VIEDIMENZIONALNI PROSTOR Napred su sve planete nabrojane u pokuaju da se ono to je posebno kod njih u njihovom kretanju ili poloaju,

objasni na osnovu postojeih injenica, a u okviru trodimenzionalnog prostora. No sigurno je da postoji jo mnogo detalja koji se mogu dodati na one nabrojane. Vidi se u onome to je nabrojano, da to to je opis odreenog ponaanja, razlikuje se od onog to je ranije postojalo. Ono to sada postoji kao opis, jeste da: planete oko svoje zvezde Sunca, nemaju istu ravan kretanja. Kao dokaz toga nabrojane su mnoge injenice na osnovu kojih se to potvruje! Ne postoji pravilnost u oblicima planetarnih orbita, a svaka eliptina kriva nagnuta je u drugom pravcu. Ako se Pluton okree od istoka na zapad, Sunce se za njega raa na zapadu, a na Uranu ni izlazak ni zalazak Sunca nisu ni na istoku ni na zapadu. Ne postoji pravilo da planeta mora da se okree od zapada na istok, a da Sunce izlazi na istoku. Zatim postoji retrogradno kretanje, ne samo kod satelita nego i kod planeta. Sve to, uz postojanje jo inilaca, upuuje na sliku trodimenzionalnog prostora! U realnom opisu tog prostora presek tri ose kordinate koje opisuju taj prostor nalazi se u sreditu, gde je i Sunce. Istina je da dve dimenzije su postojale odavno, ali se trea dimenzija nije nikako videla iako se o njoj govorilo. Tako da ona nije sluila niemu osim da se pominje, ali ne i opisu stvarnog kretanja planeta u okviru Sunevog sistema. Sa treom dimenzijom, kretanje planeta oko Sunca se opisuje onako kako se i deava, a to one ine i po visini. To kretanje deava se iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca (ravan ekliptike). Tako trea dimenzija dobija opisni karakter visine, a ona see ravan koju grade prve dve d imenzije. Zato ona slui da se odredi ugao koji postoji izmeu ravni kretanja planete (orbitalna ravan) i one ravni u kojoj se nalazi ekvatorijalna ravan Sunca. Ovu drugu ravan opisuju dve dimenzije u kojoj gotovo i da nema planete, osim moda Merkura kome je nagib ose rotacije jednak nuli. Kuda i gde se onda kreu ostale planete? One se nalaze (kreu) tu oko Sunca, ali tako da; svaka planeta ima svoju ravan kretanja, koje se razlikuju izmeu svake od njih. Svaka planeta ima svoju ravan kretanja, u kojoj se kree oko Sunca, pri emu zaklapa odreeni ugao u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. Mogue sa odreenim nagibom ose rotacije, ali i bez njega? Nagib ose rotacije mogao je nastati kao posledica, prorauna u kojima se ne uzima u obzir nagib orbitalne ravni. To do sada nije postojalo u merenjima ili proraunima! Nagib orbitalne ravni za svaku planetu mora biti jedinstven i vai samo za nju, zbog toga i postoji tolika razlika u kretanju planeta, kao i u nagibu ose rotacije. Kako je to nastalo, za to se moe nai odgovor na osnovu injenica kojih je do sada dosta navedeno. Ili moda treba traiti nove koje ne mogu biti protiv onih koje su ve navedene, ve ih samo mogu pojasniti i potvrditi. Kako svaka planeta ima svoju ravan kretanja, koja stoji pod odreenim uglom, verovatno bi lake bilo kad bi taj ugao definisali posebno, sa jo jednom dimenzijom. Odnosno za svaku ravan po jedna dimenzija. Tako bi dobili viedimenzionalni prostor u kome se odvija kretanje planeta i delovanje sila izmeu njih. Ovo se moda ne bi mnogo razlikovalo u odnosu na trodimenzionalni prostor. U trodimenzionalnom prostoru poloaj orbitalne ravni svake planete, bio bi pod nekim uglom u treoj dimenziji, u odnosu na ostale dve dimenzije. U viedimenzionalnom prostoru, poloaj orbitalne ravni neke planete, bio bi definisan dimenzijom (koordinatom) koja ima ugao njene orbitalne ravni, a u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. To je u stvari osnovna povrina u odnosu na koju se izraunavaju svi uglovi. Viedimenzionalni prostor, moe biti laki za prikazivanje, ali takav opis je podloan promenama. To se deava upravo zbog pomeranja planeta, kod kojih je to stalno prisutno, sa treim oblikom njihovog kretanja! Uostalom u upotrebi moe ostati samo ono to je lake i praktinije. Mogue da postoje neusklaenosti Postoje jo mnoga pitanja koja se odnose na neobinosti u kretanju planeta, ali i ova koja su u osnovi opisana, mogu da daju sliku koja je dosta razliita od dosadanje. Ta razlika nasluuje analogiju koja postoji izmeu mikrokosmosa i makrokosmosa. O analogiji su govorili i autoriteti (kao A. Antajn i S. Hoking), ali je nisu definisali. A ako se o tome govorilo i mislilo, znai da to mora i da postoji. Ne zato to je neko o tome govorio ili mislio, nego zato to injenice to i dokazuju! Jedini je problem, da to to postoji, treba otkriti i izvui na svetlo da se moe videti? A kada se to vidi, da se moe i koristiti. Iako ovo to je do sada opisano, i ono to e se u buduem rei, moda nije uzdignuto iznad jednostavnog i prostog objanjenja, ali je redak primer koji do sada nije uinjen ni na slian nain. To je primer koji vredno i uporno pokuava nai slinost izmeu makro i mikro sveta.

EKVATORIJALNA IZBOINA ZEMLJE Zemlja ima ekvatorijalnu izboinu nastalu zbog njene rotacije. No njena sadanja rotacijska brzina nije dovoljno velika za nastanak jedne takve izboine. U prolosti je moralo postojati neko vreme, kad je rotacija bila dovoljno brza za nastanak izboine. Pravo pitanje je, kada je postojalo to vreme i koliko je moglo da traje da bi ovaj oblik nastao? Ova izboina nije mogla nastati kao posledica rotacije u istoj ravni, u kojoj je ekvatorijalna ravan Sunca! To znai da je Zemlja mogla imati svoju ravan rotacije! Zato, izboina sigurno nije u ekvatorijalnoj ravni Sunca ve je see, pod odreenim uglom, koji jedino moe da se poklapa sa nagibom ose rotacije. Zato je ekvatorijalna ravan Zemlje pod drugim uglom, u odnosu na ravan ekliptike, ako su se planete, odnosno materija - oblak od koga su obrazovane planete, okretali oko svoga sredita u jednoj ravni? Zar ne bi bilo logino da ekvator Zemlje, kao i ekvatori svih drugih p laneta budu podudarni sa onom u kojoj je ravan ekliptike? No gotovo nijedna planeta se ne podudara? Svaka planeta ima svoju ekvatorijalnu ravan, koje su pod razliitim uglom! Izgleda kao da je svaka planeta nastala sama za sebe, i tako obrazovala sopstvenu ekvatorijalnu ravan. Sve upuuje na to da, svaka od planeta ima svoju ravan kretanja oko Sunca, kao to ima sopstvenu ekvatorijalnu ravan. No da li se ravan kretanja planete oko Sunca i njena ekvatorijalna ravan poklapaju? Po napred navedenom teko se moe tvrditi da se poklapaju, odnosno da su podudarne. Ali to se uporno namee, pokuajem da se sve planete koje krue oko Sunca, smeste u jednu ravan. No to teko moe da opstane, iz prostog razloga to injenice ukazuju na sasvim drugaije stanje koje postoji u kretanju i poloaju svih planeta. Iz ovoga sledi da Zemlja ne mora imati nagib ose sa kojim smo navikli da je stalno prikazujemo! Ve se njena orbitalna ravan, odnosno ravan kretanja, nalazi pod nagibom od 23,5(?) u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. Znak pitanja pored navedene vrednosti postoji iz razloga to zemljina osa u odnosu na ekliptiku zaklapa ugao od 66,5, odnosno odstupa od vertikale za 23,5. Sa ovim razliitim brojevima namee se pitanje: Koja od ove dve vrednosti moe biti realn a za nagib kretanja u kojoj se nalazi putanja Zemlje? Zato to bi poloaj njene putanje u odnosu na Sunce bio razliit, ali bi ugao nagiba Zemljine ose mogao ostati isti! Ono to iz toga dalje sledi je da, u toku dueg vremenskog perioda poloaj Zemlje u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca mogao je da se menja, (usled ega je dolazilo do promene magnetnih polova i njihove jaine), ali je nagib njene ose mogao ostati priblino isti, to je uticalo na postepano menjanje klimatskih uslova. Ipak sigurno je u toku dueg vremenskog perioda postojalo uslova da se mnogo vie menja nagib ose rotacije, a to je i logino jer nemogue je da se ovaj nagib nije nikada promenio od nastanka Zemlje do danas! To je u isto vreme uticalo na mnoge promene, meu kojima postoje klimatske, geoloke i druge promene, a sve one su meusobno povezane. Na ovoj slici sve planete su prikazane pod jednim uglom (za koji se misli da predstavlja sredinji deo), pa zato izgleda da se one nalaze iznad ekvatorijalne ravni Sunca. No kako su nji hovi poloaji uvek razliiti, jasno je da se samo neka od njih nalazi iznad sredinje ravni. Ali ne uvek, nego samo jedan odreeni period u toku rotacije oko Sunca, koji za njih predstavlja godinu. Tako da poloaje gde se nalaze njihove stvarne putanje mogue je zamisliti, samo ako se sve njihove putanje prikau u svim pravcima iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca. Ako se posmatra samo putanja Zemlje mimo ostalih planeta, za koje je jasno da se ne poklapaju, moe da se primeti njeno kretanje iznad i ispod ekvatorijalne ravni! To bi znailo da kad je Zemlja iznad ekvatorijalne ravni Sunca, vie je juna polulopta izloena Suncu pa je tu toplije godinje doba. A kad je Zemlja ispod ekvatorijalne ravni, onda je vie izloena severna polulopta, pa je na njoj toplije godinje doba. Zemlja dva puta u toku godine prolazi kroz ekvatorijalnu ravan Sunca, kada su umerana godinja doba, (prolee i jesen). Poslednjih godina je primetno da ne postoji velika razlika izmeu godinjih doba! Upravo zbog toga to orbit alna ravan menja svoj poloaj, javljaju se velike razlike i nepravilnosti kako po izgledu, tako i po trajanju godinjih doba! Ako se ovo logino analizira namee se zakljuak da: Promene koje nastaju zbog pomeranja orbitalne ravni, utiu i na promenu nagiba ose rotacije. Sa time nastaju klimatske promene, za koje se vidi da su sve prisutnije, na celoj povrini Zemlje u toku poslednjih godina ili decenija. Te promene e biti jo izraenije u narednim godinama. Zbog napred navedenih promena i godinja doba se menjaju u tokom godina, a jo vie u toku vekova! Da su te promene bile stalno prisutne, na to ukazuju hladniji i topliji periodi u istoriji Zemlje. U vreme otopljavanja, deo naroda koji su iveli na jugu, selili su se vie prema severu, gde su due vreme iveli. U vreme zahlaivanja posle vie vekova, narodi su se vraali na ona stanita gde su ranije iveli. Oni su

se vraali svojim srodnicima koji su postali starosedeoci. Zato je velika seoba naroda, koja se dogodila na prostorima Balkana, bilo vraanje onih naroda koji su od ranije iveli na tim prostorima. A mnogi narodi koji se danas nazivaju raznim imenima, pripadnici su iste etnike populacije koja se ni po emu nije razlikovala, a to se pre svega vidi po jeziku kojim oni danas govore. Njihova jedina razlika postojala je samo po mestu gde su se nastanili, a kasnije i u veri koju su uzeli. Postojanje tih naroda na prostorima Balkana mnogo je starije od petog veka koji se u nekoj zabludi esto pominje, kao vreme kada su se ovi narodi doselili. To potvruju mnoga arheoloka otkrivanja na prostorima Balkana, meu kojim a su Lepenski vir ili otkrivanje piramida u Bosni. Moda su ove kulture, po nekoj logici u bliskoj vezi, iako se misli da su piramide mnogo starije, bar za vie hiljada godina. Ovo je samo jo jedna potvrda da se mnoga shvatanja koja postoje u nauci treb aju menjati sa dokazima i injenicama. Ovom prilikom re je o istoriji, kada stara shvatanja mogu da se nametnu kao da su zauvek data da se ne menjaju. Zato se sve nauke moraju osloboditi svojih dogmi, a na osnovu injenica graditi ispravnu predstavu o svetu u kome ivimo, a sa time i o nama samima! PITANJA NASTANKA SUNEVOG SISTEMA Njutn je teorijski pretpostavio inerciju ili postojanost kretanja svojstvenog planetama i satelitima, ali on nije objasnio ni kako, ni kada dolazi do prvobitnog privlaenja ili odbijanja? Usled zgunjevanja u sreditu gde je Sunce, materija se razdvojila, pa su se delovi tog solarnog materijala pretvorili u planete. Ravan u kojoj planete krue predstavlja ekvatorijalnu ravan Sunca. Ova teorija (Laplasova) je nezadovoljavajua; Prvo; U vreme nastanka planetarnog sistema, brzina osnog obrtanja Sunca nije bila dovoljna da omogui izdvajanje delova materije. ak i da su se ti delovi izdvojili, ne bi se oblikovale lopte!? Drugo; Laplasova teorija ne objanjava zbog ega je ugaona brzina dnevnog okretanja i godinjeg kruenja planeta, vea od one koju im je Sunce moglo dati? Tree; ta je dovelo do toga da neki sateliti ili planete krue retrogradno, u smeru suprotnom kretanju veine lanova Sunevog sistema? Problem koji se javlja u vezi sa teorijom plime (koja je slina nebularnoj teoriji, jer je nastala njenom sintezom) odnosi se na mase planeta. Izmeu Zemlje i Jupitera krui mala planeta, Mars, ije je masa 10 puta manja od Zemljine mase. Prema teoriji plime, tu bi trebalo oekivati, da se nalazi, planeta 10 do 50 puta vea od Zemlje? Isto tako Neptun je vei, a ne manji od Urana. Drugi problem je vezan za to da li postoji mogunost susreta dve planete (koji predvia teorija plime) , a to je u odnosu na ljudsku istoriju prava i nemogua retkost. I teorija plime i teorija magline pretpostvaljaju da su planete nastale od Sunca, a sateliti od planeta. Poreklo Meseca ozbiljno remeti teoriju plime. Budui da je on manji od Zemlje, proces hlaenja i stezanja okonan je ranije, kao to su i lunarni vulkani ranije prestali da rade. A Mesec poseduje manju specifinu teinu od Zemlje! Na osnovu toga trebalo bi da je Zemlja nastala od Meseca, a ne da je bilo obratno? Pretpostavlja se da je satelite od planeta otrgla privlana snaga Sunca, kada su se planete, kreui se svojim izduenim orbitama, po prvi put nale u perihelu, odnosno najblie naoj zvezdi. Postojanje izduenih, a ne krunih orbita, je potvrda o tome da se planete oko Sunca kreu jo jednim oblikom kretanja. To kretanje je u obliku rozete, jer putanje planeta koje se nalaze izvan ekvatorijalne ravni ne bi mogle to da ine, ako bi njihovo kretanje bilo u pravilnim krugovima. Laplas je svoju teoriju o Sunevom sistemu gradio na predpostavci da sve planete i sateliti krue u istom smeru. Od tada otkriveno je mnogo novih lanova Sunevog sistema. Danas znamo da; Iako veina planeta krui u istom smeru u kojem se okree Sunce i krue druge planete, ipak Uranovi meseci krue u ravni koja je normalna (upravna) u odnosu na orbitalnu ravan svoje planete. A tri od Jupiterovih meseca, jedan od Saturnovih i jedan Neptunov mesec krue retrogradno. Ove su injenice u suprotnosti teorije magline, jer maglina koja se okree, nije mogla da stvori satelite koji krue u dva ( ili vie) smera. Prema teoriji plime smer kretanja planeta zavisi od prolaska zvezde. Zvezda treba da je prola(?) u jednoj ravni u kojoj ,navodno' planete sada krue? I to u pravcu koji je njihovu revoluciju usmerio s a zapada na istok. Ali, zato onda Uranovi sateliti krue uspravno - normalno u odnosu na njegovu ravan? A neki Jupiterovi i Saturnovi meseci krue u suprotnom smeru!? Prema postojeim teorijama, ugaona brzina kruenja - kretanja jednog satelita mora biti manja od brzine okretanja njegove matice. Meutim, unutranji Marsov satelit krui bre nego to se ova planeta kree? Postavljena je jo jedna teorija (Lajtelton i Rusel) koja se suoava sa tekoama teorije magline i teorije plime. Sunce je moglo biti deo dvolanog zvezdanog sistema. Trea zvezda koja je prola izmeu njih sudarila se sa Sunevim parnjakom od ijih su se ostataka obrazovale ostale planete. Gde su dokazi

za to da se u prostoru oko nas nalaze zvezde koje lutaju jedne izmeu drugih, pri emu bi mogli da nastanu planetarni sistemi? To je samo pokuaj mate da stvori sliku mimo injenica sa kojima nije niim u skladu. Postojala je pretpostavka da su manje, vrste planete nastale od veih, gasovitih. Ona treba da objasni razlike u odnosima izmeu teine i zapremine kod veih i kod manjih planeta. Ali ova teorija ne moe da objasni razliku u specifinoj teini manjih planeta i njihovih satelita. Da li je Mesec nastao otcepljenjem od Zemlje? Njegova specifina teina vea je od specifine teine planeta sa veom zapreminom, a manje je od Zemljine. Bilo bi vie u skladu sa ovom teorijom, da je Zemlja uprkos tome da je prema njoj Mesec siuan, ona nastala od Meseca. To nema dokaze u injenicama i merenjima koja su uinjena! Ne samo da postojee teorije protivuree jedna drugoj, ve svaka od njih nosi u sebi sopstvene protivurenosti. Da oko Sunca ne postoje planete, njegovo poreklo i razvoj uopte ne bi bilo teko rastumaiti. No kako oko Sunca postoje mnoge planete sa svojim neobinim kretanjima, a oko njih se nalaze sateliti koji opet, svaki imaju svoje kretanje koje se i ne podudara sa matinom planetom, to mora da znai da je izgled Sunevog sistema posve drugaiji u odnosu na onaj koji je do sada bio zamiljen. Sve teorije o nastanku Sunevog sistema, ne uklapaju se sa injenicama o kretanju planeta i njihovih satelita. Jasno je onda, da takav sistem nije mogao nastati na nain sa kojim se to zamilja ili predstavlja! Ne samo da se takve teorije moraju odbaciti kao nametnute dogme, ve se i ceo sistem planeta mora sagledati u skladu sa injenicama koje daju nova astronomska istraivanja. Ova istraivanja i njihova otkria jasno ukazuju na to da se planete, (mnogo vie i komete, o kojima e jo biti rei) oko Sunca ne kreu samo u jednoj ravni, ve se one nalaze i kreu iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca. Zbog toga se i njihovo kretanje treba prikazivati u trodimenzionalnom prostoru. Sama nepravilnost u obliku planetarnih orbita, kao i njihova eliptinost, daje sliku kretanja planeta u obliku rozeta. To je trei oblik kretanja planeta, koji je za svaku planetu razliit ba kao to je ono razliito za trajanje dana ili godina, koje planete imaju u rotaciji oko svoje ose ili oko Sunca. Kretanje planeta u Sunevom sistemu koji postaje trodimenzionalan, jeste preslikavanje modela koji postoji u atomu. Oko jezgra atoma kreu se elektroni koji krue oko sredita u obliku rozeta. Njihovi spinovi mogu biti razliiti, kao to su razliita kretanja planeta ili nekih njihovih satelita koji rotir aju retrogradno. Zatim neke planete imaju satelite koji menjaju mesta u svojim orbitama. Na kraju Saturnovog prstena, postoje dve stene koje imaju svoje orbite, svaka je veliine oko 1000. km. Posle nekoliko krugova, ova tela jednostavno zamene svoja mesta u orbitama, po principu koji se preslikava iz velikog u malom i obratno. Astronomija nema odgovor, zato to rade ove dve stene, jer se jo uvek dri starih shvatanja i predstava o nastanku i kretanju planeta? Isto to ine i elektroni oko atomskog jezgra. Mogue je da to ine i planete, jer Pluton i Neptun imaju presecanje njihovih orbita, koje se prikazom kretanja planeta u jednoj ravni, kao takvo, do sada nije moglo primetiti niti opisati. To se pravilno i jedino ispravno moe opisati kretanjem planeta u trodimenzionalnom prostoru. Tada se njihovo kretanje i poloaj koji svaka planeta ima jedna u odnosu na drugu, kao i one sve u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca moe dovesti u realniji prikaz. Ovaj prikaz moe se vremenom sve vie usavravati i usklaivati sa stvarno utvrenim injenicama, koje e obogatiti ljudska znanja i usmeriti nauku ispravnim putem.