Kalikuta ukazuje na nemogunost osvajanja i Evropljani ive pored
azijskih kraljevstava zauzimajui samo neka pristanita na obali.
Srce portugalskog carstva jeste Estado de India", tj. lanac poseda na zapadnoj obali indijskog
poluostrva. Prestonica je Goa, osvojena 1510. godine, kada je ve bila jedan od najvanijih pomorskih
trgovakih indijskih centara; grad sa malom teritorijom funkcionie kao domorodaka drava na
granicama hinduskog carstva Vidajanagar, pa portugalski vicekralj, u tom svojstvu, moe sa azijskim
vladarima da se ophodi u tradicionalnim okvirima. Put od Goe do Lisabona, izloen monsunima, traje
godinu dana: svake godine iz Lisabona kree flota od pet ili est brodova sa deset hiljada tona robe i
tri hiljade ljudi, a manje od dve hiljade ih stie u Gou.
Estado, u kojem ivi neto vie od est ili sedam hiljada Portugalaca u borbenoj pripravnosti,
odrava se na kompromisu koji odreduje ak i arhitektonski oblik grada. Portugalci vode rauna o
lokalnim obiajima, priznatim u foralu iz 1526. godine, a u isto vreme uporno nastoje da reprodukuju
evropske graanske forme. Goa od samog poetka ima lisabonske statute, 1520. dobija prvo
uboite, 1538. prvu biskupiju. Vicekralj odrava raskoan dvor kako bi zasenio sagovornike, a
portugalski trgovci ovde naveliko troe dobiti od trgovine; raskoan i raspojasan ivot Goe, Vavilona
Orijenta" (Kamoi), postaje poslovian.
Svedeni plan indijskog grada, odravan uz malobrojna doterivanja, dosta je, zaudo, slian
Lisabonu, sa uskim i strmim ulicama, kako, uz negodovanje, primeuju engleski putnici XVII veka.
Pored hinduistikih hramova niu hrianska svetilita, katedrala osnovana 1511. godine i franjevaki
manastir zapoet 1517. godine. Od 1538. do 1540. godine, na katedrali radi glavni portugalski slikar
tog vremena, Garsija Fernandes; ovde stie kineski porcelan, naruivan jo od 1521, koji utie na
portugalsko slikarstvo prve polovine XVI veka. Raznolikost prizora ovog jedinstvenog grada - jedinog u
kojem se istinski teilo suivotu evropske i azijske tradicije - data je u prelepom opisu Franeska
Saverija, u delu koje je napisao po dolasku u njega 1542. godine.
Te godine novi vicekralj De Souza namerava da preuredi Estado", a jezuiti razvijaju obiman
program irenja vere po azijskom kontinentu. Biskup Goe postaje vrhovni nadbiskup Orijenta,
paganski hramovi su zatvoreni, uvedena je inkvizicija. Iako trgovinu sa Evropom ugroava
konkurencija, grad ostaje najvaniji trgovaki centar unutarazijske trgovine; u ovom periodu se grade
najvaniji spomenici - Sveta Katerina, 1551; Bom Jesus, 1594 - i Goa dourada dosee svoj najvei
razvoj, ali u velikoj meri gubi integrisani karakter.
Za to vreme, 1565, panci osvajaju Filipine i, kao u Americi, sprovode sistematsku
kolonizaciju. Manila, prestonica, biva trasirana 1571. godine po urbanistikim pravilima kodifikovanim
skoro istovremeno (1573) u Leyes de India". Portugalci, sa svoje strane, 1557. godine osnivaju
trgovaku bazu Makao na rtu ispred Kantona. Izmedu 1587. i 1594. godine zauzimaju Cejlon, gde
osnivaju luki grad Kolombo. Na Indijskom okeanu se 1595. pojavljuju Holandani, koji 1614. osnivaju

na Javi bazu Batavija (Dakarta); 1641. oduzimaju Malagu Portugalcima i od oguna dobijaju
koncesiju za ostrvo Dein, ispred Nagasakija, kako bi obavljali ogranienu trgovinu sa Japanom,
zatvorenim za kontakte sa strancima. U isto vreme, u igru ulaze i Englezi, koji na indijskoj obali
osnivaju baze Madras (1647), Bombaj (1665) i Kalkutu (1691), kao i Francuzi, koji 1677. godine
osnivaju Pondieri.
Ovi gradovi, osudeni na kasniji preterani rast, bili su veinom utvrenja sagradena po
pravilima evropske vojne vetine. Nisu toliko bitni za lokalnu urbanizaciju i opstaju pored
domorodakih gradova, ne meajui se sa njima. Ta izdvojenost omoguava sve vidove preslikavanja
domovine: Batavija, prestonica Holandske Indije, osmiljena je kao Delft, sa mreom plovnih kanala i s
kejovima. Ali, zbog kanala prepunih krokodila i ustajale vode ivot u gradu postaje nemogu, pa e on
u XIX veku biti izmeten. Pondieri je velelepno proiren u vreme guvernera Lenoara, izmedu 1721. i
1735. godine, po francuskim dvorskim uzorima; pravolinijski bulevari i rond points (kruni tokovi)
rastereuju zanatske etvrti i sela u okolnim movarama.
Pravo sueljavanje sa azijskim civilizacijama i njihovim naseobinama odloeno je za XIX vek.

Kolonizacija Novog sveta

Kada, ve utaboreni na Antilima, dobiju vest o postojanju velikih carstava na novom
kontinentu, panci dolaze u dodir sa razvijenom civilizacijom, ali paradoksalno nemonom pred
evropskim naletom. Ne postoji ak ni jedinstvena nomenklatura velikih monumentalnih naseobina pred
kojima su zadivljeni hroniari osvajanja, i evroazijskih gradova. U novom svetu nije bilo prelaza koji
suprotstavlja grad i okolni prostor; centralna mesta dva carstva - Tenohtitlan, Kusko - predstavljaju
monumentalne pojavnosti promiljane u neposrednoj vezi sa nepreglednim okolnim prostorom, a
oboje se subjektivno podudaraju sa celim svetom; to su poslednje tvorevine neolitskog majstorstva u
posedanju i oblikovanju neogranienog prostora, suoene sa svetom urbanizovanim ve etiri hiljade
godina. pance, koji ih porede sa svojim gradovima, opsenjuju ogromne razmere, sloboda i vizuelna
velelepnost - zaboravljeni zov, koji dopire iz pradavnih vremena - ali nisu u stanju da se time koriste,
niti da razumeju. Jedino su u stanju da ih razore.
Tenohtitlan, prestonica Asteka, ceremonijalni je centar smeten usred lagune, na povrini od
oko 750 hektara. Obuhvata dva raznorodna dela: javne prostore, hramove, palate na prirodnim
ostrvima koja se pomaljaju (oko 190 hektara) i zgrade za stanovanje na vetakim ostrvima
(chinampas; oko 560 hektara). Tri mosta brane koji ga pove zuju sa kopnom vode ka piramidalnim
hramovima centralnog jezgra koje vizuelno dominira nad celim predelom. Broj stanovnika, koji je prvim
hroniarima izgledao ogroman, procenjuje se na oko ezdeset hiljada, a za transport su koriene
bezbrojne barke. Opisi ukazuju na kombinaciju kopnenih i vodenih puteva, koja podsea na Veneciju
(ima tri vrste ulica: jedne su od vode sa mnotvom mostova, druge samo od zemlje, mestimino
prekinute, tako da voda protie od jednih do drugih, i tree, pola od zemlje, kojima ljudi idu peke, a
pola od vode, kojima idu barke"; obine kue imaju dvoja vrata, jedna na ulinoj strani, a druga izlaze
na vodu"); neobina istoa kua i ulica (snabdevanje vodom sa apultepeka prolazi zapadnim
mostom-branom kroz dva paralelna kanala; kada se jedan zaprlja, koriste drugi"); ivost velikog
pijanog trga (sl. 45).

Ovaj delikatni ekosistem propada odmah po osvajanju; nivo lagune opada od 1524.
(Motolinija); Sada je ceo ovaj grad izgubljen, sravnjen sa zemljom", pie Dias del Kastiljo 1568.
Naime, Kortesov xumetrico (geometar), Alonso Garsija Bravo, trasira vicekraljevsku prestonicu po
ugledu na onu asteku, ali koristi evropski pojmovni repertoar: ulice, trgovi, graevinske parcele.
Potonji opisi hvale pre svega pravilnost traza, sa lepim, irokim i dugim ulicama, koje kao da su
nainjene po istom uzoru" (A. Pons, 1580). Deo centralne esplanade postaje ogroman trg od preko
sedam hektara, Sokalo. Laguna je potisnuta van stanovanja, a onda su je, u XVII veku, poboljali
flamanski strunjaci, da bi se u njenom zaleu razvio ogromni, savremeni grad koji prekriva svaki trag
izvornog predela.
Carstvo Inka - koje obuhvata ceo njima znani svet, od ekvatorijalnih zemalja do onih junih,
du est hiljada kilometara obale, i od Pacifika do amazonske praume - ispresecano je mreom
peakih puteva koji vode u Kusko, to znai pupak. Planinski predeo male visoravni izmedu dve reke,
na 3300 metara, ispod strme uzviice, neznatno je izmenjen podzidima od tesanog kamena, koji
obrazuju terase i omeuju posede palata i hramova, pokrivenih slamnatim krovovima. Tvrava
Saksahuaman, na uzviici, prema brdu je zatiena izuzetnim, trostrukim pojasom zupastog
utvrenja. Glavni trg, Huakapata, pravougaonog je oblika 500 sa 250 metara, izmeu grada i otvorene
prirode, a preseca ga kanalisana reka Huatanaj. Kameni zidovi su tako smelo ujednaeni da se
evropskom oku ini da je samo jedan arhitekt projektovao ovaj veliki broj spomenika" (A. fon
Humbolt).

Ovaj scenario je potpuno naruen posle pljakanja 1533. i opsade 1536-1537. godine i gubi,
pre svega, vezu sa prirodnim ambijentom; Sijesa de Leon pie 1548. godine da je danas reka puna
izmeta i prljavtine; a za vreme Inka izgledala je veoma ista, voda je proticala preko blokova od
kamena [...] i u raznim prilikama panci su tu pronalazili male zlatne ukrase; koje su kupai gubili". Na
ovom mestu izgraen je panski grad; ogroman Trg oruja (Plaza de Armas) pokriva samo jedan deo
Huakapata i zidine Inka slue kao temelji okreenim zidovima kua i manastira. Ali je prastari pejza
od kamena, utkan u planinu, neunitiv i prelepi bedemi gradeni s milimetarskom preciznou opstaju,
netaknuti pri provremenim zemljotresima (sl. 46).
Ruenje i ponovna izgradnja dveju prestonica nagovetava sveobuhvatnu promenu amerikog
sistema naseobina. Prvi koncil meksike crkve, 1555, zahteva da domoroci budu ubeeni - ili, ako
ustreba, primorani, ali uz najmanju primenu sile - da se sakupe na odgovarajua mesta i u racionalne
gradove, gde mogu iveti na politiki i hrianski nain". Ova operacija, u dokumentima nazvana
poblar, nuni je preduslov nastanka novih odnosa izmedu Evropljana i domorodaca. Potrebno je,
dakle, zasnovati veliki broj novih gradova i - kau uputstva iz 1513. Pedrariasu Davili - novi gradovi
mogu biti vrlo lako saobraeni planom: ukoliko se ne pone praenjem odredenog oblika, taj oblik se
nikada nee postii".
Kortes 1525. godine daje nareenja koja ukazuju na jednoobraznost:
Posle obaranja drvea, morate zapoeti sa raiavanjem terena i potom, prema planu koji
sam ja sainio, morate trasirati javna mesta ba kao to su naznaena: trg, crkva, optina, zatvor,
pijaca, klanica, bolnica [...]. Potom ete pokazati svakom gradaninu njegovu parcelu, kao to je
naznaeno planom, i uiniete isto za sve koji uslede. Obezbediete da ulice budu potpuno prave i
pronai tehniare koji e znati da ih trasiraju.
Njegov tehniar, Garsija Bravo, pravi planove, pored Meksika, i za Vera Krus i Oaksaku. Znaju
se i imena ostalih projektanata: Alonso Martin Peres (Puebla, 1531), Huan Alanis (Kveretaro, 1534),
Huan Ponse (Morelia, 1541). Pisaro 1531. osniva prvi panski grad u Peruu, San Migel po pravilu, sa
centralnim trgom" a malo potom, po istom obrascu, Kito (1532) i Limu (1535).

U junom vicekraljevstvu, okupljanje stanovnitva u nove gradove postaje sistematino 1570,

posle dolaska vicekralja Toleda i pogubljenja poslednjeg Inke, Tupaka Amarua, to je uinjeno kako bi
se razbila vrsta povezanost domorodaca i predupredile nove pobune. Naseobine uglavnom bivaju
premetene sa strmih u zaravnjene i nie oblasti, kojima domoroci nisu fiziki prilagodeni: ranija mrea
naseobina, sa peakim stazama, gradovima razasutim po planinama (Pisak) i obradivim terasama
(andenerias) po obroncima, biva naputena, i netaktnuta se pojavljuje posle nedavnih istraivanja.

Rairena i obavezujua praksa radanja novih gradova ponekad podstie inovativna iskustva.
U prvoj fazi kolonizacije Meksika, velika struktura na otvorenom - koja obuhvata atrio, ograeno
dvorite, posas, male kapele za procesije i capilla de indios, neku vrstu apside priredene za vrenje
mise pred veim brojem ljudi - predstavlja sutinu koja daje osobenost prvim zajednicama. Sudija
Vasko de Kiroga, koji sa ezdeset godina stie u Meksiko 1531, prodaje svoja dobra kako bi sagradio
dva idealna grada nainjena po obrascu Utopije Tomasa Mora, gde Indijanci ive i rade u zajednici.
Kada je 1541. postao biskup Patskuara, gradi katedralu koja moe da primi svih trideset hiljada
stanovnika, sa pet zrakastih korpusa koji se sustiu ka oltaru.
Kad je ve bilo zasnovano stotinak gradova, 1571. godine, uobiajene procedure su
kodifikovane posebnim zakonom koji postavlja vrlo razradene norme:
Kada se stigne na mesto gde novo naselje treba da bude zasnovano (po naoj elji to treba
da bude raskreno mesto, koje se moe posesti ne smetajui Indijancima ili uz njihov pristanak) plan
sa trgovima, ulicama i parcelama mora biti naznaen na terenu konopcima i koiima, poevi od
glavnog trga [...]. Treba ostaviti dovoljno prostora da bi grad koji raste mogao da se iri na uvek isti
nain [...]. Centralni trg mora biti u sreditu grada, izduenog oblika, sa duinom od barem jedne i po
irine, jer je ova proporcija najbolja za slavlja na kojima se koriste konji i za druge svetkovine [...]. Trg
treba projektovati u odnosu na mogui rast grada. Ne sme biti manje irine od 200 stopa i manje
duine od 300, niti iri od 500 i dui od 800 stopa. Trg dobre proporcije srednje veliine bio bi irok
400 stopa i dug 600. etiri glavne ulice moraju da izlaze iz sredinje take svake od strana, a po dve
sa svakog ugla. Uglovi moraju biti okrenuti prema glavnim stranama sveta, kako ulice ne bi bile
neposredno izloene uticaju etiri glavna vetra. Trg i glavne ulice imae portike [...]. Portici ne smeju
da ometaju ulivanje osam ugaonih ulica u trg (...]. Ulice e biti iroke u hladnim oblastima, a uske u
toplim; ali u cilju odbrane, tamo gde se koriste konji, odgovarae da budu iroke.

U gradovima u unutranjosti crkva ne sme da stoji na obodu trga, ve na takvom odstojanju

da bude izdvojena od zgrada, izdignuta nizom stepenika [...]. Bolnica siromanih, gde se nalaze
bolesni ali ne i zarazni, bie izgradena na severnoj strani, tako da bude izloena jugu [...]. Parcele oko
trga ne treba davati privatnim licima, ve ih sauvati za crkvu, casas reales, optinske zgrade, radnje i
kue trgovaca [...]. Preostale parcele bie dodeljivane rebom kolonima koji su u stanju da grade.
Nedodeljene parcele bie sauvane za kolone koji e doi, ili e se njima raspolagati po naem
nahodenju [...]. Parcele i zgrade moraju biti rasporeene tako da sobe dobijaju vazduh sa juga i sa
severa [...]. Sve zgrade, koliko je to mogue, treba da budu iste, zbog lepote grada.
Iako neke norme o poloaju i o vetrovima, neodrive u tako raznolikim uslovima, imaju teorijski
karakter, zakon saima i potvrduje jedno rasprostanjeno koliko i elementarno iskustvo. Ovde su
jednako prisutni svi mogui izvori o kojima su raspravljali istoriari: prekinuta, ali ne i zaboravljena,
tradicija novih srednjovekovnih gradova, antiki uzori opisani u traktatima o arhitekturi i vojnoj vetini,
simetrini crtei iz modernih traktata. Geometrijska kultura renesanse ve je postala sveprisutni
duhovni okvir, neophodna za funkcionisanje industrije, trgovine, istraivanja, poslova, koja daje
sigurnost u uredivanju svakodnevnog poslovnog ambijenta kao i onog za odmor.
Evropljani sobom donose ovo pravilo koje je, u isto vreme, i operativni instrument i
identifikacioni znak, duboko srastao sa nasledem i kulturnom klimom matine zemlje. Ono to valja
istai jeste uasno rasipanje energije: dok veliki evropski umetnici nemaju prilike da se oprobaju u
razmerama grada i slede perfekciju koja e se otuditi od svog vremena, skromni pripravnici koji se
ukrcavaju na amerike ekspedicije projektuju i ostvaruju, istih tih godina, itave gradove za vie
desetina hiljada ljudi. Zbog toga je bilans desenclavement (prekid izdvojenosti) izmedu onoga to je
uniteno i onoga to je sazdano - u naoj oblasti, a moda i uopte - nepopravljivo negativan, a
teorijska univerzalnost evropskih uzora zapravo besmislena.
Ameriki kolonijalni gradovi - koji su, kako su to i eleli njihovi osnivai, evropski gradovi
preneseni na ogromne udaljenosti - objektivno odraavaju ovu situaciju i stiu karakter kombinacije
odluka i omaki koji se moe ovako saeti:
1. Plan" utvrden u trenutku zasnivanja predstavlja dvodimenzionalni crte - traza - kojim se
ne predvida izgradnja zgrada, kratkorono ili pak istovremeno, kao u srednjem veku. Oznaavaju se
gradevinske parcele, na kojima vlasnici grade kada i kako mogu. U Americi plan ulica i trgova esto je
beskorisno ogroman, dok su zgrade niske i skromne, obino jednospratne; ali kasnije i skroman plan,
na primer onaj iz 1583. Buenos Airesa, moe da postane nesrazmeran buduoj veliini grada.
2. Ne zna se koliko e grad postati veliki; stoga plan u obliku ortogonalne mree moe da
bude proirivan u svim pravcima, kako bude rasla potreba za novim blokovima. Spoljanja granica
grada uvek je privremena i zbog toga to nema potrebe za zidinama; tek krajem XVI veka neki gradovi
blii obali dobijaju utvrde. Razlika izmedu sela i grada, tako oevidna u Evropi, a naroito u paniji,
biva ublaena; u gradu opstaju mnogobrojni slobodni prostori, a ponekad prostrane uline mree
ostaju neiskoriene bez izgradnje (olula).

3. Ujednaenost ortogonalne eme, o kojoj se esto odluivalo za birokratskim stolovima,

spreava pronalaenje oblika saobraenog mestu i osiromauje urbani predeo. Paradoksalno, gradovi
zadobijaju izvesne odlike kada mogu da inkorporiraju prethodni nacrt (Kusko), ili usled kukavne
slabosti geometrijskih znakova nametnutih snanom prirodnom predelu. Odgovarajua formalna
obrada usledie kasnije, kada ove okolnosti budu ponovo proivljene i humanizovane: otuda
originalnost arhitekture i likovnih umetnosti u XVII i XVIII veku, esto upranjavanih od domorodaca,
kad se naslee predaka ispoljava na neoekivane naine.
Banalizovan model panaca primenjuju, bez inovacija dostojnih pomena, francuski, holandski
i engleski kolonizatori pri urbanizaciji Severne Amerike. Ovde je - kao i u portugalskom Brazilu izostalo svako sueljavanje sa najskromnijim domorodakim naseobinama, koje su rasturene i
pokopane skoro bez traga. Imena - Misisipi, ikago, Menhetn - ostaju kao spomen na drevno
prisustva oveka na ovim mestima i tek danas naunici otkrivaju tragove i sakupljaju dokumentaciju o
udesnim pejzaima oblikovanim zemljom po centralnim ravnicama Sjedinjenih Amerikih Drava.
Kartezijanska mrea uobiajeni je znak civilizacije u bilo kojem, pa ak i neoekivanom i
negostoljubivom geografskom prostoru, podredenom, uostalom, presudnom inu - izboru
odgovarajueg mesta za zasnivanje nekog grada u jednom zamrenom i velianstvenom geografskom
okruju. Velika rena ua atlantske obale, visoravni u movarama Meksikog zaliva, brazilske uvale,
postaju dominantni elementi novih urbanih sredina: Montreal, Kvebek, Boston, Njujork, Filadelfija, Nju
Orleans, Marakaibo, Rio de aneiro, Baija.
Tek krajem XVIII veka, u novoj politikoj i kulturnoj klimi, mrea e biti promiljena u
geografskoj razmeri i postae univerzalni instrument deljenja bilo koje povrine: grada, poljoprivrednog
podruja, drave, kontinenta. Deferson 1785. godine donosi Land Ordinance" i utvrduje mreu
spregnutu sa podnevcima i uporednicima, koja treba da poslui za kolonizaciju zapadnih teritorija;
svako polje sadri 16 kvadratnih milja i moe biti podeljeno na 2, 4, 8, 16, 32 i 64 manja dela (sl. 49).
Ovaj zakon biva primenjen u opsenoj razmeri u Sjedinjenim Dravama, a druga slina pomagala
koriena su u svim delovima sveta, gde god je trebalo iscrtati granice i trasirati na netaknutom terenu.
Ova generalizacija, ve u XVIII veku, prekida vezu sa evropskom tradicijom. Pomona mrea
prikaza u perspektivi - rodena iz posebnog vizuelnog obrazovanja - postaje apstraktna tehnika
prikljuena naunoj kulturi pomou koje ovekov proraun moe da ovlada bilo kojim zemaljskim
prostorom; njen uinak je vidljiv na geografskoj karti SAD i bilo kojeg drugog dela sveta, osim Evrope.
Poto je kulturoloki osmislila ove instrumente, Evropa ostaje jedini deo sveta na kojem uticaji
kulture perspektive nisu vidljivi u geografskom smislu ili iz satelita, ve samo u topografskim
razmerama, tj. pribliavanjem take posmatranja i zadravanjem veze sa sagledanjem sa zemlje.
Uskla ivanje evropskog predela pravilima perspektive otvara dugu i burnu raspravu koju emo
pokuati da opiemo u narednom poglavlju.

10

5. Teko prilagoavanje ravilima perspektive

Novi uslovi urbanistikog projektovanja
Kada su Kambreki mir (1559) i Tridentski koncil (1563) doneli Evropi izvesnu politiku i
religijsku ravnoteu, zapoinje faza reorganizacije koja se tie i gradskog i teritorijalnog zaposedanja.
Dvorovi se konano ustaljuju u gradovima koji postaju nacionalne prestonice. Vojna sredstva
su upotrebljena u izgradnji utvrenja, oko gradova i du granica. Potrebe civilne i vojne plovidbe
zahtevaju planiranje i modernizaciju luka. Tehnoloki razvoj, porast broja stanovnika i protoka novca,
birokratizacija i specijalizacija funkcija i, na kraju, potreba da se spoljanjim oblicima predstave novi
javni i privatni interesi, doprinose irokom obnavljanju graditeljskog naslea.
Od 1530. godine Rim je podvrgnut funkcijskom sredivanju u skladu sa novim odmeravanjem
uloge papskog sedita, a Firenca biva dodatno opremljena kao prestonica vojvodstva Mediija. U
Parizu se od 1528. nalazi francuski dvor i tada Fransoa I zapoinje rekonstrukciju dvorca Luvr. Filip II
1561. godine za prestonicu bira Madrid, ali od 1562, u planinama severno od Madrida zapoinje
gradenje kraljevskog dvorca manastira Eskorijal". Porodica Savoja se, 1563. godine, nastanjuje u
Torinu, uveavanom u nekoliko navrata - 1620, 1673. i 1714. godine. U drugoj polovini XVI veka
panski vicekraljevi preureuju Palermo i Napulj, trgovake centre i luke baze za mediteransku
imperiju. U Londonu se dvor Stjuarta smeta u Vestminster, a city je preureden posle poara 1666.
godine. Habzburgovci se tek 1683, posle poraza Turaka kod Kalenberga, nastanjuju u Beu.
Ali, i glavni trgovaki gradovi ranog XVI veka - enova, Mesina, Lisabon, Antverpen, Lion,
Augzburg - dobijaju u ovom periodu nov i zahtevniji arhitektonski izgled. Holandija, koja u prvoj
polovini XVII veka postaje protagonista svetske ekonomije, uveava svoje prelepe luke gradove.
vedski i danski kraljevi, od kraja XVI do XVII veka, uveavaju svoje prestonice i zasnivaju veliki broj
novih gradova. Prvi ruski car, Ivan IV (1533-1584), preureduje Moskvu (sl. 50) i zapoinje kolonizaciju
iza Urala.
S obzirom na nae ciljeve, zanima nas, ovde kao i u Americi, bavljenje prilikama u kojima je
primenjena, i eksperimentalne potvrde kulture perspektive, karakteristinog elementa evropskog
nasleda. Materijalni i kulturni uslovi su se promenili. U novoj politikoj i ekonomskoj situaciji uveala su
se finansijska sredstva; tehnika gradnje je uznapredovala; umetnika kultura je prevazila trei nain"
i potraga za buduim savrenstvom ustupa mesto sagledavanju iz osvrta, ali umirujuem, sistema
pravila i usvojenih obrazaca. Pre svega, radanje moderne nauke svodi na pravu meru zahteve
renesansne vizuelne kulture, umetnosti i nauke zajedno: umetnost nije vie zajemena objektivnim
saglasjem sa realnim svetom, jer je ta realnost, nadalje, dostupna i podlona analizi drugim
metodama, sa drugom vrstom raspoloivih dokaza. Upoznati" vie ne znai odslikati", kao to kae
Jaspers povodom Leonarda, ve otkriti mehanike zakonitosti koje upravljaju svetom pojavnosti;
matematika, a ne geometrija, postaje instrument ovog istraivanja, i njegovi rezultati bivaju potvrdeni
neoborivim eksperimentima, a ne subjektivnim procenjivanjem. Umetnika kultura, poto gubi
pouzdanje u objektivnost, preseljava se u svet oseanja i obiaja i preuzima ukupnost vrednosti koje
nauka odstranjuje iz svoje oblasti.

11

U arhitekturi ovaj preokret iz korena menja ravnoteu odluka. Sve dok su se pravila klasinog
repertoara i perspektive, zdruena od Bruneleskijevog doba, smatrala objektivno zasnovanim, njihova
je primena, na izvestan nain, znaila preslikavanje prirode stvari i potvrdivanje jednog u neku ruku
ve postojeeg reda. Arhitektura se nalazi u ve ustaljenoj univerzalnoj hijerarhiji: prvi pokreta,
koncentrina nebesa, ovozemni svet, geografski prostor i u njemu svet ljudskih rukotvorina. Grad se
nalazi na granici izmedu dve poslednje sfere, i tekoe u pristupu razmerama grada preutno se
opravdavaju potovanjem ove hijerarhije; glavni zadatak arhitekture jeste usklaivanje spoljanjeg
prostora sa ovekovim merama, kao i priredivanje trodimenzionalnih ambijenata dostupnih ljudskom
oku unutar dimenzionalnog raspona nasledenog iz antike i srednjovekovne tradicije.
Ali, Kopernikov traktat (1543) dovodi u sumnju hijerarhijski svet tradicionalne astronomije, a
Galilejev Nuncius siderius (1619) ga potpuno razbija. U novom poretku prostor je jedinstven i
bezgranian, a ne osobenost tela koja ga zaposedaju, razliit zavisno od njihove prirode. Arhitektura
mora da pronade svoje mesto u ovom novom univerzumu bez tradicionalnih ogranienja i podstaknuta
je da svojim sredstvima, tj. perspektivnom organizacijom prepoznatljivih elemenata, sledi novi pojam
bezgraninog. Na tom se polju, izvan starog dimenzionalnog praga, sagledava tema projektovanja
grada i planiranja prostora i nesklad izmedu ve obrazovanih gradova u srednjem veku i novih zahteva
vizuelne kulture postaje oigledan.
Sukob izmedu ovog pokuaja i operativnih tekoa svojstvenih evropskim drutvima, tokom
dva veka, izmedu 1550. i 1750. godine, vana je tema za nau priu. Kultura tog vremena, odgajana
na prikrivanju, zaudujue je utljiva pred obimnou problema, izraava se samo aluzijama, poput
one tajriovite zabeleke pronaene meu Kolberovim spisima posle njegove smrti 1683:
Posvuda, neprekidno, biljke. Trijumfalna kapija za osvajanja zemlje. Opservatorija za nebesa.
Piramida. Tekoe izvoenja.
Perspektiva u gradu: Urbane promene od 1550. do 1650. godine
Moderna" sredivanja smiljena do polovine XVI veka - u Rimu ulica Alesandrina, ulica ulija,
ulica Dela Lungara, trokraci mosta Sant'Andelo i Trga del Popolo; ulice gradskih proirenja po
ahovskoj emi u Lisabonu i Antverpenu; alesijevske nove ulice" u Perui i enovi; ulica Toledo u
Napulju - imaju cilj da saobraze mnogobrojne arhitektonske organizme u jedinstven front, kako bi se
zdruile kratke poprene perspektive, umesto da se ceni jedna duga; vane arhitektonske epizode kneevski tremovi palata du denovske Strada Nuova - nalaze se bono, a ne na krajevima. Ulice
obino nisu due od jednog kilometra; izuzetak su dve ulice pod pravim uglom Herkulovog dogratka u
Ferari, duge 2 i 1,3 kilometra, ali su one ostale izvan razmera, samo delimino oiviene zgradama.
U drugoj polovini XVI veka, u kolektivnoj kulturi, iri se interesovanje za urbani pejza.
Italijanski, nemaki i flamanski graveri - Gviardini 1567, Lafreri oko 1570, Van Deventer od 1558. do
1572, Due oko 1580, Berteli oko 1585, Van Elst oko 1590, Florimi prve decenije XVII veka, Merian
1615, Munster 1628 - izbacuju na trite veliki broj perspektivnih prikaza gradova, gde je mnotvo
informacija spojeno u obuhvatnoj realistikoj slici. Po prvi put je iroko dostupna vizuelizovana itava
batina evropskih gradova, sa preciznou renesansne vizuelne kulture. Ljudi se navikavaju na
sintezno opaanje delova urbanog organizma, kao i odnosa izmedu grada i geografskog ambijenta.
Perspektiva, instrument ovih predstavljanja, svesnije se upotrebljava kako bi popravila izgled
gradske sredine. Novi pravolinijski razmetaji postaju ei, rasprostranjeniji i bolje istiu prizore iz
nedoglednih taaka (punto di fuga = Nedogledne take (nedogledi), u kojima se stiu sve linije
perspektive). U Rimu, ezdesetih godina Pije IV uspostavlja ponovo antiki pravac koji ide od Kvirinala
do kapije Nomentana i produava ga u pravoj liniji za 1600 metara, sve do Mikelandelove Kapije Pija;
Grgur XIII i Sikst V od 1572. do 1590. ostvaruju mreu novih ulica izmedu bazilika na istonim brdima
koja obuhvata i jednu pravolinijsku i krivudavu ulicu od skoro tri kilometra izmedu Trinita dei Monti,
Santa Marija Madore i Santa Kroe. Zajedno sa antikim pravolinijskim trasama i onima koje su pape
otvorile u prethodnih sto godina,~ ove nove ulice, preko srednjovekovnog rastera neosetljivog na
perspektivu, uspostavljaju perspektivnu triangulaciju koja omoguava da se unutar grada vizuelno
poveu udaljena mesta. Odredita su obeleena stubovima ili otkopanim antikim obeliscima; ovi
predmeti, za sada, poivaju na velikim bezoblinim zaravnima, a kroz gradsko tkivo probijeno je
nekoliko kao strela pravih vizura, lienih bonog utiska.
Palermo doivljava najambicioznije uredenje u ovom periodu. Izmedu 1564. i 1570, luka je
proirena na severozapad i oslobada pogled na more kao monumentalni izlazak grada na vodu. Stara
uzduna osa Kasero produena je sve do mora. Ovaj pravac dug 1,8 km, sa visinskom razlikom od
dobrih 28 metara - jedini prodor u gradu koji je postao zbijen parcelisanjem poslednjih slobodnih
prostora unutar zidina, Papireta i Madonea - uoblien je 1582-1583. godine izgradnjom dveju
monumentalnih kapija: jedne prema moru, sagradene od dva razdvojena krila da bi se mogla sagledati
plavet mora, i druge prema brdu, koju nadvisuje piramida kao vizuleni most sa produenjem ka
Monrealu, koji iezava u podnoju brda posle 4,3 km (sl. 52).

12

Ova izuzetna osa perspektive od preko est kilometara, ujednaena maestralnim vizuelnim
tretmanom i savreno uklopljena u organizam grada i terena, povezuje velike unutranje prostore na
koje gledaju najvaniji spomenici - Katedrala, Kraljevska palata, trg Pretorija, Steri - i sigurno vodi od
mora ka brdu, od Tirena do unutranjosti ostrva. U Evropi ne postoji nita slino, a ovde je moda
nastalo iz elje da se, sredstvima moderne kulture, ostane na visini izuzetne metropole iz nekih drugih
vremena. Dodatak jedne poprene ulice - Makeda, 1597 - pomalo banalizuje ovaj izum: dve ulice iste
irine, sa bogato ukraenim raskrem, ine uobiajeni krst, pomalo prisilno nametnut asimetrinom
gradskom rasteru. Ulica Makeda ima skoro ravnu niveletu, koja nepovoljno preseca dve doline
paralelne sa Kaserom, neitljiva u perspektivi i, paradoksalno, postaje vana tek u XIX veku, kada
produavanjem u oba smera postaje glavna osa savremenog grada. Usledio je, kao definitivno
ponitavanje prvobitnog nacrta, nesuvisli savremeni razvoj: prava linija koja vodi na Monreale
opsednuta je perifernim zgradurinama, a novi lukobranski nasip preseca pogled na more.

Tokom gradevinarskog buma poslednjih decenija XVI i prvih decenija XVII veka, evropski
vladari pomau ostvarivanje mnogobrojnih simetrinih i pravilnih zahvata u velikim gradovima:
kraljevski trgovi Anrija IV u Parizu 1604-1606, plaza mayor u Madridu (1617), rekonstrukcija Lerma
(1604), kneevsko sedite u arlvilu (1610), prvo proirenje Torina (1620), gde jednoobraznost
arhitektonskih polazita nadometa nesigurnost perspektivne kompozicije u ovoj razmeri. Neki projekti
koji se du celine urbanog organizma - plan iz 1620. za Geteborg, onaj iz 1629. godine za
Kopenhagen i onaj iz 1640. za veliki Stokholm ostaju dvodimenzionalni nacrti, samo parcijalno i sporo
prevodeni u izgradene predele. Apsolutizam zahteva savrene i bespogovorne scenarije, kojima ne
odgovara ni sigurnost formalnih izbora, ni vladanje tehnikim, ekonomskim i organizacionim
instrumentima.

13

Za razliku od prestonica apsolutistikih i merkantilistikih reima, slobodni holandski gradovi

sreno zdruuju administrativne srednjovekovne procedure i moderne vizuelne instrumente. Sedam
provincijskih drava, kojima vlada trgovaka gradanska klasa velikih gradova, pobedniki se nadmee
sa tadanjiim velikim monarhijama i doprinosi nastanku svetskog finansijskog trita zbog kojeg
nacionalne ekonomije, vodene odozgo, zapadaju u krizu. Njihov uspeh koristi niz tradicionalnih
institucija - komunalnih, burgundskih, korporativnih - i nagovetava politika i ekonomska usmerenja
liberalizma XVIII veka, preskaui - kako kae Hojzinga - merkantilistiku fazu. Pod okriljem ovih
sloboda" nastaju najnaprednija ostvarenja u evropskoj knjievnosti, umetnosti i nauci. U Amsterdamu,
u doba De Vita, istovremeno rade Rembrant, Hajgens, Spinoza, objavljuju se Dekartova i Galilejeva
dela.
Ta originalnost je u punoj meri potvrdena i urbanistikim i pejzanim uredenjima. Sama
teritorija je nastala ovekovim delovanjem koje je sve uestalije u drugoj polovini XVI veka, posle
katastroflanih poplava u prvoj polovini veka (1508, 1532). Izmedu 1540. i 1640. godine, isuivanjem
unutranjih rukavaca, zadobija se oko 120.000 hektara i jo 45.000 tokom narednog veka. Razvoj
grada poiva na isuivanju okolnih terena i ostvaruje se na osnovu celovitih planova kolektiva.
Pobuna protiv panske dominacije, koja traje od 1565. do 1609. godine, znai, pre svega,
odbranu jednog ve razvijenog drutva od uticaja jedne daleke politike i religijske moi koja tei da
sve unificira. Popravke oteenja iz rata pokreu obnovu gradova. Toj obnovi, sa jedne strane, svoj
doprinos daju veliki upravitelji - Jan van Oldenbarnevelt, Jan Peterson Kone - a sa druge graditelji":
Liven de Kej, Hendrik de Kajzer, Jan Legvater, Hendrik Stets. Ovaj srednjovekovni naziv jo uvek
odgovara specijalistima odraslim u gradskim korporacijama, sposobnim da izgrade bilo kakvu civilnu ili
vojnu gradevinu; ali, ti specijalisti su sposobni i da nauno raspravljaju o tim gradevinama i da prihvate
vizuelna pravila italijanske kulture.
HARLEM, opsedan 1572-1573, a uniten poarom 1576, odmah potom biva obnovljen.
Optina poverava taj zadatak firmi Statfabrik, kojom rukovodi De Kej. Firma je, istovremeno, i tehniki

14

biro i organ vlasti za planiranje i poetkom XVII veka troi treinu gradskog budeta. Na osnovu
jednog reljefa grada, koji objavljuje Tomas Tomason 1578, pravi se projekat koji, u velikom obimu,
obnavlja mreu ulica i kanala i parcelizaciju terena. Kue i radnje tkaa smetene su oko dugog
pravolinjskog kanala. De Kej pravi projekte nekih glavnih zgrada, medu kojima i jednu predivnu etvrt
kua u nizu za stare osobe (1610).
AMSTERDAM 1578. godine oslobada Viljem Oranski. Grad nasleduje ulogu Antverpena, koji
1585. godine osvajaju panci, ali ne mogu da ga koriste zbog holandske blokade na uu reke
Shelde. Tada zapoinje veliki razvoj grada. Prethodno periferni kanal ukljuen je u grad, osniva se
brodogradilite na istonom obodu grada i gradi se unaokolo, 1593. godine, novi polukrug utvrda po
novim Stevinovim pravilima. Ali, projekat novog proirenja, po Stetsovom nacrtu, odobren 1607.
godine, postaje operativan 1609. odlukom centalne vlade koja daje odobrenje za eksproprijaciju
neophodnih terena; u meduvremenu, De Kejser, glavni arhitekt grada od 1591. do 1621. godine,
projektuje i izgraduje glavne javne zgrade, medu kojima Berzu 1608. i veliki broj privatnih kua.
Proirenje se sastoji od tri velika kanala, koncentrina u odnosu na utvrde iz 1593, iroka
dvadeset pet metara, da bi se stvorilo dovoljno prostora za etiri reda brodova srednje veliine, i duga
3,5, 4 i 4,5 kilometra. Oko njih se pruaju jedanaest metara dugi kejovi za utovar, sa posadenim
brestovima, i gradevinske parcele sa ukupnom dubinom od 102 metra izmedu dva kanala, sa
obavezom unutranjeg slobodnog prostora od 48 metara. Taj polukruni oblik naruen je u jednom
renju nizom pravolinijskih, paralelnih traktova, dugih od pola do preko jednog kilometra, nalik rimskim
i pariskim dvorskim reenjima i kanalu Anrija IV u vrtovima Fontenbloa (1200 x 40 metara). Medutim,
niske vizure ovde su ometene drveem i jarbolima brodova, nijedan element ne naznaava podune
nedoglede, a kue sagradene na okolnim parcelama, pravilnim zbog paralelnosti kanala, ne
predstavljaju jednoobrazne kulise podredene viziji celine, ve se svaka izdvaja drugaijim simetrinim
proeljem i zahteva osno sagledavanje sa ograniene razdaljine koja odgovara poprenom preseku
kanala: manje od pedeset metara, kao na srednjovekovnim trgovima. Tako gradski ambijent ne
predstavlja ukupnost slika u perspektivi postojanog utiska, ve neprekidni sled mnotva razliitih
elemenata koje treba posmatrati u kretanju, kao to to potvruju nebrojeni savremeni prizori,
sagledani, uglavnom, kao tri etvrti ili iz ptije perspektive (sl. 53).
Ovaj izuzetni sklop, sa dvadeset pet kilometara kejova koji primaju etiri hiljade brodova,
izgraden je precizno, uzastopnim deonicama, tokom XVII veka. Naruioci i projektanti zadravaju
osnovne karakteristike srednjovekovne prakse - racionalna podela dunosti izmedu optinskih vlasti i
privatnih izvodaa, sposobnost izumevanja novih urbanih oblika nezavisno od pravilnih geometrijskih
slika, bliska veza izmedu urbanistikog projektovanja i gradevinarstva, koordinacija prostora zajedno
sa koordinacijom vremena - koristei u razmerama arhitekture moderne" instrumente perspektive i
klasinog repertoara. Od etvrte decenije XVII veka, nova generacija arhitekata, stasala vie na
slikarstvu nego u graditeljskoj praksi - Jakob van Kampen, Piter Post, Solomon de Brej - zaduena je
da u gradski kontekst unese posebne gradevine, palate i crkve, koje se izdvajaju iz gradskog tkiva.
Tako Amsterdam postaje, tokom jednog veka, jedan od najveih i najbolje opremljenih
evropskih gradova, poveanjem broja stanovnika od 50.000 u 1612. i 125.000 1632. godine na oko
200.000 stanovnika u drugoj polovini veka. Utvrdeni spoljanji prsten oko grada, ve dovren
sredinom veka, a potom izmenjen po novom holandskom" sistemu Van Koehorna, opasuje prostor od
oko sedam stotina hektara, malo vie od dimenzija uobiajenih u srednjovekovnoj praksi. Drugi
holandski gradovi, koje nemaju tako buran razvoj, uspeno primenjuju iste metode: Lajden 1610. i
1644. godine, Harlem 1671. Holandani pokuavaju da te obrasce primene i u novoosnovanim
prekomorskim gradovima, Bataviji 1619, Novom Amsterdamu - koji potom engleski osvajai nazivaju
Njujork 1625, Kejptaunu 1652. Ovi gradovi e postati velike metropole u modernom svetu, ali e se
razviti po obrascu ko ji je antiteza iluministikoj ah-emi; holandski urbanistiki obrasci, savreni u
izvornom ambijentu i u sopstvenim razmerama, ne mogu se izvoziti niti pooptavati.
U svetu, tehnika kultura Holandije prestina je u mnogim oblastima - hidraulika, fortifikacije a figurativna kultura ui kako da se razume, u mnogim specifinim vidovima, predstava sveta. Zajedno
sa Rembrantom i Vermerom, slikari pejzaa - Diarden, Rojsdal, Konink, Emanuel de Vit, koji se
predstavljanju seoskih i gradskih ambijenata, unutranjosti i spoljanjosti, posveuju sa realistikom
priljenou i emotivnom zaokupljenou - daju evropskoj klasinoj kulturi trajni doprinos: prodor
ljudske figure i oseaj organske povezanosti urbane i neurbane sredine, uvek oivotvorene ljudskim
prisustvom.

15

Prethodna, manje ili vie uspena, iskustva samo dotiu problem upotrebe perspektive u
razmerama grada, ak, kao to se to dogaa u Holandiji, dobro funkcioniu tako to perspektivi daju
suen zadatak, koji jedva da premaa zgradarsku razmeru.
Zadatak da se do kraja sprovede suoavanje gradova sa perspektivom pretpostavlja
preispitivanje vizuelne kulture u promenjenoj ravnotei kulturalnih oblasti, to i biva zahvaljujui
umetnicima koji stvaraju od druge decenije XVII veka pa nadalje: u arhitekturi, Bernini, Boromini,
Fransoa Mansar (Fran~ois Mansart), Luj II le Vo (Louis II le Vau), Inigo Dons (Jones), Jakob van
Kampen (Campen). Oni se ne mogu svrstati u homogenu grupu, niti u barokni" pokret koji se nudi kao
alternativa renesansnom klasicizmu. Njihove namere se ne mogu ak ni porediti: neki se bave novim
iskustvima u okviru klasicizma, neki se zalau za klasicizam - koji, na primer u Engleskoj, postaje
avangardno opredeljenje - a protiv drugih, prethodnih tradicija. Njihova zajednika osobenost je
tendencioznost, lini zalog suprotstavljen kolektivnoj tradiciji, iz ega ne nastaje jedinstven pokret, ve
lepeza razliitih opredeljenja, podlonih iznenadnim treptajima kojima se, s pravom, u novom
kulturnom sistemu, daje naziv umetnost". Ovaj repertoar - koji deluje kao organska celina zbog
intuitivnog karaktera kulturalnog pristupa, u okviru maksimalno proirenog polja klasicizma - poveava
raznorodnost i prefinjenost sredstava koja upravo i omoguuju da se na neuobiajen nain pristupi
problemima urbanistikog planiranja.

16

17

Bernini je najvei protagonista ovog istraivanja. On na sebe preuzima najuveniju i

najproblematiniju istorijsku prestonicu, RIM, reava veliki broj njegovih jo uvek otvorenih problema i
oznaava put za trajno sreivanje palimpsesta nadovezivanih intervencija na ovom drevnom prostoru.
Posebno, tokom celog ivota radi na gradilitu Sv. Petra i premouje, konano, raskorak u
razmerama izmeu dinovskog dela Bramantea, Sangala, Mikelanela, Maderna i okolnog gradskog
tkiva; njemu valja zahvaliti za preobraaj velikog broja arhitektonskih ideja, predlaganih tokom veka i
po, u istovremene elemente jednog ivotnog ambijenta.
Posle jubileja 1500. godine, ulazak u Vatikan odreduje pravolinijska ulica Alesandrina, koja ne
vodi prema crkvi nego prema kapiji palate. Godine 1586. podignut je obelisk koji po prvi put oznaava
osu crkve u urbanom pejzau; ali, nova Bramanteova i Mikelanelova crkva Sv. Petra jo uvek lei iza
broda i atrijuma Konstantinove graevine. Crkva koju je 1614. produio Maderno, gleda, svojim
proeljem preuzetim iz dinovskog Mikelandelovog nacrta, na prazninu trga; kapija palate, u dnu ulice
Alesandrina, biva najavljena naknadno isturenim korpusom izgradenim 1618. godine.
Prvi problem sa kojim se suoava mladi Bernini jeste unutranje uredenje nove crkve. On
1625. pravi baldahin papskog oltara koji ispod kupole, ali ne u centru, presreca uzdunu od tada
preovladujuu osu; izmeu 1637. i 1648. godine organizuje unutranju dekoraciju; godine 1657.
ostvaruje, kao zakljunu u pozau, predikaonicu u centralnoj apsidi. Kao spoljanji razmetaj Bernini u
poetku predlae par zvonika sa obe strane proelja, to e se ispostaviti kao neostvarivo; potom, na
zahtev Aleksandra VII, organski pristupa sreivanju trga. Od 1656. do 1667. realizuje prelepu
prostornu sekvencu koja usklauje dve prethodno postojee, pod blagim uglom poloene ose:
arhitektonsku, od obeliska do crkve, i urbanistiku, od grada do ulice Alesandrina, bronzanih dveri i preko Kraljevskog stepenita - do ceremonijalnog i figurativnog srca Vatikana, Sikstinske kapele. Po
prvi put mo perspektive biva koriena za ujednaenje, naknadno, jedne tako obimne skupine
prethodnih ostvarenja. Kolosalne mere hrama, osmiljenog u prvoj polovini XVI veka, postepeno su
ublaene, usklaene sa razmerama obine gradnje i utkane u kontinuitet gradskog scenarija. Bernini
pravilno tumai pokuaj prilagoavanja modernog Rima merama onog starog kao prekinutu avanturu i
prihvata koegzistenciju monumentalnih i svakodnevnih razmera, ak je prihvata kao glavnu temu
svoga rada; svesno zatvara jednu epohu i utvruje karakter Rima u potonjoj evropskoj kulturi, tj. stalni
kontrast izmeu uzvienog i obinog tona.
Potonja sredivanja - mali trg Santa Marija dela Pae (Pjetro da Kortona, 1656); restauracija
mosta Sant'Anelo od 1668. I potom, Berninijevo delo; stepenite panskog trga (A. Speki, 17231726); fontana Trevi (N. Salvi, 1732); Trg Popolo, koji sreduju Rainaldi i Bernini (1662-1675) i na kraju
Valadje (1784-1816) - slede isti naum i s udesnom prefinjenou dovravaju sada ve ustaljeni i
neponovljivi urbani sklop.
Rimski klasicizam tako gubi vrednost univerzalnog obrasca. Rim ostaje obavezno odredite
umetnika i ljudi od kulture (Francusku akademiju osniva Kolber 1666), ali je pre svega mesto duha,
prisutno od sada pa nadalje u knjievnosti i kolektivnoj imaginaciji, mesto vidljivog kontrasta izmedu
ljudske istorije i univerzalnih sila koje na nju deluju.
Grad u perspektivi: Urbani preobraaj od 1650. do 1750. godine
Francuski umetnici, Berninijevi savremenici - Pusen, Fransoa Mansart, zajedno sa ondanjim
piscima, poput Korneja i Boaloa - zapoinju novu avanturu odluujuu za budunost, sa dvostrukim
zadatkom: stvaranja novog klasicizma, racionalnog i evropskog, i transformacije PARIZA, kao
odgovarajue prestonice Francuskog kraljevstva.
Ve itav vek stalni centar kraljevskog dvora, grad se u velikoj meri prelio preko
srednjovekovnih zidina (sl. 55). Na desnoj obali, Anri IV i Luj XIII proiruju zidine sa kulama kako bi
obuhvatili i kvart Tiljerija i Pale Roajal; na levoj obali, rezidencija Marije Medii u Luksemburgu
usmerava zauzimanje oblasti zapadno od pojasa Filipa Avgusta. Anri IV koji priznaje da sa
zadovoljstvom radi tri stvari: ratuje, vodi ljubav i gradi - za vreme svoje kratke vladavine gradi dva
kraljevska trga: trougaoni trg na ostrvu i kvadratni trg na Mareu (trei, polukruni, trebalo je da nastane
u visini hrama); obnavlja Luvr i Tiljerije oteene u gradanskom ratu, povezuje ih galerijom du Sene;
predvida - kako pria Malerb - upotpunjenje cour carree (kvadratnog dvorita) i povezivanje dveju
palata i na severnoj strani, du ulice Sent Onore, uz neophodno ru~nje cele etvrti izmeu njih. Prvi
naum e dovriti Luj XIV, a drugi tek Napoleon III.
Anri IV pokree, i u oblasti izgradnje, reorganizaciju administrativnog aparata na kojem poiva
monarhistiki apsolutizam. Ali, dok se zaduenja holandske magistrature dopunjavaju zaduenjima
privatnih izvodaa, jer oni projektuju, urbanizuju i prodaju terene za izgradnju, francuska uprava se
nadovezuje na tekue, vrlo isprepletane, inicijative i pekulacije i nije u stanju da racionalizuje grad koji
toliko i tako brzo raste: od oko 200.000 stanovnika u poslednjoj deceniji XVI veka na 415.000 godine
1637. Vladari vrlo rado borave van grada - Anri IV u Sen ermenu, Marija Medii u Luksemburgu - i
dvor na neki nain ostaje protivstavljen gradu; ako je na dvoru koncentrisana mo, u gradu se ogleda

18

javno mnjenje. Taj aroliki gradski kolektivitet, vezan za mo kraljevstva koji, istovremeno, odbija tu
logiku, ima jo uvek neuhvatljivu formu, zasnovanu na neprimerenoj srednjovekovnoj postavci,
pretovarenoj zgradama i ljudima. Nesigurnost te ravnotee prikriva, i oteava, politike i socijalne
sukobe u zemlji.

Od smrti Luja XIII i Rieljea (1643-1644) do preuzimanja moi Luja XIV (1661) sazrevaju
odluujue kulturalne odluke. U umetnosti i knjievnosti opstaje delimini, ali izuzetno znaajni,
antagonizam izmeu kulture i moi. Sluaj Pusena koji je, iako slavan, zauvek proteran u Rim, i
Fransoa Mansara, zapostavljenog u korist Lemersjea, odgovara onome to se desilo Korneju,
Dekartu, Paskalu. Ljudi od kulture hladno procenjuju uspostavljene interese i rade za mnotvo
dravnih i privatnih naruilaca koji se meusbno nadmeu.
Osmiljavanje fizikog scenarija predstavlja oblast koja omoguava da se veliki broj
specijalizovanih doprinosa sabere i uporedi sa linim i drutvenim ponaanjima. Sredinom veka
sazreva potreba za celovitim scenarijima koji zahtevaju kombinovan doprinos arhitekture, figurativnih
umetnosti i projektovanja ambijenta, jo uvek bez priznatog imena. Opisano je ureenje Trga Sv.
Petra u Rimu koje u gradske razmere prenosi italijansko iskustvo doterivanja izgradenog; nije sluajno
da se istih godina u Francuskoj pojavljuje prvo pejzano ureenje takvog opsega, dvorac Vo, koji
ostvaruju Le Vo, Le Notr i Le Bren, od 1656. do 1660. godine, po narudbi prebogatog finansijskog
nadzornika Fukea.
Le Vo, koji potie iz porodice graditelja, omiljeni je arhitekt velikih finansijera toga vremena. Le
Notr i Le Bren zajedno ue u ateljeu Vuea; prvi, 1637, od oca nasleduje zvanje vrtlara Tiljerija, a 1656.
godine postaje glavni graevinski nadzornik; Le Bren se od 1642. do 1647. godine nalazi u Rimu, gde
poseuje Pusena, a potom se specijalizuje kao organizator unutranje dekoracije. U Vou njih trojica
saraduju upravljajui mnotvom izvodaa, ogledajui se u poduhvatu nadziranja celog pejzaa,
doterujui ga od topografskih razmera do ureenja.
Reija jedinstvenog umetnika kao to je Bernini - koji se razume u vizuelna uredenja u svim
razmerama - smenjena je prikladnom kolektivnom organizacijom, u kojoj ne dominira arhitekt, ve
strunjak za vrtove; naime, park koji osmiljava Le Notr predstavlja strukturno jezgro koje odreuje
mesto i karakter svim ostalim elementima celine. Renesansni parkovi su produavali osu simetrije
zgrada i nisu prelazili uobiajeni prag arhitektonskih prostora od nekoliko stotina metara, odustajui od
nadmetanja sa okolnim prirodnim prostorom; ovaj pak obuhvata namerno ogranien predeo, kotlinu
iroku oko jedan i dugu dva kilometra, koja se protee na umovitoj visoravni, dovoljno veliku da ispuni
ceo sagledivi prizor, sve do granice koja ima vrednost bezgraninog vidokruga.
Dvorac prekida uzdunu osu i deli ambijent na dva nejednaka dela: ulazno dvorite, oko kojeg
su podignute pomone prostorije, i vrt za gospodu. Proelje prema vrtu ima pokrenutost oblika zbog
sagledanja sa velike daljine i dominira nad sloenim pejzaom terasa koje se sputaju i penju sve do
zadnjeg plana ulepanog vodoskocima; na niem nivou otvara se pravougaoni kanal koji oznaava
poprenu osovinu i svojim nejednakim zavrecima parira nagibu terena u tom smeru.

19

To je simetrina kompozicija, koja se postepeno menja i gubi kako bi se prilagodila, bez

prelaznih reenja, asimetrinoj slici pejzaa. Dok renesansni vrtovi potuju, pa i istiu, potinjenost
sveta arhitekture svetu prirode, vrt Vo ukljuuje prirodnu podlogu i tei da dosegne, sredstvima
arhitekture, sopstvenu pejzanu dimenziju, do krajnjih granica vizuelne percepcije. Umetnost
pokuava da na svoj nain istrai novi pojam dosezanja beskonanog i zbog toga prekorauje
uobiajene granice perspektive.
Potonji dogaaji razjanjavaju domet i znaenje ove novine. Kao to je poznato, 17. avgusta
1661. godine Fuke poziva kralja i njegov dvor da prisustvuju veeri, koju je pripravio Vatel, baletu koji
komponuje Molijer, na scenu postavlja Le Bren a Lili pie muziku, i vatrometu u parku. Tri nedelje
kasnije, Kolber hapsi nadzornika, konfiskuje njegova dobra i prebacuje umetnike Voa u kraljevu
slubu. Kolber ima na umu pre svega uredenje Pariza, dok Luj XIV zapoinje proirenje dvorca Versaj.
Ta dva zadatka se pokazuju oprenim u drutvu kojem ovakvi poduhvati predstavljaju rasipanje
dravnog novca.
U uvenom pismu iz 1663. godine Kolber prebacuje kralju Luju to vie voli da, zbog zabave,
boravi u Versaju, umesto da ostane u Parizu zbog slave. Ali, barem jednom Kolber zaboravlja
tekoe izvoenja", koje u izgraenom ambijentu poput Pariza obiluju zabranama. Rekonstrukcija
etvorougla Luvra, u koju je, izmeu 1664. i 1665. godine, ukljuen i Bernini, otee se u nedogled, a
za sreivanje okolnog prostora - trga ispred istonog proelja, veze sa Tiljerijama - nedostaju
ekonomska i administrativna sredstva. S druge strane, u praznom ambijentu Versaja sredstva
apsolutizma su dovoljna za realizaciju iscrpljujuih promena koje taj isti apsolutizam zahteva sebi u
slavu. Sreuju se travnjaci, drvee, vodena ogledala i statue, kad se ve nisu u red mogli dovesti kue
i ljudi; u taj beivotni scenario premeta se, od 1682, ceo kraljevski dvor, i samo ovde pronalazi
odgovarajui fiziki ambijent. Ima vie statua u vrtovima njegove palate nego stanovnika u nekom
velikom gradu" reenica je koju Monteskje stavlja u usta Persijancu Uzbeku 1721, na kraju radova
Luja XIV.
U Versaju, Le Notr ponavlja eksperiment iz Voa i uveava ga do krajnjih granica percepcije.
Ispred dvorca se susreu tri aleje oko kojih se organizuje pravi grad; iza dvorca, iroki umoviti predeo
potinjen je simetriji glavne zgrade, uz pomo kanala u obliku krsta koji oznaava kartezijanske ose
kompozicije, naglaen odsjajem sunca na zalasku. U vie navrata uveavan, dvorac se prilagodava
ovim velikim prostorima tek posle 1677, kada mu je Arduen-Mansar podario celovit izgled, u obliku
omege. Izdaleka iezavaju pojedinosti proelja, koje je Le Voa preuzeo iz Berninijevih projekata za
Luvr, samo se istie ukupna modulacija korpusa graevine; iz pravca Pariza, njegova konkavnost
prikazuje u centru arhitektonskog scenarija ostatke prvobitnog dvorca u kojem se nalaze kraljevske
odaje; gledano iz parka, istureni sredinji deo naznauje ishodite glavne ose perspektive i gledano
odozdo blago stremi uvis, ali izdaleka se stapa u jednoobrazni blok koji obuzdava i na neki nain
obuhvata ogromnu koljku parka. Na piano nobile = Otmeni, obino prvi, sprat rezidencijalnih zgrada)
u sredinjem delu graevine nalazi se Galerie des Glaces" (Galerija ogledala), koja upravo slui
predstavljanju spektakla parka, odraavajui ga u ogledalima na zidu u dnu.
Gradilite Versaja, na kojem 1685. godine radi trideset pet hiljada ljudi, najvee je ikada
organizovano u Evropi za civilne potrebe jo od vremena Rimljana. Le Notr, Le Bren i Arduen-Mansart
koordiniraju rad hiljade specijalizovanih umetnika u zavrnim radovima svih vrsta. Dok se Versaj gradi,
isti projektanti ureduju za kralja odmorite Marli, a za istaknute linosti dvora rezidencije Sen-Klu,
antiji, So, Medon, Klanji. Sam Pariz usmerava svoj razvoj po uzoru na ureenje ovih parkova;
srednjovekovno jezgro grada samo je blago preinaeno umetanjem nekolikih arhitektonskih epizoda
(place Vendme i place des Victoires), ali luk utvrda na desnoj obali biva pretvoren u pojas bulevara
(grands boulevards) a ka starim kapijama slivaju se pravci sa drvoredima koji proimaju novu
periferiju, ispresecanu parkovima i graanskim kuama (sl. 56).
Ovaj otvoreni grad sa svojim spomenicima od zelenila - koji ne trai utvrde, jer se kraljevstvo
brani pojasom tvrdava du granica - nova je i iznenadujua realnost koju knjievnost tog vremena
vrednuje ponekad sa divljenjem, a ponekad sa reskom odbojnou. Boalo ga opisuje kao zemlju
Dembeliju", u kojoj bogata i ne naputajui grad pronalazi selo"; La Brijer koristi opis parka antiji64
kao povod za razmiljanja o ureenju kosmosa. Ali, tema novih zelenih povrina (dati zemlji drugaiji
oblik od prirodnog", pie Busi-Rabuten) nailazi na moralistiku kritiku, smatra se da je utroeno
previe novca, iako je to samo deli onoga to je otilo na ratove.

20

21

Izgradnja je esto poveravana vojnim jedinicama i zavisila je od nepredvidljivosti ratova. Tako

pravilnost, ostvarena u vetakim zabranima Le Notrovih parkova, nedostaje u obuhvatnom
prostornom planiranju i ukazuje na radikalno odsustvo finansijskih i organizacionih sredstava. U
fontanama Versaja nikada nema dovoljno vode, tako da zadueni za fontane moraju da ih napajaju na
smenu, shodno kraljevoj etnji kroz petit parc; kasnije se postavlja ureaj koji vodu doprema iz Sene u
Marli, dovodi se voda sa visoravni Sakle i projektuje se dovodenje vode sa Eura, uz ogromne radove
prekinute 1688. godine. Deset hiljada osoba sa dvora, nagomilanih u dvorcu u neverovatnom
promiskuitetu, povremeno biva ophrvano smeem; da bi se ono moglo oistiti, kralj i njegova pratnja
alju se na vazduh" u Marli ili na neko drugo mesto. Le Notrov i Arduen-Mansarov projektovani
scenario predstavlja proraunatu pozadinu, strogu, pomalo izdvojenu od ovog burnog dogaanja.
Nered u funkcionisanju prekriven je kienjem proelja, svakodnevni sukobi gube se u ogromnim
unutranjim i spoljanjim prostorima. Vizuelna uredenja namerno ostaju odvojena od ovih okolnosti:
potvruju konvencionalnu ideju o kraljevskom dostojanstvu i prestiu, i stoga postaju uzorni primeri
rasprostranjeni u vremenu i prostoru.
Forme osmiljene u Francuskoj, tokom grand sicle, merodavne su od kraja XVII veka nadalje
u umetnosti, knjievnosti i evropskim obiajima, pa i stariji obrasci, klasini i evropski, od sada bivaju
prihvaeni kroz filter francuskog klasicizma. U skoro svim prestonicama, sedite dvora deli se na
gradsku palatu i na jedan ili vie prigradskih letnjikovaca; sredstva upotrebljena u parkovima i prestini
arhitektonski rezultati ostvareni van gradova, nadoknada su za odustajanje od znaajnih promena
srednjovekovnih postavki gradova.
U MADRIDU Filip V, neak Luja XIV, pokree niz praktinih radova - mostovi, vodovodi,
fontane - a posle poara, 1734. zapoinje izgradnju nove kraljevske palate, naruene od Juvare,
dovravane polako, tokom narednih decenija. U meuvremenu se, po uzoru na Versaj, ureuju
letnjikovci u Aranhuesu i La Granhi, dosta udaljeni od prestonice i bez upliva na razvoj grada.
BE, koji postaje prestonica Habzburgovaca posle bitke kod Kalenberga 1683. godine, biva
ponovo izgraen uz posebne odbrambene predostronosti: slobodni pojas irok pola kilometra izdvaja
srednjovekovni grad sa njegovim utvrdama; predgrada su ponovo izgraena oko prilaznih puteva,
zatiena drugim pojasom utvrda, sa jo jednim pojasom od dobrih dve stotine metara. Fier fon
Erlah, arhitekt Jozefa I i Karla VI od 1690. do 1723. godine, pravi stilski izuzetno doterane nacrte
carskih zgrada, mec~u kojima se nalazi kraljevska palata u gradu (Hofburg) i ona prigradska u
enbrunu.
Maks Emanuel od Bavarske, izgnanik u Parizu od 1704. do 1715. godine, odvodi u Minhen
Fransoa irara, koji projektuje dva parka, Ninfenburg i leshajm, a za nadbiskupa Kelna Park Brul. U
Berlinu (sl. 57), stvaranom od 1640. pa nadalje, u Drezdenu, preuredenom posle poara 1685, u
Vircburgu, posle 1714. od svetovnog grada pretvorenom u sedite kneeva-biskupa, urbana struktura i
parkovi bivaju sjedinjeni na izuzetno srean nain. U novoj prestonici, Karlsrueu, koju, 1715. osniva
markgrof Durlaha, jedinstven nacrt zrakastih pravaca koji vode palati namee se i parku i gradu (sl.
58).
SANKT PETERBURG, nova ruska prestonica koju 1703. godine osniva Petar Veliki na uu
Neve u Baltiko more, potpuno je drugaiji sluaj. Prvih deset godina slui kao istureni utvrdeni poloaj
na kojem radi sto hiljada zatvorenika, a dostojanstvenici dvora bivaju primorani da se tu nasele.
Godine 1712. car pokuava da mu nametne pravilan nacrt, zbog kojeg-poziva Slutera iz Berlina i Le
Blona iz Pariza, ali u tome ne uspeva. Posle njegove smrti, grad raste zahvaljujui deliminim
dodacima oko tri radijalne ulice koje se slivaju ka Admiralitetu, trasirane 1730, i uva oaravajui
rastresiti izgled; to je mozaik zgrada i vrtova na ogromnom prostoru, iz kojeg se izdvajaju viebojni
spomenici koje je Rastreli projektovao za caricu Jelisavetu sredinom XVIII veka. Unaokolo se diu
velelepni parkovi Petershofa, Carskog sela, Oranijenbauma.
Posvuda se grand got s francuskim peatom namee kao znak modernosti. ak i kineski car
daje zadatak dvojici jezuitskih misionara da u parku letnjeg dvorca urede mali vrt na evropski nain.
Glavna vodilja ovih iskustava jeste sueljavanje perspektive sa nizom razliitih pejzaa koji se uvek, u
glavnim crtama, mogu svesti na klasina vizuelna pravila. Iz rizika ovih pribliavanja i, nadasve, iz
forsiranja dimenzija do krajnjih granica fizike percepcije, nastaje napetost ishoda, esto hiperbolina i
paradoksalna.
U normalnim topografskim uslovima, osa perspektive moe biti produena sve do tri kilometra:
to je rastojanje izmeu dvorca Versaj i malog uzvienja u dnu grand canala, pozaa bezgraninog. Da
bi se vee udaljenosti uinile vidljivim valja pribei jaim visinskim raslojavanjima.
U KASELU, landgraf Asia-Nasau zapoinje od 1700. uredenje parka Vilhelmoe na vrhu brda,
na kojem podie uveanu reprodukciju Herkula Farneze; od ove polazne take silazi kaskada u liniji sa
palatom u gradu; vizuelna osa ne prati teren, ve ide vazduhom itavih sedam i po kilometara, sa
visinskom razlikom od etiri stotine metara.

22

U TORINU, Vitorio Amedeo II ostvaruje 1712. godine novi pravolinijski bulevar za Rivoli, gde
se gradi novi prigradski prestoni dvorac. Juvara, koji stie 1714, projektuje zavetnu baziliku Superga i
dobija senzacionalnu ideju da je postavi u osu bulevara, na uzvisinama druge obale Poa. Tako iz
jedne sasvim obine ulice izvlai perspektivu od 19,5 kilometara koja se od Rivolija do Torina sputa
vie od sto metara, a potom se propinje u vazduh sve do, 430 metara vie, usamljene kupole usred
umovitog terena. Zamak u Rivoliju, sa monumentalnim stepenitem, izdvaja se kao zavrna taka
naspramnog prizora, a dva spomenika daju poseban izgled tesnacu izmedu dva planinska sistema koji
omeduju Torino, Alpe i Apenine, preko kojih je razapeta krhka i smela vizuelna vrpca. To je
najprostornija arhitektonska predstava postavljena na scenu sveta sredstvima perspektive, sraunata i
na bistrinu vazduha i celovitost pejzaa u pozadini, kojih danas vie nema; ali tadanja veoma hrabra
procena jo uvek se nekako razaznaje u dananjem pometenom scenariju.
Karlo III Burbonski zapoinje 1752. godine izgradnju prigradske rezidencije u KAZERTI.
iroka ulica koja dolazi iz Napulja, prenesena iz rimske centurizacije" sela, jednog trenutka se blago
povija ka istoku i gleda u jedan od bridova planinskog lanca Santo Leuo, udaljenog est i po
kilometara i vieg za dvesta pedeset metara. Du ove ose redaju se poslednja deonica ulice, prestona
palata i vrt, sa kaskadom koja se sputa sa brda kao nedogledom; na osnovu ove prostorne
orijentacije realizovano je oblinje gradsko jezgro.
Ovim izuzetnim ostvarenjima zavrava se, na pragu prosvetiteljstva, velika avantura planiranja
na osnovu perspektive, koja prati tenje i iluzije baroknog doba, bez gubljenja veze sa neposrednim
vizuelnim iskustvom i bez zalaenja u utopiju. Zahtev za geometrijskom pravilnou sukobljava se sa
mreom urbanih naselja nastalih jo u ranom srednjem veku, samo delimino podlonih promenama,

23

a smelo se potvrduje u velikim, jo uvek neurbanizovanim predelima; iz ovih potekoa raa se

napetost kao i najvei rezultati: svet zatvoren u artificijelni horizont Versaja, paukova nit izmeu
Rivolija i Superge, pejza sa vodama, vrtovima i spomenicima razasutim ispod arktikog neba Sankt
Peterburga.
Kada se, u novoj kulturnoj klimi prosvetiteljstva, geometrijsko predstavljanje univerzuma
premesti u apstraktno polje i kad izgubi dodir za fizikom percepcijom, ova se kultura pejzaa
okonava i njena smela ostvarenja se zaboravljaju. Potonje generacije preuzee pojednostavljeni
repertoar, bez osobenog elementa hiperbole i paradoksa; bie korien u Vaingtonu, u Parizu XIX
veka, u Berlinu, ikagu, Nju Delhiju, kako bi se podarilo dostojanstvo mestima politike i ekonomske
moi.
Izlazak iz perspektive. Englesko iskustvo
Posle uspostavljanja monarhije, 1660, arls II ohrabruje obnavljanje veza sa kontinentalnim
iskustvima: holandskim klasicizmom Uan Kampena i Posta - preko blagajnika Uprave Hjua Meja, koji
je bio u izgnanstvu u Amsterdamu zajedno sa vojvodom od Bakingema - i grand got francuskih
parkova. Godine 1661. upoljava Andrea i Gabrijela Molea, sinove Kloda, Le Notrovog uitelja. Po
ovim obrascima ostvarene su kraljevske zgrade Uajthola, Hempton Korta i Grinia.
Poar u LONDONU 1666. godine nudi priliku, jedinstvenu u Evropi, da se u velikim
razmerama rekonstruie jedan veliki grad po modernom" nacrtu. Ren, Huk, Ivlin, Najt i Njukort
podnose osam inovativnih projekata za koje se ispostavlja da su neostvarivi, jer ruenja nisu uklonila
administrativne i ekonomske prepreke, kakve su ve iskusile druge evropske prestonice: odsustvo
koordinacije izmedu javnih i privatnih interesa, nepouzdanost finansijskih i pravnih instrumenata. Ali na
ove tekoe engleski projektanti daju empirijski odgovor bez predrasuda. Arhitektonska strunost koja
im se priznaje ne poiva na umetnikom obrazovanju, ve na iskustvima druge vrste (Ren i Huk su
naunici Royal Society for Improving Natural Knowledge by Experiments /Kraljevsko drutvo za
unapredenje prirodnog znanja kroz oglede/, Ivlin je bogati diletant, Najt je vojno lice); njihovo
obrazovanje ne podrazumeva poistoveivanje sa renesansnim pravilima perspektive, to u Evropi
suoavanje sa problemima ini dramatinim i rada potrebu da se traga za alternativnim podrujem
projektovanja putem perspektive, negde izvan gradova.
Act for Rebuilding the City of London iz 1667. godine potvrduje stari katastarski nacrt uz
nekoliko poboljanja: proirenje ulica, kanalisanje reka, regulisanje tipa gradevina. Unutar ovog
nepomerljivog okvira, moderno projektovanje pronalazi svoje polje u ogranienju razmere: javne
zgrade, poput Dermanove Berze, Milsovog sedita korporacija, crkve (Renove, Arerove, Gibsove);
parcelacija prigradskih terena, na kojima nastaju simetrini rezidencijalni kompleksi, Blumsberi skver
(1661), Grosvenor skver (1695), Kevendi skver (1717), Berkli skver (1730), Bedford skver (1775),
Rasel skver (1800); dva nova mosta na Temzi, Vestminster (1751) i Blekfrajers (1760); kraljevski
vrtovi: Hajd park, otvoren za javnost oko 1640. godine i obogaen vetakim jezerom 1830, park Sent
Dejms sa pravolinijskim bulevarom arlsa II, te Pal Mal; etalita kao ishod privatnog zalaganja:
Vokshol Gardens i Ranelag Gardens, sa Rotondom pokrivenom 1741. godine.

Ova ostvarenja srednje veliine, u slobodnom razmetaju, obrazuju otvoren, narativni sled.
Svako od njih odgovara pravilnom i lako itljivom nacrtu, ali celina izmie bilo kakvom jednostavnom
predstavljanju, ba onda kada se grad uveava preko svih uobiajenih mera i krajem XVIII veka
dostie broj od milion stanovnika. Konkavni oblik terena blago nagnutog ka Temzi doprinosi zbrkanom
opaanju ovog ogromnog tela kao gomilanje propetih formi, uhvaenog na Kanaletovim naslikanim
panoramama polovinom XVIII i u Vordsvortovom opisu s poetka XIX veka:
Lae, kule, pozorita, zvonici i crkve

24

Ocrtavaju se na panorami polja i nebeskog svoda

Svetle i svetlucaju u istom zraku bez dima.
Velike dimenzije metropole ispoljavaju se u ogromnom saobraaju prevoznih sredstava i
peaka, koji inspirie Dona Geja na epski komentar:
Ko bi pobrojao od koija sve udese
Polomljene ruke, iaene zglobove?
Kod uobiajenih mera manjih engleskih gradova, ovaj nain sklapanja urbanog scenarija daje
izuzetno valjane rezultate: squares i crescent koje realizuju Vuds u Batu izmeu 1727. i 1770. godine,
proirenja Edinburga posle konkursa 1767. godine, sainjeni su od simetrinih, medusobno slobodno
povezanih epizoda, sa mudrim prilagoavanjem nepravilnostima pokrenutog terena.
Za to vreme, engleski parkovi stvoreni u prvoj polovini XVIII veka nastoje da svesno napuste
pravilnost perspektive. Preokret je najavljen teorijskom diskusijom. Parkovi realizovani krajem XVII i
poetkom narednog veka Badminton, 1682; atsvort, 1685; Melburn Hol, 1704; ije se slike nalaze u
knjizi Knifa i Kipa, Le nouveau theatre de la Grande Bretagne iz 1714 - prate francuske dvorske uzore,
ali se susreu sa knjievnim pokretom ve suprotnog usmerenja: eftsberi 1709, Edison 1712. i Poup
1713, kritikuju nametanje pravilnih formi pejzau i vegetaciji. Poup lino pravi nacrt, 1719, za vrt svoje
vile u Tvikenhajmu, jo uvek organizovan oko podune ose, ali nesputano raznolik po rubovima. Tree
decenije veka ovo usmerenje prelazi sa diletanata na strunjake: Bati Lengli 1726. objavljuje New
Principles of Gardening; Vilijam Kent 1729. godine ureuje park izvika za lorda Berlingtona; Lanselot
Braun, koji se pojavljuje kao Kentov asistent u Stouvu, a potom doivljava ogroman lini uspeh,
zavrava vie od sto poslova, radi u Vorik Kaslu, etsvortu, Blemhajmu, a pria se da je odbio neki
posao u Irskoj, izjavljujui da jo nije zavrio sa sreivanjem Engleske.
Prva dvojica se obrazuju u oblasti figurativne umetnosti, dok Braun dolazi iz tehnike prakse
koja mu omoguava da sa otklonom posmatra stilistike izbore i da naini veliki korak: naputa bilo
kakvo pozivanje na kartezijansku geometrizaciju i neposredno podraava nepravilnosti prirode. Ovo
iskustvo se nalazi na ivici paradoksa, kao i veliki kontinentalni poduhvati u perspektivi: i Braun, poput
Le Notra, mora da prenaglasi prirodu", mora da poravna brda, izdubi doline i rena korita, posadi ili
obori drvee, kako bi se rezultat inio prirodnim. Ali biva unitena hijerarhija taaka posmatranja i vrt
se otvara bezbrojnim moguim putanjama istraivanja, bez poetka i kraja. Arhitektura vie ne
intervenie kako bi sredila optu kompoziciju, pojedinane zgrade se pojavljuju kao izdvojeni predmeti
u pejzau, sa potpuno novim uinkom iznenadenja. Uobiajene ose i prostorne mere prestaju na
samom njihovom pragu, a preovladuje nedokuiva usloenost prirodnog poretka.
Ovakav ambijent ostvaruje estetske ideale rairene sredinom XVIII veka: talasasta linija
lepote" koju predlae Hogart 1745; Berkovi Philosophical Inquiries into the Origin of Our Ideas of the
Sublime and the Beautiful iz 1756; istorijska pria Horasa Volpola u eseju The History of Modern
Taste in Gardening. Ovako teorijski propraen, engleski vrt" se u drugoj polovini veka iri po celoj
Evropi; Luju XV Englez Riard u ovom stilu sreduje park Petit Trianon u Versaju, Filip Orleanski gradi
park Monso u Parizu, vojvoda od Anhalta park Vorlic u Desauu, princ Karl Avgust, uz Geteov
doprinos, park u Vajmaru. Upravo Gete, opisujui park Desaua u pismu gospodi Fon Stajn iz 1778,
vrlo otroumno uoava karakter ovog novog pejzaa: Pogled na brdo ne nagoni na kretanje ka nekoj
odredenoj meti; etanje se nastavlja i niko se ne pita ni gde se stiglo ni kuda se krenulo". Ideja o
bekstvu u prirodu pojavljuje se uporno u knjievnosti tog vremena, od Rusoove Nove Eloize (Nouvelle
Heloise, 1761) do Geteove Wahlverwandtschnften (1809), a ogleda se i u panji koja se posveuje
istraivanjima divlje, nedirnute prirode. U planinama se trai emocija trodimenzionalnog pejzaa
nesvodivog na geometrijska pravila. Prvo uspinjanje na Mon Blan - iz puke radoznalosti - godine 1786.
oznaava poetak modernog alpinizma.
Vrtlarstvo na engleski nain nalazi se izmedu pitoreskne" tradicije i nove naturalistike
senzibilnosti; njegovi crtei u povijenim linijama najprefinjeniji su proizvod sklonosti XVIII veka ka
asimetrinom ukrasu, en rocaille; iz njih u isto vreme, uz emocije, izranjaju seanja na neolitsku
slobodu kretanja po beskrajnom predelu. Pojavljivanje primeraka arhitekture u ovom pejzau kodifikovani mikrokosmosi u makrokosmosu beskrajno arolikog predela - postie neverovatnu,
potpuno novu estinu.
Ovi isti nosioci preokreta u vrtlarstvu dovravaju obezvredivanje klasicizma kao obaveznog
jezika arhitekture, uz prihvatanje gotikog stila kao alternativnog izbora. Posle izolovanih gotikih
dodataka Rena i Houksmura na zgradama Oksforda, Vilijam Kent ostvaruje 1738. u Hempton Kortu
gotiko proelje u dvoritu koje gleda na salu Tjudor, po savetu Roberta Volpola; Bati Lengli objavljuje,
1742. godine, gramatiku gotikog stila; neki od domova knjievnika i strunjaka izgradeni su u
potonjem periodu, meu njima kua Horasa Volpola u Tvikenhajmu, Stauberi Hil (1749-1777), i kua
Vilijema Bekforda, Fonthil Ebi (1796). Revivnl gotikog postaje evropski pokret prvih decenija XIX
veka: godine 1807. atobrijan u gotikom sitlu restaurira svoju rezidenciju u Vale-o-Lu.

25

Tri do sada opisane novine - odvajanje kompozicije gradevina od one urbanih razmera,
uredenje otvorenih prostora bez pomoi perspektive, suprotstavljanje gotikog stila klasinom - napad
su na najvanije teze renesansne kulture. Preuzimanje repertoara gotike negira univerzalnu vrednost
normativnih elemenata preuzetih iz klasine antike; naturalistiki vrt naputa predstavljanje prostora
preko kartezijanskih osa, a naputanje simetrije, do tada isprobavano samo u sitnoj razmeri ukrasa,
proiruje se i na krupniju razmeru; razdvajanje urbanistikog projektovanja od projektovanja zgrada
negira kontinuitet arhitektonskih reenja u razliitim razmerama i raa novi urbani kontinuitet,
nedostupan tradicionalnim formama opaanja i nadziranja.
Evropska kultura, trudei se da usavri sistem naselja, iscrpljuje svoje tradicionalne
instrumente i priprema korenitu promenu u strukturi izbora, koja e, zajedno sa tehnikim i
ekonomskim razvojem, u narednom periodu promeniti fiziki scenario taloen tokom prethodnih
vekova. Za sada, na pragu ove promene, zadrava se na postojeem urbanom i ruralnom pejzau,
gde su doprinosi duge prolosti poslednji put integrisani i medusobno uskladeni: reprodukuje se,
razjanjava, diskutuje o njenim osobenostima i na neki nain se oprata od nje.
Od poznog XVII veka pa nadalje venecijansko, englesko, holandsko slikarstvo pejzaa,
gravire, vodii, putopisi, svedoe o vrlo ivom zanimanju za fiziki scenario, evropski i svetski. U doba
velikih promena, krajem XVIII i poetkom XIX veka, navika da se posmatra unaokolo i da se pogled sa
dogadaja preusmeri na pejza, smirujui ili neuhvatljiv, predstavlja okvir tekuih sukoba (nebo iznad
bitke kod Austerlica u Tolstojevoj pripovesti). Nama pak ogromna masa slika i zapaanja svedoi o
uravnoteenom prikazu predela, veim delom naruenog i zbog toga ne vie tako smirujueg.
Ureenje evropskog pejzaa u poslednjoj preindustrijskoj fazi vredno je kao preporuka i podsticaj za
zadatak koji je na nama: ispraviti neuravnoteenost nedavnih promena i povratiti, barem delimino,
izgubljenu ravnoteu.
6. Industrijski grad
Revolucija u gradu
Evropski pejza, izrastao iz politikih, ekonomskih i kulturnih okolnosti tokom deset vekova
istorije, vezan za te okolnosti kompleksnim spletom uzajamnih sluajnosti, zapada u krizu krajem XVIII
veka, kada neka od tih zbivanja - institucionalne promene, nauni razvoj primenjen u proizvodnim
tehnologijama, kombinovani ekonomski i demografski razvoj - prelaze kritini prag i promeni daju
revolucionarno obeleje.
Dogadaji koji utiu na promenu izgradenog pejzaa mogu se grupisati na sledei nain:
Mehanizmi industrijske revolucije - poveanje broja stanovnika, poveanje industrijske
proizvodnje i mehanizacija proizvodnih sistema, pojave koje se sredinom XVIII veka ocrtavaju u
Engleskoj i odatle, s manjim ili veim zakanjenjem, ire po celoj Evropi - menjaju, po prvi put posle
XIII veka, kvantitet i kvalitet evropskog sistema naselja.
a) Poveanje broja stanovnika i premetanje aktivnog stanovnitva iz sela u gradove, utie na
jo veu brzinu porasta gradskog stanovnitva. London, koji krajem XVIII veka ima vie od milion
stanovnika, 1851. godine dostie broj od dva i po miliona i nadmauje bilo koji drugi grad starog i
modernog sveta. Broj stanovnika jednog industrijskog grada, poput Manestera, koji 1760. godine ima
12.000 stanovnika, do sredine XIX veka poveava se na 400.000. U isto vreme, teritorija se pretvara u
obradive povrine, organizovane na novoj kapitalistikoj osnovi, ispresecana je novim putevima, novim
kanalima, a posle 1830. godine i eleznikim prugama. Industrija se zbija, pre svega, du vodenih
tokova, potom oko rudnika uglja, uz korenitu izmenu prostranih prirodnih predela. Jedrenjake
postepeno zamenjuju parobrodi, a shodno tome se menjaju i luke.
Ove materijalne promene uveane su i izobliene utiskom novine koji dominira narodnom, a i
obrazovanom imaginacijom. Bilo da je prihvaeno ili odbaeno, novo se vrlo esto doivljava u
krajnostima, pozitivnim ili negativnim. Retrospektivna Dikensova ocena na poetku Pripovesti o dva
grada moe da vai kao opti stav:
Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba; doba mudrosti i doba ludosti, epohe verovanja
i epohe neverice, vreme svetlosti i vreme mraka; prolee nada i zima oaja; imali smo sve pred sobom
i pred nama nije bilo niega, ili smo svi pravo u nebo, odlazili svi pravo u pakao - ukratko, liilo je to
doba toliko na sadanje, da mnogi od najpoznatijih strunjaka trae da se o njemu, bilo kao o dobru ili
kao o zlu, govori samo u superlativu."
b) Revizija evropske kulturne batine, poevi od velikog inventara Didroove i D'Alamberove
Enciklopedije (Encyclopedie, 1751-1765), ostvaruje se u prosvetljenju razuma, koji u svakom vidu
realnosti prepoznaje odgovarajui objektivni red, i njihovu ravnoteu u tradicionalnom sistemu dovodi
u krizu.
Ovaj metod, ve plodotvorno oproban u naunim i tehnolokim istraivanjima, sada ulazi u
oblast individualnih i kolektivnih odnosa i naruava uobiajene podele izmeu iskustvenih delokruga.
Adam Smit, u eseju iz 1776. godine, Istraivanja o prirodi i uzrocima bogatstva nacija, predlae

26

prirodni zakon ekonomskih odnosa, slian zakonu do kojeg u fizici dolazi Lavoazje. Lina oseanja
koja Gete, uz jak emotivni naboj, opisuje u Ranim jadima mladog Vertera (Leiden des jungen
Werthers, 1774), Laklo u Opasnim vezama (Liaisons dangereuses, 1782) sa otklonom i ironino
analizira, a markiz De Sad skvrnavi fiziolokom ogoljenou svojih pria, objavljenih izmeu 1791. i
1796. godine - postaju na nov nain vidljiva u fantaziji i realnosti. Ovi intelektualni i emotivni podsticaji
nakupljaju se u podruju umetnikih predstava i ponitavaju tradicionalne podele.
U podruju vizuelne kulture, dva oslonca renesansne tradicije -pravilnost perspektive i
saglasje sa klasinim obrascima - bivaju odvojeno razvrgnuti i dovedeni u pitanje.
Zahvaljujui napretku matematike, optike i instrumentalne tehnologije, geodezija i kartografija
mogu precizno da predstave zemljinu povrinu u bilokojim razmerama. Dinastija Kasini zapoinje
1750. godine objavljivanje velike karte Francuske, dovrene 1815. Iste godine poinju prva precizna
merenja velikih rastojanja, a 1751. godine Laland i Lakaj istom tehnologijom mere paralaksu Meseca.
Zemlja postaje predmet posmatranja; polarne ekspedicije izmedu 1736. i 1774. godine dokazuju da se
radi o sferoidu blago spljotenom na polovima; merenje Pariskog meridijana, propisano odlukom
Ustavotvorne skuptine 1791. godine i obavljeno izmedu 1792. i 1798, omoguava da se jedan njegov
inilac, metar, predloi kao nova univerzalna jedinica mere, u Francuskoj obavezna od 1801, a potom i
u drugim zemljama. Od 1785. tlo na novim amerikim teritorijama deli se, kako je ve reeno, po
ustaljenoj mrei, spregnutoj sa podnevcima i uporednicima.
Ova iskustva raskidaju stari odnos izmedu geometrijskog predstavljanja i ulnog iskustva.
Perspektiva, koja se tie nadzora nad vidljivim oblicima, obuhvaena je Monovom nacrtnom
geometrijom, koja dvodimenzionalno, bez razlike, predstavlja itav trodimenzionalni prostor.
Metar, izveden iz astronomske veliine, zamenjuje tradicionalne jedinice mere izvedene iz
proporcija ljudskog tela - lakat, stopu, palac - pa merenje prostora gubi oslonac u ljudskim pokretima.
Razne razmere projekata slivaju se u beskonanu duhovnu dimenziju, unutar koje se proizvodi raznih
tehnologija konkretizuju odvojeno, bez jedinstvene vizuelne provere.
U istom duhu, precizne metode arheologije i istorije umetnosti izlau proveri uvene antike
obrasce. Zapoinju sistematska otkopavanja Herkulanuma (1711), Hadrijanove vile u Tivoliju (1729),
Pompeja (1748). Pojavljuju se prvi javni muzeji, na Kampidolju (1732), u Vatikanu (1739), u Londonu
(1759). Objavljuju se prvi precizni reljefi grkih spomenika (Le Roa, Stjuart i Rivet), a Stjuart gradi u
Hegliju 1758. godine, prvu pravu kopiju jednog dorskog hrama. Vinkelmanova Istorija antike
umetnosti pojavljuje se 1764. godine. Klasicizam, obavezna osnova evropskog ukusa ve tri veka,
postaje zaseban i tendenciozan program - neoklasicizam, koji se suprotstavlja neogotikom, a ubrzo i
svim ostalim stilovima prolosti, koje istoriari prouavaju i razvrstavaju. Jedno jedino stilistiko
vrednovanje zamenjeno je mnotvom moguih pravila, koje valja potkrepljivati spoljanjim - politikim,
ideolokim, moralnim - argumentima.
Sve to menja strukturu opredeljenja u svetu vidljivih formi, ali menja i ulogu vizuelnog aparata
u kulturi i svakodnevnom ivotu. Evropski izgraeni predeo s kraja XVIII veka, u kojem mnogobrojne
doprinose prolosti poslednji put razaznajemo u skladnom i izmirenom odnosu, vie se ne nalazi, kao
prethodnih vekova, na granici izmedu traganja i inovacije: postaje ujednaena ali uoptena pozadina,
na kojoj se ne deava vie nita znaajno, jer se nova iskustva stiu u drugim oblastima.
Priroda veze izmeu revolucionarnih pokreta iz druge polovine veka i neoklasicistikog
aparata upravo je takva. Ali, jo je reitije poredenje sa onim to se dogada u oblasti lepih umetnosti arhitekturi, vajarstvu, primenjenoj umetnosti - i muzici. U trenutku kad se evropski stilski koine raspada
na razna antagonistika i krajnostima sklona usmerenja, stvara se jedinstvena muzika kultura,
kasnije nazvana klasina muzika", uravnoteena i uravnoteujua, koja sledi drugaiji put. Dok se
umetnike i knjievne tendencije smenjuju opasnom brzinom, beki klasicizam ostvaruje stabilni,
organski strukturisan, muziki univerzum koji uva kulturni kontinuitet drutva u nagloj promeni. Uloga
muzike kao podsticaja, javne zabave i privatne utehe, poput uloge vizuelne renesansne kulture XV i
XVI veka, predstavlja protivteu promeni u repertoaru slika urbanog ambijenta, u domaem okruju, u
proizvodnji upotrebnih predmeta: kriza autentinosti prve i polemika reakcija druge polovine XIX
veka, avangardni pokreti na prelasku u naredni vek. To je sled koji se moe objasniti i prihvatiti ako se
ima na umu ova druga oblast emotivnih i intelektualnih stremljenja, koja u istom periodu ispunjavaju
javni i privatni ivot.
Da rezimiramo: s jedne strane, umetnost preuzima ulogu prenoenja oseanja i uvodenja reda
u jezik srca" (Ruso), a sa druge, gradski scenario ostaje van ovog procesa. Umetnost se odvaja od
grada i postaje posebno iskustvo u kojem se, u odgovarajuem ambijentu, uiva u slobodno vreme.
Oseanje odvojeno od grada ostaje izloeno, ranjivo. Grad bez oseanja ostaje samo promenljiva
pozadina koja moe da postane tua i odbojna.
c) Doslednost arhitektonskog i pejzanog projektovanja poiva na institucionalnim
mehanizmima koje prosvetiteljska kritika i politike revolucije s kraja XVIII veka pobijaju.

27

Scenario gradova, sela, dvoraca, parkova, ulica, kanala, mostova, obradivih povrina, fabrika,
rudnika, luka, vojnih gradevina - veim delom uoblien poslednjih vekova srednjeg veka, promenjen,
uvean i doteran u skladu sa novom renesansnom i baroknom kulturom, kroz niz tekoa i sukoba na
koje je ukazano u prethodnim poglavljima, uz povremeno iskuavanje krajnjih mogunosti kulturnih
pravila, kao to je reeno - nalazi se unutar institucionalnog i drutvenog kontinuiteta, naknadno
obuhvaenog nazivom ancien rgime.
Raznolikost politikih, verskih, ekonomskih situacija ne dovodi u pitanje dvostruku
odgovornost, javnu i privatnu, od koje zavisi svaka trajna promena izgradenog pejzaa. Za svaku
inicijativu postoji poseban dominus, a nad njim stoji dominus eminens, koji ima odgovornost vieg reda
i nadreden je prethodnom bez ponitavanja njegove sfere samostalnosti. Kada se dva ovlaenja
sustiu u liku apsolutnog vladara, njegova svemo, iako samo retoriki proklamovana, biva u sutini
ograniena antagonistikim institucijama i, pre svega, oskudnou ekonomskih izvora. Stoga nijedan
evropski vladar nije u stanju da stvori, uniti ili izmeni gradove i naselja koliko to mogu azijski despoti.
Iz ove ravnotee ovlaenja koja oscilira bez mogunosti da pretegne jedna ili druga strana, proishodi
organinost sistema, jedinstvenog koliko i mnogoobraznog, izgradenih oblika Evrope XVIII veka.
Preko skorijih monumentalnih zahvata moe se pratiti smekavanje vieg nadzora nad
sudarima privatnih inicijativa. U Parizu, na trgu Vandom, kralj Luj XIV sam gradi proelja, a statua
kralja sveano je podignuta 1699. usred arhitektonskog paravana, iza kojeg jo uvek ne postoje kue;
u ulici Roajal, gradska uprava preuzima na sebe izgradnju proelja na tudim posedima i da ih
preproda vlasnicima po unapred utvrdenoj ceni, plaajui im od 1757. pa nadalje interes na posednuto
zemljite; zgrade u ulici Rivoli grade mnogobrojni izvodai, a gradske vlasti ih obavezuju na izvodenje
ujednaenih proelja, po nacrtu Persjea i Fontena iz 1806. godine (sl. 61).
Delom revolucije, a delom reforme uvedene krajem XVIII i poetkom XIX veka, uklanjaju
kombinaciju odgovornosti koja lei iza ovih dogadaja. Nove zakonske uredbe uvruju sferu
vlasnitva i privatne inicijative, na koju dravna vlast moe da utie samo preko utvrdenih i paljivo
definisanih formalnosti. U oblasti nekretnina, uzajamna ogranienja utvrdena su belenikim aktima i
katastrom, iz ega proistie jemstvo vlasnitva i poreska obaveza; i u ovoj oblasti se zahteva jasno
utvrdeni donosilac, javni ili privatni, svake pojedinane odluke.

Tako bivaju obesnaene, jednim jedinim udarcem kao u Francuskoj, ili postepeno kao u
Engleskoj, uredbe, obiaji i svi ostali posredujui mehanizmi izmedu sfere individualnog i drave na
kojima je poivala tradicionalna izgradnja i odravanje predela. Inicijative u oblasti nekretnina
pridruuju se ostalim ekonomskim inicijativama i, po otklanjanju intervencija javne uprave, postaju
podlone istim zakonima trita. Svaka intervencija javne uprave smatra se smetnjom, beskorisnom
preivelom prolou koju valja odstraniti; Adam Smit savetuje vladarima da se oslobode dravnog
vlasnitva nad teritorijom.

28

Ova tendencija, koja utie i na revolucionarne koliko i na reformistike odredbe, postaje

aktuelna ba kada se gradovi uveavaju i transformiu u razmerama nevidenim jo od XIII veka:
nadzor slabi ba kada se poveava broj promena koje treba nadzirati. Iz ove pogubne kombinacije
rada se haotian, zbunjujui predeo, koji opisuju autori prve polovine XIX veka, Cedvik~~ i Engels~g u
Engleskoj, Blanki i Vilerme u Francuskoj: ogromne periferije novih i privremenih kua, izmeanih sa
fabrikama, u kojima postaje nemogue iveti zbog odsustva javnih prostora i osnovnih higijenskih
uslova: vodovoda, kanalizacije, otpremanja smea. Hajne, koji iz jo uvek tradicionalne Nemake stie
u London 1828, stie sledei utisak:
Video sam najudesniju stvar koju zemlja moe da pokae zauenoj dui; video sam je i jo
sam njome zapanjen [...] jo mi jednako stoji u pamenju ta okamenjena uma kua i, usred nje
nezadriva bujica ivih ljudskih lica sa itavim duginim spektrom njihovih strasti, sa svom njihovom
oajnikom vrevom [...]. Ova ogoljena zbilja stvari, ova kolosalna jednoobraznost, ovaj mainski
pokret, ovo zlovoljno dranje i u samoj radosti, ovaj pregrdni London pritiskuje uobrazilju i cepa srce
[...].
Oekivao sam velike palate, a video sve same kuerke. Ali je upravo ta njihova
jednoobraznost i nepregledno mnotvo ono to ostavlja tako grandiozan utisak."
Ovaj scenario, proizvod laissez faire", ekonomskog razvoja i nezgoda tog istog razvoja ratovi u prvih petnaest godina veka, potonja ekonomska kriza - predstavlja ostvareni liberalni grad", a
ujedno je i pokazatelj ogromne razlike izmedu teorijskog ideala i stvarnosti.
Mogui oblici naselja, koje opisuju pisci utopija iz ovog perioda - Oven 1817, Furije 1822,
delimino prevedene u stvarnost od tridesetih do pedesetih godina veka - i Marksova i Engelsova
kritika spontanih ili planiraniih industrijskih naselja (1843, 1872), zadugo suprotstavljene kao postavke
koje su filozofski i politiki u antitezi, radaju se iz iste potekoe da se pojmi tekui razvoj i suoi sa
njim; uvreeno je miljenje da se gradovi i prostor mogu menjati samo optim preobraajem drutva.
d) "Tehniki napredak i preduzetniki duh, dominantni u ovom periodu, odravaju u ivotu
zahtev za reorganizacijom
eleznikim prugama, koje idu pravo, ili sa blagim krivinama i nagibima, mora se, na neki
nain, obezbediti slobodno raspolaganje tlom. Izgradnja eleznice poverena je privatnim kompanijama
- osim u Belgiji - ali kupovina potrebnih terena i racionalna distribucija linija po teritoriji zahtevaju
intervenciju drave. Napoleonov zakon o eksproprijaciji iz 1810. julska monarhija usavrava 1833. i
1841. godine, u predveerje Nacionalnog plana eleznica iz 1842, koji velikim kompanijama daje
monopol nad glavnim linijama, deli trokove na gotovo jednake delove izmec~u dravnog i privatnog
kapitala i utvruje da e eleznica prei u vlasnitvo drave posle etrdeset godina. I u Engleskoj je
procedura prinudnog pribavljanja" utvrdena 1842. i 1845. Francuski zakon slui kao uzor mnogim
zemljama, medu kojima i zakonu nove italijanske drave iz 1865. godine.
Tako se ponovo, na drugaijim tehnikim i pravnim osnovama, zdruuju privatna inicijativa i
dravna mo: eksproprijacija je izuzetak koji potvruje pravilo zatite privatnog vlasnitva; manje je
bolna na teritorijalnim prostranstvima, a mnogo vie u gradovima, gde lini interesi obrazuju gusto
tkivo. S druge strane, epidemije kolere posle 1830. i nov filantropski reformistiki mentalitet zahtevaju
intervenciju drave kako bi se poboljali higijenski uslovi starih i novih gradskih aglomeracija.
U Engleskoj, edvikov izvetaj iz 1842. i kraljevska istrana komisija iz 1845. otvaraju vrata
prvim uredbama za London, a potom i nacionalnom zakonu o zdravlju iz 1848, po kojem se osniva
Board of Health". Protiv ovih prvih uplitanja javne uprave u pitanja grada izbijaju pobune, koje nam se
ine paradoksalne. Radikalni Ekonomist protestuje to mora da se bavi ogromnim brojem tema skoro
uvredljvih naziva" - kanalizacija, smee, itd. - i zakljuuje: Patnja i zlo su opomene prirode. Oni se ne
mogu otkloniti i nestrpljivi pokuaji filantropije da ih prognaju iz sveta [...] uvek su donosili vie zla nego
dobra".

29

30

U Francuskoj se ta ista reforma preplie sa revolucijom 1848. Ispitivanja drutva S. Vensana u

Lilu iz 1842. i izvetaj Blankija iz 1848. godine, dovode do predloga zakona koji braa De Melun 1849.
godine podnose narodnoj skuptini; a kritikuju ga liberali koliko i socijalisti. Izvetaj jasno ukazuje na
znaaj novine: slobodna upotreba, slobodno raspolaganje onim to pripada graaninu zahteva
najstroe potovanje, jer to predstavlja osnovu drutvenog poretka; ali nita tako ne opravdava
vlasnitvo kao autoritet zakona koji regulie njegovo ostvarivanje". Zakon izglasan 1850. godine
ogranieniji je od onog engleskog donesenog dve godine ranije, ali, u lanu 13, sadri ovu znaajnu
odredbu:
Kada je nezdravost rezultat spoljanjih i trajnih uzroka i kada se ti uzroci ne mogu otkloniti bez
zajednikih radova, Optina moe da preuzme, u skladu sa odredbama i izmenama Zakona od 3.
aprila 1841, sva privatna vlasnitva u opsegu obavljanja radova.
Za razliku od Engleske, Francuska poseduje delotvoran zakon o eksproprijaciji i ove dve
odredbe ine eksplozivnu meavinu. Bie dovoljno da se pojavi autoritarna vlast - Napoleon III - i
visoki inovnik odluan da svoju mo koristi do kraja - baron Osman (Haussmann) - pa da se, na ovim
osnovama, ostvari spektakularna transformacija Pariza. Pariz tada postaje oigledan, ubedljiv uzor za
transformacije evropskih gradova u narednoj polovini veka.
Osmanizacija": postliberalni grad i njegovi problemi
Kratak prethodni pregled institucionalnih promena neophodan je kako bi se objasnio
odluujui zaokret u sudbini evropskih gradova u estoj deceniji XIX veka.
Pod teretom svojih problema, grad se nalazi u sreditu dogadanja jednog zaista novog sveta:
ne kao simbol uspostavljene moi, zbog veze izmedu dvorova i prestonica ustaljene tokom prethodnih
vekova, ve kao tamni i zastraujui izvor same moi u prelaznom trenutku. Francuske revolucije koje
slede jedna za drugom 1789, 1794, 1799, 1830, 1848. godine odluuju se u Parizu. Uvoenje reda u
gradove postaje jedan od osnovnih problema reimima proisteklim iz borbi 1848. godine u raznim
evropskim zemljama: Drugo francusko carstvo, ustavno carstvo Franca Jozefa Habzburkog, vlade
novih Dizraelijevih toryja u Engleskoj i, neto malo kasnije, u Nemakoj i ujedinjenoj Italiji.
Politika nunost - odbrana od revolucionarnih pretnji - daje odluujui podsticaj ponovnom
preduzimanju javnih zahvata u gradovima. Ali, ti javni zahvati, spremni na okraje, sukobljavaju se sa
ve uspostavljenim interesima u zaledu pobednikih konzervativnih reima, prinudenih na novu
nagodbu koja prevazilazi trenutne politike okolnosti i daje peat trajnom zaokretu u kulturi evropskih
gradova. Nagodba, ukoliko uspe, donosi tradicionalnu ravnoteu izmedu javnog nadzora i privatne
inicijative, izmeu jedinstva i mnogostrukosti, na jednom novom tehnikom i pravnom stupnju, te
usmerava ka budunosti sve ono o emu se govorilo u prethodnim poglavljima. Ali, ukoliko se ne
postigne, dolazi do ponitavanja dela evropske tradicije i pripremanja terena za ukidanje scenarija
gradenih u prethodnoj istoriji.

31

Odluujue iskustvo stie se u Parizu, koji ostaloj Evropi, pored funkcionalnog obrasca, nudi
konkretnu i sugestivnu sliku; ona se pretae u individualnu i kolektivnu matu, uz najrazliitije
sentimentalne obojenosti - divljenje, uzbudenje, tuga, al, zavisnost - i prevazilazi sve slike iz prolosti
koje blede u seanju. Nije to sraunati uinak nekakvog politikog ili kulturnog programa, ve nastaje u
plodotvornom sueljavanju institucija i ljudi, razreenom pre sluajnou nego nunou.
Glavni nosilac tog procesa je Osman, gradonaelnik od karijere, koji 1850. godine definie,
naputajui prefekturu Vara, svoje nimalo komplikovano duhovno opredeljenje: Okupiti pod plat reda
i zakona, zbog pravinog izmirenja svih potenih i nesebinih gledita, sve odane ljude bez
sumnjiavosti, na dobro zemlje, u ime velikih interesa na kojima poiva drutvo".
Kao prefekt Sene od 1853. do 1869. godine, on se ponaa kao preduzetnik u trci sa mnogim
drugim, koji pod okriljetn bonapartistikog reima pronalaze odgovarajui prostor za svoje inicijative, a
u praksu uvode sve mogue teorijske postavke, sensimonske, liberalne, aristokratske. Lina careva
potpora, pravni instrumenti nasledeni od Julske monarhije i Druge republike, efikasnost tehnikih i
administrativnih javnih slubi predstavljaju njegove atout. Sa svima, od prilike do prilike, sklapa saveze
ili dolazi u sukobe kako bi proirio uticaj na razne sektore urbanog mehanizma; uzastopno smenjivanje
uspeha i neuspeha odreduje granicu njegovog delokruga; tako se dostie nesigurna ali trajna
ravnotea izmedu javne kontrole i privatne inicijative u velikom modernom gradu.
Prvenstveni zadatak jeste izgradnja infrastrukture i uslunih objekata da bi grad, koji ve ima
vie od milion stanovnika, mogao da funkcionie: kanalizacija, vodovodna mrea, rasveta na gas, javni
transport, kole, bolnice, pijace, parkovi. Jo uvek nije utvrdeno od koga zavisi njihova realizacija, pa i
privatnici ulaze u igru. Bankar Lafit predlae privatni vodovod, koji bi se napajao podizanjem vode
Sene; Osman, u ime gradske vlasti, preuzima ovaj zadatak i pobeduje u nadmetanju. Radovi inenjera
Belgrana udvostruuju vodovodnu mreu, a trostruko uveavaju snabdevanje grada vodom. U isto
vreme potpuno se ureuje kanalizaciona mrea; trostruko se uveava broj plamenika na gas gradskog
osvetljenja; objedinjuje se sluba omnibusa i uspostavlja prevoz fijakerima; ureena su etiri velika
javna parka; podiu se i javne zgrade neophodne velikom gradu sa jedanaest okolnih optina,
pripojenih 1859. godine: to su glavne stavke javnih radova" koji e postati uobiajeni za sve evropske
gradove.
Komplikovaniji problem predstavljaju radovi koji menjaju mreu ulica i okolno gradsko tkivo.
Nove prostrane i prave ulice moraju da zamene nezdrave etvrti i uliice koriene u revolucionarnim
pokretima, tako da se, u isto vreme, poboljava higijena i olakava kretanje trupa. Osmanu je na
raspolaganju lan 13 sanitarnog zakona iz 1850. i dekret Senata iz 1852, koji odobrava eksproprijaciju
jednostavnom odlukom izvrne vlasti. Nastoji da svi eksproprisani tereni ostanu u javnom vlasnitvu, a
gradevinske parcele bivaju preprodate po novoj trinoj ceni. Ali, dravni savet smatra da nije u pravu i
1858. odluuje da se podruja oko ulica vrate starim vlasnicima.
Osman negoduje i u svojim seanjima pie:
Novi dekret je davao vlasnicima pravo da sauvaju terene koji nisu namenjeni javnoj upotrebi,
poto bi gradu platili ukupnu vrednost na njima izgraenih objekata i obeteenje za iseljavanje
prethodnih stanara. Na taj nain se licu kojem je oduzeta imovina bez nadoknade obezbeivalo,
besplatno, uivanje vika vrednosti od preuzetog terena, ostvarenog zahvaljujui gradu, a grad je bio
lien mogunosti da nadoknadi, u izvesnoj meri, podnesene trokove.
Ali, u ovoj situaciji je bio sam, jer je protiv njega bila, pored vlasnika i njihoyih politikih
zatitnika, i liberalna levica ila Ferija; ni car - nastavlja on u seanjima - ne eli da protivurei
gospodinu Barou (predsedniku Dravnog saveta) [...] uostalom, Njegovo velianstvo je posveivalo
malo interesovanja problemima upravnih postupaka, dok se oni ne bi pretvorili u konkretna dela".
Tu je car u svemu pogreio. Dekret iz 1858. ima ogromne vidljive posledice i zauvek menja
izgled Pariza i drugih evropskih gradova. Utvrduje otru granicu izmec~u javnog i privatnog prostora,
regulaciju" ili gradevinsku liniju", koja zamenjuje sloeno regulisanje uzajamnih odnosa svojstveno
drevnoj tradiciji. Raa se nesklad izmeu ekonomskih prorauna administracije i zemljinih posednika
- oni prisvajaju dodatak na cenu jednak deficitu administracije - to za posledicu ima izobliavanje
gradskog ambijenta: gradi se vie nego to je potrebno, uz poveanje gustine, da bi se podigla cena
terena; javne usluge zaostaju i teko prate privatne inicijative; briljivo se uvaju razlike u vrednosti,
koje podstiu poveanje rente, ali i ambijentalni kontrast meu razliitim zonama grada.
Ovakav ishod zavisi od odnosa snaga interesa u igri, ali i od zahteva da se na neki nain
definie ne odve jasna odgovornost raznih inilaca koji deluju u gradu. Zavrava se liberalna faza
razvoja grada i valja utvrditi novi model upravljanja, koji se moe nazvati postliberalni". Osman
pobeuje u sukobu sa Lafitom, a gubi od Baroa; linija primirja postaje priznata granica i sukob se
stiava u nestabilnoj ravnotei, koja postaje duboko proivljavana slika, sugestivna za savremenike i
dugotrajna u kolektivnom seanju.
Pokuajmo da razjasnimo neke od posledica, prisutne i u naoj svakodnevici:

32

1) U prolosti manje ili vie povezani i proeti, privatni i javni ambijenti sada postaju
suprotstavljeni. Sa jedne strane se nalaze palate, kue, radionice, kancelarije, lokali, vani upravo
zbog uzajamne zasebnosti, gde se odvija privatni ivot zatien zakonima i obiajima, gde se zamilja
da se moe prodreti samo uz pomo magije, demona koji otkriva krovove (popreni prikazi pariskih
kua objavljeni polovinom veka - sl. 67 - nude surogat tog oseanja); ak i kolektivne predstave i
svetkovine dobijaju u znaaju i otmenosti u zatvorenim i relativno malim ambijentima, koji nisu
srazmerni veliini grada (u Atini su gotovo svi stanovnici mogli ui u Dionisijev teatar; novo pozorite
Ope re u Parizu ima neto vie od dve hiljade mesta, a grad ima dva miliona stanovnika). S druge
strane, postoji javna ulica", trotoar" - poznajemo ton ovih rei - gde su svi pomeani, niko nikoga ne
prepoznaje, gde se Bodler meu milionima sebi slinih osea usamljenim.
Sfera privatnih interesa i oseanja, tek odskora zajemena zakonima i neprekidno zahtevana
u teorijskim promiljanjima, knjievnosti, zabavi - nalazi se u sreditu sveopte panje (dovoljno je
pomisliti na romane i pozorina dela u kojima se sistematski suprotstavljaju privatne i kolektivna
sudbina: podsetimo se samo linosti sluajno upletenih u slavne bitke - Fabricio del Dongo kod
Vaterloa, Pjer Bezuhov kod Borodina...; ljubavnih pria izmedu Norme i Poliona, Aide i Radamesa, od
kojih zavise odnosi izmeu Gala i Rimljana, Egipana i Etiopljana). U lavirintu privatnih ambijenata
mogu se negovati sve mogue tenje i nastranosti, i pojedinaca i grupa, koje se inae gube u
neodredenom prostoru ulice. Prihod od rente grabi bogatstvo iz javne sfere i prebacuje ga u privatnu,
naglaavajui kontrast izmeu dva prostora: odravanje i doterivanje oito se smanjuju smerom od
kue prema ulici.
Zbog takvih interesa i elja osmanski" grad ima zadatak da objedini veliki broj nezavisnih
prostornih elija, spremnih na bilo kakvu aktivnost, u najboljim uslovima koje nudi savremena
tehnologija. Razgranati prostor ulica, trgova i podzemnih vodova predstavlja uslunu strukturu koja
rastereuje ukupnost ovih prostora i na sebe preuzima protivurenosti sloenog sistema, poevi od
onih ekonomskih, kako bi ih drala podalje od bilo kojeg od opsluivanih prostora; izvesno
obezvreivanje ove zajednike strukture prihvaeno je kao srazmerno blagostanju, bogatstvu i lepoti
nagomilanim drugde, iza zatvorenih vrata privatnih poseda.
Izgradeni front ulice koji razdvaja ova dva prostora najvie odgovara trgovinskoj razmeni, koja
se smeta na samoj liniji razgranienja i na najbolji nain koristi vrednost poloaja. Ve je primeeno
da mrea ulica u obliku trougla, koju je Osman, a i njegovi sledbenici, naroito cenio, stvara najdua
proelja na datoj povrini i najvei mogui broj prestinih ugaonih pozicija. Ali povlastica odobrena
komercijalnoj funkciji ometa one druge, izmedu ostalog, stanove na viim spratovima koji su izloeni
buci i zavirivanju u njih. Kako bi se izbegle ove neprilike, neke zgrade treba povui sa ulinog fronta i
zatititi ih nekim prikladnim privatnim prostorom, dvoritem ili vrtom. Zapremina se smanjuje, front se
vie ne koristi i sama zgrada dobija na znaaju.

33

Tako nastaju dva osobena obrasca postliberalnog grada: kontinuirana izgradnja na ulinim
frontovima i izgradnja pojedinanih izdvojenih zgrada, svake na zasebnoj, odgovarajuoj parceli. Vrt,
privilegija nekadanjih palata, postaje dostupan u svedenom ili najsvedenijem vidu kao traka od
nekoliko metara koja okruuje i izdvaja malu graansku vilu.
2) Stroga podela izmedu javnog i privatnog prostora ini dvosmislenim odnose sa starim
gradom, iz kojeg ova podela razvojno i potie.
Ona naruava tananost odnosa javno-privatno, izraenu u sistemu ulice-proelja-zgrade.
Gradevinski frontovi, potinjeni novoj dinamici rente, postaju nizovi zamenjivih zgrada za obnovu posle
amortizacije na osnovu vrednosti poloaja koja se vremenom uveava. Ulica iz XIX veka, iako potie
od srednjovekovne ulice, na kraju je menja i unitava: stari kolovozi se proiruju, proelja bivaju
ponovno izgradena, nepravilne mree su zamenjene i ukinute pravilnim nacrtom.
Tako osmanizacija dovodi do unitavanja starih centara. Raa se tendenciozna retorika koja s
preterivanjem ukazuje na tronost, nezdravost, bedu najstarijih delova grada, a prodire ak i u
birokratski i svearski jezik: O Trgu Republike, koji 1890. godine zamenjuje staru srednjovekovnu
pijacu, jedan epigraf kae: Stari centar grada, iz vekovne zaputenosti novom ivotu vraen." Tipina
operacija ovakve uprave, otvaranje nove, ire ulice u usitnjenom tkivu, nosi sugestivne nazive:

34

percement" (prosjecanje, probijanje), prosecanje utrobe". Raskidanje veze sa prolou, osvajanje

vazduha, svetla i slobode kretanja, dovodi gotovo svugde do ruenja obodnih gradskih zidina.
Unitenja su potedene najznaajnije stare zgrade koje istorija umetnosti svrstava u istorijske
dokumente i uzore za retrospektivne stilove novog graditeljstva, a kolektivna svest smatra
neophodnim za ouvanje osobenosti mesta. Te zgrade su usamljene" i koriste se kao ie
perspektive za nove urbane prostore u kojima one ipak gube svoju superiornost, jer se novogradnja
poveane gustine ugleda na njihove mere. Postaju spomenici" izdvojeni od gradskog ambijenta, kao
to su u muzeju umetnika dela izdvojena iz opticaja svakodnevne upotrebe.
U ovakvoj postavci nalazi se klica odvajanja umetnosti od ivota, osiromaenje ambijenta
svakodnevice i pomeranje lepote u izdvojenu sferu razonode i slobodnog vremena, na ta kultura toga
doba podsvesno upozorava i to biva prikriveni izvor neprijatnosti, o kojoj emo govoriti u sledeoj
taki.
3) Od ezdesetih godina XIX veka, intelektualci uglavnom zauzimaju uzdran stav prema
mehanizmima i rezultatima javne inicijative. Een Su, Balzak, Igo, kao i sam Dikens, cene zbrkan,
tajanstven i celovit izgled tradicionalnog grada. Pravilnost, simetriju, tehniku komplikovanost
Osmanovog grada kritikuju kao vulgarne i neprijatne novine; to ine meusobno vrlo razliiti pisci,
poput brae Gonkur$y; Prudona (u opisu jednog radnikog skupa iz 1863); Delvoa (1866)91; Sardua.
Pozitivne ocene dolaze sa suprotne strane. Blank smatra da su nuna poboljanja higijene. Baron fon
Moltke i poslanik Pikar, skoro istovremeno 1856, visoko ocenjuju pogodnosti koje nove, prave ulice
pruaju odravanju javnog reda, jer tane ne zna da skrene u prvu ulicu desno".

35

Bodler pronalazi naina da se izdigne iznad ove rasprave, razoaravajue sa obe strane, i
uspeva da - u pesmama iz zbirke Fleurs du mal (Cvee zla), posveene Igou, ve navedenim u Uvodu
- doara zastraujui uinak brzine Osmanovih radova, postignute sredivanjem odnosa javnih i
privatnih zahvata: grad se menja bre od ovekovog srca, ne predstavlja vie utenu zatitu od
prolaznosti ljudskih iskustava; seanja jednog oveka su ono to daje smisao fizikom scenariju,
nestalnom i privremenom, izmenjenom tokom jednog ljudskog veka.
U svakom sluaju, ukupan ishod ovakve situacije je gubitak poverenja izmedu intelektualaca i
modernog grada. Maksim Dikan, u Souvenirs litteraires, pria da je negde 1865. godine, kada je otiao
onom lekaru da uzme naoare, dok je ekao odgovarajua stakla, poeo da, sa Novog mosta,
posmatra izgled grada:
Drveno stepenite silazilo je do Sene; popravljali su se pontoni neke kole plivanja; dimnjak
hotela De la Mone izbacivao je stub dima ka oblacima; povorka javnih koija stajala je du keja, kojim
su prolazili i omnibusi; pozornici su izlazili iz prefekture i koraali na razne strane; zatvorska koija
ulazila je na trg Dofen u mnotvu peaka i kola; piljar je gurao svoja kolica. Zato me je ova slika, tako
esto pred mojim oima, podstakla tog dana? Zato sam, kroz ovu gomilu, video ispoljenje nekog
vieg predskazanja? Ne znam, ali Pariz mi je iznenada izgledao kao ogromno telo iju svaku funkciju
reguliu specijalni organi, kontrolisani i posebno precizni. Zapao sam u sanjarije koje su kretanje i
buka inili jo snanijim, (...) i kada me je vee trglo, bio sam zaboravio na onog lekara koji me je

36

ekao ve dva sata; ali sam odluio da prouavam, jedan po jedan, svaki od tokova koji pokreu
stvarnostt Pariza.
I zaista, narednih godina on pie, sa ogromnim naporom, est tomova svoje knjige Paris, ses
organes, ses fonctions et sn vie dans la seconde moiti du Dix-neuvime Sicle koja izlazi 1869.
godine. Flober mu upravo prebacuje to je naumio da rasklopi Pariz kako bi opisao njegovo
funkcionisanje", umesto da napie roman o gradu istinitiji od svakog opisivanja; smatra, takode, da je
Maksim na opakoj nizbrdici" jer je zamenio guje pero metalnim percetom. Ali kolosalni mehanizam
ostaje van njegovog dometa, i Dikanu ostaje samo zadivljeno uvaavanje.

37

I figurativne umetnosti pokuavaju da na uobiajeni nain stupe u dodir sa novom stvarnou.

Gistav Dore objavljuje dve knjige gravura o Parizu, 1861, i o Londonu, 1872; stari i novi grad meaju
se u ivopisnoj predstavi, a stvarnost - prebaena na pozornicu, osvetljena briuim svetlima - biva
prefinjeno falsifikovana. Slikar u ovom scenariju ostvaruje slobodu izbora (na umetniku je sposobnost
odabira') i bira ono to moe biti predstavljeno kao privlaan prizor, uz prenaglaenost udaljenosti i
neuestvovanja. Ovo istraivanje ne donosi nikakav sud, niti daje odgovore na to kako se moe uticati
na tekue promene. Stvarnost u pokretu pretvorena je u neto nepokretno, vanvremensko, kako bi se
mogla reprodukovati i predoiti javnosti.
Autor teksta u knjizi o Londonu, Blanar erol, opisuje najvei evropski grad - u kojem, kao i u
Parizu, vri od radova javne uprave eljne da nametne racionalnu kontrolu: embankments du Temze
od 1848. do 1865, gradska eleznica od 1863, saniranje nezdravih etvrti prema zakonu o stambenim
zgradama niske zakupnine iz 1866 kao uznemirujui i egzotian svet, po tonu slino Lotijevim
putopisima sa Orijenta i Vimperovih opisa penjanja na Alpe. Jedna ilustrovana novinska reportage prvi
put pokuava da uhvati sutinu urbane stvarnosti koju je prethodna generacija opisala drutvenim
ispitivanjima. Taj pokuaj vremenski se podudara sa poecima organizovanog preobraaja te
stvarnosti, ali nije u stanju da je shvati i prosudi.
Ova nepotpuna predstavljanja, uostalnm, ne umanjuju i, na izvestan nain, pojaavaju uspeh
tekuih zahvata: oni funkcioniu i izgledaju neumitni, poput mnogih drugih pojavnih oblika progresa".
Predeo koji nastaje iz pariskih grands travaux, ve ezdesetih godina veka oznaava konkretan
rezultat koji treba dostii; tri etvrtine veka ta slika modernosti" omamljuje gradanski svet.
4) U davanju oblika novom Parizu Osman raspolae obrascima koje mu nudi umetnika
kultura njegovog vremena. Ideoloka bitka izmedu revivals istorijskih stilova - neoklasicizma,
neogotikog, itd. - nije dovela do nametanja jednog od tih programa, ve omoguava njihovu
koegzistenciju u proirenom repertoaru, koji obuhvata uzore preuzete iz svih faza evropske istorije,
kao i one egzotine, vanvremenske.
Naporedost stilova ostaje na snazi pri projektovanju neke zgrade, ali ne odgovara uredenju
urbanog prostora, u kojem preovladuje tradicija nacrta u perspektivi velikih razmera XVII i XVIII veka,
o emu je bilo rei u prethodnom poglavlju. Nova vladajua klasa, iji su tipini predstavnici Napoleon
III i Osman, od ove tradicije, ve dugo vezane za mo, oekuje legitimitet za svoje nedavne uspehe;
uostalom, ona je iskreno naklonjenija tome svetu pojednostavljenih formi, banalizovanih tokom dva
veka konvencionalnih ponavljanja.
U eljenom kontinuitetu izmedu ostvarenja za vreme apsolutizma i onih vladajue graanske
klase, postoji promena u tonu. Napetost poduhvata Kralja Sunca rada se iz kontrasta ambicioznog,
sigurnog projektovanja i manjkave realizacije, usled nesigurnih ekonomskih i administrativnih
sredstava. Ova napetost je sada umanjena obrnutom kombinacijom: jedan najzad efikasan operativni
mehanizam i skromno projektovanje, esto svedeno na konvencionalnu stilistiku lakirovku. Osman u
mnogoemu lii na Kolbera - energija, marljivost, strpljivost, oseaj za dekor - ali Hitorf, Baltar, Garnije
ne lie na Le Brena, Le Notra, Arduen-Mansara, a njihova uloga je podreena najznaajnijim
administrativnim inovnicima, poput Alfana i Deana, pravih nosilaca osmanovskih radova.
Opadanje znaaja projektovanja zapaa se u manjoj sposobnosti procenjivanja razdaljina i
prostornih odnosa. Osman se hvali da je uvek predvidao zavrne motive svojih ulica: spomenike iz

38

prolosti ili nove javne zgrade, poput stanica ili Opere, koji su ipak esto nedovoljni za duinu i irinu
perspektivnih koridora. Ogromne dimenzije glavnih ulica i trgova, na primer Etoala, gotovo da gutaju
okolne zgrade, uzaludno ujednaene. Saobraaj i urbana oprema dolaze u prvi plan, a arhitektura biva
potisnuta u pozadinu. Gibanja terena, neuvrtena u projekat, remete pravilnost planimetrijskog nacrta.
Ove osobenosti, koje izmiu zvaninoj kulturi, a u akademskim prikazima bivaju prikrivene,
vidljive su samo u delima pisaca realista - Flobera, Zole - i avangardnih umetnika koji odbijaju
zahtevano posredovanje likovnih umetnosti (pruiti zabavnu ili potovanja dostojnu sliku novog grada)
i slikaju istu obojenu formu onoga to vide. Prva zajednika izloba impresionistikih slikara otvorena
je 1874. godine u studiju fotografa Nadara, i to pribliavanje dve umetnosti nije sluajno. Na Moneovoj
slici Boulevard des Capucines, naslikanoj 1873, graevine gube svaki prepoznatljiv stilski oblik i
postaju daleke zidne ravni, proarane svetlou i senkorrt; bujica ivih lica ljudskih", o kojoj je govorio
Hajne 1828, postala je vojska jednolinih senki koje vie ne otkrivaju dugu svojih strasti". U onome
to e Le Korbizje nazvati rue corridor ljudi postaju stvari meu stvarima, ali stvari otkrivaju svoj
nesiguran sklop, nepripremljen da prihvati ljude.
Ove oslikane predstave otkrivaju kontraste novog gradskog predela u nastajanju i, u isto
vreme, najavljuju mogunost novog, otvorenog, promenljivog, neogranienog predela, kojim jo uvek
niko ne zna da ovlada i koji e postati tema budueg traganja arhitekture.
Metod do sada opisanog urbanog planiranja, koji savremenici nazivaju osmanizacija", ima
jednu urodenu slabost: povraaj javnih rashoda preuzima privatna renta, tako da finansijski krug ostaje
otvoren. Osman tokom sedamnaest godina aktivnosti troi oko dve i po milijarde franaka, dobija od
drave samo stotinu miliona i ne poveava porez; obezbeduje novac zaduivanjem na dugi rok, jer
javni radovi poveavaju grad - koji od 1.200.000 stanovnika raste na blizu dva miliona, a tokom veka i
na tri mliona - i poveavaju proseni dohodak sa dve i po hiljade na pet hiljada franaka; prihodi optine
Pariz tako sa dvadeset prelaze na dvesta miliona franaka godinje.
Ovako se krug zatvara, ali samo u uzlaznoj konjunkturi i otada urbano planiranje zavisi od
krivulje cena: odvija se dok cene rastu i zaustavlja kada cene padaju. Pratei ovo pravilo, izmeu
1850. i 1870, tokom dvadeset godina porasta cena, u celoj Evropi se projektuje i ostavaruje veliki broj
organizovanih transformacija: u Lionu radovi prefekta Vesa, u Briselu radovi burgmajstera
(gradonaelnika) Anspaha, u Firenci Podijev plan za prestonicu nove ujedinjene drave, u Beu
gradnja Ringa posle konkursa iz 1857, u Londonu opseni javni radovi Bazelgeta i prva podzemna
mrea metroa, u Barseloni Serdin plan proirenja, u Berlinu plan prefekta policije, u Stokholmu
Lindhagenov plan. Van Evrope treba pomenuti radove u Meksiko Sitiju, za nekoliko godina carstva
Maksimilijana Habzburkog, kao i evropske gradove" koji se obrazuju pored domorodakih u svim
kolonijalnim zemljama.
Ova iskustva potvruju pariski metod u brojnim razliitim okolnostima. Pozajmljivanje
formalnih obrazaca iz prethodnih istorijskih faza i valorizacija" starih spomenika kao centralnih taaka
nove gradske strukture veinom su osnovne osobenosti novih scenarija. To je poslednji pokuaj
odravanja kontinuiteta istorije evropskih gradova, uz uveavanja i prilagodavanja novom tehnikom
stupnju po ugledu na prolost, ak i uz namerno povinovanje nasledu iz prolosti. Ali, sklopovi zgrada i
gradova su ematizovani da bi se koristili kao obrasci savremenog projektovanja, a sve to neumitno
vodi unitavanju veeg dela scenarija prolosti, proirivanjem ulica, izdvajanjem spomenika" i
zamenom starih zgrada njihovim stilskim kopijama. Evropa poinje da rasipa svoju istorijsku batinu,
smeta neke izuzetne komade u muzeje ili u nove gradske otvorene prostore koji funkcioniu kao
muzeji na otvorenom. Najsrenijim ostvarenjima mogu se smatrati ona gde obuhvatni nacrt odreduje
razliita mesta za nove i za stare ambijente: Barselona, gde stari grad ostaje izdvojen u ensache; Be,
gde je prsten modernih ureenja ubaen izmedu srednjovekovnog jezgra i barokne periferije.
Preplitanje, pak, pre ili kasnije dovodi do potpunog unitavanja starog organizma (Milano, Brisel).
Dvadeset uzastopnih godina opadanja cena, od 1870. do 1890, usporava sva ova iskustva i
oteava pojavu novih. U Parizu, dugovi zaostali za Osmanom bivaju izmireni tek krajem veka. Sluaj
je hteo da preoblikovanje Rima, posle pripajanja Kraljevini Italiji 1870, zapone ba u ovom periodu i
odmah izmakne iz ruku javne uprave: kanjenje koje u budunosti nee biti nadoknadeno.
Od 1890. godine zapoinje nov povoljan period i urbani razvoj moe da se nastavi u
organizovanom obliku. Okonavaju se zaostali veliki javni radovi, poput metroa u Parizu, sveano
otvorenog 1900, u Berlinu (od 1896), u Beu (od 1904); a prvenstveno veliki programi zgrada za
jeftino stanovanje, kako bi se ublaio raskorak izmedu potranje i ponude stanova izazvan
razmahompekulacija: engleski program zavisi od Housing of the Worker Class Act iz 1890, nemaki
od zakona Adikes iz 1901, francuski od Societe franaise des habitations bon marche iz 1890, a
italijanski od osnivanja Instituta za narodne stanove iz 1902; na kraju, javlja se pokret za vrtni grad koji
se iz Engleske iri po itavoj Evropi tokom prve dve decenije XX veka. Urbanistika" je sad ve
priznata disciplina, koja poiva na ogledima Baumajstera, Stubena, Anvina.

39

Metod urbanizacije postaje vrlo brzo operativan, jer je u njega ugraena zemljina renta; ali je
to teka hipoteka koja spreava racionalnost koliko i prefinjenost rezultata: gustine su uvek prevelike,
javni prostori nedovoljni, gradevinarska i urbanistika tipologija poznate unapred. Poravnavanje
rauna izmedu administracije i zemljinog vlasnitva premeta najvanija opredeljenja u
neodgovarajuu oblast i ostavlja van igre; pored korisnika, ak i strunjake - tehniare i umetnike neophodne pri izgradnji novog grada. Ko se ne prilagodi zahtevanoj sporednoj ulozi, mora da raskine
sa ovim krugom i da radi u novim uslovima izoptenosti.
Tako otpoinje, u drugoj polovini XX veka, dugo putovanje avangardne kulture, da se zaobidu
dominantni interesi, da se otkriju mogunosti novog proizvodnog i organizacijskog toka i novog
urbanog ambijenta. Polazne take su raznorodne: usamljeniki Bodlerovi snovi, strogo Floberovo
pisanje, Morisova reforma primenjenih umetnosti, zanat suzdranih oseanja impresionistikih slikara.
Arhitekti se kasno pridruuju ovom pokretu, poslednje decenije veka, kada sukob nije vie tako
neravnopravan, a novo" postaje ostvarljiva pretpostavka.
O traganju za identitetom zapadnoevropskog grada
Leonardo Benevolo (Orta, Novara, 1923), jedan od najpoznatijih specijalista istorije arhitekture
i urbanizma u svetskim razmerama, u svojoj dugoj i plodnoj univerzitetskoj karijeri predavao je istoriju
arhitekture u Rimu, Firenci, Ueneciji i Palermu. Objavio je brojne knjige meu kojima su najznaajnije
Istorija moderne arhitekture (1960), Istorija grada (1975) i Grad u istoriji Evrope (1993).
Objavljivanje Grada u istoriji Evrope na srpskom jeziku jeste dobra prilika da se domai itaoci
upoznaju sa delom jednog znaajnog autora koji je uspeno povezao pristupe inenjera i humaniste
otvorenog za funkcionalne, politike i socijalne probleme arhitekture i urbanizma, ali i za one koji
otkrivaju njihov formalni izraz. Zbog integralnog pristupa gradu, Benevolo je vie generalista nego
specijalista. Njegova analiza ogromnog broja izvora razliite vrste - projekata, planova, fotografija i
ivota" gradova - u sadejstvu sa velikim teorijskim znanjem stvorila je sadrajno bogatu sintezu kakve
su veoma retke na naem jeziku. I u savremenoj svetskoj naunoj eliti sve je manje univerzalista"
kakav je profesor Benevolo.
Knjiga Grad u istoriji Evrope prva je u ediciji Raanje Evrope" koju je ustanovio znameniti
istoriar ak le Gof, a iji je cilj da, odgovarajui na pitanje ko su Evropljani, odakle su doli i kuda idu,
predstavi neke bitne teme evropske istorije, obuhvatajui ekonomske, politike, socijalne, religiozne i
kulturne dimenzije njenog dugog i bogatog nasleda. U takvoj zamisli tema o gradovima je neizbena,
jer-kako u uvodu svoje knjige pie Benevolo - evropski gradovi nastaju s Evropom i, u izvesnom
smislu, stvaraju Evropu; oni su moda najvaniji smisao postojanja Evrope kao posebnog istorijskog
entiteta, osnovna karakteristika evropske civilizacije i onda kada postane dominantna u svetu, a daju i
peat - bilo pozitivan, bilo negativan, ali u svakom sluaju presudan, savremenim gradovima u celom
svetu". Drugim reima, u gradu se susreu i prepliu svi evropski istorijski motivi. S obzirom na irinu
teme, Benevolo se prvenstveno usredsreduje na fiziki scenario gradova" koji je postojan i predstavlja
nezamenljiv put komunikacije izmeu sadanjosti i prolosti, kao i nain uslovljavanja budunosti
sadanjou. Svestan tekoa u stvaranju sinteze o gradovima, naroito kada je cilj da se sagledaju
specifini aspekti evropskog kulturnog nasleda, Benevolo ukazuje na paradoks koji poiva u injenici
da je mnogostrukost jedna od osnovnih karakteristika specifinosti. Stoga on nudi izbor primera
gradova, grupisanih po periodima, znaajnih za istoriju naeg kontinenta, tanije onih gradova koji
nastaju dok se Evropa formira kao poseban entitet i nakon toga.
Benevolo iznosi sledeu prihvatljivu periodizaciju: l. odvajanje od antikog sveta sve do X
veka; 2. formiranje srednjovekovnih gradova 1050-1350; 3. trenutak doterivanja, 1350-1500; 4.
suoavanje sa svetom, 1500-1600; 5. teko prilagoavanje evropskih gradova pravilima perspektive,
1600-1750; 6. uticaj industrijalizacije, 1750-1890; 7. transformacija evropskih gradova u savremenom
svetu, tj. tokom XX veka.
Evropa se rada raspadom antikog sveta i nastavlja da se poredi sa tom znaajnom epohom,
crpei iz nje materijalno i duhovno bogatstvo. Treba istai da Benevolo, za razliku od nekih drugih
uvenih poznavalaca grada, Luisa Mamforda recimo, uzima u obzir i vizantijsko iskustvo, a kasnije i
pravoslavno, i ire - slovensko, ali mu posveuje premalo panje. Uoljivo je, primera radi, da analizi
Carigrada s obzirom na njegovu veliinu i znaaj, ne posveuje dovoljno prostora. Zato se moe rei
da u ovoj knjizi Benevolo prvenstveno i preteno pie o razvoju i identitetu zapadnoevropskih gradova.
Benevolo osobenost evropskog urbanog sistema vidi u nainu na koji se antiko gradsko
naslede preinauje i ponovo koristi, ali i u logici kojom se ostvaruju nova naselja. Na autor deli
miljenje nekoliko najboljih poznavalaca evropskog grada (Veber, Brodel...) prema kojem od XI veka
poinje da se oblikuje originalnost zapadnih gradova Evrope u ekumenskim razmerama. Ona se
sastoji u policentrinoj i diferenciranoj socioprostornoj urbanoj strukturi, ali prevashodno u gradskoj
autonomiji koja se uspeno bori sa rivalskom moi drave. Zapadnoevropska autonomna gradska
optina, prema miljenju Maksa Vebera, sadri sledee komponente: 1. relativno snaan zanatsko-

40

trgovaki karakter; 2. utvrdenje; 3. trite; 4. sopstveni sud i, bar, delimino, sopstveno pravo; 5.
karakter organizovane grupe i, u vezi sa tim, 6. bar deliminu autonomiju i autokefalnost, znai i
upravu pomou organa vlasti u ijem su postavljanju na bilo koji nain uestvovali i gradani kao takvi.
Ovakav idealni tip" gradske optine, odnosno ovakav slobodni grad, predstavlja originalnost (identitet)
zapadnih gradova u odnosu na tadanje neautonomne gradove u drugim civilizacijama. Graani u
zapadnoevropskim gradskim optinama pripadali su grupi pravno jednakih ljudi". Autonomni gradovi
su, pored ostalih inilaca, doprineli da se kapitalizam kao sistem najpre pojavi na Zapadu, ili, kako veli
Fernan Brodel, na Zapadu ve od XV veka kapitalizam i gradovi su bili jedno te isto'.
Zapadnoevropski gradovi su snano podstakli razvoj kapitalizma zbog vlastitih institucija i zato to su
se u njima rastoile drutvene grupe zasnovane na krvnom srodstvu i zajednikom lokalnom poreklu,
to se nije desilo u inae mnogoljudnijim azijskim gradovima. Usled iezavanja ili potiskivanja
krvnosrodnikih odnosa, tabua i magije, zapadni grad je postao konfederacija pojedinanih gradana
iji je drutveni poloaj zavisio od strukturalnih inilaca i linih osobina. Ako se ne varam, ba u
Firenci, negde potkraj XIV veka", pisao je Verner Zombart, prvi put sreemo savrenog gradanina."
Poinje proces modernizacije ili zadobijanja modernosti u smislu dominacije trita, privatne svojine,
racionalnosti i individualizma. Benevolo dodaje da to preuzimanje odgovornosti, nesvojstveno
arapskom i istonom svetu, predstavlja osnovnu karakteristiku i sr vitalnosti evropskih gradova,
postaje presudan inilac evropske civilizacije i razlog njenog uspeha u svetu". Srednjovekovni grad se,
pored toga, odlikuje itljivou prizora, socioprostornom kompleksnou, koncentrisanou javnih
zgrada (trgovi kao enterijeri pod nebeskim svodom") i nedovrenou usled dinamizma.
Posle ovog krajnje saetog sociolokog pogleda na urbanu problematiku ukazaemo na jo
nekoliko vanih akcenata u studiji Leonarda Benevola koje se vie tiu prostorno-fizike strukture
evropskog grada.
Analiza uticaja evropske prakse i teorije izgradnje gradova na kolonizovana podruja
amerikog, azijskog i afrikog kontinenta predstavlja posebnu vrednost studije o kojoj je re.
Ukazujui na teorijski znaaj Albertija (De re nedificatoria) Benevolo istie da se metodoloko
razlikovanje urbanistikog i arhitektonskog projekta, koje razbija kontinuitet poznogotikog iskustva,
potvruje i postaje trajno obeleje evropske kulture, osetno i dan-danas.
Urbane transformacije od 1650. do 1750. godine u znaku su novog klasicizma, racionalnog i
evropskog, to je, pre svega, francusko iskustvo - grad u perspektivi. Ali Benevolo vodi rauna i o
engleskom iskustvu - izlasku iz perspektive.
Industrijskom gradu koji se rada krajem XVIII veka, Benevolo, s valjanim razlozima, posveuje
naroitu panju. Industrijski grad je revolucionarna inovacija u odnosu na predindustrijsku varo.
Fabrika, eleznica i slam su, sudei po navodima Mamforda, glavne novine industrijskog grada. Taj
ugljeni grad", kako belei arls Dikens, bio je neprijatan i za oi, i za ui i za nos. Prema Benevolu,
dogaaji koji utiu na dramatine promene gradova su brojni: mehanizmi industrijske revolucije, porast
broja stanovnitva, revizija evropske kulture u smislu prosvetiteljstva i racionalizma, uvoenje reda u
jezik srca", jaanje sfere vlasnitva i privatne inicijative naspram uticaja drave, preduzetniki duh,
tehniki napredak, itd. Pojavljuje se liberalni grad" kao proizvod laisez faire". Meutim, u estoj
deceniji XIX veka kroz osmanizaciju" rada se postliberalni grad" i njegovi problemi: privatni i javni
ambijenti sada postaju suprotstavljeni, odnosi sa starim gradom postaju dvosmisleni, rezervisanost
intelektualaca prema modernom gradu, istorijski stilovi (neoklasicizam, neogotiki stil...) koegzistiraju
uz dodatak modela iz svih faza evropske istorije, itd.
Dogaaji koji u XIX veku izazivaju prevrat u Evropi i njenim gradovima, istovremeno utvrduju
hegemoniju Evrope nad ostatkom sveta. Benevolo procenjuje da van Evrope ne postoji liberalna faza
u razvoju gradova, ve da se neposredno sa predindustrijskog prelazi na postliberalno stanje. Najvei
broj inicijativa ove vrste dali su Englezi u Indiji i drugde. Benevolo zakljuuje da tehniki i pravni
mehanizmi uvezeni iz Evrope stvaraju u XX veku, na drugim kontinentima, gradske krize poznate u
evropskim gradovima iz prve polovine XIX veka, kao to su prenaseljenost, nered, nezdravost,
neobuzdana pekulacija nekretninama i nedovoljnost javnih pravila.
Krajem XIX i poetkom XX veka u strunim raspravama na meunarodnom planu govori se o
susretu sa ranijom tradicijom, o ravnotei izmeu javne i privatne sfere, kao i o nastavku
aristotelovske uloge grada kao sredstva za postizanje savrenstva ljudskog postojanja".
Preovladavalo je uverenje da gradski ivot znai koncentraciju i razliitost ljudi, koegzistenciju ljudi
razliitog porekla i naina ivota, distancu i prisnost, probleme i mogunosti.
U prve dve decenije XX veka dolazi do stapanja umetnikih dostignua na raznim stepenima
urbanog planiranja i projektovanja kao kombinacije javnih i privatnih interesa unutar trita i
preduzetnikog nadmetanja. Istovremeno, pokret nazvan moderna arhitektura" (Gropijus, Mis van der
Roe, Le Korbizje, Alto...) preseca veze sa tipino evropskom tradicijom i nudi konceptualnu osnovu
upotrebljivu u celom svetu (internacionalni stil"). Grad biva nanovo definisan, izdvajaju se njegove

41

funkcije - stanovanje, rad, rekreacija, saobraaj - i odreduju njihove osobine u suprotnosti sa

postliberalnim gradom".
Krajem XX veka menja se pristup gradovima. Umesto prilagoavanja starih gradskih jezgara
modernim proirenjima, kao pre jednog veka, Benevolo smatra da se moraju promeniti periferije, kako
bi se ispravila njihova izoblienja i bio manje upadljiv kontrast sa starim centrima. Sedamdesetih i
osamdesetih godina XX veka pojavljuju se nove teze: prihvatanje celog istorijskog centra koji treba
obnoviti i revitalizovati; dakle, ne samo pojedine graevine ve i ambijentalne celine i stari grad" kao
takav.
U zakljuku svoje veto pisane i veoma informativne knjige, Benevolo razmilja o
podsticajima, preprekama i problemima gradova na pragu budunosti", a u kontekstu ekonomske
integracije zemalja Zapadne Evrope i proirenja EU na zemlje Istone Evrope. On smatra da evropski
gradovi i dalje uvaju vrednosti lokalnih samouprava nastalih u srednjem veku, kao i vrednosti
nacionalne drave, uvrivane poslednjih pet vekova. Prestonice drava danas imaju ambivalentan
odnos prema nacionalnoj dravi. Uspostavlja se nova hijerarhija gradova na nacionalnoj i
internacionalnoj osnovi, a proces globalizacije utie na ukljuenje evropskih metropola u svetsku
armaturu metropola". Pored toga, mnogi evropski gradovi su radionice ambijentalne rekonstrukcije u
smislu povratka ravnotee sa prirodom. Jedan od problema sastoji se u tome to, kako veli Benevolo,
izdvajanje kulturnih dobara u zatienu sferu muzeja i zabave odvajanje lepote od ivota, koje su
naslutili slikari neoplastiari postaje utoliko veom pretnjom to ide naporedo sa irenjem polja zabave
putem masovnih sredstava komunikacije i sa poveanom pasivnou uivalaca. Istraivai ukazuju na
proces iezavanja poetskog i uzvienog iz gradske sredine, odnosno na njihovo opstajanje u
mestiminim oazama i utoitima: u muzejima i galerijama, bibliotekama i teatrima, ali oni vie nemaju
snage da hodaju gradom i, kako pie Karel Kosik, da svoju prisutnost uine konzistentnom, vidljivom
svakom na nain koji moe nadahnjivati delovanje svih. Drugim reima, poetsko, arhitektoniko i
uzvieno opkoljeni su i preplavljeni trivijalnou i pragmatinou: crkva, hram, venica, pozorite kao simboli duhovnosti - izmeteni su i okrueni prozainim gradevinama namenjenim potronji i
upravi; osueni su na marginalnost.
U dananjoj Evropi kvalitet urbanih prostora poiva na kolebljivoj ravnotei spontanosti i
pravilnosti, na kombinaciji javnog nadzora i privatne inicijative koja moe da bude ispravna ili
pogrena, podsticajna ili sputavajua. Tri obrasca urbanog planiranja, tvrdi Benevolo, koja su stvorena
u Evropi nakon srednjeg veka - geometrijska mrea za nova naselja ostvarena u XVI veku pa nadalje,
i dve procedure za preobraaj industrijskih gradova uvedene u drugoj polovini XIX i prvoj treini XX
veka postoje naporedo irom sveta.
Benevolo zavrava svoju knjigu sledeim reima: Poremeeni gradovi ukazuju da u
savremenom svetu neto nije u redu. Ali, evropski gradovi, ne jo i ne potpuno poremeeni, pokazuju
da je poduhvat stvaranja skladnog pejzaa mogu: i da nisu tako neostvarive utopije stvaranja boljeg ili bar ne goreg - fizikog okruja naeg drutva."
Naim itaocima, zainteresovanim za smisao i budunost gradova objavljivanjem knjige Grad
u istoriji Evrope Leonarda Benevola postaje dostupna jedna znalaki pisana interdisciplinarna, tj.
sintetika studija o identitetu evropskih gradova koja ubedljivo pokaruje u emu se sastoji originalnost
evropske civilizacije i njeno globalno zraenje. Benevolovo itanje grada u istoriji Evrope implicira da i
u vreme globalizacije ne prestaje vanost kontinentalnih, regionalnih, pa i gradskih identiteta. Danas,
kada prvi put u istoriji na naoj planeti preovlauje gradsko nad seoskim stanovnitvom, uloga
svetskih metropola (ima ih oko 400) u umreenom drutvu" dobija na znaaju. U hijerarhiji svetskih
metropola, neke evropske metropole, kako zbog svog bogatog kulturnog naslea, tako i zbog toga to
su moderni kontrolni i komandni punktovi (globalni gradovi") u tokovima ljudi, dobara, novca i
informacija, zauzimaju centralno mesto. Naalost, neke druge evropske metropole u globalnoj se
hijerarhiji metropola nalaze na niim lestvicama, tako da predstavljaju samo poluperiferijske modalitete
koji su zavisni od svetskih centara, kao to su to i drave ije su one prestonice.

42