Investicione odluke Investicija predstavlja odricanje od novca ili drugih sredstava danas u ocekivanju d ace to doneti koristi u buducnosti.

Prvi korak u investicionoj analizi predstavlja odredjivanje minimalne zahtevane stope prinosa preduzeca. To je minimalna stopa prinosa koaj pokriva troskove finansiranja p-a sopstvenim ili pozajmljenim sredstvima. Odnos rizika i prinosa Buduci prinos investicija standardno merimo preko ocekivanog prinosa(ocekivana zarada).Buduci prinos predstavlja osnovni motiv bilo koje investicije, pa tako i investicije u HoV.Ocekivani prinos je primarni mehanizam kojim se ponuda i potraznja za odredjenim fin.instrumentom dovodi u ravnotezu na fin.trzistu.Zahtevani prinos je prinos koji investitor individualno procenjuje na osnovu veceg broja faktora, pa i liucnih osobina. Zahtevani prinos je minimalna stopa prinosa ispod koje investitor ne zeli da izvrsi ulaganje. Prinos od ulaganja u obveznice zovemo kamatom, a prinos od ulaganja u akcije dividendom a u opcije premijom. Ukupan prinos na investicije u fin.aktivu podrazumeva i kapitalnu dobit kao razliku u ceni nekog fin.instrumenta kada je kupovna cena niza od prodajne. Ako je cena po kojoj je aktiva prodata niza od cene po kojoj je kupljena onda imamo kapitalni gubitak i to se predstavlja formulom UPR=Pr+(C1-C0)/C0,UPR-ukupan prinos na investiciju,Pr-prinos od hartije,C1-prodajna,C0-kupovna cena HoV a C1-C0-kapitalni dobitak/gubitak. Ocekivani prinos je ponderisana vrednost mogucih ishoda(pojedinacnih prinosa), pri cemu su ponderi odredjeni verovatnocama ishoda:OPR= VeR*Pr,OPR-ocekivani prinos investicije,Ververovatnoca ostvarivanja ishoda i Pr-prinos n-og ishoda. Rizik predstavlja verovatnocu odstupanja buducih prinosa od ocekivanih vrednosti prinosa, tj.neizvesnost realizacije buduceg ishoda.Da bi se rizik precizno odredio i merio, kao sto je bio slucaj sa ocekivanim prinosom, mora se koristiti jednostavne statisticke alatke. Za merenje rizika koristi se varijansa ili standardna devijacija ocekivanog prinosa.Var= Ver*(Pr-OPR),Var-varijansa investicije. Vrste rizika Portfolio ili portfelj predstavlja skup fin.imovine koju neko poseduje.To mogu biti novcana sredstvagotovina i depoziti kao i HoV. Ideja diversifikacije sastoji se u nastojanju da se rizik portfolija rasporedi izmedju razlicitih oblika imovine ili investicija.Uspesna diversifikacija znaci da je investitor uspeo da raspodeli rizik svog portfolio izmedju razlicitih HoV ciji su prinosi obrnuto korelisani. Rizike portfolia HoV mozemo svrstati u 2 velike kategorije:1)Sistematski ili trzisni rizik zavisi od opstih desavanja na trzistu i nastaje usled faktora koji deluju na cello trziste.To sun pr.promene u naciobalnoj privredi, politicke promene, ekonomski poremecaji, svetska ek.kriza i sl.On je neizbezni rizik, ne moze se smanjiti ili izbeci diversifikacijom.Najvazniji je rizik za koji investitori ocekuju premiju.2)Nesistematski rizik moguce je diversifikovati, moguce ga je i u potpunosti izbeci jer je to rizik vezan za odredjenu kompaniju ili delatnost a ne zavisi od faktora koji deluju na celo trziste.Ogleda se preko neizvrsenja obaveza zaduzenog p-a(strajka,promasene investicije,nesolventnost). Vrste rizika koji uticu na ukupan rizik i ocekivani prinos: 1)Rizik neizvrsenja obaveza emitenta HoV karakterise postojanje opasnosti da zajmoprimac nece moci da izmiri preuzete obaveze, tj.da izvrsi placanja po osnovu glavnice i kamate.On se najcesece ne procenjuje pojedinacno i direktno od strane investitora vec od specijalizovanih rejting agencija od

kojih su najpoznatije Standard & Poor`s i Fitch Ratings. 2)Likvidnost(uprzivost)HoV odnosi se na mogucnost da se ona sto brze pretvori u gotovinu, da se sto brze proda bez znatnog smanjenja njene cene. Ova karakteristika moze uticati na HoV koje imaju isti rok dospeca pa i isti rizik neizvrsenja obaveza. 3)Rok dospeca fin.instrumenta stvara razlike izmedju prinosa investicija. Sto je duzi rok dospeca, veci je rizik od promene trzisne cene fin.instrumenta, pa je neophodno ponuditi vecu stopu prinosa kako bi se podtaklo ulaganje u dugorocne HoV. 4)Uticaj poreza moze biti veoma znacajan za razlike u trzisnim prinosima. Npr.prihod koji se stvara investiranjem u obveznice drzave i njenih lokalnih organa moze biti oslobodjen placanja poreza, te se ove hartije i prodaju po nizim stopama prinosa od obveznica p-a. 5)Inflacija menja nivo prinosa na investicije u obveznice jer nominalne kamatne stope sadrze inflatorna ocekivanja u cilju odrzavanja realne vrednosti kamatne stope. Specificni rizici koji prate investiciju su:1)Rizik projekta podrazumeva da svaki projekat nosi specifican, svojstven rizik usled cijeg dejstva novcani tokovi po osnovu projekta mogu da budu nizi od ocekivanih.2)Rizik konkurencije ukljucuje i aktivnosti konkurencije koje nisu na adekvatan nacin procenjene na pocetku investicije.3)Rizik privredne grane je sektorski rizik koji utice na zarade i novcane tokovesvake privredne grane.4)Medjunarodni rizik prati p-e koje investira u stranoj zemlji i po tom osnovu prihoduje u stranoj valuti. Proces kojim se ocenjuje investicioni projekat(da li je osiguran prinos veci od onog koji ocekuju vlasnici) naziva se kapitalno budzetiranje. ODLUKE O FINANSIRANJU Odluka o finansiranju podrazumeva sastavljanje structure passive bilansa stanja,tj.nacin prikupljanja sredstava za finansiranje imovine p-a,active bilansa stanja. Koji deo sredstava ce biti pribavljen izdavanjem akcija, koliko zaduzivanjem, koji deo sredstava ce se isplatiti akcionarima kroz dividendu is l. *Mogucnosti finansiranja-one zavise od faze zivotnog ciklusa preduzeca, njegove velicine, structure kapitala, uspesnosti poslovanja is l. Preduzece moze da korisiti eksterna ili interna sredstva, na kraci ili duzi rok. 1)Kratkorocno, p-e moze prolongirati placanje obaveza prema svojim dobavljacima na osnovu roka koji dobavljac daje za placanje. Izvor finansiranja p-a na kraci rok predstavlja i emisija komercijalnog zapisa ili bankarskog akcepta ako se radi o spoljnotrgovinskom p-u.Ovo finansiranje moze biti osigurano i neosigurano u zavisnosti od toga da li p-e ostavlja neku vrstu omovine kao obezbedjenje za vracanje duga ili ne.2)Da bi pribavilo sredstav na duzi rok p-e ima nekoliko mogucnosti.Ono moze emitovati akcije, obveznice i niz drugih instrumenata koje su neka vrsta hibrida izmedju ove 2 kategorije. To su npr.obveznice ili prioritetne akcije.Pored emisije HoV, kao izvor fiansiranja p-e moze koristiti i zaduzivanje kod banaka na duzi rok. *Finansiranje vlasnickim HoV-Emisija obicnih akcija omogucava p-u finansiranje po osnovu sredstava koje vlasnici ustupaju p-u a za uzvrat dobijaju deo vlasnistva. Prednosti akcija:vlasnicima akcija distribuiraju se sradstva iz dobiti, oni imaju pravo kontrole nad menadzmentom p-a a to pravo nemaju vlasnici obveznica, akcije imaju neogranicen vek trajanja, nemaju rok dospeca za isplatu nominalne vrednosti za razliku od obveznica koje imaju fiksan rok dospeca i fiksnu obavezu vracanja duga.Nedostaci:vlasnici obicnih akcija snose sve rizike poslovanja preduzeca, u slucaju likvidacije prioritet pri naplati imaju vlasnici obveznica i ostali pa tek na kraju vlasnici akcija.Kljucna prednost finansiranja putem obveznica jeste mogucnost odbitka troskova kamate od poreske osnovice, sto

nije slucaj sa dividendom. Motivi preduzeca za emisiju prioritetnih akcija sastoje se pre svega u mogucnosti prikupljanja kapitala bez gubitka kontrole nad p-em sto jeste slucaj kada se emituju i prodaju obicne akcije.Po osnovu prioritetnih akcija nema povecanja duga jer je to vlasnicki kapital. Vrste prioritetnih akcija:1)Kumulativne prioritetne akcije donose mogucnost isplate svih zaostalih dividend, kumuliranih iz ranijih perioda kada ih p-e nije isplacivalo.Vlasnici ovih akcija imaju prvenstvo u odnosu na vlasnike obicnih akcija kada p-e pocne da isplacuje sadasnje dividend, ove akcije nose nizi rizik isplate dividenede u odnosu na nekumulativne priorit.akcije.2)Nekumulativnene garantuju isplatu dividend ako p-e ne ostvaruje profit i vlasnik ne dobija dividend iz perioda kada nisu isplacivane.3)Opozive daju emitentu opciju da ih otkupi od vlasnika po unapred utvrdjenoj ceni u nekom odredjenom trenutku ili u bilo kom trenutku.4)Participativne-daju svom valsniku pravo da i pored fiksne dividend ucestvuje ili participira u delu profita koji ostaje p-u.Prvo se isplacuju fiksne dividende po osnovu preferencijalnih akcija, pa dividende vlasnicima obicnih akcija, a ako ista preostane, visak profita se deli podjednako vlasnicima obicnih i prioritetnih akcija.5)Konvertibilne ili zamenljive-daju vlasniku pravo da ih zameni za odredjeni broj obicnih akcija istog emitenta. *Finansiranje duznickim HoV-osnovne karakteristike emisije i vrste duznickih HoV:fiksna obaveza na dan dospeca, njihovi vlasnici nemaju kontrolu nad p-em, poreska usteda-kamata se tretira kao trosak. Prednost emisije obveznica u odnosu na uzimanje bankarskog kredita je u povoljnijim uslovima finansiranja jer se sredstva prikupljaju od velikog broja investitora koji srazmerno dele rizik.Ova emisija omogucava formiranje posebnih pogodnosti za emitenta koje se ne mogu dobiti od banke. Obveznice sa fiksnom kamatnom stopom su nekada bile dominantan i jedini oblik obveznica na fin.trzistu. To su obveznice cija je kuponks akamatna stopa fiksna tokom zivotnog veka obveznice, tj.do dospeca. Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom nose varijabilnu kamatu tokom perioda do dospeca. Kamatna stopa se moze menjati u zavisnosti od opstih uslova na trzistu, pre svega u zavisnosti od stope inflacije, trenutne trzisne kamatne stope, kretanja kamatnih stopa neke druge Ho Vi sl. Osnovna prednost je u tome sto je kupac obveznice zasticen od realnog gubitka kamate.Vrste obveznica:1) Konvertibilne obveznice-daju svom valsniku pravo da ih zameni za odredjeni broj akcija emitenta. Predstavljaju kombinaciju vlasnickih i duznickih HoV.Ove hartije mogu biti veoma privlacne za investiture narocito ako ih kupuju od p-a koja brzo rastu i za koja se ocekuje porast trzisne cene akcija u buducnosti.2)Participativne-vlasniku omogucavaju pored prava na kamatu, i pravo na ucesce u raspodeli neto dobitka emitenta.3)Opozive-ili obveznice sa opcijom daju mogucnost emitentu da ih otkupi pre roka dospeca(call opcija) a isto tako postoje i obveznice koje vlasniku daju pravo da ih proda emitentu pre isteka roka(put opcija).4)Neopozive-nemaju nikakve opcije koje bi omogucile opoziv bilo koje strane, emitenta ili investitora. *Finansiranje bankarskim kreditima-prednost bankarskog kredita u odnosu na emisiju duznickih hartija sastoji se u mogucnosti uzajmljivanja malih iznosa sredstava, sto nije isplativo emisijom obveznica.Pri emisiji obveznica postoje veliki fiksni troskovi te se p-u ne isplati da ovim putem uzajmljuje manje sume novca.Preduzecu nije potreban kreditni rejting kako bi mu banka odobrila kredit. Banka moze odobriti i opcionu mogucnost kredita, tzv.kreditnu liniju kada se odobravaju sredstva do nekog isnosa, a kamata se placa samo na deo kredita koji se iskoristi. Odluka o dividendi Dividenda predstavlja zaradu vlasnika akcije po osnovu njenog posedovanja.To je deo dobitka koji se isplacuje akcionarima i predstavlja jedan od motiva kupovine akcija.Drugi motiv je sticanje kapitalne

dobiti.Dividende se obicno isplacuju jednom godisnje u gotovini, ali je uobicajeno i kvartalno.Donosenje odluke o isplati ili zadrzavanju dividend cini sastavni deo odluke p-a o nacinu finansiranja. Preduzece donosi odluku o tome da li zeli deo dobitka da zadrzi i reinvestira ili da ga podeli akcionarimna. Ovo predstavlja poznatu ekonomsku nagodbu (trade -off)izmedju isplate i zadrzavanja dobiti.Mnogi institucionalni investitori imaju poreska oslobadjanja po osnovu kapitalnih dobitaka i dividendi, a kod drugih je stopa poreza na kapitalne dobitke visa nego na dividend. S tim u vezi, efekat poreza zamagljuje odgovor na pitanje da li treba ili ne isplatiti dividende.Investitori sa razlicitim potrebama po pitanju novcanih tokova, kao i poreskih tretmana, kupuju vlasnistvo u preduzecima cija im dividendna politika odgovara. Ovo zovemo efektom klijentele. UPRAVLJANJE OBS PREDUZECE Briga o imovini preduzeca, narocito o njenom likvidnijem delu koji zovemo obrtna sredstva (imovina) cini sastavni deo uloge fin.menadzmenta p-a. Obrtnu ili tekucu imovinu cine sredstva koja se ili nalaze u obliku novca ili se ocekuje d ace biti konvertovana u novac u periodu do godinu dana. U ovu imovinu ubrajaju se: zalihe, novac, potrazivanje od kupaca, kratkorocne hov. Zalihe se mogu sastojati od sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda. Struktura zaliha ce biti razlicita u zavisnosti od delatnosti i velicine p-a. One su sigurnosni obruc izmedju proizvodnje i prodaje. Daju preduzecu odredjenu fleksibilnost u poslovanju, bez straha da jedna proizvodna faza mora sacekati drugu. Fleksibilnost podrazumeva i prednosti pri nabavci sirovina koja pri postojanju zaliha ne mora da se odvija strogo u skladu sa planom proizvodnje. Osim koristi, drzanje zaliha podrazumeva i odredjene troskove. To su troskovi odrzavanja zaliha, koje cine troskovi propustene kamate za novac vezan u zalihe, kao i troskove skladistenja, cuvanja i osiguranja zaliha. Postoje i troskovi oko porudzbina zaliha i troskovi koji mogu nastati usled nedostatka ili manjka zaliha. Pored toga postoji i rizik zbog kvarenja Ili zastarevanja zaliha. Potrazivanja od kupaca cine deo tekuce active bilansa p-a.To je odredjeni iznos novca koji duguju kupci koji su kupili robu ili usluge na kredit. Odlozeno placanje predstavlja odobren trgovacki kredit koji kupac dobija od dobavljaca. Za dobavljace taj kredit kupcima predstavlja potrazivanja tj.novac koji ce im kupci isplatiti u buducnosti. I potrazivanja vezuju novcana sredstva, pa je veoma vazno racionalno voditi politiku upravljanja potrazivanjima od kupaca. Upravljanje potrazivanjima od kupaca obuhvata pet koraka: 1.utvrdjivanje uslova prodaje:rok placanja moze biti pre isporuke, odmah posle isporuke ili u buducnosti(kredit); da li ima popusta ili ne; 2.utvrdjivanje dokumentacije koja je potrebna u slucaju kreditiranja- formalni ugovor ili pisana potvrda, menica, bankarski accept ili prodaja preko otvorenog racuna; 3.kreditna analiza predstavlja procenjivanje verovatnoce naplate racuna od kupaca. I dobro sprovedena ova politika moze veoma smanjiti potencijalne troskove p-a usled nenaplativih potrazivanja. Na raspolaganju su fin.izvestaji kupca, bankarske provere, agencije koje se bave kreditnim rejtingom.

4.odredjivanje kreditne politike podrazumeva utvrdjivanje visine kredita koji ce se odobriti svakom kupcu. Nakon prethodnih koraka, donosi se odluka o tome koji nivo rizika je p-a spremno da podnese u vezi sa odobrenim kreditom. 5.utvrdjivanje politike naplate potrazivanja koja podrazumeva definisanje postupaka prema onima koji izbegavaju placanje ili koji ne placaju na vreme. Postupak naplate podrazumaveva slanje pisama u kojima se kupac podseca na placanje, tel.pozive, slanjesudskih tuzbi. P-a ima mogucnost da svoje potrazivanje proda specijalizovanim institucijama za naplatu potrazivanja. One se nazivaju faktori i za svoju uslugu naplacuju proviziju. Upravljanje novcem i kratkorocnim hov Novac predstavlja najlikvidniji deo obrtne imovine, sto je ujedno i osnovni razlog da p-a drze gotovinu na racunu. Upravljanje novcem predstavlja proces stalnog balansiranja izmedju oportunitetnih troskova drzanja gotovine(propustene kamate) i koristi koje iz toga proizilaze. Gotovina je potrebna p-a da na vreme izmiri dospele obaveze,za odrzavanje likvidnosti, da bi moglo da pokrije eventualne nepredvidjene troskove, kao id a bi se iskoristile mogucnosti za zaradu, kao sto je pad cena sirovina, materijala. Gotovina se nalazi na tekucim racunima p-a i neophodno je svakodnevno praviti izvestaje o stanju gotovine, o placanjima gotovinom, o njenim prilivima i odlivima. Svaki visak gotovine moze se upotrebiti za kupovinu utrzivih hov koje ce oploditi sredstva. Neupotrebljena, ona gotovina koja ostane na racunu stvara oportunitetne trosak u visini kamate koja je mogla biti zaradjenja da je p-a sredstva investiralo na trzistu novca. Iznos gotovine koji ce p-a imati na racunu zavisi od njegove velicine, vrste delatnosti, licnih osobina i skolonosti ka riziku fin.menadzera, razvoja bankarskog sistema. Kada preduzeca imaju visak novcanih sredstava mogu ih investirati na trzistu novca, tj.na trzistu kratkorocnih hov. Ove hov su uglavnom vrlo likvidne(utrzive) sto znaci da mogu brzo i lako prodaju i pretvore u novac. Ulaganje p-a u hartije trzista novca omogucava sticanje prinosa, koji nije veliki, ali je i rizik ulaganja vrlo nizak. Mogucnosti za investiranje su brojne kratkorocne hartije: trezorski komercijalni zapisi, certifikati o depozitu. BANKARSTVO Banke su najvazniji fin.posrednici indirektonog nacina finansiranja. Banke prikupljaju fin.sredstva suficitnih jedinica i transferisu ih ka deficitnim jedinicama. U procesu indirektnog finansiranja, podstetimo se, finansijski posrednici transformisu sredstva, kreiraju svoje fin.instrumente (u ovom slucaju iz stednih uloga formiraju kredite) i prodaju ih deficitnom sektoru. Nema, dakle, direktne povezanosti izmedju sektora , vec se sredstva transferisu preko active posrednika. Rec banka potice od italijanske reci banca, sto znaci klupa ili sto za razmenu novca koju su koristili bankari za novcane transakcije. Prednosti fin.posrednika su smanjenje transakcionih troskova, koriscenje ekonomije obima, diversifikacija rizika, istrazivanje trzista, podizanje opste efikasnosti fin.sistema. Jedna od najvaznijih funkcija u monetarnoj oblasti je mogucnost multiplikacije depozita koja je svojstvena iskljucivo bankama. Klasicne, tradicionalne banke povezuju sektore prikupljanjem depozita od onih koji imaju visak sredstava i njihovm usmeravanjem onima kojima sredstva nedostaju. Zovu se i depozitno-kreditne institucije, jer im je osnovni izvor sredstava prikupljanje depozita, a osnovni plasma u vidu kredita. Klasicne komercijalne banke obavljaju platni promet u zemlji i u inostranstvu, izdaju garancije,

cuvaju vredne predmete, eskontuju menice, obavljaju menjacke poslove. Najveci deo passive cine prikupljeni depoziti, a aktivu cine odobreni krediti. Savremeni trendovi u oblasti bankarskih usluga ukazuju na povecanu konkurenciju, koja od banaka zahteva da u teznji da zadrze i eventualno povecaju svoje parce trzisnog kolaca, sve vise obogacuju ponudu razlicitim fin.uslugama i da sire podrucije delatnosti. Banke sire oblast fin.usluga na poslove kojima se nisu do sada bavile, poput osiguranja, lizinga, trgovine hov, nekretninama, a nebankarske institucije se bave bankarskim uslugama. Vrste banaka Kriterijumi podele banaka mogu biti: rocnost poslova(komercijalne posluju kratkorocno, invensticione na duzi rok), oblast poslovanja(poljoprivredne, industrijske, trgovinske), teritorijalni kriterijume(opstinske, regionalne, nacionalne, multinacionalne), velikoprodajne i maloprodajne banke. Prema stepenu angazovanja u poslovima sa hov banke se dele:1.Komercijalne banke obavljaju poslove primanja depozita, odobravanja raz.vrsta kredita privredi i stanovnistvu, poslove platnog prometa i ostale poslove. 2.Invensticione banke obavljaju iskljucivo poslove u vezi sa hov. One vrse usluge savetovanja, pruzanja pomoci oko organizovanja emisije hov za svoje klijente, prvog izlaska na trziste, garantovnje emisije, brokersko dilerske poslove. Ove banke pruzaju pomoc oko restruktuiranja p-a promene vlasnicke structure, spajanje sa drugim p-a, preuzimanje nekog p-a. 3.Univerzalne banke imaju mogucnost obavljanja komercijalnog i invensticionog bankarstva u isto vreme. Savremeno bankarstvo je sve vise univerzalnog tipa, tako da je bankama dozvoljena aktivnost sa hov uz obavljanje tradicionalnih ban.poslova. Postojbina univerzalnog bankarstava je Nemacka. Bankarske usluge se dele na:1.indivdualno bankarstvo podrazumeva poslove koje banke obavljaju sa stanovnistvom, hipotekarne poslove, poslove sa kreditnim karticama, kreditiranje invensticija, izdavanje studenskih kredita. 2.Institucionalno bankarstvo obuhvata poslove oko kreditiranja fin. I nefin.sektora p-a, zatim poslove lizinga, faktorinaga, finansiranja izgradnje nekretnina, pribavljanje menica, bankarskih garancija. 3.globalno bankarstvo vezuje se za poslove koji su prvenstveno usmereni ka medjunarodnom trzistu, i to ka trgovini hov, tzv.investiciono bankarstvo. Ovaj segment bankarstva obuhvata dosta poslova medjunarodnog karaktera pre svega prikupljanje i invenstiranje sredstava preko trzista kapitala. U procesu indirektnog fin.posredovanja banke obezbedjuju 3 vrste usluga(transformacije):1)mobilisu i transformisu veliki broj malih depozita u kredite velike vrednosti;2)transformisu rok dospeca kartkorocnih depozita u kredite sa dugim rokom dospeca;zato se kaze:banke se kratkorocno zaduzuju, a dugorocno kreditiraju;3)smanjuju i transformisu visi rizik direktnog pozajmljivanja za suficitne jedinice u diversifikovani portfolio sa niskim nivoom rizika. Banke kao fin.posrednici doprinose ekonomskom razvoju zemlje iz vise razloga.Prvo, kreditima omogucavaju mobilizaciju stednje stanovnistva i privrede za produktivne svrhe i tako omogucavaju privredni rast i razvoj.Razlicite vrste namenskih kredita doprinose razvoju pojedinih sektora.Drugo, otvarajuci svoje filijale u nerazvijenim sredinama, banke edukuju i priblizavaju fin.usluge stanovnistvu i p-ima.Banke imaju mogucnost mobilizacije kapitala iz razvijenih sredina i njegovu alokaciju u nerazvijena podrucja. U manje razvijenim zemljama, banke realizuju drustvene ciljeve

tako sto odobravaju kredite za posebne kategorije stanovnistva-privatne preduzetnike, nezaposlena lica koja imaju poslovne ideje, poljoprivredne proizvodjace i s l. Struktura active i pasive banaka Bilans stanja banaka kao i ostalih institucija, sastoji se iz active i passive. Strukture bilansa banaka mogu se medjusobno razlikovati prvenstveno usled pretezne delatnosti banke. Pasivu cine izvori novcanih sredstava, a aktivu nacin upotrebe tih sredstava, tj.imovina banke. Depoziti predstavljaju najveci i najznacajniji izvor sredstava komercijalnih banaka. Depoziti se prikupljaju od stanovnistva, preduzeca, drzave i njenih organa, kako iz zemlje tako i iz inostranstva. Mogu biti razlicite rocnosti: po vidjenju i na tekucim racunima- transakcioni depoziti (koji najcesce ne nose kamatu ili je ona veoma niska jer se sredstva mogu koristiti u bilo kom trenutku od strane deonenta), zatim oroceni i neoroceni stedni depoziti koji imaju odredjeni rok dospeca nakon koga su sredstva slobodna deponentu i slicno. Transakcioni depoziti sluze za bezgotovinska placanja u bilo kom trenutku. Ovi izvori sredstava se u banci tretiraju kao manje kvalitetni, s obzirom na cinjenicu da banka na njih ne moze trajnije da racuna. Kamata na orocene stedne depozite je visa zato sto su ovo najkvalitetniji izvori sredstava koji su banci dostupni u odredjenom roku; sredtva su vezana trajnije i predstavljaju kvalitetniji fin.potencijal. Posebnu grupu orocenih depozita cine depozitni certifikati- CD, potvrde o orocenim sredstvima kod banke. Neoroceni stedni depoziti predstavljaju sredstva koja se mogu podici u bilo kom trenutku, ako banka ne limitira iznos koji mora biti najavljen za podizanje. Ovi izvori u vecem broju i obimu predstavljaju trajniji izvor sredstava za banku. Pored depozita, u strukturi passive izvori sredstava banaka su i nedepozitne prirode kao sto su: krediti od drugih banaka ili centralne banke i sopstvena sredstva stecena putem izdavanja hov ili iz nerasporedjenih (akumuliranih) dobitaka. Sopstveni kapital potice od zadrzane dobiti ili emisije vlasnickih hov. Predstavlja razliku izmedju ukupne active i obaveze banaka. Aktiva banaka, tj.plasman, imovina ili upotreba sredstava iz pasive, moze biti sarolika. Prikupljena sredstva najcesce sluze za odobravanje razlicitih vrsta kredita, narocito kod komercijalnih banaka. Kod univerzalnih banaka, pretezno aktivu cine i invensticije u hov. Postoje krediti za nekretnine, poljoprivredni, komercijalni i industrijski krediti, krediti fin.institucijama, pojedincima i ostali zajmovi. Uopsteno se dele na kredite stanovnistvu (potrosacke, po kreditnim karticama i tekucem racunu, gotovinske, hipotekarne) i kredite p-ima. Pored kredita, u aktivi banaka bitno mesto zauzimaju i reserve i gotovine. Deo sredstava rezervi drzi se na racunu kod centralne banke- jer predstavljaju obaveznu rezervu, a drugi deo je visak rezervi. Rezerve ne donose kamatu banci, ali su najlikvidniji deo sredstava koji se moze odmah upotrebiti u slucaju da dodje do povlacenja sredstava. Aktivu cine i depoziti koje banke imaju kod drugih banaka, kao i hov. Rezerve, gotovina, depoziti kod drugih banka zajedno se nazivaju primarne reserve likvidnosti banke. One predstavljaju nekamatonosnu aktivu. Najlikvidnije hov su sekundarne reserve likvidnosti i one nose odredjenu kamatu. Banke primenjuju dve strategije portfolija: pasivna startegija, tj.strategija kupi i drzi, pri kojoj se inicijalno fornmirani portfolio drzi do roka dospeca kako bi ostvario zeljeni prinos uz odredjeni nivo rizika. Aktivna strategija podrazumeva stalnu kupovini i prodaju hartija iz portfelja radi ostvarivanja profita. Aktivu cini fizicka imovina koju poseduje: zgrade, namestaj, racunarska i kancelarijaska oprema. To je vrednost pokretne i nepokretne imovine koju banka ima u vlasnistvu. Najvazniji zadaci menadzmenta banke su: odrzavanje likvidnosti, upravljanje aktivom i pasivom, i upravljanje kapitalnom adekvatnoscu.

Bilans stanja poslovne banke: AKTIVA( primarne reserve i gotovina, hov, krediti i ostala aktiva-fizicki kapital). PASIVA( kapital banke, transakcioni i netransakcioni depoziti, nedepozitna zaduzivanja). Upravljanje likvidnoscu Likvidnost banke,kao u ostalom i drugih p-a, definisemo kao njenu sposobnost da izvrsava svoje obaveze u roku dospeca.Likvidna banka sposobna je da u svakom trenutku izmiri prispele obaveze, raspolaze fin.sredstvima u potrebnoj kolicini ili ih moze obezbediti u vrlo kratkom roku.Razliciti izvori ponude i traznje likvidnosti odredjuju neto poziciju likvidnosti banke(zbir pozicija sa leve strane tabele umanjen za zbir pozicija sa desne strane tabele). Kada je ukupna ponuda veca od ukupne traznje za likvidnim sredstvima p-e se suocava sa suficitom likvidnosti i mora odluciti o racionalnoj upotrebi viska sredstava, tj.o ulaganju.U suprotnom, kada je traznja veca od ponude likvidnih sredstava, p-e se suocava sa deficitom likvidnosti i mora pronaci dodatna fin.sredstva kako bi izmirilo potrebe za likvidnoscu. Upravljanje aktivom i pasivom banaka Upravljanje aktivom podrazumeva stalno uskladjivanje likvidnosti, profitabilnosti i rizika.Jasno je da banka mora voditi racuna o sigurnosti izdatih kredita i o kamatnoj stopi koju ostvaruje po tom osnovu, prinosu na hov u portfelju i riziku koji one nose, kao i o sredstvima koje ima na racunu kod centralne banke u vidu rezervi.Svaka od ovih stavki moze ugroziti likvidnost poslovanja banke.Upravljanje pasivom omogucava banci aktivnu strategiju pribavljanja sredstava.Vremenom se shvatiloi da, pored depozita, postoje brojni nacini prikupljanja fin.sredstava. Banke su zapocele emitovanje duznickih instrumenata, poput depozitnih certifikata ili blagajnickih zapisa.Takodje, doslo je do intenziviranja procesa uzajmljivanja od drugih banaka na fin.trzistu u slucaju da se banka suocava sa problemom likvidnosti. Upravljanje kapitalom Kapital banke ima nekoliko veoma vaznih funkcija. Primarno, to su sredstva koja ulazu vlasnici pri osnivanju banke ili kasnijom dokapitalizacijom.Vlasnici na sredstva ocekuju odredjeni prinos, kao uostalom i investitori u bilo koji drugi projekat. Kapital omogucava banci da pocne sa radom odmah, pre prikupljanja depozita. Dalje, kapital cine i sredstva iz godisnjih zarada koja se zadrzavaju i sluze kao izvor za dalje investiranje, rast i razvoj banke. Bilansno, kapital predstavlja razliku izmedju active i obaveza i to mu namece ulogu poslednje linije odbrane sigurnosti i stabilnosti poslovanja banke. Banke imaju visok fin.leveridz, sto znaci da posluju sa visokim iznosom tudjih sredstava u odnosu na sopstvena sredstva. Rizici i upravljanje rizicima banaka Najvazniji rizici su:kreditni, kamatni, rizik poslovanja, rizik likvidnosti, devizni rizik. Postoje i:rizik od pljacki, rizik pronevere od strane zaposlenih, rizik zemlje, rizik placanja, trzisni rizik, rizik izlozenosti banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica, kao i rizik ulaganja u druga pravna lica.Upravljanje rizikom predstavlja utvrdjivanje, merenje i kontrolu rizika u banci. Upravljanje rizikom povereno je posebnoj organizacionoj jedinici u banci. Kreditni rizik predstavlja verovatnocu da duznici banke nece izmiriti svoju obavezu(glavnicu i kamatu) prema banci u roku dospeca.Kreditni rizik moze nastati usled razlicitih propusta pri

odobravanju kredita ili kupovini hov nekog emitenta, tj.pri proceni kreditne sposobnosti duznika.Upravljanje kreditnim rizikom podrazumeva odredjene strategije koje je neophodno preduzeti u cilju zastite o dove vrste rizika.Kreditna politika postavlja standarde za ponasanje zaposlenih u banci. Moderan concept ove politike obuhvata vise vaznih elemenata:definisanje ovlascenja za odobravanje zajmova odredjenom sluzbeniku ili grupi sluzbenika prema nekom kriterijumu,definisanje geografske pokrivenosti usluga banke, izbor vrste zajmova koje banka odobrava, obezbedjenje kredita, odredjivanje cene kredita, politika naplate i otpisa kreditnih potrazivanja...Poznata tradicionalna 5K kreditna analiza boniteta zajmotrazioca obuhvata analizu kapitala zajmotrazioca, njegov karakter, kapacitet, kolateral koji moze zaloziti za trazeni zajam, kao i njegove uslove poslovanja.Ova analiza ima pretezno subjektivni karakter i zasniva se dobrim delom na licnoj proceni bankara o sposobnosti zajmotrazioca. Kamatni rizik nastaje usled uticaja promene kamatne stope na aktivu i obaveze, pa in a visinu zarade(marze). Kamatni rizik nastaje promenom kamatnih stopa i nepotpunom sinhronizacijom ove promene u aktivi i pasivi, posto banke daju zajmove sa duzim rokom dospeca nego sto sui m izvori, a kratkorocne kamatne stope uvek se brze prilagodjavaju u odnosu na dugorocne.Upravljanje kamatnim rizikom sprovodi se preko dve najpoznatije metode kojima se ujedno ovaj rizik i meri. To su metod analize jaza i analize trajanja ili duracije. Analiza jaza je metod merenja, procene i upravljanja kamatnim rizikom putem izdvajanja kamatno osetljive active i kamatno osetljive passive. Metod trajanja ili duracije preracunava prosecno trajanje(rok dospeca)active i passive i sagledava efekat promena kamatnih stopa na neto vrednost banke.Jos jedna od klasicnih strategija upravljanja kamatnim rizikom cini periodicno revidiranje, kamatnih stopa u aktivi i pasivi kako bi se tzv.gap izmedju kamatnih stopa na razlicitim stranama bilansa stanja sto vise suzio. Rizik poslovanja ili operativni rizik se odnosi na moguce propuste u kontroli kvaliteta, neefikasnosti u pruzanju i realizaciji usluga, greske menadzmenta i zaposlenih, promene u ekonomskom okruzenju koje uticu na ponudu i traznju za fin.uslugama banke, promene kod konkurencije i sve ostalo sto moze bitno da utice na poslovanje banke ili na promenu cena njenih akcija na trzistu.Upravljanje operativnim rizikom ne iziskuje specijalne kvantitativne metode i tehnike, vec je cilj da se dobro postavljenim sistemom procedura i kontrolom poslovanja smanji interni deo ovog rizika. Rizik likvidnosti, kao sto je receno, nastaje usled nedostatka sredstava za izmirenje tekucih obaveza banke.Trajnija nesposobnost izmirenja obaveza vodi banku u nesolventnost i potencijalno bankrotstvo. Devizni rizik predstavlja rizik nepovoljnog kretanja deviznog kursa i efektuiranje gubitka po tom osnovu.Banke narocito one koje posluju na medjunarodnom nivou, u aktivi i pasivi imaju pozicije koje zavise od promene neke strane valute ili vise njih it e promene, kroz bilans banke, uticu na njenu ukupnu profitabilnost.Upravljanje deviznim rizikom veoma je vazno za banke koje posluju u vise drzava i svoje poslovne transakcije realizuju u vise razlicitih valuta.Dakle, debalans active i passive po strukturi i rocnosti ovim dobija novu dimenziju-razlicitu valutu.Ako je aktiva u nekoj valuti koja je apresirala veca od passive u toj valuti, to ce pozitivno uticati na profit i obrnuto.Ako je pasiva veca od active u valuti koja je apresirala, jasno je d ace to imati negativne efekte na profit banke. Rizik izlozenosti prema jednom licu ili grupi povezanih lica predstavlja ukupan iznos potrazivanja ili vanbilansnih stavki koji se odnose na to lice ili grupu povezanih lica.Velikom izlozenoscu, prema nasem zakonu, smatra se izlozenost prema jednom ili grupi povezanih lica od 10% kapitala banke.Ova izlozenost ne sme preci 25%kapitala banke.

Rizik ulaganja u druga pravna lica je izlaganje riziku neuspesnog poslovanja drugog lica koje moze negativno uticati na banku ulagaca. Nas zakon o bankama dozvoljava ulaganje do 10% kapitala banke u jedno lice koje nije u fin.sektoru, a definise id a ukupna ulaganja u ova lica, kao i osnovna sredstva, ne smeju preci 60%kapitala banke. Vanbilansne bankarske aktivnosti Vanbilansne aktivnosti banaka ili vanbilansno bankarstvo je podrucije bankaraskog posolovanja koje podrazumeva sve bankarske aktivnosti i transakcije koje se ne evidentiraju u bilansu stanja banke. Ove aktivnosti banci donose zaradu i rizik, ali ih ne moze naci u osnovnom fin.izvestaju. Vanbilansne transakcije obuhvataju: izdate garancije, prodate kredite, sekjuritizaciju, kamatne i valutne svopove, kreditne linije, bankarske akcepte, fin.derivate, kreditne derivate. Sekjuritizaciija -nastaje sedamdesetih godina 20.veka u procesu traganja banaka za dodatnim izvorima prihoda. Sekjuritizacija predstavlja pretvaranje nelikvidnih kredita i potraznja u likvidne hov koje je moguce prodati na trzistu in a taj nacin odmah pribaviti likvidna fin.sredstava. Osnovna prednost sekjuritizacije sastoji se u pribavljanju likvidnih fin.sredstava, za razliku od kredita koji se u aktivi banke zadrzavaju do roka dospeca i od kojih banka prima periodicne uplate. Sam process sekjuritizacije tehnicki funkcionise kroz nekoliko faza: izdavalaca kredita(originator), tj.banka, prikuplja kredite ili potrazivanja iste, rocnosti i kvaliteta stvarajuci grupu istovernih kredita (pulovi). Prednosti od sekjuritizacije su visestruke za sve ucesnike. Naime, duznici dobijaju vece mogucnosti za odobravanje kredita uz nize troskove. Izdavaoci imaju mogucnost da lakse i brze ponovo dodju do fin.sredstava, pa imaju interes da povecaju ponudu kredita. Invenstitori dobijaju prosirenu lepezu proizvoda u koje mogu ulagati uz stabilan prenos i mali rizik. Primarna sekjuritizacije banci predstavlja dodatno sredstvo za upravljanje kamatnim stopama u aktivi i pasivi banke. Poslovi sa HOV Poslove sa hov banaka i ostalih fin.institucija prevashodno vezujemo za invensticione i univerzalne banke, dok se cisto komercijalne banke ovim poslovima bave iskljucivo u ime i za racun klijenata. Invensticione banke vrse poslove konsaltinga( savetodavna funkcija) na osnovnu stalne analize invensticionih analiticara koji prate promene na fin.trzistu i sugerisu invenstiranje u potcenjene hov. Invensticione banke vrse brokersku i dilersku funkciju. Kao brokeri, trguju hov za racun i u ime svojih klijenata uz odredjenu proviziju na sekundarnom trzistu. Kao dileri, trguju u svoje ime i za svoj racun i prisvajaju razliku u ceni hartija koje kupuju i prodaju, sto im predstavlja izvor zarade. Invensticione banke sui konsultanti i organizatori restrukturiranja preduzeca, spajanja i pripajanja i preuzimanja (menadzeri i akvizicije). Poslovi lizinga Lizing predstavlja oblik pribavljanja osnovnih sredstava, opreme, prevoznih sredstava ili nekretnine putem zakupa. Dakle, u osnovi, lizing predstavlja ugovor izmedju dve strane, davaoca i primaoca lizinga, u kom davalac lizinga prenosi prava koriscenja predmeta lizinga primaocu, na odredjeni period. Lizing mozemo podeliti, u zavisnosti od predmeta lizinga, na: lizing opreme, masina, prevoznih sredstava, nepokretnosti, uredjaja i sl. Prema nacinu realizacije posla lizinga, delimo ga na direktni i indirektni lizing. Kod direktnog lizinga najcesce postoje dve ugovorne starne, davalac lizinga (proizvodjac) i primalac (korisnik)lizinga. Kod indirektnog lizinga, najcesci posrednik je banka ili lizing kuca. Lizing delimo in a operativni i finansijski, kao i na kratkorocni(do tri godine), srednjorocni (od tri do sedam godina) i dugorocni (preko sedam godina).

Kod operativnog ili eksploatacionog lizinga, rok trajanja ugovora o lizingu je kraci od veka trajnja sredstava, pa je time i lizing rata niza od stvarne cene sredstava. Vlasnik sredstava je davalac lizinga, a korisnik moze po svom nahodjenju da prekine ugovor o lizingu i vrati predmet lizinga. Svi rizici i koristi od predmeta lizinga ostaju na starni zakupodavca. Predmet ovog lizinga su najcesce oprema, uredjaji, automobile i slicno. Kod finansijskog ili kapitalnog lizinga, trajanje ugovora o lizingu pokalapa se sa vekom trajanja sredstava, a lizing rate pokrivaju cenu sredstava. Ovaj ugovor se ne moze raskinuti. Zakupcu se prenosi valsnistvo nad sredsvima na kraju ugovora o zakupu. Sav rizik u vezi sa predmetom lizinga u ovom slucaju prelazi na primaoca lizinga. Predmet fin.lizinga cine zemljiste, zgrade, postrojenja. Faktoring i forfeting -predstavljaju neke od vrlo profitabilnih bankarskih poslova kojima se dopunjuju osnovni izvori prihoda. Faktoring je najcesce dugorocni poslovni odnos izmedju factor organizacije(faktora)i klijenata u kom se faktoru obavezuje da preuzme potrazivanja klijenta uz odredjenu naknadu id a ih ispalti pre roka dospeca. Faktori mogu biti banke, osiguravajuca drustva ili posebne specijalizovane institucije za obavljanje ovog posla. Osnovne prednost za klijenta sastoji se u prilivu likvidnih sredstava (gotovog novca) odmah (doduse, umanjenog iznosa) i klijent moze novac da koristi u daljem poslovanju, a rizik naplate potrazivanja prelazi na factor organizaciju. Predmet faktoringa, za razliku od forfetinga, su potrazivanja sa rokom dospeca do sest meseci. Forfeting je vrlo slican faktoringu. Takodje je rec o otkupu potrazivanja od strane factor organizacije uz odredjenu naknadu, ali je predmet otkupa najcesce dugorocno potrazivanje po osnovu nekog konkretnog posla. Dakle, za razliku od faktoringa, koji predstavlja dugorocni aranzman u kome factor, izmedju ostalog, vrsi otkup kratkorocnih potrzivanja, forfeting podrazumeva prenos dugorocnih potrazivanja.Tehnicki se forfeting realizuje kao i faktoring. Izdavanje bankarskih garancija Bankarska garancija predstavlja ugovor kojim se banka uz odredjenu proviziju, kao izdavalac garancije(garant), obavezuje d ace primaocu garancije (poverilac iz nekog osnovnog ugovora) izmiriti ugovorne obaveze ukoliko njegov duznik iz ugovora to ne ucini u roku dospeca. U osnovnom obliku ovog poslu javlja se, dakle, nalogodavac garancije (duznik), banka garant koja izdaje bankarsku garanciju i korisnik garancije(povreilac). Regulacija bankarskog sistema Bazicni stb regulacije bankarskog sektora svodi se na tzv.prudencionu kontrolu, koja ima za cilj da spreci i zabrani aktivnosti banka koje bi mogle ugroziti funkcionisanje fin.sistema u celini. Fokus je na smanjenu rizika nelikvidnosti i necolventnosti banaka putem raznih preventivnih mera aktivnosti regulatornih organa. Zbog problema koji nastaju u drugoj polovini 20.veka kao posledica globalizacije, deregulacije, inovacija na fin.trzistu, javlja se potreba za harmonizacijom bankarskog poslovanja i usaglasavanjem propisa na medjunarodnom nivou. Tako, 1975.godine u Bazelu nastaje Bazelski komitet za bankarsku superviziju(BCBS) koga osnivaju visokorazvijenezemlje. Danas predstavnici 13 zemalja cine ovaj komitet. Krajem 80-tih godina(1988) bazelski komitet donosi poznati skup standard o adekvatnosti kapitala, poznat kao Bazel l. Ovi standardi definisu dve vrste izvora kapitala: primarni (osnovni) i sekundarni (dopunski) kapital, zatim pondere za izracunavanje kreditnog rizika bilansnih pozicija, pondere kreditne konverzije vanbilansnih u bilansne pozicije, kao i izracunavanje adekvatnosti kapitala.

Neophodan zahtev bio je odrzavanje koficijenta adekvatnosti kapitala na nivou od 8% (od nas 12%). Pokazatelj adekvatnosti kapitala racuna se kao kolicnik kapitala banke (zbir primarnog i sekundarnog) i njene ukupne active koja se pondrise rizikom (rizicna aktiva). Ovaj koeficijent mora biti najmanje 8%. Bazel ll sporazum je sofisticiraniji, ima vise osecaja za pojedinacne karakteristike svake banke. Uzima u obzir postojanje, pored kreditnog, trzisnog i operativnog rizika, razlicitu izlozenost riziku kod razlicitih banaka, njihove razlicite potrebe za kapitalom (razlicita pravila za velike i male banke). Predlog ovog sporazuma sacinjen je 1999.godine, a konacna verzija usvojena 2004.godine. Standardi Bazela ll postal su zakonom obavezujuci za zemlje EU od januara 2007.godine, a za SAD od jula iste godine. Tri bazicna stuba ovog sporazuma su: minimalni zahtevi za kapitalom, supervizija banaka od strane nadleznih institucija i pojacano informisanje javnosti. Pocetkom septembra 2010.godine Bazelski komitet za superviziju banaka usvojio je set novih, veoma rigoroznih normi- Bazel lll standarde. Osnovne novine u ovim standardima u odnosu na predhodni su: povecanje nivoa kapitalnih zahteva, poostravanje kriterijuma stabilnog nivoa leveridza i upravljanja likvidnoscu. Minimalni odnos kapitala i rizicne active mora biti 7%, a poostreni kriterijumi u vezi sa likvidnoscu nalazu veoma visok nivo likvidnih sredstva i drzanje stabilnih izvora finansiranja. Primena Bazela lll standard u potpunosti bice obavezna od 2019.godine, a zahtevi za kapitalom i odnosom kapitala i rizicne active vec od 2013.godine. Dakle, od banaka se zahteva veci nivo kapitala i da svoje bilanse oslobode rizicnih aktiva. Razvijenost bankarskog sistema u Srbiji U Srbiji posluje 33 banke koje zaposljavaju vise od 30.000 ljudi. Profitabilnost banaka je na visokom nivou. To je posledica i visokih kamatnih marzi, tj.razlike izmedju aktivne i pasivne kamatne stope. Prosecna aktivna kamatna stopa na dinarske plasmane stanovnistvu i privredi (u proseku rocnosti) je nakon 2001.godine umanjena sa 33% na, i dalje visokih, 15%, dok je prosecna pasivna kamatna stopa znatno niza-samo je neznatno povecana u odnosu na pocetak perioda i krece se, sa izvesnim odstupanjima, oko 5% za privredu i oko 2,5% za stanonistvo. O razvoju sektora lizinga svedoci i podatak o povecanju potrazivanja po osnovu fin.lizinga, posto su potrazivanja narasla sa oko 20 milijardi dinara na oko 120 milijardi dinara. Osnovi osiguranja Pojam i znacaj osiguranja Da bi se osigurali, potrebno je da osiguravajucoj kuci platimo odgovarajuci iznos koji se naziva premija osiguranja. Osiguravajuca kompanija je osiguravac, mi smo klijent ili osiguranik, a ugovor kojim se odredjuje odnos izmedju osiguravaca i osiguranika naziva se polisa osiguranja. Osigurani slucaj je dogadjaj koji predstavlja realizaciju rizika koji je obuhvacen osiguranjem. Prijem osiguranja osiguranika placa odjednom ili, sto je cesci slucaj, periodicno. Osiguravajuca drustva prihod ostvaruju naplatom premija osiguranja. Ukoliko osiguranik prestane da uplacuje premije, prestaje obaveza osiguravajuce komapnije da isplati naknadu iz polise osiguranja ili da ispuni neku drugu odredbu iz ugovora. Specificni problem osiguranja je sto ljudi ne koriste usluge osiguranja u meri u kojoj bi trebalo. To je, izmedju ostalog, posledica cinjenice da ne zele ni da razmatraju mogucnost nastanka nezeljenog dogadjaja kao sto su povreda ili smrt. Zbog toga su osiguravajuce kompanije u tezem polozaju od, na primer, banaka. Njihovi proizvodi (tj. usluge) nisu atraktivni, posto se uglavnom povezuje sa nesrecnim slucajevima, pa se ljudi nerado odlucuju za usluge osiguranja. Zbog toga osiguravajuce

kompanije zaposljavaju veliki broj ljudi koji radi na promociji usluga osiguranja i imaju velike troskove marketinga. Zanimljivo je da visok rizik poslovanja osiguravajucih kompanija izrodio novu vrstu osiguranja reosiguranje. Rec je o tome da se osiguravajuce kuce i same osiguravaju kod drugih osiguravajucih kuca. Osigurvajuce kompanije su, naime, svesne visokog rizika kome su izlozene usled mogucnosti da nastupe osiguravajuci dogadjaji, posto bi naknade koje moraju da plate mogle bi da dovedu do bankrotstva. Zbog toga kupuju osiguranje od drugih osiguravajucih kuca i time pokrivaju deo rizika koji su preuzele pruzanjem usluga osiguranja. Valja kazati in a to postoje poslovi koosiguranja (ili saosiguranja), kada polisu osiguranja sa osiguranikom zakljucuje vise osiguravajucih kompanija. Jasno, u obom slucaju jedna osiguravajuca kuca ne zeli sama da garantuje isplate u slucaju realizacije osiguranog dogadjaja, vec zeli da diversifikuje rizik i podeli obavezu placanja naknade sa vise osiguravajucih kompanija. Nalicje raspodele rizika jeste cinjenica da se i premija osiguranja, koja se naplacuje od osiguranika, raspodeljuje izmedju vise osiguravajucih kompanija. Vrste osiguranja Najstarija vrsta osiguranja jeste osiguranje imovine. Jos krajem 17.veka u Velikoj Britaniji pojavljuju se osiguravajuce koce koje pruzaju usluge osiguranja imovine. To su bila osiguranja pomorskog transporta, posto su prevoznici zeleli da od gusara osiguraju brodove i robu koju su pevozili. Osiguranje imovine se najcesce deli na osiguranje fizickih lica i osiguranje pravnih lica. Fizicka lica mogu da osiguraju nekretnine (stan ili kucu), automobile, umetnicka dela, skupocene predmete (nakit,satove), plovne objekte i drugu imovinu. Pravna lica osiguravaju gradjevinske objekte, opremu, ali i izvrsenje ugovora i poslova. Osiguranje lica jeste pojam koji obuhvata veliki broj osiguranja. Svima je zajednicko to da se, za razliku od imovine, osiguravaju razliciti aspekti zivota ljudi, tj.slucajevi kao sto su smrt ili invalidnost, starost ili lecenje. Zivotno osiguranje ne moze, naravno, da spreci preranu smrt, ali moze da garantuje pojedincima ili njihovim naslednicima odredjeni dohodak u slucaju realizacije ili nerealizacije osiguranog dogadjaja. Moguce je zakljuciti razlicite vrste zivotnog osiguranja. To su: osiguranje zivota u uzem smislu, osiguranje od nesposobnosti za rad i rentno osiguranje. Prema prvom, ukoliko osiguranik premine u period koji je naznacen u polisi osiguranja, onda ce njegovi naslednici dobiti naknadu. U ovom slucaju osiguranje vazi na odredjeni rok, a u slucaju da u tom period nastane osigurani dogadjaj (smrt osiguranika) naslednici su korisnici osiguranja. Po isteku ugovora, ukoliko je osiguranik ziv, postoje osiguranja kaoja imaju opciju da se osiguraniku isplati odredjena suma (osigurana suma za dozivljenje). Moguce je da se zakljuci i takva polisa osiguranja koja podrazumeva uplacivanje premija sve dok je osiguranik ziv (nema, dakle, vremenskog ogranicenja ugovora), a osigurana suma su u svakom slucaju isplacuje naslednicima nakon smrti osiguranika. Drugo, osiguranje od nesposobnosti za rad podrazumeva osiguranje od invalidnosti ili nesrece na radu i omogucava da se osiguraniku isplati suma koja kompenzira propusteni prihod po osnovu nemogucnosti da nastavi rad. Trece, moguce je zakljuciti rentno osiguranje, koje pogoduje pojedincu koji dugo zivi; osiguravajuce drustvo se, naime, obavezuje d ace osiguraniku isplacivati fiksni iznos do kraja zivota. Iznos koji se kod rentnog osiguranja isplacuju osiguraniku nazivaju se anuiteti. Zanimljiva je opaska da tipican zivot osiguranja predstavljaju osiguranja u slucaju smrti, dok rentno osiguranje zapravo osiguranje (dugog) zivota. Rentno osiguranje je prakticno oblik penzionog osiguranja.

Zdravstveno osiguranje je posebna vrsta osiguranja lica. U ovom delu udzbenika razmatramo mogucnosti za dobrovoljno zdravstveno osiguranje.Ljudi mozda ne zele d aim mogucnosti za obicne,sistematske preglede, bolnicka i vanbolnicka lecenja, lekove i ostala pomagala zavise samo od obaveznog drzavnog zdrav.osiguranja.Zbog toga oni zele da dobrovoljnim uplatama premija osigur.kompanijama osiguraju posebne usluge zdravstva.Ljudi mogu da se oslone na individualno ili kolektivno dobrovoljno zdrav.osiguranje. Ukoliko pojedinci sami placaju premije za zdrav.osiguranje, onda je rec o individualnom osiguranju.Kolektivno osiguranje postoji kada dobrovoljno penzijsko osiguranje za svoje zaposlene uplacuje poslodavac. Penzijsko osiguranje je jos jedan oblik osiguranja lica. Rec je o osiguranju prihoda za period penzije.Ljudi brinu da li u godinama penzije nece imati dovoljno sredstava za pristojan zivot.Ova briga je sve aktuelnija, posto ljudi zive duze, povecava im se zivotni standard, a tradicionalni concept brige potomstva o roditeljima sve vise se napusta.U opstem slucaju, ljudi mogu na 3 nacina da ostvaruju prihode u starijem dobu. Prvi je drzavna penzija po osnovu obaveznih socijalnih doprinosa koji su uplacivani tokom radnog veka pojedinca.Drugi je odgovarajuce zivotno osiguranje, posto su pojedini oblici zivotnog osiguranja u sustini penziona osiguranja.Treci nacin podrazumeva dobrovoljno penziono osiguranje, koje se ostvaruje uplacivanjem doprinosa u private penzijske fondove. Upravljanje premijom osiguranja Osiguravajuce kompanije pored osnivackog kapitala imaju 2 izvora finansiranja-premije osiguranja i prihod od investiranja na fin.trzistu.Osnovni izvor finansiranja za osig.kompanije jesu premije osiguranja.Prikupljene premije osiguranja osig.kompanije investiraju na fin.trzistu, trudeci se da ostvare prihod koji ce biti dovoljan za isplatu naknade za realizovane osigurane dogadjaje i za profit akcionara.To je drugi izvor sredstava.Ukoliko su prinosi na investirana sredstva nizi od troskova poslovanja, onda osig.drustvo trpi gubitsk. Utvrdjivanje optimalne premije je veoma vazno. To je osetljivo pitanje za osig.kompanije.Premija treba da donese dobitak davaocu osiguranja ali ne sme biti destimulativna za osiguranike.Ukoliko je premija niska, prihodi kompanije ce biti visoki i obrnuto. Prilikom odredjivanja premije osiguranja, osig.kompanije imaju u vidu 2 nezaobilazne pojave na fin.trzistu:1)Moralni hazard-u osiguranju postoji kada osiguranik ima podsticaj da se izlaze riziku vise nego sto bi cinio da nije osiguran.2)Negativna selekcija-postoji zbog toga sto veci podsticaj da se osiguraju imaju osiguranici koji su ugrozeniji i oni kod kojih postoji visoka verovatnoca da ce naknada biti zaista isplacena.Ove 2 pojave su karakteristicne kod ljudi za koje je verovatnoca nastanka osig.dogadjaja veca nego sto je to slucaj za celu populaciju. Nacini za smanjivanje uticaja moralnog hazarda i negativne selekcije:1)osig.kompanije obavljaju proveru ljudi i razvrstavaju ih u manje ili vise razlicitu grupu.2)davalac osiguranja odredjuje premiju rizika na osnovu procene rizika osiguranika, koja se zaracunava na osnovnu premiju.3)osiguravajuce kuce u polisama propisuju restriktivne odredbe koje umanjuju podsticaj osiguranika da se rizicno ponasa.4)osiguravajuce kuce sprovodjenjem istrage rade na sprecavanju prevara, posto se neretko zahteva isplata naknade a da osiguravajuci dogadjaj nije ni nastao.5)postoji mogucnost ponistavanja osiguranja ukoliko se osiguranik previse izlaze riziku.6)odbitak predstavlja fiksni iznos novca za koji se smanjuje naknada prilikom isplate osiguraniku.7)podelom rizika utvrdije se procentualno ucesce osiguranika u troskovima naknade.8)ogranicenjem iznosa osiguranja umanjuje se moralni hazard,

posto osiguranik ne moze da racuna na izuzetno visoke naknade u slucaju nastanka osiguranog dogadjaja. Investiranje osig.kompanija Prilikom investiranja osiguravajuce kompanija treba da tezi likvidnosti i stabilnosti.Oba principa proizilaze iz prirode poslovanja osiguravajucih kompanija.Postoji manje ili vise izrazena neizvesnost u pogledu dinamike odliva sredstava. Zato je izuzetno vazno da se sredstva plasiraju u likvidne instrumente koji ce donositi stabilne prihode.Jedan od rizika kome su izlozene osig.kompanije i penzijski fondovi jeste rizik promene kamatne stope.Trzisna cena obveznica neposredno zavisi od trzisnih kamatnih stopa.Rast trzisnih kamatnih stopa smanjuje cenu obveznica koje osig.kompanije drze u portfoliju.Mogucnost da trzisne kamatne stope osciliraju narusava osnovni princip investiranja osig.drustava-stabilnost dohotka. Regulacija osiguravajucih kompanija Drzava definise razkicite vrste rezervi koje osig.kompanije moraju da imaju.U sustini, rec je o sredstvima za pokrice obaveza osgur.kompanija.Zatim se kontrolise investiciona politika osig.kompanija, cime se neposredno utice na strukturu active kompanija. Uobicajeno se zahteva odredjena vrsta investicija. Ogranicava se izlozenost, tj.ulaganje kompanija u rizicne instrumente, kao sto su akcije.Odredjuju se maksimalne granice za pojedina ulaganja, pri cemu se granice postavljaju relativno, kao procenat rezervi koji moze da se uzlozi u pojedinacne instrumente. Propisuju se i drugi pokazatelji, kao sto su najmanja visina osnovnog kapitala, odrzavanje likvidnosti i solventnosti i drugi.Posebno vaznu ulogu u radu osig.kompanija imaju aktuari, strucnjaci za verovatnocu, statistiku i rizike. Oni imaju zadatak da u osig.drustvima pate, izracunavaju i analiziraju razlicite regulatorne pokazatelje i imaju veliku odgovornost za utvrdjivanje visina premija osiguranja i za investicionu aktivnost osig.kompanija. Osiguranje u Srbiji U Srbiji posluje 26 drustava za osiguranje, pri cemu se osiguranjem bavi 21 drustvo, reosiguranjem 4 drustva, a osiguranjem i reosiguranjem 1 drustvo. 19 kompanija je u vecinskom inostranom vlasnistvu, a 7 u domacem. osig.kompanija se bavi svim vrstama osiguranja, dok su se ostale specijalizovale za pojedine usluge. U osig.drustvima zaposlenost je visoka, u njima radi oko 11000 ljudi. Premija osiguranja po stanovniku u Srbiji iznela je oko 80(vise od 3000evra prosecno u EU, 1500evra u Sloveniji, 430evra u Hrvatskoj). Pored toga sto je u poredjenju sa drugim drzavama to mali iznos, u period 2004-2008 premija se u evrima tek udvostucila. Penzijski fondovi Penzijski fondovi spadaju u grupu nedepozitnih fin.institucija koje do sredstava dolaze putem ugovorne stednje.To su poput osig.kompanija,veliki investitori na fin.trzistima. Penzijski fondovi do sredstava dolaze uplatama doprinosa zaposlenih, poslodavaca i drzavnih organa.Drugi izvor predstavljaju prihodi koje fondovi ostvaruju investiranjem na fin.trzistu. Penzijskim fondovima upravljaju specijalizovane investicione kompanije, osig.kuce, poslovne banke ili investicioni fondovi. Doprinose u dobrovoljne penzijske fondove uplacuju poslodavci ili zaposleni. Oni uplatama postaju clanovi penzijskog fonda. Poslodavac moze da uplacuje doprinose za svoje zaposlene i da im tako

obezbedi prihod za period penzije, ali doprinose moze da uplacuje is am zaposleni ukoliko je spreman da se odrekne dela sadasnjeg dohotka i tako obezbedi sebi privatnu penziju.Visina penzije zavisice prvo od ukupnih doprinosa koji su uplacivani do godina penzije i drugo od investicionog rezultata fonda.Iznos penzije nije unapred poznat. Penzijski fondovi za razliku od osig.kompanija mogu sa vecom izvesnoscu da predvide odlive sredstava. Lakse je uskladiti rocnu strukturu active i passive.Oni nisu izlozeni riziku nelikvidnosti i kamatne stope pa je i politika investiranja drugacija. Regulacija penzijskih fondova Da bi zastitio clanove fonda regulator propisuje kriterijume za ulaganje penzijskih fondova. Rec je o minimalnim i maksimalnim ulaganjima u pojedine fin.instrumente, posmatrano u odnosu na ukupnu aktivu penzisjkog fonda. Cilj regulacije je da se postigne sigurnost i likvidnost ulaganja. Ipak, regulacija je manje stroga nego u slucaju osig.kompanija. To znaci da pen.fondovi mogu slobodnije investiraju-da preuzimaju veci rizik u potrazi za visim prinosom, ali se ta sloboda placa i vecim rizikom za ljude koji ustupaju svoj novac penzijskim fondovima. Penzijski fondovi u Srbiji Dobrovoljni penzijski fondovi pocinju sa radom kasno, tek 2007.godine i krajem 2010.na srpskom fin.trzistu ima ih 9.Broj clanova fonda je 166.000, a prosecan iznos ukupno uplacenih sredstava po korisniku je oko 51.000dinara.INDEX FONDex, kao mera prosecnog prinosa investicija penzionih fondova belezi oscilacije al ii mnogo bolje rezultate od prosecnog kretanja fin.trzista.Penzioni fondovi dele sudbinu osig.drustava-intenzivni razvoj se moze ocekivati sa porastom zivotnog standarda, posto se neobavezna izdvajanja za osiguranje i penziju u Srbiji tretiraju kao luksuz. MEDJUNARODNE FINANSIJE - predstavljaju oblast finansija koja izucava specific ne odnose koji se javljaju izmedju rezidenata razlicitih drzava. Procesi izmedju gradjana, p-a i drzavnih organa iz razlicitih zemalja mogu se okarakterisati kao mikro i makro aspekti medjunarodnih finansija.Mikro medjunarodne finansije proucavaju promene na nivou p-a. Makro medjunarodne finansije analiziraju procese na nivou citave drzave i celokupnog privrednog sistema, kao npr.ukupna zaduzenost zemlje u inostranstvu. Domace obveznice su obveznice koje se emituju u nacionalnoj valuti zemlje emitenta, na domacem trzistu i deminirane u domacem novcu.Za razliku od domaceg trzista, obveznice na medjunarodnom trzistu glase na inostranu valutu. Takve obveznice nazivaju se strane obveznice.To su obveznice koje su prvo emitovane u inostranstvu i drugo denominirane u vakuti drzave u kojoj se emituju.Nekada je potrebno da se obveznice denominiraju u nekoj specificnoj valuti, valuti koja se razlikuje od valute drzave u kojoj se prodaju obveznice. U ovom slucaju, valuta denominacije razlicita je od drzave u kojoj se plasiraju obveznice. Takve obveznice nazivaju se evroobveznice.One se najcesce emituju u vise zemalja istovremeno, sa ciljem da se prodaju obveznice velike vrednosti. Pored emitovanja obveznica na medjunarodnom trzistu, moguce je da se duznicki kapital nabavi i na tradicionalni nacin-uzimanjem medjunarodnih kredita, tj.uzajmljivanjem kod banaka u inostanstvu.Kredit se uzima u stranoj valuti a kamatne stope mogu biti fiksne i varijabilne mada se obicno ugovara promenljiva kamatna stopa.Treci nacin finansiranja u inostranstvu je da se na inostranim berzama emituju akcije.Ukoliko se akcije kotiraju i prodaju na inostranim berzama rec je o evroakcijama.P-a ima interes da kotira akcije na stranoj berzi ukoliko zeli da prevazidje ogranicenja domace berze id a privuce veci broj investitora. One se obicno prodaju na vise inostranih berzi istovremeno.Strane direktne investicije javljaju se u 2 oblika.Prvi je izgradnja potpuno novog poslovnog objekta u

inostranstvu.To su investicije od ledine, kod nas poznate i kao greenfield investicije,tj.investicije od zelenog polja.Drugi oblik stranih direktnih investicija jeste sticanje vlasnicke i uplravljacke kontrole u odredjenom pravnom licu koje vec funkcionise.Takav vid ulaganja naziva se preduzimanje ili akvizicija.Strani investitor ulaze u postojece p-e ili banku sa ciljem da stekne vlasnicku i upravljacku kontrolu.Strane portfolio investicije preduzimaju se sa ciljem ostvarivanja optimalnog odnosa izmedju prinosa i rizika.Investitoru nije interes da kupovinom akcija stekne moc da upravlja i kontrolise p-e u koje investira, kao sto je slucaj kod direktnih investicija. Namera je da se ostvari prinos po osnovu dividend i porasta cena cene akcija ili kamata i porasta cene obveznica. DEVIZNI KURS -predstavlja cenu po kojoj se jedna nacionalna valuta razmenjuje za drugu. Uobicajeno je da se devizni kurs iskazuje preko odgovarajuceg broja jedinica domace valute za jedinicu strane valute.Tako se i u Srbijui na pomen deviznog kursa pomisli koliko vredi jedan evro u dinarima.Ovakav nacin izrazavanja deviznog kursa naziva se direktno notiranje.Kada bi se kurs umesto da kazemo 1 evro je 100 din, iskazivao kao 1 dinar je 0,01 evro, onda bismo devizni kurs izrazavali preko odg.broja jedinica strane valute za jedinicu domace valute. To je indirektno notiranje.Osnovna funkcija deviznog kursa je uspostavljanje veze izmedju cena u zemlji i cena u inostranstvu.Pomocu njega inostrane cene preracunavaju u nacionalnu valutu i domace cene se iskazuju u devizama. Formiranje deviznog kursa Devizni kurs kao i svaka cena zavisi od ponude i traznje. Strana valuta se trazi jer omogucava kupovinu u inostranstvu tj.kupovinu inostrane robe. Npr.traznja za dolarom nasta je na osnovu srpske traznje za americkom robom.Cene americkih proizvoda izrazene sui dolarima id a bi nasi kupci pribavili americke proizvode oni moraju prvo da kupe dolare za dinare.Na taj nacin se javlja traznja za dolarima, a ponuda dinara. Ponuda inostrane valute zavisi od interesovanja stranaca da pribave nasu valutu. Tako ce ponuda dolara zavisiti od americke traznje za srpskom robom i srpskim fin.i nstrumentima. Prodaja proizvoda iz Srbije donosi dolare na srpsko trziste kao is to svako fin.ulaganje Amerikanaca u Srbiju podrazumeva priliv dolara. Ukoliko dodje do inflacije u SAD, americka roba cenovno nekonkurentnija.Kupci iz Srbije ce u manjoj meri da kupuju skuplje americke proizvode i preorijentisace se na domace supstitute, sto ce dovesti do manje traznje za dolarom i do toga da se sve manje dinara daje za jeda dollar.Amerikancima ce relativno jeftinija srpska roba postati atraktivnija, povecace se uvoz iz Srbije sto znaci povecanu ponudu dolara, vecu traznju za dinarima i pad deviznog kursa.Ovaj uticaj promene opsteg nivoa cena na devizni kurs smatra se jednom od najvaznijih teorija u medjunarodnim finansijama. Svaka valuta ima svoju kupovnu snagu, a inflacija smanjuje tu moc.Posto se dalje posmatra uticaj promene kupovne moci novca na devizni kurs, teorija je dobila naziv teorija pariteta kupovne snage. Izracunavanje kursa na osnovu teorije pariteta kupovne snage:K1=Ko*I/I na zvezdicu,Ko-kurs u pocetnom period;K1-kurs u buducem periodu, I-indeks cena u domacoj zemlji i I na zvezdicu-indeks cena u stranoj zemlji.Pored inflacije,na devizni kurs uticu i kamatne stope.Porast kamatne stope u SAD uticace na to da investitori u obe zemlje pretvaraju fondove u dolare kako bi kupili fin.instrumente denominirane u dolarima,da bi ostvarili visi prinos na fin.ulaganja.Krajnji rezultat ce biti porast deviznog kursa. Drzava sa snizenim privrednim rastom privlaci starne invenstitore (koji vise ulazu u realnu i fin.aktivu rastuce privrede), sto povecava traznju za valutom te zemlje. Povecana traznja za valutom rezultuje padom deviznog kursa. Zemlja sa losim privrednim

prenformansama trpe odliv kapitala i dozivljavaju porast deviznog kursa. Ponuda i traznja deviza manifestuje se u platnom bilansu kao priliv i odliv deviza (o tome ce uskoro biti vise reci). Deficit platnog bilansa ukazuje da postoji veca traznja za devizama od ponude deviza i da postoje objektivni razlozi da devizni kurs raste. Ipak, treba imati u vidu da deficit platnog bilansa moze biti posledica razlicitih privrednih kretanja. Deficit moze da nastane u kracem period kada zemlja uvozi opremu i savremenu tehnologiju kako bi unapredila proizvodnu strukturu. U ovom slucaju, izvoz zemlje ce vrlo brzo da postane konkurentan, preduzeca ce zaradjivati na medjunarodnom trzistu i doci ce do povecanog priliva deviza. Visok spoljni dug zemlje nagovestava rast deviznog kursa, posto je u zaduzenoj privredi neophodno da se stimulise izvoz i destimulise uvoz u cilju obezbedjenja veceg deviznog priliva za otplatu anuiteta. Invenstitori teze da poseduju manje rizicnu aktivu. Zato ce visoko rizicne active a samim tim i valute-novac politicki nestabilnih zemalja- bice vise trazeni, a nisko rizicne valute vise trazene. Dolaze do rasta deviznog kurs u nestabilnim drzavama. Ukoliko do porasta deviznog kursa dolazi odlukom monetarne vlasti (CB ili banke) onda se smanjenje vrednosti valute naziva devalvacija, a ako kurs raste na deviznom trzistu onda je rec o depresijaciji. Pad deviznog kursa oznacava porast vrednosti domace valute; ako monetarna vlast odluci da snizi kurs, to je revalvacija, a ako se pad ostvari delovanjem trzisnih snaga, to je apresijacija. Ukoliko dodje do promene deviznog kursa sa nivoa Ko na nivo K1 promena vrednosti nacionalne valute racuna se pomocu formule: (Ko/K1-1)*100. Transakcije na deviznom trzistu Devizno trziste se moze definisati kao svako susretanje ponude i traznje deviza. Devize predstavljaju potrazivanja u stranoj valuti (depoziti, menice, cekovi i sl.) i efektivni strain novac (novcanice i kovani novac). Centralna banka moze da zakonski utvrdi (fiksira) vrednost nacionalne valute i da ne dopusti da se devizni kurs menja na trzistu. Centralna banka u tom slucaju garantuje d ace kupiti ili prodati devize po fiksiranom kursu. Ukoliko centralna banka utvrdjuje devizni kurs, onda je to rezim fiksnog (cvrstog) deviznog kursa. Ukoliko je devizni kurs odredjen na trzistu, onda je to rezim fluktuirajuceg (promenljivog, varijabilnog, plivajuceg) deviznog kursa. U praksi, i u rezimu fluktuitajuceg kursa centralne banke intervenisu na deviznom trzistu. Centralna banka na deviznom trzistu kupuje i prodaje devize, sa ciljem da uticu na visinu deviznog kursa. Centralna banka kupuje stranu valutu kada je devizni kurs, prema njenoj oceni, isuvise nizak. Tada porast traznje za stranom valutom povecava njenu cenu, tj.devizni kurs. Centralna banka prodaje stranu valutu kada je tekuci devizni kurs suvise visok- povecana ponuda strane valute bi trebalo da smanji devizni kurs. Devizno trziste se i van engleskog govornog podrucija cesto naziva FOREX ili samo FX (od foreign exchange, sto znaci strana valuta-deviza). Osnovni devizni poslovi na deviznom trzistu su spot, forvard i svop poslovi. Njima treba dodati i nesto slozenije devizne derivate: opcije i fjucerse. Spot ili promptni devizni poslovi predstavljaju kupoprodaju deviza, pri cemu izvrsavanje poslaisporuka deviza- sledi odmah, odnosno najkasnije dva radna dana od trenutka zakljucenja posla. Forvardi podrazumevaju isporuku deviza na neki buduci datum, ali po deviznom kursu koji je unapred odredjen. Devizni kurs je utvrdjen u trenutku zakljucenja ugovora, ali samo placanje se ne zahteva do dospeca ugovora. Forvard ugovori se cesto nazivaju i terminski ugovori, upravo zbog toga sto glase na neki termin u buducnosti. Osnovni cilj forvarda jeste zastita od rizika promene deviznog kursa. Svop devizni posao cini istovremena promptna kupovna i terminska prodaja deviza ili, obrnuto, promptna prodaja i terminska kupovna deviza.

Preduzece ce promptno kupiti i terminski prodati devize u sledecem slucaju. Preduzece mora da uveze i odmah plati sirovine, nakon cega ce proizvoditi i, konacno, nakon sest meseci izvesti i naplatiti u devizama finalne proizvode. Svop poslom se u ovom slucaju resave problem deviza za placanje uvoza i neutralise se rizik deviznog kursa pri naplati izvoza; promptnom kupovinom deviza obezbedjuju se sredstva za placanje uvoza, a terminskom prodajom buduceg deviznog priliva utvrdjuje se siguran dinarski iznos po osnovu realizovanog izvoznog posla. U sustini isti forvard poslovima, fjucersi predstavljaju ugovore o kupoprodaji deviza na odredjeni datum u buducnosti, po unapred poznatom kursu. Za razliku od forvarda, fjucersi se premecu na berzama, pa su stoga standardizovani ugovori. U forvard ugovorima je prisutna opasnost neizvrsenja obaveze: na dan realizacije posla postoji mogucnost da bilo kupac ili prodavac odustane od kupoprodaje, jer je tekuci kurs na trzistu znatno povoljniji. Devizne opcije su fleksibilnijeod fjucersa. One ne obavezuju kao fjucersi, vec pruzaju mogucnost izbora svom vlasniku. Opcije svome vlasniku daju pravo, bez obaveze, da kupi ili proda odredjeni iznos deviza po unapred utvrdjenom deviznom kursu. Prodavac opcije ima obavezu da ispuni ugovornu obavezu (prodaja ili kupovina deviza) ako to kupac opcije zeli. Kupac opcije placa prodavcu opcije premiju, kao naknadnu za preuzeti rizik promene deviznog kursa. Platni bilans -je statticki obuhvat transakcija koje rezidenti jedne zemlje obavljaju sa rezidentima druge zemlje u odredjenom period (najcesce u jednoj godini). Pruza nam sazet uvid u ekonomske transakcije gradjana, preduzeca, fin.institucija i drzavnih organa sa inostranim subjektima. Platni bilans sastavlja i objavljuje centralna banka. Analiza platnog bilansa Najvaznije je pri tome da se one pravilno razvrstavaju u dva velika dela ili podbilansa platnog bilansa. Prvi je tekuci bilans, a drugi je kapitalni bilans. Kada se utvrdi zbir izmedju stanja u tekucem i kapitalnom bilansu, dobija se odgovarajuci saldo (deficit ili suficit), koji ima svoju kontrastavku (ista vrednost suprotnog predznaka) u trecem velikom podbilansu- sredstvima rezervi. Prethodno izlaganje bice jasnije nakon sto predstavimo uproscenu semu platnog bilansa i detaljnije analiziramo stavke njegovih podbilansa. Kada govorimo o ekonomskim transakcijama sa inostranstvom, prvo se pomisli na izvoz i uvoz. Izvoz i uvoz robe su, prema redosledu, prve transakcije u platnom bilansu i najcesce najvazniji sgment tekuceg bilansa. Izvoz predstavlja predhodnu stavku, a uvoz rashodnu stavku u platnom bilansu. Razlika izmedju ukupnog izvoza i uvoza u drzavi naziva se trgovinski bilans. Ukoliko je izvoz veci od uvoza, onda je trgovinski bilans zemlje u suficitu, a ako je uvoz veci od izvoza onda je trgovinski bilans u deficitu. Trgovinski bilans predstavlja deo sireg podbilansa-tekuceg bilansa. Nakon izvoza i uvoza robe, u platnom bilansu se knjizi izvoz i uvoz usluga. Usluge koje pruzaju rezidenti drzave inostranim rezidentima (turizam, transport, informacione usluge, osiguranje i druge) predstavljaju prihod, dok se koriscenje inostranih usluga od strane nasih rezidenata u platnom bilansu belezi kao rashod . Zbirno posmatrano, trgovinski bilans i razmena usluga sa svetom daju bilans robe i usluga. Dakle, ako posmatramo hijerarhiju platnog bilansa, vidimo da je trgovinski bilans deo bilansa robe ii usluga, a da je bilans robe i usluga dalje deo sireg podbilansa tekuceg bilansa. Nakon robe i usluga, u tekucem bilansu se beleze i transakcije koje se nazivaju dohodak. Misli se, pri tome, na dohotke koje ostvare i transferisu faktori proizvodnje: rad i kapital.

Kada na bilans robe i usluga dodamo saldo stavke dohodak, dobijamo bilans robe, usluge i dohotka. U tekuci bilans svrstava se samo jos jedna vrsta transakcija, koja se zove tekuci transferi. To su jednostrane transakcije, tj.transakcije koje ne zahtevaju protivuslugu. U jednostrani transfer spadaju doznake radnika, a to su transferisane zarade radnika koji su zaposleni u inostranstvu duze od jedne godine. U jednostrane transfere spadaju i pokolni drugih drzava ili pojedinaca. Na primer, kada Japan pokloni Srbiji autobuse, to je tekuci transfer, posto ova transakcija ne zahteva placanje, niti odmah niti u nekom budcem trenutku. Najvaznije transakcije u kapitalnom bilansu su: direktne invensticije, portfolio invensticije i krediti. Saldo kapitalnog bilansa moze biti, kao saldo tekuceg, pozitivan ili negativan. Ako je pozitivan, onda je priliv kapitala (direktnih i portfolio invensticija, kredita) bio veci od odliva kapitala. Kazemo da je prisutan neto priliv kapitala. Ako je saldo negativan, to znaci da je odliv kapitala bio veci od priliva kapitala (to je neto odliv kapitala). Sredstva rezervi obuhvataju transakcije koje je tokom godine, za koju se sastavlja platni bilans, preduzimala monetarna valst (centralna banka) kako bi kompezirala neravnotezu izmedju tekuceg i kapitalnog bilansa. Dakle, kad god postoji nesklad izmedju salda tekuceg i sada kapitalnog bilansa, tj.kada ukupni bilans ima odredjeni saldo, promenice se podbilans sredstva rezervi i to tacno u vrednosti te neravnoteze, samo sa suprotnim predznakom. Finansiranje i prilagodjavanje platnog bilansa U prethodnoj tacki je receno da je platni bilans, racunovodstveno posmatrano, uvek u ravnotezi. To je posledica cinjenice da uvek kada postoji deficit/suficit ukupnog bilansa ( vrednost nakon saldiranja stanja u tekucem i stanja u kapitalnom bilansu), menjaju se sredstva rezervi upravo u iznosu tog deficita/suficita. Iako je u racunovodstvenom smislu platni bilans uvek u ravnotezi, nas najcesce brine ekonomska neravnoteza platnog bilansa. Ona je prisutna kada je tekuci bilans u deficitu. Cesto se kaze i samo da je platni bilans u deficitu, a uvek se pri tome misli da je u deficit njegov tekuci bilans. Tekuci bilans je u deficitu kada su rashodne tekuce stavke vece od predhodnih tekucih stavki. Receno je da je to znak da se u zemlji vise deviza trosi nego sto se zaradjuje. Devize, kao inostrani novac, ne mogu se stvoriti (centralna banka moze da emituje samo nacionalni novac), pa je bitno da deficit u tekucem bilansu bude pokriven suficitom u kapitalnom bilansu. Drugim recima, vazno je da nedostatak deviza iz tekucih transakcija bude pokriven viskom deviza iz kapitalnih transakcija. Tada kazemo da je deficit tekuceg bilansa isfinansiran. Automatski mehanizam prilagodjavanja znaci da se u privredi sami od sebe pokrecu mehanizmi koji eleminisu deficit platnog bilansa. Prilikom uspostavljanja prvog medjunarodnog monetarnog sistema- Zlatnog standard verovalo se da ce automatski mehanzmi prilagodjavanja obezbediti skladan privredni razvoj drzava sveta. U tome se nije uspelo, a zasto je automatski mehanizam prilagodjavanja bio neuspesan videcemo u sledecoj tacki. Danas se platnobilansno uravnotezenje ostvaruje politikom prilagodjavanja platnog bilansa. Iako je korisno da se poznaju procesi koji se automatski pokrecu u privredi, nerealno je ocekivati da ce problem da se rese sami od sebe. Mere ekonomske politike za prilagodjavanje platnog bolansa delimo i tri grupe: rstrektivna politika, devalvacija i devizna kontrola. Sve tri mere imaju za cilj da smanje domacu teaznju id a usklade potrosnju u zemlji sa raspolozivom ponudom domacih proizvoda. Restrektivna monetarna i fiskalna politika imaju za cilj da umanje ukupnu domacu traznju. Iz toga proizilzi da se, prvo, redukuje traznja za uvozom i drugo, da ostane vise proizvoda za izvoz.Pored toga, restriktivna politika deluje dezinflatorno, pa nize cene povecavaju izvoznu konkurentnost i umanjuju atraktivnost uvoznih proizvoda. Povecanje izvoza i smanjenje uvoza popravljaju stanje u trgovinskom i tekucem bilansu.Devalvacija poskupljuje uvoz i cini izvoz isplativijim.Dok restriktivna monetarna politika linearno pogadja cene svih proizvoda, dejstvo devalvacije je selektivno, posto ona neposredno deluje

samo na cene izvoznih i uvoznih proizvoda.Devizna kontrola se retko korsisti u savremenim uslovima, posto spade u administrativne, netrzisne mere.Podrazumeva zabranu ili poskupljivanje uvoza samo odredjenih proizvoda, propisivanje razlicitih deviznih kurseva za razlicite spoljnotrgovinske poslove is l. Platni bilans u Srbiji Finansiranje tekuceg bilansa zaduzivanjem nije ni pozeljan ni odrziv nacin za upravljanje platnim bilansom.I zaista podaci za 2010.godinu pokazuju da priliv kapitala nece biti dovoljan da pokrije deficit tekuceg bilansa. Otuda ce se u 2010.godini smanjiti devizne reserve kojima upravlja NBS. Posto su devizne reserve iscrpive, jasno je da se mora hitno primeniti politika prilagodjavanja platnog bilansa. Zlatni standard Medjunarodni monetarni sistem poznat kao Zlatni standard vazio je od 70-ih godina 19-og veka do prvog svetskog rata.Zlatni standard je bio zasnovan na zlatnom pokricu novca.Centralne banke drzava sveta imale su obavezu da konvertuju novac u zlato i obrnuto.Da bi se obezbedila stabilnost deviznih kurseva,cena zlata u razlicitim drzavama bila je fiksna. Zlato se moglo slobodno izvoziti i uvoziti,a promena zlatnih rezervi u odredjenoj drzavi se neposredno odrzavala na promenu kolicine novca u opticaju:odliv zlata znacio je manju novcanu masu, a priliv zlata vise nacionalnog novca.Posto je novac imao zlatno pokrice nije bilo tesko utvrditi devizne kurseve izmedju valuta razlicitih zemalja.Bilo je dovoljno da se uporede kovnicke stope valuta,tj.sadrzaj zlata u pojedinim valutama.Kovnicka stopa je naime odrzavala kolicinu zlata koja se mogla dobiti za jedinicu svake valute.Ako je npr.cena grama zlata u SAD bila 4 dolara, a u Velikoj Britaniji 2 funte, onda je kurs izmedju dolara i funte iznosio:1 funta=2 dolara. Bretonvudski monetarni sistem Pri kraju drugog svetskog rata rodila se zelja drzava sveta da ponovo urade medjunarodna placanja, kretanja kapitala i devizne kurseve. Zato su u Breton Vudsu(SAD) u julu 1944.godine, predstavnici 44 zemlje razmatrali na koji nacin da postave temelje novog medjunarodnog monetarnog sistema. Posto su iskustva zlatnog standarda bila sveza, odluceno je da se ovaj put formira posebna institucija koja ce voditi racuna o funkcionisanju medjunarodnog monetarnog sistema.Zato je u Breton Vudsu osnovan medjunarodni monetarni fond(MMF), a princip njegovog funkcionisanja odredili su karakteristike Bretonvudskog monetarnog sistema. Bretonvudski sistem je imao islicnosti i razlike u odnosu na zlatni standard. Kao u zlatnom standardu, zelja je bila da devizni kursevi budu stabilni.Zato je usvojen sistem fiksnih kurseva. Svaka drzava clanica je morala da utvrdi zvanicni devizni kurs svoje valute u odnosu na dollar id a se obaveze da oscilacije deviznog kursa na trzistu nece biti vece od 1% od tog pariteta. Da bi se obezbedilo funkcionisanje sistema, bilo je predvidjeno da SAD otkupljuju i prodaju zlato za dolare na zahtev inostranih centralnih banaka, i to po fiksnoj i trajnoj nepromenljivoj ceni od 35 dolara za finu uncu zlata.Namera je bila da se pokaze snaga dolara, cime bi se sacuvala zainteresovanost drzava da odrzavaju fiksne kurseve u odnosu na dolare, sto je bio preduslov stabilnosti kurseva i temelj Bretonvudskog sistema.Bretonvudski monetarni sistem je nazvan zlatno-devizni ili zlatno-dolarski sistem. Koje su prednosti fiksnoh a koje fluktuirajuceg kursnog rezima? Smatra se da flukruirajuci kurs olaksava eksterno prilagodjavanje i omogucava autonomiju ekonomske politike. U rezimu fluktuirajuceg kursa, devizni kurs ce da raste do nivoa, na kome se uravnotezuje platni bilans. U rezimu fiksnog kurs nema ove slobode u vodjenju ekonomske

politike, ni devizni kurs nema ulogu u prilagodjavanju, posto je nepromenljiv. Pobornici fiksnog kursa ukazuju na to da oscilacije deviznog kursa u rezimu fluktuirajuceg kursa donose preveliku neizvesnost i nestabilnost. Fiksni kurs obezbedjuje pouzdane kalkulacije u poslovanju. Fiksni kurs takodje sprecava da fluktuirajuci kurs i posledicne depresijacije valute, podsticu inflacije. Savremene licne finansije Licne(personalne) finansije postaju sve vaznija oblast finansija. Njome se zaokruzuje svet finansija, koji zapocinje makro disciplinama (monetarne javne finansije) i nastavlja se mezo i mikro disciplinama(bankarstvo, osiguranje, poslovne finansije). Licne finansije ne podrazumevaju analizu potpuno novih pojava, pojmova i mehanizama u svetu finansija. One se prevashodno bave primenom znanja iz drugih oblasti finansija za potrebe coveka i njegove porodice. U buducnosti ce vece znanje i inicijativa biti vazna za uspesno upravljanje licnim finansijama. Licne ili personalne finansije se kao oblast finansije dinamicno razvijaju. Licne finansije proucavaju principe i metode za uspesno upravljanje finansijama pojedinca i porodice. Svako treba da postigne finansijsku nezavisnost i sigurnost tokom svog radnog veka i treba da ustedi dovoljno sredstava za fin.sigurnost u godinama penzije. U poslednjih 20-ak godina ljudima je sve teze da ostvare ove ciljeve. Drzava prepusta trzistu sve vise oblasti drustva, pa pojedincu ostaje briga za fin.stabilnost i sigurnost. Karakteristike savremenih licnih finansija: u svetu se ova oblast finansija razvija zahvaljujuci izuzetnim mogucnostima koje ljudi imaju za fin.analizu i odlucivanje. Postoje razni Internet fin.servisi, racunarski programi iz obalsti finansija, specijalizovane fin.emisije i TV programi, novine, casopisi i knjige. Pristup fin.trzistu nikada nije bio laksi, a posredovanje i saveti banaka, fin.investitiora i konsultanata nikad dostupniji. Ipak, obilje informacija moze da olaksa, al ii da oteza donosenje ispravne odluke, jer nije lako razgraniciti sta je tacno, a sta netacno. Licno finansiranje 1.Bankarski krediti-kredit je novcani iznos koji banka daje klijentu uz placanje naknade-kamate, kao cene koriscenja tih sredstava.Pri zaduzivanju kod banaka treba imati u vidu prvo kamatnu stopu,tj.trosak kredita.Za razliku od nominalne kamatne stope, koju banke cesto isticu u prvi plan, efektivna kamatna stopa odrzava stvarnu cenu kredita. Efektivna kamatna stopa pored nominalne kamatne stope ukljucuje i dodatne troskove(razlicite naknade i proviziju) koje klijent placa banci prilikom odobravanja kredita. U mnogim manje raqzvijenim drzavama, pa i u Srbiji, banke odobravaju kredite sa valutnom klauzulom.To znaci da klijenti placaju mesecne rate kredita u nacionalnoj valuti, ali se taj iznos prilagodjava u zavisnosti od promene deviznog kursa.Fakticki, krediti sa valutnom klauzulom mogu se izjednaciti sa kreditima u stranoj valuti.Refinansiranje kredita podrazumeva zamenu postojeceg duga novim kreditom.Novi kredit je za klijenta povoljniji, posto obicno nosi nizu kamatnu stopu, pa duznik zeli da iskoristi tu prednost i svoj dug otplacuje po nizim troskovima. Refinansiranje moze da znaci i da se novi kredit placa na duzi period, pa podsecamo da u tom slucaju mesecna rata jeste niza, ali je ukupni trosak kredita veci.Prilikom refinansiranja kredita treba imati u vidu da opasni process nosi odredjene fiksne troskove, koji mogu biti toliko visoki da se refinansiranje ne isplati. 2.Platne kartice-banke izdaju klijentima platne kartice, koje sluze za bezgotovinsko placanje, podizanje gotovine sa bankomata i koriscenje kredita. Gotovo uvek uslov za dobijanje platne kartice je da klijent prima platu na tekuci racun kod banke koja izdaje kartice. Takodje, obicno se za dobijanje i koriscenje kartica godisnje placa odredjena clanarina. Postoje dve vrste kartica:debitne i

kreditne.Debitnim karticama obavljaju se prve dve od navedenih funkcija kartica:placanje i podizanje gotovine.Kreditne kartice se mogu koristiti za sve funkcije, od placanja preko podizanja gotovine do kreditiranja.Debitne kartice pruzaju pogodnost placanja u trgovinama koje imaju tzv.POS terminal(uredjaj za provlacenje kartica).Nakon sto se kartica provuce kroz POS terminal potrebno je da kupcu potpies racun ili ukuca licni identifikacioni broj (PIN ili LIB) cime se povtrdjuje transakcija.Novac se skida sa tekuceg racuna klijenta u korist trgovca, pri cemu banka zaracunava proviziju koja se odbija od prihoda trgovca. Debitne kartice olaksavaju kupovinu, posto kupci ne moraju da raspolazu gotovinom u svakom trenutku.Debitne kartice najcesce omogucavaju koriscenje dozvoljenog minusa (u visini mesecnih prihoda), tj.placanje i iznad sredstava na racunu klijenta kod banke. Kreditne kartice mogu da posluze i za podizanje novca, ali je ova usluga skuplja i nepovoljnija za klijenta u poredjenju sa debitnim karticama(zaracunava se veca provizija). Kreditnom karticom se, kao i debitnom, placa na POS terminal u trgovini. Za razliku od debitne kartice, kod koje se celokupan iznos odmah skida sa racuna klijenta, placanje kreditnom karticom umanjuje samo deo ukupnog iznosa sa racuna klijenta. Osnovna funkcija ove kartice jeste u stvari kupovina na kredit. Finansijski lizing *podrazumeva da predmet lizinga ostaje u vlasnistvu davaoca lizinga do isteka ugovora o lizingu i tek tada primalac lizinga postaje vlasnik. Prethodna odredba znaci da se u slucaju da ne moze da placa mesecne rate, primalac lizing obavecuje da vrati predmet lizinga. Kada je u pitanju kredit, klijent ne moze da vrati predmet za koji je kredit odobren, vec se pokrece slozenija procedura bankarske naplate duga koja moze da rezultuje i licnim bankrotstvom. Prednosti lizinga nad kreditom mogu biti i te da su troskovi lizinga(kamatna stopa) cesto nizi, procedura jednostavnija, a cesto se, uz predmet lizinga (npr.automobil), ugovaraju usluge osiguranja, odrzavanja, servisiranja, zamene delova. Licno invenstiranje Stednja Tradicionalna mogucnost za plasma novca gradjana jeste stednja u banci. Stedeti se moze u nacionalnoj valuti (u dinarima) ili u stranoj valuti. Dalje, stednja moze biti po vidjenju ili orocena. U ovom slucaju, potrebno je analizirati kamatne stope (na depozite u domacoj ili stranoj valuti) za razlicite rocnosti. Najnize su kamatne stope na depozite po vidjenju. Cinjenicu da celokupni iznos polozenog depozita moze da podigne u svakom trenutku, klijent placa prihvatanjem niske kamatne stope,tj.male zarade.Sto je period orocenja duzi,kamatna stopa je veca.Klijent se na duzi rok odrice novca, banka moze da plasira prikupljeni deposit na duzi rok, pa je i nagrada za deponenta,tj.pasivna kamatna stopa, veca. Orocena sredstva se takodje mogu podici u svakom trenutku, ali se s najcesce ostaje bez kamate.Postoje brojne promotivne aktivnosti banaka kojima one zele da privuku nove stedise. Npr.,u tzv.nedelji stednje, banke nude vise kamatne stope,postoje ponude za stednju za decu, stednju za koje se kamata isplacuje unapred, stednju za koju se kamata uvecava iz godine u godinu i sl. Investiranje u HoV Prednost stednje u banci je sto deponenti unapred znaju sa kolikim(sigurnim) prinosom mogu da racunaju.Ljudi ipak mogu da ocekuju vise prinose od bankarskih kamatnih stopa.Desetak procenata

zarade u dinarima za orocena sredstva na jednu godinu,koliko u jesen 2010.nude banke u Srbiji, moze da izgleda kao nedovoljno visok prinos.Investiranjem u duznicke HoV ostvaruje se kao u slucaju kredita, prinos u vidu kamate. Ako je kamatna stopa fiksna, onda ce i prinos biti unapred poznat.U meri u kojoj je emitent duznicke hartije rizican,u toj meri ce kamatna stopa biti veca.Investiranje u duznicke hartije sa varijabilnom stopom koriguje prinos investitora u skladu sa promenom odabrane referentne kamatne stope. Investiranje u akcije investitor se upusta u veci rizik.On ne moze da zna da l ice prihodovati dividend id a l ice ostvariti kapitalni dobitak po osnovu porasta cene akcije.Zato je vazno da poznaje principe portfolio odlucivanja.Prvi je diversifikacija portfolija.Ma koliko bio siguran u akcije jednog p-a, previse je rizicno celokupnu investiciju vezati za performance jedne hartije.Potrebno je ulagati u vise hartija.Zato je vazno da se analiziraju emitenti akcija i da se nadje odgovor na pitanje u kojoj meri se moze ocekivati uspesno poslovanje i porast cena akcija odredjenog emitenta.Fundamentalna analiza treba da odgovori na pitanje da li je HoV koja se razmatra za kupovinu ili prodaju precenjena ili potcenjena.Potrebno je da se utvrdi da li je cena HoV niza ili visa od njene realne, fundamentalne vrednosti.Ako je niza, onda je akcija potcenjena, a ako je vise, onda je akcija precenjena. Da bise ovo utvrdilo, postojer 2 grupe metoda.U prvoj grupi se koriste metode utvrdjivanja fundamentalne vrednosti HoV.Moze se koristiti metod diskontovanja ocekivanih buducih tokova gotovine. Druga grupa metoda podrazumeva podrobnu analizu fin.izvestaja(pre svih, bilansa stanja i bilansa uspeha).Specificne strategije investiranja su zasnovane na nekim posebnim karakteristikama hartija i emitenata koje investitori uocavaju.Najpoznatija je odabir hartija na osnovu R/E racija(odnos cene i zarade po akciji)-ukoliko je racio nizak onda bi cene akcija trebalo da rastu pa ce ih investitori ukljucivati u portfolio.Poznato je razlikovanje investicija na vrednosno investiranje i rastom orijentisano investiranje.Investitori koji su okrenuti ka rastu analiziraju tekuce i buduce poslovanje p-a, a investitori orijentisani ka vrednosti vise se bave aktuelnom cenom akcije. Investiranje u investicione fondove Individualni invenstitori nemaju vremena, novca, znanja da prouce detaljno sve raspolozive hartije na trzistu. Investicioni fondovi, zahvaljujuci strucnoj analizi i fin.kapacitetima za ulaganje, mogu da uloze i diversifikovan i pazljivo odabran portfolio. Najizrazenija diversifikacija portfolija moze se ostvariti indeksiranjem strategijom odabira hov sa ciljem pracenja (replikacije) odredjenog referentnog berzanskog indeksa. Jednostavnije receno, indeksacijom se pravi portfolio koji je priblizno jednak portfoliju sastavljenom od svih raspolozivih akcija na berzi. Investicioni fondovi mogu u prospektu da kao strategiju navedu upravo replikaciju trzista, pa bi onda i uspeh njihovog portfolija bio meren stepenom podudaranja rezultata investicionog fonda i berzanskog indeksa. Invenstiranje u nekretnine -(stambene objekte) zahteva vece iznose novca. Istorijske serije cena nekretnina pokazuju da je ovaj vid investiranje isplativ, posto cene nekretnina kontinuirano rastu. Zahvaljujuci razlici izmedju trzisne i nabavne cene investitor ostvaruje kapitalni dobitak. Ako uz to, investitor moze da izdaje (rentira) kupljenu nekretninu id a naplacuje zakupninu, onda ce imati redovni mesecni prihod. Bice na dobitku i po osnovu porasta cene nekretnine i po osnovu mesecne zarade. Ukoliko je zakupnina veca od mesecne rate kredita, onda je cak opravdano da se nekretnina kupi iz stambenog kredita.

Planiranje licnih finansija Oporezivanje Oporezuje se prakticno svaka vrsta dohotka: zarade iz radnog odnosa, prihodi od poljoprivrede, prihodi od samostalne delatnosti, prihodi od autorskih prava, kapitala, od nepokretnosti, kapitalni dobici i drugi prihodi (od zakupnine, igara na srecu). Poreske stope na ove kategorije dohotka su razlicite i cesto se menjaju. Porezi se razlicito i obracunavaju i placaju. Porez na zarade automatski pri isplati zarada obracunava i po dobitku od bruto zarade zaposlenog, placa sluzba za racunovodstvo u preduzecu zaposlenog, tako da pojedinac nije u obavezi da placa porez. Kod ostalih poreza postoji obaveza prijave poreza. Potrebno je pratiti zakonska resenja u vezi sa dozvoljenim odbicima od oporezivog dohotka gradjana. To je iznos za koji je zakonski dopusteno umanjiti poresku osnovicu. Ako su to npr., kamate koje se placaju za kupljenu nekretninu, onda je jasno da se povecava interes pojedinca da kupuje nekretninu na kredit, jer ce na taj nacin moci da umanji poresku osnovicu i poresku obavezu. Ova odredba moze da bude vazna za supruznike, posto je isplativije da vlasnik nekretnine kupljene na kredit bude supruznik koji ostvaruje veca primanja. Osiguranje Pre potpisivanja ugovora o osiguranju osiguranik mora biti informisan o vrsti i uslovima osiguranja.Vazno je upoznati se sa pravima i obavezama koje proizilaze iz ugovora.Opste uslove osiguranja donosi osiguravac i njima je odredjen sadrzaj buducih ugovora za svako pojedinacno osiguranje. O posebnim uslovima osiguranja mogu se dodatno sporazumeti osiguranik i osiguravac.O osiguranoj sumi moze se pregovarati. Osiguranik treba pazljivo da analizira odredbe ugovora:za koji period je predvidjeno osiguranje(kada pocinje i kada se zavrsava), do koje sume ce troskovi osiguranog dogadjaja(npr.lecenja)biti nadoknadjeni, da li i u kojoj meri osiguranik ucestvuje u troskovima osiguranog dogadjaja, koji je nacin prijave osiguranog dogadjaja, pod kojim uslovima obaveza osiguranja ne vazi is l.Sve prethodno je potrebno jer se u praksi desava da osiguranik ostane bez pripadajuce naknade zbog formalnih povreda ugovora, cesto nebitnih iz njegovog ugla.Prilikom formulisanja plana i sprovodjenja programa osiguranja, potrebno je da se prvo utvrdi cilj osiguranja. Cilj moze biti da se spreci redukovanje prihoda usled bolesti, povrede na radu, smrti, gubitka posla, gubitka imovine ili doma. Logicno u zavisnosti od rizika,tj.uticaja prethodnih kategorija, birace se i vrsta osiguranja. Pri tome, ciljeve i planove osiguranja treba revidirati tokom zivota, posto nece u svim fazama zivota biti svi njegovi elementi na udaru istog rizika. Nakon odabira osiguranja preostaje da se utvrdi optimalna strategija. Planiranje penzije Cinjenice da se sve duze i zdravije zivi govore u prilogu ranom planiranju penzije. Period u kome se prima penzija moze trajati i vise od trideset godina. Zato je vazno da se taj period obezbedi prihod koji ce omoguciti bar pristojan zivot. A to cesto nije moguce samo nap o osnovu drzavne penzije. Zbog toga mnogi ljudi rade i sticu dodatne prihode i nakon odlaska u penziju. Druga mogucnost je da se, pored drzavne penzije, obezbedi dodatna penzija, ulaganjem u dobrovoljni penzijski fond. Veoma je vazno da se pazljivo procita prospect fonda, jer se time mogu saznati sve vazne informacije o penzijskom fondu, kao sto su investiciona strategija i naknade koje fond naplacuje. Najveca naknada koju penzijski fond moze naplatiti u Srbiji iznosi 3% vrednosti uplate. Penzijski fond ostvaruje prinos

na osnovu investiranja prikupljenih sredstava. Prikupljena sredstva se investiraju u najkvalitetnije hov sa ciljem ostvarivanja prinosa, uz minimiziranje rizika ulaganja. Visina prinosa nije zagarantovana, posto i cene najkvalitetnijih hartija mogu da opadaju na fin.trzistu. Vazno je da se zbog toga fond pazljivo izabere.