Pripremio:

Dr sci.vet. Vladimir Mladjan

PATOLOGIJA je nauka o bolestima, ije ime potie od grkih rei pathos-bolest i logos-nauka. Predstavlja vezu izmeu bazinih nauka i klinike medicine, iji je cilj da izui strukturne i funkcionalne promene u elijama i tkivima organa ili organskih sistema ukljuenih u odreenu bolest. Patologija kao nauka o bolestima, pored izuavanja morfolokih promena (patoloka morfologija), prouava i mehanizme nastanka i razvoja reakcija u elijama i tkivima pod uticajem tetnih faktora koji izazivaju bolest (patogeneza). Kod prouavanja nastanka i razvoja patolokog procesa i bolesti mora se uzeti u obzir uzrok koji je pokrenuo patoloki proces i mehanizmi koji se ukljuuju u njegovom razvoju. Deo patologije koji se bavi uzrocima bolesti naziva se etiologija od grke rei aithiauzrok.

Patologija je podeljena u optu i specijalnu. U okviru opte patologije izuavaju se opti mehanizmi patolokog procesa, lokalni i sistemski poremeaji kao odgovor organizma na tetne nokse, evolucija i ishod patolokih procesa. U specijalnoj patologiji prouavaju se bolesti pojedinih organa odnosno organskih sistema, kao i patoloki procesi odreene etiologije, toka i evolucije. Morfoloke metode, obdukcija, histoloki pregled, citoloki pregled, kultura tkiva i biopsija u modernoj patologiji dopunjene su tehnikama koje omoguavaju ultrastrukturnu, biohemijsku, histohemijsku, imunohemijsku i molekularnu analizu patolokog procesa.

1. Obdukcija 2. Mikroskopsko ispitivanje tkiva

3. Molekularno-bioloko ispitivanje
4. Eksperimentalno na ivotinjama - eksperimentalno se intenzivno razvija, jer omoguuje nove spoznaje.

Za praktinu medicinu izuzetno je vano dobro poznavanje uzroka bolesti, to omoguuje suzbijanje i leenje. Etioloki faktori se dele na spoljanje i unutranje i definisani su ne samo po svom kvalitetu, ve i na osnovu jaine delovanja odnosno, po kvantitetu. Unutranji etioloki faktori: dispozicija konstitucija rezistencija imunoloke reakcije

Spoljanje etioloki faktori: fiziki hemijski nutritivni

bioloki

DISPOZICIJA Predstavlja stanje prijemivosti (sklonosti ka bolesti) organizma za odreene patoloke procese. Sklonost ka bolesti moe biti uroena i steena osobina individue, vrste, rase, familije i pola. Za razvoj bolesti potrebno je vie faktora, a ne samo dispozicije. Primeri: crnci i indijanci posebno osetljivi prema tuberkolozi plua, poveana pigmentacija koe crnaca, manja osetljivost na sunane zrake, a time i na kancere koe,

kod goveda prirodna sklonost za slinavku i ap, tuberkulozu, infektivni abortus (bang) i streptokokne mastitise,
odreeni paraziti izazivaju bolest samo kod jedne vrste, dok su druge neosetljive,

rasa i starost.

KONSTITUCIJA Konstitucija je skup funkcionalnih i morfolokih osobina koje se manifestuju u spoljanjem izgledu tela, grai tkiva i organa i nainu reagovanja na razliite nokse. Obuhvata i sposobnost biolokih vrsta za prilagoavanje na spoljanje uslove ivota: klimu, ishranu i uzronike bolesti. U stvari, to je trajno svojstvo individue koje podrazumeva otpornost ili sklonost prema bolestima. U odreivanju konstitucije uestvuje nasledna osnova i spoljani faktori, pa je mogue promena konstitucije u toku ivota. Primer: neno leptozomno dete koje se bavi sportom moe se razviti u atletsku osobu.

Veza izmeu konstitucije i bolesti sastoji se samo u manjoj ili veoj mogunosti pojave bolesti, ali ne i obaveznog obolevanja.

REZISTENCIJA Pod rezistencijom se podrazumeva uroena neosetljivost ivotinja na odreene uzronike bolesti. Goveda su neprijemiva za uzronike crvenog vetra i maleusa, kopitari za virus slinavke i apa. Nije uvek apsolutna (ptice i abe na antraks u nepovoljnim uslovima - niske temperature, gladovanje i druge bolesti). GLAVNI HISTOKOMPATIBILNI KOMPLEKS I BOLEST Histokompatibilni antigeni uestvuju u mnogim imunolokim i neimunolokim reakcijama. Njihova glavna funkcija je vezivanje stranih antigena i njihova prezentacija T-limfocitima. Specifini mehanizam odbrane - humoralan i celularan Nespecifian - glavni histokompatibilni kompleks, monocitno makrofagni i komplement.

NESPECIFINI MEHANIZMI ODBRANE Pojam (RES) Retikulo-Endotelni Sistem zamenjen je terminom (MMS) MonocitnoMakrofagni Sistem. Ovaj sistem obuhvata krvne monocite, makrofage pojedinnih organa i dr. U okviru odbrane organizma od tetnih noksi makrofage imaju brojne uloge: razaranje stranih partikula posredovanje u stvaranju antitela kod imunog odgovora sekrecija velikog broja bioloki aktivnih molekula

KOMPLEMENT To je zajedniki naziv za grupu od oko dvadeset proteina krvne plazme. vazodilatacija, poveanje propustljivosti krvnih sudova, osmotska liza bakterija, virusa, parazite i dr.

IMUNSKA REAKCIJA I BOLEST Jednostavna definicija, prepoznavanje sopstvenog od stranog. Prepoznavanjem tueg, imunski sistem moe pokrenuti niz reakcija koje e na kraju dovesti do odstranjivanja napadaa i ouvanja integriteta jedinke Za imuni odgovor limfatini sistem je izuzetno vaan B limfociti T limfociti imunoglobulini

STEENE DEFICIJENCIJE Pojedine virusne infekcije dovode do smanjene imunoreaktivnosti naroito u podruju T elijskog imunog sistema. Ovo se naroito odnosi na retroviruse roda lentovirinae: virus imunodeficijencije maaka, virus imunodeficijencije goveda, virus visna ovaca, artritis-encefalitis virus koza, infektivne anemije konja i dr.

Svi ovi virusi imaju dug period inkubacije, tropizam za elije hematopoeznog sistema, sposobnost supresije imunog sistema i citopatogeni efekat u in vitro uslovima.

REAKCIJA PREOSETLJIVOSTI Oteenja tkiva koja u svojoj osnovi imaju imune mehanizme nazivaju se hipersenzitivne bolesti. Reakcije preosetljivosti tipa I Karakterie brza imunoloka rekacija, koja nastaje neposredno po unoenju antigena (za nekoliko minuta) u organizam, koje je prethodno senzibilisan na taj antigen. U zavisnosti od puta unoenja antigena moe se ispoljiti kao sistemski poremeaj ili lokalna reakcija. Sistemska - penicilin parenteralno-anafilaksa Lokalno - na koi, sluznicama, respiratornim i organima za varenje - urtikarija, rinitis, edem larinksa Reakcije preosetljivosti tipa II Ova reakcija je posledica antigen-antitelo reakcije na ciljnoj eliji ili na intercelularnim strukturama, kao to su bazalne membrane, poveavanje propustljivosti elijske membrane to dovodi do citolize.

Reakcije preosetljivosti tipa III Oteenja tkiva kod preosetljivosti posredovane imunim kompleksima nastaju kao posledica aktivacije sistema komplemenata dolazi do oteenja tkiva usled taloenja imunih kompleksa aleutska bolest nereva, lupus eritematodes pasa

Reakcije preosetljivosti tipa IV Ovaj tip hipersenzitivnosti je imunoloka reakcija, gde su nosioci imunog odgovora imunokompetentne elije. Induktori su najee intracelularni mikroorganizmi, virusi, gljivice, protozoe i paraziti. Ovaj tip je odgovoran za konu alergiju na hemijske agense, a pored toga ima i kljunu ulogu u imunolokoj reakciji odbacivanja presaenog organa. AUTOIMUNE BOLESTI Nastaju u sluaju kada sopstveno tkivo deluje kao antigen i inicira stvaranje antitela ili senzibilisanih limfocita.

Mogu se podeliti na organ specifine, kada je reakcija usmerena prema jednom tkivu i sistemska kada promene zahvataju istovremeno vie tkiva, odnosno organa.

ORGAN SPECIFINE AUTOIMUNE BOLESTI Neke od njih sreu se kod domaih ivotinja, najee pasa.

Autoimuni tireoditis je oboljenje titaste lezde, koje se sree kod pasa, pilia i ljudi. Kliniki se manufestuje hipertireodizmom, a histoloki se zapaa infiltracija titne lezde velikim brojem limfocita i plazma elija.
Kod pasa je zapaen autoimuni adrenalitis usled autoimune destrukcije kore nadbubrene lezde. ivotinje pokazuju depresiju, bradikardiju, hipotermiju, povraanje i dehidrataciju, dok se histoloki uoava infiltracija kore nadbubrega limfocitima. Pemfigus kompleks je autoimuno oboljenje koe ljudi, pasa, konja i maaka. Promene u vidu vezikula i krasta javljaju se najee na granici sluznice i koe nosa, usana, oka, prepucijuma, anusa i na unutranjoj strani uiju.

SISTEMSKE AUTOIMUNE BOLESTI Zahvaeno vie organa i organskih sistema. Kod veine ovih bolesti prisutni su cirkuliui imuni kompleksi koje se taloe u tkivu i u prisustvu komplementata dolazi do razvoja inflamatorne reakcije. Reumatodni artitis je imunoloki prouzrokovan poliartitis, koji se kod ivotinja najee sree kod pasa. Dolazi do destrukcije zglobne hrskavice i progresivnog tekog artitisa.

Dermatomiositis kod rasa pasa (etlandski ovar). Ekcemi poinju na koi lica, a u kasnijem stadijumu promene se mogu proiriti na ekstremitete i ostale delove tela. Biopsijom miia zapaa se nakupljanje lifocita, makrofaga i plazma elija.

MEHANIKI FAKTORI ivotinjski organizam je gotovo stalno ili vrlo esto, izloen dejstvu mehanikih faktora kao to su pritisak, istezanje, uvrtanje i dr. tetne posledice po organizam nastaju kada mehanike sile prevaziu fizioloke granice adaptacije mekog tkiva i u tom sluaju govori se o mehanikoj traumi. Mehanike sile uglavnom deluju iz spoljanje sredine, mada mogu i u samom organizmu (pritisak parazitske ciste, produkata zapaljenja ili pritisak prepunjenih ili meteoritikih organa digestivnog trakta). Posledice traumatskog dejstva zavise od vrste i jaine mehanikog agensa, povrine dejstva, vrste tkiva, starosti jedinke itd. Razlikuju se tupa, otra, brza ili spora, jednokratna ili viekratna, trajna i momentalna traumatska dejstva. Mehaniki uticaji dovode do poremeaja kontinuiteta tkiva to se oznaava kao laesio continui (laesio=povreda, continuus=neprekidan), poremeaja u poloaju organa ili dovode do smanjenja tkiva ili organa kao posledica kompresivne atrofije.

Dejstvom velike sile na malu povrinu nastaju takozvane otre traume koje imaju za posledicu nastajanje rana - vulnera (vulnus=rana). Rana po nainu nastajanja i po svom obliku moe biti: ubodna=vulnus punctum, posekotina=vulnus incisum ujedna=vulnus morsum, ustrelna=vulnus sclopetarium Ukoliko mehanika sila deluje na veu povrinu, govori se o tupim traumama. Posledice ovih trauma se mogu manifestovati kao: naboj ili nagnjeenje=contusio, potres=commotio, mrvljenje, drobljenje svih tkiva=conquassatio, prsnue=ruptura, prelom=fractura, istegnue=distenzio, uganue=distorsio, iaenje=luxatio, razni oblici unutranjih krvavljenja (hematoma, haemothorax itd.) Pored oteenja koja nastaju direktnim dejstvom mehanike sile na tkivo u sluaju eksplozije sile se prenosi posredno putem vazduha ili vode i nastaju tzv. blast povrede. Udarni talas izaziva rupturu miia i viscere to dovodi do opsenih krvarenja. Moe nastati gasna embolija sa posledinim infarktima u pluima i drugim organima. Kod riba dolazi do rupture vazdunog mehura.

HEMIJSKO-TOKSINI FAKTORI Veliki broj hemijskih supstanci mogu u odreeniim okolnostima biti toksine za ivotinjske organizme, tj. mogu dovesti do nastanka patolokih pojava i promena. Za otrove se moe rei da su to materije koje hemijskim ili fiziko-hemijskim putem dovode do poremeaja u funkciji i strukturi elija, tkiva i organizama u celini. Unoenje i delovanje otrova u organizmu naziva se intoksikacija. Otrovi se mogu podeliti u dve velike grupe: endogene i egzogene.

U endogene otrove spadaju produkti metabolizma ije je stvaranje poveano ili je onemogueno njihovo izluivanje pri normalnom stvaranju, pri emu se oni zadravaju u organizmu dovodei do stanja poznatog kao autointoksinacija (raspadanje i poveana resorpcija produkata hrane iz creva, une boje, urea, ketonska tela).
U egzogene otrove ubrajamo hemijske supstance koje iz spoljanje sredine dospevaju u ivotinjski organizam putem digestivnog i respiratornog trakta ili putem povreene ili nepovreene koe. Egzogeni otrovi mogu biti razliitog porekla, oni mogu biti proizvodi ivotinja, kao to su zmijski otrov, otrov pojedinih riba i insekata. Ovde spadaju i bakterijski produkti (egzotoksini) ili strukturne komponente bakterija (endotoksini)

ivotinjski organizam esto je izloen i tetnom dejstvu toksinih produkata gljivica koji se nazivaju mikotoksini. Najpoznatiji mikotoksini su aflatoksin, ohratoksin, zearalenon i T-2 toksin.

ivotinje biljojedi mogu uneti u organizam veliki broj toksinih supstanci koje se nalaze u biljkama. Otrovne supstance u biljkama obino pripadaju alkaloidima, glikozidima ili aminima. Pojedine biljke mogu biti toksine i zbog sadraja poveane koliine oksalata, nitrata, tanina ili selena.
I lekovi dovode do trovanja (antibiotici, sulfonamidi), insekticidi, rodenticidi, herbicidi, pojedini metali i njihove soli (Pb, Hg). Otrovi mogu selektivno delovati na pojedina tkiva, pojedine elije ili ak na pojedine elijske organizme. Prema nainu i mestu delovanja otrovi se mogu svrstati u nekoliko grupa: korozivni, parenhimski, krvni, nervni i srani. Korozivni otrovi deluju na mestu kontakta (koa, sluznice) izazivajui promene kao to su hiperemija, zapaljenje ili nekroza. Parenhimski otrovi izazivaju promene u parenhimskim organima. Zavisno od doze i duine delovanja u parenhimatoznim organima nastaju promene reverzibilnog karaktera, kao to je parenhimatozna distrofija ili ireverzibilne promene u vidu vakuolarne degeneracije, celulolize ili koagulacione nekroze.

Krvni otrovi mogu delovati na kostnu sr, usporavajui hematopoezu, zatim se mogu vezivati za eritrocite i spreavati njihovu osnovnu funkciju u razmeni gasova ili dovode do poremeaja u koagulaciji krvi.

Nervni otrovi ometaju funkciju nervnog sistema, spreavajui najee oslobaanje koje vre prenoenje nervnih impulsa ili onemoguavaju njihovo vezivanje za odgovarajue receptore.
Srani otrovi ometaju sranu funkciju delujui direktno na srani mii ili preko nerava. Promene koje u ivotinjskom organizmu izazivaju hemijsko-toksini faktori su razliitog inteziteta i karaktera. One mogu biti uoljive golim okom, mikroskopom i elektronskim mikroskopom. Kod nekih trovanja promene su patognomonine. Npr. trovanja pasa strihninom karakteristina krvavljenja u timusu i pankreasu ili kod trovanja antikoagulansima nalaze se nezgruana krv i opsena potkona krvavljenja.

FOTOSENZIBILITET FOTODINAMIKI DERMATITIS Pojedine biljke sadre odreene supstance koje same po sebi nisu toksine, ali kada se nau u ivotinjskom organizmu koi, pod dejstvom sunanih zraka dovode, do tzv. fotodinamikog dermatitisa (oteenja koe). Promene se sreu na delovima tela slabo obraslim dlakama, kao to su ui, nos, testisi, a ispoljavaju se crvenilom, otokom, stvaranjem plikova i krasta na koi. Mogu se pojaviti i promene na oima u vidu konjuktivitisa i keratitisa. Ova pojava je zapaena u ivotinja koje unose hranom biljku kantarion ili kod unoenja heljde. Slina pojava zapaena je i kod unoenja leka fenotiazina koji se koristi za dehelminitizaciju zivotinja. TERMIKI FAKTORI Homeotermni organizmi - ptice, sisari Poikilotermni - spoljanja sredina Dejstvo spoljanjih faktora se ispoljava u dva vida, kao dejstvo toplote i dejstvo hladnoe.

DEJSTVO TOPLOTE Dejstvo toplote na ivotinjski orgsanizam dovodi do toplotnog udara i sunanice ili lokalno u kom sluaju nastaju opekotine. Toplotni udar = siriasis nastaje u uslovima visoke spoljanje temperature, kada je odavanje toplote oteano to ima za posledicu hipertermiju, visok procenat vlage pospeuje nastajanje toplotnog udara. Hipertermija je praena poveanjem pH vrednosti krvi, poveanjem koncentracije hemoglobina i broja eritrocita, to nastaje kao posledica gubitka vode. Kliniki se konstatuje ubrzan rad srca, oteano i povrno disanje, grevi, povraanje. cijanoza i anurija. Na obdukciji se zapaa brzo nastajanje mrtvake ukoenosti i rano raspadanje lea. Unutranji organi su hiperemini, a krv je slabo zgruana. Toplotni udar se najee deava u toku letnjih meseci, kad su ivotinje u pregrejanom i slabo ventilisanom prostoru, bez dovoljno koliine vode (transport) ili u toku napornog fizikog rada.

Sunanica=insolatio nastaje kao posledica direktnog dejstva sunevih zraka na glavu ivotinje, pri emu dolazi do pregrejavanja modanog tkiva. Manifestuje se nesigurnim hodom ivotinje, znojenjem i tahikardijom, a moe doi i do uginua. Na obdukciji se zapaa hiperemija modanih ovojnica i modane mase. Lokalno dejstvo toplote Dolazi do nastanka promena koje se nazivaju opekotine = combustiones (combustio=opekotina). Prvi stepen (gradus I) - combustio erythematosa (crvenilo) nastaje kod temperature 40-500C. Karakterie se hiperemijom i blagim edemom zahvaenog dela tela. Drugi stepen (gradus II) - combustio bullosa seu vesiculosa (bula=vei plik, mehur), pri temperaturi 60-800C. Karakterie se stvaranjem plikova ispunjenih seroznom tenou. Kasnije moe doi do zagnojavanja sadraja mehura. Trei stepen (gradus III) - combustio escharotica seu crustosa, kod toplote preko 800C, kada dolazi do koagulacione nekrozoe zahvaenog tkiva i stvaranja krasta.

Za razliku od prva dva stepena gde je mogua potpuna sanacija - regeneracija, ovde zaceljenje nastaje oiljkom. etvrti stepen (gradu IV) - carbonisatio (ugalj), pri temperaturi iznad 1000C, kada dolazi do potpunog ugljenisanja tkiva. Ukoliko ivotinja preivi promene se zaceljuju oiljkom. Posledice i ishod promena nastalih opekotinama zavise od njihovog intenziteta, a najvie od povrine tela zahvaenog opekotinama. Kod opsenih opekotina brzo se razvija neurogeni ok. Javlja se gubitak tenosti i proteina pa moe doi i do generalizovanog edema i edema plua. U momentu nastajanja opekotine su sterilne, kasnije dolazi do sekundarne bakterijske infekcije, to dovodi do septinog oka. Opekotine koje zahvataju 30% povrine tela - opasnost po ivot. Opekotine koje zahvataju koe 50% - smrt za 3-5 dana. Opekotine koje zahvataju koe vie od 50% - smrt za 1-2 dana.

DEJSTVO HLADNOE Kao i kod visoke temperature dejstvo niske temperature moe biti opte i lokalno. Zahvaljujui dlanom pokrivau, ivotinje su otporne na dejstvo niske temperature. Takoe uhranjenost ivotinje i koliina dostupne hrane tokom zime utiu na otpornost ivotinja prema niskim temperaturama. Dejstvo moe biti lokalnog karaktera ili na ceo organizam. ELEKTRINA STRUJA I UDAR GROMA

Smrt ivotinje nastaje usled srane fibrilacije, paralize centra za disanje i gra respiratorne muskulature. Na mestu ulaska struje, najee na koi, mogu se uoiti opekotine. Na obdukciji se uoava hiperemija koja je naroito izraena na mezenterijumu i modanim ovojnicama. Krv je tamno crvene boje i slabo zgruana.
ATMOSFERSKI (VREMENSKI) FAKTORI ivotinje nisu kao ovek osetljive na uticaj atmosferskih prilika, kolebanja u temperaturi, vlanosti i atmosferskom pritisku. Mogu se javiti kod konja ili crveni vetar kod svinja.

STRES U pitanju je prilagoavanje ljudi i ivotinja na dejstvo faktora spoljanje sredine. Reakcija organizma na stresove naziva se jo i adapcioni sindrom. Ova reakcija predstavlja otpor promeni ravnotee i stabilnosti u organizmu poznate kao homeostaza. U mehanizmu nastajanja ove zatitne reakcije glavnu ulogu igraju endokrine lezde. Dejstvo stresora izaziva oslobaanje "releasing factor-a" koji izaziva poveanu aktivnost prednjeg renja hipofize i luenje adrenokortikotropnog hormona, koji stimulie aktivnost kore nadbubrega i oslobaanje kortikosteroida. U procesu adaptacije organizma postoje 3 faze. Prva faza (stadijum uzbuenosti ili mobilizacije) predstavlja optu mobilizaciju organizma za suprostavljanje negativnom uticaju faktora spoljanje sredine. Pored luenja kortikosteroida u ovoj fazi stimulie se i sr nadbubrene lezde pri emu dolazi do trenutnog luenja adrenalina i noradrenalina. U krvi se otkriva hiperglikemija, kratkotrajna neutrofilija i limfopenije. Kod ivotinja dolazi do irenja zenica, suavanja krvnih sudova, ubrzanog disanja i ubrzanog rada srca. Dolazi do pada proizvodnih karakteristika (mleko, jaja).

Druga (stadijum rezistencije ili adaptacije) dovodi do normalizacije prometa materija i popravljanja opteg stanja. Uspostavlja se metabolika ravnotea i proizvodnja se normalizuje.

Ukoliko su snage adaptacije uspele da savladaju nadraaj, organizam ulazi u treu fazu ozdravljenja ili suprotno, u fazu iscrpljenosti.
Iscrpljuju se zalihe glikogena, a u krvi nagomilavaju mlena kiselina i amonijak. Dolazi do opadanja krvnog pritiska i sniavanja telesne temperature sa pojavom razliitih oboljenja, a mogue je i uginue ivotinje. Patomorfoloki nalaz u stresnoj reakciji manifestuje se promenama u nadbubrenoj lezdi. U stadijumu uzbuenosti i adaptacije uoava se hipertrofija kore nadbubrene lezde i nestanak masnih kapljica koje se inae normalno nalaze u elijama kore nadbubrega, dok se u fazi iscrpljenosti javljaju krvarenja, distrofine i nekrotine promene u kori nadbubrega.