Gordana eri

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju Beograd

UDK: 316.7: 930.85(497.11) Pregledni lanak

EVROPSKO-PROSVETITELJSKI I NACIONAL-ROMANTIARSKI IZVORI KULTURNOG PAMENJA: REFLEKSIJE U SAVREMENIM DRUTVENIM RASPRAVAMA1

Lake je formulisati pitanja nego odgovore i ovaj rad je krenuo lakim a ne te im putem. A opet, mo da postavljanje pitanja, naroito o iskustvima koja te imo da uzmemo zdravo za gotovo, nije bezvredno zanimanje. Mi plivamo u prolosti kao riba u vodi i ne mo emo pobei od nje. Ali nain naeg ivota i kretanja u tom mediju zahteva analizu i diskusiju. Erik Hobsbaum
Apstrakt: Svako drutvo karakterie selektivno kulturno pamenje koje, pored dogaaja i tradicija iji se znaaj naglaava, konstituiu i ona njegova mesta i sadr aji iji se uticaji umanjuju ili zaboravljaju. I nae drutvo odlikuje takvo pamenje, sa vidnom redukcijom, vrednosnom opozitnou i, uopte, svekolikom dualnou recepcije kulturnog naslea, koje je uvek slo enije nego to izgleda u politikim govorima, itankama maternjeg jezika i knji evnosti ili istorijskim itankama. Zato se ispitivanje stvaranja i recepcije kulturnog pamenja sa te item na evropsko-prosvetiteljskim i nacional-romantiarskim izvorima javlja kao izraz potrebe da se odgovori na niz pitanja koja se tiu savremenog odnosa prema prolosti, naina na koji se konstruie distanca odnosno bliskost sa njom i, posebno, naina na koji savremene prakse obele avaju, menjaju i koriste kulturnu prolost. Polazei od pretpostavke da je oblikovanje kulturne istorije, njenog naslea i pamenja u bliskoj vezi sa poecima stvaranja nacije i da je kulturno pamenje politiki proces bez kraja, namera mi je da u ovom istra ivanju ispitujem rivalitete, preklapanja, prekidanja i nova Tekst predstavlja obrazlo enje individualne teme u okviru projekta IFDT Prosveenost u evropskom, regionalnom i nacionalnom kontekstu: istorija i savremenost, koji finansira Ministarstvo za nauku i zatitu ivotne sredine Republike Srbije.
1

77

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

uspostavljanja tradicija, sa te item na uzajamno-zavisnom odnosu prosvetiteljske i romantiarske tradicije i posebno na njihovim neobele enim, praznim mestima. Kako je kulturno pamenje rezultat dvaju suprotstavljenih procesa, naglaavanja (pojaavanja, markiranja...) i zaboravljanja, tako je i pred ovim istra ivanjem dvostruki i naizgled paradoksalan zadatak: s jedne strane, naglasak je na o ivljavanju i isticanju integrativnih mesta ovih tradicija koja su i u vreme njihovog nastanka i trajanja, kao i u kasnijim interpretacijama, uglavnom zanemarivana, a s druge strane je potreba da se ide u korak sa onim to zahteva ubrzavanje vremena, to ne znai nita drugo do neophodnost zaboravljanja. U najkraem, cilj je da se uka e na disciplinarno meuzavisne, iznijansiranije i komunikativnije naine sagledavanja ovih odnosa koji bi umanjili iskljuivost i duboku opozitnost savremene recepcije ispitivanih tradicija. Kljune rei: kulturno pamenje, prosveenost, romantizam, opozitnost, polemike.

Zato bi neko na poetku najbr eg veka do sada izuavao ideje dosta sporih vekova, kakvi su, iz nae perspektive, XVIII i XIX vek? Mo da zato to je za nas upravo to vreme po neemu slino ovom dananjem, budui da je oznailo poetak dinaminijeg razvoja srpskog drutva i kulture u odnosu na prethodne vekove, a mo da i zato to, kad se po prezentaciji tog vremena malo dublje zagrebe, neoekivano javljaju skoro isti problemi i pitanja i skoro isto odsustvo odgovora kao i danas. Pored toga, to je vreme kada su idejno zaeti jeziki, nacionalni i dr avni procesi, ijeg smo sloma, na kraju XX veka upravo mi bili svedoci. S druge strane, iako je poput drugih tradicija i idejnih pokreta vezanih za stvaranje nacije, prosvetiteljski period sveden na svoja jaka mesta, ideje, aktere i dogaaje, prosvetiteljstvo ni u kom sluaju nije homogeno, jednoobrazno, zatvoreno u odreeni period i bez uticaja i posledica po kasniji razvoj. Zbog razliitih i katkada kontroverznih uticaja prosvetiteljskih ideja, mi danas, i kada bismo hteli, ne mo emo da istra ujemo znaaj i ideje te tradicije izvan odnosa koji se tie njegovog naju eg i najireg razumevanja. Ako se u ovom sluaju pod naju im kontekstom podrazumeva vremenski i idejno ogranien pokret, prosvetiteljstvo u najirem kontekstu ne mo e se odvojiti od njegovog znaaja za razumevanje istorije ideja (ali i za samu istoriju kao ovostrani proces u kolektivnom singularu), budui da se od utemeljenja ove tradicije sveopti istorijski razvoj konstruie preko odnosa jakog i praznog, odnosno neutralnog vremena. Isto va i i za kulturno pamenje koje je u najoptijem smislu rezultat ovog odnosa i, poput klasine definicije prosvetiteljstva, ono

GORDANA ERI

78

2 Ortografska reenja za narodni jezik pre Vuka imamo bar kod dvojice Vukovih prethodnika, Gavrila Stefanovia Venclovia (1732) i Save Mrkalja (1810), knji evnost na tom jeziku nije bila razvijena samo kod Dositeja, to i sam Vuk 1814. godine priznaje a zatim 1818. porie, nego i kod ranijih pisaca, pre svih Kiprijana Raanina i njegovog uenika Gavrila Stefanovia Venclovia (1680-1747), ija nam nesistematizovana zaostavtina otkriva stilski vanredno uspean prevod Biblije na narodni jezik (nastao bar jedan vek pre Daniievog i Vukovog prevoda) i knji evnost na tom jeziku koji se bez ikakvih problema nosi sa apstraktnim sadr ajima, sentimentima, metafizikom... , dakle, sa svim onim domenima pisane rei za koje se do danas tvrdi da u srpskom jeziku, ovakvom kakav jeste, ne postoji dovoljno elastinosti i izra ajnih sredstava. Vie o ovom fenomenu u daljem obrazlo enju i tekstovima koji slede.

79

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

je takoe stalni proces u ijem kreiranju i sami uestvujemo. Te ite je na kulturnom pamenju XVIII i XIX veka i zbog toga to se sadr aji koji ga obele avaju u nacionalnom kontekstu kao po navici prikazuju u revolucionarnom duhu, jednostrano i uglavnom pojednostavljeno, kao nekakva nu nost i neminovnost. Mogue je da je zbog dominacije takvog prikaza u naem vernakularu nama danas teko i da zamislimo da je kulturno pamenje moglo biti drugaije, s obzirom na to da recepcija naslea, odnosno nain njegove interpretacije, ali i nove potrebe (po pravilu nenaune i neknji evne prirode) bitno menjaju samo naslee. Za opravdanje ove tvrdnje neophodno je istra ivanje perioda koji prethodi prosvetiteljstvu u knji evno-istorijskom smislu, upravo zato da bi se pokazalo kako u srpskoj kulturi ima neeg duboko ponavljajueg: naime, za mnoge pojave, pokrete i kulturna obele ja bilo je oekivano da se jave ranije, i za njih su, navodno, postojali uslovi, ali se ipak nisu javili; jedinstveno narodno pismo, odnosno azbuka, prevod Novog Zaveta na narodni jezik, knji evnost na tom jeziku, knji evna kritika, besednitvo u visokom i niskom stilu itd., sve je, bar delimino ako ne u celosti, postojalo mnogo pre nego to je verifikovano2. Ipak, trebalo je da prou decenije, a nekada i stotine godina, da se neto sna nije utemelji i uzme maha i da se o tome postigne kakav-takav sporazum, odnosno da se podrazumeva. Nisam sigurna da to vreme izmeu nije prazno, neobele eno i izgubljeno, mada e se ono danas svakako opravdati nu nou istorijskih okolnosti. S druge strane, nisam sigurna da se ono to se u istorijskom i kulturnom pamenju oznaava nesumnjivim napretkom i revolucijom, mo e tako olako, kako se to ponekad ini, obrnuti u svoju suprotnost, od ega ni jedna kultura, naroito tako krhka

poput nae, ne mo e imati nikakve koristi. Ako te imo da izbegnemo takav pristup, a da istovremeno uva imo neutralno vreme, prazna mesta i zaboravljeno u konstituisanju zajednikog pamenja, onda nam ne ostaje nita drugo do da priznamo odgovornost za interpretaciju kulturnog naslea i zapitamo se o nainima na koje se odnosimo ne samo prema odreenim tradicijama nego i prema prolosti uopte. Kulturno pamenje je jedna vrsta utemeljenog konstrukta koji u sebi nosi potencijal za preobra aj i koji, poput mnogih drugih u drutvenim naukama, postaje stvarnosan u svojoj primeni preko rituala, ceremonija, godinjica posveenih va nim ljudima i dogaajima u prolosti. I sama konstrukcija kulturnog pamenja i njegova stalna kontrola va na je komponenta homogenosti jednog drutva i ono je, u svojoj sutini, politiki proces bez kraja u koji se ula u veliki napori; njegova dominantna slika u svakom vremenu odra ava odnos izmeu zadatog i planiranog. Osim napora, za uspenu konstrukciju kulturnog pamenja potrebni su vetina u odabiru sadr aja prolog i sluh za dolazee vreme. Drugim reima, da bi javni mehanizmi zaboravljanja i pamenja bili delotvorni u savremenosti, neophodna je ravnote a umee u seanju koliko i u zaboravljanju. Danas, u procesu evropeizacije nacionalnih pamenja, koristi od stilizovanja kulturnoistorijske prolosti vie nikome nisu nepoznate ili strane. Pokazalo se da je pamenje rezultat zaborava i potiskivanja ba kao i seanja, odnosno da su i istorija i kultura bile u slu bi konstruisanja drutvene moi potvrde, odr anja ili uspostavljanja vlasti. Time se u hijerarhiji znaenja i odnosa prema onome to zovemo spremanjem prolosti od rezervisanog i ironinog stava dolo do znaenja u kome je ono nu an, podrazumevajui i pozitivan proces. Takvo znaenje odredila je njegova savremena svrha prilagoavanje onome to e doi; ako ni zbog ega drugog, onda je zbog toga neophodno osvestiti injenicu da nain upotrebe prolosti u najveoj meri zavisi od aktuelnih to u nae prebrzo doba znai buduih potreba. S obzirom na to da je pamenje sa etak prolosti na jaka mesta i vremena nacionalne istorije, ono u ovom kontekstu ima bar dvostruku funkciju: treba da bude spojnica meu razliitim generacijama jednog drutva ali istovremeno treba da dr i i ojaava veze meu njegovim savremenicima. U ovom odnosu sadr ana je i

GORDANA ERI

80

Smer organizovanja drutvenih promena nije bez vidljive veze i znaaja u savremenosti, jer je to pitanje, u krajnje pojednostavljenom obliku, pitanje koje se tie izbora izmeu autentinosti i oslanjanja na nacionalne vrednosti i resurse ili ugledanja, pozajmljivanja i kopiranja proverenih pristupa, odnosno saobra avanja sa onim to se u najkraem naziva evropskim vrednostima.

81

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

osnovna dilema, pitanje naina na koji se postupa sa prolou u sadanjosti, odnosno pitanje naina na koji oblikujemo distancu (vremensku, ideoloku ili bilo koju drugu) i upotrebljavamo je za nove potrebe i ciljeve. Kako je pitanje distance istovremeno i pitanje bliskosti, poi u od dominantne slike naeg kulturnog pamenja, koju dugujemo njegovim interpretatorima i korisnicima koliko i samim akterima datih tradicija. Naime, od poetka stvaranja moderne srpske nacije pa sve do danas uporedo opstaju dva osnovna koncepta vrednosti i ideja koje je konstituiu. Prvi je evropsko-prosvetiteljski na elu sa Dositejom Obradoviem kao glavnim predstavnikom, a drugi nacional-romantiarski, iji je najznaajniji predstavnik zvanini reformator srpskog knji evnog jezika Vuk Stefanovi-Karad i. Uzimajui u obzir evropski kontekst, u ovim izvorima ne bi bilo nieg neobinog da recepcije prosvetiteljske i romantiarske tradicije u Srbiji nisu bile u odnosu tako grubog uzajamnog iskljuivanja. tavie, ovde su nacional-romantiarski i evropsko-prosvetiteljski razvojni koncept u stalnom konkurentskom odnosu, iako su, kao i u drugim evropskim dr avama, imali dosta dodirnih taaka i pro imanja tokom razvoja. Najva nija razlika, pored idejnih i stilskih (koje konstituiu ove tradicije kao posebne) jeste smer organizacije drutvenih promena koje se ovim konceptima utemeljuju: u Srbiji se prosvetiteljstvo obraa narodu, u cilju njegovog prosveivanja, popravljanja i napretka, a romantizam crpi idejnu snagu iz naroda ustoliujui narodni duh za vrhovni ideal3. Ova razlika u smeru organizovanja drutvenih promena, sa naelno istim ciljem, u srpskom drutvu se pokazala nepremostivom; to u krajnjem sluaju pokazuju i imena glavnih predstavnika prosvetiteljstva i romantizma, Dositeja Obradovia i Vuka Stef. Karad ia, koja su i u savremenosti ostala centralni simboli ne samo dveju konstitutivnih kulturnih tradicija nego i simboli dveju suprotstavljenih, nepomirljivih politikih mitologija. I samo naizgled, savremena sklonost Vuku ili Dositeju ne prelazi domen kulturne politike. Ove linosti, vie nego druge, uticale su na oblikovanje javnog mnjenja, intelektualni ivot i uopte akademsku klimu ne samo

u vremenu u kome su aktivno delovale, nego i kasnije, u XX veku i sve do danas. Zbog refleksija i upotrebljivosti ovih tradicija u politikom oblikovanju moderne srpske dr ave, zaotrenih stavova i stalne napetosti izmeu njihovih savremenih simpatizera ili interpretatora, predlo ena tema je i danas veoma aktuelna. Jasno je, naime, da podele s poetka XIX veka po ovom osnovu nisu nimalo izgubile na znaaju; naprotiv, one su tokom XX veka samo intenzivirane. Debate oko ovih pitanja nisu zaobile ni devedesete godine prolog veka, kada se inilo da ima mnogo va nijih pitanja, ali ne izostaju ni u najnovije vreme, odnosno u periodu posle promene re ima dvehiljadite godine. Zato je savremeno preispitivanje ovih izvora i posebno njihovih dodirnih taaka, koje rue drutveno konstruisane predstave o uzajamnoj iskljuivosti utemeljujuih tradicija, od presudnog znaaja za razumevanje savremenih podela u Srbiji. Pored istorizacije i kontekstualizacije, mene s jedne strane zanima dublja semiotika ove podeljenosti, odnosno maginost prihvatanja ili odbijanja neke od ovih tradicija, a s druge strane me zanimaju njihova uzajamna preklapanja romantiarsko u prosvetiteljstvu i prosvetiteljsko u romantizmu. Idejno i formalno, romantiarska tradicija se oslanja na usmenu knji evnost i opta mesta o srpskom oveku (seljak, hajduk, ratnik, domain, seksoman, aljivd ija, obini narod...), pa je i predstava o glavnom predstavniku ove tradicije, Vuku Stefanoviu Karad iu, takoe ostala romantiarska u knji evnoj i drutvenoj istoriji: samouk, talentovan i vredan, onaj to izra ava narodni duh takav kakav jeste, vitalistiki, simbol nacionalnog koje pre ivljava i opstaje uprkos svemu. Upravo takav, izrazito afirmativan stereotip o reformatoru srpskog pisma, sakupljau i zapisivau narodnih umotvorina, prevodiocu Biblije na srpski jezik, piscu prvog srpskog renika, istoriografu i etnografu Vuku Stefanoviu Karad iu prenesen je i u prosvetnu praksu, odnosno kolske ud benike. Na drugoj strani, prosvetiteljska tradicija ima polazite u liku i delu Dositeja Obradovia (1740-1811) koji ve u prvim svojim radovima kult razuma, napretka, prosveivanja i obrazovanja stavlja u sredite svog pogleda na svet. Osnovni cilj kome ovaj autor te i jeste korist koju narod mo e da ima od njegovog rada i razvijanje slobodnog miljenja pojedinca, osloboenog predrasuda, loih navika i obiaja. Zbog takvih stavova, ali i samog ivota koji je proveo vie na Zapadu (Trst, Be,

GORDANA ERI

82

Lajpcig, London... ) nego u Srbiji, Dositej Obradovi u kulturnom pamenju ostaje personifikacija evropskog, multikulturnog, umerenog, obrazovanog na vie tradicija, manjinskog, neobinog, individualistikog, pa i odroenog, unikatnog u kulturi, drugim reima, izuzetka koji ne uspeva i koji ostaje dalek i nedovoljno prepoznatljiv svom narodu. Izmeu ovih dvaju ideal-tipskih simbola i vrednosti, koje reprezentuju imena glavnih predstavnika romantizma i prosvetiteljstva, postoji stalna napetost i konkurencija. Redukovanjem i svoenjem na zajedniki imenitelj, ponarodnjavanje i evropeizacija jesu kljune opozitne rei koje legitimiu ove dve tradicije kao suprotstavljene 4. U jeziku politikog mita, procesi koje reprezentuju ove rei i pratea simbolizacija bili su nepomirljivi, pa je za njihove zastupnike i zagovarae dugim nizom godina Srbija bila ili nedovoljno nacionalna ili nedovoljno evropska dr ava. Upravo je zbog trajnosti takve percepcije o podeljenosti i njenog preseljenja sa kulturnog na nivo politikog mita ova tema va na za razumevanje problema savremene Srbije5. Naime, konstruisana raspodela po ovom osnovu bila
Meutim, uprkos binarnoj uslovljenosti naeg posmatranja, zbog koje nam procesi ponarodnjavanja i evropeizacije izgledaju nespojivo, sa stanovita projekta Evrope kao jedinstva razliitosti oni to nisu ili bar ne moraju da budu. Zato je va no ponovo istra iti izvore ovih podela, jer je stvaranjem nepomirljivih opozita izmeu narodnog i graanskog, domaeg/balkanskog i evropskog oslabljena mogunost da se drutvene pojave analizuju celovito, bez pristrasnosti i opredeljivanja za bilo koju od rivalskih pozicija. 5 Snagu ovim podelama do najnovijeg vremena presudno daju politika i kvazi-nacionalna povezivanja sa simbolima jedne ili druge tradicije. U iroj javnosti, danas se bipolarna suprotnost izmeu ponarodnjavanja (retradicionalizacije) i evropeizacije (modernizacije) izra ava jo svedenijim i konkretnijim renikom. Jezik ove kvazi-nacionalne nedoumice u savremenom projektovanju srpskog puta obogaen je nepomirljivom suprotnou izmeu Evrope i Balkana, ali i izmeu dva srpska lica, tzv. dve Srbije, Srbije okrenute prolosti i Srbije okrenute budunosti. Kada je devedesetih godina prolog veka nastao konstrukt Druge Srbije, bio je to izraz potrebe dela inteligencije da potisne ru nu sadanjost i da se distancira od tadanjeg re ima, pa i naroda koji je taj re im predstavljao. Re je bila o identitetu, (ne)mogunosti individualne/kolektivne identifikacije i saobra avanja sa dominantnom slikom Srba u to vreme. No, i tada i kasnije, ove metafore, kao i njima odgovarajue metafore na tragu navedene raspodele, bile su istovremeno sredstva personalne i/ili kolektivne reprezentacije ali i orua politike operacionalizacije. Korisnost takvog pozicioniranja uinila je da od sredstava trenutne legitimacije i lokalne autopercepcije, postanu normalizovani, oficijelni jezik prvo domae a onda i meunarodne politike kada je re o Srbiji i njenoj savremenoj mitologiji.
4

83

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

je delatna u svim kriznim situacijama u Srbiji u poslednja dva veka. Tada, u vreme kriza, dobijala je najzaotrenije oblike i irila svoj simboliki imaginarijum, koji se mo e pratiti ne samo u istorijama knji evnosti i knji evno-teorijskoj periodici nego i na primerima polemika, kojima je pre dva veka navodni rascep i zapoeo. Re je o najznaajnijoj polemici toga doba (1815), koja je, iako naelno inicirana jezikim pitanjima u popularnom romanu Ljubomir u Jelisijumu Milovana Vidakovia, oznaila poetak rasprava o neem drugom i utemeljila tradiciju ironine diskvalifikacije sagovornika u javnim diskusijama. Mada su knji evna kritika i polemika trebalo da se jave jo davne 1768. godine (kada Orfelin u svom Magazinu pie referate o najnovijim stranim i obepoleznim knjigama, pozivajui itaoce da i sami piu i alju svoje primedbe na tekstove koje izlaze u Magazinu) ovi anrovi se zahuktavaju tek sa Vukom i u potpuno drugaijem duhu od onog koji je Orfelin predvideo. Jedini uslov urednitva Magazina za objavljivanje u njemu bio je da se izbegavaju line uvrede koje bi mogle izazvati javne sporove. Na sasvim suprotnim osnovama i pre svega na linoj diskvalifikaciji, tek pola veka kasnije, zapoinje polemiki ivot u Srbiji, kojim se ignorie dotadanje pamenje, odnosno minuli rad prethodnika. Re je o simptomu namernog prekidanja tradicija, sasvim u skladu sa prosvetiteljskim idealima koji pamenje rtvuju napretku, ali i sa romantiarskim zaokretom koji je svojevrsni sporazum sa selektivnim pamenjem. Sueljavanje i preklapanje ovih tradicija u XIX veku prepoznatljivo je na primeru svakog od izrazitijih kulturnih stvaralaca, ne samo Vuka i njegovih savremenika, nego i njihovih kasnijih interpretatora (poput Skerlia, koji sve pre Dositeja odreuje kao mistiku i mranjatvo srednjeg veka). Drugim reima, s prosvetiteljstvom zapoinje proces ubrzanog zaboravljanja i naglaenog (selektivnog) seanja, to za posledici nije moglo imati nita drugo do pojednostavljenje kulturnog pamenja i radikalnu redukciju naslea. Zaboravljeno i praznine o kojima je re stoga nisu praznine u bukvalnom znaenju, nego vie izraz potrebe glavnih aktera da sopstveni rad ili rad svojih knji evnih miljenika prika u kao pionirski. Osim namerno stvorenih, neke od tih praznina su proizvod nesrenog sluaja, za ta je najbolji primer zaboravljeno i skrajnuto delo Gavrila Stefanovia Venclovia (1680-1747) koje je svedoanstvo

GORDANA ERI

84

Kada je re o srpskom romantizmu, upravo je prenaglaavanje ovih veza i markiranje pa nje s kojom je evropska italaka publika primila srpsku usmenu poeziju dovelo do njihovog pra njenja i ironisanja u javnim diskursima. 7 Mislim pre svega na jeziki i idejni nivo, budui da je ideja reforme jezika mnogo starija i od Vuka i od Dositeja. Kasnije konstruisana slika o nepomirljivosti prosvetiteljstva i romantizma, odnosno njihovih predstavnika kao utemeljivaa simboliki potpuno suprotstavljenih koncepcija, jo je diskutabilnija kada se u obzir uzme odreenje mesta Vuka Stef. Karad ia u srpskoj kulturnoj tradiciji. Zalaganjem za ideje zdravog razuma i slobodnog rasuivanja pojedinca, zatim zaslugama u sprovoenju ideje jezikih reformi (pa i samim nainom ivota) njegov rad je izrazito prosvetiteljski, to nikako ne umanjuje Vukove uinke u romantiarskom pokretu, kome prema zvaninom knjii evno-istorijskom registru pripada.

85

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

mogueg smera kojim bi se srpska kultura kretala i koje nam nedvosmisleno govori da je stvaralatvo na narodnom jeziku postojalo mnogo pre Vuka Stefanovia Karad ia, odnosno da je dilema o jeziku (narodnom ili slavenosrpskom ) bila maska u borbi za naklonost i prevlast, jedna od pria o neem drugom, kako u ono vreme kada je navodna dilema imala status nepotedne borbe, tako i danas. Poto se dominantni proces mo e opisati kao duboko pohranjivanje manje poznatog i nekorisnog u sadanjem pozicioniranju, kao i dosledno isticanje suvie poznatog (to znai lienog autentinog diskursivnog sadr aja) te ite ovog rada je u iznala enju zajednikih mesta obeju tradicija i posebno u osvetljavanju onih veza u njihovom konstituisanju koje naruavaju naknadno sklopljene slike. Pretpostavka je da su kasnijom tipizacijom ovih tradicija oslabljene (ili ak negirane) prosvetiteljske veze sa narodnim, odnosno romantiarske veze sa evropskim6. Pretpostavka je i to da je odnos ovih dveju tradicija dosta kompleksniji, ne samo zato to u jednom periodu traju naporedo i neposredno se sueljavaju, nego i stoga to za njihova ukrtanja postoje brojne potvrde, koje se mogu pratiti na razliitim nivoima7. Da bih proverila svoje pretpostavke, pored autorskih tekstova i tekstova najznaajnijih interpretatora ovih tradicija u XX veku, osnovni izvori za istra ivanje bie do sada malo koriene prepiske izmeu vodeih aktera prosvetiteljskog i romantiarskog perioda u ovom regionu. Ne zanemarujui pitanje u kakvom su odnosu ove tradicije bile iz vizure ireg konteksta, najvanije pitanje jeste kako se prosvetiteljske i romantiarske ideje prepoznaju i koriste danas, kako se modifikuju i kako nam poma u da razumemo sadanje vreme, budui da je prosveenost i dalje nosiv retoriki nakit, spreman odgovor na teka pitanja dr avne i kulturne

politike i opte mesto kojim se, bar deklarativno, pribli avamo onom svetu koji na njega izvorno pola e pravo. Poto je ovde re o dvostruko posredovanom odnosu, traganje za odgovorom na pitanje da li nas distanca iemu ui, ostaje jedno od sutinskih pitanja. Zato je teko bez ograda rei da je cilj budueg rada bolje i sistematinije upoznavanje intelektualnih izvora kojima je ovaj narod oblikovao svoju kulturnu politiku, mada bi to, retoriki, sasvim lepo moglo da zvui. Naglasak e biti na idejama i protagonistima koji nisu ostali zamraeni na kulturnoj pozornici i u manjoj meri na onima koji svakako nisu u njenom prvom planu. Kao svojevrsno izuavanje izuenog, ovo istra ivanje je pokuaj da se osvetle uzajamna ukrtanja tradicija koje markiraju nae kulturno pamenje, vie nego to je detaljno upoznavanje sa samim tradicijama. Drugim reima, izuava se polje zajednikog i preuzetog u sadr ajima i idejama koji su mogle pozitivno uticati na uravnote eniji kulturni razvoj, ali i na razvoj predstava o markantnim linostima prouavanih tradicija. Dakle, cilj uputanja u ovo putovanje nije pomenuto pospremanje prolosti ili kulturne istorije, novo vrednovanje i novi raspored snaga ili pokuaj pravljenja revizionistike hijerarhije i tumaenja, u kojima bi, na primer, Venclovi imao prvenstvo u odnosu na Vuka i zauzeo njegovo mesto u Bukvaru. Istina, svedoci smo da je u kratkoj istoriji XX veka i brzoj istoriji ovog sadanjeg, takvih pokuaja bilo mnogo vie nego to to kultura poput nae mo e da podnese a da ne izgubi elementarnu sigurnost i ravnote u. To, sigurno, nije, ali ovo istra ivanje jeste podsticaj za razmiljanje ta bi bilo da je bilo i podsticaj za disciplinarno razuenija prouavanja u pravcu vee kompleksnosti, uticaja i preklapanja ovih ideja, sa ciljem umanjenja jakih dualizama u sadanjosti. Moja je, naime, pretpostavka da je kretanje u smeru slabljenja dubokih podela ne samo potrebno nego i neminovno.
GORDANA ERI

Selektivna literatura
erna, Milada (1966), Vukovo delo u ekoj knji evnosti njegovog doba, Vukov zbornik, Beograd: Nauno delo, str. 339-355. Dereti, Jovan (1966), Dositej Obradovi i njegovo doba. Beograd Gavela, uro (1979), Ogledi i kritike. Beograd: SKZ

86

Ibrovac, Miodrag (1966), Vuk i Francuzi. Vukov zbornik, Beograd : Nauno delo, str. 409-448. Ignjatovi, ore (1964), Prilog prouavanju Vukovih veza sa Bugarima. Beograd: Kove i VI, str. 68- 90. Jagi, I. Vatroslav (1885), Pisma Dobrovskog i Kopitara. Sanktpeterburg Jovanovi, Miroslav (2002) Jezik i drutvena istorija. Beograd: Stubovi kulture Jovanovi, Miroslav, ur. (2004) Protiv Vuka. Beograd: Stubovi kulture Konev, Ilija (1964), Blgaro srpski literarni vzaimotnoenija prez XIX vek. Sofija : Blgarska Akademija na naukite, Institut za literatura Novakovi, Stojan (1906), Balkanska pitanja i manje istorijsko-politike beleke o Balkanskom poluostrvu. Beograd Pavi, Milorad (1991), Istorija srpske knji evnosti I-IV. Beograd: Nauna knjiga Pomian, Kryzstof (2001), Evropa a jej nrody. Ve znamen jednoty i rznosti. Praha: Mlad fronta Popovi, L. Sreten (1950), Putovanje po Novoj Srbiji (1878 i 1880.) Beograd: SKZ, knj. 310-311. Popovi, Miodrag (1985), Istorija srpske knji evnosti I-II. Beograd: Zavod za ud benike i nastavna sredstva Selimovi, Mea (1986), Za i protiv Vuka. Beograd: BIGZ Skerli, Jovan (1966), Istorijski pregled srpske tampe 1791- 1911. Beograd Skerli, Jovan (1971), Studije I-II. Novi Sad/Beograd : Matica srpaka/SKZ Slodnjak, Anton (1966), Vuk in slovensko slovstvo, Vukov zbornik, Beograd: Nauno delo, str. 207-229 Stefanovi Karad i, Vuk (1988), Prepiska I IV. Beograd: Prosveta Stefanovi Venclovi, Gavril (1996), Crni bivo u srcu. Legende, besede, pesme. Izbor i predgovor Milorad Pavi, Beograd: Prosveta Stojanovi, Ljubomir (1987), ivot i rad Vuka Stefanovia Karad ia. Beograd: BIGZ Vinaver, Stanislav (1963), Jezike mogunosti. Beograd : Nadgramatika Wilson, D. (1970), The Life and Times of Vuk Stefanovi Karad i, 1787-1864. Oxford ivanevi, Milorad (1966), Vukovi prijatelji Ilirci, Vukov zbornik. Beograd: Nauno delo, str. 229-259. ivanovi, ore (1966) Prvi Vukovi susreti s Poljacima, Vukov zbornik. Beograd: Nauno delo, str. 289-315.

87

FILOZOFIJA I DRUTVO 2/2006

Gordana eri EUROPEAN-ENLIGHTENMENT AND NATIONAL-ROMANTICIST SOURCES OF CULTURAL MEMORY: REFLECTIONS IN CONTEMPORARY DEBATES
Summary Each society is marked by a selective cultural memory which, beside events and traditions whose importance is emphasized, is also constituted by its parts and contents whose influence is either diminished or forgotten. Our society, too is marked by such kind of memory, with obvious reduction, value oppositon and, in sum, general duality within the reception of cultural memory, which is always more complex than it appears in political speeches, mother-tongue reading books or history textbooks. For this reason, an examination of construction and reception of cultural memory, with an emphasis on traditions of Enlightenment and Romanticism, stems from a necessity to answer a set of questions regarding the contemporary relation to the past, the way distance or proximity to the latter is constituted, and especially the way in which contemporary practices mark, change and make use of cultural history. Starting from the assumptions that shaping cultural history, its heritage and memory is closely connected to the beginnings of nation-building and that cultural memory is a never-ending political process, it is my intention in this research project to examine the rivalry, juxtapositions, interruptions and new foundations of traditions, focusing on the interdependent relation of Enlightenment and Romanticist strands, and particularly on their unmarked, empty spots. Just as cultural memory is a result of two opposed processes foregrounding and oblivion so this research is similarly devoted to a double and apparently paradoxical task. On one hand, the accent is on the resurrection and reinforcement of integrative segments of these traditions which, at the time of their emergence as well as in subsequent interpretations, were mostly neglected. On the other hand, there is the need to keep pace with what is required by the current acceleration of time, which amounts to nothing else but the necessity to forget. Briefly put, the aim is to point to disciplinary-interdependent, more nuanced and more communicative ways of viewing these relations, which would diminish the exclusivism and profound opposition within the contemporary reception of the traditions examined. Key words: cultural memory, Enlightenment, Romanticism, opposition, polemics.
GORDANA ERI

88