KWIGA

SVESKA 2/2006.

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK /2

Autopoetika: Miodrag Pavlovi, Nastanak i nestanak pesme. Autopoetiki zapisi 7 / Studije i lanci: Mr Saa Radoji, Da li je pesnik Davorja hrianski pesnik? 19 / Dr Goran Maksimovi, Putopisna Makedonija Spire Kalika i Branislava Nuia 33 / Dr Jelena Novakovi, Andrievi kwievnokritiki sudovi o francuskim piscima 51 / Mr Predrag Petrovi, Roman pripoveda o sebi (Qudi govore Rastka Petrovia) 63 / Dr Jovan Deli, Jedanaest kqunih rijei razlikovawa. O izuzetnosti Vladana Desnice u svom vremenu 89 / Dr Renate Lahman, Faktografija i tanatografija u Grobnici za Borisa Davidovia, Psalmu 44 i Peaniku Danila Kia 99 / Dr Davor Beganovi, Jugoslavenska varijanta staqinizma: Goli otok i Goli ivot 115 / Dr Vladislava Gordi Petkovi, Glasovi obeane zemqe: Put u Birobixan Judite algo 139 / Mr Marko udi, Posledwa faza Kiovog tumaewa maarske lirike: susret sa poezijom era Petrija 145 / Mr Slavko Stanoji, O pristupu diskursu proznog dela 155 / Istraivawa: Dr Miodrag Loma, Slika Hrista u Helderlinovom pesnitvu 161 / Dr Biqana Dojinovi-Nei, Pripovedni postupci u romanima Xona Apdajka 171 / Dr Davor Beganovi, O kulturalnom pamewu u djelu Danila Kia 187 / Dr Slobodan Pavlovi, Sintaksike odlike starosrpske poslovnopravne pismenosti (teorijsko-metodoloki pristup) 201 / Prilozi i graa: Dr eqko uri, (Branko) i Zmaj futuristi 207 / Ocene i prikazi: Dr Marija Kleut, Laza Kosti, Prepiska 231 / Dr Stania Tutwevi, Poetika Sime Pandurovia 232 / Mr Nenad Nikoli, Potpuna slika srpske pripovetke 235 / Dr Gorana Raievi, Intuitivne slike Miodraga Pavlovia 242 / Mr Lidija Mustedanagi, Istraivawe Kia: istraga kao poetiko naelo 245 / Aleksandar Stevi, Ideologija, poetika i koherentnost 250 / Dr Gorana Raievi, Izazovi suoavawa 253 / In memoriam: Dr Dalibor Soldati, Prof. dr Qiqana Pavlovi-Samurovi (19352006) 257 / Uputstvo za pripremu rukopisa za tampu 261

MS

YU ISSN 0543-1220 | UDK 82 (05)

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK Pokrenut 1953.

Glavni urednici Akademik MLADEN LESKOVAC (19531978) Dr DRAGIA IVKOVI (19791994) Dr TOMISLAV BEKI (19951998) Dr JOVAN DELI (1999 )

YU ISSN 0543-1220 | UDC 82(05)

Ureivaki odbor Dr TOMISLAV BEKI, dr JOVAN DELI, dr BOJAN OREVI, dr MARIJA KLEUT, dr SLOBODAN PAVLOVI, dr NOVICA PETKOVI, dr IVO TARTAQA, dr ROBERT HODEL

Glavni i odgovorni urednik Dr JOVAN DELI

KWIGA PEDESET ETVRTA (2006), SVESKA 2

SADRAJ
Autopoetika Miodrag Pavlovi, Nastanak i nestanak pesme. Autopoetiki zapisi Studije i lanci Mr Saa Radoji, Da li je pesnik Davorja hrianski pesnik? . . . . Dr Goran Maksimovi, Putopisna Makedonija Spire Kalika i Branislava Nuia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Jelena Novakovi, Andrievi kwievnokritiki sudovi o francuskim piscima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mr Predrag Petrovi, Roman pripoveda o sebi (Qudi govore Rastka Petrovia) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Jovan Deli, Jedanaest kqunih rijei razlikovawa. O izuzetnosti Vladana Desnice u svom vremenu . . . . . . . . . . . . . . Dr Renate Lahman, Faktografija i tanatografija u Grobnici za Borisa Davidovia, Psalmu 44 i Peaniku Danila Kia . . . . . . . Dr Davor Beganovi, Jugoslavenska varijanta staqinizma: Goli otok i Goli ivot . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Vladislava Gordi Petkovi, Glasovi obeane zemqe: Put u Birobixan Judite algo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mr Marko udi, Posledwa faza Kiovog tumaewa maarske lirike: susret sa poezijom era Petrija . . . . . . . . . . . . . . . Mr Slavko Stanoji, O pristupu diskursu proznog dela . . . . . . . Istraivawa Dr Miodrag Loma, Slika Hrista u Helderlinovom pesnitvu . . . . . Dr Biqana Dojinovi-Nei, Pripovedni postupci u romanima Xona Apdajka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dr Davor Beganovi, O kulturalnom pamewu u djelu Danila Kia . . . Dr Slobodan Pavlovi, Sintaksike odlike starosrpske poslovnopravne pismenosti (teorijsko-metodoloki pristup) . . . . . . . . . . Prilozi i graa Dr eqko uri, (Branko) i Zmaj futuristi . . . . . . . . . . . 207 161 171 187 201 19 33 51 63 89 99 115 139 145 155 . 7

Ocene i prikazi Dr Marija Kleut, Laza Kosti, Prepiska . . . . . . . . . . Dr Stania Tutwevi, Poetika Sime Pandurovia . . . . . . . Mr Nenad Nikoli, Potpuna slika srpske pripovetke . . . . . . Dr Gorana Raievi, Intuitivne slike Miodraga Pavlovia . . . Mr Lidija Mustedanagi, Istraivawe Kia: istraga kao poetiko elo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Aleksandar Stevi, Ideologija, poetika i koherentnost . . . . . Dr Gorana Raievi, Izazovi suoavawa . . . . . . . . . . . . In memoriam Dr Dalibor Soldati, Prof. dr Qiqana Pavlovi-Samurovi (19352006) Uputstvo za pripremu rukopisa za tampu . . . . . . . . . . . . . 257 261 . . . . . . . . na. . . . . . 231 232 235 242 245 250 253

Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik izlazi triput godiwe, u tri sveske, koje ine jednu kwigu. Redakcija 2. sv. kwige Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik zakquena je 16. oktobra 2006. tampawe zavreno decembra 2006. Izdaje Matica srpska, Novi Sad www.maticasrpska.org.yu e-mail: zmskj@maticasrpska.org.yu Struni saradnik Odeqewa: Julkica uki Sekretar Urednitva: Slobodan Pavlovi Lektor i korektor: Vera Vasili Tehniki urednik: Vukica Tucakov Slova za korice izradio: Dragan Viekruna Kompjuterski slog Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad tampawe ovog Zbornika omoguilo je Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije

tampa: IDEAL, Novi Sad

AUTOPOETIKA
UDC 821.163.41-14.09 Pavlovi

NASTANAK I NESTANAK PESME Autopoetiki zapisi Miodrag Pavlovi

Sreni su oni koji nalaze da nam istinu o naem duevnom ivotu nudi psihologija, odnosno wena primewena, leilina varijanta: psihijatrija. Sreni su oni koji veruju da o drutvenom biu ovekovom najvie i najboqe govori istorijska nauka ili u primewenom obliku: nauka o drutvu i wena delatna komponenta: politika. Blaeni su oni koji istine o duhovnom biu ovekovom vide kodifikovane u dogmama postojeih religioznih predawa i verskih organizacija. U mom duevnom i umnom razvoju, od ranog detiwstva nadaqe, izostale su mogue fiksacije za odreene sisteme objawavawa, duevnog otkrivawa, ili spasonosnih politikih programa. Ali rano su se javili doivqaji kojima je bila potrebna artikulacija u jeziku, u obredu, u grupnim drutvenim delovawima. Ti rani ili neto pozniji doivqaji imali su teinu sudbinske nereivosti, bili su tajna koja nas pritiska, a da ne ometa umni i duevni razvoj. Naprotiv, rekao bih, to su due te tri tajne bile nereive, to je sa vie elana mogao da traje umni i duevni razvoj, utoliko je osnovna ivotna briga mogla biti delotvornija. Rano sam ugledao tajnu nebeske visine; znao sam da je ona mawe ili vie nereiva. uvao sam to rano u detiwstvu ugledano nebo uvao sam u rezervi. Dovodio sam ga povremeno u vezu sa vizijama to su mogle da poslue kao objawewe dalekih realnosti ili kao slutwa sutine koju su vizije mogle u sebi poneti. Otkrie drutvene uslovqenosti naeg bia javilo se takoe rano, preko mree qudskih zavisnosti u porodinom ivotu, zatim u postojawu kolskih okvira qudske meuzavisnosti. Tu je svakako spadalo i iskuavawe ivota u gradskoj etvrti, sagledawe zagonetnih panorama pojedinih ulica. Najzad i neobini impulsi javqali su se iz nae unutrawosti i navodili su svakoga da upravi svoj pogled ka duevnim pokretima kojima se najee nije moglo vladati. esto je qudska brutalnost bila najopipqiviji dokaz da nosimo u sebi tajanstvo due. Ali gledajui unutra, u sebe same, uglavnom nismo mogli videti drugo do li slike koje nismo prizivali,

8 rei pozajmqene odnekud spoqa, i najzad posvemawu prazninu kao dokaz da sami sebi najlake izmiemo, umesto da sebi budemo najpouzdaniji svedoci i najvri jemci. Od malih nogu ini mi se da sam bio svestan da li nebo lebdi ili hodi nada mnom. Opasnost da naiem na neki ponor, da se nadnesem nad provaliju, ukazivala mi se kasnije, povremeno. Morska dubina je bila najdvosmisleniji od svih ponora: zatvorena svojom nesagledivou, otvorena mogunou da u wu potonemo do potpunog nepovrata, bez ikakvog obeawa o iskupqewu, morska dubina je bila prava suprotnost nebu, gotovo monija od wega i kao svaka prava sablazan, isto toliko lepa kao i nebo samo. Ali ja lepotu morske dubine, pa ni puine same, nisam voleo. Izlagao sam se wenom pogledu, ali nisam udeo da se otisnem preko morske povrine u Odisejeva preduzea. Ako sam iskren prema sebi, onda treba da kaem da sam voleo ravnice, bregove i planine. Tu se mogao naslutiti beskraj i bez primamqivih ari plovidbe po moru. Planina je bila obeawe velikih i dalekih vidika i zalog istih vazdunih sfera to su vodile ka mitskom, ili optikom eteru. U eterinosti su se saimala zraewa razliitih elemenata, u woj zaiwala se mogunost jednog drugog opredeqewa. Ako nisam u sebi otkrivao pravu equ da prihvatim jezik zakonodavca ili politiara, ako u zbirci mojih religijskih kwiga nema Dogmatike, ako nisam smatrao da se psihika kompleksnost moe stornirati doktrinama dubinske psihologije, poverovao sam da me najblie jezgru istine dovodi ona vrsta delatnosti koja u sebi spaja najveu moguu koliinu heterogenih partikula, ono to je u najveoj qudskoj meri sposobno da skupi u sebe i iskae svojim oblikom kompleksnost relacija koje je qudski um-duh sposoban da shvati, sazna. To su tvorevine u kojima se ukrtaju istovremeno razliite verzije smisla, moda uvek u osnovi istog. Umetniki oblik me je oslobaao metodske zavisnosti kojom nas okruuju mogunosti istog uma. Umetnik i wegovo delo ne saznaju: oni su ve saznali. Oni su saznali da je ovekova pozvanost ne u saznavawu predmeta, nego u nainu kako da se elementi stvarnosti dovedu u meusobnu smislenu vezu, u sliku koja e najvie liiti na poriv, pogon ivota u ijoj se matici ovek naao, da sagradi tvorevinu najvee mogue kompleksnosti: umetniko delo. Tako nastaje pesma. Tako i opstaje pesma. * * *

Moje putovawe ka poeziji ini se zapoelo je rano, po nekoj potrebi za jezikom formom. Na koje sve naine jezik u nama zahteva svoja prava na otelovqewe u naraciji, lirskim sazvujima, dramskim peripetijama, nije sasvim dostupno objawewu. Jezika se u svakom sluaju nismo mogli odrei. Ali prvo i glavno odricawe je bilo odricawe prava da neko govori u nae ime. Svaki pesnik govori jezikom koji je opta svojina, ali on odrie pravo da neko govori u wegovo ime. Nema potrebe da se jedna pesma javi ako ona nije jedinstvena. Pesnik mora imati uverewe da to to on kae ne bi rekao neko drugi. Ni jedan lekar, ni

9 jedan politiar, ni jedan zastupnik veroispovesti ne govori ono sa ime pesnik zapoiwe svoju novu pesmu. Pesnik je vrsto usaen u matricu svog jezika, u ivot zajednice kojoj pripada, u psihiku supstancu koja takoe nije samo wegova. Ali negacija prvobitnih zavisnosti jezike i psiholoke jeste inicijalna snaga u stvarawu umetnikog dela. * * *

Niko ne moe govoriti u moje ime, podrazumeva pesnik dok sastavqa i izrie svoju pesmu. Ali ako naelo jedinstvenosti zastupa vie pesnika, onda postaje horska pesma. Horska pesma donosi zvuk trijumfa koji nije svojstven prvom pesnikom stvaralakom impulsu. Nalazimo se na pragu jedne nadmoi u izricawu koja preti monumentalnom nepokretnou. Iz horske pesme nazire se i uje topot prvih jahaa Apokalipse. Vrednosni nivo pesnikog iskaza se mewa, u prvobitnu prozodiju uplie se novo slogomerje koje lako moe da se pretvori u slogomerje posmrtnog mara. Zavrni akordi su glasni kao tresak: rui se kua, planina pokazuje svoju utrobu, iz pustiwskog peska izniu glave sa kojima nema dogovora. Na nama ostaje da verujemo: ako smo se udaqili od poetka pesme", nismo se pribliili wenom zavretku. Pesnika slika se sastoji od samih iznenaewa. Pesmu ne moe niko da preduhitri. Moda je cela istina za kojom pesnik udi toliko, koliko i duhovni uiteq, ba u usredsreenosti kroz koju se stie do onoga emu smo teili na poetku i onoga to smo hteli da izbegnemo na kraju. Ako se poezija na poetku uzdala u odricawe, ako je na kraju doekala poricawe, ne znai da nije obavila svoj glavni posao: izricawe. * * *

U seawu mi je ostalo da su prve pesme nastajale u potpunoj anonimnosti: u polumraku, pred spavawe, pisao sam po papiru koji je visio na zidu, ne znajui za koga piem. Da li je neko stajao iza mene? Preda mnom, po svoj prilici, nije bilo nikoga. Ali sam oseao potrebu za osvedoavawem, za opipavawem stvarnosti iz blizine; trebalo je da ponovo dotaknem ranu koju sam ve nosio. Nisam li bio slian nevernom Tomi, koji je hteo da dotakne ranu svoga Uiteqa? I on je to inio da bi drugima dao potvrdu o postojawu rane od kopqa na Hristovom telu, nije se osvedoavao samo za sebe i zbog sebe. Ali neposredna blizina stvarnosti o kojoj sam beleio stihove, bila je moje zauzimawe poloaja: u malom meuprostoru izmeu mene i pesme nije bila mogua misao, pa ni poetak razmiqawa. Inicijalno nisam bio intelektualni pesnik, bio sam bezimeni tvorac pesama bez naslova. Takav u, verujem, izgledati sam sebi i kada budem pisao svoje posledwe pesme. Svako pisawe pesme je ve na poetku neka vrsta agonije. Jezik pesme u prvi mah radi samo za mene, onda se ini da se prostor pesme proirio i da u wega ulazi svest o linosti, sagledavawe okolnosti u kojima nastaje pesma, zatim i vreme izvan pesme i u woj.

10 Razmak izmeu pesnika i pesme se uveavao: u wega se useqavala potreba za formom u kojoj e pesma hodati i ulazio je udan sused svakog pesnika: istorija. Na drugoj strani prostora nudilo se neto lagodno, ukazivala se priroda: poetak pesme je bio poetak sagledawa prirodnih lepota. U roku od nekoliko godina bio je preen dugaak put od 87 pesama (1952) do Oktava (1957), od pribeleenih utisaka i konciznih stihova, do razvijene, strofine pesnike forme nadahnute otkriem prirodnih lepota. Posle dueg predaha, stavqen u okvir epskih, narativnih vizija, pesniki predmet se naao na velikoj distanci od pesnika kojem je omogueno razmiqawe o nastanku kulture i wenoj rawivosti u tokovima istorije. Kroz sumu istorije iskazanu slikama epskog raspona pesnika vibracija se dogaa na presecima savremenosti, na mestima gde se aktualizuju osnovni modeli istorijskog dogaawa (Mleko iskoni, 1963, Velika Skitija, 1969, Nova Skitija, 1970). Sva iskustva razdobqa koje je u svom vrtlogu zateklo pesnika u godinama wegovog sazrevawa rezimirala su se u kulturnoj krizi savremenog sveta. Helenski mit (Mleko iskoni, 1963) je posluio kao paradigma za proces nastajawa kulture uopte; on se ukrta sa evokacijom kqunih dogaaja Novoga zaveta i wihove tragike i uliva u esto nepodnoqive prizore savremenog sveta, ratovi, prevrati, masakri, istrebqewa: Svetli i tamni praznici (1971). Na istorijski motiv uvene kwige Osvalda penglera Propast Zapada nastavqa se motiv zamirue civilizovanosti, zamirawe koje se u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata inilo nezadrivim. Zatim se posveujem itawu Studija istorije engleskog istoriara Arnolda Tojnbija. Wegov optimistiki pogled na razvoj osnovnih civilizacija, kao i uverewe da takozvana Zapadna civilizacija ne mora da se blii svom neminovnom gaewu, izdisaju, dao je podstreka mom proivqavawu ranijih, mawih civilizacijskih jedinica, kao to su civilizacija Lepenskog Vira (Pevawa na Viru, 1977) i neolitska civilizacija na Balkanskom poluostrvu (Karike, 1977). Moe se primetiti i jedna formalna regresija u pesmama ove arheoloke inspiracije: posle epskog raspona pesama iz Hododarja (1971) nametnula se sasvim kratka, epigramatska forma u koju se saimaju pokuaji razumevawa antropolokih konstanti u ovim vrlo davnim vremenima. Razmatrawe ovih pesama na temu prvih obreda, i prvih hramnih konstrukcija, navela su me da o sebi kao autoru takoe ovde govorim sa prilino velike udaqenosti, i u treem licu. ak mi to nije izgledalo izvetaenim. Ali o duhovnim iwenicama koje proistiu iz saznavawa istorije progovaram u vidu u kojem se piu poslanice: u prvom licu. Ma koliko bile vremenski udaqene situacije qudi koje sam eleo da rekonstruiem, one su za mene imale vrednost duhovnog saznawa pod uslovom da se bliskost sa drevnim qudima i obiajima simulira, garantuje ulagawem sopstvene psihike supstance. Podrazumeva se da je vrilac obreda oko ogwita na Lepenskom Viru kao i pesnik

11 tadaweg nama nepoznatog jezika delovao gotovo u istim duhovnim koordinatama i antropolokim uslovqenostima kao ovek danawe civilizacije. To ne mora odgovarati istini, ali moe biti hipoteza plodna za pisawe pesama i za proirivawe antropolokih vidika ka dalekoj prolosti. * * *

Iskustvo istorijskih zbivawa meutim proimalo me je vie no to sam hteo da podnesem i saznam. U pesnikom delawu, dakle u tekstovima koje sam pisao, nalazilo se vie iskustva istorije, vie ocena o istorijskim datostima, no to sam eleo. U svakoj mojoj pesnikoj kwizi koliko ima rvawa sa demonom pesnikog dostojanstva, i napora da se osvojeni stepeni duhovnog saznavawa zadre, da se tek formulisane duhovne izreke utvrde u svojoj reqefnosti, nadolazila je i plima stihova koji su govorili o sudbonosnim potezima istorije, o preokretima i naletima istorijske stvarnosti latentnim za ono to je moglo iz riznice duhovnosti da bude iskupqeno, stavqeno u obrednu stvarnost i u skromnu duhovnu praksu danaweg oveka. * * *

Nesvesno ili nehotimino pesnik izbira prostor u kojem se wegove pesme raaju i deavaju i u kojem treba italac da ih sagleda. Nehotian i kao sam po sebi razumqiv je izbor prostora gde pesnik smeta svoju pesmu ili je, da kaem, zatie kao obelodawewe jednog lirskog stawa. Vremenski nivo pesme se lake sagleda, prema mom iskustvu, nego prostorni, a prostor mi je, i u linom i u pesnikom bivstvovawu oduvek bio pre-vaan. Prostor je snaan motiv moje orijentacije, odluujua koordinata samosvesti, oaravajua odrednica, osnova za svaku radwu klasifikacije i rasporeivawa pojava prema wihovim tipovima. Prostor pesama iz prve dve zbirke bio je svakako gradski, gradske raskrsnice su prvo ogwite moje poezije. Neka duboka nostalgija pak vukla me je u svet prirode, u wena podnebqa gde su vrata u svim pravcima bila otvorena. Bio je to zaetak spontanog panteizma u kojem sam se, moram da kaem, dobro oseao (Oktave). Taj prirodoslovni" panteizam sam ponovo pronalazio i iskazao u kasnijim kwigama, kao to je bilo Sledstvo (1985) i Kwiga Horizonta (1993). Boravak u velikim prostorima prirode nudio je preko svojih vidika pravo sladostrae. Da priznam, i vie od toga: velike odaje u prostoru eterinih nebesa spojene sa zalelujanim zemaqskim povrinama, imale su za mene, moda jo od detiwstva, neto sakralno. Priroda je bila predvorje visokih posveewa. U okvire to ih je nudilo Weno Velianstvo Priroda smetale su se i mitske slike koje sam evocirao i koje su me pohodile poev od ranih ezdesetih godina. Jo od Mleka iskoni (1963) helenski mit se s lakoom smetao u pejza koji je bio i helenski i pripadao danawoj Grkoj, esto poseivanoj.

12 * * *

Za mene je pravo udo koliko je malo bilo govora o pogledima na istoriju koje je lako uoiti u mojoj poeziji, gotovo u svim periodima. I sklonost ka satiri i politikim invektivama, pomiwana je ovla, kao da je re o neemu od drugorazredne vanosti, kad se tumaila moja poezija. Da li je to bila ustaqena navika u naoj kwievnoj javnoj delatnosti, da se o pogledima autora na savremeni trenutak ili na politike projekcije koje bi se mogle putati u mawe ili vie blisku drutvenu prolost, to mawe govori? Moda je pesnik trebalo da bude poteen od eventualne javne denuncijacije, koja bi bila posledica iznoewa na videlo wegovih svesnih ili nehotinih ocena politikih zbivawa? Ili se pogledi na istoriju jednog pesnika smatraju unapred nevaeim? Ili se oni koji su pisali o mojoj poeziji nisu hteli sami izloiti riziku definisawa svojih politikih stavova? Osim kritiara Pavla Zoria, ije javno prisustvo je bilo tako dragoceno, gotovo da se niko nije bavio mojim pogledima na istoriju, bivu i buduu. Tako sam danas doveden u situaciju da samog sebe denunciram. Kwiga koja je bila za svaku preporuku uvarima javnih zakona o ustezawu, zvala se Novo ime kletve (1996). O woj je jedini pisao Vladeta Jeroti, sa wemu svojstvenom bezazlenom tanou. Pa ipak, da li treba da se alim? Reenice koje bih rado navodio iz pesama u prozi itavog ciklusa Novo ime kletve", ili iz Istonih vrata", Jeroti je i sam citirao. Vaqda se treba poaliti na one koji nisu hteli da ih zapaze, ili nisu hteli da ih uzmu ozbiqno. Verujem ipak da je kwiga Novo ime kletve bila jedna od jaih pesnikih akcija suprotstavqawa, u deceniji koja je itekako potrebovala suprotstavqawe. Toj kwizi je neposredno prethodila kwiga pesama u prozi Bitni qudi (1995). U formi antropolokih idila", da tako kaem, suoio sam se sa antropolokim konstantama koje su stalno u igri, pre svega u konstituisawu negativiteta qudske istorije, najvie one koja nam je pred oima, dakle danawe. U pesmama u prozi kwige Novo ime kletve govorim glasom hroniara, dakle svedoka istorijskih dogaaja koji se blie svom raspletu, prevrednovawu u krizi, ili ak u potirawu svega istorijski postojeeg. Glas hroniara progovarao je u meni vie puta i s lakoom, i apokaliptina svest koja je povremeno preovladavala u mojim pesnikim iskazima moe se uzeti i kao kazivawe hroniara koji opisuje posledwe trenutke istorijskog vremena, kad on pie svoje posledwe skazawe" (Pukin, Boris Godunov). Nastanak letopisa tematizovan je i u treem delu moje posledwe objavqene kwige pesama S Hristom netremice (2001). * * *

Do jedne take umetnika, verska i sekularna istorija stupaju zajedno kroz vreme, sakralizujui prostor po kojem ostavqaju svoje tragove. No tewa ka jednoj obuhvatnoj sintezi inila je da sam napustio taj prostor sveevropske istorije. Hteo sam da odjeke drevnih, istonih re-

13 ligija pridruim onome to je kao impozantno zavetawe do danas sauvala evropska, pre svega hrianska, tradicija. Osamdesetih godina inilo mi se da oseam u sebi jeziki i umni zamah dovoqan da ostvarim neku vrstu religiofonije" (kako bi rekao na veliki kompozitor prolog veka Josip Slavenski). Takav zadatak koji sam sebi nametnuo, neminovno je osloio pitawe prostora u kojem bi se jedna svepesma mogla locirati. Nekom gotovo kapricioznom odlukom izabrao sam planinu Rtaw u Istonoj Srbiji za sredite gde se sustiu religiozne tradicije balkanskog paganstva, azijskog muhamedanstva, indijskih vedskih himni, i svega onoga to evropski religiofonski prostor jo uvek sadri. Gotovo mi je enantno nabrajati mnotvo mitskih bia koja su se susretala na jednoj, uslovno nazvanoj Gozbi vekova na Rtwu. inilo mi se da je planina Rtaw piramida ija magnetna sila deluje zrakasto do Samarkanda u Sredwoj Aziji, do visinskih prostora gde jo odjekuju nae pastirske pesme, i do uzvienih, danas jedva ujnih, slogova upaniadskih mitskih zakliwawa. Ponekad se jedan pesniki zadatak ponudi kao neminovan i onda kada je teret wegovog izvrewa prevelik. Ipak, jeziki zamah koji sam oseao piui spev Divno udo (1982) ostao mi je u seawu kao neto jedinstveno. Jedinstvena je za mene bila i lakoa sa kojom sam mewao prostorne nivoe, od realnih do natulnih, od strastveno oseajnih do sveteniki strogih. Elegija i ditiramb koraali su preda mnom naporedo po balkanskim poqima u okolini velikog planinskog sredita Rtwa. inilo mi se da se u eteru balkanskih nebesa ostvaruje gradwa Vavilonske kule sazdane od mitskog naslea razliitih vremenskih preseka i od jezika koji su se dotada meusobno jedva poznavali. Tako se mirno pevawe Slovenskog pevaa" iz Velike Skitije pretoilo u jeziko-mitsku ekstazu. Mogao je to biti i zavrni horski klik i pokli jednog viedecenijskog hoda po pesnikim mukama i iskuewima. Ipak, seawe na ranije i davnawe stvaralake trenutke potiskujem u svojoj svesti: obavqen posao ini se da oslobaa memoriju prave odgovornosti, i verujem da se to zaboravqawe dogaa ne samo meni. Pesnik nije najboqi svedok svoje stvaralake prolosti. Ono to je pesnik hteo i to je nekad inio ostaje zabeleeno u wegovom slovqewu, no i u onome to su wegovi svedoci u duelirawu sa stvarima poezije zabeleili drugi. Kroz Divno udo prola je minucioznom analizom pojedinanih simbola pesnikiwa Zlata Koci u kwizi, meni dragocenoj, Rtawska svetila (Ni 1996). Prola je u svom pogovoru za drugo izdawe speva i kritiar Qiqana op (1989) i verni pratilac mog pesnikog rada Bogdan A. Popovi u monografiji Epski rasponi Miodraga Pavlovia (1985). Pisali su sasvim precizno i didaktiki pregledno Slavko Leovac (Tri znamenita pesnika, 2000) i aslav orevi u kwizi Pesnikovo svevidee oko (1997). Moda je preostao i za mene neki razlog da na svoj nain samem mitsku priu speva. Osnovnom mitskom radwom u svekolikom folklornom predawu smatrao sam Svadbu, i toj centralnoj radwi posveeni su prvi i drugi deo

14 pesnikih nizova Divnog uda, pri emu prvi deo vie govori o enskom (svadbenom) naelu u modernom svetu, a drugi deo je prikaz prolaza kroz razne vidove svadbenog dogaawa kojim se proimaju ne samo akteri iz qudske zajednice, nego je wime dotaknuta i sama priroda, neminovni sauesnik svakog svadbenog rituala. Trei deo doarava daleki ishod zbivawa koji se zaeo u venavawu dva naela, mukog i enskog, a ishod je obred prelaska, prelaska koji se dogaa u spoju oploavawa i u raspletu kojim se sve to se jednom ovaploti, rastae u smrti i nestaje u visokim transcendentnim stawima Duha. Svadbeni, orgijastini zamah prvog i drugog dela speva uzdiu se i zaustavqaju na rubu neizrecivosti. Sasvim na kraju se zauju prizvuci himnike tradicije iz velikih indijskih upaniadskih spevova. * * *

Ima pesama koje nose u sebi priu i koje se mogu ispriati. Ima drugih koje se mogu prepriati iako ne nose priu. Orgijastini obred se moe ispriati, doarati, bilo da je re o obrednoj igri koja je uvod u posveewe, ili o igri koja je uvod u oploewe. To je razlika izmeu Orgia sacra i Orgia profana (obe objavqene 1996). Isti redosled kontrasta otkrivam u poemi Device mudre i lude, objavqenoj mnogo ranije (1979). I tu se profani aspekt erotskog zanosa u prvom delu poeme smewuje opisom onoga to pruaju device mudre", i to je polazna iwenica jednog isto duhovnog sagledawa to nam donosi vizija device koja se spoznaje samo umom", odnosno duhovnim ulom. * * *

Duhovnim iskustvima pesnik krunie svoju poeziju. Ali sledei wih pesnik ostavqa iza sebe epsku magistralu kao i lirsku idilu. Duhovno iskustvo se ne prepriava, ono se zastupa i ponovo doivqava. Duhovnost ostaje u onom mediju u kojem se javila, otkrovewe duhovnosti pripada sebi i poto je wegova pojava zagrmela i poto je dijalog sa svetou ostao s one strane barijere do koje mogu da dopru rei. Epska istorijska pria (Velika Skitija) kao i autobiografska sekvenca (Pesme o detiwstvu i ratovima, 1992) dobro se oseaju u narativnom pesnikom ruhu. Prava duhovnost u poeziji je retkost; woj kao da je dovoqan zapis verskog vizionara, ili skruenog molitvenika. Pejza se pred trenucima duhovnog uzviavawa povlai u materinska nedra prirode i eka da se ostvari wegovo pravo na panteistiku himnu koja ima irok obuhvat, ali ne dopire daleko. Onome ko je zadivqen prirodnim lepotama nije potrebna slutwa beskrajnosti, niti neizmernost vremenskih dimenzija. Prilaewe svetogorskim svetilitima (Hododarje, Svetogorski dani i noi, 1987) niti svedoi o oaranosti vidqivim lepotama hramova i vizurama u kojima se spajaju plavet mora i zamagqena lepota planinskog vrha, niti se gubi u obrednim pokretima i slovima. Ono ostaje u sakralnom prostoru omeenom predawima, dejstvom neeg nedo-

15 kuivog to tek poiwe da vrvi, da odjekuje i da se pretvara u preobraenu, dotada nepoznatu, materiju. Duhovnost je slobodan izbor pesnika, i jedna duboka unutrawa neminovnost. Pre no to duhovnost postane sklapawe jednog sistema vrednosti, ona deluje u pesniku kao plemenita radoznalost. Hodoastiti se moe na vie nivoa i mislim da sam vie tih nivoa iskuavao: obilaewem hramova (Svetogorski dani i noi, Hododarje), itawem i parafrazirawem svetih kwiga (Svetli i tamni praznici), usamqenikim meditacijama na granici filosofije (Vidovnica, To Slovo, Kwiga staroslovna, S Hristom netremice). * * *

I filosofija tumai jedan svet koji se ne moe sasvim razumeti, i slui se jezikom koji za takva tumaewa nije dovoqan. Ali to nisam znao prilikom prvih itawa Kantove Kritike istog uma, Hegelove Logike, elinga ili Vitgentajna. Smatrao sam da kritika istog uma zaista izvrava kritikovawe, dakle osporavawe istog uma" i u tom kquu sam je itao. Verovao sam da slavna Nieova kwiga predstavqa kompendijum verskog uewa persijskog mistagoga Zaratustre i mislio sam da je veliki mislilac kasnog sredweg veka Nikolaus de Kues napisao svoju uvenu kwigu O uenom neznawu pre no to bi napisao sledeu kwigu O uenom znawu. Ja sam za svoj raun rasporedio meni potrebno ueno znawe u dva pravca. Na jednom pravcu je bio pokuaj da se doe do tanijih koordinata u razumevawu obreda u drevnim, arheolokim epohama, kao to je period danas slavnog nalazita Lepenski Vir u erdapskoj klisuri. Iz tog udubqivawa u jedan davni period nikli su jedan esej (O skulpturi i mitu Lepenskog Vira) i jedna zbirka pesama Pevawa na Viru, na drugoj strani snalazio sam se sve boqe u tradiciji mistinog hrianstva i ezoternih uewa, koja su nastajala na raznim stranama sveta. Nisam se nadao definitivnom poznavawu ezoternih disciplina, i sad sam u tom pogledu beznadniji nego ikada. Ali sam na tim izukrtanim putevima doivqavao povremeno iznenaewe: da su mi se isto filosofske refleksije javqale same od sebe dok su se u svesti smewivale ezoterne vizije i antropoloke intuicije. Tako su mi usred svetogorskih sekvenci padali na um silogizmi, logike antinomije, kojih nisam imao razloga da se odriem. Potisnuti filosof u meni povremeno se javqao za re i uveravao me da izmeu ezoterije i obrednih obiaja, u sreditu klackalice postoji jedna stabilna taka iste umnosti" (Svetogorski dani i noi). * * *

Prelistavam Pesme o detiwstvu i ratovima sa izvesnim uewem; pesme su se promenile. Dobile su drugo mesto u mojoj vremenskoj perspektivi. Za petnaest godina koje me dele od wihovog nastanka i objavqivawa, izmeu wih i mene naslagali su se dogaaji. Neke emocije su

16 se smawile, neke otile u drugom pravcu. Ako sam u tim pesmama pesniki zabeleio jednu prolost, vreme Drugog svetskog rata i onoga to mu je neposredno sledilo, dakle preko pesama vratio u ivot jednu prolost, sada su i te pesme postale prolost, jedna drugost koju vremenski tok dejstvom preinaavawa, uslovqava. Nisam li u pesmama evocirao trenutke prolosti da bi one kroz svoju novu, pesniku egzistenciju jo jednom otile u prolost, u prolost po kratkom postupku? Sve to sam stihom dotakao: ratna stradawa, poratna iznenaewa, nalo se da klizi po jednoj nizbrdici prolaznosti, i na toj nizbrdici pesnik nema nikakvu mo, on ne moe ni jedan pravac prolaewa da promeni, ni jedan davnawi utisak da vrati na mesto na kojem je bio kad se utvrivao pisawem pesme. Brzo li se stvari same otiskuju u prolost; nad stvarima koje su nam bliske prolaznost ima najveu mo. No i pesme koje sam pisao prizivajui iz nekog potmulog seawa scene nae sredwevekovne istorije, napisane u razdobqu od 1965. do 1970 (Velika i Nova Skitija), nisu ostale nepomerqive. I s wima se neto desilo: neke slutwe su postale istorijska oiglednost, odgonetke su zauzele mesto bivih zagonetawa. Istorija je neumorno uspevala da prevrednuje samu sebe, a prolost oiviena pesmama jo jednom se, u sklopu novih dogaawa, pomerila, udvostruila. Tek ona daleka prolost, arheoloka ili antika, davala je utisak stabilnog opstajawa na vremenskim skalama. Na velikoj udaqenosti tek ini se da stvari traju u vidu u kojem su bile ostavqene. Mi nismo vie gospodari wihove prolaznosti, i one za nas dobijaju sjaj mita i upornost mitskog trajawa. * * *

Na mestu raskoraka izmeu mitskog vremena i prolaznosti koja se u umetnikom delu udvostruuje s podjednakom snagom iz zemqe i sa neba izbijaju ponekad kao gejziri katastrofina prikazawa. Orgija samounitavawa zapoiwe ples, a da li e se taj ples zavriti i kada, ostaje u neizvesnosti. Pesma o sveunitavawu se zavrava, ali wome se ne obeleava istorijski kraj, pa ni iscrpqenost slika koje su nastupile sa genetskom grekom. Nakaznost apokaliptinih slika ne garantuje wihovo brzo umirawe. Ko pie o Apokalipsi ne treba da se boji da e doi sa zakawewem. Iako nije u savezu sa venou, jasno je da je Apokalipsa dugog veka. inilo mi se u jednom trenutku da je Apokalipsa trijumf profanosti (Apokalipsa ili Ua Srbija, 1972) i da e sa wenog drveta prvi plodovi biti uzbrani ba kod nas, na Balkanu. Pred prizorom Apokalipse uurbano se izriu molitve; one se upuuju i onima za koje nismo verovali da e im naa molitva biti potrebna. Upuivao sam tek sroenu molitvu, onima od ije molitve, svi mi, moemo da zavisimo u asu kada su ka nama krenuli ambisi to plove kao izvrnute lae. Molio sam se za svetogorske monahe (Kwiga staroslovna, 1989). I wima je, video sam, potrebno da se neko za wih moli, da bi se u asu kada se otkquavaju vrata pakla, oni molili za nas.

17 ta je potom bilo? Da li je ostao izvan Apokalipse prostor u kojem bi mogla da se kree pesma, duhovna, ezoterna, ili pesma koja je jemstvo stvarnosti to opstaje mimo unitavawa, potirawa, obezliavawa? Samoniklost i samosvojnost pesme postaje poruka koja se ispisuje poput pisma, ali mnoge adrese nedostaju. Mogu li pesme o praznini istorije da se poaqu u prazno? Ima li mesta u nekoj poti za pisma bez adrese, iji sadraj tek treba deifrovati? Od nepreuzetih pisama sam sainio kwigu Meustepenik (1994). Ne elim te pesme da tumaim, niti da ih aqem majstorima-tumaima. Moda bi ih rado tumaio moj blagonakloni prijateq Hans-Georg Gadamer, da je meu ivima. Tako kao to je odgonetao poeziju proslavqenog pesnika Paula Celana. Nisam naroito uveren da je iko bio u stawu da zaista protumai Celana; ja ga nisam dobro razumeo, ali svejedno: dovoqno je pesnike donekle razumeti. I tumaiti ih do neke granice razumevawa. Zar bi sam pesnik eleo neto vie? Hermeneutiari su pokazali da ne treba beati od pesnika koje ne moemo razumeti do kraja. Za wihovo tumaewe ni jedna ifra nije dovoqna, a i ifranti motre na pesme sa rukama u xepovima. Moda je trebalo i ja da studiram filosofiju; vrlo rano sam itao Kanta, majstora Ekharta, Platona i presokratiare, zatim tumae vedskih himni i one koji su verovali da su rastolkovali egipatske hijeroglife. No da se vratim ve postavqenom pitawu: ta bi daqe bilo? Da sam kao mlad ovek studirao filosofiju umesto medicine, posle izvesnog vremena bih preao na studije prirodnih nauka. I wih bih napustio za qubav istorije, a istoriju bih zamenio lingvistikom. Lingvistika bi me prirodno odvela do teoloke egzegeze, ili do teorije kwievnosti. No i to bih napustio da bih video ta jezik stvarno znai, ta filosofski um stvarno moe, ta nam donose antropoloka istraivawa. I moe li se sve to saeti u jednu celinu, u jedan amblem, ma koliko komplikovana bila wegova intimna graa? Pomislio sam kako se sve to sklapa u celinu koju tvori naa jezika svest. I poeo sam da piem pesme.

STUDIJE I LANCI
UDC 821.163.41-14.09 Popovi J. S. 821.163.41-95

DA LI JE PESNIK DAVORJA HRIANSKI PESNIK? Saa Radoji

SAETAK: U radu se analizira odnos poezije Jovana Sterije Popovia prema filozofskim i etikim idejama hrianstva i stoicizma. Argumentie se u prilog tezi da je pesnik Davorja mnogo blii antikim (stoikim) nego hrianskim idejama. KQUNE REI: Jovan Sterija Popovi, Davorje, stoicizam, hrianstvo, prosvetiteqska kwievnost, Edvard Jang, moralizam, bestrae

Pitawe koje elimo da postavimo ne bi trebalo razumeti u smislu da li je Sterija bio pravoslavni hrianin, da li je pripadao crkvi, da li je bio vernik ili ga je, posebno na samom kraju ivotnog puta, obuzela i savladala sumwa. O tome se moe razmiqati, i to veoma ozbiqno,1 i sigurno je da izmeu odgovora na to pitawe i odgovora na pitawe koje u stvari elimo da postavimo, postoje veze koje se ne smeju zanemariti. Ali nas ovde ne zanima Sterijin religiozno-psiholoki profil, niti wegova konfesionalna ispravnost, nego pitawe druge vrste: da li su filozofske i etike koncepcije koje deluju u pozadini" Sterijine poezije, hrianskog porekla i karaktera. Ovo je jedno od pitawa za koja nam dragocen podsticaj nudi istorija recepcije Sterijinog pesnitva. Qubomir Stojanovi u predgovoru izdawu Davorja Srpske kwievne zadruge iz 1892. upotrebqava niz izraza kojima karakterie Sterijinu poeziju, i koji u sebi sadre pridev hrianski"2 (hrianski moral, hrianski pesimizam, hrianski fatalizam). Stojanovi tom prilikom ne objawava zbog ega koristi ovakve izraze, i u emu se tano sastoji ono specifino hriansko" u moralu, pesimizmu i fatalizmu Sterijine poezije. Posebno je pitawe koje u ovom trenutku ne elimo da otvaramo, kako se uopte moe opravdati dodavawe prideva hrianski" uz pesimizam" i fatalizam". Brzina s kojom Stojanovi izrie ove ocene i odsustvo
1 Up. V. Jeroti, Psiholoki osvrt na Jovana Steriju Popovia; Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik HHH/2, Novi Sad 1981, str. 361373. 2 Q. Stojanovi, J. St. Popovi; u: Jovan Sterija Popovi, Davorje, Beograd 1892, str. H.

20 ire argumentacije navode nas na zakquak da on nije imao na umu sloene filozofske argumente koji bi se ticali recimo pesimistikih implikacija hrianskog uewa o praroditeqskom grehu, po kojem je ovek a priori grean, ili wihovu korekciju u uewu o spasewu, koje sa druge strane poseduje fatalistiku implikaciju da je, bez obzira na individualno delo grenika, spasewe sigurno za qudski rod. Ta pitawa nisu pripadala krugu pitawa kojima se Stojanovi bavio u svom predgovoru; miqewa smo da je upotreba prideva hriansko" ovde bila vie u skladu sa konvencionalnim oekivawima, a da sama poezija Davorja prua, dodue, dovoqno razloga da je razumemo kao moralistiku, pesimistiku i fatalistiku, ali ne i kao hriansku. U daqem tekstu emo ponuditi nekoliko indirektnih dokaza. Neuporedivo iru argumentaciju od Stojanovieve prua Dragia ivkovi u svom komparatistikom ukazivawu na mogui uticaj britanskog pisca Edvarda Janga na Sterijinu poeziju.3 Jangov spev alopojka ili None misli (iz 17421745) bio je veoma popularan irom Evrope, naroito u Nemakoj, gde je prevoen u vie navrata, kao i u Francuskoj i Rusiji; deo Nonih misli, speva od nekoliko hiqada stihova, preveden je i na srpski jezik, i objavqen 1839. godine u Golubici"; uticaj tog speva je, po ivkoviu, u srpsku kulturu ipak najverovatnije dolazio preko nemakih i ruskih prevoda, na jezicima kojima su obrazovani Srbi boqe vladali od engleskog jezika originala. Ti prevodi su mogli biti dostupni i Steriji. Jang, protestantski pastor, pie svoje delo posle smrti voqene ene i u wemu, po ivkovievoj oceni, dolazi do izraza oseawe duboke rezignacije zbog efemernosti i traginosti qudskog ivota i patetian otpor protiv optimistine filozofije prosveenosti i deistike ravnodunosti prema veri".4 Kod Janga se takoe istie ewa za onostranim ivotom, a motiv grobqa i smrti dat je sa tolikim obiqem poetskih slika i sa toliko poetske evokativnosti da je na Steriju i na ostale srpske pesnike tridesetih i etrdesetih godina mogao inspirativno da deluje."5 U kojim Sterijinim pesmama ivkovi veruje da se mogu prepoznati refleksi na Jangove None misli, i u emu bi se konkretno oni sastojali? Bile bi to Sterijine grobqanske" pesme, u kojima bi se srodnost sa Jangom ogledala u slikawu egzistencijalne nitavnosti ovekova ivota i u evokaciji smrti kao osloboditeqke ovekove od nemira i patwi ivota",6 odnosno u sumornom i patetinom tonu kojim Sterija peva o ivotu i smrti. Treba naglasiti i to da je ivkovi svestan izvesnih razlika izmeu Janga i Sterije i wih vidi u izostanku misti3 D. ivkovi, Evropski okviri srpske kwievnosti H i HH veka; u: D. ivkovi, Evropski okviri srpske kwievnosti, Beograd 1994, str. 57108; Odjeci Nonih misli" Edvarda Janga kod Sterije i u srpskoj poeziji prve polovine HH veka, u: D. ivkovi, Evropski okviri srpske kwievnosti , Beograd 1994, str. 7190. 4 D. ivkovi, Odjeci Nonih misli Edvarda Janga kod Sterije i u srpskoj poeziji prve polovine HH veka, str. 72. 5 Isto, str. 82. 6 Isto, str. 84.

21 no-zagrobnog elementa" koji Jangov spev poseduje, a Sterijina poezija ne; Sterija je, osim toga, kae ivkovi, sklon da Jangove mistine zanose onostranim ivotom zameni utilitarno-prosvetiteqskim savetima o duhovnim vrednostima ovozemaqskog moralnog ivota, koji obezbeuje idealnu venost 'dobrih dela' ".7 Dok itamo ivkovieve argumente o moguoj vezi izmeu Janga i Sterije, neprestano imamo utisak da ti argumenti u najboqem sluaju dopiru samo do isto spoqawe slinosti aktiviranih motiva i izraenih raspoloewa, do iwenice da je Jangova popularnost u evropskim razmerama mogla u nekom trenutku okrznuti i Steriju ali da se ova dva pesnika u stvari temeqno razlikuju po svojim ishoditima i principima. Nesporno je da je Sterija mogao itati Janga, i da je ovaj prema tome svojim spevom mogao uticati na Steriju; takoe je mogu i posredan uticaj, preko pisaca koje je Sterija poznavao, a na koje je delovala Jangova mistika poezija sa svojim prizivawem smrti i ewom za onostranim (to bi dodue moglo da se odnosi na znatan deo evropskog romantizma); ali sasvim je drugo pitawe, ak i ako uzmemo da je Sterija uopte itao Janga, da li je on zaista uticao na Steriju. Verujemo da se moe pokazati da to nije verovatno, odnosno da srodna raspoloewa i tematski okviri pojedinih pesama, naizgled slini motivi i poetske pojedinosti kod Janga i Sterije deluju u okvirima temeqno razliitih optih filozofskih i etikih koncepcija. Inspiracija dvojice pesnika je korenito drugaija: Janga na meditacije navodi smrt voqene osobe, dok Sterija svoju misao o sveoptoj prolaznosti kuje zagledan u istoriju i wene preobraaje. Sterija je moralist posveen nacionalnoj ideji, a Jang mistik; prvi je prosvetiteqski moralist, a drugi hrianski mistik. Izmeu ova dva stanovita postoji velika i principijelna, smatramo nepremostiva razlika. Ta razlika se ne sastoji samo u onome to uoava i istie ivkovi, u tome to se Sterija zaustavqa na smrti kao prestanku svih ivotnih funkcija, pa i ivotnih nemira i patwi, ne sagledavajui smrt kao poetak nekog pravog, veitog onostranog ivota, ve samo kao prestanak ivota i kao 'mir u mirnoj zemqi' ".8 Kada bi bilo tako, onda bi se radilo samo o razliitim zakqucima do kojih se dolo polazei od istih pretpostavki. Ali re je o tome da wihove polazine pretpostavke nisu iste. Jang, hrianski mistik, polazi od pesimistike pretpostavke o grenoj ovekovoj prirodi, da bi okonao u nadi i veri u pobedu ivota nad smru. Sterija, prosvetiteqski moralist, polazi od optimistikog stava o popravqivoj ovekovoj prirodi, a pesimistiki zakquak se kod wega javqa kao plod empirijskog uvida u neostvarenost (i neostvarivost?) prosvetiteqskog projekta. Za prvog, smrt je samo uvod u novi, veni ivot; za drugog, ona je konani izlaz iz ivota kao izvora svake patwe, a veno je jedino nitavilo koje uokviruje ivot.
7 8

Isto, str. 88. Isto, str. 84.

22 Osmotrimo tri glavna svedoanstva na koja bi mogla da se osloni ivkovieva teza o vezama izmeu Janga i Sterije; to su Sterijine pesme Na smrt jednog s uma siaveg", Grobqe" i Despot ura Brankovi ". To su pesme koje i sam ivkovi smatra podesnim da opravda svoju tezu; u obzir bi se mogla uzeti i tri Sterijina prigodna Nadgrobija" (Jedne dobronaravne devojke, Pavla Ars. Popovia i Stefana Popovia, vladike vrakog), koja ne poseduju poetsku snagu i izraajnost triju pesama koje u kontekstu razmatrawa mogueg Jangovog uticaja smatramo kqunima. U pesmi Na smrt jednog s uma siaveg" Sterija govori, obraajui se nekom konkretnom pokojniku (I ti ve svri Aleksa bedni / Teki ivota put), kojem je, kao psihiki poremeenom, bio uskraen svaki vii dar ivota:
Ti nisi uma poznavao silu, oveka vispreni dar; to krasi srce, nadima prsi, Stran ti bi uvstva ar. Sladosti braka uivao nisi, Video dece radost, Nit' lepu s veselom ti si drubom Proveo leteu mladost.

Sa druge strane, ba zato to je bio s uma siavi", pokojnik nije trpeo ni ivotne nedae odnosno, nije ih bio svestan. Sterijine slike zala koja pogaaju oveka u ivotu, iz drugog, neto obimnijeg dela pesme, snanije su i upeatqivije od slika sladosti", uostalom i zato to slike zla i nesree naa imaginacija i inae ivqe izgrauje i prima nego slike sree i dobrobiti. Paralelno prikazivawe, najpre ivotnih darova i dobara, a potom nedaa i zala koje sa sobom nose ivot meu qudima, istorijski ivot i usud konanosti, priprema prostor za Sterijin zakquak:
U venom sveta nemiru, ti si Jedan uivao mir; O, srean ti si! sad te u grobu Veiti obima mir.

Sterija je kako u prikazu darova i nedaa ivota, tako i u moralistikom zakquku pesme, veoma precizan. Tu nigde nema vere u zagrobni ivot, a uteha nije u tome to bi se Sterijin Aleksa jednom ponovo rodio ist i nevin, nego, sasvim sa ove strane ivota, u tome to je ovaj U venom sveta nemiru / Jedan uivao mir". Tajna tog mira sastoji se u pokojnikovoj beslovesnosti, u odsustvu svesti o zlu (ba kao i odsustvu svesti o dobrima ivota). I ne slika Sterija ovde samo konkretnog pokojnika, beslovesnog, s uma siaveg nesrenika, nego i itavu ovekovu ontoloku i egzistencijalnu dramu; u ovoj pesmi on, kao na kakvim duhovnim terazijama, odmerava dobra i zla u ovekovom ivotu. Da li je ovaj metafiziki kantar bio tako od poetka udeen, da li je

23 neki nevidqivi prst snano potegao na jednu stranu, tek egzistencijalni raun pokazao je ispod crte veliku pasivu. Sterija je odmerio da su zla u ivotu tea" od ivotnih dobara, i wegov pesimistiki zakquak o veitom miru koji ovek postie tek u grobu, deluje oekivano. Pesma Grobqe", po mnogo emu srodna pesmi Na smrt jednog s uma siaveg", pored toga to pokazuje veu snagu nesree i bede u ivotu, baca pogled na ovekovu motivaciju, i u woj pronalazi korene te nesree i bede. Iako se u jednom stihu optuuju sudbe igra, puna gorka jeda", a u drugom sluaj preki il' bolesti razne", dakle uslovi i zbivawa na koja ovek nema, ili ima vrlo malo uticaja, mnogo ee se za rave ishode optuuju ovekove slabosti, strasti i moralna iskvarenost. Sterija daje itavu listu zala ove vrste: zloba, zavist, i kleveta niska", strasti slepoa i nesitost eqa", lakomo srce", zlost i porok", sila zlobna" i otrov gweva". Posebno je zanimqivo kako je u pesmu ugradio slogane Francuske revolucije slobodu, jednakost, bratstvo". Razoaran ishodima revolucionarnih tewi, kojima je bio noen i talas deavawa 184849, Sterija ove ideale, s krajwe pesimistikom oporou, u sjajnim slikama povezuje sa grobom.
Oe slobodu? nai e u grobu, Grob skida lance dugosunom robu, uti nasilnik, nit' oruje zvei Prava da gwei. Trai jednakost? ta pod zemqom vlada, Tu svako ina preimustvo pada; Kraqa il' roba, nitetna il' slavna Sudba je ravna. Trai li bratstvo? u grobu ga trai, Korist il' glupost gde na boj ne drai. Tako je pravi pokoj tek u zemqi, Beda na zemqi.

Nain na koji se u ovim strofama Sterija razraunava sa idealima svoga vremena, sa prosvetiteqskim i humanistikim vrednostima kojima je i sam u odreenom periodu poklawao poverewe, ostavqa izvanredno snaan utisak. Gorki su wegovi stihovi, i ne ostavqaju prostora za utehu. Sloboda, jednakost i bratstvo vide se dostini tek poto smrt poniti sve ovozemaqske razlike, podlonost oveka drugom oveku i nemir na koji navodi predstava koristi ili glupost" ovekova. Najzad, i u treoj pesmi koja se izriito pomiwe kao indikator mogueg uticaja Jangovih Nonih misli na Sterijino pesnitvo, u pesmi Despot ura Brankovi ", u slikama smirewa u smrti i ponitewu svih ovozemaqskih napora i tewi, na delu je veoma slian sklop osnovnih pesnikovih predstava, samo jo opirnije razvijen, i iskazan sa stanovita onoga kome se blii smrt i koji pri posledwem asu"

24
Sad vidi, da sve je sujeta, senka i dim. Ostavi blago i prestol, ostavi dvorove gorde, Sam go, nag, ladan sprati se mali u grob.

ta je ostalo od vladarske gordosti? Plaena je skupa cena vlasti i slave, ali ta se dobilo zauzvrat? Najvie to se moglo: nita, misli Sterija:
Posle oveka crv, posle crva smrade i trule, Posle trulea pra, to ti je slava naa!

U smrti su izjednaeni vlasnik i car", prostak" i bogatir", jednake su im kosti, jednak je prah po kojem gaze stope potowih. Ono to zaista izdvaja qude, ono po emu qudi jedino mogu da zaslue venost nedomanu", jesu dobra dela:
Koj' je oteestvu, koj' bliwemu mnoio polzu, uvao, spasavao, veno tog spomiwe svet. Koga po putu ivota ne tite sovesti bodqe, Taj preko groba nosi due spokojstva sladost.

U ovoj pesmi nalazimo, meutim, varijaciju teme ve odavno dobro poznate srpskom pesnitvu, teme za koju nemamo razloga da pretpostavimo da je do Sterije morala dolaziti posrednim putem preko prevoda Janga ili nekih drugih pesnika na koje je Jang direktnije uticao. Na poetku H veka, Gavril Stefanovi Venclovi pie svoju etwu po grobqu":
I moete li po kostiju proznati tko je bio car, kraq, princ? Vrlo razgledajte grozqivi zgled, telesnoga stasa zglavke, te kaite, koji je bio koji junak, vojak, vojvoda li, prosjak, il mu na glasu kmet, i vrli boqarin bogat? Nije li sve jedno zemqa i prah! Koine ka kamewe vaqaju se9

Slinost motiva, slinost slika, slinost ak i pojedinanih izraza u ovom odlomku iz Venclovia i Sterijine pesme, toliko su velike, da je opravdano pretpostaviti neku wihovu bliu vezu, u svakom sluaju bliu nego vezu sa Jangom. Prilika je da se ovde ukratko skicira jedan s tim povezan problem. Kako su pokazala istraivawa elice Milovanovi,10 Venclovi se u najmawu ruku u svojim besedama snano
9

Nav. prema: M. Pavi, Istorija srpske kwievnosti. Barok, Beograd 1991, str.

4546.
10 . Milovanovi, O izvorima i kwievnom postupku Gavrila Stefanovia Venclovia, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, kw. HHH, 1/1981, str. 2742. i kw. HHH, 1/1982, str. 517.

25 oslawao na izvore iz pre svega crkvene literature koje je prevodio na srpski. Nije iskqueno da neto slino vai i kada je re o wegovim stihovima, i da u tom sluaju poreklo analiziranih slika u Sterijinoj pesmi Despot ura Brankovi " treba da pomerimo daqe u prolost. Ovo je veoma zanimqivo pitawe; istraivawa uticaja starije srpske kwievnosti bi verovatno dala i druge korisne nalaze za analizu Sterijinog pesnitva. Za razliku od pesama Na smrt jednog s uma siaveg" i Grobqe", u pesmi Despot ura Brankovi ", pesimistiki zakquak se koriguje jednim obratom u kojem bismo mogli da vidimo odseve hrianskih uverewa. Slavu i sjajnost" mogue je postii dobrim delima, i jedino ona oveku pruaju izglede na venost:
Jedna dobra dela iz blatnoga diu se groba; I u anelskom stvoru k prestolu venog lete; Primaju nagrade tu, i sjajno vraaju s' dole, Da i na zemqi jot spomenom ive dugim.

Prestol venog" i aneoska oblija u kojima se tom prestolu upuuju dobra dela, predstava nagrade za dobroinstvo, sve to bi u izvesnoj meri moglo da se razume kao inspirisano, ako ne i kao pripadno krugu hrianskih predstava. Ali ne bi trebalo prenaglaavati hriansku dimenziju smisla ovih stihova. Ono to se uspiwe ka venom prestolu viweg, nije dua ovekova, nego wegova dobra dela; veni ivot, reena nagrada" dobrom delu, nije prikazano kao nastavqawe egzistencije pod okriqem boanstva, nego kao dug spomen" na dobra dela na zemqi", dakle trajawe u mediju seawa, trajawe u uspomenama buduih generacija. U krajwoj liniji, venost koju naveuju ovi Sterijini stihovi, venost dobrih dela, ovozemaqska je venost, venost do koje dopire moralno vaqan in i uinak, pre nego akteri tog ina. Konano, ne smemo da previdimo jednu vanu nijansu u znaewu: venost u ovom pogledu je limitirana venost, venost samo u smislu dugog trajawa. To trajawe, dodue, see neuporedivo preko granica individualnog ivota, i postaje ona venost koja nas neminovno vraa na zavrni stih pesme Spomen putovawa po doqnim predelima Dunava":
Kratak je ivot ko san, dela su veita tek.

Jednu varijaciju tog stava nalazimo i u prigodici pisanoj povodom smrti Sterijinog prijateqa Antonija Arnota. Slinost predstava u ovoj pesmi i predstava pesama Na smrt jednog s uma siaveg" i Grobqe" prua jo neke sugestije. Poto je prva verzija pesme posveene Arnotu objavqena 1841. godine, dakle vie od jedne decenije pre prvih verzija dveju analiziranih Sterijinih grobqanskih pesama" (obe su objavqene 1852), smemo da zakquimo o dugom razvijawu prvobitnih, isprva samo naznaenih motiva. U pesmi Antoniju Arnotu" nalaze se sledei stihovi (navodimo prema verziji u Davorju, koja se unekoliko razlikuje od verzije iz 1841):

26
U grobnici nema patwe, Nema crne boqe, Al' ni uvstva onde nema, Ni slobodne voqe.

Pesma se okonava stihovima:

Jedan venac dobri dela S kitni svoji klasi, Due neg' stolp Mavzoleja Grob vrsnoga krasi.

Opaska da u grobu nema ni patwe ni uvstva razvie se kasnije u dugi niz paralelnih stihova o ivotnim darovima i nedaama iz pesme Na smrt jednog s uma siaveg", dok e stihovi o dugom trajawu dobrih dela pronai odjek u zavrnim stihovima pesme Grobqe". U istom kquu treba razumeti i stihove iz Nadgrobija" Pavla Ars. Popovia: Vrat' se natrag, u poqe / Srpska kwitva hvalna. / Tu e wega viditi / Besamrtno iva. Pripadaju li ove predstave krugu predstava hrianskog porekla? ini nam se da nije tako. Izrazi prestol venog" i anelski stvor" iz pesme Grobqe" samo su jezike forme koje asociraju na hrianske predstave; ali prestol venog" se moe pojaviti i u okviru paganskog pogleda na svet (recimo stoikog panteizma), a pogotovu aneoska forma u kojima se dobra dela uspiwu ka nebu, teko moe da se razume kao hrianski inspirisana. Besamrtni" ivot isto tako se vidi samo na simbolikom planu, na poqu srpska kwitva hvalna". Kod Sterije je uopte relativno malo stihova i slika koje bismo mogli pouzdano da poveemo sa biblijskim podtekstom, a i tada u obzir dolaze preteno starozavetni tekstovi. Tako, na primer, parafraza slike iz 39. Psalma Davidovog je stih iz pesme ovek": S pedi ivota merom, tewom od sebe vei. U pesmi Turci", iz korpusa pesama koje su ule u drugu ast" Davorja, na samom kraju, nalazi se stih koji predstavqa biblijski citat (Serce sozidi isto, i duh prav v utrobje, tvore; Psalmi Davidovi, 50, 12), iji odjek se uje i u stihovima iz pesme Davorje na poqu Kosovu":
Hoe vene zadubine? U prsima crkvu zidaj, I sa eqa pohot skidaj, I utvrdi srce isto.

Moda na neku novozavetnu epizodu aludira ono

Neka odstupe 'jelici neverni',

iz jedne od pesama koje Sterija prevodi iz Horacija, utoliko pre to se oni neverni" pomiwu unutar citata.

27 Predstave o nestalnosti i prolaznosti ovekovog ivota u mnogim Sterijinim pesmama takoe bi se mogle povezati sa biblijskim podtekstom, mada se za wih mogu nai i uporediva mesta kod antikih pisaca. U tom kquu je Miron Flaar analizirao upravo pesme Na smrt jednog s uma siaveg" i Grobqe",11 pokazavi duboku srodnost predstava aktiviranih u tim pesmama sa idejama filozofije stoika, posebno rimskog stoiara Seneke. Wegovi nalazi zasluuju da im posvetimo vie pawe. Seneka je, u spisu O gnevu (spisu za koji sasvim pouzdano znamo da ga je Sterija poznavao, jer ga u ironijskom kquu pomiwe u predgovoru Romanu bez romana) i drugim delima, zastupao stoiku teoriju odvraawa od afekata, od strasti (bestrae, beuvstvije", gr. pveia). Po stoicima, afekti (pvh) su veoma burni pokreti u ovekovoj dui; poto je po stoikom shvatawu ovek odreen svojom racionalnom prirodom, ovi afekti predstavqaju iracionalno kretawe protivno qudskoj prirodi i stoga ih treba iskorewivati.12 U pesmama Na smrt jednog s uma siaveg" i Grobqe", ali i u mnogim drugim Sterijinim pesmama, strastima (afektima) pripisuje se negativna moralna vrednost, strasti se optuuju za rav ishod ovekovih nastojawa, a u pesmi Na smrt jednog s uma siaveg" uvodi se slika mudraca, koji ostaje spokojan i u trenucima kada druge qude neumitno savladavaju afekti, t. j. uvstva":
Pri skorbnom tvoje pogrebu majke, Gdi srodnika tuae glas, Ti si bez suza, spokojan ostao, Svakom mudracu obraz.

Posledwi stih je zagonetan i zahteva interpretativni napor. Kako to jedan slaboumnik moe da bude svakom mudracu obraz"? Sterija na ovom mestu barata predstavom stoikog mudraca koji je uspeo da savlada svoje afekte i sauva spokojstvo due. Istina, to se za s uma siaveg iz pesme ne moe rei, jer on ne savladava afekte, nego ih naprosto nema, ali Sterija ga uostalom i ne naziva mudracem, nego samo kae da odaje sliku (obraz") mudraca. Taj odnos bi bio u saglasju sa onim to govori Seneka uporeujui stoiki ideal mudraca sa idealom oblikovanim u okviru kinike kole: stoiki mudrac pobeuje svaku tegobu, a onaj drugi je ak i ne osea.13 I u analizi pesme Grobqe" Flaar pokazuje da Sterijini stihovi izraavaju ideje upadqivo sline Senekinima; to se odnosi na nabrajawe vrsta nedaa koje pogaaju oveka i izazivaju u wemu strah, kao jedan posebno negativan i tetan afekat. Po Seneki, strahuje se, na prvom mestu, od oskudice i nematine, zatim od bolesti, i na kraju i najvie, strahuje se od onoga to nam nasilno ine qudi moniji od nas.14
M. Flaar, Studije o Steriji, Beograd 1988, str. 419455. F. Koplston, Istorija filozofije. Grka i Rim, Beograd 1988, str. 437438; 466469; M. Flaar, Studije o Steriji, str. 429431. 13 M. Flaar, Studije o Steriji, str. 432. 14 Isto, str. 4367.
11 12

28 U Sterijinoj pesmi, na ovekovu sreu pogubno deluju bolesti razne", strasti slepoa", nesitost eqa", lakomo srce", ali i mete i buna" u kojima vrli se gaze, zlost i porok vlada". Stoiki inventar stawa i zbivawa koji u qudima izaziva strah ponovqen je u ovoj pesmi itavim nizom pesnikih figura. Da izmeu Senekine (t. j. stoike) filozofije morala, wenog optuivawa afekata i zahteva za wihovim suzbijawem, i ideala mudraca koji postie stawe bestraa sa jedne, i Sterijine poezije sa druge strane, postoji vie nego sluajno podudarawe motiva i termina, vidimo po tome to i u drugoj analiziranoj pesmi (Na smrt jednog s uma siaveg") pronalazimo, u poneto izmewenim slikama, isti inventar izazivaa straha: quta strela dumana silni", lakomost gladna", alost, patwa, bolest razna", eqa k slavi", tavnice tuga i zled" Strasti se vie puta optuuju i u pesmi koja bi i naslovom i sadrajem trebalo da je meu najvanijima za Sterijino poimawe ovekove prirode, u pesmi ovek" (Vrtlogom strasti ovek nema stanita nigdi; Strastima nadvikan ne uje s' razuma glas, Odbi zalaz i strast, ukazae s' anela lice). Tvrdwa o odjecima stoike etike koncepcije odvraawa od afekata u Sterijinim pesmama dobija na uverqivosti, ako obratimo pawu na to da je Sterija, mewajui za izdawe Davorja u pojedinim detaqima tekstove pesama objavqenih ranije u periodici, na nekoliko mesta unosio pojmove strast", uvstvo" i srodne pojmove koji se odnose na afekte, pripisujui im znaajnu motivacionu ulogu, ali ih istovremeno negativno vrednujui kao motive koji ovekovo delawe dovode do ravih ishoda. Tako su, recimo, u baladi Milan i Bojana" 45. i 46. stih glasili, u verziji koja je bila objavqena 1843. u Podunavki" Tugom svladan me' valove / Me' svirepe baca se,15 dok u Davorju stoji uvstvom svladan me' valove / Me' svirepe baca se. U pesmi Spomen Vidova dana", objavqenoj u Golubici" 1841. i Srbskom narodnom listu" 1842, 18. stih glasi Silno tutwi groma zvuk, dok je u Davorju to Kotrqa se strasti smet; u istoj pesmi, 35. stih je glasio Sve porui sudbe vlast, a u Davorju Sterija stih prepravqa u Sve razdora srui vlast; 118. stih glasio je Gdi s' neznawa rui splet, a u Davorju glasi Gdi s' gluposti rui splet. Sterijino postupawe ovde oigledno nije bilo sluajno i proizvoqno, nego sistematsko. On svesno bira izraze koji e moralistiki napon wegovih pesama uskladiti sa stoikom etikom koncepcijom. Ove izmene, kao i redovno pridavawe negativne vrednosti strastima i uvstvima u pesmama Davorja, svedoe o sistematskom Sterijinom nastojawu da se u najoptijim pitawima morala i ovekove prirode dri uewa formulisanog kod grkih i rimskih stoiara. Glavni autoritet Davorja, Horacije, sam je bio eklektik koji se u formulisawu
15 Podatke o razlikama u verzijama pesama uzimamo iz komentara M. Matickog uz wegovo izdawe Davorja (Vrac 1993), str. 154180, a naznake o izmewenim pesmama i tumaewe po kojem su izmewene verzije upadqivo sline stoikom uewu o strastima preuzimamo od Flaara (Studije o Steriji, str. 367. i d.)

29 moralnih saveta oslawao delimino na stoiku, a delimino na epikurejsku kolu, unutar koje je razvijen jedan pojam slian stoikoj pveia, ali ne identian woj; to je pojam taraza, nepomuenost due, koja je ve sama po sebi shvaena kao vrlina, a wena vrednost je utoliko vea, ukoliko vie izaziva prijatnost i (pre svega intelektualno) zadovoqstvo. Kojem od ova dva nalaza o moguim uticajima na krug ideja Sterijinih pesama Na smrt jednog s uma siaveg" i Grobqe" (i Sterijine poezije u celini) treba da poklonimo vee poverewe? Flaarevom ukazivawu na srodnost sa idejama stoike filozofije, za koje su kao posrednik posluili spisi rimskog filozofa Seneke, ili ivkovievoj sugestiji o motivskoj i izraajnoj srodnosti sa spevom protestantskog pastora Edvarda Janga? Jasno je da ne mogu biti prihvaene obe sugestije u isti mah, ak i kada bi srodnost etikih ishodita stoicizma i hrianstva bila vea nego to u stvari jeste. S obzirom na celinu iznetih argumenata, kao i na ono to znamo o Sterijinim klasicistikim poetikim opredeqewima i odreenim slinim pojedinostima koje Steriju veu sa starijom srpskom kwievnou, smatramo da je u pravu Flaar, koji svoju tezu potkrepquje, osim tematsko-motivskim slinostima, i filolokim dokazima u uem smislu, dok nam ivkovievo nastojawe da na osnovu tematsko-motivske slinosti i srodnih raspoloewa koje izraavaju Jang u svom spevu a Sterija u grobqanskim" pesmama, kao i popularnosti britanskog pisca u irim evropskim okvirima, zakqui o wegovom moguem uticaju na srpskog pesnika, izgleda slabije utemeqeno. Znamo da je Sterija itao Seneku, i da se pozivao na wegovo glavno delo o suzbijawu afekata (spis O gnevu), a ne znamo pouzdano da li je itao Janga.16 U tekstu nekoliko vanih Sterijinih pesama i to, vano je naglasiti, upravo onih pesama na koje se kao mogua svedoanstva o Jangovom uticaju na Steriju pozivao ivkovi nali smo, sledei u mnogim detaqima Flaareve podrobne analize, znaajne potvrde o srodnosti ideja izraenih u pesmama sa idejama stoike filozofije morala. Smatramo, osim toga, da postoje korenite razlike u osnovnim koncepcijama hrianskog pogleda na ovekov ivot, wegovu nestalnost i kratkou, i pogleda koje izraavaju Sterijine pesme. Slinost sa Jangom je samo povrinska i sporedna (tie se slinih motiva i izraenih raspoloewa), dok je srodnost sa Senekom izrazitija i tie se zastupanih osnovnih ideja o ovekovoj prirodi i moralistikih sugesti16 O Sterijinoj lektiri inae znamo mawe nego to bismo eleli. Sterija u nekoliko navrata, najee u programskim i polemikim tekstovima, nabraja imena stranih pisaca koje ceni i preporuuje kao uzore onovremenim srpskim piscima i koje je sigurno poznavao. Sterijina, navodno veoma bogata, privatna biblioteka ubrzo posle wegove smrti 1856. je rasparana (M. Jovanovi, Neto o linoj biblioteci Jovana Sterije Popovia, Bibliotekar 4/, str. 406407). M. Tokin (Kwiniar 1718/1956) i M. ivanov (Sterija i bibliotekarstvo, u: Sterija i kwiga; Novi Sad Beograd 1981, str. 3352) uspevaju da rekonstruiu spisak od 17 kwiga za koje su ustanovili da ih je Sterija posedovao. Najvei deo biblioteke je odnet kwiaru Vetlu u Temivaru, koji je kwige prodao.

30 ja, to je, posebno u vrsti pesnitva kojoj pripada i Sterijino Davorje, od mnogo veeg znaaja. Kada bi se problem veza i moguih uticaja postavio neto ire, i kada bi se povela re o tragovima predromantiarskih stremqewa kod Sterije, oni bi se, pre nego u grobqanskim pesmama, mogli pronai u Sterijinoj jedinoj baladi Milan i Bojana", ili u ditirambinoj odi Na prirodu (1830)" u pesmama u kojima Sterija veoma ivo slika prirodu, odnosno prirodne pojave. Zakquci koje smo izneli reflektuju se i na negativan odgovor na pitawe kojim smo otvorili svoja razmatrawa: da li je pesnik Davorja hrianski pesnik. Zanimqivo je da naa analiza teksta Sterijinih pesama s obzirom na dve konkurentne sugestije o moguim izvorima uticaja (Jang, odnosno stoici), dolazi do rezultata veoma srodnih onima do kojih se dolo u pomenutom Jerotievom religiozno-psiholokom portretisawu Sterije: dok Edvard Jang pronalazi izlaz iz sumornosti ivota verom u onostrano, Sterija ovakvu isceliteqsku mo vere nije nikada upoznao".17 Po Jerotiu, Sterija je umesto vere izabrao razum, umesto nade sumwu i umesto qubavi usamqenost".18 Sterija nam se u poeziji Davorja ukazuje kao prosvetiteqski moralist, koji se u krugu svojih predstava inspirie i oslawa na shvatawa antikih autora, klasicist koji iz antike literature ne prima samo naela o formi, niti samo tematsko-motivski i simboliki materijal i stilska sredstva, koji ga osposobqavaju da uestvuje u internacionalnoj simbolikoj razmeni svoga vremena, nego i neto mnogo vie od toga: ideje i predstave klasine antike, antiki duh. Dodatno potkrepqewe tog zakquka potraiemo u analizi nekih drugih Sterijinih pesama. U pesmi Spomen Vidova dana", u kojoj, kako je primeeno, Sterija mewa nekoliko izraza, a tako promeweni izrazi vie odgovaraju koncepcijama stoike filozofije, pojavquju se personifikovana sudbina (ak: sudba mati") i Genij, duh naroda, kao wen glasnik. Na viezemnom prestolu" stoluje sudba, i mada se viwi u nekoliko stihova pomiwe i priziva, Srbqi dodir imaju samo sa sudbinom i svojim Genijem. Odjek klasicistikih konvencija, verovatno, tek i ova pesma, u kojoj je Sterija uspeo da viestruko mewa ritam stihova, da ponudi upeatqive slike kola sree", kao i da u pesmu koja tematizuje prekretniku taku srpske istorije, utka i opte ideje o oveku, blia je antikom nego hrianskom duhu. U pesmi emo nai odjeke omiqenih Sterijinih tema, a vredi se osvrnuti na varijacije nekih wegovih posebno uspelih slika. Tako, recimo, stihovi U prsima svaki nosi / Svoje sudbe gorki klas iz ove pesme, ija je prva verzija objavqena 1841, postaju u pesmi Spomen putovawa po doqnim predelima Dunava", objavqenoj prvi put 1845. Al' u prsima svak' trulea usev nosi. Za propast Srba optuuju se vrada" i nevera", razdor i nesloga", a sudba svoje obraawe okonava koji kao da pripada nekom prosvetiteq17 18

V. Jeroti, nav. delo, str. 372. Isto, str. 373.

31 skom programu: Svet razuma poitujte, / Da poznate sree cvet, / Tek je onde prava srea / Gdi s' gluposti rui splet (u prvoj verziji, podsetimo se, umesto gluposti" stajalo je neznawa"). Personifikovana sudbina (sudba mati") pojavquje se i u pesmi Srpski narod i wegova sudbina", a ovde je i Srbija personifikovana ko bogiwa sveta". Strast, nesloga, razdor, takoe se redom nabrajaju kao uzroci srpske propasti, a posebno se, i to vie puta u pesmi, optuuje strast kao izvor zablude i greha, i kao uzronik propasti. I ovde je na delu krug predstava stoike filozofije, sa wenim shvatawem sudbine kao neumitnog prirodnog toka kojem se ovek mora prilagoditi (ideal da se ivi u skladu sa prirodom, kao najvaniji stoiki moralni imperativ, tie se racionalnog sagledavawa nunog kretawa u svetu i mudrog prilagoavawa tom kretawu), kao i zahtevom za postizawem bestraa. Izriito taj zahtev Sterija iskazuje u pesmi Spomenak" (namewenoj drugoj kwizi Davorja):
Molite, strasti, to kao vetri silni Gluposti preke razmeete pra.

Strasti da zamuknu, a do rei da dou razbor i um, zahteva Sterijina moralistiko-prosvetiteqska tendencija. Iz empirijskog uvida da to nije ostvareno, kombinovanog sa uverewem da se istorija ponavqa, i da je zato verovatno neostvarivo, rodila se Sterijina rezignacija, a wegova pesimistika shvatawa ovekove prirode sve vie su dobijala na snazi. Taj ishod je najdubqe povezan sa Sterijinim duhovnim polazitem. Kada bi se, u nekoj zamiqenoj logikoj utakmici, poredile razliite opte koncepcije o oveku i wegovom mestu u svetu i istoriji, ispostavilo bi se da hrianska koncepcija poseduje jedno veliko formalno preimustvo. Naime, za razliku od isto etikih koncepcija, koje ak ni u svojim najstroim oblicima ne mogu da dou do pouzdanog utemeqewa, ili moraju da ga trae, u krajwoj liniji, u neem onostranom, da bi hrianin potvrdio istinitost svog osnovnog stava, dovoqno je da pokae jedan jedini sluaj, jedan jedini primer pobede ivota nad smru. I on e bez okoliawa pokazati Hristov primer. Poenta je u tome to je istinitost tog primera neto to je za hrianina samo po sebi izvan sumwe: to je osnovni sadraj wegove vere. Hrianin je, prema tome, u formalnom pogledu uvek u pravu, od samog poetka je u pravu. To wegovo pravo trai odricawe od racionalnih argumenata i skok u veru. Oni neverni" e se odati i propasti. Meutim, za onoga ko ima previe poverewa u racionalno, kao to je to bio sluaj sa Sterijom, takva vera nije mogua. Isuvie esto se kod Sterije glavno moralno pitawe svodi na dilemu Da li i kako da budem dobar", i na tako formulisano pitawe mogua su oba odgovora, i potvrdan i odrean, odnosno, u sluaju potvrdnog odgovora, mogu se dati putokazi u vidu niza praktinih saveta. To to u istoriji ovekovog miqewa ima veoma malo primera odrenog odgovora na ovo pitawe znai samo da je

32 qudima veoma stalo do toga da sami sebe shvate i prikau kao dobre, do te mere da e biti spremni da na najrazliitije naine mewaju predstave o sadraju onoga biti dobar". Ali, ako promenimo formulaciju pitawa, i postavimo ga kao Zato da budem dobar", pred nama se otvaraju dubine i visine ovekovog miqewa o sebi samome. Sterija je katkad bio dorastao tim dimenzijama.
Saa Radoji IS THE POET OF DAVORJE A CHRISTIAN POET? Summary In this paper the author analyses relation of Jovan Sterija Popovic's poetry towards philosophical and ethical ideas of Christianity and stoicism. About that, the interpretation of Dragia ivkovi's about possible influence of British writer E. Young on poetry of Sterija's Davorje is examinating especially on his gravely" poems. There are facts about that the poet of Davorje is much closer to antique (stoical) then Christian ideas. Sterija appears as enlightening moralist, who inspires and relies himself in a circle of his meanings on the understandings of antique authors, classicist who from antique literature doesn't receive only principles about form, nor only thematic-motivical and symbolical material and stylish means, then much more: ideas and meanings of classical antique, antique spirit.

UDC 821.163.41-992.09 Kalik S. 821.163.41-992.09 Nui B. 821.163.41-95

PUTOPISNA MAKEDONIJA SPIRE KALIKA I BRANISLAVA NUIA Goran Maksimovi

SAETAK: U prvom dijelu ogleda analiziran je putopisni postupak Spire Kalika u kwizi Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim pevakim drutvom (1894). Ukazano je na tri dominantna narativna obiqeja wegove proze: putnike biqeke u formi izvjetaja o sedmodnevnoj turneji Beogradskog pevakog drutva u Solunu i Skopqu u qeto 1894. godine, monoloke lirske digresije i meditacije, podstaknute prirodnim qepotama i graevinama, koje je pisac posmatrao prilikom putovawa, putopisne opservacije o qudima, podnebqima i gradovima, istorijske reminiscencije, predawa o mjestima, dokumentovane studije o stanovnitvu, koje su propraene i fotografijama prirodnih qepota i znamenitih graevina. U drugom dijelu ogleda analizirane su osobenosti Nuievog umjetnikog postupka u kwizi Kraj obala Ohridskog jezera (1894). Ukazano je na putnike opservacije, utiske i zapaawa, na istorijske i arheoloke reminiscencije, etnografska i geografska istraivawa, te na ispisivawe privredno-ekonomske studije ovoga podnebqa. U kwigu su ukquene i mnogobrojne legende, narodna vjerovawa i predawa, a cijelo zavrno poglavqe posveeno je traginoj prii iz neposredne prolosti o hrianki Tauli i Turinu Xeladin-begu. U radu su uporeene umjetnike bliskosti i razlike ovoga zapisa i kasnije Nuieve umjetnike pripovijetke Taula (1902). KQUNE RIJEI: Spira Kalik, Beogradsko pevako drutvo, putnike beleke", putopis, naracija, monolog, deskripcija, Makedonija, Vardar, Solun, Skopqe, Vrawe, Branislav Nui, Ohridsko jezero, Ohrid, Pelagonija, legenda, predawe, anrovski sinkretizam, etnografija, istorija, geografija, privreda, Taula pria iz prolosti

Obnovqena interesovawa srpskih putopisaca za prostore Makedonije naroito postaju intenzivna poslije Srpsko-turskih ratova 1876 77. godine i Berlinskog kongresa odranog sredinom naredne, 1878. godine. Poslije osloboewa od Turaka i prisajediwewa srpskoj matici junog Pomoravqa i velikih gradova june Srbije, kao to su Ni,

34 Leskovac i Vrawe, na Makedoniju se i na Povardarje, kao i na Kosovo i cijelu Staru Srbiju, u tadawem nacionalnom i patriotskom zanosu gledalo kao na dijelove porobqenog i neosloboenog Srpstva. Zahvaqujui tome ovi prostori su postali pravi izazov za putovawa i putnike zapise srpskih pisaca i wihova svjedoewa o zemqi, qudima, podnebqu i jeziku, sve do poetka Balkanskih ratova 1912. godine. Dva takva putopisa izdvajamo kao veoma znaajna i dragocjena za oblikovawe umjetnike, putopisne slike makedonskog podnebqa: kwigu Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim pevakim drutvom (1894) i Branislava Nuia Kraj obala Ohridskog jezera (1894). 1. Sve to danas moemo rei o uenom Dubrovaninu Spiri Kaliku nalazi se na poutjelim i prawavim stranicama kwiga i asopisa HH vijeka, a zapretano je dubokim zaboravom i nemarom savremenog doba prema znamenitim i vrijednim qudima iz nae prolosti. Rodio se u srpskoj graanskoj porodici u Dubrovniku sredinom 1858. godine. U rodnom gradu je zavrio osnovnu kolu i gimnaziju, a od 1876. godine studirao je klasinu filologiju u Beu (187678) i Gracu (187879). Po zavretku studija radio je najprije kao uiteq u Graanskoj koli u Dubrovniku (187982), da bi potom preao u Srbiju i slubovao kao nastavnik gimnazije u Niu (188289), gdje je zajedno sa Stevanom Sremcem i ivanom ivanoviem prosvetno i kulturno uzdizao ovaj tek osloboeni grad. Od naroitog znaaja bila je wegova uloga u osnivawu Narodnog pozorita u Niu 1887. godine. Srpsko dravqanstvo Spira Kalik je dobio 1887. godine. Potom je radio kao profesor gimnazije u Kragujevcu (188990) i Kruevcu (189192), da bi od 1892. godine, istovremeno kad i Stevan Sremac iz Nia, preao u Beograd i postao profesor Prve beogradske gimnazije, sve do oboqewa od izofrenije i prerane smrti u duevnoj bolnici u Trstu 1909. godine. Za Kalika slobodno moemo rei da je bio poliglota i odlian znalac jezika, jer je govorio grki, latinski, wemaki, francuski i italijanski, a prevodio je s latinskog i italijanskog jezika. Zahvaqujui tome, honorarno je predavao francuski jezik u Vojnoj akademiji u Beogradu (18951909), a preveo je i tri znamenite i rado itane kwige onoga vremena, jednu istoriografsku raspravu, jedan uxbenik i jedno prozno beletristiko ostvarewe. Sa latinskog: ivot slavnih vojskovoa od Kornelija Nepota (Beograd 1897), te sa italijanskog jezika: Srpsku sintaksu Petra Budmana (Ni 1887, Beograd 1892, 1897, 1901) i Srce od Edmonda de Amiisa (Beograd 1895, 1901, 1911, 1922). Pored svega toga, izgleda da je posebna i najvea strast Spire Kalika bila muzika, posebno horsko pjevawe. Odmah po dolasku u Beograd ukquuje se u rad Beogradskog pevakog drutva, iji je tada poznati dirigent bio Stevan Stojanovi Mokrawac. Bio je najprije wegov potpredsednik (189396), a potom i predsednik (18971909). Naroito su bila poznata dva gostovawa toga drutva: jedno na proslavu godiwice Ivana Gundulia u Dubrovniku 1893. godine, a drugo u Solunu i Skopqu 1894. godine. Upravo sa tog drugog putovawa su i nastale putnike beleke" Spire

35 Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim pevakim drutvom, objavqene iste godine u Beogradu, u tampariji Petra K. Tanaskovia do Delijske esme". U polemikom predgovoru, kojim nas Kalik uvodi u putnike beleke" od Beograda do Soluna i Skopqa, iskazana je osnovna namjera pieva da u kwizi ukae na umjetniku i nacionalnu misiju Beogradskog pevakog drutva, te da odgovori na besmislene palanake predrasude o wegovom radu i prezriva ismijavawa i tobowe saaqewe, kojima su esto bili izloeni lanovi hora. Spira Kalik posveuje kwigu enskim lanicama Beogradskog pevakog drutva koje retkom istrajnou i neobinom revnou pripomau napretku drutva i izvoewu wegovih rodoqubivih zamisli".1 Poslije toga ukazuje na aktivnosti drutva i dugorone ciqeve. Vjerno svojoj programskoj devizi Pesmom za Srpstvo" ovo drutvo je za nekoliko godina prelo unakrst cijelu Srbiju irei srpske pesme i izvodei ih u divnim i harmoninim kompozicijama naih najomiqenijih umetnika: Mokrawca, Marinkovia, Topalovia, Jenka, Havlasa itd." (). Docnije je pronijelo iste pjesme u srpske krajeve izvan Srbije: u Mitrovicu i Novi Sad, u Dubrovnik, na Cetiwe, u Solun i Skopqe. Da bi se, ohrabreno tim uspjenim gostovawima, odvailo i na pohode u Petu i Be da tamo pred obrazovanom publikom dveju velikih svetskih metropola iznese srpske kompozicije i pokae, da Srbija i u toj grani umetnosti zauzima znatno mesto" (). Spira Kalik ne eli daqe da ulazi u raspravu (jer to nije ciq wegove kwige), o palanakom mentalitetu, o pogubnom crvu razdora", koji podgriza sve srpske ustanove i kao demon ometa Srpstvo da smelo i reitelno koraa" putem umjetnikog napretka, koji svi kulturni narodi potuju i s najveom zainteresovanou prate i potpomau" (). To je osnovni razlog to u najveim varoima u unutrawosti ne opstaju pjevake druine, te se usled toga po naim selima ne uju lepo otpevane srpske pesme, ni po naim crkvama skladno crkveno pevawe, koje zagreva duu pobonou i privlai poboni svet Bogu na molitvu" (). ta je tome krivo pita se autor putnikih beleaka" da meu naom inteligencijom ima vie qudi od rauna, nego qudi od srca?" I ta je to to ih tjera da u sujetnom precewivawu svoga znawa i zanimawa potcewuju znawe i zanimawe drugih?" () Izbjegavajui daqu polemiku o navedenom problemu, Kalik mogui odgovor nudi u obliku pitawa: Da ne lei tome uzrok u naem pravcu obrazovawa i nastave?" (). Mada naznaka iz podnaslova kwige Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim pevakim drutvom, da se radi o putnikim belekama", ukazuje na autorovu kwievnu nepretencioznost i skromnost, jasno je da se radi o uspjeno osmiqenom putopisu, u kojem su zanimqivo
1 Spira Kalik, Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim pevakim drutvom, Putnike beleke, tamparija Petra K. Tanaskovia do Delijske esme, Beograd 1894, str. 4. (Svi kasniji navodi uzeti su iz istog izdawa. Broj u zagradi nakon citiranog teksta oznaava preuzetu stranu).

36 opisani dogaaji sa pjevake turneje Beogradskog pevakog drutva, zatim prostori June Srbije, Makedonije i Povardarja, te naroito znamenitosti i qudi dva velika grada ovoga podnebqa, Soluna i Skopqa. Otuda je u kwievnom, putopisnom kazivawu Spire Kalika, mogue izdvojiti sqedee narativne postupke: prikazivawe sedmodnevnog putovawa i turneje Beogradskog pevakog drutva u Solunu i Skopqu, to je i bila poetna namjera i ciq ove kwige, meditativne digresije u formi unutraweg monologa o prirodi, o graevinama, o istoriji, koje su slike s putovawa budile u pievoj mati i svijesti, opis podnebqa i qudi sa uspjenim opservacijama prirode, sa legendama o mjestima, sa panoramskim prikazima gradova, sa dokumentovanim popisima wihovih iteqa, sa fotografijama znamenitih graevina i prirodnih qepota. U okviru prvog narativnog segmenta, posveenog prikazu sedmodnevnog putovawa Beogradskog pevakog drutva u Solun i Skopqe u qeto 1894. godine, dolazi do izraaja Kalikova umjenost voewa dinamine naracije i saete a efikasne opservacije horskih nastupa pjevakog drutva u Solunu, Skopqu i Vrawu, a zatim i prikaza prostora i qudi na eqeznikom putu od Beograda do Vrawa i Skopqa, zatim dolinom Vardara preko Velesa i Demir-kapije, do Soluna, a potom i povratak od Soluna do Skopqa i Vrawa, preko Leskovca i Nia, do Beograda. Kalik, pri tome, naroito usmjerava pawu na prikaz qudi, koji su ih doekivali, pratili i ugoavali na tome putovawu. Poput srpskog konzula u Skopqu Todora Stankovia i vicekonzula Milojka Veselinovia, zatim srpskih industrijalaca iz Soluna brae Alatini, srpskog konzula u Solunu, Vasiqevia, trgovca Antonija Jaku, solunskog srpskog uiteqa Vuka Ivania i slino. Putovawe vozom kroz prostore neosloboenog Srpstva, kako se tada u jo uvijek ivom patriotskom zanosu poslije 1878. godine govorilo za Makedoniju, podstie autora putnikih beleaka" na raznovrsne reminiscencije o istoriji, o savremenim danima i sudbini srpskog naroda u Povardarju, o pogubnom politikom stranarewu u Srbiji i nedovoqnoj prosvetnoj brizi za podizawe srpskih kola na prostorima tadawe Turske. U tim putopisnim segmentima dominira izlagawe u formi unutraweg monologa, a dijelovi u kojima Kalik u vedroj noi meditira o nebu i zvijezdama, o moru u Egejskom zalivu u Solunu i slino, prerastaju u lirsku prozu i uspjenu poetizaciju prostora, koji upuuju na nesumwivi a potisnuti piev pjesniki talenat. Trei narativni postupak, u kojem su izloene putopisne opservacije June Srbije sa Vrawem, Makedonije sa Skopqem i egejskog Povardarja sa Solunom, sa izlagawem legendi o pojedinim lokalitetima (kao to je predawe o Mominom kamenu u Grdelikoj klisuri, koje Kalik kazuje znatieqnim saputnicama iz pjevakog drutva), sa odlinim opisima vardarske kotline, meu kojima dominira prikaz Velesa i Demir-kapije, sa panoramskim opisima Soluna, a potom i Skopqa, to je propraeno i odabranim fotografijama koje znaajno obogauju putopisni doivqaj (Demir kapija na Vardaru, Trijumfalna kapija u Solunu,

37 solunska arija), sa nenametqivim podacima o broju stanovnika, nacionalnom sastavu, kolama i zanimawu naroda, najblii je putopisnom postupku u uem smislu i najizrazitije pokazuje piev kwievni talenat. Putovawe vozom budi u piscu putnikih beleaka" razliite uspomene i razmiqawa. Podsjea ga na predjele Dalmacije, u kojoj je pjevako drutvo prethodne godine boravilo, a ozvezdano nebo koje posmatra sa prozora kupea podstie u wemu pjesniku egzaltaciju i nacionalni zanos: Oh! lepo li si, srpsko nebo, bilo da si nad Srbijom, bilo da si nad Dalmacijom ili Maedonijom, bilo da si nad Bosnom, bilo da te sunce obasjava, bilo da te mesec rasvetquje, ti si doista boanstveno delo!" (34). Patriotska osjeawa, nacionalna i kulturna misija Beogradskog pevakog drutva u neosloboenim srpskim krajevima, neminovno nameu razmiqawa i o srpskoj neslozi, o partijskim razmiricama i netrpeqivosti, koja daje neprijateqima snage da nas savladaju i potiskuju i tamo gdje su neuporedivo slabiji od srpskog naroda. Spira Kalik se zato u svojim putnikim meditacijama i pita zato cio srpski narod nije opijen ovom vrstom arkog rodoqubqa koje krasi lanove Beogradskog pevakog drutva, a Srbiju vidi kao luu Srpstva, koja mora da bdi, da se ne utuli plam rodoqubqa u srcima neosloboene brae tvoje, ti si Vestalka Srpstva, i kao to je Vestalkama smrt pretila, ako se vatra ugasi, tako smrt i tebi preti, ako srpska srca prestanu biti za tobom" (5). Iz takvog uzvienog raspoloewa pisca beleaka" je razbudio dolazak u Ni i prvo razoarawe. Na eqeznikoj stanici, u gradu gdje je godinama radio kao profesor gimnazije, putnike su doekali lanovi Jevrejskog pevakog drutva, ali nikoga nije bilo iz nikog pjevakog drutva Branko". Spiru Kalika to zbuwuje i u nevjerici se prisjea kako su ih na velianstven nain u toku prologodiweg putovawa u Dubrovnik, du pruge od Zemuna do Rijeke, doekivala pjevaka drutva da im sa svojim zastavama i pjesmama poele srean put, a ovdje u Srbiji vladale su apatija i nezainteresovanost. Nastavak putovawa i prolazak kroz predjele romantine Grdelike klisure", susret sa Mominim kamenom", kao velianstvenim spomenikom prirode, koji podsjea pisca i na predawe o postanku tog lokaliteta koje je itao u Milievievoj Kraqevini Srbiji, a zatim i lijep doek u Vrawu i ugovarawe horskog nastupa u ovom gradu, poslije povratka iz Soluna i Skopqa, znatno popravqaju prethodne sumorne utiske putnika koje su ponijeli iz Nia. Poslije uspjeno prebroenih nesporazuma sa turskim carinicima na granici u Zibevu, zbog nepovjerewa i podozrewa prema notnim kwigama koje je pjevako drutvo nosilo, ili prema kwigama koje su radi zabave nosili pojedini putnici (Kalik pomiwe pjesme Milutina Ilia koje su bile u lijepom povezu i time dodatno podstakle sumwu carinika), ulazak u Makedoniju i prvo veliko naseqe Kumanovo, putopisac saeto opisuje u formi izvjetaja o broju stanovnika, nacionalnoj i vjerskoj zastupqenosti, te stawu srpskih osnovnih kola, to ja-

38 sno upuuje da se prethodno dobro informisao i pripremio neophodnu grau za pisawe putnikih beleaka". Mada je u Skopqu doek Beogradskog pevakog drutva bio izuzetno prisan, zahvaqujui trudu generalnog srpskog konzula Todora Stankovia i vicekonzula Milojka Veselinovia, Kalik hotimino odlae opirnije pisawe o ovom gradu za kasnije, kada se poslije povratka iz Soluna budu smjestili u wemu i odrali ugovoreni koncert. Daqe putnike zapise i pawu pisac posveuje Vardaru, kao najveoj prirodnoj znamenitosti Makedonije i najqepoj rijeci Balkanskog poluostrva: Jedan moj drug uporedio je Vardar sa enom, primetivi da je udqiv kao i ena, sad miran i tih, sad opet bujan i silovit, ali uvek lep i ponosit" (19). Za najqepu varo na pruzi SkopqeSolun putopisac proglaava Veles, a poto se ukratko osvrnuo na wegovo vizantijsko porijeklo (zvao se nekada Vilasora), detaqno opisuje divni poloaj, kakav se rijetko via: Lei na stranama dva velika gola brda, kroz koje protie Vardar i deli varo na dva dela, spojena meu sobom mostovima. Kue dopiru do polovine ovih golih brda i sve su sazidane u turskom stilu i veim delom iarane. Voz prolazi sredinom varoi kroz same ulice, stanica je udaqena od Velesa jedno po asa" (20). Na eqeznikoj stanici u Velesu, kroz razgovor sa djeakom od kojeg je kupio testiju vode, Kalik se suoava sa posqedicama tada naglaene i uporne velikobugarske propagande u Makedoniji, koja je provoena kroz dobro organizovanu mreu bugarskih kola. Kad je zapitao djeaka da li je Srbin, ovaj mu je odgovorio da je Bugarin. Na dodatno pievo pitawe otkuda to kad govori srpski kao i on, odgovorio mu je: Takoj mi kazaja uitel, da sum Blgarin, a tatko mi kae da sum Srbin, kak i on" (21). Prirodne qepote u dolini Vardara potpuno su okupile pawu putnika, da bi poslije nekoliko asova putovawa naili na jo veu prirodnu znamenitost, na velianstvenu Demir-kapiju", iji prosjek od stijena, koje su se savile nad Vardarom u obliku vrata", podsjea pisca na Sievaku klisuru i na erdap. Izlazak iz klisure ukazuje i na klimatske blagodeti june Makedonije, na mediteransko rastiwe, na smokve, na mnogobrojna stabla dudova koji se weguju radi svilarstva i slino. Dolazak u Solun, u prijepodnevnim asovima, poslije 25 sati napornog qetweg putovawa, oraspoloio je lanove Beogradskog pevakog drutva, kako zbog lijepog doeka koji su im priredili otpravnik srpskog konzulata Vasiqevi, a zatim i bogati srpski trgovci iz ovog grada (meu kojima pisac naroito izdvaja etvoricu brae Alatini, koji su bili vlasnici pivare i fabrike leda u Solunu), tako i zbog udobnog smjetaja u hotelu Imperijal", koji se nalazio na najqepem mjestu u gradu na samoj obali morskoj sa divnim izgledom na Solunski zaliv i na Olimp, koji lei na zapadu pomenutog zaliva" (28). Susret Dubrovanina Spire Kalika sa morem budi u wemu uzviene emocije, uspomene i oduevqewe, a zatim ga inspirie da oslika povrinu zaliva u poslijepononim asovima: Popeh se u sobu i otvorih prozor, da se nadiem istoga morskoga vazduha, pre nego to legnem. Mojim oima prui se impozantan prizor. Kia bee presta-

39 la a meseina rasteravi oblake sijae nad tihom povrinom morskom i obasjavae svojim srebrnim zracima iroki Solunski zaliv. Mrtva tiina vladae u prostoru, nikakvoga glasa sem potmuloga zujawa zrikavaca i nonoga daha; nad uspavanom prirodom spustilo se bilo neko tajanstveno velianstvo. A more nikada mi se nije ono uinilo velianstvenije od te veeri, ne znam da li je to bilo usled moga dobrog duevnoga raspoloewa ili usled toga, to ga davno nisam gledao, pa sada sam tim vema uivao, kao to ovek uiva, kada se posle dugoga rastanka nae opet sa svojim starim dobrim prijateqem. Sada se ono odmarae lavovskim odmorom; ni jedan vetri nije uznemiravao wegovu plavu povrinu, nije se uo ni jedan val, da se razbija o okolno stewe; izgledae kao ogledalo, u koje nebeski svod s uivawem ogleda svoju lepotu" (3233). Sutrawi dan pisac i lanovi pjevakog drutva iskoristili su za upoznavawe znamenitosti Soluna. Najprije posjeuju Srpski konzulat, na kraju Marine, u najqepem dijelu Solunskog zaliva, a zatim su obili tursku ariju na ijem su se poetku i kraju nalazile dobro ouvane antike trijumfalne kapije. Ona na jugozapadnoj strani je pripadala caru Hadrijanu, a ona na sjeveroistonoj strani, ili na Vardar-kapiji, bila je djelo dvojice konzula, Oktavijana i Antonija. Crkva Svetog ora, koja je bila sazidana za vrijeme cara Konstantina, a arhitektonski znamenita zbog svog okrugloga oblika, bila je pretvorena u xamiju. Isto tako su bile pretvorene u xamije i starodrevne crkve Svete Paraskeve, crkva Dvanaest apostola i crkva Svetog Dimitrija, koje potiu iz devetog vijeka. Posebnu qepotu Soluna inila je morska obala ili kej, poznata pod imenom Marina, koja se protee sve do dijela varoi Paradiza ili Kalamarije, gdje su se nalazile najqepe bogatake kue i vile u Solunu. Kalik paqivo opisuje i divne kafane u tom dijelu grada, meu kojima je bila najqepa Alhambra, a zatim i zgradu Pozorita u kojoj je bilo predvieno odravawe koncerta Beogradskog pevakog drutva, te Kanli-kulu koju su sazidali enovqani za odbranu od napada s mora, a Turci je kasnije okrenuli u tamnicu. Prvoga dana boravka lanovi pjevakog drutva su bili u gostima i kod brae Alatini, bogatih Srba iz Soluna i posjednika fabrike piva i leda. Sutrawi dan, u nedjequ, Spira Kalik je iskoristio da u drutvu dama grad osmotri s mora. Iznajmio je jevrejske veslare i tek kad su se odvojili od obale i sa puine sagledali Solun, mogli su shvatiti svu qepotu ovog velikog lukog pristanita i trgovakog centra na egejskoj obali. Grad je imao amfiteatralan oblik, a naroito su ga krasili starodrevni bijeli bedemi, te vizantijska tvrava opasana debelim dvostrukim bedemima i saiwena od sedam omawih kula, zbog ega su je kasnije Turci i nazvali Jediluke. Kalik koristi ovaj panoramski opis grada i za navoewe podataka o ekonomskoj snazi i usponu Soluna, o ukupnom broju stanovnika, o nacionalnom sastavu. Pri tome se naroito osvre na mnogobrojnost Jevreja, te na wihovu poturenu sektu Dunme, koja datira od 1667. godine, a osniva joj je bio ueni rabin Sabatej

40 Levi iz Jedrena. Privrenici sekte Dunme imali su skoro sav Solun u svojim rukama, jer su bili povlaeni od turskih vlasti, bili su najobrazovaniji i najbogatiji, a predsednik optine je redovno biran iz wihovih redova. Poslije toga, Kalik sa beogradskim damama posjeuje Srpsku kolu, koja se nalazila u Paradizu, te kroz razgovor sa uiteqem Vukom Ivaniem upoznaje broj i kolska dostignua srpskih aka, ali i brigu to srpske vlasti iz Beograda nisu preduzimale odlunije akcije za osnivawe srpskih gimnazija na ovim prostorima, u koje bi se upisivali aci po zavretku ove i osnovnih kola u Bitoqu i Skopqu. Nije lepo, gospodine, da Bugari, koji Maedoncima nameu svoju narodnost, imaju u Solunu viu gimnaziju i viu ensku kolu, u Bitoqu viu gimnaziju, u Skopqu niu a po ostalim maedonskim varoima svuda po neku sredwu kolu, a da mi sem nekoliko osnovnih kola ne otvaramo nigde ni jedan sredwi zavod. Na taj nain nije ni udo, to se malo pomalo od nas otuuje maedonska mlade, ma da ona, u prkos svima bugarskim i grkim spletkama i ujdurmama, jo dobro uva svoje srpsko ime i svoju srpsku slavu" (46). Sam solunski koncert Beogradskog pevakog drutva Kalik opisuje podrobno. Izvjetava nas o brojnosti publike i znatieqi s kojom je iekivala nastup ugledne srpske pjevake druine, o wenim reakcijama i oduevqewu, o pjesmama koje su izvoene na koncertu (dominirale su Mokraweve Rukoveti, ali i Topalovieva pjesma Oj, oblaci, Mendelsonova U umi, te po jedna prigodna turska i bugarska pjesma, da bi koncert bio okonan vijencem primorskih napjeva). No poslije koncerta pjevako drutvo je provelo u prijatnoj veeri i razgovoru sa solunskim domainima, tako da se slavqe produilo sve do zore. Poslije toga im je preostalo samo da se brzo spreme i ukrcaju na voz za Skopqe. Rastanak na eqeznikoj stanici je bio dirqiv, domaini su zamolili beogradske goste da im jo jednom dou u Solun, a oni su im, u znak zahvalnosti na gostoprimstvu, na oprotaju otpjevali pjesmu Oj, u gori beli dvori. Boravak u Skopqu bio je mnogo krai, tako da putopisac brzo i saeto opisuje prijem i pripreme za koncert, iji je raspored pjesama uglavnom bio slian kao i u Solunu. Osvre se na oduevqewe mnogobrojnih gledalaca dok su sluali srpske pjesme, na pojaane patriotske emocije i slino. Sutrawe predivno jutro u Skopqu Kalik koristi za razgledawe i upoznavawe grada, a naporedo s tim ukratko se osvre i na wegovu istoriju od vremena kad je car Duan Silni bio okruwen u wemu carskom krunom, preko austrijskih zaposjedawa grada 1682. godine i nepotrebnog spaqivawa i unitavawa wegove drevne arhitekture, sve do savremenih dana i trgovakog znaaja koji je imao u turskoj imperiji. Naroito uspjeno Kalik opisuje panoramu Skopqa, koju je na dvije nejednake polovine presjecao moni Vardar, a na desnoj obali krasio masiv Vodna, sa bogatim vinogradima. Poslije toga lanove pjevakog drutva je sa oduevqewem podstaknutim uspjenim koncertom iz prethodne veeri doekao ruski konzul u Skopqu Lisijevi, a potom su po-

41 sjetili znameniti skopski Bezistan, smjeten na lijevoj obali Vardara. Trgovaka guva i mijeawe razliitih jezika i nesvjesno podsjeaju pisca na stihove iz Danteovog Pakla, a takvo arenilo stvari, qudi i atmosfere teko je bilo vidjeti ili pronai na nekom drugom mjestu, a jo tee iskazati i opisati: Sve to stoji onako bez reda i sisteme: svakovrsno jelo sirovo, peeno, kuvano, pokraj kazana, kovakih sprava, uvenih skopqanskih britava, manifakturalnih proizvoda, stranoga i domaega platna, gotovoga odela seoskoga i varokoga, lonaca i kalupxija, koji na svojim kalupima doteruju u preawi pravilan oblik fesove prolazeega sveta za jedan metalik. Sve je to pomeano vrevom, lupom zanata, gurawem, vikom trgovaca, koji nude svoj espap na svima moguim jezicima" (64). U povratku, Kalik naroito paqivo opisuje veliki kameni most na Vardaru, koji je sagraen od bijelih blokova: Most je ovaj prave rimske konstrukcije, visok, sagraen na svodove, meu kojima je sredwi najvii, tako da se preseca na dve padine, jedna se puta levoj a druga desnoj obali. Kaldrmisan je i ograen kamenitom ogradom, metar visokom, a na sredini ima etvrtast balkon" (67). Interesantno je napomenuti da pisac, koji je, inae, sklon istorijskim komentarima, ne pomiwe kad je sagraen most, niti ko je wegov zadubinar. Umjesto toga, nudi nam jedno imresivno poreewe. Dok su zastali jedan as na balkonu mosta i gledali u arobni Vardar", putopisca takva slika podsjea na Mostar i slian doivqaj koji je osjetio dok je gledao u Neretvu sa Staroga mosta. Jedinu razliku inile su okolne mnogobrojne vodovae na Vardaru, koje su sluile za navodwavawe skopskih bati i vrtova. Nakon odlaska iz Skopqa, pisac putnikih beleaka" primjewuje tehniku putopisnog izvjetaja. Ukratko opisuje dolazak u Vrawe, saoptava nam da je koncert u ovom gradu protekao uspjeno i pored umora pjevaa od napornog puta, ali da su bili neprijatno iznenaeni malobrojnou gledalaca. Tek poto je sutradan krenuo u obilazak Vrawa, Kalik sa vie znatieqe opisuje panoramu grada, planinske masive i okolne bogate vinograde, a od graevina izdvaja znamenitu Krstatu xamiju, sazidanu na mjestu nekadawe crkve Svete Petke i nazvanu krstatom, to u strelici, koja je na vrhu munareta, ima krsti" (75), te veliku i prostranu vrawansku crkvu koja je krasila ovaj grad. Poto je u Vrawskoj Bawi bila smjetena eqeznika stanica, beogradska pjevaka druina dolazi na koijama u ovo bogato naseqe. Kalik to koristi da oduevqeno opie predivni krajolik i iskreno zaali to niko od bogatih Srba nije pregao da ovdje podigne moderna i ureena kupatila, parkove i etalita, koji bi u takvom prirodnom ambijentu bili neuporedivo qepi od glasovitih evropskih bawa. Putnike beleke" Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim pevakim drutvom zavravaju se slino kako su i zapoete, pohvalom pregalatvu enskih lanica hora i afirmisawem umjetnike, ali i nacionalne i patriotske misije drutva, koje je osnovano 1853. godine na podsticaj mladog Milana Milovuka, koji je doao u Beograd iz Pete, a snaan zamah u radu dobilo deset godina kasnije sa

42 dolaskom velikog muzikog pedagoga Kornelija Stankovia u Beograd, da bi u posqedwoj deceniji HH vijeka, predvoeno genijalnim Mokrawcem, doivjelo najvei ugled i slavu. Neposredni pregalac, uesnik i svjedok tih aktivnosti bio je i sam Spira Kalik. Otuda su stranice Kalikove kwige jedna od autentinih potvrda neoborive istine o umjetnikom i nacionalnom znaaju, te o razvoju horskog pjevawa u Srbiji. Kwievne ambicije Spire Kalika bile su mnogo skromnije od postignutog krajweg umjetnikog rezultata. Kad se iz danawe nepristrasne pozicije stavi u drugi plan sve ono to je u wegovoj putopisnoj kwizi nasqee vremena (polemika sa nedobronamjernim kritiarima Beogradskog pevakog drutva, uzvieni patriotski i nacionalni zanos), pred nama iskrsavaju izvrsne putopisne slike i utisci o junoj Srbiji, o Makedoniji i Povardarju, o Solunu i Egejskom zalivu. Kalik je poao od namjere da napie putnike beleke" o muzikoj turneji pjevake druine iz Beograda u Solunu i Skopqu, te da razbije zlobne predrasude koje su u prestonici optereenoj palanakim predrasudama pratile rad ovog drutva, a na kraju je stvorio iznad svega umjetniko djelo, kwigu koja ide u red lijepih srpskih putopisa s kraja HH vijeka. 2. Mada se i prije toga ogledao kao putopisac, jer je ve imao pripremqenu grau za pisawe monografije o Kosovu,2 kwiga Kraj obala Ohridskog jezera predstavqa prvo objavqeno putopisno djelo Branislava Nuia.3 Od sredine 1891. do sredine 1893. godine Nui je radio kao pisar srpskog konzulata u Bitoqu, a kwiga je nastala na osnovu zabiqeaka sa est putovawa po obalama Ohridskog i Prespanskog jezera (jedno putovawe se odvijalo 1891. godine, a preostalih pet 1892. godine). Nuiev dolazak u Bitoq poklapa se s wegovim naglaenim interesovawima za putopisne opservacije, te za etnografske, folklorne i geografske studije, zbog kojih su u drugom planu ostali i wegova pozorina djelatnost i rad na komediji i humoristikoj pripovijeci. Dodatni motivi za upoznavawe ovog podnebqa bili su izrazito linog karaktera: Istraujui krajeve i naseqa oko jezera, tragajui za starom Prespom, Nui je u stvari tragao za vlastitim porijeklom",4 jer su preci pievog oca ora Nue ivjeli upravo na tim prostorima. Kao to je to gotovo uobiajeno kada je rije o sinkretikoj prirodi dokumentarno-umjetnikih anrova, kojima putopis po svojoj prirodi pripada, kwiga Kraj obala Ohridskog jezera nastala je kao sinteza vi2 Grau za putopisnu kwigu Kosovo opis zemqe i naroda Nui je uglavnom prikupio prilikom dvomjesenog boravka u Pritini od januara do marta 1890. godine, kada je kao pisar srpskog konzulata u Skopqu dobio zadatak da zamijeni odsutnog vicekonzula Luku Marinkovia, a rukopis je zavrio dok je bio vicekonzul u Pritini, od 1893. do 1896. godine. Monografiju je u dva toma objavila Matica srpska u Novom Sadu 1902. i 1903. godine. 3 Branislav Nui, Kraj obala Ohridskog jezera, Beleke iz 1892. godine, Dravna tamparija Kraqevine Srbije, Beograd 1894. (Svi kasniji citati uraeni su prema istom izdawu. Broj u zagradi nakon navedenog teksta oznaava preuzetu stranu.) 4 Josip Lei, Branislav Nui ivot i djelo, Sterijino pozorje Matica srpska, Novi Sad 1989, str. 70.

43 e stvaralakih postupaka. Preovlaujui je i literarno najdragocjeniji putopisni postupak u uem smislu, koji je proistekao iz Nuievih putnikih opservacija, zapaawa, impresija i oduevqewa podnebqem i prirodom Ohridskog jezera, a ogleda se u nadahnutim lirskim opisima jezerskih i obalskih pejzaa, drevnih graevina, bujnog rastiwa i koloritnih boja, te u karakterizaciji qudi koje susree i upoznaje. S druge strane, kwiga nosi i obiqeja istorijsko-etnografsko-geografske i privredne studije, u kojoj je ispriana prolost Ohrida, wegovih starina i spomenika, natpisa i tragova iz davnih vremena, ali i obiaja, kulture ivqewa i odijevawa tamoweg stanovnitva, wegovog jezika i pjesme, sa diskretnim etnopsiholokim zapaawima o narodu razliitih vjera i etnikog porijekla. U kwizi su prikazane i geografske osobenosti podnebqa, ukazano je na povezanost jezerskih voda (Mali i Trnovo, Prespansko, Ohridsko i Skadarsko), dati su detaqni opisi rijenog sliva Crnog Drima, koji istie iz Ohridskog jezera u Strugi, ali i privredne specifinosti koje se odnose na ribolov i vrste riba u Ohridskom jezeru, na zemqoradwu, stoarstvo i umarstvo ovog podnebqa. Na stranicama putopisa ispriani su i mnogobrojne legende i predawa sa obala jezera, a pria iz neposrednog ivota i bliske prolosti o Xeladin-begu i nesrenoj hrianskoj djevojci Tauli zauzima cijelo posqedwe poglavqe kwige. Nui je kasnije na osnovu tog zapisa sainio i duu umjetniku pripovijetku Taula, koja je sa podnaslovom pria iz prolosti" objavqena 1902. godine u asopisu Kolo".5 Za ispisivawe putopisne studije o Ohridskom jezeru Nui je konsultovao i mnotvo literature: istorijske, etnografske, lingvistike, memoarske i putopisne provenijencije; poznatih i cijewenih autora kao to su: Srekovi, Veselinovi, Kovaevi, Han, Margarit Dimzoi, Falmajer, Makenzijeva, Irbijeva, Giqferding; sve do dijalektolokih studija Stojana Novakovia. Nuiu su u prikupqawu grae neposredno pomogli i mnogobrojni savremenici koji su ivjeli ili su se zatekli u Ohridu: srpski konzul u Bitoqu Dimitrije Bodi, sekretar srpskog poslanstva u Carigradu Mihajlo G. Risti, profesor ahenskog univerziteta Forchemer, koji mu je ustupio i pojedine svoje biqeke, kowiki kapetan u ostavci Svetozar Trivunac, iniwer A. G. Girault, advokat iz Bitoqa Kemal-efendija, dr Konstantin Robev iz Ohrida, direktor ohridske Grke gimnazije Pihon i drugi. Znaajan doprinos definitivnom oblikovawu rukopisa dali su svojim savjetima i uputstvima i poznati naunici Stojan Novakovi i Qubomir Kovaevi, koji su u svojstvu recenzenata djelo preporuili za tampu i doprinijeli velikim naunim autoritetom da kwiga bude objavqena ve 1894. godine, uz potporu Kolarevog fonda i materijalnu pomo Ministarstva inostranih dela.
5 Branislav Nui, Taula. Pria iz prolosti, Kolo, 1902, kw. , broj 1, str. 1521; broj 2, str. 6570; broj 34, str. 129134; broj 5, str. 245248; broj 6, str. 309312; broj 7, str. 373377.

44 Sa koliko ozbiqnosti je Nui pristupio izradi kwige o Ohridskom jezeru rjeito govore i precizno iscrtana karta koju je sam izradio u boji, zatim trideset i tri fotografije i est nacrta, te mnotvo staroslovenskih, grkih i latinskih natpisa sa manastira i graevina na obalama jezera, koji nisu bili zapisani u dotadawoj literaturi ili wihovi prepisi nisu bili autentini i precizni. Ohridsko jezero u putopisnim slikama Branislava Nuia predstavqeno je kroz esnaest poglavqa, meu kojima su poetna tri: Kraj obala", Opis jezera" i Obale Ohridskog jezera", u umjetnikom pogledu naroito dragocjena, jer u wima dolazi do izraaja autorovo majstorstvo oblikovawa putnikih impresija i nesputanog doivqaja i prikaza qepote ovog neobinog podnebqa. Voda Ohridskog jezera ima udesnu snagu da vee za sebe onoga ko se zagleda u wu, da ga opije nekim neobinim i zavodqivim snom u kojem otvorene oi upijaju u se lepote iz raskone prirode, prenose ih u duu i ona budna sawa" (1). Zato Nui i zapoiwe svoje putopisne impresije arkadijskim opisom vode i obala jezerskih od kojih nije mogao danima ni noima da se odvoji: Koliko sam puta na wima doekao purpurno vee, kad zapad u ogwu plamti a daleko, iz okolnih sela i sa baila petrinskih, uje se bleka ovaca i lave seoskih pasa; stara, povijena vrba i mlado ibqe tiho se leluja dodirujui tavno-osenenu povrinu mirnoga jezera, ija sredina u taj mah izgleda kao razliveno zlato" (2). Upravo u tim asovima zanosa, tumarajui po wegovim i pustim i cvetnim i pitomim i divqim obalama" (3), Nui se i odluio da napie kwigu o Ohridskom jezeru, a svaki put kad je uzimao pero u ruke da ispisuje putopisne stranice inilo mu se da vri neki zavet" i da se oduuje nekom dugu". Izgleda da je to bio zavjet podjednako uslovqen udesnom prirodom i qepotom jezera, koliko i dugom prema zaviaju svojih predaka. Dok plovi jezerom i opija se prozirnom bistrinom vode, Nui precizno opisuje wegove obale i planinske masive koji ga okruuju: na istoku Petrinu, koja odvaja Ohridsko od Prespanskog jezera, na jugoistoku Galiicu, na zapadu Belicu i Udunite; upoznaje nas sa ohridskom, strukom i starovskom ravnicom, koje mu izgledaju kao isueni jezerski produeci. Nui studiozno izlae i geografski opis jezera, uporeuje nadmorsku visinu sa susjednim jezerima, daje geografsku duinu i irinu na kojoj se jezero prostire, raspravqa o dubini i temperaturi jezerske vode, paqivo prati rijene slivove koji pune ohridsku kotlinu vodom i iznosi uvjerewe da voda iz Prespanskog jezera prolazi u Ohridskog jezero kroz krewaki sastav planine Galiica. Kao potvrdu opisuje jedno jako vrelo kod manastira Sv. Naum, koje se uliva u jezero ali wegova staklasta i ledena voda se usqed nejednake temperature i neobine bistrine jo daleko od obala prepoznaje u zelenoj povrini Ohridskog jezera, tako da tamowi narod vjeruje da se upravo tu nalazi izvor Crnog Drima: Veli, voda ovoga jezera kod Sv. Nauma ne mea se sa vodom Ohridskoga jezera, ve tee tako kao struja pod povrinom jezerskom i istie posle kao Drim kod Struge" (14).

45 Nui pravi i itav mali zapis o vjetrovima koji duvaju na Ohridskom jezeru: jug i strmec, nonik ili veternik, sever ili bran, koji izaziva velike bure i oluje, zatim belinik, stoan ili suikobel, za koji narod vjeruje da kad duva ovce nemaju mlijeka. Najneobiniji je vjetar smetewe, jer nema odreen pravac i duva sa svih strana i izaziva velike i snane bure. Prema svjedoewu ribara, jezero ima i snane podvodne vjetrove, koji znaju mree da odnesu s jednog na drugi kraj jezera. Kada je rije o naseqima, na obalama Ohridskog jezera Nui izdvaja Ohrid, kao najveu, te Strugu i Podgradec, kao neto mawe varoi, a zatim i mnotvo sela koja su uglavnom udaqena od obale jezerske i nalaze se rasuta po ravnicama i podnojima okolnih planinskih masiva. Sa koliko ozbiqnosti je Nui objediwavao putopisne impresije i zapaawa sa studioznim prouavawem zemqe, vode, qudi i privrede ohridskog podnebqa, najboqe pokazuje etvrto poglavqe kwige, u kojem se pozabavio Privredom jezera". Poto je sa mnogo umjenosti opisao nain graewa i sam neobini oblik amaca ili kaika", a zatim predoio i vjetinu krmarewa i upravqawa, pri emu sem mukih i ene, a naroito djevojke iz sela Trpejce, voze amce, Nui je izdvojio sedamnaest znatnijih vrsta ohridskih riba i naznaio wihov kvalitet i trinu cijenu. Naroito je izdvojio tri vrste: letnicu, vrstu ukusne i skupe pastrmke, jeguqu, koja se najvie lovi u jesen u Drimu, te kresnicu, vrstu ukusne pastrmke koja se lovi u Drimu kod Struge. Opisao je obiaje i vjerovawa ohridskih ribolovaca i vozara, koji su zdravi i krepki, vanredno razvijenih miia i istrajni" (26), tako da su kadri da voze i po est sati bez odmora. Obino su sujevjerni i puni predrasuda: kad pou u lov ne vole da sretnu enu, ne vole da se prataju, niti da im ko poeli dobar ulov, nikad ne kau istinu koliko su riba uhvatili, znaju dosta pria ali se uzdravaju da ih kazuju, vjeruju da je grehota ubiti labeda (labuda) i slino. Nui sa alou konstatuje da privredna mo Ohridskog jezera opada i, mada je voda prebogata kvalitetnom ribom, mjetani esto naglaavaju da bi voqeli da umjesto jezera imaju krasne wive i livade, pa da obrauju zemqu. Razlog tome su preskupe arende i zakupi jezerskog prostora za izlovqavawe ribe. Kada je rije o opisu naseqa na jezeru, Nui najvie pawe posveuje Ohridu. U etiri poglavqa (Ohrid", Starine i spomenici u Ohridu", Lihnidos i stari Ohrid", Novi Ohrid") prikazani su raskona qepota, poloaj i arhitektura, istorija i stanovnitvo ovog najveeg grada na obalama Ohridskog jezera. Nui naglaava kako se zavisno od toga sa koje strane mu dolazimo, izgled Ohrida moe posmatrati na razliite naine. Ako mu prilazimo amcem ili laom sa jezera, prepoznajemo u wemu obiqeja tipine sredwevjekovne primorske varoi sa visokim i zbijenim kuama, uskim ulicama, sa prostranom obalom. Posmatran sa te strane, Ohrid se Nuiu uinio najqepim, pogotovu u suton kada se mjetani navezu amcima na jezero i tiho se otisnu na dubinu, te kad im garnetista (klarinetista) svira neke zano-

46 sne melodije: Vetar nonik zanoqivo quqka barku; garnetista izvija beskrajne, fantastike, istowake melodije; mesec igra po jezeru sa valima; veslo se ne mie, jedva koj put samo zabode u vodu da odri pravac amca pa se brzo die iz vode i sa wega sipa itava kiica kapqica" (39). Prilazei Ohridu sa sjevera, ukazuje nam se u daqini kao stari zamak sa svojim irokim predgraem. Izgled Ohrida uslovqen je i wegovim poloajem na krewakom rtu, smjetenom na jezerskoj obali, kao i iwenicom da je sagraen na raskru starog puta Via Egnatia. Istorija grada je bogata i burna, pomiwe se jo u treem vijeku pod imenom Lihnidos, kao prestonica Disaritanaca. Sa dolaskom Slovena iezava ime Lihnidos i preobraava se u danawi Ohrid. Nui prati mnogobrojna etimoloka objawewa (grka, ruska, wemaka), kako bi razjasnio tu jeziku transformaciju. U Ohridu su uenici irila i Metodija, Kliment i Naum, nastavili misiju irewa hrianstva. U wemu je od kraja H vijeka bila prestonica Samuilove drave i patrijarijsko mjesto, a potom sve do H vijeka sredite Ohridske arhiepiskopije. Za vladavine cara Duana Silnog, gospodar Ohrida i Ohridske oblasti bio je sevastokrator Branko Mladenovi, rodonaelnik porodice Brankovia i slino. Nui precizno opisuje i ohridske mahale (Varo, Voska, Koite, Mesokastro), nazive ulica, iznosi statistike podatke o broju kua i stanovnika, predstavqa trgovaku ariju i mnogobrojne zanate, meu kojima su urijski i kouharski najrazvijeniji, divi se jednom starom platanu na kraju arije u ijem stablu je bilo saiweno nekoliko malih radwi, a zatim detaqno opisuje znamenite crkve i manastire, od velike Sv. Sofije, koja je sa dolaskom Turaka pretvorena u xamiju, do crkve Sv. Bogorodice (Sv. Klimenta). Najivopisniji je poloaj imala crkva Sv. Jovan Kaneo, koja je sagraena na jednoj jezerskoj hridi. Nui ukazuje i na ohridska etalita: Studenite, na istoku, gdje se nalaze bogati vinogradi, te Trsiju, kao glavni ohridski kej saiwen ispod begovskih kua. Najqepi poloaj u Ohridu, na visokoj litici iznad jezera, ima zgrada Uumata ili Saraja, u kojoj su nekada bili dvori Sabi-hanume, prve ene znamenitog turskog gospodara Ohrida, Xeladin-bega. Obilazei starine i spomenike u Ohridu, Nui se poput istoriara i paleografa naroito usmjerava na istraivawe natpisa. Pri tome, putem prepiske trai savjete i strunu pomo od mnogobrojnih znalaca navedenih disciplina. Kao karakteristian primjer navodimo wegovu saradwu sa Qubomirom Kovaeviem oko razjawewa natpisa iz crkve Sv. Klimenta, zahvaqujui kojem se dolo do saznawa da se veliki upan Gropa, za vrijeme ije vlade nad Ohridom je sagraen ovaj manastir, zvao Andreja. Putovawe istonom obalom Ohridskog jezera Nui je odabrao zbog upoznavawa dva dragocjena manastira, Sv. Zauma i Sv. Nauma. Usput opisuje hriansko selo Trpejci (Trpezica ili Trapezica, kako ga mnogi piu i nazivaju), smjeteno u jednom zatonu podno brdaca Gradita, sa predivnom pjeskovitom obalom. Posebnost ovoga sela je to

47 se wihove ene i djevojke, podjednako kao i mukarci bave ribolovom, te veslaju i upravqaju amcima kad prevoze robu na pazare u Ohrid, Strugu i Podgradec. Nui naglaava da su vaqda zato tako snane i lijepo razvijene. Manastir Sv. Zaum kod Nuia izaziva neprijatan utisak jer je bio potpuno zarastao u trwe i korov, tako da se, iako lei na svega pet metara od obale, iz daqine jedva mogao primijetiti. Kad su uli u vlanu i memqivu crkvu iz kubeta je prhnulo mnogo slijepih mieva. Nuiev istraivaki trud i radoznalost na kraju su urodili plodom, jer je pored razliitih legendi o ovom zdawu iznad vrata pronaao i poaaveli ktitorski zapis iz kojeg je, uz kasniju nunu strunu pomo Qube Kovaevia, uspio da sazna ime ktitora, esara Grgura Golubia, da je manastir podignut za vladavine Stefana Uroa 1361. godine, kao i to da je bio posveen Presvetoj Bogorodici Zahumskoj. Manastiru Sv. Naum posveeno je cijelo deseto poglavqe putopisa. Nui je bio oduevqen izgledom i poloajem manastira, a naroit utisak ostavio je na wega predivan pogled na jezero iz odaje koju su mu odredili za boravak i spavawe. Zato odmah na poetku napomiwe da je najprisnije svoje osjeaje i utiske unio u posebnu biqenicu koju uva samo za sebe i budua prisjeawa na ove velianstvene trenutke. Ne samo narod, ve i svi putnici, koji su videli i najlepe strane sveta, prolazei kraj ovoga mesta, ostajali su dugo zadivqeni lepotom wegovom" (104). Manastir Sv. Naum je ivi svjedok slovenske istorije Ohridskog jezera; zato se Nui prethodno dobro pripremio za tu posjetu i opskrbio istorijskim prirunicima. U narodu postoji vjerovawe da Sv. Naum iscjequje, tako da se na wegovom grobu skupqa mnogi narod i smjewuju bolesni i nevoqni. Nui na jednom mjestu ispravqa putopisca Hana, koji je napisao da vie groba Sv. Nauma postoji jedna stijena iz koje kapqe sveto miro, te naglaava da to u ovom manastiru ne postoji, a da prema wegovim saznawima mirotoiva stijena postoji u Moskopoqu, u Podromu, ali ovdje ne. Oko svoje najvee ohridske svetiwe narod je iskitio i mnoge legende. Nui izdvaja priu koja kazuje da je manastir sagraen na mjestu nekadawih carskih dvora (to je svakako u vezi sa qepotom poloaja manastirskog), poto je to mjesto svetiteq dobio za nagradu nakon izqeewa carske keri. Mnogo je qepa druga pria koja govori o zidawu manastira. Prema narodnom predawu, dvojica svetiteqa, Sv. Naum i Sv. Kliment, zapoeli su istovremeno na razliitim stranama jezera da zidaju bogomoqe, a majstori su preko jednog zategnutog ueta dodavali potreban alat. Poto su crne vrane pale na ue i zatresle ga, majstori sa Sv. Klimenta prema prethodnom dogovoru obustave radove i tako ovaj manastir ostane nedovren, a majstori na Sv. Naumu zavre gradwu. Stoga u narodu i postoji vjerovawe da je Turcima bilo lako da kasnije poture nedovrenu crkvu Sv. Klimenta. Sa slinim oduevqewem, u jedanaestom poglavqu kwige, Nui opisuje i Prespansko jezero, poto se ispeo na vrhove Galiice koja razdvaja Ohrid i Prespu. Tada mu se uinilo da je ugledao tajnu lepote prirodine koja se ne pokazuje svima smrtnima" (115). Naroito je bio

48 impresioniran saznawem da se vode pet velikih jezera: Mali, Trnovo, Prespa, Ohridsko i Skadarsko, meusobno mijeaju, te da na kraju preko rijeke Bojana odlaze u Jadransko more. Sa naroitom strau Nui je tragao za starim vizantijskim gradom Prespa, uvenom u vojnom okrugu, Maedoniji, a potom i prestonicom Samuilovom iz H vijeka. Bilo je u tome i poetskog zanosa da pronae mjesto gdje je ubijen kraq Vladimir, legendarni junak starog doba i mnogih dramskih djela novoga vremena. Pri tome, Nui argumentovano polemie i pobija Srekovieve pretpostavke da je moda Resan iznikao na mjestu nekadawe stare Prespe. Na jugozapadnoj obali Ohridskog jezera, Nui po qepoti izdvaja manastir Kalite, ije temeqe zapquskuju jezerski talasi, a leima je oslowen na jednu kamenitu liticu visoku 15 do 20 metara, kao i varo Struga, nastawenu na mjestu gdje rijeka Crni Drim istie iz Skaradskog jezera, na objema obalama wegovim. Strugu karakterie podijeqenost naroda (na desnoj obali ive Arnauti, a na lijevoj hriani), a privredno je odrava snana trgovina, jer se nalazi na ukrtaju znaajnih drumova, kao i velik ulov jeguqe na mjestu gdje Drim istie iz jezera. U strukoj ravnici i Drimkolu, Nui imenuje mnoga sela, meu kojima se kao kakva mala varoica izdvajaju Vefani, nastaweni iskquivo hrianima, a ukratko pomiwe i selo Trebenite, za koje su neki pisci iznijeli vjerovawe da je moda tu bio sagraen nekadawi Taurisijon Justinijanov. U petnaestom poglavqu kwige Nui se ogleda i kao etnograf, tako da sa velikom pawom opisuje ivot i obiaje, nowu i mentalitet naroda nastawenog na obalama Ohridskog jezera. Glavnu masu stanovnitva na zapadnoj obali do Struge ine Arbanasi, a na istonoj obali su nastaweni gotovo iskquivo hriani. Nui ukazuje na postojawe izvjesne razlike u mentalitetu hriana koji ive na zapadnoj obali, pomijeani sa Arbanasima, od onih koji ive na istonoj obali jezera. Ta se razlika osjea i u nainu ivota, u odijevawu, u duhu i karakteru: Oni na zapadnoj obali junaniji su, bistriji, vedriji i nekako radije bi se prihvatili puke no rala; ovi na istonoj obali i ohridskoj ravni ravnoduniji su, radeniji, ali i konservativniji. Dok ovi od Arnauta trpe, dotle oni tamo druguju s wima; dok se ovi tue, oni se tamo svete" (160161). Nui afirmativno govori o narodu obiju vjera na Ohridskom jezeru, naglaava da je lijep, razborit i ozbiqan. Po fizikoj qepoti i pravilnosti tipa naroito se izdvajaju Struanke: Tamo su enske visoke, smee pa i crnomawaste, lica malo duga, vrlo pravilnih crta i bogate kose" (158), tako da je o tome ostala po uvewu poznata uzreica Kako Struga nema druga". Sa pawom opisuje narodno odijelo i potkrepquje to mnogobrojnim fotografijama, ukazuje na slinosti i razlike u obiajima, izdvaja najrasprostrawenije porodine slave, koje ovdje nazivaju sluba ili sveti, opisuje izgled i ureenost kua za stanovawe, nabraja sauvane mnogoqudne porodine zadruge. Najomiqeniji junak narodne tradicije je Marko Kraqevi, o kojem se i pria i pjeva na svim ohridskim stranama. Popularne su pjesme etal Marko iz

49 gora zelena" ili etat mi Marko iz turski dvoroji". Prie kazuju kako je Marko pio vino na Gabovskoj planini iznad Struge, na Belici ima biqeg dokle je skoio, a ispod Struge se nalazi Markov prsten od kamena. Nui se ne uputa u detaqniju raspravu o jeziku, ali kao ilustraciju citira dijelove iz poznatih Novakovievih dijalektolokih opisa ohridskog podnebqa, koji jasno upuuju na iwenicu da se radi o govorima srpskog jezika. Putopisac sa aqewem naglaava da su nekadawi meuvjerski odnosi bili znatno boqi, te da su se u novije doba pogorali na tetu hriana. U prolosti je bilo zabiqeenih pojava enidbi, zbog ega su se pojedina hrianska sela i poarbanasila. Nuiu su priali Drimkolci da su se do prije kratkog vremena ene obiju vjera dobro odnosile, te da su Arnautke redovno izlazile u kolo o svim veim hrianskim praznicima. U novije doba se to izgubilo i samo se jedanput u godini, uoi urevdana, zajedno sastaju u zoru te pjevajui idu u biqe a pred rastanak odigraju kolo" (163). esnaesto poglavqe putopisa, pod naslovom Pria o Xeladin-begu i Tauli", umjetniki je znaajno kao pokazateq ukquivawa legendarnog i usmenog priawa u putopisni diskurs, ali i kao primjer preoblikovawa dokumentarno-umjetnikog u fikcionalni pripovijedni tekst. Prilikom prvog Nuievog dolaska u Ohrid, u oktobru 1891. godine, nesrena junakiwa Taula bila je jo iva, ali je tada nije zatekao kod kue, a kada je u avgustu 1892. ponovo doao u Ohrid, Taula je ve bila umrla. Narodno pamewe o Tauli i wenoj traginoj sudbini bilo je veoma ivo, tako da je izazov za pisca bio da priu iz neposredne stvarnosti ukqui ne samo u putopisnu kwigu, nego i da od tog materijala kasnije saini originalnu pripovijetku. Uporeivawem Taule prie iz prolosti sa putopisnom Priom o Xeladin-begu i Tauli", mogue je ukazati i na specifinosti fabule i siea, u znaewu koje su ovim pojmovima dali ruski formalisti. Ako poemo od pretpostavke da u fabuli dominiraju, te da su za wu naroito znaajni vezani motivi, jer se ne mogu izostaviti bez posqedice po ispriani dogaaj, a da za sie mogu biti znaajni i slobodni motivi (odstupawa, digresije, opisi, opservacije), vidjeemo da oba teksta imaju iste vezane (dinamike) motive, a da razlike nastaju u koriewu slobodnih (statikih) motiva. U putopisnoj Prii o Xeladin-begu i Tauli", u kojoj je izloena fabula o traginoj sudbini hrianke Taule koja je kao robiwa rodila sina turskome silniku, a potom izvrila edomorstvo kako bi sprijeila da dijete bude odvojeno od we i prevedeno u islamsku vjeru, dominiraju hronoloki ispriani dinamiki motivi, a statikih motiva gotovo da i nema. U pripovijeci Taula prisutni su gotovo isti dinamiki motivi, kompoziciono drukije organizovani i sa naruavawem hronolokog izlagawa, a statiki motivi su mnogobrojni i doprinose usporavawu naracije. U fikcionalnoj tvorevini umjetniki postupak je obogaen dijalokim oblicima, a pripovjeda zauzima auktorijalnu poziciju sveznajueg pripovijedawa i tek na kraju, u epilokom dijelu, dramatizuje svoju objektivnu perspektivu.

50 U Prii o Xeladin-begu i Tauli" putopisac se javqa kao prenosilac i komentator usmenog predawa. Epilozi su identini u oba teksta. Tihomir orevi je kwigu Kraj obala Ohridskog jezera odmah po izlasku iz tampe ocijenio kao putopis od velike vrijednosti, tako da se Nui wome srpskoj kwievoj i naunoj publici na najboqi nain predstavio i kao putopisac. U vrijeme kad se gotovo svi znatniji pisci srpskog realizma ogledaju i u putopisu, a kad jo uvijek neprikosnovenu slavu u ovom anru dri romantiarski bard Quba Nenadovi, Nuieva pojava je bila dragocjena, podjednako zbog ozbiqnosti i sistematinosti s kojom je pristupio izradi kwige, koliko i zbog kwievnog talenta i nadahnua zahvaqujui kojima je bio u stawu da na kwievan nain predstavi podnebqa po kojima je putovao. U konzulskim vremenima, izmeu 1891. i 1895. godine, Nui je napisao jo dvije kwige putopisnog karaktera: Kosovo opis zemqe i naroda (19021903) i S Kosova na siwe more (1902), koje pokazuju wegovu umnost i sistematinost, te sposobnost da zanimqivo ispria prolost i sadawost prostora na kojima je kao diplomata slubovao. Kwiga o Kosovu napisana je objektivno i bez literarnih impresija, kao antropo-geografska i etnoloka monografija, kwiga S Kosova na siwe more vie je putopis, a mawe dokumentarna studija, tako da je sva zasnovana na linim osjeajima i putnikim doivqajima i opservacijama. Kwiga Kraj obala Ohridskog jezera djelotvorna je sinteza jednog i drugog postupka. Dokumentarno-umjetnika ravan: istorijske, arheoloke, etnografske, etnopsiholoke, folklorne, geografske i ekonomske rasprave i osvrti doprinose naglaenoj edukativnoj dimenziji putopisnog teksta i zasnovane su na znatnom stepenu studioznosti i objektivnosti. Putopisne slike, line impresije i zapaawa, utiu na naglaenu literarnost dokumentarne grae, tako da u wima prevashodno upoznajemo subjektivnu dimenziju i kwievni talenat autorov. Vjeto spajawe faktografskog sa legendarnim i fikcionalnim omoguava nam da Nuiev putopisni postupak mjestimino doivqavamo kao nesputano pripovijedawe o prostoru i qudima Ohridskog jezera, koje je i danas blisko i zanimqivo za posveenu i radoznalu kwievnu publiku.
Goran Maksimovi ITINERARY MACEDONIA BY SPIRA KALIK AND BRANISLAV NUI Summary In this essay two Serbian itineraries about Macedonia have been analysed: Spira Kalik, From Belgrade till Solun and Skoplje with Belgrade singing associations (1894) and Branislav Nui, Besides Ohrid lake (1894). The essay pointed at particulary of itinerary ways, on monologues lyric digrees and meditation, national beauty and structures, on itinerary opservations about people, towns and cities, on historical reminiscentations, story about places, on document studies about populations, which are seeing by pictures of national beauty and famous buildings.

UDC 821.163.41-95.09 Andri I. 821.163.41-95

ANDRIEVI KWIEVNOKRITIKI SUDOVI O FRANCUSKIM PISCIMA Jelena Novakovi

SAETAK: U radu se razmatraju Andrievi stavovi o francuskim piscima s namerom da se osvetle wegove relacije prema francuskoj kwievnosti i znaaj pojedinih dela i autora za Andrievo stvaralatvo. Istovremeno se dijalozi meu piscima posmatraju kao povezivawe srodnih duhova iz razliitih prostora i vremena u unutrawu, pravu domovinu" duha i jezika. KQUNE REI: jezik, francuska kwievnost, umetnost, realnost, estetsko, etiko, lino, opte, prepiska, intervju, oblik, stil.

Kao to je poznato, Andri je dosta itao francuske pisce i velik broj wihovih misli zapisao je u belenicama, koje se sada uvaju u Arhivu SANU, ali se wima uglavnom nije posebno bavio u svojim kwievnokritikim tekstovima. Ako je svoju spisateqsku pawu i posvetio delima nekih francuskih autora, kao to je ispovedna proza neimenovanog mladog pariskog slikara pod naslovom Pisma jednog vojnika, koju prikazuje 1918. u Kwievnom jugu",1 poredei je sa antiratnim romanom Ogaw Anrija Barbisa, zadojenog idejama ruske revolucije, ili roman Otvori oi Anrija Bordoa, pisca katoliko-konzervativne orijentacije, koji prikazuje iste godine i u istom asopisu,2 u pitawu su mawe znaajni pisci kojima se Andri inae nije naroito bavio. Ovde vaqa pomenuti i neobjavqeni prikaz zbirke beleaka, zapaawa, maksima i refleksija Viktora Igoa koje je Anri Gijmen prikupio i objavio 1951. pod naslovom Kamewe (stihovi i proza),3 prikaz iji se daktilografisani tekst uva u Arhivu SANU. Tu je re o velikom i slavnom francuskom piscu, ali je on predstavqen svojim nepoznatim i neKwievni jug, kw. , sv. 12, 1918, str. 467468. Kwievni jug, kw. , sv. 3, 1918, str. 108109. 3 Victor Hugo, Pierres (Vers et Prose). Textes rassembls et prsents par Henri Guillemin, Genve, Editions du milieu du monde, 1951. Vid.: Jelena Novakovi, Victor Hugo dans les cahiers de notes d'Ivo Andri, Filoloki pregled, HHH, 2002/2, str. 4756.
1 2

52 sumwivo mawe znaajnim delom u kojem Andri otkriva izraz velike vitalnosti i samouverenosti. Svoje sudove o velikim francuskim piscima Andri je izrekao pre svega u razgovorima i intervjuima, izraavajui divqewe prema nekima od wih, kao to su Stendal, Balzak, Monterlan, Margerit Jursenar ili Sartr: Od evropskih romana, [] za primat bi mogle da konkuriu Stendalove kwige. Iako je ovaj francuski pisac napisao malo, sa umetnike take gledita to je od ogromne vrednosti."4 Vidite Balzak, kako je to veliki pisac, ogroman. eleo je uvek da pie o vojvodama i vojvotkiwama i to mu je bio san, a pisao je o obinom ivotu Francuske i svakidawici, i pisao je to najboqe mogue Taj Balzak, pa Tolstoj, to je veliko".5 Od savremenih romana usudio bih se da na istaknuto mesto stavim Hadrijanove memoare, iako ova kwiga nije k nama dola s pariske pijace."6 A Sartr, koliko je taj istina kazao! Veliki je to duh, molim vas",7 kae Andri u jednom razgovoru, dok u svesci oznaenoj kao Zelena 8 belei misao Ibera ijena da je Sartr ovek koji trai spasewe" i da je to oigledno", uz komentar u zagradi da je spas za wega, pa i za sve qude u koegzistenciji, u miru".9 Moda najvee divqewe on ispoqava prema Monterlanu, za kojeg kae da je veliki pisac, moda najvei francuski pisac dvadesetog veka", da, od Voltera naovamo, niko tako lepo nije pisao na francuskom jeziku kao Monterlan", koji e stoga mladim piscima uvek biti ugodno drutvo". Ja mislim da je najjaa crta Monterlanovog stila jednostavnost. A to se, priznaete, veoma teko postie".10 Svoje sudove o francuskim piscima, kako onim slavnim, tako i onima koji su mawe poznati ili ak gotovo sasvim nepoznati, Andri je zabeleio i u svojim sveskama, uz navode wihovih misli i odlomaka iz wihovih dela, a na wih se pozivao i u svojim esejima u koje je unosio poneki lini osvrt na wihovu linost i wihovo stvaralatvo, ili poneku wihovu misao da bi sa wom uporedio misao nekog srpskog pisca ili neki sopstveni stav. Ti sudovi ukquuju se u itav jedan intertekstualni splet kroz koji se ocrtavaju Andrieva kwievnokritika naela iako ih on nije eksplicitno formulisao: odvajawe estetikog od etikog, umetnosti od stvarnosti, stavqawe u prvi plan linog odnosa, ali sa ciqem da se otkrije univerzalno, uspostavqawe vrednosnih kriterijuma kako na nivou predmeta, tako i na nivou kwievnog postupka, komparativni pristup kao izraz tewe ka univerzalnosti. Andriev odnos prema francuskoj kwievnosti, koji je ve bio predQubo Jandri, Sa Ivom Andriem, Sarajevo, Veselin Maslea, 1982, str. 313. Ivo Andri, Pisac govori svojim delom (Priredio Radovan Vukovi), Beograd, BIGZ SKZ, 1994, str. 144145. 6 Sa Ivom Andriem, str. 314. 7 Pisac govori svojim delom, str. 145. 8 U Arhivu SANU zavedeno pod signaturom IA 416. 9 Hubert Juin, Les Nouvelles Littraires, 20. 10. 1969. 10 Q. Jandri, Sa Ivom Andriem, str. 250251.
4 5

53 met naeg ispitivawa,11 ovog puta razmatraemo upravo u svetlu tih naela, usredsresreujui se na one wegove aspekte kojima do sada nismo posvetili punu pawu. Misao o kvalitativnoj razlici izmeu umetnosti i realnosti, izmeu romanesknog lika i linosti iz stvarnosti, Andri izraava u vie navrata, izmeu ostalog esto na posredan nain, citirajui u arenoj kwizi12 odlomak iz predgovora za roman Adolf preromantiara Benamena Konstana koji napomiwe da ni jedan lik u pomenutom romanu nema nikakve veze sa osobama koje on poznaje:
Ta pomama da u delima mate prepoznajemo qude koje sreemo u drutvu za ta dela je prava nesrea. Ona ih kvari, usmerava u pogrenom pravcu, ini nezanimqivim i beskorisnim. Traiti u romanu aluzije znai prirodi pretpostaviti gwavau, a posmatrawe qudskog srca zameniti ogovarewem.13

U zagradi Andri upuuje na ceo taj predgovor u vezi sa ovom temom. U tom predgovoru, naime, Benamen Konstan istie da wegov roman, u kojem su kritiari videli psiholoku analizu wegovog sopstvenog doivqaja, qubavnog iskustva sa gospoom de Stal, prevazilazi privatno i lino da bi ostvario jedan korisniji" i uzvieniji ciq",14 odnosno da ima jedno mnogo optije znaewe: on prikazuje patwu i bol koje qudi zbog svoje slabosti i nehotice jedni drugima nanose. A to su i dominantne teme mnogih Andrievih pripovedaka i romana. Autobiografski izvor povlai se da bi u prvi plan dola poruka koja ima univerzalnu vrednost. Sveto je bie koje pati zato to voli",15 itamo daqe u pomenutom predgovoru, a Andri i tu misao zapisuje u svoju svesku. Odvajawe estetikog i etikog prenosi se i na odnos izmeu stvaralake i qudske linosti pisca, kao to pokazuje i zapis u Zelenoj kwizi16 o Luju Gijuu, jednom od francuskih pisaca koji u svojim delima izraavaju svest o besmislenosti ovekovog postojawa, a u kojem Andri otkriva suprotnost izmeu stvaraoca i oveka:
Luj Giju. ovek koji je stvorio veliko umetniko delo, ali koji je celom svojom pojavom i svojim nainom miqewa i govora u drutvu daleko ispod toga dela. On to zna i stalno se trudi da bar donekle dostigne tu visinu. To mu daje izvesnu usiqenost i neprirodnost u govoru, drawu i izgledu. To ostavqa muan utisak na qude koji dobro zapaaju. Zbog toga i
11 Vid.: Jelena Novakovi, Ivo Andri i francuska kwievnost, Beograd, Filoloki fakultet Narodna kwiga, 2001. i Francuski pisci u Andrievim esejima, Nauni sastanak slavista u Vukove dane, 30/2, 2002, str. 431442. 12 IA 405. 13 Benjamin Constant, Journal intime prcd du Cahier rouge et d'Adolphe, Monaco, Ed. du Rocher, 1945, str. 60. Tim izdawem se sluio i Andri. Vid.: Ivo Andri, Sveske, Beograd, Udrueni izdavai, 1982, str. 126. 14 Isto. 15 B. Constant, nav. delo, str. 61. 16 IA 406.

54
pije vie nego to treba, ali ni u piu ne moe da zaboravi traginu razliku i ne naputa svoj bolni napor da je izbrie ili bar smawi na najmawu meru.

Ovo zapaawe dobija pravi smisao kada ga posmatramo u kontekstu Andrievog shvatawa, izraenog u Znakovima pored puta, da u svakom stvaraocu postoji jedna lina i stvaralaka" strana i strana koja pripada optoj i kulturnoj aktivnosti zajednice" u kojoj on ivi i radi17 i da u vrednovawu kwievnog dela ne treba polaziti od pisca, nego od dela: stvarni dogaaji koji su imali podsticajno dejstvo u pievom stvaralakom poduhvatu nalaze se u naroitom odnosu prema delu" i taj je odnos u svakom pojedinom sluaju drukiji i trai drugi postupak pri izuavawu dela", pa stoga prosto gomilawe biografskog materijala ne moe samo po sebi nita da objasni a moe da stvori zabunu i dovede do pogrenih zakquaka".18 To nas upuuje na misao da je delo proizvod drugog ja, a ne onog koje ispoqavamo u svojim navikama, u drutvu, u svojim porocima",19 koju je Prust suprotstavio Sent-Bevovoj biografskoj kwievnokritikoj metodi, a na kwievni nain ju je izrazio i u svom velikom romanu U tragawu za izgubqenim vremenom iji su neki junaci umetnici koji se u privatnom i drutvenom ivotu pojavquju kao sasvim beznaajni i nezanimqivi, ak neprijatni qudi, a stvaraju vredna umetnika dela. Tu misao Andri otkriva i u Didroovim Pismima Sofiji Volan iz kojih prepisuje sledei odlomak:
Ako treba da biram izmeu Rasina loeg supruga, loeg oca, lanog prijateqa i uzvienog pesnika, i Rasina dobrog oca, dobrog supruga, dobrog prijateqa i dosadnog estitog oveka, opredequjem se za prvog. ta je ostalo od loeg Rasina? Nita. A od Rasina genijalnog oveka? Vena slava.20

Svest o odvojenosti stvaralake i privatne linosti, etikog i estetikog, na koju se nadovezuje i lina odbojnost prema autobiografskim iskazima, odreuje Andrieve sudove o nizu francuskih autora. Jedan od wih je i Andre id, u kojem on, kako pokazuju zapisi u Zelenoj kwizi, nalazi niz moralnih nedostataka, ali ceni stilske vrednosti wegovog dela. Ulazei u idov dnevnik21 s nelagodnim oseawem i hladnim qubopitstvom, kao u stranu, hladnu kuu" u kojoj ga oekuju otre, neodoqive lepote i mnoge neprijatnosti", zbog autorove otvorenosti i sklonosti da razotkriva ne samo svoju privatnu linost nego i linost svojih prijateqa (kako pokazuje objavqivawe wegove prepiske sa Roeom Martenom di Garom, na koje Andri podsea u razgovoru sa
Ivo Andri, Znakovi pored puta, Udrueni izdavai, 1984, str. 317. Pisac govori svojim delom, str. 186. 19 Marcel Proust, Contre Sainte-Beuve, Paris, Gallimard, 1954, str. 157. 20 Denis Diderot, Lettres sophie Volland, II, Paris, Gallimard, NRF, 1930, str. 104. Zabeleeno u: Ispisi, zapisi i beleke, graa (IA 445). 21 U pitawu je sledee izdawe idovog dnevnika: Andr Gide, Journal, 19421949, Paris, Gallimard, 1950.
17 18

55 Qubom Jandriem22), kao i zbog wegove sklonosti da mewa postavu", odnosno svoja uverewa, Andri uoava svu politiku" i svu moralnu slabost i bedu ovog oveka", kao i wegovo potpuno neinteresovawe za istoriju", ak izvesnu odvratnost prema woj", koja ga udi". Ali se s druge strane divi wegovoj autentinosti u prikazivawu svog bia i majstorstvu wegovog stilskog izraza, ilustrujui svoju misao primerima koje isto tako unosi u svoju svesku,23 da bi na kraju dao prednost estetikom naelu i svoj zapis zavrio reima: Kad se saberem i uzdignem do pravednog suda, ja vidim koliko greim kad se sa otrinom suewa zadravam na onom to je povrno i isprazno u wegovim zapisima, a gubim iz vida ono od ega imam ne samo ja toliko podsticaja i koristi". Protivrenost izmeu qudskih slabosti i umetnike veliine Andri uoava i kod Morisa Baresa, ije dnevnike zapise, objavqene pod naslovom Moje sveske (Mes cahiers), komentarie u Plavoj kwizi.24 Skeptiku kao to je Andri neprihvatqiva je Baresova nacionalistika iskquivost, ali i wegov esteticizam, pa ga on stoga otro kritikuje nalazei krivca za to u wegovoj oholosti i sujeti koje su ga jo u mladosti usmerile u pogrenom pravcu: Wegova velika oholost i wegova sitna sujeta, wegov estetizam, zaveli su ga. Na samom poetku wegovog ivotnog puta oni su stavili pred wega laan putokaz, koji vodi unazad, a on je bio sa svojom hrabrou i istinoqubiviu krenuo odluno i slepo tim putem", pie Andri i zakquuje: Za wega bi se moglo rei ono to je on napisao za V. Huga. 'Kakav veliki pisac! Dodau da je to pouzdan mislilac, mislilac na koga se ovek moe osloniti; samo treba misliti suprotno' ".25 Ni o jednom drugom francuskom piscu ije je misli unosio u svoje belenice, sem moda Leonu Bloa o kojem je hteo da napie i ogled,26 Andri nije zabeleio toliko komentara kao o Baresu, i ni jednog drugog nije tako otro kritikovao. Ali se u isto vreme divio istananosti nekih Baresovih zapaawa i u wegovom delu nalazio zanosne i poetine odlomke, kao to pokazuje i sledei zapis: Bezgranina, bezduna oholost i crna bezizglednost, to su dva poqa celokupnog oseajnog i misaonog sveta ovog oveka. Izmeu tih polova nailazimo na male, divne oaze poezije". Te oaze poezije" Andri otkriva i u dnevnikim zapisima vajcarskog pisca francuskog govornog podruja Anrija Frederika Amjela, u kojima se introspekcija preplie sa filozofskim razmatrawima. U Zelenoj , on zapisuje:

Sa Ivom Andriem, str. 249. str. 191. dobra slika unutrawosti oveka kao to je id, kao i str. 204". Certains matins sont si glorieusement purs, que l'on ne sait qu'en faire." (Gide, Journal 1942 1949, 40); Les plaisirs sont venus se poser sur moi comme les oiseaux de passage" (Gide, 47). 24 IA 410. 25 Mes cahiers, 217. 26 Za Andriev odnos prema Leonu Bloa videti: Ivo Andri i francuska kwievnost, str. 96120.
22 23

56
U ovoj tekoj prozi i nemoguoj filosofiji odjednom nailazim na neverovatno fino i retko poreewe. Posle kine i olujne noi pisac eta morskom obalom u Holandiji: Negde sam video povrinu od sitnog peska, namrekanu od vode kao ruiasto nepce u maijim ustima, ili kao nebo pod oblaiima. Sve se ponavqa svojom slinou, i svaki kutak na Zemqi iznova gradi u svedenom i pojedinanom obliku sve pojave na planeti."

A svoj zapis zavrava komentarom: Ipak, sve treba itati!". Vrednosni kriterijumi kojima se Andri rukovodi u svojim sudovima uspostavqaju se s jedne strane na nivou kwievnog postupka i stilske usavrenosti, u skladu sa Volterovom miqu da samo stil uva dela", koju navodi u Zelenoj kwizi, kao i sa Stendalovim nastojawem da postigne razuman stil, koji razumno opisuje ak i najvee nastranosti strasti",27 kako belei u Crnoj kwizi.28 Ono to ini originalnost jednog pisca mawe je tematika, a vie stil koji se izjednaava sa miqu. Stil ne ini samo pisca, nego i istoriara ije delo Andri posmatra pre svega sa kwievnog stanovita. Kako sam izjavquje, u istoriji ga mawe zanimaju brojne i suvoparne iwenice"29 koje ne igraju vanu ulogu u pievom ivotu, a vie neke optequdske istine na koje one ukazuju, naroito ako su izraene dobrim stilom. Zahvaqujui dobrom stilu, neki istoriari prevazilaze svoj nauniki status i postaju umetnici, poput Plutarha, kojeg jo Montew hvali to mawe iznosi podatke i iwenice, a vie ukazuje na wihov dubqi smisao.30 Na posredan nain hvali ga i Andri kada u Zelenu kwigu prepisuje odlomak iz SH pisma francuskog pamfletiste i prevodioca grkih pisaca s kraja HH i poetka HH veka Pol-Luja Kurjea, koji u Plutarhovom delu nalazi pre svega kwievne odlike:
Ispravqam jednog Plutarha koji se tampa u Parizu. To je zabavan istoriar, i nedovoqno poznat onima koji ga ne itaju na wegovom jeziku; sva wegova zasluga je u stilu. On se izruguje iwenicama, i uzima samo ono to mu se dopada, nastojei samo da bude vet pisac. On bi napisao da je Pompej dobio bitku kod Farsale ako bi to pomoglo da kako tako zaokrui svoju reenicu. U pravu je. Sve te gluposti koje se nazivaju istorijom mogu neto vredeti samo ako su dopadqivo ukraene.31

S druge strane, Andrieva merila kwievne vrednosti uspostavqaju se i na nivou samog predmeta, odnosno ideje koju delo izraava kroz prikaze oveka i egzistencijalnih i psiholokih problema sa kojima se on neprekidno suoava. Stil ili oblik" za Andria je nerazluivo povezan sa sadrajem" i predstavqa samo vidqiv ili, ako hoete, ujan deo nae misli ili naeg oseawa".32 On se poziva na
27 28 29 30 31 32

Henri Martineau, L'oeuvre de Stendhal, str. 470. IA 403. Vid.: Pisac govori svojim delom, str. 233. Vid.: Miel de Montew, Ogledi, str. 63. Paul-Louis Courier, Lettres et pamphlets, Paris 1882. Neto o stilu i jeziku, Istorija i legenda, Udrueni izdavai, 1976, str. 39.

57 Stendala, koji izjavquje da vie voli istinu koja je prikazana loim stilom nego blistavu reenicu koja u stvari vodi duh ka lanoj predstavi",33 a tu istinu" nalazi i u romanu Anrija Bordoa Otvori oi, iji se prevod pojavio u Zagrebu 1918, romanu koji nema mnogo ni originalnosti, ni estetske vrednosti, ali ga je vaqalo predstaviti publici radi wegova gledawa na svet, drutvo i drutveno ureewe". On se, po Andrievom miqewu, odlikuje jednostavnom lepotom", ali i nenametqivom i doslednom istoom i visinom misli koje ga vode",34 a iwenica da je doiveo 136 izdawa govori o duevnoj orijentaciji" Francuske u vreme kada dekadencija s kraja veka sve vie ustupa mesto veliawu porodice i braka kao temeqa drave. Ali, to je ipak roman sa tezom, to mu oduzima prirodnost: Kao kod svih romana sa odreenom tendencijom osea se i ovde izvesna iskonstruisanost i nametenost lica i dogaaja; pisac ne moralizira reima, ali moralizira reawem dogaaja i raspletom radwe", kae Andri.35 Za wega je najubedqiviji lik majke glavnog junaka koja je i nosilac autorovih ideja o znaaju moralnih naela i podviga, a wegov zakquak je da je bila svakako vrlo srena misao da se ovo otmeno i svetlo delo prevede i u nas".36 U istom duhu je i Andrieva ocena ratnog romana Ogaw Anrija Barbisa, koji je 1917. dobio Gonkurovu nagradu. Taj roman, u kojem pisac prikazuje stravino, komarno iskustvo rovskog rata u kojem je kao dobrovoqac uestvovao, Andri ocewuje kao odlian realistiki roman sa vidnom (pod kraj odve glasnom) socijalistikom i pacifistikom tendencijom",37 nalazei u wemu izraz istog uverewa kao i u Pismima jednog vojnika da je Prvi svetski rat prvi uvet velike socijalne obnove i novog drutvenog poretka".38 Jo vie nego socijalna, Andria interesuje lina komponenta" jednog dela, wegov psiholoki i egzistencijalni aspekt. Glavnu vrednost Pisama jednog vojnika, koja nisu do vrisak, molitva i ispoved jedne umetnike due, koja se savija, lomi i konano pada pod teretom ivota i wegova rata",39 on nalazi u posve linu proivqavawu, u onom nadzemaqskom naporu, kojim jedna dua nastoji da se i prilagodi i otme neoekivano velikim naporima i zahtevima ivota",40 otkrivajui u tim pismima i jednu u isto vreme kognitivnu i uteiteqsku funkciju: ona spadaju u dela koja nas tee i krepe i rasvetqavaju put na po kom se povijamo i lomimo kao 'slamka meu vihorove' ".41 Wegoeva misao na koju se Andri poziva upuuje i na wemu isto tako bliskog Paskala, za kojeg je ovek trska, najslabija u prirodi", ali trska koja misli", koja zna da umire, i zna za nadmo koju vasio33 34 35 36 37 38 39 40 41

Navodi: Henri Martineau, Le Coeur de Stendhal, str. 372. Zabeleeno u Zelenoj kwizi. Ivo Andri, Istorija i legenda (dopuweno izdawe), Beograd 1981, str. 166. Isto, str. 168. Isto. Istorija i legenda, str. 185. Isto, str. 187. Isto, str. 185. Isto, str. 188. Isto, str. 185.

58 na ima nad wim". Ta misao nalazi svoj odjek i u Znakovima pored puta, gde Andri konstatuje da se ovek, suoen sa stranom nesrazmerom izmeu nestalnosti, krhkosti i kratkoe ovog naeg linog ivota, s jedne strane, i svih naih oseawa, shvatawa, planova, pothvata, eqa i potreba, s druge", mui, kri i savija, mawi od crva i slabiji od slamke, umire bez bolesti i smrti, oboren i satrven samom iwenicom da je takva apsurdna nesrazmera moguna".42 Vojnik, koji je i umetnik, slikar, uspeva, usred ratnih razarawa i krvoprolia, usred svih zala i nevoqa ivota u rovu", da sauva svoju psihiku snagu i snagu svoje vere u konanu pravednost i jedno boqe oveanstvo, kom se on, pored svega zla oko sebe, ne prestaje nadati",43 da odri oko sebe svoju atmosferu duha, koja nema nita zajedniko s tim klawem i u kojoj on stalno ivi", zahvaqujui svojoj umetnikoj dui, svom umetnikom senzibilitetu koji stvara neku vrstu unutraweg utoita: on sebi doarava melodije Betovena, umana i Hendla, slike Koroa, Brojgela i Direra, na koje ga podseaju predeli iz prirode, izlazak sunca, boja oblaka, lepota predela koja mu se za trenutak ukazala kroz pukarnicu rova, ili filozofska i kwievna dela Spinoze, Verlena, Fransa, Kopea,44 uveren ak i na rubu smrti da e qubav i lepota pobediti slepe razorne sile, u duhu misli F. M. Dostojevskog da e lepota spasti svet", koju je i sam Andri izrazio u svojim pripovetkama. To je kwiga qubavi i patwe u kojoj je iznad svih strahota, beda i poroka naeg vremena progovorila dua jednog umetnika onim svakom razumqivim i zalud uutkavanim jezikom due i ovenosti",45 zakquuje on. Re je o estetikom stavu prema ivotu koji imaju i mnogi Andrievi junaci. U svojim razmiqawima o delima drugih pisaca Andri se oslawa na jedan komparativni pristup koji odgovara wegovom shvatawu o univerzalnosti i povezanosti celokupne skwievnosti, shvatawu da celo oveanstvo, od prvog bleska svesti, kroz vekove", pria jednu jedinu priu,46 da cela kwievnost otkad postoji pie jednu istu kwigu o oveku i wegovom odnosu prema svetu i postojawu, u hiqadama raznih vidova".47 Sa te take gledita, svako itawe prua mogunost za razliite susrete" sa drugim stvaralakim individualnostima, kako i sam ukazuje komentariui Baresove zapise:
Sa velikim uzbuewem itam izvesne stavove u Baresovim Mes cahiers". S vremena na vreme desi se po jedan od onih dragocenih i udnih 'susreta' kakve doivqavam ponekad pri itawu (Leopardi, Vovnarg, Sent-Bev). Zadrhtim i pomislim: kad bih mu mogao kazati samo jednu re! ali to je nemogue, danas i u venost. I u toj nemogunosti vidim svu tragiku duha.48
42 43 44 45 46 47 48

Znakovi pored puta, str. 137. Istorija i legenda, str. 186. Isto, str. 187. Isto, str. 189. Istorija i legenda, str. 6566. Znakovi pored puta, Udrueni izdavai, 1984, str. 249. Belenica br. 2 IA 401.

59 U Andrievim sveskama nalazimo dosta primera za takav odnos prema delima ne samo francuskih, nego i drugih pisaca. U jednoj Sent-Bevovoj pesmi on otkriva istu patwu koju je i sam izrazio u pripoveci Mara Milosnica".49 itajui dnevnik ila Renara, on u Plavu kwigu belei, kao jedan od svojih susreta", iskaz: La gracieuse inquitude de la tte d'un oiseau sur la branche".50 itajui Igoove zapise pod naslovom Kamewe, uoava izraz sveani glupak",51 uz napomenu da je to susret", jer i on sam ima 'sveanog glupaka' u Jakovu". Ovde se moe pomenuti i susret" sa jednim ruskim piscem, kao to je Maksim Gorki. itajui wegov roman ivot Klima Samgina, Andri prepisuje sledee poreewe: Po ulici su sa neprijatnom urbom, koja nije osobina boqeg grada, promicali, sudarali se qudi, wuili jedan drugog, kao mravi pipcima (briima), razilazili se"; a ispod citata dodaje: Vidi u 'Anikinim vremenima' opisanim pre dvadeset godina isto poreewe sa mravima".52 U ove susrete" izmeu dva stvaraoca ukquuje se i trei. Unosei u Plavu kwigu sasvim banalnu reenicu iz idovog dnevnika: Il ne fait pas plus de 8 dans ma chambre; or ma cervelle ne commence fonctionner qu'au-dessus de 15",53 koja je privukla wegovu pawu verovatno zato to je izraavala i wegov sopstveni doivqaj, Andri dodaje: Vidi kod Stendala: 'l'absence de chemine me tue' ili slino. Kod drugih pisaca. Ego". itajui kwigu erara de Nervala Putovawe na Istok, on u woj uoava odlomak u kojem je prikazano kako siromah mlad ovek u velikom gradu mora da gleda bogatstvo i lepotu i da ivi u bedi i preziru", a zatim u zagradi dodaje: Za Ujevia i sve nae Balkance: 'ubi me sirotiwa!' ".54 Nerval upuuje na Tina Ujevia, ali i na ono to je i sam Andri u detiwstvu i ranoj mladosti spoznao, siromatvo koje stvara nesklad izmeu realnosti i sna i oseawe razbatiwenosti". To oseawe izraeno je u Nervalovoj pesmi El Desdichado" iz koje Andri prepisuje prvu strofu, a uz wu dodaje prvi stih HHH soneta iz Ujevieve Kolajne: S ranom u tom srcu, tajnu i duboku",55 nagovetavajui ujedno i ranu" u svom sopstvenom srcu koja mu, kako itamo u Ex Pontu, ne da ivjet ni umrijet".56 Razmatrawe Andrievih kritikih sudova o francuskim piscima pokazuje da je wegov odnos prema drugim kwievnicima determinisan samim wegovim ivotnim i stvaralakim iskustvom i svojim sopstvenim kwievnim naelima, koja se ocrtavaju na nivou intertekstualnih i metatekstualnih relacija. U svojim lektirama on pronalazi obeleja sopstvenog stvaralatva, uspostavqajui neku vrstu dijaloga izmeu
49

I. Andri, Beleke za pisca, u: Istorija i legenda, Udrueni izdavai, 1976, Jules Renard, Journal, Paris, Gallimard, 1935, str. 233. imbcil solennel" (Vid.: Victor Hugo, Pierres, str. 148). Oba poreewa zabeleena su u Crnoj kwizi (IA 403). A. Gide, Journal, 19421949, str. 37. Ispisi, zapisi i beleke, graa (IA 445). Tin Ujevi, Pjesme, , Znawe, Zagreb 1963, str. 131. Ivo Andri, Ex Ponto, Nemiri, lirika, Udrueni izdavai, 1986, str. 65.

str. 57.
50 51 52 53 54 55 56

60 svoga ja i onog drugog ije se rei pojavquju kao projekcija wegovog sopstvenog bia. Taj dijalog se prenosi i na opti kwievni plan, postaje dijalog izmeu francuskih i uopte stranih i srpskih pisaca jer Andri prilikom itawa uvek ima u vidu i sopstveno stvaralatvo i sredinu u kojoj ivi i u proitanim kwigama uoava zapaawa koja imaju univerzalnu vrednost. Kroz svoje susrete" sa drugim autorima on se ukquuje u onaj neprekidni zbor duhova" koji, kako itamo u wegovom lanku o Wegou, traje preko granica svih vremena i mimo svih zakona",57 povezujui srodne duhove sa razliitih prostora i iz razliitih vremenskih razdobqa i gradei neku vrstu zajednike unutrawe, prave domovine", one u kojoj, prema Stendalovom zapaawu unetom u Zelenu kwigu, sreemo najvie qudi koji su nam slini". Ta domovina za kwievnika je jezik, to je za Andria i povod da u razgovorima sa Qubom Jandriem povee jednog stranog pisca koji ne pripada francuskoj kwievnosti, Franca Kafku, i nau Isidoru Sekuli. Tim iskazom i zavravamo ovo izlagawe:
Franc Kafka je ukazao na pravi znaaj jezika rekavi: 'Jezik to je zvuna domovina'. A zna se da on nije imao domovine i da svoja ula nije imao gde 'ozvuiti', pa je opet izvanredno lepo pisao. Moda odavde negde vodi poreklo i ona Isidorina misao: 'Domovina dobrih pisaca je jezik'.58

Jelena Novakovi LES JUGEMENTS CRITIQUES D'IVO ANDRI SUR LES CRIVAINS FRANAIS Rsum Ivo Andri connaissait trs bien la littrature franaise qui occupe beaucoup de place dans ses cahiers de notes. Mais il n'a pas consacr un texte particulier ses plus grands reprsentants. S'il a rdig des compte rendus sur quelques livres franais, comme Lettres d'un soldat, crites par un jeune peintre parisien pendant la Premire Guerre mondiale, Ouvre tes yeux d'Henry Bordeaux, crivain qui dfend les vertus bourgeoises et traditionnelles, le recueil de notes de Victor Hugo, publi en 1951 sous le titre de Pierres (vers et prose), il s'agit d'auteurs ou d'ouvrages moins connus. Andri a exprim surtout ses opinions sur les auteurs franais dans ses conversations, en montrant une admiration profonde pour Stendhal, Balzac, Montherlant, Marguerite Yourcenar, Sartre. Il les a exprimes aussi dans ses commentaires sur leurs citations figurant dans ses cahiers de notes et dans ses essais, o il se rfre eux pour faire un parallle avec un crivain serbe ou avec sa propre cration littraire. Ces jugements s'incorporent dans un rseau intertextuel travers lequel se dessinent ses propres principes littraires et critiques: la sparation de l'thique et de l'esthtique, de la ralit et de l'art, l'tablissement des critres de valeur au niveau du sujet aussi bien qu'au niveau du procd littraire, une mthode comparative qui exprime l'aspiration l'universalit.
57 58

Ivo Andri, Umetnik i wegovo delo, Udrueni izdavai, 1976, str. 36. Q. Jandri, Sa Ivom Andriem, str. 4849.

61
En lisant les auteurs franais, Ivo Andri tablit une sorte de dialogue entre son moi et l'autre dont le discours se prsente comme sa propre projection, mais aussi un dialogue entre les crivains franais et les crivains serbes, en ayant toujours en vue non seulement sa propre exprience cratrice, mais aussi le milieu culturel o il vit et en cherchant surtout ce qui a une valeur universelle. Par ses rencontres" avec les auteurs franais, il adhre cette communion ininterrompue d'esprits" dont il parle dans un de ses essais et qui se droule par-dessus les limites de tous les temps et au-del de toutes les lois" pour opposer la fugacit de l'existence humaine et la discontinuit de la dure la continuit de la pense et de la cration littraire et artistique.

UDC 821.163.41-31.09 Petrovi R. 821.163.41-95

ROMAN PRIPOVEDA O SEBI (Qudi govore Rastka Petrovia) Predrag Petrovi

SAETAK: Iako posledwa za wegovog ivota objavqena, Rastkova kwiga Qudi govore (1931) zauzima centralno mesto u autorovom kwievnom opusu. U ovom kratkom avangardnom romanu relizuju se neki od kqunih Rastkovih poetikih stavova iz prve polovine dvadesetih godina, prvenstveno iz eseja Helioterapija afazije" (1924) u kojem je izloen koncept jednog malog romana" u kojem bi se ispitale umetnike mogunosti oneobiavawa jezika, prvenstveno govornih fraza, i nove, dezautomatizovane percepcije stvarnosti. S druge strane, ovaj kratki roman je poetika i narativna spona sa Petrovievim monumentalnim romanom Dan esti, pisanim tridesetih godina prolog veka i zavrenim pred autorovu smrt u Americi. Qudi govore nastaju u umetnikom postupku dvostrukog anrovskog kodirawa, pri emu se modifikuju postojee narativne konvencije romana i putopisa i u samom tekstu autopoetiki preispituju i legitimizuju nove prozne tehnike. Neobian, zaumni ili nepojmovni jezik koji se konstituie u zavrnom poglavqu romana od izuzetne je vanosti za razumevawe avangardnog i Rastkovog jezikog i pripovedakog eksperimenta. KQUNE REI: kratki roman, avangarda, anr, poetika, pripoveda, autopetika, metanaracija, esej, putopis, jezik
Sin sam Slovena divqih nekada, ali sada putnik." Rastko Petrovi, Jedrila (1921) Kod mene razgovarati sa nekim nije vie ni nain saoptiti neto ve potpuno ispuwewe ivota." Rastko Petrovi, iz pisma Marku Ristiu (1936)

Deset godina nakon prvog Rastko Petrovi objavquje svoj trei kratki roman Qudi govore (1931), kako e se pokazati svoju posledwu za ivota objavqenu kwigu. Za razliku od Burleske gospodina Peruna bo-

64 ga groma, koja je posle prvobitnog receptivnog oka pala u zaborav ostavi zadugo svojevrsni romaneskni apokrif u srpskoj kwievnosti ili, kako je to duhovito primetio Vinaver jeres u svetu dobronamernih vernika",1 potom romana Sa silama nemerqivim, objavqivanog u nastavcima na stranicama Srpskog kwievnog glasnika tokom 1927. godine, te konano monumentalnog Dana estog, sa kojim se naa kwievna javnost upoznaje tek krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina prolog veka, Qudi govore postali su Petrovieva najpoznatija kwiga, nezaobilazni deo kolske lektire, zasewujui sve to je pre i nakon we napisao. Gotovo jednoduno ocewena kao ne samo najjednostavnije nego i najomiqenije tivo Rastka Petrovia, ono koje se najvie ita i pomiwe,"2 ova kwiga je u kritici esto posmatrana nasuprot Rastkovim ostalim romanima, ponajpre na planu wene kwievne vrednosti, a onda i u pogledu stila, kompozicije i smisaonog sklopa. Marko Risti zakquie da su Qudi govore sa isto umetnikog gledita Rastkovo najskladnije, u izvesnom smislu najzavrenije delo",3 dok vrsni poznavalac srpske avangarde poqski slavista Jan Vjebicki istie da je jedino u kwizi Qudi govore Rastko naao sreno oblikovno reewe nasuprot stilskoj neobuzdanosti drugih dela" i izbegao umetniki neuspeh" kao u Burleski i docnijem romanu Dan esti.4 Konano, orije Vukovi, autor najposveeniji prouavawu Rastkovih romana, zakquuje da je Rastko posle Burleske poeo da odustaje od avangardnih konvencija i eksperimenata u prozi i sve vie se priklawao putopisu i jednostavnijim oblicima pripovedawa."5 Meutim, niti je roman Qudi govore tako jednostavan kako na prvi pogled izgleda, to sam pripoveda i sugerie u uvodnoj beleci: kud i kamo kompleksnija, kud i kamo prostija"6 tavie moglo bi se rei da je upravo zbog te varqive jednostavnosti ova kwiga i stekla toliki broj italaca nasuprot neitqivoj" Burleski, niti se ovaj roman moe smatrati odustajawem od avangardnog eksperimenta. Re je o delu koje predstavqa vanu sponu izmeu autorovih kwievnih i poetikih preokupacija s poetka dvadesetih godina i romana Dan esti pisanog tokom tridesetih godina i zavrenog u Americi, koji je svojevrsna umetnika suma celokupnog Rastkovog kwievnog opusa. U tom kontekstu Qudi govore su deo sveobuhvatnog, enciklopedijskog kwievnog modela koji, zapoet Burleskom, dominira u Rastkovom stavralatvu. O tom, nikada ostvarqivom, enciklopedijskom idealu ili vavilonskoj biblio1 Stanislav Vinaver, Rastko Petrovi, lelujavi lik sa freske, u: Kritiki radovi Stanislava Vinavera, Beograd 1975, str. 386. 2 Dragia Vitoevi, Jedna Rastkova sinteza, u zborniku Kwievno delo Rastka Petrovia, urednik . Vukovi, Beograd 1989, str. 107. 3 Marko Risti, Napomene u kwizi: Rastko Petrovi, Izbor , Novi Sad, Beograd 1962, str. 463. 4 Jan Vjebicki, Srpska avngarda i Rastkov sluaj, u: Kwievno delo Rastka Petrovia, str. 67. 5 orije Vukovi, Novator i pretea, u: Kwievno delo Rastka Petrovia, str. 388. 6 Rastko Petrovi, Qudi govore, Beograd 1931, str. 8 (sva podvlaewa su autorova). Svi navodi bie dati prema ovom, prvom, izdawu.

65 teci koja bi obuhvatila sve to je ikada izgovoreno i napisano, najambicioznijoj zamisli ikada izreenoj u srpskoj kwievnosti i kulturi, Petrovi pie na poetku eseja Misao", objavqenog iste godine kada i roman Qudi govore: uti, kao daleki i bliski um, kao brujawe, sve ono to govore, to su govorili i to e govoriti qudi svih vremena i oveanstva; moi proitati sve to su zapisale qudske ruke."7 Dok je Rastkov prvi roman predstavqao enciklopediju anrova i stilova (za)pisane kwievnosti, od sredwevekovnih apokrifa i zapisa usmenih umotvorina do ekspresionistike proze, Qudi govore su mala enciklopedija govornih anrova, od kratke replike i dijaloga kao najjednostavnijeg i klasinog oblika govornog optewa" do intimne ispovesti i poveravawa.8 Kao i ostali Rastkovi romani, i kratki roman Qudi govore rezultat je jedinstvenog i originalnog umetnikog eksperimenta, jedinstvenog kao i sam qudski ivot, to pripoveda na kraju romana nekoliko puta ponavqa, imlicitno sugeriui i prirodu samog teksta To moe biti jedinstvena stvar Jedinstvena" (Qudi govore, str. 141). I pored oigledne raznolikosti u pripovedakim postupcima meu Rastkovim romanima postoji niz poetikih, tematsko-motivskih i intertekstualnih veza. Pomenuta zavrna reenica romana Qudi govore upravo je zanimqiv primer kako se u pravom smislu te rei uspostavqa dijalog meu pojedinim Rastkovim delima. Ta reenica vana je kao jedna od oiglednih kopi sa wegovim prethodnim romanom Sa silama nemerqivim, koji je, opet, prethodnica obimnom romanu Dan esti. Na poetku romana Sa silama nemerqivim glavni junak, Irac, postavqa pitawe: Boe moj, je li mogue da je tako jedinstvena stvar iveti?"9 Putnikova misao na kraju romana Qudi govore implicitno ukquuje u sebe i ovo Irevo pitawe, kao to je i sama imanentna poetika romana Qudi govore u dosluhu sa raspravom o smislu ivota koji vode aneli u poetiki kqunom, srediwem delu romana Sa silama nemerqivim, konstatujui izmeu ostalog i ovo: Ogromno pitawe: vredi li ivot ili ne, nije svakako u: treba li iveti? poto je i samo to pitawe apsolutno identino sa samom silom ivota! Pitawe postoji dok sama sila ivota postoji, i samo osvedoava weno postojawe, a nije nikakvo odabirawe."10 Mogunost da shvatimo prirodu ovog romanesknog eksperimenta, kojim se narativna proza oblikuje ulanavawem govornih anrova, prua nam jedan od najvanijih Rastkovih programskih eseja Helioterapija afazije", objavqen 1923, dakle znatno ranije nego sam roman. Upravo u tom eseju autor izlae zamisao, poetiki koncept, jednog malog romana" u kojem bi izneo jednu mehaniku odnoaja izmeu qudi", zamisao koja mu je u tom trenutku draa od samog ostvarewa: Ostavio
Isti, Mihail jesen 1980. 9 Isti, 10 Isto,
8 7

Eseji i lanci, priredio Jovan Hristi, Beograd 1974, str. 473. Bahtin, Problemi govornih anrova, prev. M. Popovi, Trei program, Beograd, Sa silama nemerqivim, Beograd 1963, str. 8. str 68.

66 sam na stranu ostvarewe ovog malog romana iz prostog razloga to mi je sawawe o wemu bilo mnogo ugodnije no trud koji je pretpostavqao."11 Pre nego to se detaqnije zadrimo na pretpostavkama ove neobine romaneskne zamisli, treba naglasiti da se svakako ne moe tvrditi da su Qudi govore dosledno ostvarewe upravo tog romana iji koncept je Rastko izneo u ovome eseju. Meutim, oigledno je i vano da izmeu ove rane zamisli iz 1923. i objavqenog romana 1931. godine postoje poetike bliskosti, tolike da se moe rei da je Rastkova posledwa za ivota objavqena kwiga koncepcijski zaeta u esejistikom promiqawu o funkciji i smislu izgovorene rei. U Helioterapiji afazije" Rastko razmiqa o romanu koji bi predstavqao umetniko ostvarewe teorijskih stavova o prirodi jezika, odnosno izgovorene rei u modernoj kulturi. Stalnom upotrebom rei su pohabale i istroile svoja znaewa, postajui konvencionalni abloni koji se automatizovano upotrebqavaju. Zato Rastko predlae mogunosti, odnosno registre, kojima bi se rei mogle izleiti od ove psiholoke, socioloke, ali ponajpre estetike bolesti koja svoj najpogubniji trag ostavqa u kwievnosti U banalnosti ivota vanost toga deluje neprimetna, ali im izraz postaje neto bitno i neophodno, u direktnom intimnom saoptavwu, u umetnikom izraavawu, dimenzije te nezgode su ogromne."12 Ideja o automatizaciji rei, ali i kwievnih konvencija i anrova, kao i potreba za wenim prevazilaewem, naravno nije izvorno Rastkova i nalazimo je u razliitim oblicima u nizu avangardnih manifesta i programskih tekstova, od ruskog futurizma, nemakog ekspresionizma, francuskog dadaizma i nadrealizma. Ova vana avangardna teza svoje najpoznatije i najpotpunije teorijsko pojawewe dobila je u tekstovima ruskih formalista, nastalim na materijalu ruske futuristike poezije (Kruonih, Hlebwikov) a prvenstveno u radovima Viktora klovskog Uskrsnue rei" (1914) i Umetnost kao postupak" (1917). I u srpskoj avangardi o oslobaawu rei, pojmova, predstava od wihovih stega i okova" pie Stanislav Vinaver u Manifestu espresionistike kole" (1920).13 Reewa koja Rastko predlae za izleewe obolelih rei i dinamizovawe petrifikovane percepcije blisko je koncepciji klovskog o oneobiavawu kao kqunom umetnikom postupku. Rastko najpre predlae da se pawa usredsredi na odreenu re ili frazu time to e se ona nebrojeno puta ponoviti ve posle nekoliko trenutaka uinie nam se i sama re i wen sklop udni, kao prvi put izmiqeni." Neto od takve namere nalo se i u romanu Qudi govore, gde se, u prva dva dela, najuestalije ponavqaju fraze pozdravqawa (Dobro vee, Doviewa). Zini11 Rastko Petrovi, Helioterapija afazije", Eseji i lanci, str. 411412. U uvodnoj beleci za roman Qudi govore autor e ustvrditi sasvim drugaije da je zadovoqan napisanom kwigom: Ja sam suvie zadovoqan to je napisana da bih eleo ta drugo rei o woj," (Qudi govore, str. 8). 12 Isto, str. 409. 13 Up. o tome u: Radovan Vukovi, Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma, Sarajevo 1979, str. 251256. i Novica Petkovi, Jezik u kwievnom delu, Beograd 1975, str. 177 186.

67 mqivo je da klovski kao primer odumirawa smisla izgovorenih rei navodi u ruskom jeziku upravo oblike pozdravqawa: Nekada smo pri susretu jedan drugome govorili 'zdravstvuj' sada je re umrla i mi jedni drugome govorimo 'aste'."14 Do krajwih granica u govoru umrtvqene fraze Dobro vee" ili Dobar dan" umesto konvencionalnih, usputnih ili kurtoaznih izraza, kako se upotrebqavaju u modernom razgovornom jeziku (u onoj banalnosti ivota" koju Rastko pomiwe u eseju), u umetnikoj konstrukciji romana zadobijaju ili, boqe reeno, obnavqaju neto od izvorne smisaone namere za iskazivawem dobronamernosti i postaju bitan i neophodni deo razgovornog intimnog kontakta koji se uspostavqa meu nepoznatim qudima. Svojim uestalim ponavqawem ovi izrazi prestaju da deluju banalno i usiqeno nego, naprotiv, postaju poput magijskih formula zazivawa, bez kojih je nemogue ne samo zapoeti razgovor nego i pribliiti se drugome biu i spoznati wegovu sudbinu. Ponavqajui u svakom susretu isti pozdrav glavni junak putnik/stranac se legitimie, svesno delujui na qude, izazivajui wihove reakcije ili uzvratno obraawe kojim otpoiwe razgovor, ispovest ili intimno priznawe, to, kako emo docnije videti, postaje egzistencijalni in, vaan i dramatian kako za onoga ko govori tako i za onoga ko slua. Zanimqivi su i zavreci razgovora, kada govornici ponavqaju Doviewa, dakle" ili Doviewa, onda". Prilozi dakle" i onda" zadobijaju znaewe potvrde da je intimnost, pa makar i u kratkom razgovoru, uspostavqena, potvruju uzajamno razumevawe i simpatiju. Jednostavni izrazi i razgovorne fraze uestalim ponavqawima dobijaju svoju jeziku i ivotnu smisaonu funkciju i vrednost. Neposredni i spontani oblici komunikacije postaju, kako istie autor u uvodnoj beleci, pretovareni onim to je ivot qudi i universuma uopte." (Qudi govore, str. 7), vraajui time izgovorenoj dijaloki usmerenoj rei neto od prvobitne mitotvorne i poetotvorne snage koja se eruptivno ispoqava u nepojmovnom ili zaumnom jeziku u treem delu romana. U osnovi takve pripovedake samosvesti o mogunostima izgovorene rei nalazi se prvobitno Rastkovo ubeewe izneto u eseju Helioterapija afazije" o semantikom aktivirawu i oivqavawu rei kroz weno uestalo ponavqawe u toku kojeg se re oneobiava, postaje nam udna, kao prvi put izmiqena". Svaki izraz", kae Rastko Petrovi, precizirajui esejistiku zamisao, imao bi svoju vrednost, naroito obnovqenu i dokazanu za ovo delo, koje bi tako bilo sastavqeno kao iz nekog tek novopronaenog jezika koji bismo odmah i razumeli im bismo ga uli."15 U romanu Qudi govore ne samo da pojedini izrazi dobijaju svoju obnovqenu vrednost, dokazanu u smisaonom i poetikom kontekstu ovog dela, nego se na kraju i zaista uje novopronaeni jezik, slian onome koji, takoe u oluji, uje glavni junak Dana estog Stevan Papa-Kati.
14

Viktor klovski, Uskrsnue rijei", Uskrsnue rijei, prev. J. Bedenicki, Zagreb 1969, Helioterapija afazije, str. 411.

str. 17.
15

68 U istom eseju Rastko govori ne samo o mogunostima oneobiavawa rei, nego i o oneobiavawu percepcije naruavawem wenog automatizma. To bi se ostvarilo tako to bi se stvarnost opisivala kao da je prvi put viena. Takva mogunost u Rastkovom romanu ostvarena je ve time to je pripoveda stranac koji u jednom trenutku upravo doivqava svet kao da je tek stvoren (mogunost da, kako kae klovski, umetnik vidi svet na nov nain, kao Adam"16) Ostrvo se kupa u prvom rasvetlewu. Sve je edno, isto i svetlo; zvuno, kao da je stvarawe sveta tek zavreno" (Qudi govore, str. 56). I u treem delu romana pripoveda ima slian doivqaj provobitne izvornosti i iskonske istote prirode: Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo" (Qudi govore, str. 124). Putnikov doivqaj idilinog ivota na jezeru za trenutak nas podsea na staroslovenski devolski raj iz Burleske, gde ovek ivi u jedinstvu sa univerzumom. Ali, kao i u prvom romanu, tu prvobitnu idilu naruava sudbinska patetinost" ovekovog ivota, prisutna u zapletu o neostvarenoj qubavi u Burleski Nabora i Upravde, a u Qudima govore ribara Pipa i veziqe Ivone. Ako se zadrimo na postupcima koje Rastko Petrovi u pomenutom eseju predlae za postizawe oneobiene percepcije, odnosno nove, izvrnute perspektive iz koje se posmatra svet, primetiemo da postoji direktna veza izmeu Helioterapije afazije" i ovog kratkog romana, odnosno postupak koji Kiril Taranovski, tumaei Mandeqtamovu poeziju, naziva autoreminiscencijom. Re je o aluziji ili citatu iz sopstvenog dela. Dovoqan je kakav izvanredni doivqaj", pie Rastko u eseju, pa da i svi detaqi koji ga prate, i koji bi u svakoj drugoj prilici ostali neprimetni, predstave nam se takoe izvanredni i neoekivani."17 I u eseju i romanu pripoveda opisuje igru ulnih utisaka i ukrtawe razliitih perspektiva. Dok u Helioterapiji afazije" autor govori o svom doivqaju kada leei na travi licem prema nebu ima utisak da je nebo dole, a zemqa gore, ime se za trenutak ini da je ponitena sila gravitacije i tako razbijen uobiajeni fiziki poredak sveta i mesto oveka u wemu, u romanu putnik leei na travi posmatra jezero i ini mu se da prstima moe da zdrobi udaqene lae.18 Ali, za razliku od eseja, pripoveda je u romanu svestan da je wegova igra optikih perspektiva ipak samo iluzija koja stvarnost ne moe da promeni i potini subjektu percepcije i da je, kako e se to obznaniti na kraju kwige u sceni meteorske oluje, ovekovo viewe sveta i ivota samo deo bezmernih perspektiva kojima upravqaju iskonske sile univerzuma: Oseam se ogroman, jer sam sredite svoga posmatrawa i svoViktor klovski, O poeziji i zaumnom jeziku", Uskrsnue rijei, str. 22. Helioterapija afazije, str. 413. 18 O izoblienim i oneobienim slikama sveta u poeziji Raska Petrovia opirno je pisao Novica Petkovi u tekstu Pukotina u jeziku", u zborniku radova Pesnik Rastko Petrovi, Beograd 1999. U Seobama Miloa Crwanskog izuzetno je naglaeno oneobiavawe i dinamizovovawe percepcije postignuto upravo time to Vuk Isakovi posmatra svet leei u kolima koja se kreu, o emu Novica Petkovi pie u studiji San Vuka Isakovia", Dva srpska romana, Beograd 1988, str. 264 i daqe.
16 17

69 je misli a sve to drugo, i ako ivot kao i ja, ostaje miniskulno i siuno oko mene do u beskraj. Meutim sve je igra i zabluda linosti; perspektive se ureuju oko mene a ja nisam gospodar ak ni wih. Nisam gospodar niega, niega ak ni sebe. Primiem i razmiem prste i barke nastavqaju da plove u jednom neosetqivom azuru." (Qudi govore, str. 6465). Ovo ramiqawe ima vano mesto u sloenoj imanentnoj poetici romana i odnosi se svakako i na poziciju samog pripovedaa i wegov odnos prema ispripovedanom svetu. Dok je u Burleski pripoveda sasvim slobodno i hirovito mewao perspektive, ponitavao granice izmeu udaqenih vekova i prostora (raj, pakao, zemqa), narator u romanu Qudi govore pozicionirae sebe drugaije, stvarajui utisak da se preputa logici sluajnih susreta, da prie, ve odigrane u prolosti, na primer ona o Pipu i Ivoni, pronalaze wega i da se on ni na koji nain u dogaaje i sudbine likova ne mea. Konano, doivee sebe na kraju kwige kao beskrajno malog spram ogromne fabrike prirode Oseam kako raste i nadima se vanost sudbine mrava a kako splawava vanost sudbina Mene" (Qudi govore, str. 122). Meutim, takva, u ispripovedanom svetu pasivizirana pozicija naratora koji razgovara i posmatra, ne meajui se u odnose meu likovima, aktivira wegovu metanarativnu i autopoetiku svest u samoj proznoj strukturi romana, inei da Qudi govore postanu roman o romanu koji potencira pitawa o prirodi i smislu stvaralakog ina, odnosa umetnika i stvarnosti, mogunostima kwievnog jezika i slino. Koncept kratkog romana izloen u Helioterapiji afazije" podrazumevao je i podelu na romaneskne glave, odnosno ono to Rastko naziva repertoarima koji bi obuhvatili prvi deo kwige: Svaki Repertoar zasebno bio bi jedna vrsta romansijerske glave saiwene iz dva-tri najprostija elementa, takvih osam do deset Repertoara predstavqali bi sami sobom jer se produavaju anegdotom jedni u druge polovinu bar cele pripovetke, dok bi druga onda polovina bila napisana u svojoj, umetnikoj slobodi crpei svoje motive iz onog prvog dela."19 U kompoziciji kratkog romana Qudi govore moe se prepoznati neto od ovakve Rastkove zamisli. Dijalog, odnosno razgovor kao nosei elemenat narativne strukture u prvoj i drugoj glavi romana, u treoj ustupa mesto pripovedaevom monologu koji crpi svoje motive iz prvog dela". U doivqaju none oluje na jezeru pripoveda misaono sumira, preispituje, uoptava i upotpuwava ono to naziva saznawem ivota uopte" (Qudi govore, str. 121).20 U zavrnom delu romana se tako, kako je to i sugerisano u uvodnoj beleci, ivot qudi posmatra kao deo ivota univerzuma, uasnog i velianstvenog, a roewe deteta u zavrnoj sceni deo je kosmike drame u kojoj kao da se ceo svet ponovo raa iz
Helioterapija afazije, str. 411. U ogledu Dva dela romana Dan esti Rastka Petrovia" Radovan Vukovi govori o moi misaonog uoptavawa i dovoewa nekih konkretnih i iskquivo literarnim sredstvima ostvarenih oblika do misaonih znaewa", navodei kao primer ovakvog Rastkovog induktivnog metoda i roman Qudi govore (R. Vukovi, Kwievne analize, Sarajevo 1972, str. 157).
19 20

70 prvobitnog haosa Priroda baca svoje meteore, svoje muwe, i slike svojih muwa, nemo i ubilaki kao prvog dana" (Qudi govore, str. 126). Oigledno je da esej Helioterapija afazije" prua mogunost da se uoe neke poetike, kompozicione i narativne odlike Rastkovog kratkog romana Qudi govore. Pre nego to se ponovo vratimo pitawima koja smo otvorili dovoewem u vezu ovog eseja kao svojevrsnog poetikog jezgra i wegovog docnijeg, mogueg romanesknog ostvarewa, pomenimo i Rastkovu zavrnu misao iz Helioterapije afazije" u kojoj se sumira ideja o umetnikom eksperimentu koji bi izrazio jednu mehaniku odnoaja izmeu qudi" U srcu tog prouavawa naili bismo jedno umetniko delo gde bi svako podseawe na ivot delovalo s takvom novou kao da je osnovni zakon sveta odjednom stao da deluje u suprotnom pravcu."21 ivot i wegova govorna artikulacija, zapravo sama iwenica da je govor u biti qudskog postojawa i doivqaja sveta, u romanu zaista deluje novo, odnosno oneobieno i zato novootkriveno. Kako to primeuje klovski, samo stvarawe novih umetnikih formi moe oveku vratiti doivqaj sveta, uskrsnuti stvari i utui pesimizam."22 Ali koji je to osnovni zakon sveta koji deluje u suprotnom pravcu i zato ini da svet i ivot deluju novootkriveno? Taj zakon mogla bi biti sila razvia i postojawa koju Rastko pomiwe u lirsko-narativnom tekstu Re i sila razvia" (1924). Sila/zakon razvia u veini Rastkovih dela, pa tako i u wegovim romanima, deluje u suprotnom pravcu jer svako kretawe napred, ka onom to dolazi, zapravo je sve dubqe vraawe ka onome to je ve bilo, prema prolosti, tajni roewa, prenatalnom, iskonskom, primitivnom", mitskom, nagonskom, podsvesnom. To je najoigledinije u oba dela romana Dan esti u prvome svi socijalni zakoni bivaju raskinuti i zameweni plemenskim uredbama opora u kojem se uporedo kreu qudi i ivotiwe, odnosno u drugom delu, koji je u znaku povratka iskonskim kulturama, indijanskoj (u poglavqu Hodoae"), odnosno staroslovenskoj, na kraju romana kada u trenutku smrti u svesti glavnog junaka vaskrsavaju slovenski preci. To da se sila razvia, pa time i sam vremenski tok, stalno vraa ka poetku najoiglednije je upravo u zavrecima Rastkovih romana na kraju Burleske u predsmrtnom trenutku Bogoquba Markovia obnavqaju se proli dogaaji, simultano se odvija itava istrija: Sve se iznova ili pre vremena zbi u isti mah: stvarawe, morali, Peruni, divke, mladii, raj, Pakao, ubistva, sredwi vek, religije, komarci, ulice, ulice sve se zbi i umre u tom trenutku." (Burleska, str. 174). Meutim, Rastkova ideja o umetnikom delu u kojem bi izgledalo da osnovni zakon sveta deluje u suprotnom pravcu ipak je najoiglednija u kratkom romanu Qudi govore. Ne samo da se konvencionalne govorne fraze vraaju svom izvornom znaewu,23 to u treem delu romana vrhuni pojavom nonog,
Helioterapija afazije, str. 414. Viktor klovski, Uskrsnue rijei", str. 18. 23 O tome kako rei putuju unazad", ka svome izvoru, govorio je sredinom ezdesetih godina prolog veka pesnik koji je u svojoj poeziji takoe polazio od govornih fraza, obnavqajui wihova petrifikovana znaewa Vasko Popa: I pitaju te isto tako e21 22

71 onomatopejskog jezika kojim kao da progovara iz olujnog haosa stvoreni univerzum, nego i sam putnikov dnevni doivqaj sveta, kao tek nastalog, dobija svoj vrhunac u slikama olujne noi u kojoj kao da se stvarawe sveta upravo i odigrava. Konano, roman se zavrava scenom roewa deteta na kraju je poetak novog ivota, snano naglaavajui Rastkovu opsesivnu temu tajne roewa i mitskih predstava o veitom obnavqawu ivota i univerzuma. Specifini pripovedaki i kompozicioni postupci kojima je ostvaren roman Qudi govore ne samo da imaju svoju moguu poetiku zasnovanost u Rastkovom programskom eseju Helioterapija afazije", nego su u isti mah i predmet pripovedaevih refleksija u samom romanu. Naglaeni autopoetiki momenti nedvosmisleno pokazaju da pripovedaeva namera nije bila da samo zabelei razgovore koje je vodio sa metanima na ostrvu ili da opie wihov ivot, nego i da istovremeno problematizuje samu prirodu kwievnog stvarawa, mogunosti percepcije stvarnosti, odnos umetnosti i ivota, mesto oveka u univerzumu, te konano znaaj govora i komunikacije u ivotu qudi. Moe se zato rei da je roman Qudi govore zasnovan na dvostrukoj komunikaciji jednoj koja je dijaloka i vodi se izmeu neimenovanog putnika i qudi koje sree na ostrvu i drugoj, monolokoj, koju pripoveda vodi sam sa sobom kada u obliku solilokvija i toka svesti formulie i preispituje svoje poetike i ivotne stavove. U pripovedawu se zato u okviru istog pripovedakog lica razlikuju dve narativne instance. Jedna je narativna u uem smislu, wen nosilac je putnik koji vodei dijaloge sa drugim likovima konstituie priu i koga, sluei se terminom Vejna Buta, moemo odrediti kao dramatizovanog pripovedaa, telesno-egzistencijalno prisutnog u romanesknom svetu. Druga je metanarativna, odnosno autopoetika instanca to je putnikova svest koja u romanesknom svetu nije prisutna govorom, nego monolokim refleksijama (govorom u sebi") u kojima generie poetiko razumevawe prie i pripovedakih postupaka. Wen nosilac je samosvesni pripoveda (svestan sebe kao pisca").24 Takav samosvesni pripoveda blizak je autorskom ja" iz Rastkovih programskih eseja (ta bliskost je oigledna u pomenutom delu romana kada pripoveda posmatra jezero i razmiqa o percepciji stvarnosti i svom mestu u prostoru Leem na travu i odmah vidim celo jezero pred sobom", i daqe, veli pripoveda u romanu, odnosno Leim beskrajno dugo na travi licem prema nebu", i daqe, kako Rastko, odnosno esejistiki pripoveda kae u Helioterapiji afazaje"). Samosvesni pripoveda aktivira se onda kada putnik ostane sam, izdvojen od drugih qudi, kada komunicira sam sa sobom ili oslukuje jezik" prirode to je najoiglednije u pretenom delu treeg dela romana. Dok putnik u razgovorima koje vodi sa metanima
sto, kome ti upuuje rei svoje pesme. Ti ih vraa onamo odakle si ih primio, vraa ih wihovom izvoru. Zna da put unazad do tog izvora ive rei vodi kroz srce, kroz glavu, kroz duu svih qudi," (V. Popa, Izvor ive rei" u kwizi Sabrane pesme, priredio B. Radovi, Beograd Vrac 2001, str. 567). 24 Vejn But, Retorika proze, prev. B. Vuievi, Beograd 1976, str. 174.

72 uporno izbegava da se identifikuje, odreujui u jednom razgovoru sebe kao stranca, pa tako o wegovom ivotu saznajemo jako malo, dotle pripoveda itaocu sasvim otkriva svoj poetiki identitet, svoje poimawe umetnikog stvarawa, qudskog ivota i ovekovog mesta u univerzumu. Ono to Rastkov roman Qudi govore ini jedinstvenim meu drugim avangardnim kratkim romanima je to da se izraena autopoetika svest ne odnosi samo na odreewe, opravdawe i vrednovawe kompozicionih i pripovedakih postupaka kojima je samo delo ostvareno,25 nego nas direktno i eksplicitno upuuje i na sam proces nastanka dela, na psiholoke i stvaralake motive koji su doveli do pripovedaeve namere, jasno izreene u samom romanu, da napie upravo takvo delo. U trenutku dok sm eta pored jezera, putnik spazi pele koje u velianstvenom silovawu" oprauju cvetove koji igraju pod wihovim letom. Tada razmiqa o mogunosti da i sam stvara kao pele: 'Kakav rad!' mislim u sebi, 'Tako bih voleo jednom da stvaram, skupqajui ono to je najboqe u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homegenost. Na kraju rada pelinog je med koji sadri u sebi sr svih cvetova a nije ak ni skup onoga to su oni, ve neto novo i izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet; to je med; i osobine su toliko drukije da to ak nije ni miris pre svega, ve ukus' " (Qudi govore, str. 63). Poreewe umetnikog stvarawa sa peliwim pravqewem meda ima dugu kwievnu tradiciju poev od antikih vremena najpoznatije slike pesnika kao pele su u Platonovom dijalogu Ijon ili nekim Horacijevim odama, zatim u sredwevekovnim (Danilo Zatoenik u staroruskoj kwievnosti) i renesansnim tekstovima (francuski pesnik Rosnar), pa do poezije prvih decenija dvadesetog veka kod Vjaeslava Ivanova ili Osipa Mandeqtama.26 Zahtev da umetnik bude stvaralac kao to je i priroda, a ne da podraava ono to je u prirodi ve stvoreno, programski je izrazio Stanislav Vinaver na poetku Manifesta ekspresionistike kole Mi smo stvaraoci, kao to je i priroda."27 Umetnik iz prirode uzima elemente ono to je od nekoga i ona nasledila, a moda i otela" i zatim od wih slobodno, kao novi Tvorac, formira svoju viziju sveta. U pripovedaevoj nameri da stvara oponaajui rad pela i tako prihvati jednu od stvaralakih mogunosti koje postoje u prirodi (pozicija oveka u fabrici prirode" bie tema treeg dela romana) nije teko prepoznati kquni poetiki, narativni i kompozicioni princip kojim je ostvaren kratki roman Qudi govore. Pozicija putnika koji ide od jednog do drugog sagovornika i u razgovoru sa wima otkriva jednostavno izreenu tragiku ivota, odgovara letu pele s cveta na cvet, kao to i sama fragmentarna struktura dela podsea na izgled peliweg saa u kojem se taloi med svaki razgovor je poput jedne elijice koja je povezana sa drugom
25 26 27

Up. o tome: Patria Vo, Metaproza, prev. N. Petrovi, Re, br. 19, mart 1996. Up. o tome: Kiril Taranovski, Knjiga o Mandeljtamu, Beograd 1982, str. 175221. Stanislav Vinaver, Gromobran svemira, Beograd 1921, str. 5.

73 i tako daqe. I u prvom Rastkovom romanu postojali su autopoetiki iskazi koji su, ne tako direktno kao u delu Qudi govore jer ih ne izgovara pripoveda nego jedan od likova, upuivali na poziciju pripovedaa i alegorijski formulisali avngardnu tezu o nesputanoj slobodi umetnika koji se ne obazire na prostorna i vremenska ograniewa kada na poetku tree kwige Burleske sveti Petar duhovito objawava razloge svog anahronog ponaawa. Meutim, ono po emu se roman Qudi govore izdvaja od drugih avangardnih kratkih romana je to da sadri u zametku jedan specifian poetiki i anrovski postupak koji je dvadesetih godina prolog veka afirmisao Andre id u Kovaima lanog novca (1925) roman o romanu kao oblik u kojem se ovaj anr najoiglednije uputa u razmatrawe sopstvene umetnike artificijelnosti, odnosno literarnosti. Nakon navedenih autopoetikih razmiqawa o mogunosti da stvara kao pele pripoveda nastavqa: Doi jednog dana na jedno ostrvo kao ovo, pristupiti svemu, svakome, sasluati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, ve iz toga nainiti neto to e imati svoju boju, svoj, ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetiku" (Qudi govore, str. 6364). Dakle, priu o boravku na ostrvu, koja se odvija u sadawem vremenu, pripoveda pretvara u autoreferencijalno pripovedawe o svojoj nameri da u budunosti upravo tu priu napie, odnosno naini". Delo koje je pred nama tako u sebi nosi trag o sopstvenom nastanku, odnosno sadri onaj oblik autopoetike refleksije koju Mihail Goloviwski odreuje kao genetiko-psiholoko gledite Delo, naime, treba da bude ne samo izvetaj o neemu nego treba da bude i ispovest o nastajawu romana i psiholokom mehanizmu wegovog pisawa, treba da pokae kako se sitne iwenice iz svakodevnog ivota, seawa, odlomci prolosti uklapaju u romanesknu fikciju, kakvi su unutrawi i spoqni impulsi wene konstrukcije."28 Pripovedaeva namera da stvara poput pela ne samo da nedvosmisleno sugerie narativnu i kompozicionu strukturu dela, nego imlicitno otvara i vano poetiko pitawe o odnosu umetnosti i svakodnevnog ivota kako se raznovrsne iwenice iz ivota a ponajpre sam govorni jezik preobraavaju u kwievni izraz i dobijaju jedinstvenu homogenost"? Odgovor na to pitawe nije deo pripovedaevih eksplicitnih autopoetikih refleksija nego je upisan u implicitnu poetiku samog dela. Ako pripoveda eli da stvara poput pela koje od cvetnog polena prave med koji je neto novo i izvanredno, onda je proizvod putnikovog sakupqawa, wegov narativni med", sam roman Qudi govore. Poetika transformacija prostih, beznaajnih stvari" koje qudi govore, u jedinstvenu i izvanrednu romanesknu tvorevinu, koja nije jednostavna reprodukcija izgovorenog, izvedena je umetnikim postupcima kojima je roman ostvaren. Jedan od takvih postupaka je oneobiavawe o kojem je povodom Rastkovog eseja Helioterapija afazije" bilo rei. Oneobiavawe je prisutno ve u pripovedaevoj nameri da ono prosto i beznaajno" to qudi govore i to bi izgovoreno u svako28

Mihail Golovinjski, Red, haos, znaenje, prev. P. Vujai, Beograd 2003, str. 92.

74 dnevnom ivotu verovatno i ostalo takvo, poput polena na neopraenom cvetu, saslua, shvati i vrednuje kao pretovareno" smislom, kao neto novo i izuzetno. Ovde smo na tragu jedne dalekosene misli imlicitno prisutne u Rastkovom romanu tek u umetnikom delu postajemo svesni smisla i jedinstvenosti ivota, odnosno tek u kwievnom delu dolaze do izraaja sve mogunosti jezika. Pored toga to legitimiu umetniku praksu kojoj pripadaju, autopoetiki iskazi u romanu tu praksu i vrednuju i to ne samo na estetikom planu nego i u kontekstu saznajnih i drutvenih vrednosti. Takvi iskazi u romanu Qudi govore nisu vie stvar samo wegove imanentne poetike nego i pitawa saznajnih moi oveka i mogunosti opstanka humanistikih vrednosti u modernom drutvu.29 U jednom od duih razgovora koje vodi sa svojim domainima na ostrvu, putnik govori o svom shvatawu rata i razlozima zbog kojih ratovi poput pomora i kataklizmi izbijaju. Svoju priu o prirodi ratova putnik zavrava jednim humanistikom stavom o vanosti govornog sporazumevawa kao oblika prevazilaewa nacionalnih, kulturolokih pa i samih jezikih razlika koje dovode do sukoba meu qudima: Dokle god ovek oveka nije video, nije razgovarao sa wim, dok ne moe da ga zamisli, naroito dok ne moe da zamisli da i onaj drugi ima svoje zanate, decu, brige, da je u glavnom srea i nesrea raspodeqena podjednako pravedno i nepravedno na svetu, moda i ume da mrzi. Ali kad su za istim stolom, niti moe poeleti da ubija, niti mrzeti. Razlika u jeziku, u obiajima, otpada im dva oveka ponu da se sporazumevaju, makar se i ne razumeli. Razlike neto znae samo kad se kae: wih razdvaja jezik, obiaji". (Qudi govore, str. 4849). Ovi iskazi, u kojima je dakle sam razgovor postao predmet razgovora, nedvosmisleno poetiki legitimizuju i humanistiki vrednuju osnovni pripovedaki postupak i stvaralaku zamisao Rastkovog dela da se napie kwiga u ijoj e narativnoj strukturi sve ono to su qudi govorili dobiti povlaenu funkciju. Mogue je u navedenim putnikovim reima prepoznati i imlicitno polemiko suprotstavqawe u to vreme dobro poznatoj tezi Ludviga Vitgentajna iznetoj u wegovoj kwizi Tractatus Logico-philosophicus iz 1922. godine o tome da su granice neijeg jezika istovremeno i granice wegovog sveta. Upoznavawe i razgovor sa drugim kquni su za spoznaju smisla qudskog ivota. Putnikovo uverewe da se sporazumevawem prevazilaze razlike, pa i one jezike, i pribliavaju se udaqeni svetovi, saznawem da su srea i nesrea podjednako prisutne u ivotu qudi bez obzira na prostor i vreme u kojem ive, bitno je i za odgovor na pitawe kojim to zapravo jezikom qudi govore u ovom Rastkovom romanu. Kwiga je napisana na srpskom jeziku, ali to svakako nije jezik prvobitnog sporazumevawa izmeu putnikastranca, koji je sa ovdawih prostora (sea se svoga detiwstva na Paliluli, a potom ima i jednu zani29 Kada roman otkriva u samome sebi svoj diskurs, on istovremeno pokazuje i drutveni smisao tog diskursa", primeuje Aleksandar Jerkov u studiji Roman i tekst: enciklopedijski model kwievnosti, u: Godinjak za poetika i hermeneutika istraivanja, br. 2, Beograd 1998, str. 17.

75 mqivu literarnu reminiscenciju na Kawoa Macedonovia Stefana Mitrova Qubie) i wegovih sagovornika koji imaju panska imena i pomiwu pojedina mesta u paniji, na primer Madrid (to gde se zapravo nalazi jezero i pomenuta ostrva deo je jedne, kako Vinaver primeuje, autorski osmiqene tajne koja zahteva podrobnije razreewe, pa emo o tome kasnije). U kwizi koja poetiki i pripovedaki potencira sporazumevawe i govor kao oblik saznawa i prevazilaewa kulturolokih i nacionalnih razlika to svakako nije nevano pitawe. U uvodnoj beleci autor saoptava je mu je namera bila da zapie sve to su qudi oko wega govorili opiwen je dakle sadrajem, stvarima" o kojima qudi govore, ali ne i samom govornom melodijom ili leksikim bogatstvom (opiwenost glasovnim mogunostima i onomatopejska igra rei bie prisutne u treem delu romana, kada putnik ostane sam sa prirodom). Implicitno se podrazumeva aktivnost pripovedakog ja" na prevoewu razgovora sa stranog" na svoj, srpski jezik, pri emu postoji pripovedaevo ubeewe da se u tom prevodu ne gube autentinost i znaaj izgovorenog sadraja. Razlika u jeziku, odnosno govoru nije u romanu jednostavno zanemarena ili ponitena, nego potisnuta u drugi plan, apstrahovana pred humanistikim ubeewem da ta, kao ni jedna druga, razlika ne ograniava ovekovu dobru voqu da se sporazume sa drugim, kao to se i prie o qudskoj srei i nesrei ne razlikuju bez obzira na kom jeziku su ispriane. Govor kojim komuniciraju qudi u Rastkovom romanu se zato moe najboqe okarakterisati Fukovoom idejom o univerzalnoj formalizaciji svakog govora" koja poiva upravo na Rastku bliskom enciklopedijskom idealu o integralnom ukquivawu svih govora u okvire jedne rijei, svih kwiga u okvire jedne stranice, itavog svijeta u jednu kwigu."30 Fasciniranost qudskim govorom u romanu Qudi govore moe se shvatiti i kao direktni nastavak jedne neobine erotske opsesije koju ima pripoveda Rastkovog putopisa Afrika. Govorili smo o Rastkovom interesovawu za izraajne mogunosti jezika. Meutim, u Africi putopisac opisujui naga tela mladih crnkiwa (afrikih Eva) najvie pawe posveuje wihovim ustima i jeziku kao organu u usnoj dupqi. Ti opisi jezika su meu najpoetinijima u celoj kwizi: I raduje ivo i prozrano crvenilo wenog jezika koji joj se kao kakav vlani cvet neprestano pojavquje izmeu zuba dok govori. Ima neeg poetskog, proletweg i strano sablaznog u rumenilu toga jezika, koji jedini na tom tamnom telu objavquje tajnost i intimnost bia. Jedino kad govori crnkiwa, kada se vidi vlano crvenilo unutrawosti wenih usta to ovek jasno biva svestan wene nagosti."31 Slino uzbuewe pripoveda e docnije opisati i ovako: Ali ono to me uzbuuje najvie to je vlana divna ruiastost wihovog jezika, desni, koja se obznani iza winog brbqawa. Sve je ugasito i tamno na wima, sve je od jedne boqe
30 Miel Fuko, Rijei i stvari: arheologija humanistikih nauka, prev. N. Kova, Beograd 1971, str. 374. 31 Rastko Petrovi, Afrika, Beograd 1930, str. 4546.

76 grae no ona od koje smo saiweni; to nije samo put, ve i ono od ega je drvo, vrsto i mrano, i metal. Jedino iza usana, i jo, odakle polazi ivot, svie rumenilo zore koja je bez prestanka u wima. Kada crnkiwa ima sklopqene usne, ma koliko gola, ona je ve odevena u veliku sveanost prirode, samo kad rasklopi usne ona je gola, ona je gola sasvim. Nosi jednu ruu qubavi u svojim ustima."32 Uzbuewe ustima i jezikom kao organom koji obznawuje tajnost i intimnost qudskog bia u Africi produava se u romanu Qudi govore u fasciniranost govorom koji jezik svojim pokretima u ustima proizvodi. Ta fasciniranost izgovorenim reima u Africi je postojala samo na nivou zvunosti i melodije govora raduje udna divqa boja wihovog glasa, u kome ima uzbuenih nota devojakih, pitavih detiwskih i promuklih kliktawa ratnikih", kae putnik u ovom putopisu. Iako sa domorocima komunicira, on wihov jezik ne razume, ali se divi samoj govornoj melodiji. U romanu Qudi govore putnik sa svojim domainima komunicira, poznaje wihov jezik i zato je opiwen sadrajem i smislom izgovorenog, ali ne i zvuawem. Zadivqenost samim zvuawem jezika, osloboenog svakog qudskom uhu razumqivog smisla, pojavie se na kraju romana, kada putnik, slino kao i u Africi, zauje rei ije znaewe ne razume. Tada, u olujnoj noi na jezeru, putnik postaje svestan svog jezika kao organa u usnoj dupqi koji die i ini pokrete kao kakva poluakvatina ivotiwa" (Qudi govore, str. 120). Pripadajui onom tipu romana koji otkrivaju svoje poetike postupke ali u isti mah i preispituju wihov kwievni i drutveni smisao, Qudi govore pokazuju se kao delo koje je uvek sloenije nego to to na prvi pogled izgleda. Pomenuto putnikovo visoko vrednovawe razgovora kao oblika prevazilaewa razlika meu qudima, iz ega proizilazi i povlaena uloga dijaloga u narativnom konstituisawu romana, deo je zapravo putnikove utopistike vizije o prestanku ratova i sukoba: Moda e jednog dana ratovi sasvim ieznuti. Duboke, iskonske sile koje pokreu ratove, vie nee imati dejstva", kae putnik svojim sagovornicima (Qudi govore, str. 46). Dok govori o svojoj viziji svetskog mira i mogunosti da qudi razgovorom prevaziu meusobne razlike, putnik deluje samouvereno i ubedqivo, ali kada se razgovor okona, on poiwe u sebi da sumwa i preispituje izreene tvrdwe, relativizujui mo govora da svet uini humanijim: Odjednom vidim da sam se odista upustio u suvie apstraktno razlagawe, moda suvie kwievno. Rat? Ko zna, moda je rat zaista veit. Moda mrwa koja nastaje izmeu qudi nee nikada biti izbrisana." (Qudi govore, str. 50).33
Isto, str. 127. Zanimqivo je uporediti putnikova razmiqawa o ratu, uticaju koji rat ima na qude i dubokim iskonskim silama koje rat pokreu sa stavovima koje 1916. godine iznosi poznati francuski psiholog i sociolog Gistav Le Bon: Rat ne utie samo na materijalni ivot naroda, ve i na wegove misli Vraamo se ovde na osnovnu zamisao da svetom ne rukovodi racionalnost ve afektivne, mistike ili kolektivistike sile, zavodqivi nagovetaji tajanstvenih naloga." (Nav. prema: Pol Virilio, Rat i film: logistika percepcije, prev. A. Jovanovi, V. Cakelji, Beograd 2003, str. 54).
32 33

77 Razgovor postoji kao plemenita i humana mogunost da se razlike i sukobi meu qudima prevaziu, ali potpuno ostvarewe te mogunosti, i toga je putnik svestan, utopijska je zamisao. Zato se i roman svojim nalijem otkriva kao kwiga o utawu i izostanku istinskog razumevawa meu qudima koji ive na ostrvu. Ta smisaona dimenzija romana oituje se u prii o sudbini mladog ribara Pipa, koja se poput mozaika u razgovorima postepeno konstituie u prva dva poglavqa i zato je zanimqiva i za razumevawe odnosa koji metani imaju prema putniku i wegove uloge u pripovedakom objediwavawu razliitih verzija/perspektiva koje o istim dogaajima i sudbinama imaju razliiti sagovornici. Pipo putniku poverava svoje nazadovoqstvo ivotom koji vodi na ostrvu. eleo je da bude mornar, ali morao je da se preutno povinuje oevoj eqi da bude ribar i oeni se devojkom koju ne voli. Ja vie nikad ne mogu izii iz ovoga sela", kae Pipo, Jo sam mlad a ivot je za mene sasvim svren. () Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi unitili. Naroito me je otac unitio. Da me je ubio ne bi nita gore uino" (Qudi govore, str. 7071). Meutim, o Pipovom nezadovoqstvu pa i mrwi wegov otac Kortec ne zna nita, tavie ubeen je da ne bi mogao poeleti boqeg sina. Niste nikada pomislili da bi vai sinovi mogli otii u svet i raditi daleko od svojih roditeqa?" pita ga putnik nakon to je razgovarao sa Pipom Nato! Mi smo svi jo iz davnine ribari", odgovara Kortec (Qudi govore, str. 74). Mladi oigledno nema hrabrosti da se suprotstavi oevom autoritetu i iskreno mu prizna da ne ivi ivotom koji eli. U svojoj ispovesti nepoznatom putniku Pipo verovatno prvi i jedini put ima priliku da svoje nezadovoqstvo i neostvarene eqe nekome poveri, da u razgovoru glasno artikulie razmiqawa o sopstvenoj sudbini. Tako otac i sin godinama ive jedan pored drugoga, a da nikada nisu otvoreno razgovarali. Putnik, meutim, odmah nakon upoznavawa otkriva da se iza porodine idile krije jedan rtvovan i promaen ivot. Takva pozicija putnika kojem se qudi na ostrvu otvoreno poveravaju ba zato to je stranac, objawena je na kraju prvog poglavqa putnik naputa ostrvo i potom u vozu uje jednog neznanca koji izmeu ostalog kae i ovo: Nainili ste jedno poznanstvo, izmewali ste samo nekoliko rei a uviate da ste bezrazlono saznali tano ono to je najbitnije u tom oveku. Vi ga poznajete isto tako dobro ili ak i boqe od wegovog brata, sina i.t.d. Moete provesti pored wega jo dvadeset godina, nita podrobnije o wemu vie nemate da saznate." (Qudi govore, str. 79). I u Burleski gospodina Peruna boga groma Rastko je iskoristio identian postupak da neki od sporednih likova, poput doktora koji lei Bogoquba Markovia na kraju etvrtog poglavqa Burleske, iznenada izgovori autopoetiku ocenu, odnosno metanarativno objawewe ispripovedanih dogaaja. Pomenuti komentar, ba zato to se direktno odnosi na priu o Pipu, poveren je nekom neznancu, a ne putniku-pripovedau, ime je iskaz dobio karakter jednog opteg i u psihologiji dobro poznatog iskustva da ovek moe da se otvoreno i bez ustruavawa poveri pre nekome koga ne poznaje, nego nekome ko mu je najblii i koga svojom

78 iskrenou moe povrediti. U drugom delu romana putnik e posetiti bolesnog Pipa u wegovoj kui i tu se jo dramatinije uveriti u nesreu koja u toj porodici postoji a ostaje neizreena. Celokupna drama odvija se u onome to ostaje neizgovoreno, u pogledima i gestovima. Dok se oprata od putnika, Pipova ena ne moe pred drugima da mu kae koliko pati, ali ovaj to vidi u wenim oima Oi ene su govorile: 'Zato jo ne ostane; zato mu ne kae da nisam kriva; da treba da me voli?' " (Qudi govore, str. 95). Tako pogled u ovoj sceni postaje jedan oblik komunikacije koja otkriva vie od izgovorene rei, dok razgovor koji se vodi zapravo samo skriva pravu prirodu meuqudskih odnosa.34 Na kraju drugog poglavqa pria o Pipu dobija svoj zavretak i to u putnikovom razgovoru sa Ivonom, devojkom koju je mladi ribar tajno voleo, ali voqom svojih roditeqa nije mogao da se wome oeni. U toku tog veerweg susreta putnik spoznaje istinsku mogunost da razgovor dobije egzistencijalni znaaj i preobrazi ne samo onoga koji govori nego i onoga koji slua. Kad ve niste odavde" kae na kraju svoje ispovesti Ivona, pravdajui svoju iskrenost pred strancem. Wena ispovest, u jo veoj meri nego Pipova, postaje potpuno ispuwewe wenog ivota, sudbonosni trenutak koji nesrenoj devojci donosi olakawe zbog toga to je po prvi put nekome poverila najintimniji deo svog bia. Meutim, i sam slualacputnik doivqava jo udesniji preobraaj: I odjednom, apsolutna arobnost i srea ovoga trenutka uoe u mene. Uini mi se da jedan deo te sree, kao none tiine, mora prei i na wu. Voleo sam sa ushiewem tu devojku koja je trpela u ivotu, koja jo trpi i koja je dola da to kae. Zaboravio sam zato sam je zvao da doe. Da je to bilo radi mene a ne radi we. Ja sam egoistiki eleo da radi daqeg 'moga' ivota ona unese u ovu no jedno oseawe sree, ali zbog sree to znam da je to dobro radi 'wenog' daqeg ivota. Bio sam srean to ima nekog koji, obraajui mi se u svojoj patwi, ne nailazi na istu sebinost. () Voleo sam je toliko radi 'wene' sree da je i 'moja' poela nesvesno da se time koristi" (Qudi govore, str. 112113). Ono o emu je Ivona godinama utala sada je izgovorila, odnosno u razgovoru podelila sa drugim biem koje je umelo da je nesebino saslua. Skrivene emocije i misli su artikulisane bez straha i uzdravawa i tako u govoru dobile znaaj samospoznaje i potpunog ispuwewa sopstvenog ivota. O govoru kao egzistencijalnom inu Rastko, nekoliko godina nakon objavqivawa romana Qudi govore, pie Marku Ristiu, koji e mu uzvratiti utawem. Sam, pust, uzaludan i nepotreban" opisuje Rastko svoje stawe u Americi, dodajui da jo jedino u intimnom razgovoru sa drugim qudima nalazi smisao svog ivota: Kod mene razgovarati sa nekim nije vie ni nain saoptiti neto ve potpuno
34 itava drama koja se odvija samo u gestu i pokretu, kao i sam zaplet o mladiu koji se oeni jednom, a zapravo voli drugu devojku i zato kopni od neke tajanstvene bolesti, neodoqivo podsea na Stankovievu pripovetku Oni".

79 ispuwewe ivota. Postoji ak i jedan sirekstiman u razgovoru koji nije mawi od polnog, egzibicionizam, oseawe posesije itd."35 Kataraktiko dejstvo ispovesti prelazi sa devojke na sluaoca. I putnik doivaqava otkrovewe u kojem se odrie egoizma i postaje samosvestan svog novog ja koje sopstvenu sreu nalazi u srei drugog bia. Razmatarajui prirodu jezika Bahtin podsea na Humboltov stav, koji su preuzeli i docniji lingvisti, da jezik izraava individualnu svest onoga ko govori, odnosno nastaje iz potrebe oveka da izrazi i objektivira sebe. Meutim, Bahtin naglaava i onaj uzvratni momenat koji govor ima na sluaoca Svako razumevawe ivog govora, ivog iskaza ima aktivno uzvratni karakter (iako stepen ove aktivnosti biva veoma razliit); svako razumevawe bremenito je odgovorom i obavezno ga raa u ovom ili onom obliku; onaj koji slua postaje onaj koji govori."36 Stranac koji je u susretu sa ostrvqanima mahom bio slualac, postae pripoveda, odnosno od onoga ko slua napisanim romanom postae onaj ko umetnikim delom govori. Nakon razgovora sa Ivonom putnik silazi na obalu jezera. Sve to je qudsko na jezeru, spava. Nema vie nieg oveanskog u ovom predelu" (Qudi govore, str. 119) konstatuje pripoveda na poetku treeg, zavrnog poglavqa romana. Taj iskaz se ne odnosi samo na trenutni ivot qudi na ostrvu. Sve qudsko, ega u noi pored vode nema, je itav poredak kulture i istorije koji sada pripovedau izgleda beznaajan spram poretka venih i nemerqivih sila u univerzumu ta ini sada to dawu po wemu gamiu qudi!", razmiqa pripoveda na obali jezera, ta ini to su tu logorovale rimske i mavarske vojske, ginuli legionari a San Dijego, okruen pticama i ribama, plovio Ostrvu!" (Qudi govore, str. 119). Naglaeno oponirawe dana, koji pripada qudima, i noi, kada nesputano vladaju elemetarne sile prirode, vano je za razumevawe poetike Rastkovog romana, tim pre to slino suprotstavqawe dnevnog i nonog postojawa nalazimo i na poetku drugog dela Dana estog: I to to se zbivalo dawu, tokom te dvadeset i tri godine, izmeu vie od osam hiqada svitawa i toliko zalazaka, zbivalo se na zemqi i pripadalo je qudima. () Ali nou, izmeu vie od osam hiqada zalazaka i vie od osam hiqada svitawa, nita vie nije bilo qudsko. Sve je pripadalo samo beskraju."37 Veina autora koji su pisali o romanu Qudi govore istakli su da su prva dva dela dijaloka, a trei monoloki, odnosno da u prva dva poglavaqa putnik razgovara sa qudima, a u treem ostaje sam. Meutim, ovu podvojenost moemo da posmatramo upravo kao razliku izmeu dnevnog i nonog dela romana, odnosno jezika dana i jezika noi. Romanopisac koji je u kontekstu evropske modernistike kwievnosti svakako najblii Rastku Petroviu, po anrovskom, pripovedakom i jezikom eksperimentu Xejms Xojs, na slian nain je pokuao da objasni razliku izmeu
35 36 37

Nav. prema: Marko Risti, Tri mrtva pesnika", Prisustva, Beograd 1966, str. 345346. Mihail Bahtin, Problem govornih anrova", str. 241. Rastko Petrovi, Dan esti, Beograd 1982, str. 454.

80 Uliksa i Fineganovog bdewa Kau da je nejasan", veli Xojs povodom svog posledweg romana, Uporeuju ga sa Uliksom. Ali radwa Uliksa uglavnom se odvija dawu. Radwa mog novog dela zbiva se nou. Prirodno je da nou stvari ne budu tako jasne, zar ne?"38 Dok dan u prva dva dela romana Qudi govore pripada qudima i wihovom poretku kulture i jezika, dotle no na jezeru pripada velianstvenim, elementarnim i oveku nepojmqivim silama univerzuma. Tek kada poredak kulture vie ne deluje, ovek moe sebe da doivi kao bie koje je neodvojivi deo prirode i da dopre do jednog drugaijeg, sveobuhvatnijeg saznawa o ivotu i smrti koji su integrisani u sudbinu univerzuma to je jae od saznawa ivota preko dana, koje je saznawe linog ivota. Saznawe ivota uopte. Saznawe jedne vie lepote, saznawe svoje smrti" (Qudi govore, str. 121). Postupak pripovedawa i jezik u zavrnom delu romana Qudi govore bitno se razlikuju u odnosu na prethodna dva poglavqa. U treem delu dominira ona narativna instanca koju smo ranije nazvali samosvesnim ili kontemplativnim pripovedaem, ali ija je samosvest sada raslojena i uslowena u pokuajima da se suprotstavi racionalnoj kontroli i prepusti slobodnom, asocijativnom toku misli i igri rei koja vodi ka podsvesnom. Glupo je", misli u jednom trenutku pripoveda, ve umoren ovom igrom razliitih nivoa svesti, ovako svaki as padati u san a as biti lucidan kao pred streqawe" (Qudi govore, str. 130). Ono to je najpre intrigantno u ovom delu romana je upravo ta pozicija pripovedaa koji as lucidno i u formi esejistikih razmiqawa hoe da formulie svoju viziju ovekovog ivota u vaseqenskom poretku, dok na momente pokuava da se suprotstavi svakom kontrolisanom radu misli (Ili ne, sve je to la jer je misao. Neu da mislim", ili Moja misao takoe vie ne radi. Samo da zakqui da ivi i da je tu jedina", Qudi govore, str. 126). Pozicija pripovedaa u zavrnom delu romana Qudi govore bliska je poziciji Stevana Papa-Katia u prvom delu romana Dan esti, u poglavqu koje je grafiki izdvojeno i kurzivom markirano a zove se indikativno Stevanova 'Misao u oluji' kada je dobila svoj smisao i svoj oblik". I zavrno poglavqe romana Qudi govore moglo bi se slino nazvati putnikova misao u oluji kada je dobila svoj oblik i smisao. Oba teksta su ispripovedana u prezentu a motivske, stilsko-jezike i misaone podudarnosti gotovo da zahtevaju wihovo ukrteno itawe. Tako se Papa-Kati u jednom trenutku pita: Koliko je to bilo slojeva misli u meni? Koliko? Ima dve, tri, etiri Pokuavajui, evo da se ponovi ceo sloeni rad mozga. Ali iz wega samo luminozno iskau rei: Koliko slojeva misli ima u meni? Koliko slojeva?"39 Oigledno je da se u oba teksta na implicitno poetikom planu razreava pitawe odnosa izmeu svesnog i podsvesnog u postupku pripovedawa. Ovo pitawe je jedno od kqunih u avangardnim poetikama i Rastko je o
38 Nav. prema: William York Tindall, James Joyce: His Way of Interpreting the Modern World, Greenwood Press, 1979, str. 102. 39 Isto, str. 156 (podvlaewe je autorovo).

81 tome pisao u eseju ivo stvaralatvo i neposredni podaci podsvesti, objavqenom u asopisu Svedoanstva" 1924. godine. Kritikujui nadrealistiki zahtev da se automatskim pisawem celokupno kwievno stvarawe ogranii samo na ono to prua podsvest, Rastko postavqa vano pitawe o autentinosti onoga to se takvim postupkom, navodno iz podsvesti, dobija. Tek stalnim svesnim popravakama", istie Rastko, u stawu smo dati svu neposrednost jednog svog podsvesnog gesta." Zato mobilisawe svih moi svesti daje mogunost da se objave duboki impulsi i zamraena teka oseawa vitalnosti".40 Zavrno poglavqe romana Qudi govore moe se shvatiti upravo kao takav pokuaj da se mobiliu sve moi, odnosno svi nivoi svesti ne bi li se doiveo puni, integralni ivot. Pripovedaevi pokuaji da ne misli, zapravo da se suprotstavi racionalnoj kontroli misli, samo intenziviraju i dinamizuju wegovu svest, otvarajui u jednom trenutku onaj wen najdubqi, nepojmovni sloj izraen jednim neobinim i nerazumqivim jezikom zasnovanim prvenstveno na povezivawu rei po zvuawu. Upravo u razarawu pojmovnog, referencijalnog, razumom kontrolisanog, jednom reju dnevnog jezika Rastko pronalazi mogunost za otkrivawe i artikulaciju podsvesnog,41 za razliku od nadrealista, koji u svojim automatskim tekstovima, ija struktura poiva na oblikovawu i smewivawu neobinih poetskih slika, nikada nisu dekomponovali leksiku i sintaksu.42 Kakav je to zapravo nepojmovni jezik koji pripoveda uje u nonoj oluji na jezeru? Upravo nakon iskaza da je no bezmerna pripoveda navodi rei kojima kao da sam noni univerzum progovara u wegovoj svesti osloboenoj svake razumske kontrole. Taj jezik slian je ponajpre nonom jeziku Fineganovog bdewa. U Rastkovom romanu to je niz onomatopeja i po zvuawu povezanih rei bez ikakvog leksikog znaewa ta to uh, ta to uh! Sluh, duh, kruhsuh, plugpuh, sluh.wuh..uh, wuh, buh, truh, duhsuh, vuh, kluh, sruh, duh, duh, sluh.uhuh buh, vuh, duh, guh, uh, zuh, uh, kuh, luh, muh, nuh" i koji se potom produava u asocijativni tok pripovedaeve svesti Bilijon! Bilijon, bilijon; nuh bilijon. Zvezda koja pada? Ne! Palankinos? Ne! Nuh bilijon, nuh bilijon. Nuh, nuh. ta to, ta to? Ah, da; ta to uh, ta to uh?" i daqe (Qudi govore, str. 127). Na poetku Xojsovog romana, kao najizrazitiji primer wegovog nepojmovnog jezika, je re, odnosno zvuk grmqavine satavqena od stotinu slova Bababbadalgharaghtakam minarronnkonnbronnerronntuonnthunntrovarrhhounawntoohoohoordenenthurnuk".43 I
Rastko Petrovi, Eseji i lanci, str. 470471. U svojoj studiji Dosetka i wen odnos prema nesvesnom Frojd pie o razliitim mogunostima tumaewa nesvesnog koje se manifestuje u igrama rei. Polazei od pojedinih Frojdovih stavova, ak Lakan e poetkom sedamdesetih godina ustvrditi da je nesvesno strukturisano upravo kao jezik, odnosno da je nesvesno ist oznaiteq sposoban da primi mnotvo znaewa. 42 Govorei o razlici dadaistikog (emu je blii Rastko) i nadrealistikog teksta, Radovan Vukovi zakquuje da nadrealizam nije razarao tradicionalne jezike norme, nije pokuavao da umesto raeenicama govori glasovima i reima, tj. olupinama reenice," (R. Vukovi, Srpska avangardna proza, Beograd 2000, str. 221). 43 Nav. prema: W. Y. Tindall, nav. delo, str. 121.
40 41

82 Rastkov i Xojsov noni jezik svojom sintaksom, ritmom i zvuawem destruiu zdravorazumski dnevni" jezik koristei se igrom rei koja nagovetava mnoge nivoe znaewa. U srediwoj i poetiki kqunoj sceni u prvom delu Dana estog, koja se kao i ova na kraju romana Qudi govore zbiva u oluji, Stevan Papa-Kati kao najdubqi sloj svesti, neosvetqen razumom, saznawem i znaewem otkriva isti nepojmovni jezik Neki nerauzmqivi slogovi, kojih nisam sasvim svestan ali na koje pristajem, koji nema nikakve veze sa optim qudskim govorom a ipak dolaze s wegovog izvora () I jedne i druge rei ne znae nita, ili ba znae ono pravo, poto su kao u postawu prvih govora izvirale iz samih bia. 'Rena, vrao drana mi, mana re, krun! Ah, da krun! Ne, krena, krena!'"44 Nema sumwe da je Rastko u svom posledwem romanu poetiki i pripovedaki nastavio upravo liniju ovog jezikog eksperimenta, odnosno nepojmovnog ili nereferencijalnog jezika koji pripoveda uje u olujnoj noi na kraju romana Qudi govore. I jedan i drugi jezik kao da se raaju iz same oluje, i Stevanova i putnikova misao obrazuju se u velianstvenom haosu univerzuma u kojem se ovek, kao prvog, iskonskog dana, ponovo stapa sa prirodom, wegovo telo i duh postaju deo jednog velikog organizma. Postoji ova oluja", govori Stevan sam sa sobom, as spora i pritajena, as besomuna, disawe sveta, i postoji tvoje disawe, i ovo drugo je samo produewe onoga prvog (), i tvoja je misao to disawe"45 Oluju u kwizi Qudi govore pripoveda poredi sa prvim danom stvarawa sveta Priroda baca svoje meteore, svoje muwe, i slike svojih muwa, nemo i ubilaki kao prvog dana" (Qudi govore, str. 126), a rei koje potom uje kao da su prve, izvorne rei tek stvorenog sveta. Raawe univerzuma i govora (poput biblijskog u poetku bee re") dobija svoj nastavak u roewu deteta u zavrnoj sceni romana. Priroda Rastkovog nepojmovnog govora postaje jo zanimqivija dovedemo li je u vezu sa razliitim oblicima ispoqavawa jezikih mogunosti od infantilnog i nemutog jezika do simbolistike poezije i dadaistikih i kubofuturistikih eksperimenata. Upravo sve te oblike manifestovawa nesputanog kreativnog duha Rastko pomiwe u svom eseju Mladistvo narodnog genija" iz 1924. U danima naeg detiwstva", pie Rastko, eqni da izrazimo masu stvari, oseawa, senzacija, kojima ne bismo umeli nai ekvivalente u materwem jeziku, ili za koje bi nam se poznate rei uinile i suvie obinim, eqni takoe da imamo jedan svoj specijalni jezik kojim bismo samo izmeu sebe optili, mi smo pronalazili neki svoj."46 Taj infantilni jezik koji se zasnivao na povezivawu rei po zvuawu, premetawu i umetawu slogova ime se obrazuje neka vrsta govorne ifre, Rastko poredi sa jezikom naih folklornih bajalica i razbrajalica, ali sa idealom tajanstvenog nemutog jezika iz naih bajki koji bi oveku omoguio da opti sa ivotiwama. Meutim, slinu tendenciju da se stvori osobeni
44 45 46

Isto, str. 160. (podvlaewe je autorovo). Isto, str. 154. (podvlaewe je autorovo). Eseji i lanci, str. 354355.

83 jezik koji ukida predmetna znaewa i uspostavqa specifine zvukovne i asocijativne veze meu reima (jedna re povlaila je po jednoj tajanstvenoj logici drugu za sobom") Rastko pronalazi i u modernoj poeziji. Cela poezija podsvesti, asocijacija, automatizma pribliava se i nehotice vie narodu, naim brojanicama, ako se tako sme rei, no to je produila umetnost koja je neposredno bila za wom."47 Poezija francuskog simbolizma, pogotovu Remboova pesnika alhemija rei i Verlenovi stihovi, koji su, dokazuje Rastko, neobino bliski svojim ritmom naim razbrajalicama, nastoji da pesniki jezik priblii muzici, a znaewe zameni nagovetajem i monim sugestijama. Generacija pesnika koja potom dolazi, predvoena Apolinerom, a potom i dadaistima i ruskim futristima, ide korak daqe i pokuavajui da poezijom izrazi podsvesno razara i jedinstvo same rei. U tim pokuajima Rastko vidi zapravo jedan moderni folklor i pozivajui se na amerikog psihologa Vilijema Xejmsa u svim navedenim oblicima jezikih eksperimenata pronalazi ostvarewe onoga to pripada kolektivnom nesvesnom. Konano, Rastkov jeziki eksperiment ima svoje mogue izvore u dalekim, egzotinim jezicima koji su navedeni u putopisu Afrika, objavqenom godinu dana pre romana Qudi govore. Putopisac ne razume govor afrikih crnaca, ali je opsednut wegovim zvuawem i muzikalnou.48 Nepojmovni ili zaumni govor u treem poglavqu romana Qudi govore svakako se ne moe jednostavno izjednaiti samo sa jednim od pomenutih infantilnih, ludistikih, ili pesnikih preinaewa jezika, ali je identino stvaralako iskustvo svakako u osnovi i Rastkovog jezikog eksperimenta. Onomatopejska i asocijativna igra rei u zavrnici romana moda se ponajpre moe odrediti upravo kao noni jezik kojim u pripovedaevoj/putnikovoj svesti progovara velianstveni i bezmerni noni univerzum u oluji. U uvodnoj beleci autor obznawuje da je govor u kwizi pretovaren onim to je ivot qudi i univerzuma uopte". Dok su u prva dela qudi govorili o svom ivotu, u treem, u kojem se ivot qudi posmatra kao deo sveopte tragine i herojske borbe za opstanak koja se u vodi u prirodi, i sama priroda progovara. Rastkovu kwigu Qudi govore anrovski smo odredili kao kratki roman, polazei najpre od autorove esejistike koncepcije o malom romanu u kojem bi se ispitale mogunosti jezika i oneobiene percepcije i izrazilo jedno novo, obnovqeno interesovawe za ivot i odnose meu qudima. Naglaena i za moderni roman karakteristina poetika samosvest o artificijelnosti koja pokree pitawa o odnosu stvarnosti i umetnosti, zatim preispitivawe sopstvenih narativnih i kompozicionih postupaka, mnogobrojne veze sa drugim Rastkovim romanima, te koIsto, str. 357. U napomenama za Rastkov roman Dan esti, u Nolitovoj ediciji Srpska kwievnost Roman, orije Vukovi kae: U prvom delu Dan esti, u odeqku pod naslovom 'Stevanova misao u oluji', nalaze se rei nekog nepoznatog jezika. Moda je u pitawu neki afriki jezik ili dijalekat jer neto slino postoji i u Africi." (R. Petrovi, Dan esti, str. 677).
47 48

84 nano dominacija forme kratkog eksperimentalnog romana u avangardnoj prozi, takoe su argumenti za ovakvo anrovsko odreewe. Meutim, time se pitawe anrovske prirode ove kwige ne iscrpquje, nego zapravo tek poiwe jer su i Qudi govore, kao i ostali Rastkovi romani (ponajpre Burleska i Dan esti) i naravno preteni deo avangardne proze, zasnovani na sloenom anrovskom meawu. To nije jednostavno i neproblematino stapawe konvencija razliitih anrova nego svojevrsna anrovska i jezika igra u kojoj se, u svakom romanu na specifian i poetiki i pripovedaki motivisan nain, ukrtaju, sukobqavaju, izneveravaju i modifikuju pojedina tradicionalna anrovska ograniewa. Izrazitu anrovsku mnogostrukost ove Rastkove kwige najboqe je izrazio Marko Risti nazvavi je delom koje je roman ili novela, povest ili dijalog, odnosno dijalogisani odlomak jednog transponovanog putopisa, a moda pre svega jedna poema."49 Jasno je da je anrovsko polazite ovog Rastkovog avangardnog romanesknog eksperimenta putopis. Autor to istie ve na poetku svoje uvodne beleke kwigu je napisao za vreme jednog putovawa, ali odmah dodaje i da je osnovna anrovska konvencija putopisa izneverena Odjednom, sve to su qudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i graevina koje sam gledao" (Qudi govore, str. 7). Vinaver je prvi primetio da je putopis i figura putnika u osnovi celokupnog Rastkovog kwievnog dela. Rastko je sebe oseao najvie kao putnika", veli Vinaver, Taj mu je simbol bio najdrai. Putnik jednako neto otkriva. Putnik nikada nije stigao, ni ita ustalio: posle puta, opet predstoji put."50 Putopis je, rekli bismo, Rastkova anrovska baza. On ne samo da je napisao velik broj putopisa, nego i pesama u slavu putnika i putovawa, od kojih su neke izrazito programske Spomenik putevima" u prvom broju asopisa Putevi" 1922, Putnik" u zbirci Otkrovewe, posveena upravo Stanislavu Vinaveru, potom Azije putuje" (1931) i Bitinski pastir" (1932). Sve one pripadaju onom krugu evropskog avangardnog pesnitva koji Giqermo de Tore naziva putujuom lirikom" a za wihove autore primeuje da su donkihotovski, vie voleli putovawe od prebivalita."51 Najizrazitiji predstavnik takve putujue lirike" u evropskoj avangardi je svakako Blez Sandrar, a kod nas, pored Rastka i Rade Drainac. Hronotop puta je na razliite naine prisutan u svim Rastkovim romanima. Pripovada i pojedini junaci Burleske slobodno putuju i kroz prostor (zemqa, raj, pakao) i kroz vreme (prolost, sadawost, budunost). Srediwi deo romana Sa silama nemerqivim poetiki aktuelizuje poznati antiki i sredwevekovni topos plovidbe po uzburka49 Marko Risti, Napomena" u kwizi: R. Petrovi, Sa silama nemerqivim. Qudi govore, Beograd 1977, str. 206. O razliitim anrovskim odreewima koja su pojedini autori davali ovom Rastkovom delu vidi u: Dragia Vitoevi, Jedna Rastkova sinteza, u zborniku Kwievno delo Rastka Petrovia. 50 Stanislav Vinaver, Rastko Petovi, lelujavi lik sa freske, str. 399. 51 Giqermo de Tore, Istorija avangardnih kwievnosti, prev. N. Marinkovi, Sremski Karlovci Novi Sad 2001, str. 10.

85 nom moru, prvi deo romana Dan esti prati put srpske vojske kroz Albaniju, a srediwe poglavqe drugog dela zove se Hodoae" i posveeno je poseti glavnih junaka indijanskom rezervatu. Povlaeno mesto koje u pripovedakoj strukturi Rastkovih romana ima hronotop puta proistie najpre iz autorove ivotne i poetike opsesije za upoznavawem drugih kultura i udaqenih prostora. Od romana Milovana Vidakovia srpska kwievnost nije imala romanopisca u ijim delima je ne samo putovawe kroz neobine i udaqene predele, nego i simbolika prostora imala tako naglaenu ulogu. Kao to je u prozi Miloa Crwanskog, od Objawewa Sumatre" i Dnevnika o arnojeviu do Romana o Londonu, dominantna figura dvojnik, tako je u kwievnom delu Rastka Petrovia izrazita figura putnika. Hronotop puta, i od wega neto ui hronotop susreta ima, kako to pokazuje Bahtin, ogroman znaaj u razvoju kwievnosti, ponajpre romana, kao to i samo poimawe prostora ima vanu ulogu u konstituisawu slike sveta u ovekovoj svesti. Ako znamo da je na poetku Rastkovih kwievnih i umetnikih interesovawa upravo istraivawe bogatog kulturnog naslea sredwega veka, onda je zanimqivo da naglaeno prisustvo toposa puta i putovawa u wegovom kwievnom delu posmatramo u kontekstu nekih stavova poznatog ruskog semiotiara kultura Jurija Lotmana. Govorei o pojmu i simbolici prostora u sredwevekovnim tekstovima, Lotman zapaa da je za sredwi vek karakteristian takav pristup geografiji koji je ne tretira kao naunu disciplinu nego kao varijantu religiozno-utopijske klasifikacije. S tim je povezan i poseban odnos prema putniku i putovawu: dugotrajno putovawe poveava ovekovu svetost."52 U Rastkovom kwievnom delu putovawe bogati ovekovu duhovnost, daje mu sposobnost da razume druge qude i kulture. Upravo je kategorija prostora u kwizi Qudi govore jedna od kqunih za razumevawe Rastkove transformacije putopisnog anrovskog polazita u eksperimentalni kratki roman. Govorei o prirodi i genezi anrovskih inovacija, Lotman primeuje da novatorstvo i jeste u tome da se principi jednog anra preurede po zakonima drugoga, pri emu se taj drugi anr organski upisuje u novu strukturu i u isto vreme uva pamewe o drugom sistemu kodirawa."53 Rastkovo delo Qudi govore nastaje takvim dvostrukim anrovskim kodirawem, putopisnim i romanesknim, pri emu nastaje jedna specifina forma eksperimentalnog kratkog romana. Iako je putopis anr koji se, kao ni roman, ne moe tako jednostavno, kako to na prvi pogled izgleda, formalno definisati u svom istom obliku, to potvruje bogata putopisna tradicija u srpskoj kwievnosti,54 od wega se ponajpre oekuje da geografski locira i
52 Jurij M. Lotman, O pojmu geografskog prostora u ruskim sredwovekovnim tekstovima", Semiosfera, prev. V. Santini, Novi Sad 2004, str. 263. 53 Isto, str. 205. 54 O anrovskom odreewu putopisa vidi: Slobodanka Pekovi, Putopis uslovqenost anra", u zborniku Kwiga o putopisu, Beograd 2001. O anrovskoj otvorenosti /nestabilnosti putopisa u vreme avangarde up.: Slaana Jaimovi, Srpski avangardni putopis, Beograd 2005.

86 opie prostor u kojem se pripoveda kree, kao to je to sluaj u Rastkovim tekstovima o Makedoniji, Dalmaciji, paniji ili u kwizi o Africi, gde ni jednog trenutka nismo u nedoumici na kom geografskom prostoru se autor nalazi. Meutim, u romanu Qudi govore poetiki smiqeno a sasvim nesvojstveno putopisu, prisutna je izvesna konfuzija oko toga gde se to neimenovani putnik zapravo nalazi, u kojoj zemqi su jezerska ostrva Mawe i Vee. Najpre moemo da primetimo da se radwa Rastkovih romana i pojedinih narativnih pesama esto deava pored jezera, odnosno pored vode tako je na primer u pesmama Bodinova balada", u kojoj povrina jezera ogledalskim udvajawem prebacuje lirski subjekt u davnu prolost, ili Pesnik nad vodom", iji naslov asocira na zavrno poglavqe romana Qudi govore. Staroslovenske kwige Burleske odvijaju se u jezerskoj devolskoj dolini; junaci drugog dela Dana estog provode no u indijanskom rezervatu pored reke koja dobija mistinu dimenziju Voda je disala kao kakva velika radosna ivotiwa. Pokrivala se slikom uma, bojama zelenih vrba, i istezala put beskrajnih prostora. Bil je gledao kako qudi sputaju tri mree, jednu za drugom. I to je za wega imalo prepotopsko znaewe utapawa jednog bia u drugo, preobraaj jedne materije u drugu. Hteo je da tu istu vodu utopi u svoje ruke, svoje lice, i da ih vie nikada ne vadi."55 Ako pokuamo da odgovorimo gde se zapravo nalaze jezero i ostrva u romanu Qudi govore, svakako najpre moramo pomisliti na paniju mesta Huenta, Eskalona, Toledo, a i imena likova nesumwivo asociraju na zemqu na Iberijskom poluostrvu. Meutim, ve je jedan od prvih autora koji je pisao o ovoj Rastkovoj kwizi, Todor Manojlovi, zapazio da je to neka udna, neodreena, irealna panija".56 Ali postoji jedan detaq zbog kojeg svakako ne moemo biti sasvim uvereni u ovakvo prostorno locirawe. Naime, nekoliko puta se u razgovorima pomiwe tramontana severni vetar koji duva samo u Italiji (ital. tramontana). Ova neloginost" ili greka" zapravo je signal itaocu da prostor u kwizi nije ni priblino tako pouzdano odreen niti ima onakvu ulogu kakvu bismo mogli da oekujemo u putopisu, nego je posredi jedna vrsta topografske mimikrije ili fingirane faktografije koja je pre bliska romanu. Dok je Vinaver zapazio da se razgovori i susret samo toboe deavaju u paniji, a zapravo se sve odvija na Siciliji, jedan drugi avangardni autor razreie ovu tajnu. U kwizi Kod Hiperborejaca (1966) Miloa Crwanskog, u ijoj se sloenoj anrovskoj prirodi, kao i u Rastkovom delu, ukrtaju romaneskno, putopisno, autobiografsko, esejistiko i pesniko, pripoveda koji boravi u Rimu setie se u jednom trenutku svog prijateqa Rastka Petrovia: Da bih je razveselio, ja joj obeavam da u je voditi u obliwa mesta koja se zovu: Veliko i Malo. Maiori Minori. ini mi se da se nalaze u jednoj kwizi, koju je jedan na prijateq, Rastko, u Italiji napisao. ekali smo ga u Rimu.
Rastko Petrovi, Dan esti, str. 492493. Todor Manojlovi, R. Petrovi: Qudi govore", Letopis Matice srpske, Novi Sad, kw. 328, sv. 12, str. 145.
55 56

87 Bio je otiao preko okeana, u Ameriku. Nismo ni sawali da ga vie nikada videti neemo."57 Meutim, pripoveda romana Qudi govore poetiki i anrovski svesno unosi ovu konfuziju, uvlaei itaoca u igru fikcionalnog i faktografskog, prividno dokumentarnog i umetniki konstruisanog, na emu je jo u veoj meri bila zasnovana i Burleska. Vinaver svedoi o jednoj osobitoj Rastkovoj opsesiji koju je ostvario upravo u romanu Qudi govore prenoewe slike i akcenta iz jedne, izvorne, u drugu oblast: esto smo razgovarali, Rastko i ja, o tom prenosu kao o neemu udesnom, to nije razumeo Raskin: o preobraaju sredine u sredinu. Wemu je to dolazilo, Rastku, na mahove, kao rad kakvog recimo renesansnog slikara, koji prenosi devianska uda kakve varvarske princeze u Firencu ili u Sijenu, u wihove kule i pirgove, mesto da varvare i pratioce ostavi u Maloj Aziji."58 Prenosei dokumentarnu i autobiografsku zasnovanost svoje prie iz realne Italije u udnu, irealnu paniju u kojoj duvaju nepostojei vetrovi, Rastko modifikuje putopisnu topografiju u romaneskno konstruisani prostor. U ambijentu koji je osloboen svih putopisnih atributa, detaqnih opisa graevina, predela, znamenitosti, te konano i opisa qudi, razgovori o qudskoj srei i nesrei dobijaju jednu naglaenu univerzalnu dimenziju, pripadajui zapravo svakom prostoru i svakom vremenu. Samo u takvom prostoru, koji svojom jednostavnou i svedenou dobija dimenzije iskonskog i arhetipskog predela, proste i beznaajne rei" mogu dobiti snagu i istinu onoga to je ivot qudi i univerzuma uopte." I druga dimenzija hronotopa vreme dobija u Rastkovom kratkom eksperimentalnom romanu specifinu funkciju, nesvojstvenu kako putopisu tako i tradicionalnom, na mimetikim postupcima zasnovanom romanu. Iako se dva putnikova boravka na ostrvu ne mogu precizno datirati, postoji jedan vaan vremenski okvir koji vrsto objediwuje priu. Dolazei po prvi put na ostrvo putnik sluajno saznaje da je ena nekog Karlosa nedavno zatrudnela. U posledwoj, nonoj sceni romana pripoveda prisustvuje poroaju upravo te ene. Pria je tako smetena u vremenski ciklus od priblino devet meseci, od zaea do raawa novog ivota. Rastkova pesnika opsesija tajnom roewa tako je upisana u vremensku dimenziju romana. Raawe deteta simbolini je i zavrni odgovor na pitawe o smislu i vrednosti ivota. Gotovo ironino komentariui razgovore koje je sa metanima prethodno vodio (Smeno je kako qudi govore o ivotu. Svaki ima svoj sud o wemu", Qudi govore, str. 141) putnik-pripoveda na kraju romana fasciniran je iskonskom snagom veno obnavqajueg ivota qudi i univerzuma. Tu snagu razvia i obnove ovek svojom miqu nikada nee uspeti sasvim da shvati niti da joj se svojim skepticizmom i nepoverewem u ivot suprotstavi. Posledwi iskaz o ivotu kao jedinstvenoj stvari dobija svoju potvrdu u jedinstvenosti samog umetnikog ostvarewa kakav je roMilo Crnjanski, Kod Hiberborejaca, knjiga II, Beograd 1966, str. 121. Stanislav Vinaver, Qudi govore" od Rastka Petrovia, Kritiki radovi Stanislava Vinavera, Beograd 1975, str. 404.
57 58

88 man Qudi govore. Simbolika oplodwe i raawa dobie svoj puni smisao u romanu Dan esti, u kojem Stevan Papa-Kati dolazi do spoznaje o qudskom telu kao klici, semenu, odnosno siunom svetlom prahu, baenom voqom vaseqenskog tvorca u mirijade svetova" To je svitawe i svitawe sveta, a ti si u tome siuan svetli prah, u vihoru venosti siuni svetli prah. Sa tvojom sveu i oseawima, i strastima, i udwama, i ushiewima, i sumwama. Svetli prah."59 Rastkov kratki roman Qudi govore, kao posledwa autorova za ivota objavqena kwiga, simbolino je oznaio zavretak avangarde i wenih pripovedakih i anrovskih eksperimenata u srpskoj meuratnoj kwievnosti, ali i postao klica novog, izuzetnog romana Dana estog, jednog od vrhunaca srpske romaneskne proze u proteklom veku.
Predrag Petrovi CINEMATOGRAPHIC WRITING OF A NOVEL (Stanislav Krakov's Krila) Summary Stanislav Krakov's Krila (The Wings) (1922) is a short avantgarde novel which most consistently expresses the new narrative possibilities close, that is analogous to the techniques of film montage. Unlike other avantgarde authors (Milo Crnjanski or Dragia Vasi), in Krakov's case one can already talk about the more direct and intensive merging between the novel and film. Specific narrative procedure with which the novel Krila was realized is in this text related to the standpoints of some avantgarde authors about film, primarily to Sergej Eisenstein's reflections about the technique of film montage, as well as to the programme standpoints of some avantgarde narrators like Alfred Dblin, to base the novel on some cinematographic principles.

59

Rastko Petrovi, Dan esti, str. 454.

UDC 821.163.41-31.09 Desnica V. 821.163.41-95

JEDANAEST KQUNIH RIJEI RAZLIKOVAWA (O izuzetnosti Vladana Desnice u svom vremenu) Jovan Deli

SAETAK: Ovaj rad je nastao iz dubokog uvjerewa wegovog autora da su romani Vladana Desnice sasvim razliiti od svega to je pedesetih godina nastalo u srpskoj i jugoslovenskoj prozi. Ta razliitost je ovdje saeta u jedanaest kqunih rijei razlikovawa. KQUNE RIJEI: estetizam, individualizam, intuicionizam/iracionalaizam, antirealizam, relativizam, subjektivizam, pesimizam, razarawe prie, otvorenost, mnogostranina vizija svijeta, oksimoron

Romani Vladana Desnice Zimsko qetovawe (1950), a pogotovu Proqea Ivana Galeba (1957) posmatrani u srpskom i jugoslovenskom kwievnom kontekstu pedesetih godina, sa distance od pola stoqea, doivqavaju se kao sasvim izuzetna djela u svom vremenu, mnogo blia ostvarewima koja e doi deceniju-dvije kasnije, sa Danilom Kiom i Borislavom Pekiem. Zimsko qetovawe je na prvi pravi moderan roman sa temom Drugog svjetskog rata, koji samo ratnom tematikom moe biti blizak tadawoj jugoslovenskoj prozi, a po odnosu prema toj tematici, kwievnim junacima i wihovim meusobnim relacijama, po umjetnikim postupcima, sasvim je razliit gotovo od svega to se tada pojavilo. Roman Proqea Ivana Galeba teko da se moe dovesti u vezu sa bilo kojom kwigom toga doba, pa ni onima napisanim znatno kasnije. Pedesete godine su u poeziji, a pogotovu u prozi, bile u znaku borbe izmeu socijalne i estetske funkcije, u znaku razarawa dogmatskih socrealistikih pozicija i prodora modernijih ideja i postupaka, to je prvo u poeziji dobilo punou izraza i postalo uoqivo. U prozi se to se vidi iz najboqih djela naih najznaajnijih pisaca toga vremena (M. Lali, D. osi, B. opi, O. Davio) borba socijalne i estetske funkcije odvijala veoma dramatino, a taj unutarwi sukob kao da nije dodirnuo Vladana Desnicu. On je kwievno ivio gotovo usamqeniki, izvan vladajue politike i estetike, pa jedna od osnovnih dihotomija HH vijeka i jedna od kqunih kwievnih i, uopte, umjetnikih tema stoqea odnos poezije i revolucije Desnicu i wegove

90 romane nije ni dotakla. Ovaj pisac je uistinu ozbiqno bio samo u estetici, odnosno umjetnosti i wome se ozbiqno bavio. Traume socijalistikog realizma i wegovih recidiva, kompromisi s nalozima socijalne literature i dnevne politike, kongresni referati, rezolucije i zakquci, kroz ta je prola velika veina naih, naroito proznih pisaca, ne pripadaju kwievnom iskustvu Vladana Desnice. Zbog toga ovaj pisac djeluje kao usamqenik i izuzetak u srpskoj i jugoslovenskoj kwievnosti pedesetih godina. Zbog toga je on neminovno morao biti u nesporazumu sa aktuelnim kwievnim ivotom i sa dnevnim kriterijumima, pa povremeno postati i wihova rtva. Zato je estetizam prva kquna rije wegovog razlikovawa. Desnica je pisac ozbiqnog teorijskog, prevashodno filozofsko-estetikog obrazovawa. U osnovi kroeanac, potovao je autonomiju kwievnih djela i kada ih je pisao, i kada je o wima sudio. A biti kroeanac etrdesetih, pa i pedesetih godina HH vijeka u jugoslovenskoj kwievnosti u vrijeme apsolutne dominacije vulgarizovanog i boqevizovanog marksizma bilo je, blago reeno, neobino, ideoloki problematino i neprobitano. Desnica je, nesumwivo, plaao danak svojim estetikim uvjerewima; morao se nalaziti u stalnom odnosu napetosti, priguene i prikrivene polemike sa vladajuim kwievnim ivotom i uvjerewima na kojima je taj ivot poivao. Iz specifinog Desniinog estetizma izlazi i wegov individualizam u vrijeme duha kolektivizma. Kwievno djelo je jedinstvena vrijednost, a wegov autor izrazita individua, koja se ne da svesti ni na kakav pravac, epohu ili stilsku formaciju, da upotrebimo termin A. Flakera, znatno mlai od Desniinih romana; stvaralaka individua koja svojim djelom gradi svoju mnogostraninu" viziju svijeta. Takav individualizam ne prihvata niti poznaje restriktivnu i represivnu estetiku, nego je u naelu odbacuje. Desnica ne vjeruje da je ovjek prevashodno, a pogotovu ne iskquivo, racionalno bie niti vjeruje u velike domete racionalnog saznawa, naroito ne u umjetnosti. Upuen u psihoanalitike teorije, on je bio skloniji vjerovawu u mo podsvjesnog i nesvjesnog, u snagu nagona i emocija, a kao dobar poznavalac, potovalac i prevodilac Kroea, morao je znati i wegove stavove o intuiciji, wenom odnosu prema ekspresiji i formi. Iz romana Proqea Ivana Galeba vie se sluti nego to se u wemu deklarie intuicionista. Ivan Galeb je daleko od racionalistikog viewa svijeta: onaj ko se igra svjetlou i tamom, ko ispisuje cijele stranice o igri svjetlosnog mia, ko ozbiqno uzima izmiqenoga Buka, ko dri do patwe, preosjetqivosti, osjeawa, ko je dvostruki umjetnik, ne samo da je daleko od racionalistike koncepcije svijeta nego joj stoji nasuprot. Intuicionizam nasuprot racionalizmu, tako bi se najkrae mogla opisati pozicija i pisca, i glavnog junaka. Galeb ne samo ironino nego i prezrivo govori o trivijalnim, racionalistikim duhovima, a vie puta e se osloniti na ludu nadu", toliko karakteristinu za filozofa traginog osjeawa ivota Migela de Unamuna.

91 U interpretacijama Desniine proze upotrebqavan je katkad i termin realizam. Meutim, ta god se pod tim terminom podrazumijevalo, on je za Desnicu potpuno neprimjeren. Desnica je, naime, programski i poetiki antirealista u socrealistikom i postsocrealistikom vremenu. tavie, ovaj pisac prema realizmu weguje blag prezir i o wemu govori sa ironijom. Ivan Galeb ne vjeruje u realnost realnoga. Za wega su osjetqivost i fantazija krv i misao umjetnosti", a osjetqivost i fantazija razvijaju se u djetiwstvu: Sve, ama ba sve, iznosimo iz djetiwstva. () A naroito nau priju senzibiliteta." Onaj ko insistira na djetiwstvu kao riznici prije senzibiliteta" i na dubini, rafiniranosti i lukavosti podsvijesti, teko da moe wegovati mimetiki odnos prema svijetu. U Ivanu Galebu je rano iva i budna eqa da se raspline slika stvarnosti i da se razmaknu obrisi. Antirealistina je i borba za nemogue, odnosno prometejstvo kao svojstvo umjetnika koji se, nastojei da prevlada obru determinisanosti i savlada vrijeme i smrt, suprotstavqa qudskoj prolaznosti i konanosti. Umjetnik je, zapravo, borac protiv realnosti realnoga". Nastojawe modernog umjetnika da razbije vrijeme", odnosno wegovu linearnost a to Ivan Galeb svojim sjeawima i skokovima kroz vrijeme ini jeste vid borbe za nemogue i pobuna protiv realnosti realnoga". Uostalom, Galeb, kako sam kae, pie irealni dnevnik". Pedesetih godina dolazi do subjektivizacije srpske proze, do personalizovawa naracije, eeg pojavqivawa prvog lica u pripovijedawu. U tom smislu, Desnica je vrlo karakteristian pisac: wegovo remek djelo Proqea Ivana Galeba napisano je iz perspektive glavnog junaka. Glavni junak je narator, odnosno pisac svog irealnoga dnevnika". To je dovelo do lirizacije i poetizacije proze, do wenog otvarawa prema meditaciji, intelektualizmu i traktatu, do unoewa elemenata lirskog i esejistikog u roman, do hibridizacije anra. Desniin subjektivizam daleko je od ideologizovanih zahtjeva za objektivnim prikazivawem drutvene stvarnosti. Istina, pedesetih godina Desnica u tom pogledu nije bio usamqen. Rije je o itavom jednom procesu koji je karakteristian za vodee srpske pisce: D. osia (Koreni), M. Lalia (Lelejska gora, Hajka, Zlo proqee), O. Davia (Pesma). Subjektivizaciju pripovijedawa po pravilu prati i subjektivno doivqavawe vremena. Razlikuje se pripovijedno od doivqajnog vremena, pa dolazi do relativizacije vremena, do sabijawa, saimawa objektivnog", fizikog vremena, ali i do wegovog rastezawa. Dan je u literaturi ponekad dui od godine, od ivota; ponekad sposoban da u sebe same cio ivot. Razaraju se hronologija i linija vremena. Dovodi se u pitawe linearno shvatawe vremena. U pripovijedawu su izmijeane prolost, savremenost i budunost. Subjektivizacijom naracije najee se razbija jedna tvrda, dogmatizovana, objektivna" slika svijeta; vrijednosti se provjeravaju i dovode u pitawe; problematizuju se stroga i vrsta naela i koncepti. Jednosmjernoj i jednostranoj slici svijeta suprotstavqa se mnogostranina vizija svijeta". Relativizam se po-

92 stavqa protiv okamewenog i konzervativnog svijeta, protiv dogme i dogmatizovanog sistema vrijednosti, protiv svega to se kao okov postavqa pred ivot i literaturu. To je pozicija na kojoj vrsto stoje i autor i narator Proqea Ivana Galeba. Iskazi Ivana Galeba o ovjeku kao grudi mesa koja pati i o klupku intimnih kontradikcija zaivenih u jednu qudsku kou, kako i o ovjeanstvu koje se dovoqno prozlilo, imaju ozbiqnu antropoloku teinu i isti znaewski pravac: ukazuju na naglaen Galebov i Desniin antropoloki pesimizam. Desnica je izraziti pesimista u vremenu zadatog, poeqnog, programiranog i propisanog optimizma. Desniino osjeawe svijeta moda je najblie onome koje je panski filosof Migel de Unamuno nazvao traginim osjeawem ivota. Osnovna dvojnost qudske prirode za Galeba je rascjep izmeu konanog i beskonanog. ovjek se kao gorostasna tragina fugura nalazi na razmeu smrti i besmrtnosti. Otuda je smrt vjena i kquna tema pjesnika i filozofa". Ona je u sutini jedina tema pjesnika", pa i Desnice i wegovog romana Proqea Ivana Galeba. Ovdje, meutim, poiwe druga rasprava: o ewi za besmrtnou i wenim vidovima u ovom Desniinom romanu, kao i o bogatoj intertekstualnoj mrei u koju se Desnica pozicionira ovom temom. Iz Desniinog estetizma izlazi piev odnos prema drugim umjetnostima, posebno prema muzici. Glavni junak wegovog romana Proqea Ivana Galeba je muziar, violinista; estetska, preosjetqiva priroda; umjetnik koji je djeakom ostao siroe, preosjetqiv na zvukove, posebno na muziku, tako i toliko da ga je ak i vesela muzika mogla rasplakati; umjetnik koji razmiqa o umjetnosti, muzici, kwievnosti, o glavnim kwievnim temama, meu kojima tema smrti ima srediwe i povlaeno mjesto, i ta svoja razmiqawa oblikuje kao neobine dnevnike zabiqeke iz bolnice, kao svojevrsnu odbranu od smrti, kao estetike traktate, esejistike fragmente koji su u saglasnosti sa wegovim razbijenim svijetom i izmuenom svijeu. Galeb je, dakle, prije svega jedna hipersenzibilna estetska svijest, zapitana nad sobom, smru, umjetnou; svijest izmuena boleu, fragmentarna i razdrobqena; svijest koja estetizuje svoje ivotno iskustvo i saoptava ga testamentarno, kao granino iskustvo, odnosno iskustvo s mee" ivota i smrti. Desnica, dakle, tematizuje umjetnika i umjetnost, odnos ivot-umjetnost (muzika, literatura), odnos izmeu pojedinanih umjetnosti (poezija-teatar). Na temu o prirodi umjetnosti i umjetnika, o odnosu teatra i poezije Desniin junak vodi sokratovski dijalog u nastojawu da wime doe do istine. Ivan Galeb se u bolnici, podstaknut na asocijacije, sjea razgovora koje je vodio sa zanimqivim qudima. Tako se, na vijest o smrti poznatog umjetnika, rediteqa i glumca, budi Galebovo sjeawe na razgovore sa wim i oivqava dijalog o umjetnosti, poeziji i teatru. Intelektualni dijalog postaje vid potiskivawa fabule i intelektualizacije proze. Ni jedan glas u dijalogu ne javqa se kao apsolutni glas istine, nego se do zajednikih stavova dolazi kroz dijalog, provjerom

93 pojedinih tvrdwi pitawima, protivstavovima, argumentima. Uesnici dijaloga nijesu ni u sporu ni u nadmetawu, agonu, nego im je jedini ciq da u razgovoru s bliskim qudima dou do zadovoqavajuih odgovora na pitawa koja ih mue i koja ive. U tom dijalogu umjetnik se pokazuje kao rascijepqeno i antinomino bie, i to rascijepqeno oduvijek i po prirodi same stvari: u wemu je vjeiti antagonizam izmeu ovjeka i umjetnika", neprevladiva antinomija i beznadan antagonizam" u kojem as ovjek nadvisi umjetnika, to se u dijalogu kvalifikuje kao tuno, a as umjetnik ovjeka, to je za Desniinog junaka jo tunije. Da bi umjetnik neposredno upuen na publiku, poput muziara, rediteqa ili glumca, uspio u svom poslu, on mora ispoqiti, pa ak i razvijati, jedan dio teatralnog i spoqweg u sebi; jedan dio lakrdijakog koji je najee u suprotnosti sa istinskim umjetnikovim senzibilitetom. Umjetnik je rascijepqen izmeu teatra, publike, javnosti, predstave i svoje samoe jer su veliki umjetnici esti i rafinirani sladokusci samoe." Bez osnovnog, pelivanskog i zanatskog momenta () ni najvei umjetniki senzibilitet ne moe da uspije u naoj struci", u struci upuenoj na publiku. Tako se dolazi do idealne formule o kontradiktornoj prirodi umjetnika: jedan pelivan i jedan senzibilan umjetnik zaiven u istoj vrei". Dvojica umjetnika razliito vide znaaj sujete za umjetnikovo stvaralatvo. Galebov prijateq smatra da u sujeti lei jezgra svakog umjetnika i krajwi poticaj svake umjetnosti", a Galeb da istinska umjetnost poiwe ondje gdje prestaje sujeta", kada se prevaziu line i empirijske preokupacije. Ali dvije kontradiktorne izjave se kod Desnice ne iskquuju, nego vode neobinoj viziji svijeta u znaku kontradikcija i paradoksa: He znam. Moda imate pravo i vi. Umjetnost poiwe gdje prestaje sujeta. A gdje prestaje sujeta poiwe utwa. Kontradikcija. Circulus vitiosus. Eto je, i tu, u jo jednom smislu, simbolika zmija koja sama sebe ujeda za rep moda najboqa grafika figuracija zaaranog kruga umjetnosti." Kao da nad refleksijama Desniinih kontemplativnih junaka titra odsjaj stare romantine ironije kojom se dovode u pitawe vlastita poetika uvjerewa i vlastito ostvarewe. Galebov sabesjednik vidi kao simptome one potrebe da se izae iz vlastite koe, da se dezertira s poqa umjetnosti" nastojawe pisca koji eli da nadraste ustaqene kwievne forme i prezire shematinost i konzervativnost formalistikih okvira i oblika, pa stane da ispisuje dnevnike i biqenice, da nie zapise i marginalije, meditacije i kontemplacije, pisma i solilokvije, vjerujui da je tek u tim 'amorfnim formama' uspio da iz sebe istijeti istu i zgusnutu kap sutine ravno na papir. Galebov sabesjednik potom daje definiciju velikog umjetnika kao idealnu sintezu velikog uma, velikog duha i velikog talenta. Kao da neprestano ima na umu lik Lava Tolstoja, koji mu je potvrda da istinski

94 velik umjetnik nikad ne moe izii iz kruga umjetnosti, ak ni onda kad je iz wega svjesno i hotimice iziao". Tolstoj je, zacijelo, bio jedan od velikih Desniinih orijentira. Uostalom, cijela H glava romana moe se razumjeti kao pohvala Tolstoju i upokojenom prijatequ Ivana Galeba, koji je umro negdje u provinciji, u nekoj bolnici poput ove moje. Sasvim daleko od Astapova." Dio ove posqedwe reenice nalazi se i kao moto H glave: Daleko od Astapova. Umjetnik Galeb ima, naravno, svijest o formi sopstvenih zabiqeaka iz bolnice: one tvore neki irealni dnevnik", jedan neosmiqeni ivotopis" iz kojega se vidi da je ivot sastavqen od kineskih pozorita sjena. Galeb je, dakle, dvostruki umjetnik, muziar i pisac, sa svijeu o formi koju stvara. Zato se on izjawava i o pitawima poetike, pa su neki wegovi poetiki stavovi podudarni sa osnovnim poetikim naelima romana Proqea Ivana Galeba, te se strukturom romana potvruju i kao Desniini autopoetiki stavovi. To se naroito odnosi na potiskivawe prie, fabule, u drugi plan. Galebov ideal kwige jeste ona sa odsustvom dinamikih motiva, sa odsustvom dogaaja. Retardirajui, pogotovu statiki, motivi postaju glavni. Roman postaje roman retardacije, roman intelektualnih i asocijativnih digresija. Galeb je izriit i lapidaran u iskazivawu svog poetikog ideala: Da ja piem kwige, u tim kwigama se ne bi dogaalo ama ba nita." Potiskivawe fabule opravdava se ekspanzijom zla i pogorawem ovjekove prirode: ovjeanstvo se dovoqno prozlilo da bi mu trebalo fabulirati. Govorei o odnosu niti" i digresija", Galeb nedvosmisleno daje prednost digresijama, pogotovu ako bi se nit" razumjela kao neki ulanani niz zbivawa: sutina je u digresijama, misli Desniin junak, a to potvruje i sam pisac upravo ovim romanom. Galeb insistira na pomjerawu akcenta sa dinamikih na statike motive u pisawu kwiga, sa dogaaja na misaoni i emotivni svijet ovjekov. Dovoqno je prikazivan ovjek u akciji, kako ini zlo; ovjeanstvo se dovoqno prozlilo; vaqa prikazati ovjeka kako razmiqa ili kako pati. U naim patwama lei na kvalitet misli Galeb pa je ovjek za wega gruda mesa koja pati". Da je pisac a on to, ipak, jeste Galeb se nikad ne bi plaio kontradikcija ili nedosqednosti. Upravo su kontradikcije ono to liku podaje krepinu i reqef". Galeb, stoga, i vidi ovjeka kao klupko intimnih kontradikcija zaivenih u jednu qudsku kou. Meutim, i sam Desnica e svog glavnog junaka uobliiti po istom modelu: u oima fra Anelika, a to potvruje i cio roman. Galeb je takoe kontradiktoran, ak suto oliewe kontradikcije. Cerebralnost i emotivnost, lirska sugestivnost i misaona i emotivna dubina to su Galebovi i Desniini spisateqski ideali, i wihovo ostvarewe je direktno povezano s promjenom koncepcije romana, s promjenom forme", izraza", ekspresije".

95 Ideal cerebralnosti iziskuje, i omoguava, stilizaciju Galebovih sopstvenih ivotnih i estetskih iskustava kao kratkih traktata, eseja, pa se povodom ovoga romana govori o romanu-eseju". Ali ovdje je vie rije o doaravawu drame jedne uznemirene estetske svijesti na mei izmeu ivota i smrti, negoli o filosofskom raspravqawu o pojedinim estetikim i ivotnim problemima. Ta svijest je antiracionalistika i bez povjerewa u filosofsko sistemsko miqewe, pa misaoni fragmenti najboqe izraavaju wenu dramu, uvide i domete. Esejistiko" je ovdje podreeno umjetnikom oblikovawu lika i wegovoj viziji svijeta. Ta vizija dosee univerzalnost, ali kao umjetniku, a ne kao filosofsku istinu. Karakteristino je i Galebovo viewe filosofa: filosofi su za wega prerueni pjesnici. Galebu je strano shvatawe filosofije kao sistema, a pogotovu kao zatvorenog sistema kojim se izgrauje jedan koherentan pogled na svijet. Galeb kontradikciju suprotstavqa koherenciji, zatvorenosti otvorenost, a jednostranom pogledu na svijet mnogostraninu viziju svijeta. Galeb strahuje od svakog uproavawa i redukcionizma, od osiromaewa bogatstva ivota. Mnogostranina vizija svijeta" privilegija je pravog umjetnika. Ovaj, u osnovi, estetski ideal mnogostranine vizije svijeta" bio je potpuno oprean tada aktuelnom poeqnom i jednostranom viewu svijeta; viewu svijeta u znaku jedne ideologije, koja je u svojim uproenim, funkcionalizovanim varijantama poprimala svojstva religije, a, katkad, i nudila niz praktinih uputstava za represivnu politiku i kvaziestetiku, svedenu na jednopartijski program. Zato je Galebova mnogostranina vizija svijeta" imala dalekosean znaaj i slui na ast Vladanu Desnici. Ovo zalagawe za vieznanost i vieglasnost umjetnosti jedan je od najqepih trenutaka nae kwievne misli pedesetih godina i jedno od najdubqih Galebovih estetskih otkria i obasjawa. Pedesete godine su donijele i prva otvarawa poslijeratne jugoslovenske kwievnosti prema svijetu. Sukob sa Informbiroom doveo je do distancirawa od dogmatski shvaenog socijalistikog realizma i do otvarawa prema zapadnoevropskim kwievnostima, mada se ono odvijalo oprezno i postepeno, uz snanu ideoloku kontrolu. Desnica je, meutim, i u tom pogledu izuzetan. ivio je meu kwigama jedne vanredno bogate porodine biblioteke, rano osposobqen da se slui stranim jezicima. Govorio je italijanski, francuski, panski i ruski, a, sudei po wegovim spisima, sluio se i latinskim, wemakim i engleskim jezikom. Temeqno je poznavao francusku, rusku i italijansku kwievnost, tako da nije trpio posqedice kulturne izolacije zemqe, nego je bio jednako otvoren prema ruskoj kwievnosti, u prvom redu prema klasicima, L. N. Tolstoju i F. M. Dostojevskom, kao i prema italijanskoj i francuskoj literaturi. Ova otvorenost prema svijetu u jednom sasvim zatvorenom vremenu ini ga izuzetnim i omoguava mu da svojim kwigama, u prvom redu romanom Proqea Ivana Galeba, prati tendencije u svjetskoj prozi. Zato Desnica jeste pisac koji se najboqe ita, razlistava i razumije u irokom evropskom kontekstu. Wegova

96 literatura dobija kada se posmatra komparativno: prema Tolstoju i Dostojevskom, Rilkeu i Manu, Prustu, Kroeu, Pirandelu i Unamunu, a kod nas prema Andriu, ali i prema mlaima, koji su mu, tipoloki gledano, najblii prema Kiu i Pekiu. Vladan Desnica nije podlegao iskuewima ni vremenskog ni prostornog provincijalizma, pa na taj provincijalizam ne smiju pristati ni wegovi tumai. Najzad oksimoron, omiqeno Desniino stilsko sredstvo, istaknuto ak u naslovu romana Zimsko qetovawe. U ovom radu rije oksimoron ima dvostruku funkciju: prvo, da ukae na pievu sklonost ka ovoj stilskoj figuri, i, drugo, da kao sinegdoha skrene pawu na Desnicu kao stilistu i na povremeno naglaenu figurativnost wegovog jezika; da skrene pawu na Desniino potovawe forme, a forma je za jednog kroeanca isto to i ekspresija, odnosno izraz intuicije. Desnica je jedan od stilski najizgraenijih i najsamosvjesnijih pisaca u jugoslovenskim kwievnostima pedesetih godina. Desnica je, dakle sugerira nam ovdje rije oksimoron ovjek forme i stila. Oksimoron je, uz to, primjeren Desnici, wegovom viewu podvojenosti i paradoksalnosti svijeta i ovjeka u wemu, ovjeka kao klupka kontradikcija zaivenih u qudsku kou. Onaj ko osjea, i svjesno misli, da se dvije suprotne istine meusobno ne iskquuju i da bi iskquewe jedne znailo osakatiti stvarnost, osiromaiti ivot, liiti misao jednog wenog pola", sasvim prirodno izraava svoje osjeawe svijeta i svoju kwievnu istinu oksimoronima. Oksimoron je u skladu s mnogostraninom vizijom svijeta", sa Desniinom skepsom, koja ga je uvala od zaotrenih i tvrdih, pogotovu jednostranih, jednosmjernih i dogmatikih stavova. Wegov Galeb apeluje: Treba se umivati sumwom kao vodom." Oksimoron je, dakle, Desniin prirodan izraz, sasvim usklaen sa wegovom vizijom svijeta, umjetnika i umjetnosti. Videi umjetnost kao najnaivniju i najprepredeniju od qudskih djelatnosti" u isti mah, Ivan Galeb oznaava umjetnika oksimoronima: prepredena naivina, prelukavo dijete". Ovo je bio pokuaj da se saeto, u jedanaest taaka, izrazi Desniino diferencijalno osjeawe", kako bi to rekao wemu sasvim srodni, od wega znatno mlai, Danilo Ki. Naravno da bi se morale izdvojiti na desetine kqunih rijei" da se opiu specifinosti Desniine poetike; na ciq je bio da ukaemo koliko je, i u emu je, Desnica bio izuzetan u svom vremenu kroz ovih odabranih jedanaest pojmova.

97
Jovan Deli ELEVEN KEY WORDS OF DISTINCTION (On Extraordinariness of Vladan Desnica in his Time) Summary This paper tends to point out the distinctiveness of Vladan Desnica's novels within the Serbian and Yugoslav prose in the 1905s. Written according to the principle of encyclopedic technique of condensation, he concentrated on the eleven key words which were processed as encyclopedic units (entries): esthetism, individualism, intuitivism/irrationalism, antirealism, relativism, subjectivism, pessimism, destruction of the story, openness, multi-sided vision of the world, oxymoron.

UDC 821.163.41-31.09 Ki D. 821.112.2-95

FAKTOGRAFIJA I TANATOGRAFIJA U GROBNICI ZA BORISA DAVIDOVIA, PSALMU 44 I PEANIKU DANILA KIA Renate Lachmann, Konstanz

1. Fantastika u poetici Danila Kia u nekom smislu analogna tom pojmu kod Dostojevskog odnosi se na bizarnu, shizoidnu, paranoidnu stvarnost. U Grobnici za Borisa Davidovia ta je stvarnost Veliki Teror iz kasnih tridesetih, u Peaniku je to masakr na Dunavu u Novom Sadu 1942, koji su poinili maarski faisti, i smrt wegovog oca u Auvicu. Mada tu stvarnost treba predoiti prije autentinim priama negoli fikcijom, autentino u wegovim proznim tekstovima doista se mijea s fantastikom, ne irealnom fantastikom koja konstruira alternativne svjetove, nego s fantastikom dokumentacijom" katastrofe. Fantastika je legitimirana autentinou i obrnuto.1 Prema tome, dokumenti predoeni u Kiovim romanima su faktualni i fiktivni (kao to su to i u Borhesovim Ficciones). No u svojoj etikoj poetici, po-etici", kako ju je nazivao, Ki se distancira od ludistiko/razigrane erudicije Borhesovih fiktivnih dokumenata.2 Dok Borhes fiktivne dokumente rabi kako bi denuncirao kontingenciju iwenica i razotkrio mogunost/nemogunost drugih svjetova kojima upravqaju neobini, paralogiki sustavi poretka, Ki ustrajava na kobnosti dokumenata koje diktiraju iwenice.
1 Danilo Ki sam svoj materijal, svjestan wegove ambivalencije, naziva autentinim fabulama" (1978, 65). 2 Iz Kiove analize Borhesove poetike postaje jasno zato je Grobnica za Borisa Davidovia istovremeno loge Borges" i protu-kwiga. Kiova je kwiga izazvala skandal u Srbiji, budui da je Ki odbio disimulaciju, odbio pretvarawe da je revolucionarna povijest meunarodnoga komunizma bila slavan politiki projekt i odbio ignorirati masovno krvoprolie." (Longinovi 1993:112) Kwievni je establiment optuio Kia zbog plagijata (ukazujui na Borhesa) kako bi diskreditirao politike implikacije kwige. Ki je odgovorio poetolokim djelom as anatomije poduavajui svoje kritiare semantici intertekstualnosti. Emigrirao je u Pariz, gdje je, slijedei Kamija (Camus), javno govorio o postojawu GULAG-a. Grobnica je u francuskom prijevodu postala bestseler.

100 Unato svojoj kritici, Ki kao da rekapitulira Borhesovu razigranu erudiciju, no na paradoksalan nain. Predmet prie Kwiga kraqeva i budala iz Enciklopedije mrtvih, Protokoli sionskih mudraca", jest dokument koji nije ni falsifikat ni kwievni izum. Pa ipak, zamrena povijest wegovog tekstualnog nastanka, ili tonije, istinita pria o falsifikatu, mistifikaciji, plagirawu i pre-pisivawu skandaloznog teksta, koju Ki razotkriva, itateqa podsjea na Borhesove pseudo-dokumente. Pria o ekscentrinoj sudbini teksta (u ijoj su negativnoj karijeri sudjelovali politiki sistemi i povijesne osobe), o transformaciji francuske satire o Napoleonu u pamflet ruskih religioznih fanatika o idovskoj svjetskoj zavjeri i neposrednoj pojavi Antikrista u svakom sluaju podsjea na fikciju. Ki se usredsreuje na kobni plotski"3 karakter teksta, wegovu slinost s tekstom-falsifikatom, wegovom nepodesnom (nevjerojatnom) intertekstualnou". Paradoksalno, kada Ki ne koristi stvarne dokumente nego ih izmiqa, pokuavajui kontrolirati wihovu nevjerojatnost, ini se kao da nema ni traga simulacije, izmiqawa ili nevjerojatnosti. Za Kia fiktivni tekst dokumentira jezgru realnosti. Ili tonije: sama wihova fiktivnost vodi do jezgra iwenice. Uz pomo fiktivnog dokumenta autor pokuava spoznati stvarni, pokuava kontrolirati wegovu nevjerojatnost (ili fantastinost). Fiktivni dokument zamjewuje stvarni, budui da je on mawe vjerojatan ili fantastiniji nego fiktivni. (Ili iznova, paradoksalno, fiktivnim se dokumentom ogoquje dokumentarnost a wime se u isto vrijeme demonstrira da se vjerojatnost, mogunost, mogu izmisliti.) Kiu su bili poznati ruski postrevolucionani kwievni pojmovi i debate koje su se ticale dokumenta i koji su se nalazili u samome sreditu takozvane antikwievne kwievnosti iwenica, literatura fakta."4 Avangardistikim se dokumentarizmom ruske kwievnosti dvadesetih godina kanilo uspostaviti model usmjeren protiv bourgeois belles lettres (protiv fikcionalnog zapleta, konstelacije izmiqenih osoba, mimetikih strategija, pripovjedaa kao posrednika i autorstva). Antiliterarni je program davao prednost bio-intervjuu, izvjeima svih vrsta, opisima putovawa, memoarima itd. Viktor klovski, jedan od teoretiara poetikih mehanizama zapleta,5 skovao je termin vnesjuetnaja proza" (klovskij, 1929: 222226) proza izvan zapleta, ili: proza bez zapleta. Namjeravani se efekt nekwievnosnosti (ili bezzapletnosti) ipak ne moe dosei. Kao to je to bio sluaj sa ranim tumaima fotografije koji su vjerovali da je sama priroda ula u fotografiju bez posredovawa qudskoga oka i ruke, ideja faktoPlot" u smislu komplot" ili, jo boqe, zavjera" (usp. Boym, 1999: 97122). Programatska publikacija Literatura fakta (uak, 1929) okupila je i kwievne kritiare i spisateqe. Wome se mislilo reagirati na restaurativne tendencije u postrevolucionarnoj kwievnosti. 5 Analizirajui narativne eme i wihove estetike efekte klovski je obratio osobitu pawu na parodijske anrove ije je dominantno sredstvo obnaenie priema", ogoqavawe postupka (klovskij, 1925: 139161).
3 4

101 grafa" po kojoj stvarnost predstavqa samu sebe, bez autora, pokazala se pogrenom. Zaplet, sjuetosloenie" (kompozicija siea) obnavqa se sredstvima poput montae ili ulanavawa, sceplenie". klovski je taj naratoloki pojam posudio iz Tolstojeve poetike u kojoj se pod sceplenie" podrazumijeva ureivawe narativnih komponenata u takvom poretku koji bi omoguio rekapitulaciju, preplitawe, paralelizam, nadreivawe, konfrontaciju izvjesnih dogaaja prikazanih u pripovijedawu. Pojam ulanavawa pomae u razumijevawu narativne sintakse kao bazine forme interpretacije ispripovijedanih dogaaja unutar samog teksta. Montaa, koju je u teoriji i praksi filma razvio prije svega Sergej Ejzentejn, pokazala se i kwievnim postupkom (na primjer u Crvenoj kowici Isaka Babeqa). Wome se eli stvoriti odreeni kontekst, kontekstnoe sopostavlenie", skupqawem slika inkongruentnih iwenica. Ne slike kao takve, nego wihov meuodnos, susret kontradiktornih semantikih poqa kao i zauujui ili zastraujui efekti koji se nadaju iz neoekivanosti takvih susreta, jest ono na to ciqa montaa. Umjesto odbacivawa sjuetosloenie" ulanavawem se i montaom zamjewuju wegove starije eme. Vraa se pripovijedawe. Nekwievni anrovi, poput izvjetaja sa partijskih sastanaka, protokola sudskih istraga, sasluawa svjedoka, intervjua itd., slue bilo kao materijal integriran u pripovjedni tekst, bilo kao stilistiki ili generiki modeli. Unato antibeletristike doktrine", Sentimentalno putovawe klovskog, izvjee o poslijerevolucionarnim godinama i graanskom ratu, Tretjakovqev Den-Shi-Hua. Bio-intervju kineskoga studenta, Tiwanovqev povijesni roman Pukin, najboqi su primjeri sofisticiranoga kwievnoga diskurza koji rabi iwenini materijal podreujui ga pravilima pripovijedawa. Kiovi tekstovi koji kombiniraju razliite faktografske anrove na prvi pogled predstavqaju dezintegrativni model pripovijedawa. No, oslawajui se na montau i ulanavawe, Ki stvara semantiki homogene entitete u kojima su povezani kwievno-fikcionalno faktualnog i faktualno-realistiko fiktivnog dokumenta. Dok je militantni anti-beletrizam postrevolucionarne faktografije (unato neizbjenoj re-literarizaciji) sluio pozitivnom ciqu izgradwe ivota" (iznestroenie) i poticao optimistiku antropologiju, Kiova fikcionalna faktografija slijedila je suprotni ciq za koji ruska avangarda nije skovala zaseban termin. Prozni su tekstovi anti-beletriste Kia usmjereni ka katastrofi.

2. Kia ne zanima transparentna kombinacija faktografije i fikcije, nego sloena semantika fiktivnih dokumenata koja proizlazi iz poznavawa i spoznaje iwenica (fakticiteta). Autentini dokumenti svjedoe o stvarnosti. Oni su wen dio. Kao da je stvarnost ostavila znakove, tragove u dokumentima (kao da se stvarnost odraava u doku-

102 mentima). No fiktivni dokumenti nose i inskripcije, znakove, refleksije: refleksije imaginacije nadahnute specifinim iskustvom. To je metonimijska funkcija dokumenta. Na drugoj strani moe se tvrditi da krivotvoreni", fiktivni dokument funkcionira kao metafora. Ona je trop koji zamjewuje pravi izraz a da ga pri tome ne brie. Promatrano iz te perspektive, na tropu lei teret svjedoanstva. Ono to je tu vano jest da i ovjerovqeni, autentini, i fiktivni dokument pripadaju istom semantikom poqu, da su povezani slinou, da se jedan zrcali u drugome. Stvarni dogaaj, iwenica, zamijewen je pseudo-oznaiteqem, simulakrumom, metaforom. Primarni znak (autentini dokument) i sekundarni znak (trop-dokument) posjeduju zbuwujuu slinost. No itateq moe vidjeti razliku, spoznajui da simulakrum, koji kao da ignorira povijesnu zbiqu slui drugoj svrsi. Ta je svrha ono to retorika naziva enargeia, evidentia. Ki je zove dubqom autentinou". Simulakrum pomae autoru u konstrukciji istinske" stvarnosti nadreujui fiktivna svjedoanstva zbiqi koju su doivjeli i poiniteqi i rtve. U Grobnici za Borisa Davidovia (1976) Ki upotrebqava enargeia u transformirawu odlomaka iz autobiografije Karla tajnera 7000 dana u Sibiru. U jednom poglavqu svoje kwige tajner izvjeuje o igri karata kriminalaca, ne politikih zatvorenika. Pobjednik nareuje pobijeenome da izvri zloin, na primjer ubojstvo. tajner pripovijeda da je takvo zlodjelo doista i izvreno. Taj odjeqak iz tajnerovih memoara Ki razvija u sloeni zaplet. Ono to ga zanima jest iwenica da odsutna osoba (qenik dr Taube, porijeklom idov, sa socijalistikom prolou) koja postaje rtva pobjednikove osude ne zna nita o svom poloaju rtve. Kia je zaintrigirala iwenica da je gubitnik igre kako bi povratio ast neumoqivog kriminalca godinama slijedio svoj plijen i da je Taube na kraju ubijen sjekirom dok je operirao pacijenta. Ki predouje dogaaj kao vrhunac kriminalne samovoqe. Pripovijetka Grobnica za Borisa Davidovia u istoimenoj kwizi ita se kao parodija historiografskih anrova. Biografija Borisa Davidovia Novskog je niz pretpostavki, pogrenih pretpostavki, glasina o wegovoj vieznanoj osobi, sinu ruskog rabina, s revolucionarnom i teroristikom karijerom, koji uestalo mijewa imena i naine ivota te se odlikuje hrabrim akcijama. Pripovjeda ukazuje na nepouzdane izvore i kao da povremeno gubi trag svog junaka. Na koncu Novski se opet pojavquje kao zatvorenik, osuen na smrt u vrijeme Velikog Terora. Podvrgava se pravnome ispitivawu kojim se ciqa na proizvoewe lanog svjedoanstva koje bi se uklopilo u zahtjeve partijske linije, priznawa koje bi unitilo wegov ugled nepodmitivog revolucionara i lana partije. Prinuen je da pristane na wega kada istraiteq nareuje pogubqewe mladih mukaraca, wegovih zatvorenikih drugova, jednog po jednog, pred wegovim oima.

103 Kompozicija lanog dokumenta u jednoj vrsti kooperacije istraiteqa i optuenoga jest ritual u kojem se na upeatqiv nain rekapitulira praksa staqinistikih istki. Na kraju Kiov junak nestaje u loncu s kquajuim metalom, bez ikakova traga. Stoga je i grob Borisa Davidovia kenotaf. Josif Brodski, subjekt i objekt jednog od najspektakularnijih moskovskih procesa, koji nije zavrio u Gulagu nego wegovim izgonom iz Rusije, komentira Kiovu kwigu u uvodu amerikom izdawu iz 1980: Moda je jedina usluga koju istinska tragedija ini ostavqajui one koji su je preivjeli kao i wene rtve bez rijei unaprjeivawe govora komentatora. Najmawe to se moe rei o Grobnici za Borisa Davidovia jest da ona dosie estetiku spoznaju tamo gdje etika ne uspijeva. Naravno, vladawe jezikom jedva da se moe smatrati zatitom u naem poduzetnikom stoqeu; ali ono bar stvara mogunost odgovora bez koje su qudi osueni da ostanu robovi svoga iskustva. Napisavi ovu kwigu Danilo Ki je jednostavno sugerirao da je literatura jedino priruno oruje za shvaawe fenomena ija bi veliina inae otupjela osjetila i izmakla se qudskome shvaawu." (Brodsky, 2001: XVII) Naravno, autentinost je dvojben pojam. Ako se promotri autentinost memoara shvaenih kao dokument (na primjer tajnerovi memoari koji su inspirirali Kia), pojam postaje ak i dvojbeniji. U interpretaciji pripovijesti preivjelih Gulaga Leona Toker to potcrtava na sqedei nain:
Memoari odraavaju vantekstualnu stvarnost na nain koji je posredovan u najmawe trostrukoj mjeri: bilo koje osobno opaawe je selektivno; pamewe prouzrouje dodatno cijeewe; a u procesu su komponirawa sadrani daqwi izbori izmeu stvari koje treba ukquiti i stvari koje treba izostaviti [] Autori koji rabe kronologiju svoga muenitva u logoru kao osnovu slijeda materijala u meoarima omoguuju snaniji utjecaj vawske stvarnosti nad wihovim pripovjednim tekstovima te takoer proizvode osjeaj vee vjernosti iwenica. (Toker, 2000: 125)

tajnerovih 7000 dana u Sibiru rezultat su svjesnog memorirawa i snane voqe kako bi se izvjee rtve prenijelo to je moguno vjernije. Radei s materijalom te vrsti Ki transformira wegovu semantiku i narativnu strukturu: on ga destilira, kristalizira, kondenzira i ouava. Produkt je oksimoron; istinski pseudo-dokument. Postoji jo jedan aspekt pseudo-dokumenta: multiplikacija. iwenice se multipliciraju fikcijom. Stvarna se zlodjela poveavaju wihovim fikcionalnim analogonom. Kada autentini dokument (kao citat iz provjerqivoga izvora) stupa u dodir s fiktivnim, kwievni poiniteq, autor, uzurpira autoritet stvarnih poiniteqa, usvaja wihovo autorstvo. To je paradoks pseudo-dokumenta, paradoks proze. Ki je svjestan toga kada daje iscrpne opise muewa koja tono odgovaraju stvarnima. On govori o stvarnosti koja eka milost uobliewa."

104 3. Milost se uobliewa mora uskladiti s problemom predoavawa. Kiova dvoslojna dokumentarna proza pokazuje da se neiskazivo6 ne moe adekvatno izraziti u patetikom modusu (patos nije medij za svladavawe neiskazivog). Umjesto toga Ki rabi retorike strategije enumeratio i brevitas. Abrevijacija znai prazna mjesta, elipse i preciznost kojom se iskquuje svaki sluajni element. Drugo sredstvo stavqawa emocija u zagrade jest litota kojom se proizvodi neto to bi se moglo nazvati pod-predstavqawem". Realnost masakra na Dunavu, tzv. novosadskih hladnih dana" u zimu 1942, (Braham, 1981) dogaaja" koji se ini kqunim za neke od Kiovih tekstova kao da je pod-predstavqena litotama, t. j. obrnutim hiperbolama. Litote, umawivawa i abrevijacije vodee su figure u mnogobrojnim Kiovim pripovjednim tekstovima, figure otporne na bilo koji oblik patosa. U tekstu Psalam 44 (1962) problem iskazivo-neiskazivo predoen je kao borba izmeu utwe i tiine, pamewa i zaborava. U tom je smislu znaajan razgovor troje qudi, svjedoka novosadskog masakra. Dok se Solomon Rozenberg, jedan od uesnika u dijalogu, ini nemilostivim, nepogoenim izvjetaem scena klawa na obalama Dunava, wegov suparnik u razgovoru, starija ena, ne moe prihvatiti tu opciju i pronalazi utoite u jeziku normalnosti. Wen je ciq zatita prolosti, izbjegavawe onoga to Yosef Yerushalmi naziva la rupture dans la transmission" (1988: 15). Rijeka koja je zastrauje anagram je wenog imena. Tetka-Lela, kao da se nagovjetava, jest Lethe, rijeka zaborava. Katastrofa obiqeuje rascjep u procesu razumijevawa, rascjep u lancu znakova koji povezuje prolost sa sadawou. Katastrofa se mora tumaiti kako bi se uspostavio poredak znakova. Starija ena pokuava restaurirati svakodnevicu uz pomo kontinuiteta obinog jezika i balansa znakovnog sustava na kojem je zasnovan inzistirajui na wegovoj nerawivosti. Za wu je komunikacija moguna samo poricawem dogaaja koje se Rozenberg ne ustee artikulirati. Elokventno, i bez emocija, Rozenberg posuuje glas klawu. U wegovim rijeima dogaaj dobiva strukturu, stjee qudsku dimenziju. Ispad kao da se kontrolira time to se o wemu izvjeuje.7 On, svjedok, posjeduje vokabular pomou kojeg moe opisati muewe i wegovo orue kao i monstruozna metamorfoza unakaenog tijela. Pripovjeda Rozenberg ne moe se uutkati. Proli dogaaji neumoqivo pronalaze put do jezika kao da rijei izgovara medij. Jezik ga se doepao. Tetka Lela, ena-Lethe, eli zadrati masakr izvan prostora qudskog jezika, eksorbitantno izvan orbite jezika. Weno cenzurirawe neprekidnog Rozenbergovog govora orue je ars oblivionalis. Prvo mu zapovjeuje da prestane a onda ga prokliwe.8 Pojam prolosti koja
6 V. raspravu o neiskazivim" stvarima i negativnosti iz filozofske perspektive u: Budick/Iser, 1989: HHH. 7 Koppenfels, pozivajui se na Prima Levija, taj proces naziva Wiederaneignung von Zeichen", ponovno stjecawe znakova (Koppenfels, 2000: 215). 8 Usp. pojam damnatio memoriae" (Weinrich, 1997: 51).

105 se ne moe povratiti Jean-Franois-a Lyotard-a mogao bi ilustrirati odbijawe ene-Lethe da zaboravi. Kao u psihoanalizi, tvrdi on, u povijesnoj se analizi nalazi neto to se ne moe predoiti, ili preciznije: predoavawe mora implicirati nepredoivo kao svoje Drugo. Drugo" je nezaboravno zaboravqeno". Nezaboravno zaboravqeno je neto ega se ne moe sjetiti. Sjeawe znai predoavawe, oblikovawe, razumijevawe. Ono ega se mora sjetiti jest da postoji zaboravqawe, neto to se opire predoavawu. Ne-predoavawe u toj argumentaciji znai da e zaboravqawe biti zapameno (Lyotard, 1988: 569). Poriui predoavawe Lyotard taj proces postavqa izvan semioze. Trea osoba u udnom razgovoru o, ili, preciznije, ne-o masakru je mlada ena koja nije sposobna upotrijebiti verbalne znakove kako bi izrazila ono emu je bila svjedok. Dok Rozenberg govori, ona se sjea. Artikulirani i unutarwi govor su supostavqeni. U konfrontaciji s neiskazivim Kiovi likovi predstavqaju tri opcije: tjerawe neiskazivog u jezik, wegovo iwewe javnim; traewe sklonita u nerawivosti privatnog jezika i kombinirawe memorije sa afazijom. 4. U Peaniku (1972) predoavawe masakra iz hladnih dana" skraeno je i kondenzirano u spektakularnu sliku. To je iznenadni, upeatqivi opis elatinaste uzbibane mase, prosuti mozak dr Maksima Frojda, novosadskog psihijatra. Ovim se opisom slijedi strategija oka unutar poetike ouavawa:
Mozak gospodina Frojda, primarijusa. To bejae pare zamrzlog, pihtijastog mesa, sasvim dobro ouvanog, kao jagwei mozak serviran iscela (u Beu, godine 1930, u restoranu Danubius). Sneg okolo, utaban guseniastim tragovima bakanxi i cipela sa ekserima, kao da bejae malko otopqen jedino oko mozga, na kojem su se jasno razaznavale talasaste vijuge, nalik na vijuge u orahu, kao i crvene niti kapilara. Mozak je leao tako u snegu na uglu Miletieve i Grkokolske ulice, i uo sam kada je neko rekao kome je taj mozak pripadao, ijoj lobawi. Mozak gospodina Frojda, primarijusa, leao je dakle na maloj snenoj adi, izmeu dve staze utabane u snegu, inteligencija jasno izdvojena iz kore lobawe, kao koqka iz tvrde smaragdne quture, pulsirajua drhtava modana masa u snegu kao u friideru, ali (znajui kome je pripadao taj mozak) ne kao mozak idiota u staklenoj posudi, nego kao mozak genija, konzervisan, sauvan u inkubatoru prirode, da bi u wemu (tom inkubatoru), osloboen okova telesnog, izrastao neki mraan biser misli, misao najzad materijalizovana, kristalizovana." (68)

U poetikom traktatu as anatomije Ki izlae da ideja ouavawa (u Grobnici za Borisa Davidovia) pojaava aspekt distancirawa, odmicawa od objekta:

106
Jevrejstvo u Grobnici za B. D. ima dvostruko znaewe: s jedne strane, zahvaqujui mojim ranijim kwigama, stvara nunu vezu i proiruje mitologeme kojima se bavim (i na taj nain mi, kroz problem Jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je i tu, kao i u mojim ranijim kwigama, samo efekat oneobiavawa. Ko to ne razume, ne razume nita od mehanizma kwievne transpozicije. (1978, 512. Potcrtao D. K.)

ini se da je Kiovo ouavawe adekvatna, makar i radikalna, interpretacija pojma klovskog ostranenie", razvijenog u poecima ruskog formalizma i povezanog s promatrawem stvari iz druge perspektive, wihovim viewem u novom svjetlu. Element oka u Kiovom tekstu posjeduje i poneku analogiju sa ranim idejama Ejzentejna o montai, tzv. monta atrakcionov", montai atrakcija, t. j. spajawem zapawujuih ou-elemenata (Lachmann, 1970). U navedenom odjeqku Ki ne mijewa prezime ubijenog lijenika. Maksim Frojd bio je poznata osoba u Novom Sadu. Ime Freud" izaziva i legitimira asocijacije, ak i one koje proizlaze iz snova protagoniste ija kritika Freud-ove teorije snova ukquuje groteskne slike: prosuti mozak postaje tijelo/meso, wegova se jestivost navjeuje usporedbom sa jaweim jelom. Mozak je mozak jaweta, rtvenog jaweta. Postoji li veza izmeu novosadskog Frojda i mozga bekoga psihoanalitiara, koji nije, ali je mogao biti, rtva pokoqa. Mozak istrgnut iz tijela enigmatski se zove tamnim biserom" i materijalizacijom ideje". Koje ideje: psihoanalize, idovstva, smrti? Navedeni je odjeqak dio mnemotehnike sekvence u kojoj se u Peaniku, makar i ne slijedei kronoloki obrazac, pripovijeda o pojedincu, lutajuem idovu, na kojeg se ukazuje inicijalima E. S., poznatom kao Eduard Sam iz ranija dva romana Kiove obiteqske trilogije. E. S. iz Peanika je slika" Kiovog oca koji je izvjesno vrijeme proveo kao pacijent u psihijatrijskoj klinici, preivio masakr u Novom Sadu i nestao u Auvicu. U Peaniku otac" dijeli autorstvo sa sinom, pripovjedaem u treem licu. E. S. je ko-autor razliitih anrova povezanih tehnikom montae. On pie Beleke jednog ludaka", on je optuenik i istraiteq u Istranom postupku", pisac Beleaka s putovawa" i svjedok u Ispitivawu svedoka". Kiov otac-pripovjeda sjea se prolosti u samom trenutku prije hapewa i slawa u Auvic. Ta istovremeno lucidna i luda sjeawa kreu se unaprijed i unazad, anticipiraju i biqee prolo, mijeaju sadawe i prole dogaaje sa onima koji e se tek zbiti. Ona prenose utisak da E. S. nestaje, umire i vraa se kako bi opet nestao (na nain Bruna Schulz-a). Unato kronolokom neredu" i unato razliitim pripovjednim obrascima koji odreuju te anrove, ona uspostavqaju izvjestan sekvencijalni poredak ravnomjerno se smjewujui i dijelei ili rekapitulirajui sastojne elemente. Mada se ti oblici ne mogu nazvati kwievnim anrovima u pravom smislu (osim putopisa), Ki im pridaje generiku funkciju koja se ini plauzibilnom u cijelom tekstu. Uvode se kao da se spontano pojavquju u umu

107 oca-pripovjedaa kada sjeda da napie pismo. Pisawe pisma navodi ga na primjenu oblika iskazivawa drukijih od epistolarnog, iz kojih se onda razvija i roman. Pismo je na kraju i zavreno. Adresirano je na sestru E. S.-a i navedeno na kraju romana. To je autentino pismo, izvorno pisano na maarskom, koje Ki, sin, prevodi na srpskohrvatski sa minimalnim promjenama.9 Pismo na kraju teksta funkcionira kao neka vrst saetka. U wemu se rekapituliraju centralni motivi kojima se bavi anr svaki anr usvaja drukiju perspektivu u odnosu na iste iwenice. 5. etiri anra u ovom vieslojnom romanu obilato se koriste strategijama poput abrevijacije ili nabrajawa koje, unato svojim formalnim i semantikim razlikama, pokazuju slinost u katalogizirawu. Dok se abrevijacija sastoji u izostavqawu veza, i sintaktikih i semantikih, nabrajawe, slijedei stanoviti sekvencijalni poredak, tei akumulaciji. Kiovi katalozi, u redawu elemenata koji pripadaju istoj klasi objekata, znaju biti preizdani ili otvorenoga kraja. Oni saimaju liste osoba, stvari (osobito smea) i dogaaja, ali isto tako i slue za projicirawe slika individualnih ivota, slika izvjesnih epoha, povijesti. Tako Ki prikazuje idovsku povijest u Maarskoj i Srbiji kao katalog koji se sastoji od nabrajawa dogaaja, mjesta i osoba. Kiov se katalog pridodanom (i razraenom) narativnom funkcijom razlikuje od kataloga iz antike epske poezije.10 Ono to je zauujue jest izostavqawe veza koje normalno" funkcioniraju kao organizacijski faktor u pripovjednim strukturama. Pomou wih se proizvode praznine koje se mogu (i moraju) popuniti. Same praznine impliciraju izostavqeni zaplet, izostavqawe djeluje kao entimemsko sredstvo. Za razliku od proze klovskog i formalistike vnesuetne proze", proze bez zapleta, kojom se oznauje odbacivawe izmiqenih literarnih" zapleta, Kiove elipse sugeriraju veze koje nedostaju u podreenim pripovjednim tekstovima, u kojima se zrcali proivqeni ivot.11 Imaginarno uzajamno djelovawe izmeu ispitivaa i okrivqenika u Istranom postupku", i u istoj mjeri imaginarni intervju u Ispitivawu svedoka", zasnovani su na upitniku ije teme navode E. S.-a da
9 Original se uva u Kiovom arhivu. Usp. CD-Rom, Danilo Ki, Ostavtina 2001 (Wolf-Griehaber, 2006). 10 Kiu je, naravno, bila poznata povijest kataloga, ukquujui i Rabelais-ove groteskne kataloge iz Gargantue i Pantagruela koje je briqantno analizirao Bahtin, kao i mnogobrojni katalozi iz barokne kwievnosti. 11 Zahvalna sam Zephiri Porat i Ruth Ginsburg za poticajnu raspravu u vezi sa pripovjednim aspektom kataloga. Wen me rezultat ubjeuje da diskusiju vaqa nastaviti kako bi se razjasnila uporaba termina poput zapleta, pripovjedne strukture i sl. u kontekstu samoga kataloga. Uzgred reeno, francuski i wemaki jezik omoguuju mawe problematino povezivawe naracije i enumeracije: racconter-compter povezani su etimoloki isto kao i erzhlen-zhlen. Na engleskom su povezani account i count, a jedna od konotacija glagola to tell implicira isto tako aspekt brojawa.

108 imenuje dogaaje i wihove uzroke koji su obiqeili cijelu wegovu ivotnu priu, okolnosti u kojima je ivio, politiku pozadinu, socijalne uvjete itd. Katalozi prodiru u Beleke jednog ludaka" i u Slike s putovawa". Ta su dva segmenta Peanika, budui na izvjestan nain osobne" naravi, otvorena prema nainima biqeewa koji poivaju na strategiji struje svijesti (koja se u nekim sluajevima zamjewuje unutarwim monologom ili slobodnim indirektnim govorom). No Ki u scenama pravne istrage ili ispitivawa rabi izmjenu pitawa i odgovora kako bi objektivirao" iwenice. On tako supostavqa dva naina prikazivawa, od kojih je prvi karakteristian za modernistiki, a drugi potjee iz izvora bliskih antikom romanu. U Ispitivawu svedoka ()" upoznajemo radni logor:
Pokuajte da se setite. Pravili smo neki nasip. Rekao sam ve. ta se dogodilo toga dana? Zastao sam na trenutak da namestim zavoje na rukama. To zapravo i nisu bili zavoji, nego dve maramice. Pomogao mi je oko vezivawa Ofner. Ko je Ofner? Inewer. S wim sam se upoznao u radnoj eti. Da li ste tog dana bili ispunili radnu normu? Da. Mislim da jesam. ta je bilo daqe? Bio sam sasvim zaslepqen, jer mi se na staklu naoara skorilo blato. Nastavite. U jednom trenutku uinilo mi se da sam video, ili sam osetio, da se neto dogaa. Kao da bee prestala kripa taqiga, a siluete koje sam nazirao kao da su naglo zastale. Kada sam ve poeo da se pitam ta se dogaa, osetio sam udarac po temenu. Nastavite. Poelo je da mi se muti u glavi. Onda sam, pod udarcima, shvatio da je i Ofner oboren na zemqu. Nastavite. Kleao sam na kolenima, zaklawajui glavu rukama. Za to vreme uo sam, kroz viku onih koji su nas tukli, kako taqige ponovo zakripae, sad sasvim blizu, gotovo kraj moje glave. (2345)

Kada se E. S. osvre na svoj ivot za vrijeme Austrougarske monarhije i poslije wenog sloma, sjeawa iskau u obliku kataloga: katalog restorana i jela u kojima se evociraju atmosfera, ponaawe, nain ivota epohe; katalog otpada koji pripovijeda o stvarima u svakodnevnom ivotu; i mnemoniki katalog koji E. S. projektira sa svojim prijateqem Gavanskim. To je katalog svih mrtvaca koje znaju, qudi koji su umrli prirodnom smru, qudi koji su umrli nasilnom smru, qudi koji su poinili samoubojstvo, pali kao rtve nevjerojatnih zlodjela. Tu postaje jasno krajwe znaewe kataloga kao zgusnutog, skraenog oblika pripovjedawa, kao pripovjednog skeleta: u pripovjednom se skeletu radi o smrti. Katalog (dugaak pet stranica) komprimira silovito nabrajawe kobnih sudbina, one su dio ispitivawa u kojem okrivqeni mora od-

109 govoriti na pitawa koja se tiu wegovih roaka, susreta s wima, tema o kojima su razgovarali i konano na ona koja se tiu svih wegovih prijateqa i poznanika kojih su se on i Gavanski mogli sjetiti. U Istranom postupku " dva se prijateqa sjeaju:
Gospodina Dragutina Florijanija, sudskog pristava, koji je godine 1924. pobedio u simultanki na devet stolova uvenog Ota Titusa Blatija iz Budimpete; gospodina Riharda Engla, trgovca, koji je bolovao od klaustrofobije i koji je godine 1938. skoio pod tokove brzog voza ostavivi za sobom mladu udovicu i dve keri; gospodina Tihomira Petrovia, in. min. fin., koji se negde oko hiqadu devetsto dvadesete vratio iz Pariza sa bujnom crnom kosom, tvrdei da je hormonalnim leewem zadobio ne samo izgubqenu kosmatost nego i svoju mukost; gospodina Andrijana Fehera, zvanog Fea, koji se pre dve godine obesio zbog nesnosne glavoboqe; gospodina Maksima Frojda, primarijusa, koga su streqali 24. januara 1942. i iji je je mozak, izbaen iz lobawe, leao ceo dan u raskvaenom snegu na uglu Miletieve i Grkokolske ulice; nekog andora (prezime nepoznato), koji je mogao da ispije tri litre ruice naduak; gospodina Jovana Gone, grobara, koji je ubijen na grobqu zajedno s enom i detetom; optinskog strvodera Helmara Bele, s kojim su pili nekoliko puta u Katolikoj porti, kod Vajhebla, a koji je tu nedavno prepilio jednu enu i bacio je zatim u Dunav; trgovca A. Ciglera, koji se paralizovao; Gospodina Bele ternberga, el. nadinspektora, koji se decembra 1941. bacio pod teretni voz kod podvowaka, navodei u svom oprotajnom pismu da se na taj korak odluio zbog opteg kaosa"; gospodina Miksata Kona, veletrgovca, koji je bio streqan zajedno sa svojom porodicom (ena i troje dece); gospodina arka Uzelca, pekara, kome su odsekli brkove i ui, ali je ostao iv; gospodina Paje varca, zvanog Herc varc, kome su razbili glavu sekirom, a zatim ga bacili u Dunav, pod led; gospoe Kenigove, uiteqice, koju su silovali maarski vojnici, a zatim je ubili bajonetima. (889)

Slijede jo etiri stranice. Na jednoj od posqedwih je spomenut Karlo tajner, jugoslavenski revolucionar austrijskog porijekla, autor 7000 dana u Sibiru, kao osoba koja je 1937. u Sovjetskom Savezu nestala bez traga. Skeleti prikazuju sam zaplet ivota ukazujui na smrt kao na kraj pripovijedawa moment u kojem je pjeanik prazan, kada je istekao pijesak. Taj katalog, jo i vie nego drugi, moe se promatrati u mnemotehnikoj tradiciji (Yates, 1966). Mnemotehnika se izvodi deponirawem slika na odreena mjesta. U Kiovom je sluaju odreeno mjesto list papira koji on prekriva imenima mrtvih qudi. ini se plauzibilnim Kiovu praksu katalogizirawa sagledati u kontekstu Ciceronove interpretacije grkog izuma mnemotehnike od strane Simonida sa Keosa. Ciceron izjednauje mjesto (locus) sa tablom za pisawe (cera), a sliku (imago) sa slovom (littera) (Lachmann, 1997: 124). Mnemonika slika na Kiovom listu papira ima strukturu littera (u Ciceronovom smislu) napravqenu od osobnih podataka: prezime, ime, zanimawe, uzrok smrti mogla bi podsjeati na detaqan natpis na nadgrobnom spomeniku, kada bi takav obiaj postojao. Sluajno i znakovito, Simo-

110 nidova mnemotehnika nastaje iz samog konteksta posmrtnih rituala. Ponovno imenovawe gostiju koji su sjedili u odreenom poretku na gozbi, a sada su, nakon to se zgrada sruila na wih, unakaeni do neprepoznatqivosti uspostavqa poredak pamewa. U tom poretku unakaeni koji su imenovani pronalaze mjesto. Pamewe, grki mneme" zdrueno je s nadgrobnim spomenikom, grki mnema" (Goldmann, 1989: 4366). Abrevijacije predstavqaju samo jednu stranu Kiove hibridne narativne konstrukcije. Na drugoj se nalazi iscrpni prikaz E. S.-ovih psihikih nemira i opis slika koje ga opsjedaju. Wegova prisjeawa na trenutke sree ili na kobna zbivawa kojima je bio svjedok ili rtva izvjeuju o uzaludnosti, gotovo osjeawu ili predosjeawu smrti. Ki razvija pojaanu semantiku tanatografije. Slika prosutog mozga Maksima Frojda izbija na povrinu, Ki je ponavqa tri puta, kao hijeroglif smrti. Tragovi smrti prisutni su u cijelom tekstu. U Belekama jednog ludaka" pojavquju se kao trake s crnim tokama, kao ogromna slikovitost smrti. Posmatrati svoje bie iz aspekta venosti (itaj: iz aspekta smrti)" (35), to je temeqna dispozicija E. S.-a. On slua buku iz tla panonske zemqe (gdje e se sve i zbiti 1942), uje je arheoloki, prodirui u wene povijesne slojeve, opaajui wenu vjeitu agoniju. Igra djece s krumpirima je smrtonosna igra lutkama: kada smo jo kao deca istili proklijali krompir u ostavi kako smo nalazili te male ovekolike krompire, s malecnim glavama i zakrqalim, nakaznim udovima, male homunkuluse kojima smo se igrali kao s lutkama, sve dok im ne bi otpala glava, ili dok se ne bi zgrili, svenuli kao starci." (601) On govori o stubiu pepela" (69) i komentira: To naglo mrvqewe trule kimene modine cigarete zbilo se namah [] U tom trenutku bejah ponesen snanim oseajem proticawa, kao da je taj stubi pepela (jo uvek vidqiv kao stub, mada ve sruen i raspadnut, prebijena kima vremena." (69 potcrtao D. K.) Osjeaji prolaznosti i tatine koje povremeno zastire slikama iz Starog zavjeta smjewuju se sa osjeajem nade da e on jedini preivjeti katastrofu. Kada se E. S. suoi sa ruevinama svoje kue, on tumai ruewe zidova. Jedan od wih predstavqa zid plaa, zapisi na wemu koje on, muromant", naziva muromantikim spisima" usporeuju se sa svicima Tore. Nakon ruewa kue koje znai kraj, smrt, katastrofu katalog stvari opet je ono to prostim nabrajawem uspostavqa poredak. Po istraitequ u Istranom postupku" (t. j. wemu samom u ulozi istraiteqa) on umire imaginarnom smru pod ruevinama kue. Oni koji raiavaju ruine izgledaju kao grobari ije su raznolike profesije date u sveobuhvatnoj listi kojom se prenosi ideja da je svatko grobar (nekoga drugoga). Istraiteq se zanima za mogue pisce pisama suuti, institucije koje predstavqaju, gradove i drave iz kojih dolaze. Ki tu opet, skicirawem nekoliko koordinata, rasprostire maarsku, austrijsku, srpsku i hrvatsku teritoriju.

111 Imaginarni mrtvac se pita za kakvu se vrst sprovoda odluio. Wegova sugestija, iskazana humoristikim tonom, podsjea na listu predstavnika religioznih grupa iz wegove okolice:
Lomio se izmeu skromnog pogrebnog ceremonijala u krugu najue rodbine (a po izriitoj eqi pokojnikovoj), i pompezne sahrane prvog reda (o dravnom troku, dakako), a uz ravnopravno uee verskih predstavnika svih zakona. ta ga je privlailo ovoj drugoj varijanti? Estetiki i kosmopolitski trenutak: naizmenini sled rabinskog naricawa (hebrejski), katolikog kontrapunkta (latinski), pravoslavnog pojawa (staroslovenski) i muhamedanskog zapevawa (arapski). Kojem se reewu bee najzad priklonio? Sredwem reewu, koje bejae nekom vrstom kompromisa: u ovoj treoj varijanti, za wegovim bi kovegom ila ciganska kapela svirajui tune ciganske pesme o qubavi i smrti. (126)

Pa ipak, dopustivi pripovjedau da otkrije misli koje ga mue, Ki pojaava mrani, prijetei aspekt neizbjene sudbine. On proizlazi iz jedne vrsti hiperbolike samosvijesti koju potie psihoza. Kobna pomisao" mu je zapalila mozak: pomisao na smrt. Mozak mu se lomi. Stojei na obalama Dunava E. S. doivquje svoje bie kao podijeqeno u ego i ne-ego, u jedno koje je ivo i drugo koje e umrijeti. On uzvikuje: Moje kukavno, predvojeno ja." (162) Rascjep izmeu ega i ne-ega ukquuje rascjep izmeu lika i pripovjedaa, mozga i tijela. Mozak je podijeqen na vawski i unutrawi dio. Kiov pripovjeda aludira na Freud-ovu (i beku) teoriju nesvjesnoga i wegovu teoriju snova. U nekim dijelovima Beleaka jednog ludaka" E. S. razvija pojmove suprotne Freud-ovima i estoko napada wegove teoreme analizirajui svoje mune snove. (Wolf-Griehaber, 2001: 58) Freud-ova Urszene" kao da se preokree u shizoidnu dramu koju doivqava u sebi. Zapawujua lucidnost (analitikog) ludaka koji u sebi nosi seme smrti" (i obine od koje nitko ne moe pobjei, i izvanredne nasilne smrti koja ga oekuje u bliskoj budunosti) tjera ga da formulira jednu vrst osobne filozofije smrti u kojoj su odbaene sve utjehe ili smisao stvarawa ideja. To je povezano sa biblijskim i ponekad gnostikim shvaawem vanitas" koje kao da se izvodi sahranom wegovog mrtvog rukopisa" u mrtvom moru vremena". Tu Ki, sin i dvojnik, stupa na scenu. Oivjevi oca kao ko-autora svoga romana (postmortalna naracija) i podigavi tekstualni spomenik on mrmqa horacijevsku utjehu za svog oca i samog sebe: Non omnis moriar". To je jedini patetini trenutak koji Ki nudi svojim itateqima u cijeloj kwizi. I doista, on se suprotstavqa sveproimnoj topici romana, topici smrti. Sve opisane, upamene i katalogizirane smrti one koje izazivaju strah, eksorbitantne, spektakularne, bez presedana i nevjerojatne mogune su, stvarne smrti. Kiova se tanatografija pokazuje kao faktografija.
Sa engleskog po rukopisu preveo Davor Beganovi

112
BIBLIOGRAFIJA a) Primarna Ki, Danilo. 1983a (1962). Psalam 44. Beograd, Zagreb. 1983b (1973). Peanik. Beograd, Zagreb. 1976. Grobnica za Borisa Davidovia. Zagreb. 1978. as anatomije. Beograd. 1983c. Enciklopedija mrtvih. Beograd, Zagreb. b) Sekundarna Boym, Svetlana. 1999. Conspiracy Theories and Literary Ethics: Umberto Eco, Danilo Ki and The Protocols of Elders, Comparative Literature 51, 2, 97122. Braham, Randolph L. 1981. The Politics of Genocide. The Holocaust in Hungary. 2 sv. New York. Brodsky, Joseph. 2001. Introduction to Danilo Ki. A Tomb for Boris Davidovich. Dalkey Archive Press, IXXVII. Budick, Sanford, Iser Wolfgang, 1989, Introduction." Languages of the Unsayable. The Play of Negativity in Literature and Literary Theory. Budick, Iser (ur.), New York. Goldmann, Stefan, 1989, Statt Totenklage Gedchtnis. Zur Erfindung der Mnemotechnik durch Simonides von Keos, Poetica 21 (12), 4246. Koppenfels, Martin, 2000, Dante in- und auswendig. Primo Levis Gedchtnisgefge, Poetica 32 (12). 203225. Lachmann, Renate, 1970, Die Verfremdung" und das neue Sehen" bei Viktor klovskij, Poetica 3. 226249. 1991. Gedchtnis und Literatur. Intertextualitt in der russichen Moderne, Frankfurt/M. Literatura Fakta. Pervyj sbornik materialov rabotnikov LEFA. 1929. Prir. N. F. uak, Moskva. Longinovi, Tomislav, 1993, History, Performance and Horror in The Tomb for Boris Davidovich. In: The Borderline Culture. Fayetteville. 109142. Lyotard, Francois, Heidegger und die Juden. Prev. Clemens-Carl Hrle, Be. klovskij, Viktor, 1925, Parodyjnyj roman. Tristram endi Sterna. O teorii prozy, Moskva, Lenjingrad. 1929. K technike vnesjuetnoj prozy." In: Literatura fakta, Moskva. Toker, Leona, 2000, Return from the Archipelago. Narratives of Gulag Survivors, Bloomington. Weinrich, Harald, 1997, Lethe. Kunst und Kritik des Vergessens, Mnchen. Wolf-Griehaber, Katharina, 2001, Zur Literarisierung von Fakten in Grobnica za Borisa Davidovia", In: Entgrenzte Reprsentationen/Gebrochene Realitten. Danilo Ki im Spannungsfeld von Ethik, Literatur und Politik. Ur. Angela Richter, Tatjana Patzer, Mnchen. 2006. Der Krper in Danilo Kis Peanik. (Ms.) Yates, Frances, 1966, The Art of Memory, London. Yerushalmi, Yosef, 1988, Rflexion sur l'oubli. In: Usages de l'oubli. Colloques de Royaumont Paris.

113
Renate Lachmann FACTOGRAPHY AND TANATOGRAPHY IN DANILO KI'S TOMB FOR BORIS DAVIDOVI, PSALM 44 AND THE HOURGLASS Summary The paper focuses on the three works by Danilo Ki in which death is the central topic: the Soviet camps in the 1930s, the massacre at the Danube in 1942 done by the Hungarian fascists and his father's death in Auschwitz. The fantastic component in Danilo Ki's poetics is in a sense analogous to that notion in Dostoevsky: reality is bizarre, schizoid, paranoid, fantastic. In Ki's prose, authentic stories are mixed with the fantastic documentation" of the catastrophe. Combining different factographic genres and relying on montage and linking, Ki creates semantic homogeneous entities which relate the literary-fictional of the factual and the factual-realistic of the fictitious document. Fictitious documents are tropes they function as a metonymy and a metaphor which replace the real expression, but do not erase it, so a trope carries the burden of a testimony. In his hybrid narrative constructions, Ki develops an intensified semantics of tanatography.

UDC 791.231 821.163.41-31.09 Ki D. 821.163.41-95

JUGOSLAVENSKA VARIJANTA STAQINIZMA: GOLI OTOK I GOLI IVOT Davor Beganovi

SAETAK: U sreditu pawe ovoga rada je dokumentarni film Goli ivot koji je emitiran tek nakon smrti Danila Kia. Ovim ostvarewem Ki zaokruuje i kompletira svoje bavqewe temom logora proirujui je na jugoslovenski prostor i logor Goli otok. Kiov film i tema logora posmatraju se u irokom evropskom komparativnom kulturnom kontekstu. KQUNE REI: koncentracioni logor, dokumentarni film, proza, umjetniko uobliavawe, tragina prolost, totalitarizam, rtva, zloin, djelatnostnedjelatnost, promena, karneval zla, komunikacija, ispitivawe svjedoka

Danilo je Ki ustrajno i dugotrajno odbijao progovoriti o problematici jugoslavenskih koncentracionih logora, zato to mu se inilo da e se wegov eventualni prilog ukquiti u ve inflatorni broj tekstova koji su se osamdesetih godina otvorili i prema posqedwoj tabu temi na naim prostorima. Ono to ga je ipak primoralo da se posveti Golom otoku jest eqa da svojim govorom, svojom etikom pozicijom iznova stane na stranu rtava. Kao to je to kod Kia esto bio sluaj, wegova je utwa bila znakovita, a govorewe o samim logorima bio je posqedwi stvaralaki zadatak koji je sebi zadao. Dokumentarni film Goli ivot, koji e za temu imati jugoslavenski Gulag otjelotvoren u trima malim dalmatinskim otocima, Golom, Svetom Grguru i Perastu, dovren je i emitiran tek nakon wegove smrti jo jedna simbolika potvrda teze o dostojanstvenoj i odmjerenoj utwi kojom je Ki u cijelom projektu odao dostojnu pawu onima kojima je bio posveen. A logori, kao otjelotvorewe totalitarizma ijom se stvaralakom preradom Ki bavio cijelog ivota, bili su sasvim logian tematski zavretak opusa kojim su dominirale opsesivne teme vezane za traginu prolost i pokuaji wihova umjetnikog uobliavawa.

116 Ekskurz: Dva rana pokuaja poimawa totalitarizma u dvadesetome stoqeu Hannah Arendt i Albert Camus Iz dosada reenoga, kao sasvim logina konzekvencija se namee postavqawe logora u samo sredite totalitarnih sustava, koje poduzima Hannah Arendt te time istie sutinsku nevjerojatnost koja se krije iza wihove neprirodne izdvojenosti iz predvidivog i poznatog svijeta ivota:
Kao to stabilnost totalitarnog reima ovisi o izolirawu fiktivnog svijeta pokreta od vawskoga svijeta, tako je i eksperiment totalne vlasti u koncentracionome logoru vezan s potrebom da ga se, i unutar jedne zemqe kojom se totalitarno vlada, uini nepropusnim za svijet svih drugih, uope za svijet ivih. S tom je nepropusnou povezana istinska nestvarnost i nevjerodostojnost koja je zajednika svim izvjetajima iz logora i predstavqa jednu od najveih potekoa za istinsko razumijevawe totalnih oblika vlasti s ijim postojawem nastaju i nestaju koncentracioni logori i logori unitewa; jer ti su logori, ma koliko to nevjerojatno zvualo, istinske srediwe institucije totalnoga aparata moi i organizacije. (Arendt, 1986, 908)

Tajnovitost totalitarnih vladara, wihova udwa za prikrivawem samog postojawa logora onaj je obiqeujui faktor koji se moe otkriti i u nacizmu i u staqinizmu. Ciq im je, prije svega, izbjei govor o logoru, preuivawem wihovog postojawa ubijediti vawski svijet u iluzornost same ideje o egzistenciji takvih institucija koje bi mogle baciti moralnu qagu na iste ideoloke ciqeve koji se kriju iza wihova formirawa. No jo je i vanije bilo iz procesa saznawa eliminirati neposveene, one koji nisu sposobni spoznati unutarwu svrhovitost jednog procesa koji na svojoj povrini moe djelovati kao etiki oduran, ali je za one koji ga izvravaju ispuwen dubokim viim smislom. Totalitarni se sustavi na taj nain dvostruko osiguravaju: prema vawtini, za svoje potovateqe koji ne treba da vide ba svaki wihov detaq, i prema unutrawosti, kako bi se izbjegla transparentnost koja moe voditi pokuajima pobune ili izazvati eventualno moralno gnuawe koje bi nagrizalo tanki populistiki sloj koji se formirao na wihovoj povrini. Hannah Arendt istie jo jednu bitnu odrednicu logora unitewa:
Istinska strava koncentracionih logora i logora unitewa sastoji se u tome da su zatvorenici, ak i kada sluajno preive, djelotvornije odsjeeni od svijeta ivih nego to bi bio sluaj da su umrli, jer teror iznuuje zaborav. Ubojstvo se tu zbiva bez obzira na qudsko bie; ono se izjednauje s gweewem komarca. Netko moe umrijeti zato to podlijee sistematskom muewu ili gladi ili zato to je logor prepun ili zato to se suvini qudski materijal mora likvidirati. Obrnuto, moe se isto tako desiti da zbog mawka novoisporuenoga qudskog materijala nastaje opasnost da logor izgubi stanovnike i da slijedi naredba potiskivawa rate smrti svim sredstvima. (916)

117 Dok je zamagqivawe taktika koja se primjewuje prema vawskim i unutarwim neutralnim" promatraima, na same se prebivateqe logorskog pakla muiteqi i wihovi ideoloki naredbodavci usmjeruju strategijom zaborava. Za razliku od obinog" ubojstva u kojem se unitava ivot ali ne i tragovi wegove prijawe egzistencije koji ostaju kao izvor tugovawa onima koji su bili blisko povezani sa rtvom, ubojstvo u logoru ciqa potpunom unitewu, anonimizaciji smrti koja, na kraju, rezultira razarawem identiteta, zaboravom. Neutralizirawe osobnosti zatvorenika eliminira osjeaj moralne odgovornosti kod poiniteqa zloina, rezultirajui esto osporavanom kategorijom banalnosti zla" koju je Hannah Arendt temeqito razradila u kwizi Eichmann u Jerusalemu. Izvjetaj o banalnosti zla. (Arendt, 1986b) Ta banalnost, koja se kao (ne)etika kategorija zasigurno moe primijeniti i na bezbrojne druge izvriteqe u totalitarnom sustavu logora, poiva na iwenici da on (Eichmann D. B.) [] nikad nije ni pretpostavio to je zapravo uinio." (56, potcrtala H. A.) Stravina je konzekvenca tog slijepog izvravawa nareewa da takva udaqenost od realnosti i nedostatak razmiqawa u pojedincu mogu donijeti vie nesree negoli svi zli nagoni koji moda postoje u ovjeku uzeti zajedno." (57) Prema tome, rtve su u svojoj patwi suoene s najmawe dva tipa poiniteqa: kreatorima ideolokih preduvjeta za izvrewe masovnog umorstva, s jedne, i izvriteqima wihovih zapovijedi, s druge strane. Kompleksna je mainerija masovnog ubojstva upravo mogla i funkcionirati zbog takve tehnologizirane preraspodjele zadataka. Jedna druga pozicija iz pedesetih godina dodatno svjedoi o virulentnosti problematike totalitarizma u prvim godinama hladnoga rata. Rije je, naime, o Kamijevoj vehementnoj osudi nacizma i staqinizma iz zbirke filozofskih eseja L'homme revolt. Kami ne tei apsolutnom izjednaavawu nacizma i staqinizma. Oba u sebi nose jasne elemente mesijanizma, uei o kraju povijesti i wenom razrjeewu, bilo u komunizmu, bilo u tisugodiwem Reich-u. No wihov je odnos prema binarnoj strukturi krvnik/rtva u osnovi razliit. Ako na ostvarenom ciqu stoji ovjek-pobjednik onda ga vaqa i slaviti. Dok u nacizmu krvnika-pobjednika proslavqa drugi krvnik, u drugom totalitarnom sustavu je rtva duna odavati priznawe svojemu krvniku:
Prvi nikada nije ni sawao da oslobodi itavoga ovjeka, nego samo o tome da neke oslobodi potiwavawem drugih. Drugi, u svojemu najdubqem principu, tei da oslobodi sve qude tako to e ih sve, privremeno, porobiti. Wegovoj se nakani mora priznati veliina. Ali ispravno je sredstva i jednoga i drugoga identificirati kao politiki cinizam koji su oba crpla iz istoga izvora, moralnoga nihilizma. (Camus, 1951, 303)

Otkuda potjee taj moralni nihilizam? Oba politika sustava ele po svaku cijenu nametnuti ovjeanstvu apsolutnu vrijednost (u sluaju marksizma to je besklasno drutvo, u sluaju nacizma tisugodiwe carstvo koje nema objektivno pokrie ni u povijesnoj zbiqi niti u psiholokoj zadanosti onih koji ga ele stvoriti i onih koji treba da

118 budu wegovi uivateqi) koja ne poiva na povijesnim osnovicama: jer, ako klasnome drutvu nuno slijedi besklasno, koje, pak, i samo mora posjedovati svoju suprotnost, onda tu suprotnost tek vaqa definirati. U tom je smislu nemoguno misliti o kraju povijesti, a upravo je taj kraj razlog to marksisti zahtijevaju rtve u ciqu ostvarewa svoga ideala besklasnog drutva.
Kao to je toj vrijednosti istovremeno tu i moral, ona zapravo i nije vrijednost koja bi regulirala nae ponaawe, ve dogma bez osnove koju se moe prisvojiti u oajnikome pokretu miqewa uguenog u usamqenosti ili nihilizmu, ili koja mu je nametnuta od strane onih koji od te dogme profitiraju. Konac povijesti nije ni uzor niti savrenstvo. On je naelo samovoqe i terora. (277)

Pomalo prikriveno pojavquje se pojam usamqenosti (solitude), jedan od srediwih u sustavu Kamijeve misli. Pitawe koje se prirodno postavqa jest: tko je nositeq osamqenosti, tko je osamqeni? Wegovo najistije otjelotvorewe Kami pronalazi u linosti markiza de Sade-a. U svojim se vizijama on vidi kao najmoniji, kao onaj tko preivquje, koji ostaje sam nakon kataklizme, kao jedini Bog i gospodar svijeta (l'solitaire, l'unique). Osujeewe Sade-a-usamqenika nuno je zato to je on jo uvijek pobuweni ovjek (l'homme rvolt). Usamqenost zla koje e biti sposobno takav san o moi dovesti do ostvarewa morat e priekati sqedei prekretni povijesni dogaaj. Tek e ovjek revolucije uspjeti realizirati taj san i prevesti ga u wegovo aktualno ostvarewe. Negativni junak oitovat e se u liku objektivnog zloinca (un criminel objectif), a ciq drutva bie maksimalna proizvodwa takvih zlikovaca. S wim se povezuje i svijet politikih procesa kojima je ciq predoiti objektivnom zloincu u emu se sastoje, za wega nevidqivi, prijestupi. Politiki se sustav pokazuje efikasnim u proizvodwi protivnika, formira se poput piramide na ijem se vrhu nalazi otjelotvorewe bezgranine moi, apsolutni usamqenik.1 U sklopu je te problematike vano ukazati na jo jedno razlikovawe koje Kami uvodi pozivajui se na paradigmatske figure jogija i komesara to ih je u svojim esejima iz 1942. i 1944. inaugurirao Arthur Koestler.2 One e, istovremeno, pomoi Kamiju u dodatnom pojaavawu i potcrtavawu razlike izmeu revolta i revolucije:
Ali te antinomije (revolta i revolucije D. B.) postoje samo u apsolutnome. One pretpostavqaju jedan svijet i jednu misao bez posrednika. Doista, nije moguno bilo kakvo pomirewe izmeu jednoga Boga potpuno odvojenog od povijesti i jedne povijesti proiene od cijele transcendencije. Wihovi su predstavnici na zemqi jogi i komesar. Ali razlika izmeu ta dva tipa ovjeka nije, kao to se veli, razlika izmeu nitavne istote i djelatnosti. Prvi se ne odluuje samo za neefikasnost apstinen1 Kami ne uzima u obzir usamqenost rtve koja je mnogo vea od usamqenosti poiniteqa, makar funkcionirala na razliitoj antropolokoj razini. 2 Usp. Koestler, 1965.

119
cije a drugi za razarawe. Budui da obojica odbacuju posredniku vrijednost koju revolt, nasuprot tome, otkriva, oni nam nude, podjednako odvojene od stvarnosti, samo dvije vrste nemoi, onu dobra i onu zla. (356)

Svakako je problematino to to Kami nemo zla i nemo dobra promatra na istoj aksiolokoj razini. Pri tome je, naravno, nemo zla (koju zasigurno vaqa shvatiti i u psiholokom smislu kao nemo dosezawa harmonije sa svijetom i sa sobom samim) svojom sposobnou razarawa (destruction) u stawu nanijeti nesrazmjerno veu tetu (to pokazuju i povijesni primjeri mnogobrojnih komesara") nego nemo dobra, iji je najvei grijeh suzdravawe (abstinention). Djelatnost i nedjelatnost aktivni su i pasivni odnos prema stvarnosti svijeta i na slian nain otklizavaju u pravcu politikog cinizma (koji Kami povezuje sa totalizirajuim miqewem apsolutnog racionalizma i apsolutnog nihilizma). On, pri tome, gubi iz vida da oba totalitarna sustava dvadesetog stoqea odlikuje upravo udnovata mjeavina ta dva apsolutizma. Ono to je osobito pogubno, po qudsko dostojanstvo i qudski moral, u cjelokupnom totalitarnom sustavu jest samovoqnost u nanoewu smrti, otcijepqenost od normi ponaawa. Tek ta samovoqnost u rtvama moe probuditi potpuni osjeaj bespomonosti pred izvriteqima koji prema svom ciqu kroe s tehnikom preciznou koja karakterizira moderno doba. Tu su tezu o tehnikoj uvjetovanosti masovnog unitewa u svojim raspravama zastupali mnogi prouavateqi totalitarnih sustava, poput Raula Hilberga, Zigmunta Baumana ili Cvetana Todorova. U obratu tipinom za takav nain razmiqawa Todorov kae:
U tom se smislu naa industrijska i tehnoloka civilizacija moe uiniti odgovornom za logore: ne zato to su odreena industrijska sredstva bila potrebna kako bi se omoguilo masovno ubijawe i izazvala beskrajna patwa (u Wemakoj se nije upotrebqavalo mnogo vie od baruta, otrova i vatre; u siromanijoj Rusiji ograniilo se ak na hladnou, glad i bolesti izazvane wima), nego zato to je i ovjeanstvo takoer bilo uhvaeno tehnolokim" mentalitetom. Taj je razvoj tragian, jer se ne moe zamisliti toka na kojoj e se zaustaviti. Nagon ka specijalizaciji i efikasnosti upisan je u nau povijest, a ipak su wegove kobne posqedice po, u istinskome smislu humani, svijet neporecive. (Todorov, 1991, 3201)

Korigirajui tehnologistiki stav vezan uz masovno unitewe, Dominick LaCapra ukazuje na stanovite ludistike, karnevalistike i groteskne elemente koji se mogu pronai kod nacistikih ideologa i izvriteqa te ideologije. Osim toga, on ukazuje i na rtvovawa, na iskrivqenu ideju o potrazi za spasewem ili na negativno uzvieno:
Ovi faktori ni u kom sluaju nisu bili jedinstveni za Holokaust ili Nijemce, ali su bez obzira na to vani i stjeu distinktivne karakteristike upravo kao vraawe potisnutoga koje je odvojeno od bilo koje zva-

120
nine religije, upisano u sekularnoj, neopaganskoj ideologiji i umetnuto u moderni, industrijalizirani, birokratski kontekst u kojem se doimqu potpuno udnima i izmjetenima. (LaCapra, 1998, 191)

Pokuaj interpretacije problematike logora bilo uz pomo tehnologiziranog mentaliteta poiniteqa, kao to to ini Todorov, bilo na osnovi specifine neopaganske ideologije koja e tehnika dosegnua spojiti sa izopaenim prisvajawem drevnih kultova ili specifine ideologije uzvienoga, to je LaCaprin ciq, ostavqa po strani skupinu nevinih rtava tehniciziranih ili pak pseudo-paganskih ideolokih prijestupa. Postoje pristupi u kojima se ta neravnotea pokuava izbalansirati. Prije svega, rije je o teorijskim i povjesniarskim radovima i umjetnikim djelima koji svjedoanstva preivjelih stavqaju u sredite svog interesovawa.3 Promjena toke gledita nuna je eli li se razotkriti i nalije mrane strane terora. Tek ona omoguuje i sueqavawe s problemima negativnosti, nemogunou svjedoewa o neiskazivome ili s nunou potpuno nove etike upitanosti nad besmislom zla. U kwizi to je ostalo od Auschwitza? Svjedok i arhiv Giorgio Agamben radikalnim dekonstrukcijskim zahvatom postavqa pitawe koje se tie onoga to naziva aporijom Auvica realnost koja nuno prevazilazi svoje iwenine elemente." (Agamben, 1999, 12) Agamben ukazuje na temeqitu obraenost iwenikog materijala o Endlsung-u, ali i na eklatantan nedostatak razumijevawa etike i politike dimenzije zbivawa. Prema wemu je aporija Auvica [], doista, sama aporija povijesnoga znawa: nepodudarawe izmeu iwenica i istine, izmeu ovjerovqewa i shvaawa." (Isto)4 Problem tog nerazumijevawa krije se i u iwenici da veinu osobnih svjedoanstava o logorima unitewa iznosi, ovdje Agamben citira pripadnika Sonderkomando-a Zelmana Leventala, mala grupa beznaajnih qudi".5 A, i to je jo jedna lekcija Auvica, beskrajno je tee shvatiti um obine osobe negoli um Spinoze ili Dantea." (13) Zadatak izuavawa svjedoanstava sastoji se upravo u pokuaju shvaawa naina razmiqawa obinih qudi, dakle veine onih koji se mogu svrstati u kategorije poiniteqa i rtava. U raspravama o logorima masovnog unitewa esto je koritena metafora krugova pakla. Ona je i jedna od dominantnih slika predoavawa kompleksne problematike svjedoewa u kratkom romanu La chute Albera Kamija.6 No ako bi se doi3 Uzorita rasprava koja otvara nove pravce istraivawa je ve spomenuta, Felman/Laub, 1992. 4 U Agambenovoj se raspri moe pronai dosta detaqa koji opravdavaju uporabu osobne imenice Auschwitz" kao sinonima za sve logore masovnog unitewa. U tom smislu je vaqa i promatrati u mom kratkom prikazu wegove argumentacije. S druge strane, pitawe svrsishodnosti takvog metonimizirawa zasigurno je legitimno. Ne umawuje li se wime znaaj rtava svih drugih logora unitewa? 5 Obscure people", veli Agamben, doista treba shvatiti kao qude koje se ne moe opaziti. 6 O ulozi Albera Kamija u problematizirawu svjedoka i svjedoanstva usp. Felman/Laub 1992 (93119 i 165203) i polemiki odgovor Dominicka LaCapre u: LaCapra.

121 sta htjelo otkriti figuru koja poiva u posqedwem krugu pakla koncentracionog logora bio bi to zasigurno Muselmann.7 U Muselmann-u Agamben promatra individuu podvrgnutu dehumanizirajuoj desubjektivizaciji. Za wega je on toka na kojoj se bioloka mo, koju razlikuje od suverene, upisuje na najdramatiniji nain u pojedinca. Dodue, ona mu ponekad doputa preivqavawe, ma koliko elementarno bilo, ali mu oduzima svaku mogunost svjedoewa o samom tom preivqavawu.
O Muselmann-u je apsolutno nemoguno svjedoiti, on je nevidqiva arka bioloke moi. Nevidqiva jer prazna, jer Muselmann nije nita drugo do volklose Raum, prostor u sreditu logora isprawen od qudi koji, razdvajajui ivot od wega samog, obiqeuje toku na kojoj se graanin pretvara u Staatsangehrige ne-arijskoga podrijetla, ne-arijevac u idova, idov u deportiranoga i, na kraju, sam deportirani idov u Muselmann-a, to jest u goli, nepripisivi ivot o kojem je nemoguno svjedoiti. (156f. potcrtao G. A.)

Muselmann kao paradoksalni svjedok koji govori o nemogunosti svjedoewa, kao ekstremni sluaj rastapawa individualnog identiteta u psihikoj i fizikoj nemoi on (ona) stoji na najtee dostupnom stupwu spoznaje (ne)etike ili politike dimenzije logora masovnog unitewa. Umjetnost, povijest, ili filozofija pokuat e prevladati tu aporiju, posvetiti se svjedoewu i pokuati dokuiti wegove granice, ponekad posegnuti i iza ili izvan wih. Pri tome se Agambenov radikalni zahvat u samu wegovu sutinu nee pokazati neophodnim uvjetom ili pak lakmus-testom uspjenosti ili neuspjenosti predoavawa. Ne smije se zaboraviti da je wegova samo jedna od varijanata pribliavawa fenomenu neiskazivoga. Najtemeqitiji primjer pokuaja dosezawa dubinskog svjedoanstva, u kojem e se slomiti barijera koju razumijevawu postavqa um obinoga ovjeka", u dosadawoj umjetnikoj praksi jest dokumentarni film Claude-a Lanzmann-a Shoah (1985), iji je verbalni materijal publiciran u istoimenoj kwizi izvorno objavqenoj na francuskom iste godine. O revolucionarnosti pristupa koju je ponudio taj film opirno je diskutirano, mnogobrojni eseji i razgovori s autorom rasvijetlili su
1998 (7395). Te dvije interpretacije pokuavam revalorizirati i Kamijeve romane proitati u svjetlu problematike individualnog i kolektivnog identiteta u: Beganovi, 2005. 7 U drukijem bi kontekstu bilo poticajno sagledati specifine dimenzije u kojima se moe promatrati lik Muselmann-a. S medicinskog stajalita, wegovi su simptomi proizvedeni nedovoqnom ishranom kakva je bila tipina u logorima. S druge strane, izuavawa Bruna Betelhajma ukazuju na nemogunost wegovog svoewa na kliniku dimenziju. Za Betelhajma on postaje paradigma kroz koju je promatrao svoje prouavawe djeje izofrenije" (Agamben, 1999, 46), ne pronalazei kod wih niti jednu crtu koja se ne bi dala otkriti kod autistine djece. Prema tome, Muselmann je obiqeio pokretni prag na kojemu ovjek prelazi u ne-ovjeka i na kojemu klinika dijagnoza prelazi u antropoloku analizu." (47) Sasvim je izvjesno da ta kquna figura nije svodiva na samo jednu dimenziju svoje patwe i da se kliniko-medicinski uvjeti mijeaju s psiholokima posredujui sloenu antropoloku sliku.

122 wegove pojedine aspekte. Neki su autori o wemu pisali i kritiki,8 ali je tenor uvijek ukazivao na jedinstvenost razbijawa dimenzije nepredoivosti koju je autor usko povezao sa problemom razumijevawa". Jer, po Lanzmann-u, osnovna je greka u pristupu Holokaustu i logorima masovnog unitewa upravo pokuaj wihovog svoewa na racionalnu dimenziju, traewe razloga koji bi mogao razrijeiti dilemu skrivenu iza pitawa zato" i kako".
Dovoqno je formulirati pitawe u simplicistikim pojmovima Zato su idovi bili ubijeni? da bi se samo to pitawe odmah razotkrilo u svoj svojoj opscenosti. U samom se projektu razumijevawa nalazi apsolutna opscenost. Ne razumjeti: za mene je to bio eqezni zakon za vrijeme jedanaest godina produkcije Shoah. Drao sam se tog odbijawa razumijevawa kao jedinog mogueg etikog a u isto vrijeme i operativnog stava. To je sqepilo za mene bilo ivotni uvjet kreacije. Ovdje sqepilo vaqa razumjeti kao najistiji nain promatrawa, pogleda, jedini nain da se ne okrene od stvarnosti koja je doslovce zasqepqujua. (Lanzmann, 1990, navedeno prema: Lanzmann 1995, 204)

Rije je o odbijawu racionalnosti kao kqua za rjeewe zagonetke koju su iza sebe ostavili najvei zloini u povijesti ovjeanstva. Za Lanzmann-a je svaki napor ka razumijevawu ujedno i napor ka uqepavawu, ka domesticirawu uasa koji se na taj nain moe uiniti bar donekle prihvatqivim. Odbaciti svaki komentar, svaki naputak svjedocima i pustiti ih da sami, svojim rijeima, mimikom i gestama progovore o onome to im se desilo (ako je rije o rtvama) i o onome to su uinili (ako je rije o poiniteqima) jedini je konzekventan put u munome procesu spoznaje. Iza tog poetikog naela krije se jedna srediwa zabrana: zabrana postavqawa pitawa zato?". Po interpretaciji Slavoja ieka, wena se sutina nalazi u tome to
ne postoji tajnovita misterija Holokausta koju bi trebalo iznijeti na svjetlo, nema enigme koju bi trebalo rijeiti. Ono to treba dodati nakon to smo istraili sve povijesne i ostale okolnosti Holokausta jest jednostavno ambis samoga ina: slobodne odluke u svoj wenoj monstruoznosti. (iek 2002, 66 potcrtao S. .)

Postupak koji je Lanzmann koristio kako bi dosegao svoj ciq kotao ga je mnogo vremena (snimawe materijala potrajalo je jedanaest godina), ponekad ga dovodio u prijetee situacije (osobito kada je potajice snimao iskaze ostarjelih nacista) i, na kraju, rezultirao monumentalnim dokumentarnim filmom dugim osam i pol sati u kojem je gotovo dosegnut vjeran prikaz minimalistike autentinosti svjedoewa. Problem je uprizoriti gubitak, u filmu oprisutniti odsutnost mrtvih, a da se pri tome ne reprezentira taj izgubqeni objekt, svijet razoren skupa s umorenim idovima." (Roth, 1995, 219)
8

Usp. La Capra, 1998, 95134.

123 U samome filmu nekoliko momenata u svojoj virulentnosti nude rasvjetqujuu paralelu sa cjelinom Kiovog djela. Prije svega, rije je o babilonskoj pomijeanosti jezika. Kod Kia se ona mogla zapaziti u fiktivnom oprotajnom govoru E. S.-a iz Peanika ili u samrtnikom ropcu Hane ievske u pripovijesti No s drkom od ruina drveta iz zbirke Grobnica za Borisa Davidovia. U tewi za rekonstrukcijom nestaloga svijeta idova Sredwe Europe i Lanzmann koristi tu babilonsku pomutwu kao svojevrstan mimetizam. Govori se na francuskom, engleskom, wemakom, poqskom, jidiu ili hebrejskom. Multiplicirawem rabqenih jezika metaforiki se ukazuje na nemogunost razumijevawa, tekoe koje nastaju u komunikaciji; problemi prevoewa se stavqaju u prvi plan i dodatno potenciraju time to je lik prevoditeqa prisutan u filmu, on presijeca i prekida komunikaciju izmeu Lanzmann-a-ispitivaa i wegovih svjedoka-ispitanika. I sam naslov, Shoah, kao to istie Shoshana Felman, doprinosi rascijepqenosti jezika tvorei ga jednom od srediwih zagonetaka filma u kojem se i na taj nain eli progovoriti o munim tegobama svjedoewa:
Shoah, hebrejska rije koja [] bez lana, enigmatino i neodreeno znai 'katastrofa', ovdje imenuje samu tuost jezika, samu bezimenost katastrofe koju ne moe posjedovati ni jedan materwi jezik i koja se, unutar jezika prijevoda, moe samo imenovati neprevodivom. (Felman, in: Felman/ Laub, 1992, 212f., potcrtala S. F.)

Osim toga, nemogue je ne primijetiti znakovitu diskrepanciju koja, na paradoksalan nain, povezuje Lanzmann-ov film s Kiovim proznim djelima. Dok je Ki radikalno slijedio estetiku brevitas-a filmski reiser se u svom predoavawu Holokausta slui potpuno suprotnim postupkom, ekstremnom duinom. Ta je duina u slubi mimetikih repeticija kojima kao da se eli imitirati repetitivna narav samih traumatskih dogaaja koji stoje kao ishodina toka filma. S druge strane, iz we rezultira obiqe detaqa koje prijeti zastrti cjelinu koja se eli prikazati, te tako oslobaa prostor i za kritiku prosudbu Lanzmann-ova pristupa. Dominick LaCapra, ukazujui na srodnost wegovih razmiqawa s tzv. birokratskom tezom,"9 istie:
ini se kao da opsjednutost detaqima Lanzmanna vodi do ponavqawa, wegovim vlastitim glasom ispitivaa, aspekata birokratskog mentaliteta kojega ispituje. Na isti nain ona kod Hilberga do izraaja dovodi jednu vrst arhivskoga fetiizma koji svjedoi o izuzetnoj fascinaciji dokumentima u uspostavqawu kontakta ili kontinuiteta izmeu prolosti i sadawosti. (LaCapra, 1998, 132)

LaCaprina kritika ciqa upravo na ono mjesto na kojem se Lanzmann-ova, ma koliko na prvi pogled nekonvencionalna, predoxba unitewa eu9 Pod birokratskom tezom" podrazumijeva se pristup u kojemu se Holokaust predouje kao proizvod preciznosti wemake birokratske mainerije, teza koju je najizrazitije zastupao Raul Hilberg, ali iji se tragovi pronalaze i u terminu banalnost zla" koji je skovala Hannah Arendt.

124 ropskog idovstva uqebquje u tradicionalnu struju historiografije devetnaestog stoqea, po kojoj je nuan preduvjet razumijevawa zbivawa spoznaja wihovog kontinuiteta. Potvrdu takvoj tezi LaCapra pronalazi ne toliko u Lanzmann-ovu filmu koliko u propratnim tekstovima iz kojih se stjee dojam da on doista ciqa pronai istinski izvor samoga Holokausta u kranskom antisemitizmu koji se moe otkriti jo u sredwem vijeku. Na taj se nain stvara tenzija izmeu samog filma, koji svojim govorom posreduje diskontinuiranost i jedinstvenost Holokausta, i tekstova koji se prezentiraju kao wegovo dodatno objawewe. Jo je jedno mjesto na kojem LaCapra zaotrava kritiku Lanzmann-a ono na kojem se ovaj nalazi u ulozi ispitivaa. Wegov je nain ispitivawa svjedoka takav da ne uspijeva zadrati distancu, nego sugestivnim pitawima na ispitanike projicira svoje osobne psiholoke doivqaje i senzacije:
Wegovi razgovori esto odraavaju wegove vlastite opsesije, afekte i fantazme i ne ukquuju napetu interakciju izmeu blizine i daqine koja je potrebna za kritiki dijalog. Pa ipak, ispitivakim arom ili zrcalnom projekcijom, oni navode druge da otkriju ono to je u wima mada se poeqnost naina u kojima su te obznane podstaknute moe dovesti u pitawe. (LaCapra, 1998, 134)

Iz LaCaprine je kritike jasno da se Shoah u nekim svojim bitnim dimenzijama moe recipirati kao fikcionalno djelo, da se odreeni naini prezentacije u wemu udaquju od povjesniarskih ili dokumentaristikih standarda i pribliuju poqu na kojem je jedna osobna projekcija prisutna u mjeri koja naruava ciqeve objektivnog predoavawa koje je autor, izborom anra a i izjavama koje su pratile nastajawe filma i komentirale wegove potowe projekcije, sam sebi nametnuo. Postavqa se pitawe u kolikoj je mjeri uope moguno eliminirati takvu tenziju unutar samog anra dokumentarnog filma. I, kao drugo, je li moguno zamisliti osobu ispitivaa koja bi se doista odvojila od sugestivnih pitawa svjedocima, ali bi ipak na neki nain obiqeila svoje prisustvo i ulogu u samom nastanku filma? Lanzmann-ov se postupak sastoji u svjesnom izostavqawu cjelokupnog sekundarnog" materijala autentinih filmskih snimaka ili fotografija i koncentrirawa na svjedoke. Time se udaquje od tradicionalnog dokumentarnog filma i wegovih pokuaja rekonstrukcije povijesti. Istovremeno se stvara ono to LaCapra naziva halucinatorska reinkarnacija prolosti u detaqima sadawosti bez obraawa arhivima." (133) ini se da je Danilo Ki bio svjestan problema koje izaziva pristup poput Lanzmann-ovog. Stoga je u Golom ivotu, filmu koji nepobitno stoji pod Lanzmann-ovim utjecajem ali koji se u stanovitoj mjeri moe shvatiti i kao prikrivena polemika s wim, razvio strategije predoavawa i pripovijedawa kojim e, donekle, slijediti postulate svoga prethodnika, ali se istovremeno odvojiti od wegove, povremeno misionarske, strasti te o strahotama jugoslavenske varijante totalitarizma progovoriti na nain komplementaran onome kojim se u Grobnici

125 za Borisa Davidovia posvetio sovjetskome s distancom koja ipak nee prikriti dubinu wegovog intelektualnog i emotivnog angamana, nunima da bi se proniklo u gotovo neprozirnu tajnu logora masovnog unitewa.10 To je svoje posqedwe umjetniko djelo, dokumentarnu televizijsku seriju Goli ivot, Danilo Ki ostvario u saradwi sa reiserom Aleksandrom Mandiem, a ona je nastala kao rezultat putovawa koje ga je 1985. odvelo u Izrael. Gyrgy Konrad se prisjea okolnosti koje su Kia dovele do susreta koji e inicirati nastanak filma:
askali smo na dugakoj terasi pod stubovima, ali je zazvonio telefon i ve su ga vodili u neki kibuc, gde su pet jugoslovenskih Jevrejki, sve ve u godinama, elele da mu ispriaju svoje ivotne prie. I one su bile na Golom otoku, na tom stenovitom ostrvu-zatvoru u Dalmaciji. Pre nego to umru, elele su da svoje prie ispriaju upravo wemu, da bi ih on ispisao, jer su rekle da on to sigurno ume. Danilo uopte nije eleo da pie o ovom ostrvu, jer je smatrao da je to odjednom postala moda. Zbog toga se ve ne sme pisati o ovoj temi, sledi inflacija kwiga o logorima. Ali ove ene su ga ipak uzbudile svojim priama. (Konrad, 1990, 734)

Od pet ena Ki se odluio izabrati dvije iz ijih e ivotnih pria sainiti dokumentarni film. O tome postoji i sqedee svjedoanstvo Aleksandra Mandia:
Ki je 1985. kao gost udruewa pisaca boravio u Izraelu i proveo, izmeu ostalog, jedan cijeli dan s Evom Pani (Nahir) i Xeni Lebl. Dvije su ga ene potraile i zamolile da saslua wihove ivotne prie, prie o dvema sudbinama u kojima su se spojile sve tragedije naeg prostora iz posqedwih pedeset godina. Eva i Xeni su inzistirale na tome da upravo Ki uje wihove pripovijesti, jer su u wemu prepoznale idealnog sluateqa i potencijalnog tumaa. (Mandi, 2001, 211)

Kiu je trebalo etiri godine prije nego to se odluio na ponovno putovawe u Izrael, na intervjuirawe svojih svjedokiwa i na snimawe razgovora s wima. U oujku 1989, ve smrtno bolestan, intervjuirao je Xeni Lebl i Evu Nahir-Pani, a obiqe materijala koje je nastalo tom prigodom iskoriteno je za montau troipolsatnog filma, podijeqenog u etiri epizode. Ki nije doekao zavretak radova, niti je vidio film u cjelini. Umro je u Parizu listopada 1989, a Aleksandar Mandi je dao konaan oblik filmu, ubacujui u wega snimke autentinih mjesta zbivawa isprawenih od qudi te povremeno rabei dokumentarni fotografski materijal iz privatnih zbirki junakiwa koji je, meutim, predoen bez bilo kakvog komentara. Sa formalne se strane na taj nain film odmie od klasinog dokumentarnog postupka. U wemu fotografije uvijek posjeduju status objekata sjeawa, kvalitetu koja
10 S neto bi se smjelosti moglo ustvrditi da se Goli ivot nalazi u istom odnosu prema Lanzmann-ovom filmu kao Grobnica za Borisa Davidovia prema svom borhesovskom predloku.

126 ih odmie od obinog dokumentarnog materijala i pretvara u posredovateqe nostalgije. Nekomentirane Kiove i Mandieve fotografije, nasuprot tome, postaju neto to bi se, rijeima Marianne Hirsch, moglo oznaiti kao indeksni tragovi prolosti projicirani u sadawost, vieni u sadawosti kao naslage pamewa." (Hirsch, 1999, 6) U wima se prepoznaju druga vremena koja su projicirana na sadawost, odbijajui biti wezina ilustracija i pokazujui svoju akutnu prisutnost u woj. Slino je i sa, naizgled, anonimnim mjestima uvijek fotografiranim pokretnom kamerom. Ili s broda, poput uvodne pice za svaki od nastavaka u kojima se oko gledateqa pribliuje Golom otoku istovremeno ne isputajui iz vida pramac broda, ili na ramenu kamermana koji prolazi kroz jedva prepoznatqive pejzae Ramskog rita koje je moguno rekonstruirati tek iz konteksta. Ako se taj inovativni rad na formalnim elementima filma moe pripisati Aleksandru Mandiu, wegova inovacija na tematskom planu jest djelo Danila Kia. ivotne prie dviju ena su u zaotrenom smislu paradigmatine za Jugoslaviju sredine dvadesetog stoqea. U wima se odslikava tragika sudbine za koju bi se gotovo moglo rei da se u svojoj tipinosti ne izdvaja osobito od srodnih qeviarskih ivotnih puteva u komunistikim dravama nastalim nakon Drugog svjetskog rata. Jedan faktor doprinosi wihovom ouavawu, te im tako pridaje atrakcijski potencijal" koji ih izdie iznad nivoa prosjenosti. Rije je o idovstvu.11 idovstvo multiplicira tragiku dviju ena inei ih istovremeno rtvama i nacizma i titoistike varijante staqinizma. Ki u svom ispitivawu inzistira na pitawu anti-semitizma. On ga zanima i kao fenomen u Kraqevini Jugoslaviji i u wenoj socijalistikoj nasqednici. Dok Xeni Lebl ukazuje na antisemitske pojave i u jednoj i u drugoj dravi, Eva Nahir nijee wegovo postojawe, ali se to nijekawe pokazuje varqivim. Naime, pred kraj prve epizode i ona veli da se oficiri jugoslavenske vojske, a wen je mu bio kowiki narednik, nisu smjeli eniti idovkama. Prema tome, wena tvrdwa da nije upoznala anti-semitizam u najboqem sluaju je primjewiva na uski krug qudi u kojem se kretala i s kojima se druila. Tako se i tu pokazuje da je wegovo djelovawe bilo kao konstitutivno naelo nazono ve i u organizacijskim strukturama drutva. Naravno, i sama emigracija dviju ena iz Jugoslavije, koja slijedi neposredno po oslobaawu iz logora, svjedoi o nemogunim uvjetima u kojima se po zavretku rata nala idovska zajednica Jugoslavije (odnosno oni weni dijelovi koji su preivjeli ge11 O idovstvu kao ouavawu Ki je pisao u asu anatomije: Judaizam uz to moda vie u sluaju linosti iz mojih kwiga E. S.-a i B. D. Novskog, nego u mom linom ima neto od one snane i afektivne privlanosti o kojoj govori Frojd, neto od one 'uznemirujue neobinosti', koja je ve sama po sebi vid oneobiavawa i na kwievnom planu." I daqe: Jevrejstvo u Grobnici za B. D. ima dvostruko (kwievno) znaewe: s jedne strane, zahvaqujui mojim ranijim kwigama, stvara nunu vezu i proiruje mitologeme kojima se bavim (i na taj nain mi, kroz problem Jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je i tu, kao i u mojim ranijim kwigama, samo efekat oneobiavawa. (Ki, 1978, 53. potcrtao D. K.)

127 nocid). Jedini mogui izlaz iz situacije, koja je po mnogo emu bila karakteristina i za odnos prema idovima u drugim zemqama buduega Istonog bloka, bilo je preseqewe u Izrael.12 Xeni Lebl, iz ugledne beogradske idovske obiteqi, izbjegavajui poetkom rata deportaciju u sabirni logor na beogradskom sajmitu (u koji joj Nijemci smjetaju a potom i ubijaju majku i sestru) bjei u Kruevac. etrnaest joj je godina te se tamo prikquuje jednoj skojevskoj eliji pokreta otpora, hapse je, skupa s ostalim lanovima grupe, Bugari i deportiraju u Wemaku. Budui da je uspjela prikriti svoje idovsko podrijetlo, predstavqajui se kao Jovanka Lazi, nije smjetena u logor masovnog unitewa nego u radnu jedinicu. Otuda je prebacuju u Berlin u kojem doivqava traumatsku scenu insceniranog smaknua, doekuje osloboewe i vraa se, preko Poqske i Ukrajine, u Jugoslaviju. Po povratku se upisuje na pravni fakultet, poiwe volontirati kao novinarka u Politici, objavquje lanke i o politikim temama i gotovo dobiva akreditaciju kao vawsko-politika dopisnica iz Pariza, zbog poznavawa stranih jezika. U apsurdnom obratu, toliko tipinom za socijalistiki totalitarizam, biva bez ikakve najave uhapena u travwu 1949. Provodi vrijeme u istranom zatvoru, a da se protiv we ne podie nikakva konkretna optunica, da bi (jo jedno ope mjesto) saznala da joj je srediwa krivwa to to je ispripovijedala politiki vic u kojem se ismijavao Josip Broz-Tito, a istovremeno nije prijavila onoga tko joj je taj vic prvi ispriao. Iza te osobe se, zapravo, krio provokator koji je elio ispitati wenu politiku budnost". Nakon zavretka istranog postupka" deportiraju je na drutveno korisni rad",13 prvo u zloglasni logor u Ramskom ritu, potom na izgradwu enskog logora na otoku Sveti Grgur i, na kraju, na Goli otok. Eva Nahir-Pani potjee iz bogate akovake idovske obiteqi. Prije Drugog svjetskog rata udaje se, protiv voqe obiteqi, za kowikog oficira vojske Kraqevine Jugoslavije, Srbina seqakog podrijetla iz umadije. Po izbijawu rata oboje se pridruuju pokretu otpora, djeluju na Kosmaju i u Beogradu. Nakon rata preseqavaju se u Beograd, gdje Pani radi kao visoki oficir narodne milicije. Osim toga, kao jaha uestvuje i na sportskim natjecawima. Vrijeme rezolucije Informbiroa prolazi bez veih posqedica po wih, ali je Pani priveden na policijsko ispitivawe 1951. u vezi s optubama za pijunau u korist Sovjetskog Saveza podignutim protiv wegovog vjenanog kuma. U isqednom se postupku vjea u eliji, a enu mu hapse i poslije dugotrajnog isqeivawa u kojem joj se pokuava podmetnuti ista optuba kao i wenom muu deportiraju u koncentracioni logor na otoku Sveti Grgur, tada ve izgraenom enskom pandanu ozloglaenog Golog otoka.
12 U tom pogledu je osobito negativnu ulogu igrala Poqska, u kojoj su se po zavretku Drugog svjetskog rata zbili pogromi nad preivjelim idovima. 13 Jo jedan pleonazam iza kojeg se krije oznaka rada koji je, moda, u smislu ideolokog prevaspitavawa, drutveno koristan, ali je svojim sizifovskim karakterom zapravo usmjeren na unitewe osobe koja ga obavqa. O tome zorno svjedoe wegovi opisi kojima film obiluje.

128 Dvije razliite a ipak sline ivotne prie na ovom se mjestu susreu, istovremeno pokazujui i razlike u ustrojstvu logorskog sistema koje su nastale protokom vremena. Xeni Lebl na Grgur dolazi u prvim momentima wegove pretvorbe u koncentracioni logor. Eva Pani je tamo 1951, kada je kompletan logoraki sustav dovren. Osim toga, i progon neprijateqa" je poetkom pedesetih godina unekoliko splasnuo tako da se u svjedoanstvu Leblove (koja je, inae, 1951. ve bila na slobodi) mnogo ee mogu uti izvjea o smrtnim sluajevima nego kod Panieve. Pa ipak, kroz obje prie gledateqi mogu outjeti jednaku stravu pred zlodjelima koja su iwena u ime ideologije, zapawenost pred sitnim osobnim animozitetima koji su se prikrivali iza navodnih viih ciqeva, podlost u razraunavawu sa slabijima, no i povremene uzlete qudske veliine i moralne hrabrosti ije se postojawe u paklu koncentracionog logora moglo zamisliti samo uz pomo eliminirawa nevjerice koja se graniila s uvjerenou u la prenetih svjedoanstava.14 Ve sam napomenuo da se Ki u svome postupku ispitivawa svjedoka razlikuje od Lanzmann-a. On je intenzitetom pitawa, wihovom preciznou koja nikada nije prelazila u nametqivost intervjuiste kojem je vanije rei neto o sebi no o intervjuiranoj linosti, pokuao prodrijeti u osobno svjedoanstvo kao medij koji u svojim postupcima rekonstruirawa kulturalnog pamewa dotada nije koristio. Usmeno svjedoewe se tako u wegovom djelu prvi put usudilo" potisnuti pisani dokument u drugi plan. U emu se sastoji Kiovo inzistirawe na preciznosti odgovora? Prije svega, on eli razmotriti terminoloke probleme koji bi mogli nastati izmeu stanovnica logora", upuenih u argon koji je tamo govoren, i gledateqa kojima nijanse tog argona ostaju prikrivene. Govor logoraa/ica determiniran je i momentom wegovog povijesnog nastanka u kojem je komponenta koja bi se mogla nazvati birokratsko-ideolokom bila apsolutno dominanta. Uporaba rijei u suenome ideologijsko-birokratskom svijetu svodi se na wihovo etiketsko priivawe uz pojedince ili kolektive, te tako, iza krinke prividnog razjawavawa, razotkriva proces potpune dehumanizacije osuenih na noewe tih etiketa. Kao primjer takve dehumanizacije najboqe moe posluiti razlikovawe kolektiva i bande. U kolektivu se nalaze one logoraice koje su revidirale"15 svoje stavove, a bandu sai14 U ovome se moe otkriti srediwa razlika izmeu Gulaga i nacistikih logora unitewa. Kao konstanta u svim se priama iz Auvica ponavqa potpuno unitavawe moralnosti logoraa. I Agamben ga istie u svojoj studiji. U priama iz Gulaga figuriraju likovi koji se iznad okolia uzdiu moralnom hrabrou, qudskou koju je bilo teko zamisliti u takvim nequdskim uvjetima. Prerano je donositi openitije zakquke, ali ini mi se da je ideoloka komponenta, koja je bila glavni pokreta u staqinistikoj varijanti totalitarizma, ipak ostavqala vie slobodnog prostora za etike inove no to je to bio sluaj sa rasnim ludilom koje je pokretalo nacistike zloince. 15 Pod revidirawem stava podrazumijeva se rigidna promjena ideolokog miqewa koja je iznuena sredstvima fizike i psihike prinude. Pri tome je vrlo est sluaj da se zapravo ni nema to revidirati. Qudi su u logore dovoeni ne samo kao dokazani krivci, nego i kao nevine rtve ija se krivica sastojala jedino u tome da su lanovi

129 wavaju one koje jo uvijek nisu prole kroz taj proces ideolokog ozdravqewa". Jedno od glavnih sredstava za dosezawe tog ciqa jest bojkot", pod kojim se podrazumijeva totalna izolacija onih koji se pod wim nalaze. Ta totalna izolacija ide toliko daleko da se bojkotirani ne smiju sami udaqiti ni do klozeta, nego im je i u tu svrhu dodijeqena pratiteqica. Do daqweg diferencirawa dolazi i unutar same kategorije kolektiva. Wegovi osobito uspjeni lanovi nazivaju se brigadom", a iz wihovih redova se regrutiraju nadzornici ostalih logoraa.16 Oni se istiu osobitom surovou kojom se nadaju iskupiti grijehe i stei privilegirano mjesto unutar logorake hijerarhije. U uspomene Eve Pani su se zbog svoje surovosti osobito utisnule bosanske revidirke", a meu wima i jedna idovka za wu dokaz da nije bitna skupina kojoj se pripada, nego da je zlo utkano u individui. Rije koja se kao opisna kategorija pripisuje individui i kolektivu postaje i jedino sredstvo diferencirawa, ona je povod fizikog razraunavawa s navodnim neprijateqem i, ako je potrebno, wegove/wene likvidacije. Na taj nain u woj se koncentrira licence to kill" i pridaje joj se apsolutna, gotovo bi se reklo monstruozna, mo. Osim tog inzistirawa na terminolokoj jasnoi, i ranije spomenutog pokuaja pronalaewa tragova antisemitizma, Ki se kao ispitiva dri po strani. Ciq mu je pustiti svjedokiwe da same pripovijedaju svoju povijest, bez wegovih sugestija, bez traewa odgovora koji bi potvrdili neke unaprijed postavqene teze. Jedno od takvih karakteristinih nesugestivnih pitawa jest ono postavqeno Evi Pani na poetku etvrte epizode: Sea li se jo neega iz logora to te se osobito dojmilo?" Znai, ne ciqa se ni na to konkretno, upitanoj se osobi ostavqa sloboda izbora vlastitog iskaza i omoguuje joj se wegovo formulirawe po osobnom izboru. Kao da se od we diskretno trai stanovita desubjektivizacija uz iju e se pomo dosei vjernije predoavawe kakve druge osobe iz logorskog ivota.17 Ona se prisjea dviju logoraica u kojima se, pogleda li se paqivije, mogu prepoznati figure koje posjeduju frapantnu slinost s Muselmann-ima, onakvim kakve ih je predoio Primo Levi, na osnovu kojih je, dobrim dijelom, Giorgio Agamben zasnovao svoju teoriju Auvica kao apokaliptikog mjesta unitewa iz kojeg vie nema povratka u normalan ivot Jovanke Rebrae i Gordane Aimovi. Jovanka Rebraa smjetena je u neku prostoriju koja izgleda poput kaveza, u kojoj moe samo stajati. Prostorija se nalawihove obiteqi (kao to je to bio sluaj sa Evom Pani) bili uhapeni pod lanim ili pravim optubama. Kod takvih se zarobqenika cio proces revizije zapravo pokazivao kao samosvrhovito muewe. 16 U uzgrednoj napomeni Xeni Lebl veli da se UDBA (jugoslavenska tajna policija) nije bavila prqavim stvarima" poput izravnog nadzirawa logoraa. Wen ciq se sastojao u ideolokom proiewu kroz proces slian inkvizicijskom, iju smo fikcionaliziranu varijantu upoznali u pripovijesti Grobnica za Borisa Davidovia. 17 Vidqiva je mudrost Kia-ispitivaa: on je u Evi Pani prepoznao osobu koja je, za razliku od Xeni Lebl, okrenuta vie prema spoqawosti, koja u predoavawu svoje patwe ne zaboravqa ni patwe drugih logoraica i koja se pokazuje kao netko suosjeajan, kao netko kome su tegobe drugih jednake, ako ne i tee, od wenih.

130 zi vani, izloena je suncu, a ona ima kroninu dijareju ime se dodatno pojaava wezina bijeda. Tek joj iz samilosti poneko prie i polije je vodom kako bi joj bar donekle olakao muke. Jo je dojmqiviji prikaz Gordane Aimovi. Rijeima Eve Pani: U looj psiholokoj fazi bila je Gordana Aimovi. Sedila je onako kao neka jadna bez, bez Curile su joj sline i ovako je bila sva slinava, prqava." Budui da se Eva nalazi u tekoj fazi prelaska iz bojkota u normalno" stawe, a jedini nain izlaza iz te situacije jest pokazivawe revidirawa stava koje se manifestira muewem jo uvijek bojkotiranih logoraica, jedna supatnica savjetuje Panievu da je pqune u prolazu, jer Gordana Aimovi to ionako ne moe razumjeti. No Eva iz moralnih razloga odbija pospjeiti osobni poloaj ako je cijena koju za to mora platiti maltretirawe slabijih od sebe. Te se dvije figure na najupeatqiviji nain preseqavaju iz sjeawa Eve Pani u svijest gledateqa. Kvintesencija wihove patwe iskazana na ekstremno pregnantan nain pokazuje ispravnost Agambenove teze po kojoj je Muselmann jezgra logora [] on je istinska larva koju nae pamewe ne moe sahraniti, ono nezaboravno s kojim moramo raunati." (81) Doista, ono ega se svjedokiwa sjea jest ono to je nezaboravno unutar sustava Gulaga; Jovanka Rebraa i Gordana Aimovi stoje kao zastupnice cjelokupnog svijeta u kojem je srediwi ciq dehumanizacija subjekta. Ukoliko sam ranije ukazao na razliku izmeu nacistikih i staqinistikih logora, na ovom se mjestu zbiva wihovo ponovno pribliavawe. Po Agambenu, koji se poziva na Foucault-a, na pragu modernoga vremena politika se pretvara u biopolitiku, a taj proces je potaknut preobrazbom teritorijalne drave u dravu stanovnitva (demografsku). Moderna biopolitika obiqeena je dvjema kqunim konstrukcijama: koncentracionim logorima i strukturama velikih totalitarnih drava dvadesetog stoqea. (usp. Agamben, 2002, 13f.) Istiui kao poseban primjer Hitlerovu Wemaku, Agamben veli da se u woj na dotada nevien nain apsolutizacija bioloke moi davawa ivota presijeca s jednako apsolutnom moi davawa smrti, takvom da se biopolitika u istom trenutku izjednauje s tanatopolitikom." (Agamben, 1999, 83) Biopolitika formira cezure uz iju se pomo izoliraju pojedine zone u biolokom kontinuumu. Tako nirnberki zakoni postavqaju naizgled precizno granice koje obiqeuju tko je idov a tko nije. Te se granice pokazuju fleksibilnijima no to bi prema zakonu trebalo da budu, a stepenice na skali degradirawa zavravaju se u koncentracionom logoru iji je najnii stupaw Muselmann:
Tada je moguno razumjeti odluujuu funkciju logora u sistemu nacistike biopolitike. Oni nisu samo mjesta umirawa i unitewa; oni su isto tako, i prije svega, mjesta proizvodwe Muselmann-a, konane biopolitike supstance koja se moe izolirati u biolokom kontinuumu. Iza Muselmann-a nalazi se samo gasna komora. (85)

Jugoslavenski logori funkcioniraju na slian nain. Naizgled precizna linija razdiobe formira se oko pitawa jesi li za rezoluci-

131 ju IB-a ili protiv we?"18 Svi koji su se izjasnili za Staqina, a protiv Tita,19 dolaze na Goli otok, simbol jugoslavenskog Auvica. Oni drugi, ideoloki isti, ostaju vani. No, paralelno sa strukturom koja se moe promatrati u nacistikom svijetu, granice se mogu iriti ili suavati po slobodnoj voqi onih koji su ih postavili. lanovi obiteqi protivnika u istoj su mjeri opasni, mada se izvana pokazuju besprijekornima. Isto se odnosi na prijateqe i poznanike. Svijet potencijalnih neprijateqa se proiruje u beskonanost a samim wim i produkcija Muselmann-a. Plinska komora je s one strane, ali wen se izostanak na Golom otoku gubi u drukijim modalitetima strave i fizikog unitewa koje je on sposoban producirati. Nirnberki zakoni u svojoj kompliciranosti koja tei savrenom artikulirawu rasne jasnoe s jedne, jednostavno pitawe na koje se odgovara sa da" ili ne", s druge strane, lice su i nalije etona iji je ulog ivot ili smrt. Primjer iz Golog ivota ukazat e na postojawe figura usporedivih sa Muselmann-om i u staqinistikom totalitarizmu. Upravo na tom mjestu dolazi do intersekcije nacizma i staqinizma, razlike izmeu dvaju politikih sustava jednog zasnovanog na rasnim i drugog na ideolokim pretpostavkama postaju prekoraive, propusne, postepeno se zamagquju i, na kraju, spajaju u inu ponitewa biolokog ivota. I jedan i drugi oblik vlasti, moe se rei, susreu se u procesu proizvodwe Muselmann-a. Ipak jedna razlika ostaje virulentna. Izbor Muselmann-a u nacistikom logoru unitewa je samovoqan. Slijedei Prima Levija (Levi 1992, 1993) vaqa zakquiti da su osobe svedene na takvo stawe u stanovitom biolokom izbornom procesu kojim dominiraju evolutivne komponente. Svatko moe postati Muselmann, determinanta je, paradoksalno, dostatna fizika izdrqivost koja omoguuje postepeno propadawe, takoreku stupwevito sputawe nanie. Nacistiki logori unitewa tu figuru produciraju, dakle, svjesnim zanemarivawem elementarnih qudskih potreba koje je voeno besprimjernom ravnodunou wihove rasne ideologije. Kod komunista je posqedwa instancija ovjekovog ivota bar donekle prebaena sa podruja kontingentne arbitrarnosti na ideologijsku determiniranost. Komunistiki muiteqi imaju dovoqno vremena za unitewe svojih protivnika. Prawe mozga" povezano je sa fizikim maltretirawem u suptilno-monstruoznu konstrukciju istranog postupka ili sudskog procesa iji je ciq zadrati na povrinskoj osnovi prividne elemente krhkog pravnog sustava, prividno uki18 Rezolucija Informbiroa doneta je kako bi se osudila navodna desna skretawa" unutar Komunistike partije Jugoslavije, a wen je ciq bio poticawe istke kojom bi se s vlasti uklonila rukovodea struktura jugoslavenskih komunista s Titom na elu. Taj je pokuaj koji je inicirao osobno Staqin propao, a u samoj se Jugoslaviji reflektirao u masovnoj i bespotednoj borbi protiv unutarwih neprijateqa". 19 U prostorima kulta linosti legitimno je govoriti o ideolokim sadrajima personificiranim u linostima koje ih zastupaju, ili navodno zastupaju. Vododjelnica Tito/Staqin na taj nain saima dvije varijante socijalizma koje se na prvi pogled, u samom svjetlu politikoga rukovoewa i manipulirawa svijetom ivota, razlikuju, ali koje pokazuju mawe ili vie prikrivenu jednoznanost.

132 nuti sluaj kao naelo i svemu to se sa rtvama zbiva pridati vawtinu racionalnog dogaaja koji je, tovie, u svojoj drutvenoj determiniranosti neizbjean i, na kraju, u najboqoj maniri pseudo-marksizma i povijesno nuan. Naravno, iza takve uvjetovanosti se krije elementarni voluntarizam. La, kao rukovodee antropoloko naelo cjelokupnog procesa staqinistikog unitewa onih koji misle drukije, na taj se nain uvodi u strukturu dravnog ustrojstva i na sebe preuzima funkciju ideolokog odrediteqa drutvenih strujawa u kontekstu negativno karnevaliziranog svijeta naopake. Da bi se ta konstrukcija dodatno specificirala potrebno je promotriti i kategoriju onih koji u sustavu jugoslavenskog staqinistiko-titoistikog Gulaga posjeduju mo manipulirawa drugima uz pomo intenzivnog proirewa svijeta lai i prijevare. To su pripadnici uprave logor i udbai".20 Za razliku od Lanzmann-a, Ki i Mandi ih ne predouju izravno, nego iskquivo iz perspektive svojih dviju svjedokiwa. Lanzmann-ova irina zahvata se gubi u Kiovoj i Mandievoj poetici brevitasa, na taj se nain dodue suava mogunost objektivnosti" koja podrazumijeva maksimalnu ukquenost iweninoga materijala, ali to je upravo ono do ega tvorcima Golog ivota zapravo i nije stalo. Poiniteqi ne smiju dobiti glas kojim bi se mogli obraniti od optuaba.21 Stoga oni u svjedoewima igraju vanu ulogu koja je prisutna tek u fokusu razgovora ispitivaa i ispitanica. Izvan tog fokusa raspliwuju se u figure koje gube znaaj, koje svoju funkciju mogu ispuwavati samo u datom kontekstu, a izvan wega postaju anonimni poiniteqi zla djelotvorni tek unutar turobne mase kolektiva kojem su pripadali. Kao prvi element wihovoga strukturirawa u svjedoanstvima namee se tajnovitost koju je kao opu karakteristiku svih logora unitewa, a i totalitarnih sustava openito, istakla Hannah Arendt. I u Golom ivotu se moe prepoznati dvostruka tendencija te strategije prikrivawa i zatajivawa. Prije svega, vawski svijet treba biti izoliran od spoznaje onoga to se zbiva iza zatvorenih vrata", ali treba da se razviju i perfidne psiholoke metode zaboravqawa onih koji su nestali sa wihove druge strane. Psiha onih koji stoje vani tako je preparirana da se nestalih vie uope ne mogu ni prisjetiti. Oni, kao qudi s one strane, prestaju postojati kao dio realnog svijeta i presequju se u imaginarno podruje na koje razum poteenih nema pravo pristupa te ga stoga i iskquuje iz svog vidnog poqa. Ta se strategija primoranog zaboravqawa osobito virulentnom, i u svojoj punoj traginosti, pokazuje kada su oni koji su primorani zaboraviti lanovi obiteqi i najblii prijateqi. U tim momentima kidawa najintimnijih veza dolazi i do najeih i najteih slomova u psihi protago20 Udbai" je oznaka koja se daje pripadnicima jugoslavenske tajne policije, a potjee od skraenice UDBA Ustanova dravne bezbjednosti. 21 S druge strane, teko je bilo i zamisliti nekog visokog funkcionera Dravne bezbjednosti koji bi se pokazao spremnim svjedoiti pred kamerama. Wihova je pozicija i daqe bila pozicija pobjednika posqedica ve spomenute ambivalentnosti jugoslavenskog obrauna sa staqinizmom.

133 nista.22 Osobna drama Eve Pani je oprimjerewe takvog nehumanog izbora pred koji je bila stavqena: mogunosti koje su joj se nudile bile su iskaz protiv vlastitog mua, uz iju e se pomo on raskrinkati kao zlikovac, i potom potpuno zaboravqawe bilo kakve veze s wim (nedozvoqivo je ostati u vezi s izdajnikom), s jedne strane, ili odbijawe suradwe s vlastima, s druge. Etika pozicija koja je rukovodila izbor Eve Pani na kraju ju je odvela u logor, a wen se mu, vidjeli smo, svojim samoubojstvom opredijelio za poziciju iskupqewa asti i odbijawa pristanka uz ideologiju lai. Osim takvog, nazovimo ga psiholokim, zatajivawa dravna vlast se koristi i manifestnijim sredstvima koja su u kreirawu strategija zaborava jasnija ali ne i mawe promiqena od ranije opisanih. To se prije svega odnosi na metode transporta.23 U istrani zatvor Evu Pani dovode automobilom u kojem mora leati na podu, kako bi se izbjeglo da je bilo tko vidi. Isto se deava i sa Xeni Lebl. Odatle se zatvorenice transportiraju, prema Leblovoj, u autobuskim kolonama, pod zatitom noi, u zamraenim vozilima. Vlakovi i brodovi kojima se prebacuju do samih logora uvijek voze u vrijeme u koje vawski svijet spava, te je tako iskquen od mogunosti bilo kakve spoznaje o onome to mu se zbiva pred oima tako blizu, a ipak tako daleko. Prevozi slue kao metonimija cjelokupnog drutvenog sistema. Mrak, utwa, tajnovitost koji ih obavijaju ogledalna su slika istih simptoma to se nadaju kao osnovna odrednica totalitarnih drutava. Prikriti kako bi se ono to je oevidno uinilo neoevidnim, moguno nemogunim, dozvoqeno zabrawenim. A iznad svega stoji neizvjesnost kao konstanta kojom se odreuje cjelokupni sustav Gulaga. Ono to je najnunije jest natjerati wegove stanovnike da ne znaju to ih moe oekivati sutra, da im se ukine budunost, ali da se istovremeno i one koji bi s wima mogli suosjeati ubijedi u iwenicu da je za tu skupinu qudi budunost kao projektivna vremenska dimenzija postala iluzorna. Surovost transporta nastavqa se i u stravinim scenama pristizawa na Goli otok, doecima" praenim batinawima iji su glavni akteri logorai koji se ve nalaze na odsluewu kazne. Strategija kojom se sami zarobqenici primoravaju na blagotvorni" zaborav, ovog puta vlastitih ideolokih stavova, koristi se metodom preuivawa wihove krivice i ponavqawem znaajnih rijei po kojima oni sami znaju zato se nalaze tu gdje se nalaze. Otkrivawe grijeha slijedi tek kao kruna munog procesa ispitivawa. Ista se mustra
22 Osobito upeatqivu sliku takvog sloma dao je Duan Jovanovi u drami Karamazovi, u kojoj se sukob tri potpuno razliita brata, koji je tema jednog od najvrjednijih romana ruske klasike, prenosi na, bar djelimice identinu, scenu rasapa jedne jugoslavenske obiteqi u doba rezolucije Informbiroa. 23 Te se metode pokazuju paralelne s nacistikim prebacivawima idova u logore masovnog unitewa: iste eqeznike kompozicije, zatvoreni vagoni, nehigijenski uvjeti, blokirani kolodvori, sporedni kolosijeci. Sve ukazuje na zapawujue paralele u strukturama miqewa jednog i drugog totalitarizma. ovjek koji je te transporte organizirao jest Adolph Eichmann, junak" kwige Eichmann u Jeruzalemu Hanne Arendt, ona osoba na osnovu ijeg je portreta i skovala termin banalnosti zla".

134 ponavqa i po dolasku u logor. Bojkotirawe uz opetovano prawe mozga" u pisanoj i usmenoj potrazi za ideolokim zastrawivawem koje, onda, kao nunu posqedicu ima i konkretnu primjenu te lane novosteene ideologije u slubi vawskog i unutarweg neprijateqa.24 Prikrivawe istinske krivice, inzistirawe na tome da je sama rtva otkrije, navodno proiewe kroz proces razotkrivawa grijeha i konano zaboravqawe, zaboravqawe svega: prolosti i sadawosti, koncentrirawe na wihove segmente odsjeene od cjeline; sve to vodi samo jednom rezultatu, unitavawu individualnog identiteta i wegovom bespogovornom utapawu u kolektiv ijim se lanom postaje upravo prisilnim iznuenim zaboravom. Iznad gotovo fantazmagorinih likova pripadnika tajne policije stoji jo jedna skupina figura na koju vaqa obratiti pawu eli li se prozrijeti cjelokupna logorska konstrukcija i wena ideoloka i politika pozadina. To su likovi upraviteqica logora koje se u svjedoanstvima Xeni Lebl i Eve Pani smjewuju onim ritmom koji obiqeuje i razliito doba wihovog boravka na Svetom Grguru. One se mogu promatrati kao svojevrsna interpretacijska paradigma cjelokupnog logorskog sustava. Prividno paradoksalna situacija nastala pomjerawem vremena u kojem junakiwe Golog ivota zapoiwu svoje bivstvovawe u logorima govori o tome da je upraviteqica Hilda koju je Eva Pani zapamtila kao najveeg zlotvora za Xeni Lebl donijela osloboewe u odnosu na wenu prethodnicu, Mariju, pod ijom je upravom na bestijalan nain muen i ubijen velik broj logoraica. Hilda i Marija predouju valove ideolokih promjena u kojima se nalazi drutvo koje jo uvijek ne zna i ne moe situirati sebe samo u okruju novih politikih prijateqstava ili neprijateqstava. I u tome se moe vidjeti potvrda gore citirane teze Hanne Arendt u vezi s prividno samovoqnom promjenom politike u upravqawu logorima. Jednom je ta promjena diktirana ekonomskim, drugi put politikim uvjetima, no nain na koji se mo reflektira na ivote (ili smrti) onih koji su joj izloeni (ili na wihova subjektivna osjeawa s wom u vezi) uvijek je isti: apsolutna samovoqa iza koje se ne moe proitati nikakav smislen plan ili upisati razaznatqiva semantika kojom bi se mogla opravdati unutarwa motivacija prikrivena iza na prvi pogled nemotiviranih inova. Tako je Goli ivot postao posqedwa toka u Kiovom suoavawu sa, sada se to moe definitivno utvrditi, fenomenom totalitarizma koji je stajao u pozadini najveih zloina koji su se u dvadesetom stoqeu obruili na Europu. ak je i Mansarda, roman koji na prvi pogled izbjegava eksplicitno bavqewe politikim ili etikim pitawima, u jednom prikrivenom obliku, ukazujui na nestabilnost individu24 Vrijedan je primjer inzistirawa na nunoj usporednosti oralnosti i literarnosti u procesu ideolokog proiavawa primoravawe Eve Pani-Nahir na dvostruku ispovijest. Pisanu, u kojoj je obavezna ispripovijedati cijeli svoj ivot a isqednik je taj koji korigirira wenu ispovijed sve do onog trenutka u kojem on smatra da je dosegla idealno stawe, i usmenu koja se oituje uestalim ponavqawem zapovijedi Priznaj!", mada ona sama ne zna to konkretno treba priznati.

135 alnog identiteta u wegovoj izloenosti vawskim utjecajima, progovorila o toj tematici. Svi ostali Kiovi romani i zbirke pripovjedaka za srediwu toku svoga interesovawa imali su upravo tu tematiku koju su pokuali obuhvatiti na najraznolikije naine: od naivne dokumentarnosti Psalma 44, preko lirske subjektivnosti Bate, pepela i Ranih jada, do rafiniranih uporaba dokumentarne grae u Grobnici za Borisa Davidovia i Golom ivotu, s jedne, i kompleksne razrade toposa nepredoivosti u Peaniku i intertekstualnog poigravawa s wim povezanom fantastikom ili alegorijskom motivikom u Enciklopediji mrtvih, s druge strane. I Kiova polemiko-kwievnoteorijska rasprava as anatomije svojom uzoritom obradom nacionalizma kao jednog od zasebnih oblika totalitarizma uspjela se odmaknuti od svojih prvobitnih nakana i ocrtati obrise teme koja e se u svojoj punoj virulentnosti pokazati na tlu Jugoslavije potkraj dvadesetog stoqea, u wenom raspadu i ratovima koji su mu slijedili. Moe se pretpostaviti da bi Ki, kao uspjean prorok, bio zadovoqan svojom mudrou, ali i da bi istovremeno, kao posqedwi jugoslavenski pisac", s bolnom melankolijom progovorio i o tom traginom dogaaju kojim se na prostoru Balkana zavrilo jedno od najteih razdobqa wegove povijesti. Moda je i Kiova srea to nije doivio tu posqedwu manifestaciju totalitarizma. Moda je naa nesrea to nismo mogli uti wegovu mudru prosudbu onoga to se zbilo u tom posqedwem (?) inu orgijastikog, ali istovremeno brino planiranog i precizno izvedenog karnevala zla.
BIBLIOGRAFIJA Agamben, Giorgio, 1999, Remnants of Auschwitz. The Witness and the archive, Prijev. Daniel Heller-Roazen, New York. Agamben, Giorgio, 2002, Homo Sacer. Die souverne Macht und das Nackte Leben. Prijev. Hubert Thring, Frankfurt. Arendt, Hannah, 1986 (a), Elemente und Ursprnge Totaler Herrschaft. Antisemitismus, Imperialismus, Totalitarismus, Mnchen, Zrich. Arendt, Hannah, 1986 (b), Eichmann in Jerusalem. Ein Bericht von der Banalitt des Bsen. Prev. Brigitte Granzow, Mnchen, Zrich. Bal, Mieke / Crewe, Jonathan / Spitzer, Leo (ur.), 1999, Acts of Memory. Cultural Recall in the Present, Hanover i London. Beganovi, Davor, 2005, Gdje smjestiti pojedinca? Etike pozicije individualnoga i kolektivnoga kod Alberta Camusa, u: Knjievna smotra, 136137, 2005. 5164. Camus, Albert, 1951, L'home rvolt, Paris. Felman, Shoshana / Laub, Dori, 1992, Testimony. Crises of Witnessing in Literature, Psychoanalysis, and History, New York i London. Hirsch, Marianne, 1999, Projected Memory. Holocaust Photographs in Personal and Public Fantasy", u: Bal et. al. (ur) Acts of Memory. Ki, Danilo, 1978, as anatomije, Beograd. Ki, Danilo / Mandi, Aleksandar, 1991, Goli ivot, Beograd. Koestler, Arthur, 1965, The Yogy and the Commissar and the Other Essays, London. Konrad, Gyorgy, 1990, Danilo Ki", u: Pismo, 705. LaCapra, Dominick, 1998, History and Memory After Auschwitz, Ithaca i London.

136
Lanzmann, Claude, 1995, The Obscenity of Understanding: An Evening with Claude Lanzmann", u: Caruth (ur.), Trauma. 200220. Lanzmann, Claude, 1995, Shoah. The Complete Text of the Acclaimed Holocaust Film, New York. Levi, Primo, 1992, Ist das ein Mensch. Prijev. Heinz Riedt, Mnchen. Orig. izdanje 1958. Levi, Primo, 1993, Die Untergegangenen und die Geretteten. Prijev. Moshe Khan. Orig. izdanje 1986. Mandi, Aleksandar, 2001, Wie 'Goli ivot' enstand", u: A. Richter (ur.) Entgrenzte Reprsentationen gebrochene Realitten. Danilo Ki im Spannungsfeld von Ethik, Literatur und Poetik, Mnchen. 21112. Roth, Michael S., 1995, The Ironist's Cage. Memory, Trauma and Construction of History, New York. Richter, Angela (ur.), 2001, Entgrenzte Reprsentationen gebrochene Realitten. Danilo Ki im Spannungsfeld von Ethik, Literatur und Poetik, Mnchen. Solewicin, Aleksandar, 1988, Arhipelag Gulag 191856. Pokuaj kwievnog istraivawa. Prijev. Vidak Rajkovi, Beograd. Todorov, Tzvetan, 1994, Face l'extrme, Paris. iek, Slavoj, 2002, Did Somebody Say Totalitarianism? Five Interventions in the (Mis)use of a Notion, London i New York.

Davor Beganovi THE YUGOSLAV VARIANT OF STALINISM: GOLI OTOK AND GOLI IVOT Summary With the documentary film Goli ivot (Bare Life), Danilo Ki gave his contribution to the topic of the Yugoslav Gulag the Goli Otok Island thus rounding up his treatment of the topic of concentration camps in the 20th century. The author of this paper directs attention to the two early understandings of totalitarianism in the previous century: Hannah Arendt placed camps in the very centre of the totalitarian systems, equalizing in that respect Stalinism and fascism. Albert Camus does not opt for that equalization, since their relation to the binary opposition executioner-victim is different; in Nazism, the executioner-victor is celebrated by another executioner, and in Stalinism the victim is obliged to pay respect to his/her executioner. However, they have in common the moral nihilism. Special attention is dedicated to Camus's short novel La Chute and to the figure Muselmann located in the last circle of hell of the concentration camp; it is a witness speaking about the impossibility of testimony. The paper then discusses the documentary film by Claude Lanzmann, Schoah, the author who believes that it is a mistake to reduce the camps for massive destruction to a rational dimension. That film had an inspiring effect on Ki's film Goli ivot, that is a documentary TV serial realized in cooperation with the director Aleksandar Mandi. The serial was created as a result of the travel to Izrael, where the Jewish women from Yugoslavia wanted to tell their experience from the Goli otok Island particularly to Ki. Ki chose Eva Pani (Nahir) and Jenny Lebl to prepare the documentary film based on their life stories which he never saw in its entirety and in its final version. With the intensity and precision of questions, Ki brought the respondents and their tragic experience to the first plane, so the film became a personal testimony in the process of the reconstruction of cultural memory. The story of the two women is a defeat of a totalitarian system which wanted to hide its victims both inside and outside, but also a testimony about the defeat

137
of humanenes. The film Goli ivot, here viewed in a broad European comparative context, is a natural end of Ki's interest in the tragic position of man as a victim of a totalitarian regime and his intention to reconstruct the crimes of the past century using the procedure of testimonies and the procedure of investigation.

UDC 821.511.141(497.11)-31.09 Salgo J. 821.163.41-95

GLASOVI OBEANE ZEMQE: PUT U BIROBIXAN JUDITE ALGO Vladislava Gordi Petkovi

SAETAK: Rad se bavi motivima potrage u posthumno objavqenom romanu Judite algo Put u Birobixan (1997) i motivom usmenih poruka koje ispuwavaju dvostruku funkciju: irei tajnu o enskom kontinentu, one je uspeno uvaju. Tajna o mitskoj zemqi smetena je u jezik ludila i bolesti jer se tako najboqe uva od struktura moi i od oficijelnih mitova. KQUNE REI: pikarski roman, ensko pismo, mit
No je li sigurna da je jasno ula da je reeno enski kontinent? Nije li enski kontingent ili neto tree? Kada iz sumraka vire samo re ili dve, teko je utvrditi da li je tu humica kraj pruge ili oblak, planinski masiv ili itav svet/kontinent nad obzorjem, na kraju sveta." Judita algo, Put u Birobixan, Beograd, Stubovi kulture, str. 74.

itava konstrukcija romana Put u Birobixan poiva na nesporazumu glavne junakiwe Berte Papenhajm sa svetom: ta ako nije dobro ula, ili nije dobro razumela, glasove i glasine koji su doprli do we? Wenu potragu za enskim kontinentom, o kojem nema nikakvih pisanih tragova ni dokumenata, omoguuju samo usmena svedoanstva nepouzdanih svedoka rtava kriminala, poroka i bolesti prema kojima je drutvo a priori nepoverqivo. U romanu Put u Birobixan Judita algo jevrejski mit o potrazi za zajednikom dravom preinauje u ensku potragu za identitetom i utopijski projekat o enskom kontinentu, poigravajui se konvencijama pikarskog romana, ali i temeqima postmodernistike poetike. Budui da je delo usled autorkine prerane smrti ostalo nedovreno, wegova prinudna nekoherentnost i nezaokruenost pruili su itaocu neoekivan uvid ne samo u razvoj prie, nego i u rad pripovedawa, u tajne i nedoumice autorskog postupka, u funkcionisawe stvaralake imagina-

140 cije, esto izloene neoekivanim izazovima i naporima. U okviru Puta u Birobixan objavqeni su i odlomci iz radnog dnevnika Judite algo koji su ne mawe intrigantni od puteestvija wenih junaka, budui da se u wima jasno oituju spisateqske nedoumice i kolebawa tvorake mate. Pozicioniran u romanu tako da delimino odgovori na itaoeva pitawa, naroito na ono ta raznorodne junake poput pesnika Nenada Mitrova, ruske emigrantkiwe Marije Aleksandrovne ili lanova porodice Rot uopte dovodi u vezu, radni dnevnik Judite algo ukazae da je wima zajednika upravo nejasna udwa za putovawem u daleku, nepoznatu zemqu koja za svakoga od wih predstavqa neto drugo ukazae na to pre nego to centralna linost pripovesti stupi na scenu. Moemo, ak, rei da detaqi iz dnevnika imaju zadatak da itaoca pripreme na sudelovawe u zaveri stvarawa jednog alternativnog sveta. Tako saznajemo da misteriozni toponim Birobixan oznaava enski kontinent", zemqu bez ubijawa", ludnicu", utopiju", rezervnu domovinu", movarni rasadnik jevrejskog semena". Od svih odrednica, ona o enskom kontinentu bie najvanija za zaplet. Daqi tok romana, u kojem se kao centralna linost pojavquje biva Frojdova pacijentkiwa i humanitarna aktivistkiwa Berta Papenhajm, ukazae da je Birobixan ak i ideal socijalne pravde, neka vrsta enske egalitaristike Internacionale. Birobixan je drugo ime za egzodus potlaenih i ponienih Evropqanki, koje trae svoju prapostojbinu i u wu dospevaju samo uz pomo ekstremnih mera" put u Birobixan vodi kroz ratove, prostituciju, zatvore, bolnice, policijske kancelarije. Pomiwemo put zato to je kretawe kroz drutvo i prostor neophodan uslov da se obeana zemqa konstituie. Tako je roman Judite algo, koji iscrpno govori o putevima trgovine belim robqem, o stazama poroka i patwe ali i o hodoau spasewa, u velikoj meri anrovska revizija pikarskog romana. On je, takoe, vanim svojim delom intimna biografija dobrotvorke koja se, pomaui ugroenima, bori sa svojim bolestima i strahovima, nesigurna u pravu granicu stvarnosti i uobraziqe. U izvesnoj meri, meutim, Put u Birobixan parodira jevrejske mitske motive lutawa i potrage za domovinom tako to potragu za mitskom zemqom smeta u pikarski okvir. Takav okvir podriva mitove patrijarhalne kulture jer, s jedne strane, pokazuje wihovu ispraznost i lanost, a sa druge dobija parodijsko-utopijsku ensku perspektivu sa nunim elementima tajne i zavere. Lutawe i potraga za Birobixanom nisu rezervisani za privilegovane, nego za obespravqene a tajna o mitskoj zemqi smetena je u jezik ludila i bolesti jer se tako najboqe uva od vladajuih struktura moi i od oficijelnih mitova. Judita algo se, slino Tomasu Pinonu, poigrava imaginativnim mogunostima zavere i literarnim potencijalima paranoje: pojam Birobixana otuda ujediwuje motive zavere, opsesije i misije. Kao to je postojawe obeane zemqe problematino, kao to je ta obeana zemqa moda samo eqa, slutwa, kolektivna fantazija ili ak

141 plod poremeenog uma, glavna junakiwa Berta Papenhajm vie je oliewe nejasne slutwe nego individualizovani pojedinac: ona je generiki tip, alegorina figura lutawa i potrage, imeniteq svejevrejstva i enskosti. Najvei deo ovog mozainog romana opisuje putovawe Berte Papenhajm, predsednice Drutva jevrejskih ena i osnivaice Fonda za pomo posrnulim devojkama, preko Bea, Budimpete i Beograda prema Palestini i Egiptu, godine 1911. Ciq putovawa je da se ispita socijalna zatita obespravqenih ena, samohranih majki, prostitutki i siroadi, ali i razmere trgovine belim robqem. Papenhajmova poseuje sirotita, bolnice i javne kue od Sofije do Smirne, od Carigrada do Jerusalima, postajui polako svedok i akter irewa prie o enskom kontinentu, ali i mita o pojavi enskog Hrista, Mesijane, koja e stii iz Egipta i sve obespravqene ene povesti put obeane zemqe, prethodno ih svojim arobnim dodirom izleivi od sifilisa. Ideju o Mesijani ire ene obolele od sifilisa i tuberkuloze, vanbrana deca, maloletne trudnice, qudi sa socijalnog dna i bez perspektive. Berta, koja pokuava da otkrije obeanu zemqu i za wih i za sebe, samo je prividno boqe socijalno integrisana od wih: ona je nekadawi duevni bolesnik koji ni sada nije siguran u zdravqe svog duha i tela. Ona je, naime, biva Frojdova pacijentkiwa, izleena od histerije, jedan od wegovih najslavnijih sluajeva. Bertin pseudonim Ana O. koji ju je uinio slavnom u istoriji psihoanalize algova tendenciozno smeta u okvir mita, apokrifa i alternativne istorije: ime asocira i na Atlantidu, i na svetu Anu, majku Device Marije, navodei na zavodqivu pretpostavku da je oekivana Mesijana moda ba Berta Papenhajm. Prostitutke koje najavquju dolazak Mesijane izoptene su jednom zauvek bez mogunosti socijalne reintegracije: one nisu samo apstraktna pretwa alijenacije i nasiqa (koja se zbog same prirode socijalnog aparata teko ikad ostvaruje), nego i objava vrlo konkretnog i uvek mogueg prodora alternativnih istina u vladajui diskurs. Iako su luetiarke i lunatiarke" zarobqene u svom drutvenom statusu, koji im ograniava slobodu delovawa ak i onda kada nije fiziki ili ekonomski poniavajui, wihov mit se iri kao zaraza. Bolniki lekar u svetom Roku, venerolog dr Vamo, i sam ponesen bolesnim fantazijama svojih pacijentkiwa za koje je skovao naziv sindrom luetikog mesijanizma", saoptava Berti: Ove ene kau za vas da ste doli iz Egipta i da ete ih odvesti odavde". Na taj nain se wena misija spasavawa ena relativizuje, jer ona sama postaje neija fantazma Mesijane. S druge strane, Berta uje glasine da se prestarele prostitutke iz javnih kua u Galiciji, Peti, Solunu i Istambulu izoluju i ekspeduju u neku daleku zemqu na istoku gde na miru mogu da boluju i umru." (algo, 997: 90). Mladi cinik Haim Azriel, beogradski Jevrejin, smatra tu neobinu migraciju posledicom enskog samoiewa, potrebom da sa prqavtinom iz kue uklone i sebe, ako su izvor bolesti ili zaraze.

142 Veliki gradovi sredwe Evrope i Balkana su pijace na kojima se trguje enama i decom, pozornice bolesti, prostitucije, edomorstva. Nahoad i kopilad, suvina deca, mnogobrojni su koliko i suvine ene. Nadajui se saoseajnom uhu u beogradskim jevrejskim krugovima, Papenhajmova nabraja strane primere preprodaje dece: u Egiptu () 71 sluaj. Jedno dete od etiri godine, ostala izmeu est i deset, veina izmeu etrnaest i esnaest" (algo, 1997: 118). Iako je policija spreila iskrcavawe ezdeset etiri maloletne Jevrejke u Port Saidu, time nije reila nita jer je broj nereenih sluajeva desetostruko vei od reenih. I nakon to shvati da su pripadnici graanskog stalea ravnoduni prema zloupotrebama ena i dece isto kao to su bogati Jevreji nezainteresovani za patwe siromanih sunarodnika, Berta uporno i bez prestanka pria o bordelima Pete, Galicije, Soluna, o Jevrejkama i jevrejskoj deci koja se razboqevaju i stradaju, nosei u svojoj bolesti i klicu mesijanizma, vere u udesno isceqewe i udesnu zemqu spasa. Ona povest o strahotama seksualnog izrabqivawa uvodi u graanske salone, a tu povest jedino eli da uutka upravo ena gospoa Gutman, koja i ne sawa da se opasne enske mesijanske bolesti kriju i u sigurnosti wenog porodinog doma, ima utisak da e u wenoj mirnoj graanskoj kui belosvetska Jevrejka sumwive religioznosti" Berta Papenhajm izbquvati sve ubre, svu gomilu pikanterija o jevrejskim kurvama, kuplerajima Pete i Galicije" (algo, 1997: 122). U svojoj borbi za obespravqene ene Berta moe da se poziva jedino na neauriranu dokumentaciju, na neregistrovane sluajeve, na vesti, dojave, svedoewa i ostale vrste usmenih poruka o trgovini belim robqem. U prirodi je stvarnosti, dogaaja, da hoe da iznevere, prevaziu, prevare zapis, sliku o sebi: dogaaji tee da ostanu nezabeleeni, slobodni, da slobodno plove, vitlaju kroz vreme i prostor, da mogu biti pripisani i jednima i drugima, i ovde i tamo, i jue i sutra." (algo, 1997: 69). Berta je, vie nego iko, svesna kako zapisi manipuliu stvarnou i kriju pravu istinu od sveta. Prilikom posete bolnici svetog Roka u Budimpeti Berta Papenhajm upoznaje jednu od glasnica enskog kontinenta, gospoicu Klajn. Ova jektiava crnka bila je najlepa Jevrejka koju je ona u ivotu videla" (algo, 1997: 79), ali naeta boleu koja joj daje udnu privlanost: Na devojinoj gorwoj usni pokazao se veliki crveni plik kao komad ara koji Berta u prvi mah nije opazila. Bolest je kao i gnev, u meuvremenu dobila fatalno ubrzawe. Devojine crne oi su gorele, planule su najednom i jagodice u koje se sabrala sva preostala boja lica i vrata i kroz sifilistiki plik usijavao se i gasio wen staweni, potroeni dah. () Wena bolest bila je lepa, darivala joj zarumewene jagodice i vatrenu tamu u oima. Lepa smrt kao znak nagrade." (algo, 1997: 80). Jektiava Jevrejka je, meutim, nenadani vesnik Utopije, prvi znak jednog kolektivnog sna o srei: Berta zauje za sobom krik i okrenuvi se vidi crnokosu jektiavu devojku kako ukoeno sedi na krevetu pokazujui prstom negde kroz zid i ne skidajui oi sa Berte, krii: 'enski kontinent! enski kontinent!' " (algo, 1997: 81). Ta

143 ista ena e se pojaviti u Beogradu, u prqavoj spavaici i pohabanoj ojanoj pelerini, bez isprava, uurbana i u stawu putne groznice, vrsto reena da krene put Carigrada iako je u poodmaklom stadijumu sifilisa i tuberkuloze. Pojavie se pod imenom Sutina. Mlada beogradska Jevrejka Flora Gutman saznae za wu od porodinog prijateqa lekara, potom ispriati wenu priu Berti, iz ega e zakquiti da su Sutina i Jevrejka iz bolnice svetog Roka ista osoba. Glasu ove bolesne ene se ne veruje, ali ga je ipak mogue slediti, nastaviti put. U pismu za nepoznatog poiqaoca, Flora pie: () sumwam u uspeh eninog rada, verujem u poraz feministikih ideja. () ta mi je preostalo? Da krenem za malom, bolesnom prostitutkom koja je pobegla sa vaeg odeqewa i krenula put ostalog robqa ukoliko nije umrla; ako je umrla, da nastavim put umesto we, za wenu duu, ako nije izmiqena" (algo, 1997: 154). Dovoqan je, dakle, jedan pogled u lice neznanke da se prepoznaju srodnosti, da se prepoznaju enski interesi i opsesija enskim ciqevima; dovoqan je krik koji doziva enski kontinent da se pokrene potraga za wim. Buncawe samrtnice u poodmaklom stadijumu luetikog mesijanizma komunicira jezikom koji zaobilazi patrijarhalni diskurs i socijalnu hijerarhiju, bez direktne konfrontacije ali sa pritajenim otporom. Judita algo e uz pomo alegorijskog potencijala Birobixana enski rod predstaviti kao tajno drutvo sa sopstvenim ritualima ponaawa i komunikacije, kao rasprenu zajednicu u potrazi za konzistentnom teritorijom. Meutim, sve dok je Birobixan samo san i nada, jedna problematina vizija socijalno obespravqenih, to tajno drutvo je rasuto po svetu, po bolnicama i ludnicama, bez snage, uticaja i mogunosti delovawa. Berta Papenhajm i Flora Gutman u stawu su da prepoznaju afirmaciju enskosti u jeziku bolesti i bunila: no wihov rad sa posrnulim" enama je i otpor sopstvenoj enstvenosti i maglovita potraga za alternativnim seksualnim identitetom. Mogunost da je Berta i daqe bolesna, te da bei po svetu od svoje histerije slino jeziavim i sifilistnim enama ali i mogunost da je ona enski Mesija koji vodi u obeanu zemqu govori da se roman na alegorijskom nivou znaewa bavi skrivenom snagom, nespoznatim moima i nerealizovanim idejama. Judita algo hrabro ali dosledno modifikuje predloak pikarskog romana kako bi u wega udenula arhetipsku i alegorijsku potragu za sreom. Tajna o mitskoj zemqi smetena je u jezik ludila i bolesti jer se tako najboqe uva od struktura moi i od oficijelnih mitova. Usmena poruka o postojawu enskog kontinenta prenosi se od usta do usta ne zato to je Birobixan plod kolektivne mate, nego zato da bi se sauvao od krivotvorewa.

144
Vladislava Gordi Petkovi THE VOICES OF A PROMISED LAND: THE VOYAGE TO BIROBIJAN BY JUDITA ALGO Summary The motive of the quest in Judita algo's posthumous novel The Voyage to Birobijan is strongly related to the voices and messages announcing the existence of a women's Utopia and a female Christ. Oral testimonies and verbal hints in the novel serve the purpose of both guarding the secret of the Female Continent and spreading the word about it. The myth of Birobijan persists in the language of insanity and illness, thus being hidden from the apparatus of power and its official" myths.

UDC 821.511.141-14.09 Petri G. 821.163.41-95

POSLEDWA FAZA KIOVOG TUMAEWA MAARSKE LIRIKE: SUSRET SA POEZIJOM ERA PETRIJA Marko udi

SAETAK: Poeziju svog savremenika era Petrija Danilo Ki je otkrio osamdesetih godina prolog veka. Ki je preveo i u periodici objavio znaajan broj Petrijevih pesama, ali ih za ivota nije skupio u jednu zbirku. Poezija era Petrija na neki nain odudara od svega to je Ki dotada iz maarske lirike preveo, jer je Petrijev pesniki izraz namerno depoetizovan i vulgarizovan i stoji u nekoj vrsti kritikog dijaloga i polemikog odnosa sa tradicijom predratnog esteticizma i wegovog koncepta poezije kao emanacije lepog. U tim prevodima prvi put se dogodilo da je Ki u nekim elementima svesno odstupio od svoje veoma stroge prevodilake poetike, pribliavajui Petrijeve pesme srpskoj poetikoj tradiciji. Moda se u izboru Petrijevih pesama najboqe oituje Kiov princip da za prevoewe bira samo pesme koje odgovaraju wegovom senzibilitetu i trenutnim poetikim interesovawima. Duhovna bliskost Kia i Petrija prevazilazi puke motivske slinosti i ogleda se u itavoj atmosferi i egzistencijalnoj situaciji dvaju lirskih svetova. KQUNE REI: prevoewe poezije, prevodilaka poetika, motivska slinost, stvaralaki dijalog, prevodilaki izbor, vernost, odstupawe

Kao to je u autopoetikim esejima i intervjuima esto komentarisao svoj kwievni postupak, tako je (razume se, u znatno uem obimu i sa mnogo mawe koherencije) Danilo Ki razradio i jednu osobenu kiovsku poetiku pesnikog prevoda (prepeva): prevoewe poezije posmatrao je kao pre svega pesniki, a ne filoloki ili lingvistiki izazov. Naravno, duhovna bliskost sa pesnikim svetom autora iju liriku prevodimo je nuan uslov, ali potrebno je posedovati i jeziko-versifikacijsko umee da bi se to iskustvo neponovqivog duhovnog susreta sa stranom pesmom moglo pretoiti u adekvatnu formu na materwem (ciqnom) jeziku. Jer, Ki je bio zakleti batinik tzv. sredwoevropske tradicije poetskog prevoda" koji od prevodioca (koji je najee i sm pesnik, ili, kao u Kiovom sluaju, frustrirani pe-

146 snik" koji svoje potisnute poetske impulse ostvaruje prevodei poeziju) zahteva strogo potovawe forme (ritma i rime) originala. Prepevavawe pesama je u Kiovoj interpretaciji, dakle, stvaralatvo na zadatu temu i formu. (Hajne bi rekao ples sa vezanim nogama", a nekako slino izrazio se o tome tridesetih godina ovog veka i maarski pesnik Dee Kostolawi). A Ki je ispuwavao jo jedan vaan uslov za prevodioca poezije. Francuski lingvista or Munen u svojoj kwizi Les problmes theoretiques de la traduction (Paris 1971) smatrao je da prevodilac pre svega treba da bude dobar etnograf nacije iz ije kwievne batine prevodi (Ki je Munenovu kwigu imao u svojoj biblioteci). Ironija je sudbine da je Ki sticajem nesrenih ivotnih okolnosti jedan vaan period svog detiwstva proveo u zapadnoj Maarskoj, u zabaenom mestu Kerkabaraba, gde je pohaao i osnovnu kolu. Na taj nain ne samo to je bio prinuen da savlada maarski jezik, nego je u jednom zlom dobu upoznao duu naroda" i stekao uvid u mentalitet seqaka. Prevodei vrhunska ostvarewa ruske, francuske i maarske lirike, Danilo Ki je stvarao jedan paralelan prevodni kwievni opus koji organski dopuwava wegovu prozu. Specifino mesto u okviru tog bogatog i razgranatog prevodilakog opusa zauzima maarska poezija koju je, zbog ovladavawa ovim jezikom u ranoj mladosti (kako smo videli), veoma rano imao priliku da upozna (sa Adijevom lirikom se upoznao kao gimnazijalac, u biblioteci svog ujaka Rista Dragievia). Preveo je ak 274 pesme 26 maarskih pesnika, od ega je poezija etvorice pesnika (Endrea Adija, Atile Joefa, Mikloa Radnotija i Ota Tolnaija) predstavqena i u okviru samostalnih zbirki poetskih prevoda (Adijevoj poeziji posvetio je ak tri zbirke). Poeo je da objavquje prevode maarskih pesnika sredinom pedesetih godina i to wegovo intenzivno druewe sa lirskim svetovima maarskog jezikog izraza traje sve do 1970. godine, kada, u saradwi sa Ivanom V. Laliem i Ivanom Ivawijem objavquje reprezentativan izbor prevoda maarske poezije iz raznih epoha u zbirci pod naslovom Novija maarska lirika (Nolit, Beograd 1970). Uglavnom je prevodio pesnike dvadesetog veka, pesnike tzv. maarske klasine moderne" (period izmeu dva svetska rata), kao i svoje savremenike. Tokom sedamdesetih godina Kiovo interesovawe za prevoewe poezije, ne samo maarske, postepeno slabi. Tek 1983. on otkriva poeziju jednog savremenog maarskog pesnika, era Petrija (Petri Gyrgy, 19432000), kojeg e smatrati zanimqivim i dostojnim prevoewa. Potrebno je, meutim, ovaj Kiov posledwi prevodilaki period posmatrati nezavisno od svega onoga to je on dotada prevodio iz maarske lirike, ak bi vaqalo poeziju era Petrija (u Kiovom izboru i interpretaciji) posmatrati kao svojevrstan kontrast celokupnom dotadawem Kiovom interesovawu za maarsku liriku. Mirjana Mioinovi smatra da je Kia susret sa poezijom era Petrija, toliko razliitom od maarske pesnike tradicije koja je Kia dotada zanimala,

147 iznova, poetkom osamdesetih, vratio prevoewu poezije uopte."1 U emu se oituje ta ogromna razlika (i da li je zaista tako ogromna) izmeu Petrija i ostalih maarskih pesnika koje je Ki dotada prevodio, i uopte od sredweevropskog poetskog senzibiliteta? Ki u svojoj 11. Varijaciji na sredwoevropske teme2 (1986) kae da je Petri programski razorio, unakazio" negovani poetski izraz koji su batinili esteticistiki nastrojeni wugatovci" Kostolawi i ula Juhas (pesnici okupqeni oko uvenog asopisa Nyugat Zapad, koji je poev od desetih godina prolog veka pa sve do Drugog svetskog rata, iznedrio bar tri velike generacije pesnika). Petri je, smatra Ki, radikalno raskinuo sa celom tom podunavskom, bekom i petanskom tradicijom poezije kao emanacije lepog. Poezija je runa kao stvarnost. I ta se stvarnost ne da, dakle, 'opevati', u woj i o woj moe se samo mumlati, buncati, lajati i povraati, u woj nema 'bekstva u samou', nema 'lepih predela', platonskih qubavi, ushiewa; blii joj je nesreni Atila Joef nego maestralni Kostolawi i wegov Kornel Eti.3 Tradicionalna poezija, sa nacionalnim petefijevskim zanosima, deluje danas kao la, kao idealistika projekcija bez budunosti, kao optimistiko buncawe meseara." Pa ipak, bez obzira to je bio svestan da je Petri u to vreme u Maarskoj bio zabrawivan i da je bio nekom vrstom unutraweg disidenta",4 Ki ga ne smatra angaovanim pesnikom, i u tom smislu, implicitno, takoe vidi jednu liniju Petrijevog raskida sa maarskom poetskom tradicijom, o kojoj je jo 1970. u svom predgovoru Novijoj maarskoj lirici govorio kao o paradigmatinom primeru angaovanosti. Nasuprot toj angaovanosti par excellence koja je krasila pesnike klasine moderne" i wihove posleratne sledbenike, Petri pie sasvim drugaije: Petrijeva poezija nije, meutim, poezija protesta; ona nita ne trai, ona ne nosi nikakvu poruku, ona nema nikakvih revandikacija; ona eli da bude, i ona jeste, trenutni snimak maarske pustoi." Ovaj Kiov osvrt na Petrijevu poeziju nastao je 1986, kada je Ki ve preveo preko etrdeset Petrijevih pesama (a objavqeno je ukupno 46, s tim to se u rukopisnoj zaostavtini nalaze jo etiri nedovrena prevoda).5 To pesniko (ali i lino) druewe Danila Kia i era Petrija svoje prve plodove donee 1983. godine, kada su u Kwi1 CD-rom Danilo Ki: Ostavtina. Priredila Mirjana Mioinovi (disk priredili Aleksandar Lazi i Predrag Janii). Arhiva i komentari; maarska poezija; er Petri varijante. 2 Danilo Ki: ivot, literatura. Priredila Mirjana Mioinovi. Svjetlost, Sarajevo 1990, str. 4041. 3 Ki poetkom sedamdesetih godina pored Kostolawijeve poezije otkriva i romane ovog autora, koji e mu se veoma dopasti (po svedoewu Mirjane Mioinovi, negde u to vreme planirao je da prevede Kostolawijev roman des Anna (Ana Ede), koji je docnije u Subotici i objavqen, ali pod naslovom Ana i u prevodu Josipa Varge (Minerva, Subotica 1978). 4 Petri se nikada nije, poput Kia, skrasio" u Parizu. 5 U broj od ukupno 274 prevedene maarske pesme, razume se, uvrteni su samo dovreni i objavqeni prevodi (ukquujui i posthumno objavqene).

148 evnoj rei" (u dva maha) objavqene po dve rukoveti Petrijevih pesama u Kiovom prevodu.6 Jednoj od tih rukoveti Ki je dao naslov Veni ponedeqak (to je doslovan prevod Petrijeve samizdat zbirke iz 1981, rkhtf iz koje je Ki preveo ubedqivo najvie pesama). Zatim, 1884, opet pod istim naslovom, izlaze neke nove Petrijeve pesme u Kiovom prevodu,7 a vrhunac Kiovog druewa sa poezijom era Petrija bie 1985. godine, kada Ki, u zajednikom izboru sa Laslom Vegelom, u asopisu Pismo" objavquje jednu malu antologiju Petrijevih pesama (ukupno 39), opet pod Kiu tako omiqenim naslovom Veni ponedeqak.8 Ovaj izbor predstavqae neku vrstu sinteze i rekapitulacije Kiovog bavqewa Petrijevom poezijom. Nakon ovoga, Ki e objaviti samo jo jedan, ali sa stanovita wegove prevodilake poetike veoma vaan prevod Petrijeve pesme A prttitkr nyilatkozik (Partijski sekretar daje izjavu) iji je naslov Ki, kao uostalom i celu pesmu, prepevao", pa on na srpskom glasi Izjava nadlenog druga u vezi sa porastom cena.9 Posthumno je (iz rukopisne ostavtine Danila Kia) objavqena jo jedna Petrijeva pesma u Kiovom prevodu.10 Ukupno 46 Petrijevih pesama, koliko je Danilo Ki preveo i objavio, stavqaju ovog postmodernog maarskog pesnika, po broju prevedenih pesama, odmah iza Endre Adija u Kiovom prevodilakom opusu. Posthumno (1994) hungarolog Sava Babi skupio je sve pesme era Petrija koje je Ki preveo i objavio ih u obliku kwige, kojoj je dao naslov Veni ponedeqak, potujui Kiov najee upotrebqavani naslov koji je on sam davao izborima iz svojih prevoda Petrijeve poezije, kada ih je osamdesetih godina objavqivao po asopisima11 (ovo ve delimino zadire i u temu posthumne recepcije Kiovih prepeva maarske poezije). No drugi razlog zbog ega je Sava Babi ovoj kwizi dao naslov Veni ponedeqak jeste najverovatnije taj to je, od 45 Petrijevih pesama unetih u ovu kwigu, ak 27 prevedeno upravo iz Petrijeve istoimene samizdat zbirke rkhtf (1981). 8 pesama pripada ciklusu Izostavqene pesme (Kihagyott versek), a samo 10 ine pesme koje je Petri jo mogao zvanino da objavi, u zbirkama Objawe6 er Petri: Veni ponedeqak. Izbor i prevod Danilo Ki. Kwievna re, H: 203 (3. 2. 1983), str. 1213. Pretampano u: Letopis Matice srpske, SH: 181: 1 (1983), str. 3839; videti takoe i: er Petri: Pesme. Preveo Danilo Ki. Kwievna re, H: 223224 (25. 12. 1983), str. 34. 7 er Petri: Veni ponedeqak. Preveo s maarskog Danilo Ki. Kwievna re, H: 238240 (1984), str. 44. 8 er Petri: Veni ponedeqak. Izabrane pesme. Izbor Danilo Ki i Laslo Vegel. S maarskog preveo Danilo Ki. Pismo : 23 (1985), str. 529. Treba napomenuti da je pesma Lehrstck (koja se kasnije nala u ovom izboru Danila Kia i Lasla Vegela, objavqena iste godine, samo neto ranije, i u Kwievnim novinama (HHH: 687 (1. 11. 1985), str. 21). 9 er Petri: Izjava nadlenog druga u vezi sa porastom cena. Izbor, prepev s maarskog i prevodilaka beleka Danilo Ki. Kwievne novine, H: 754 (15. 5. 1988), str. 5. Pretampano u: Danilo Ki: ivot, literatura. Priredila Mirjana Mioinovi. Svjetlost, Sarajevo 1990, str. 192195. 10 er Petri: Qubavna pesma izvesnog K. M. Preveo Danilo Ki. Kovine, (jul 2001), str. 18. 11 er Petri: Veni ponedeqak. Sa maarskog preveo Danilo Ki. Priredio i pogovor napisao Sava Babi, Matica srpska, Novi Sad / Cicero, Beograd 1994.

149 wa za M. (Magyarzatok M. szmra, 1971), iz koje je Ki preveo 7, i Opisano stropotovawe (Krlrt zuhans, 1974), iz koje je preveo 3 pesme. Po miqewu Janoa Bawaija, susret Danila Kia sa poezijom era Petrija ne samo to nije sluajan, nego se Ki za taj susret, prevodei maarske pesnike, tu od Petrija posve divergentnu liniju u maarskoj poeziji", veoma intenzivno pripremao. Bawai ak smatra da bi Ki, ak i da se on i Petri nisu poznavali lino (a jesu), kad-tad naleteo na Petrijevu poeziju i ne bi odoleo da je ne prevodi.12 Bawai takoe nalazi argumentovane razloge zbog ega je upravo zbirka Veni ponedeqak najvie zastupqena u Kiovom prevodilakom opusu Petrija: taj podatak [da se u kwizi Kiovih prevoda Petrija nalazi tako velik broj pesama iz pomenute Petrijeve samizdat zbirke, prim. aut.] ukazuje na to da je za Danila Kia bila privlana ba ona linija Petrijeve poezije koja je, uz neke qubavne pesme, egzistirala u tzv. drugoj javnosti." Kada se tim pesmama pridoda i osam pesama iz ciklusa Izostavqene pesme, ta cifra od ukupno 36 Petrijevih samizdat" pesama (u odnosu na ukupno 46, koliko je preveo Danilo Ki) jasno ukazuje na iwenicu da su upravo te zabrawene" i preutkivane pesme era Petrija Kia najvie privlaile. Bawai smatra da je Danila Kia Petriju odvela, kako ovaj istraiva kae, za oba pesnika karakteristina kritika recepcija maarske klasine moderne, pre svega pesnika okupqenih oko asopisa Nyugat" [] Danila Kia bi ve i savreno razumevawe dovrene, reklo bi se klasine modernosti maarske kwievnosti, svakako odvelo do Petrijeve poezije", tvrdi Jano Bawai. S tom razlikom, dodajmo, to se kod Petrija ta kritika recepcija ispoqavala kroz wegovu poeziju i poetski dijalog koji je vodio sa svojim metrima, pre svih sa Atilom Joefom, a kod Kia kroz prevoewe. Sava Babi, pak, smatra da je Kia Petrijevoj poeziji privuklo to to je Petri, po uzoru na maarske velike pesnike-borce, uletao u najosetqivije teme i razarao ih svojom ironijom. Svaka takva pesma bila je lokalna, domaa po konkretnosti, ali je u Petrijevom izrazu stizala do univerzalnog."13 Upravo to specifino sredweevropsko, a istovremeno i univerzalno u Petrijevoj poeziji moglo je biti tas na vagi koji je Kia opredelio upravo za ovog, a ne nekog drugog maarskog savremenika. to se tie jeziko-stilskog aspekta Petrijeve poezije, ona na prvi pogled deluje namerno depoetizovano, sa dosta vulgarnosti, argoa i izraza iz svakodnevnog ivota. Pa ipak, vremenom e Petri postajati i u formalnom smislu sve zahtevniji. Sava Babi tano primeuje da e u toj Petrijevoj samizdat fazi" wegova poezija, mada e sutinski ostati ista, ipak rasti, dopuwavati, zaokruivati se." Pogotovu e,
12 Jano Bwai: Ki prevodi Petrija i pie pesmu. U: Poqa, Novi Sad, br. 430, god. 2004 (internet verzija, pogledano 22. januara 2004). Svi ostali citati od Bawaija su iz ovog wegovog teksta. 13 Sava Babi: Ki i Petri, ili suluda i bravurozna vowa sa uivawem. Pogovor navedenoj kwizi er Petri: Veni ponedeqak, str. 85 (preostali citati od Babia uzeti su iz ovog pogovora).

150 po miqewu Save Babia, sve vie u prvi plan izbijati weno jeziko bogatstvo: Sklonost Petrija jezikoj igri i poigravawu stalno e jaati, pa e i wegove naizgled jednostavne pesme postati sloene, teko uhvatqive, pogotovu za prevodioce." Moglo bi se, dakle, zakquiti da je Petri za Kia bio sjajna prilika za jo jednu jeziku egzibiciju. Pa ipak, Kiov prevodilaki postupak sada se radikalno mewa, mewa se u istoj onoj meri u kojoj se Petri razlikuje od svih dotadawih maarskih pesnika koje je prevodio. Jano Bawai je, analizirajui Kiove prevode Petrija, doao do zakquka da u Kiovim prevodima ni na nivou gramatike, ni na nivou poetike nema doslovnosti". Ali istovremeno nema ni eqe da se pesma sasvim posrbi, prilagodi ciqnom jeziku, upozorava Bawai. Poao bi pogrenim putem onaj ko bi, uporeujui original i prevod, usredsredio pawu na leksika ili sintaksika odstupawa. Jer Ki nije prevodio rei i reenice, nego pesmu, celinu pesme. Ki je samo delimino prilagoavao svoje prevode tradiciji i praksi srpske poezije", kae Bawai. Upravo jedno od najpoznatijih takvih deliminih prilagoavawa tradiciji i praksi srpske poezije jeste, u sluaju Kiovih prevoda Petrija, pesma A prttitkr nyilatkozik (Partijski sekretar daje izjavu) iji je naslov Ki promenio u Izjava nadlenog druga u vezi sa porastom cena. I ne samo to je promenio naslov, Ki je izmenio itavu strukturu pesme koja je u originalu nerimovana. Ki u svom prevodu umee rime i asonance u pesmu bez nekog sistemski pravilnog ponavqawa. Ovaj svoj postupak, ovo svoje odstupawe od forme originala Ki objawava u prevodilakoj beleci, zapravo izvanrednom mini-eseju (izraz Mirjane Mioinovi): Ki smatra da je ova pesma i u originalu, onako nepravilna i nerimovana, htela da bude runa" poput realnosti koju opisuje (a ne opeva). Petri je piui ovu pesmu smatrao da ovaj sie ne zasluuje pesmu koja bi bila formalno odve doterana, jer ne bi bila adekvatna sadrini",14 tvrdi Ki. Za razliku od maarskog itaoca koji poznaje Petrijevu poeziju, a u ijem se horizontu oekivawa Petrijeve pesme pojavquju upravo u ovakvom, runom" obliku, kao otklon od tradicionalne lepe poezije", na italac, smatra Ki, ne bi mogao u doslovnom prevodu pesme da oseti taj fon, taj teret tradicije, to 'diferencijalno oseawe' ". A opet, s obzirom na to da je socijalna pozadina pesme bliska naem itaocu, pesma prosto vapi za prevodom. Ki je ovaj svoj prevod svesno nazvao prepevom, upravo zbog udaqavawa od originala. Ki je bio svestan da u srpskoj pesnikoj tradiciji satirina pesma uglavnom jeste rimovana, i zbog toga je, jedan jedini put u svojoj prevodilakoj praksi, odluio da nerimovanu pesmu prevede sa rimama, ali ne odstupajui od Petrijevog vulgarnog jezikog izraza ni na srpskom jeziku. Kiov prevod ove Petrijeve pesme, i van svog primarnog konteksta, otvorio je mnoga pitawa vezana za maarske uticaje i impulse u poeziji samog Danila Kia. Jano Bawai grei kada Kiov prevod ove Petrijeve pesme smatra neposrednim povodom nastanka Kiove du14

ivot, literatura, str. 195.

151 ge satirine poeme Pesnik revolucije na predsednikom brodu, koju je Ki doraivao sve do smrti.15 Ta greka je naprosto materijalna, s obzirom na iwenicu da Ki ovu Petrijevu pesmu prevodi tek 1988. godine, dok Kiova satirina poema nastaje 1986. No, bez obzira na ovu materijalnu nepreciznost, Bawaijevo zapaawe o duhovnom srodstvu i slinosti atmosfere ovih dveju pesama zasluuje da se pomene, s tim to ne prihvatamo stav o bilo kakvom Petrijevom uticaju na Kia u ovom sluaju. Prema Bawaijevom miqewu, Ki je ovakvim prevodilakim postupcima poveao stepen satirine otrine originala. Ono to original daje samo naslutiti, prevod jasno iskazuje, pesnike slike esto prevodi u naraciju. Kao da je Danilo Ki ba u ovoj pesmi, u prevoewu ove pesme naao ton, poetiku i gramatiku svoje duge satirine poeme." I premda ovo tvrewe nije tano, zapawujua je slinost tih dveju specifinih gramatika" ovih pesama, to samo potvruje Kiovu prevodilaku samosvest i iwenicu (u intervjuima nekoliko puta pomenutu) da je za prevoewe birao iskquivo pesme koje mu odgovaraju. I odista, ubistveno satirini ton Kiove poeme srodan je jezikom izrazu i fonu koji je Ki pri prevoewu ove pesme upotrebio. tavie, i na formalnom planu ima velikih slinosti: ovo se naroito odnosi na smewivawe dugih i kratkih stihova u obe pesme, kao i haotinom razmetaju efektnih rima. No, Bawai ne smatra da se sa ovom pesmom zavravaju svi Petrijevi uticaji na Kia (opet materijalna greka lanano proizala iz pomenute. Ipak, slinosti postoje, samo to je sm problematini pojam uticaja" ono to bi ovde trebalo iskquiti). On smatra da Kiova poema nema dodirnih taaka samo sa ovom, nego i sa drugim Petrijevim pesmama, a izmeu tih pesama i Kiove poeme moe se, tvrdi Bawai, zapaziti neobian i vieznaan primer interliterarnosti." Ovakvi uticaji, po Bawaijevom miqewu, stvaraju esto skrivena i igrava preplitawa izmeu poetikih tradicija i kultura, esto i izmeu onih o kojima se misli kao o ni sa ime uporedivim, autohtonim obelejima nacionalne kwievnosti i kulture." Motivske, pa ak i vankwievne i kontekstualne slinosti izmeu Petrija i Kia ovim nisu iscrpqene. Uzmimo jednu drugu pesmu za primer. Ako se zna da u jednoj kwizi intervjua postoji dokumentarna fotografija na kojoj se vidi pesnik revolucije" kako sa naoarima za sunce, sa jo trojicom svojih linijakih" kolega po peru, krajwe hedonistiki stoji na palubi Titovog uvenog broda Galeb"16 onda bi se, s tim u vezi, konkretno mogla pomenuti Petrijeva pesma Jedna fotografija na kojoj se oni rukuju (rekvijem za maarsku demokratiju). Naroito je, po motivskoj slinosti, znaajan posledwi stih (u Kiovom prevodu), samo to kod Petrija nema tog razornog i burlesknog sarkazma kao kod Kia:
Jano Bawai, nav. tekst. Na tu famoznu fotografiju ukazuje Kiov savremenik Predrag udi u svom tekstu Na marginama Kiove poeme. Pesnik revolucije na predsednikom brodu. U: Predrag udi: Saveti mladom piscu ili kwievna poetnica. Radio B92, edicija Apatridi, Beograd 1996, str. 3148.
15 16

152
Dve skrhane, dve uprqane ruke jedna drugu tresu. Isti strujni krug drma zajedniki kukaviluk. Dva razbojnika steu jedno drugom vlane ruke. (A to je jedan rtva a drugi budala! Pa ta?) I tako se zavrilo ono to je tek zapoeto. To se dogodilo. I nema reewa, olakawa.

Razlika je jedino u tome to je Petrijeva pesma neposredno politika. Takoe je, ovog puta zbog leksike, znaajna i podudarnost nekih elemenata Kiove poeme sa Petrijevom pesmom iz ciklusa Izostavqenih pesama", Pesma-zahvalnica Ervinu, koja izvrgava ruglu i brutalno izvre panegiriki ton najavqen naslovom, jer se ta zahvalnost lirskog subjekta odnosi na toalet-papir koji je lirski subjekt, u krajwoj nudi, na kraju ipak dobio (od dotinog Ervina, razume se). Dovoqno je setiti se ta protokol-majstor sve kae pesniku revolucije kada ga ui etikeciji, pa i u Kiovoj poemi videti taj stepen demistifikacije lanog, kvaziumetnikog, a zapravo diletantskog, anahronog i, u krajnoj liniji, za umetnost tetoinskog patosa i megalomanije (ijeg je pesnik revolucije", kao paradigmatian primer pesnika-udvorice, u svojoj prozi tipian predstavnik; to je Kiu bilo savreno jasno). Petrijeva je poezija, dakle, mahom nerimovana i Ki je, osim u jednom sluaju, tako i prevodi. Ipak, treba rei da na mikroplanu i nekih drugih Petrijevih pesama, u jednom ili dva stiha, Ki pribegava rimi tamo gde mu se nudi zgodna prilika, a gde u originalu rime nema, ili postoji samo jedva primetno ponavqawe suglasnika. Tako u pesmi Muza prelee preko pesnikovog kreveta (Kiov prevod naslova opet malo odstupa, doslovno bi bilo: Muza prelee preko pesnikove bolesnike posteqe) u posledwa dva stiha prve strofe Ki unosi rimu. Uporedimo (navodimo celu strofu):
Volt ihlete a fennek! Bmultam a fehr falat: rdnk ha versem mgegy!" S lerakdott arcomra a szrklet, mg gy rlte a semmit az akarat. Ma vraga sam ti imao nadahnua! Buqio sam u beli zid Pisala bi se da ima jo koja pesma!" Sumrak se polako taloio na lice dok je voqa uvala pusto netremice.

Postoji, u kwizi Kiovih prepeva Petrija, i jedna kratka pesma od sedam stihova, pod naslovom Na kraju (A vgn), takoe iz Petrijeve zbirke Veni ponedeqak (1981), koju je prireiva Sava Babi, sasvim razumqivo, stavio na kraj kwige. Slutim da je ova pesma, takoe nimalo sluajno, nala mesta u Kiovim prepevima Petrija i da predstavqa samo jedan od estih izraza jednog sveopteg skepticizma i sumwe u sebe i u mo literature uopte, kojima je Ki, kao to je poznato, pred kraj svog ivota bio itekako sklon. Raspored rima je aabbxxa, i Ki se tog rasporeda veoma verno dri i u svom prevodu:

153
A vgn minden, mint a tej fogak harcok, bartok, nk: kihullanak. Nem emlkszik az agg a kisgyerekre, mint jrta ki az letiskolt" remegve. Korhadt nyben (duzzadt eml rmlik, desks z, meleg ers kz) csikorognak a rozsds vasfogak. Na kraju sve je ko mleni zubi bitke, prijateqi, ene: sve se gubi. Starac se ne sea kako je u bolu drui proao ivota kolu". U trulim desnima (priiwa se dojka, slatkast ukus, topla, snana ruka) kripe zarali gvozdeni zubi.

Ki je, dakle, Petrija, posle Adija, najvie prevodio. Ostaju, meutim, neka otvorena pitawa, odnosno pretpostavke. Da li bi Ki, da je poiveo, objavio zbirku svojih prevoda Petrijevih pesama i zbog ega to jo za ivota nije uinio, pogotovu ako se ima u vidu velika bliskost, i prijateqska i poetika, izmeu ove dvojice pesnika? Ovo hipotetiko pitawe vano je i stoga to bi Petrijeva poezija objavqena u obliku posebne zbirke predstavqala na neki nain strano telo" u maarskom korpusu Kiovog razgranatog prevodilakog opusa. No, to bi se strano telo ipak dalo uklopiti u taj maarski poetski niz u Kiovoj interpretaciji, pogotovu to bi se iz paralelnog itawa Kiovih prevoda modernih klasika, s jedne, i Petrijevih pesama, s druge strane, mogao moda donekle shvatiti i Petrijev polemiki dijalog sa maarskom kwievnom tradicijom.
Marko udi THE LAST PHASE OF KI'S INTERPRETATION OF HUNGARIAN LYRICAL POETRY: AN ENCOUNTER WITH THE POETRY OF GYRGY PETRI Summary Danilo Ki discovered the poetry of his Hungarian contemporary Gyrgy Petri during the 1980's. Ki translated quite a respective number of Petri's poems and published them in Serbian literary magazines, but he never collected those translations nor did he publish them in a form of a book. The poetry of Gyrgy Petri is somewhat different to that what Ki by that moment translated from Hungarian poetry due to the fact that Petri's poetical expression is deliberately de-poeticised and vulgarised and leads a kind of a critical and polemic dialogue with the tradition of pre-war Hungarian esteticism and it's conception of poetry as an emanation of beauty. In these translations it happened for the first time that in some elements Ki did not stay faithful to his very strict poetics of literary translation by nearing Petri's poems to the Serbian poetical tradition. It is quite possible that observing Ki's choice of Petri's poems is the best way to see Ki's principle to translate only those poems which corresponded with his sensibility and current poetical interests. The spiritual closeness of Ki and Petri is far beyond the pure motive resemblances and it can be noted in the whole atmosphere and existencial situation of the two author's lyrical universes.

UDC 821.163.41 Seleni S. 7].08 821.163.41-95

O PRISTUPU DISKURSU PROZNOG DELA* Slavko Stanoji

SAETAK: Autor polazi od teze da roman Oevi i oci Slobodana Selenia predstavqa skoro idealnu materiju za analizu odnosa nosilaca jezika prema ostvarenom jezikom izrazu, ukquujui i odnos nosilaca jezika koji se javqaju i u vidu pievih likova, naratora koji se, prirodno, ne poklapaju s piscem, to je u ovom romanu najei sluaj, i u vidu samog pisca kada se javqa kao narator. S tim u vezi, autor predstavqa svoj lingvistiko-filoloki pristup jezikoj grai datog Selenievog romana, koja je bila predmet wegovih detaqnih istraivawa. KQUNE REI: Slobodan Seleni, jezik, diskurs, proza

1. U prouavawu jezike materije koja je tematski oznaena kao materija reprezentacije i identiteta u diskursu romana Slobodana Selenia Oevi i oci istraivau lingvistike vokacije stoji na raspolagawu vie pristupa datoj materiji. Ja sam poao od principa da lingvistika uoptavawa koja ovakva tematika podrazumeva, pa i izvesne teorijske postavke, moemo neposredno primeniti na analizu konkretne jezike materije, ovde jezika Selenievog romana Oevi i oci. To je znailo da je moje istraivawe podrazumevalo prihvatawe odreenih naunih stavova, formiranih u literaturi iz oblasti lingvistike diskursa, odnosno tekst-lingvistike, prirodno selektivno uzetih. Ali i da je moje istraivawe bilo skoncentrisano na vrlo konkretnu jeziku materiju. S jedne strane, ovakav pristup omoguavao mi je dovoqno apstrakcije, koja bi bila zastupqena u vidu uoptavawa analiziranih jezikih pojava i stvarawa wihovih optijih shema na bar po jednom mestu u veini poglavqa rada koji je iznosio rezultate istraivawa.
* Ovaj rad je izraen u oviru Projekta 148024D, koji finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije.

156 S druge strane, ovakav pristup omoguio je da moj rad bude ne samo pokuaj izvesne teorijski nastale apstrakcije pojedinih diskursnih kategorija, nego i objektivno upotrebqiv prikaz sistema jezikih sredstava karakterizacije i izgradwe identiteta koji se sadri u jednom proznom tekstu pisca koji je znaajan stvaralac u srpskoj kwievnosti HH veka, i koji je kao takav i znaajan stvaralac u izgradwi jezikog izraza u naoj sredini. 2. U rezultatu, istraivawe zasnovano na ovom pristupu obavezuje lingvistu da mu na prvom mestu, najvaniji, bude prikaz konkretnog jezikog materijala, i to instrumentima tekst-lingvistike, uz selektivno uoptavawe, formirano primenom opteg pristupa pojedinih teorijskih radova iz te naune oblasti, ali formirano i instrumentima gramatike konkretnog srpskog jezika. Zato se u strukturi studije koja iznosi rezultate konkretnog istraivawa teksta romana nalazi i pozivawe na autore koji su u oblasti istraivawa lingvistike diskursa, odn. tekst-lingvistike, ali i pozivawe na autore koji su u oblasti izuavawa gramatikih i leksikih sistema srpskog jezika. Dovoqno je rei da je i u opisu konkretnog, Selenievog jezika, bilo mesta pozivawu, s jedne strane, na autore kao to su: N. Ferklou (Ferklou, 2003), D. Kristal (Kristal, 1988), X. Lajons (Lajons, 1999), Dvajt Bolinger (Bolinger, 1975), V. Polovina (Polovina, 1999), R. Bugarski (Bugarski, 1991) i dr., iz prve oblasti i oblasti novije opte lingvistike. I bilo je mesta, s druge strane, pozivawu na autore kao to su: A. Beli (Beli, 1951, 2000), M. Rifater (Rifater, 1961), E. Sapir (Sapir, 1992), St. Ulman (Ulman, 1966) i dr. iz oblasti tradicionalne opte lingvistike. Posebno je bilo mesta pozivawu na autore kao to su, nuno, u konkretnom opisu beogradske realizacije srpskog kwievnog jezika, pa i Selenievog jezika A. Beli (Beli, 1934), M. Stevanovi (Stevanovi12, 1986), M. i P. Ivi (Ivi M., 1957, Ivi P., 1998) i drugi lingvisti (Radovanovi, 1996)1 iz oblasti prouavawa razvoja srpskog jezika uopte i, posebno iz oblasti prouavawa jezika srpskih pisaca, onih koji e initi i istoriju srpskog kwievnog jezika. Sa gledita kwievnoistorijskih nauka, u takvom opisu je i pozivawe na autore kakvi su P. Palavestra (Palavestra12, 2002), Sv. Koqevi (Koqevi, 1996, 2004), D. Noris (Noris, 1993) i vie drugih prouavalaca kwievnog dela Slobodana Selenia, i posebno romana Oevi i oci. Oni su tu u pogledu konstatacija o mestu Slobodana Selenia u istoriji kwievnosti, to bitno utie i na wegovo mesto u istoriji
1 V.: Srpski jezik na kraju veka (redaktor: M. Radovanovi, autori: M.Radovanovi, B. Brbori, I. Klajn, D. Petrovi, . Stanoji, M. Lukovi, D. upi i M. Peikan, recenzenti: Pavle Ivi i Irena Grickat), Beograd 1996.

157 srpskog kwievnog jezika, i u sociolingvistikom i u unutarjezikom aspektu te istorije. Prirodno, lingvista u ovom posledwem kwievnoistorijskom uzima samo gotove sudove istoriara kwievnosti o ivotu, radu, vrednosti i mestu Slobodana Selenia u istoriji srpske kwievnosti. I to uglavnom one podatke i sudove koje bi gramatiar uzimao kada prikazuje bilo sociolingvistiki aspekt jezikog izraza pisca, bilo jeziki izraz pisca u kontekstu diskursa wegovog konkretnog dela, ali i uvek na osnovi slike jezikih prilika sredine u kojoj stvara.

3. Izabrani pristup kao svoj rezultat proizvodi iwenicu da je u centru studije koja je proistekla iz istraivawa upravo jezika materija, a ona sasvim odreeno pokazuje da Seleniev roman Oevi i oci predstavqa gotovo idealnu materiju za analizu odnosa nosilaca jezika prema ostvarenom jezikom izrazu. I to nosilaca jezika koji se javqaju i u vidu pievih likova, meu wima i naratora koji se ne poklapa s piscem, to je u ovom romanu najei sluaj, i u vidu samog pisca kada se javqa kao narator. Prirodno, i ba u vezi sa ovim posledwim, konkretna analizirana jezika graa datog Selenievog romana pruie mogunosti i daqeg lingvistikog uoptavawa, kao to e, uveren sam, biti i koristan opis jezika jednog stvaraoca koji apsolutno zasluuje da bude u izvoritima modernog srpskog jezika, u duhu pravila da samo jezik modernih pisaca treba da opravda danawe gramatike norme".2 S tim u vezi, naglaavam osnovnu metodologiju izabranog pristupa. Naime, sama struktura romana Oevi i oci kao celovitog diskursa karakterie se podelom na potkategorije koje tekst-lingvistika definie kao omeeni diskurs. To su poglavqa kojima izrazito dominiraju pojedini likovi nosioci karakteristinog jezikog izraza. Ta iwenica omoguila mi je da se sasvim odreeno skoncentriem na jezika sredstva, uslovno reeno na gramatiku wihovoga govora. A pod pojmom gramatika podrazumevam ne samo morfoloke, tvorbene i sintaksike sisteme, nego i izbor leksike. I podrazumevam, prirodno, i znaewske sisteme pojmova (situacija) koji su nosioci svakog omeenog diskursa. Struktura romana (podela na likove), dakle, omoguila mi je da primenim metode i filolokog ispitivawa (kojem je osnova viekratno proitavawe teksta), i metode lingvistike analize (kojoj je osnova analiza jezikih jedinica sa nivoa morfologije, tvorbe, sintakse i leksikologije, kao kategorija identiteta nosilaca datog jezikog izraza).

2 M. Ivi, Jedno poreewe Vukovog jezika sa naim danawim kwievnim jezikom, Zbornik za filologiju i lingvistiku, , Novi Sad 1957, 126.

158 4. U ovome drugome na prvom mestu je prikaz sociolingvistike situacije pisca Slobodana Selenia, ali je i samo delo Oevi i oci predmet sistematisane analize jezikih sredstava, datih instrumentima lingvistike diskursa, odnosno instrumentima nauke o srpskom jeziku, a skoncentrisanim na wihovu funkciju izgradwe (i predstavqawa) identiteta govornika beogradske jezike i kulturne sredine. Tome je podreen i postupak opisa (omeenog) diskursa kategorija: naratora-pisca Slobodana Selenia i naratora-glavnih, odnosno epizodnih likova same fabule romana. Opet, i taj je opis dat instrumentima lingvistike diskursa, ali i instrumentima koji operiu sa gledita analize konkretnog srpskog gramatikog sistema. Naime skoro svako poglavqe romana je jezik naratora-lika, onog kojeg lingvista (skoro mehaniki) moe oznaiti indeksirawem: narator-lik1, narator-lik2, narator-lik3 itd. Naravno, uvek je prisutan i jezik naratora-pisca, koji je prirodna sredina (medij) i onih jezikih osobina koje on svesno unosi sa ciqem oslikavawa likova. U pragmatikom pogledu, moglo bi se rei jaim izrazom neto kao sledee: Slobodan Seleni kao da je pisao ovaj svoj roman imajui u vidu postavke lingvistike diskursa, odnosno tekst-lingvistike o jezikim sredstvima obeleavawa identiteta, on je, zapravo, strukturu svog romana dao istraivaima sa definisanim granicama omeenog diskursa. Svako poglavqe u romanu stvarno je koncentrat jezikih sredstava, a taj koncentrat je nastao po izboru samog pisca. Istraivau je ostalo samo da ta sredstva opie svojim, u ovom sluaju lingvistikim instrumentarijem. 5. Potujui i princip reprezentativnog uzorka jezike materije, to je u lingvistici uobiajeni metod prikazivawa sistema svakog ivog jezika, u rezultatima istraivawa izabranim metodom prikazao sam i (a) formalnu stranu jezika bitnih poglavqa romana, dakle karakteristine jezike crte nivoa morfologije, graewa rei, sintakse i frazeologije, kao i karakteristine crte upotrebe stilski markirane leksike u analiziranim poglavqima. A istim metodom prikazao sam i (b) semantiku stranu mawih diskursnih celina u okvirima veih takvih celina, dakle stranu situacija, odnosno pojmova, koji su centri omeenog i drugog diskursa uopte. U tom pogledu, uslovno se moe rei da se lingvistika studija na osnovi takvih istraivawa sastoji iz dva dela, uz napomenu da, lingvistiki gledano, nema vrste granice izmeu tih delova, odnosno da se prema potrebi te dve strane (formalna i semantika) i nalaze naporedno, i prikazuju naporedno, u jednom kompleksu, zavisno od poglavqa koje se opisuje.

159
LITERATURA (koriena u istraivakoj fazi rada): Beli, 1934: Beli, A., Beogradski stil, Na jezik, , sv. 7, Beograd 1934, str. 193200. Beli, 1951: Beli A., Oko naeg kwievnog jezika, SKZ, Beograd 1951. Beli, 19511952: Beli, A., O kwievnim jezicima, Junoslovenski filolog, HH, 14, Beograd 19511952, 116. Beli, 2000: Beli, A., O znaaju jezikog oseawa za vrewe sinhronike jezike analize (24. H 1952), Izabrana dela, Trinaesti tom, O razliitim pitawima savremenog jezika, Beograd 2000, str. 527. Bolinger, 1975: Bolinger, Dw., Aspects of Language, New York 1975. Bugarski, 1991: Bugarski, R., Uvod u optu lingvistiku, Beograd 1991. Ivi M., 1957: M. Ivi, Jedno poreewe Vukovog jezika sa naim danawim kwievnim jezikom, Zbornik za filologiju i lingvistiku, , Novi Sad 1957, 126. Ivi P., 1998: Ivi, P., Pregled istorije srpskog jezika, Celokupna dela, , Sremski KarlovciNovi Sad 1998. Koqevi, 1996: Koqevi, Svetozar, Selenievi Oevi i oci": da li je ovek rob ili izraz svog kulturnog zaokruewa, Letopis Matice srpske, 1996, god. 172, kw. 467, sv. 4, str. 527535. Koqevi, 2004: Koqevi, Sv., Susreti srpske i engleske kulture u delu Slobodana Selenia, Spomenica Slobodana Selenia, SANU, Nauni skupovi, S/ 16, Beograd 2004, str. 125138. Kristal, 1988: Kristal, D., Enciklopedijski renik moderne lingvistike, Nolit, Beograd 1988. Lajons, 1999: Lyons, J., Semantics, 2, CambridgeNew York 1999. Noris, 1993: Norris, D. A., Diskurs u savremenom srpskom romanu: Upotreba engleskog jezika u Selenievom romanu Oevi i oci", NSSVD, 21/2, Beograd 1993, 95. Palavestra1, 2002: Palavestra, Predrag, Seleni i njegova generacija, Knjievni glasnik, Beograd, martapril 2002, god. II, br. 8(11), str. 2025. Palavestra2, 2002: Palavestra, Predrag, Biografski zapisi (): Grobqe na kapiji utopije. Summary: Biographical essays II. Glas SANU, kw. SSSHS, Odeqewe jezika i kwievnosti, kw. 19, Beograd 2002, str. 7992. Polovina, 1999: Polovina, V., Semantika i tekstlingvistika, Beograd 1999. Radovanovi, 1996: Srpski jezik na kraju veka (red. M. Radovanovi, autori: M.Radovanovi, B. Brbori, I. Klajn, D. Petrovi, . Stanoji, M. Lukovi, D. upi i M. Peikan, recenzenti: Pavle Ivi i Irena Grickat), Beograd 1996. Rifater, 1961: Riffaterre, M., Vers la definition linguistique du style, Word, 17/3, New York 1961, 318344. Sapir, 1992: Sapir, E., Jezik, Novi Sad 1992. Stevanovi1, 1986: Stevanovi, M., Savremeni srpskohrvatski jezik, . Fonetika Morfologija Tvorba rei, Beograd 1986. Stevanovi2, 1986: Stevanovi, M., Savremeni srpskohrvatski jezik, . Sintaksa, Beograd 1986. Ulman, 1966: Ullmann, St., Language and Style, Oxford 1966. Ferklou, 2003: Fairclough, N., Analysing Discourse, London New York 2003.

160
Slavko Stanoji ON THE ATTITUDE TOWARD THE DISCOURSE OF A PROSE WORK Summary Author is starting from the thesis that the S. Seleni's novel Oevi i oci presents almost ideal substance in the linguistic analysis of a language speaker's relation with the realized language expression. The thesis includes the relation of speakers who appear in the form of writer's heroes, who as narrators, naturally, most frequently do not coincide with the writer himself, what is the most usual case in the novel, as well as the writer himself, when in the novel he himself appears as the narrator. With regard to this, author is presenting his own linguistic and philological attitudes toward the analysis of language material of the Seleni's novel, which was the subject of his detailed research work.

ISTRAIVAWA
UDC 821.112.2-1.09 Hlderlin F. 821.163.41-95

SLIKA HRISTA U HELDERLINOVOM PESNITVU Miodrag Loma

Prvi deo rada trai temeqna uporita za tumaewe Helderlinovih himni Hristu u povesti istraivawa tih pesama. Ovo tragawe je voeno oiglednom potrebom da se Helderlinovo biblijsko tivo interpretira biblijski dosledno. U tom ciqu je dotina istorija pregledana od poetaka kritikog ispitivawa Helderlinove hristoloke ikonografije. Ova literarna kritika je u svojoj relativnoj celovitosti bila mogua tek krajem devetnaestog stolea, nakon objavqivawa gotovo itavog korpusa pesnikovih himni Hristu. U taj korpus su tada pored Patmosa i Jedinog ulazili jo uvek samo prvi nacrti Praznika Mira. U ovom radu povesni pregled istraivawa tih pesama tee sve do utihnua velike rasprave o Helderlinovom viewu Hrista poetkom ezdesetih godina dvadesetog veka. Pomenuti hermeneutiki spor je izbio neposredno nakon pronalaska posledwe verzije Praznika Mira sredinom pedesetih godina. Zakquno sa tom diskusijom na Helderlinovim himnama Hristu isprobani su gotovo svi za ovo stolee merodavni filoloki metodi i postupci duhovnih nauka. Osnovna dilema koja se namee pri analizi Hristove slike-lika-ikone u Helderlinovom pesnitvu je u tome kako emo shvatiti to delo u celini, po wegovom krajwem ishodu, jer je ono najblii, najprisniji smisaoni kontekst ove hristoloke ikonografije, iz kojeg poiwe weno tumaewe. Dakle, pre svega se moemo dvoumiti oko toga da li je Helderlin izvorno hrianski pesnik ili nije. Zapadwaka filologija, filozofija, pa i teologija su na ovo pitawe davale uglavnom odrean odgovor sa stanovita svoje generalne racionalizacije, sekularizacije i ak ateizacije svega izvorno mistinog, u ovom sluaju onog otkrovewskog, jevaneoskog i Hristovog, bogooveanskog. Utoliko se na Zapadu gubio smisao za temeqnu mistiku dimenziju hrianstva. No, to je proces iji je pun zamah zapoeo upravo u Helderlinovo doba, u veku razumskog prosvetiteqstva, a pesnikov odnos prema ovom savremenom intelektualnom strujawu je bio uglavnom negativan, te su wegova merila uglavnom neprimerena Helderlinovom delu. Istraivawe povesti tumaewa Helderlinovih hristolokih himni svedoi da je jo nedovoqno proveren ostao jedino pokuaj da se

162 Helderlinova hristoloka ikonografija van svih modernih hrianskih konfesionalnih opredeqewa shvati kao zbiqa hristoloka i poetska, pa shodno tome da se ispita u svom odnosu prema izvornom, antikom, biblijskom hrianstvu kao vrhuncu helenske antike, kojoj je Helderlin celog svog zrelog ivota bio sasvim predan, te da se prikae u pesnikim slikama na osnovu svih estetski funkcionalnih fragmenata, koje su nudile razliite verzije Helderlinovih himni Hristu. Uviawem navedenih propusta u povesti istraivawa ovih pesama bila su naznaena i merila za preispitivawe prethodne kwievnokritike tradicije. Pre svega su visoko vrednovani svi filoloki postupci koji pomau da se tekst utvrdi u svim wegovim dimenzijama, a od interpretativnih metoda oni koji su u stawu da autorovu osnovnu hristoloku intenciju prepoznaju kao takvu i da je smeste u woj odgovarajui duhovni kontekst. Pri takvom opisivawu i odmeravawu vrednosti razliitih kritikih stavova koji se odnose na Helderlinovu hristoloku ikonografiju, uzgredni proizvod je jedna kratka nemaka, ali i evropska duhovna povest od kraja devetnaestog, pa do druge polovine dvadesetog veka, sagledana i proverena sa svog religioznog aspekta. Drugi, hermeneutiki deo rada je neprestano metodski dihotoman. Naime, Helderlinove poetske ikone su prevashodno rekonstruisane iz samog teksta razliitih verzija wegovih hristolokih himni, ali je stalno proveravan biblijski kontekst za svaki tako dobijen ikonopisni detaq. Taj biblijski smisao je ispitivan i kao doslovan, i kao prenet, a najvie kao tipski, budui da je ovaj posledwi zbog svoje slikovnosti najprikladniji za poetsko-ikonografska istraivawa. Za ovo dopunsko biblijsko ispitivawe postoje dva temeqna razloga. Najpre je to prosta kwievnopovesna iwenica da su istraivane Helderlinove himne zaista himne Hristu, a Hristos je u literarnom pogledu pre svega biblijski Hristos. A potom je to nezaobilazni biografski fakt da je sam autor tih himni hrianski, protestantski teolog po svom obrazovawu, to samo po sebi vodi zakquku da je najprisniji kontekst u kojem treba da shvatamo wegovu ikonu Hrista upravo Biblija. I preko ova dva osnovna razloga, tu je napokon istovremeno kwievnopovesna i biografska iwenica da je Helderlin bio veoma dobar poznavalac starogrkog jezika, te tako i novozavetnih izvornika koji su polazite za izvornu hristoloku ikonografiju. Utoliko se moglo pretpostaviti da se Helderlin oslawao na originalne biblijske predstave o Hristu, mimo povesno nastalih veroispovesnih razlika i anomalija. Naposletku je protestantski evangelizam, ijem je najneposrednijem uticaju bio izloen od poetka pa do kraja svog kolovawa, upravo stalnim upuivawem na jevaneqe odigrao znaajnu ulogu u Helderlinovoj zreloj jevaneoskoj preorijentaciji, ali ne na onda uobiajen racionalistiki nain, nego na onaj pijetistiki i mistiki. Sve su to kwievnopovesne iwenice, koje se tiu Helderlinovog religijskog obrazovawa, te koje u ovako jasnom uzajamnom odnosu, ve po svom uskom kriterijumu izbora, lako mogu da sugeriu odreenu duhovnoistorijsku

163 interpretaciju idealnog obrazovnog ishoda. U tom smislu se zreli Helderlin kroz lino predano doivqavawe jevaneqa otvarao za jevaneosko nadahnue, koje je ulo u punou svog ispuwewa u wegovim hristolokim himnama. To znai da su Helderlinovi zreli pesniko-videlaki doivqaji zapoiwali u wegovom jevaneoskom doivqaju, kroz koji mu se otvarala beskrajna perspektiva u sve dimenzije povesti, kako u dubine prolosti, tako i na ravan sadawosti i na visine budunosti, pre svega one line, a potom one evropske i nacionalne. To je bilo uporite sa kojeg se dala sagledati itava povest bogootkrivawa, te jevaneoski protumaiti. Tako su za wega boanski javqeni ideali oveanstva i grke paganske epifanije bili samo projavqivawe u tvarnoj prirodi jednog jedinog i jedinstvenog, onostranog svemonog boanstva, koje svojom oinskom silom sve stvara i sve odrava u svom boanskom biu, te se i svemu spasonosno javqa kroz lice svoje Rei u licu svoga Duha. Istovremeno mu se time irio vidokrug preko skuenih granica pijetistikog unutraweg doivqaja u doivqavawe boanskog u vaseqeni. Helderlinovo pesnitvo je sazrelo u povratku izvornom, antikom, jevaneoski mistikom doivqaju Hrista kao ivog i svedelatnog Boga, ija je ivotodavna i spasonosna delatnost prisutna i osetna u naem svetu, te u povratku helenskom, jovanovsko-pavlovskom hrianstvu, u kojem je mistiki ve bila zaeta asimilacija prethodne grke filosofske i religiozne tradicije. Helderlinov pesniki zadatak je bio da taj asimilativni doivqaj samo do kraja dosledno umetniki izvede i konkretizuje, te pretvori u jedan totalan duhovni doivqaj, predstavqiv svim duhovnim ulima mate. No, time je wegovo pesnitvo poprimalo liturgiki smisao i formu. Dakle, prethodno je neophodno odrediti ta bi to bila slika Hrista u Helderlinovom pesnitvu, odnosno ikona Hrista u Helderlinovoj poetskoj ikonografiji. Pesnika slika Hrista nije bilo koja i bilo kakva pojava Hristovog lika u Helderlinovom kwievnom opusu, nego samo ona pojava Hristovog lika koja zadovoqava osnovni hristoloki zahtev za temeqnou jezikog izraza tog lika i osnovni ikonografski zahtev za konkretnou ovog izraza. Dakle ujedno uzev onaj teoloki i ovaj estetski zahtev: posredi je bogoslovsko-umetniko traewe da se jeziki konkretno prikau temeqne bogooveanske crte Hristovog lika. Ono poetsko se ovde pokazuje u jeziko-umetnikoj konkretnosti izraza, koja ga ini prozirnim za sliku Hrista u Helderlinovoj mati. Kako bi se ovo postiglo nuna je kompozicijska hristocentrinost odreenog umetnikog dela. Tom zahtevu udovoqavaju samo tri velike Helderlinove himne, koje se zato s pravom mogu nazvati hristolokima (Praznik Mira, Jedini i Patmos). Nastajale su u vie verzija, po svoj prilici, naporedo tokom nekoliko najznaajnijih godina u pesnikovom zrelom stvaralatvu. Stoga one zajedno, sa stanovita pesnikog videlatva i wegove ikonografije, predstavqaju pokuaj da se vieno izrazi kroz formu triptiha. Analogija sa likovnom umetnou je ovde utoliko upadqivija to su nove verzije svake od ove tri himne esto i doslovno nanoene na

164 prethodne. Zato je teko govoriti o ponitavawu stare verzije novom. Pre bi trebalo govoriti o starim verzijama kao o estetski konstruktivnim i funkcionalnim elementima novih. Pogotovu to himne Jedini i Patmos i nemaju svoje konane verzije. Onu verziju Patmosa koju je poslao landgrofu od Homburga, kojem je pesma i posveena, Helderlin je potom bar dva puta preraivao. To samo svedoi o wegovom zrelom umetnikom postupku. Posredi je nanoewe razliitih perspektiva vizije jedne preko druge, te wihovo uzajamno prelamawe, to predstavqa perspektivno produbqivawe te dosezawe multiperspektivnosti, ali tako da svaka od tih perspektiva pri tome zadrava svoju izvornu ikonografiju, a istovremeno uestvuje u stvarawu jednog sloenog i celovitog viewa koje je primereno sagledavawu jedinog potpunog i savrenog Boga i oveka. U tom smislu je forma triptiha jedan jo daqi stupaw u pogledu sloenosti i celovitosti prikazivawa i shvatawa bogooveanske linosti. S obzirom na izraz svetog i boanskog u Helderlinovoj zreloj himnici u celini moglo bi se tavie govoriti, sa stanovita pesnikog videlatva i wegove ikonografije, o pokuaju da se oformi ikonostas kao svedoanstvo o postupnosti bogootkrivawa. U svakom sluaju srediwe mesto na wemu bi zauzimao triptih o Bogooveku Hristu. Prilino kasno, tek 1954, otkrivena je konana verzija Praznika Mira. Upravo ovo otkrie je pokrenulo veliku raspravu o Helderlinovoj hristologiji. Razlog za ovako burnu kwievnokritiku reakciju zasnivao se na svedoewu jednog dovrenog i umetniki savrenog dela o ozbiqnosti Helderlinovog hrianstva. Naime, dotad je fragmentarnost pesnikove hristoloke ikonografije predstavqala naizgled neprelazno ograniewe u osvedoavawu wegove hrianske veroispovesti. No ovo vie govori o ogranienosti kwievnokritikih merila primewivane estetike, nego o samom delu. Ve je nekoliko prethodnih verzija Praznika Mira, koje poiwu, te se i imenuju oslovqavawem Pomiritequ pruao snano izraen lik vaskrslog, vaznetog i dolazeeg Hrista, koji je ikonografsko sredite i Praznika Mira. No, nedovrenost ovih verzija je predstavqana, pre svega sa estetskog stanovita, kao nedostatak koji, za razliku od poentirane romantiarske fragmentarnosti, pokazuje umetniku nemo u savlaivawu religiozne tradicije, te time ukazuje na nesposobnost da se ona usvoji kao lina veroispovest. Nasuprot tome, tu se otkrivala dotad neviena umetnika sposobnost za prelamawe, jednih kroz druge, razliitih prikaza jednog te istog predmeta, pri emu je formalna nedovrenost svakoga od wih postajala nevana pred wihovom savrenom uzajamnom komplementarnou. U tom smislu je Praznik Mira pokazao samo cizeliran, svojstveno obruen gorwi, povrinski i prozirni sloj koji u sebi kroz vlastitu iu prelama sve prethodne slojeve i radove u wima, odnosno sve prethodne verzije, te ih ini opet vidqivima u sebi, u svojoj svojstvenoj perspektivi. Ova dovrena verzija je imala vrstinu i estetsku ubedqivost savrene forme, ali wome nije nikako unutar sebe poni-

165 tavala dinamiku prethodnih nedovrenih verzija. Utoliko ni Helderlinu nije padalo na pamet da nainivi konanu verziju uniti sve one ranije. One nisu morale biti prikazane publici, koja nikako ne bi imala razumevawa za wihovo pojedinano umetniko nesavrenstvo, ali su morale postojati pre svega samo za pesnika kao fundament konane verzije. Jednostavno, ona bi bez wih ostala bez utemeqewa u pesnikovom: umetnikom iskustvu. Pojavila bi se kao puka umetnika iluzija, a ne kao organsko narastawe jezikog izraza jedne istinske, i same dinamine vizije. Upravo zato je neophodno na Helderlinovo pesnitvo primeniti wemu prilagoen metod itawa palimpsesta. Dakle, ba jednog takvog palimpsesta koji svojim rukopisnim slojevima svedoi o nastajawu jedne jezikoumetnike tvorevine. Naime, Helderlinu je bilo umetniki preko potrebno da sauva itav razvoj izraza primeren viewu koje se postepeno otvaralo wegovom unutrawem pogledu. Jedino tako je mogao sauvati, bar za sebe, svoje jezikoumetniko delo kao organski celovitu stvarnost koja izrasta iz korena koji su uvreni u onostranosti viewa. Vano je naglasiti ne samo prostornu celovitost sveta umetnikoga dela, nego i vremensku: u tom smislu da je to sloen duhovni prostor, koji nastaje u mnogo planova i wima imanentnih perspektiva, te koji se razvija kroz vreme do svojih krajwih organskih dimenzija. Utoliko je vreme pre svega genetika kategorija umetnikog dela, nasuprot pretpostavci Borisa Uspenskog o prevashodnoj vanosti razliitih vremenskih stanovita tek u dovrenom prikazu u delu.1 Za pravo i potpuno vrednovawe umetnikog dela veoma je vano da se, tamo gde o tome postoje kwievna svedoanstva, u potpunosti upozna to vreme nastajawa, ta geneza, kako bi se u celini shvatili egzistencijalna loginost i estetinost tog dela, smisao i osetnost wegovog postojawa, ali i wegova ontoloka vrednost, wegova istina i lepota, ukoliko inspirativno dopire do we i umetniki je osetno ostvaruje. To znai da su vremenske, razvojne faze umetnikog dela logiki i estetski funkcionalne za wegovu organsku celinu, koja u svojoj egzistencijalnoj povezanosti sa biem moe biti vanvremena, vena vrednost. Dakle, najpre moramo imati u vidu loginost i estetinost tih faza, smisaonost i upeatqivu konkretnost wihovog postojawa, ako elimo da sudimo o wihovom konanom produktu artefaktu. Ovaj zahtev je u samoj stvari suprotstavqen onom Kroeovom za reprodukovawem itavog umetnikog stvaralakog procesa, te i svega onoga to je tokom wega odbaeno kao estetski nefunkcionalno, da bi se moglo pokazati krajwe, isto estetsko postignue stvorenog umetnikog dela.2 Za nas je najvanija videlaka, imaginativna perspektiva pesnitva, koja u nadahnuu prodire do zaista metafizikih duhovnih predstava, do onostranih mitskih vizija. Prema tome je mit za nas istovre1 Up.: Boris Uspenski, Poetika kompozicije (11970), Semiotika ikone (11971), Beograd 1979, str. 83116. 2 Benedeto Kroe, Estetika, Beograd 1934, str. 197198.

166 meno i pria, jeziki izraz, i ono to je ispriano, izraeno, pritaknuto jeziki dotaknuto, ono ega se jeziki izraz tie: samosvojna i svojstvena onostrana duhovna stvarnost koju ine u svojim uzajamnim odnosima sasvim konkretna duhovna bia, koja su predstavqiva naom imaginacijom, a upravo ona je ta koja saznajno posreduje izmeu te stvarnosti i wenog jezikog izraza. Taj metafiziki i mitopoijetiki svet je videlako izvorite wime nadahnute, vrhunske poezije. Upravo takve metafizike, mitski konkretizovane i realizovane istine jeziki utemequje poezija u qudskom postojawu. U tom smislu, po Helderlinovim reima na kraju wegove pesme Spomen, ono to ostaje utemequju pesnici".3 Faze ove poetske geneze uglavnom moemo reprodukovati, i u sluaju da nam nisu sauvane u pisanoj formi na osnovu dovrenog dela i u wemu prisutne postupnosti wegovog organskog razvoja, to znai da najpre utvrujemo wegovo metafiziko jezgro koje je mitopoetski konkretno i oigledno, dakle wegov izvorni mit, iz kojeg i oko kojeg se sve razvija u organskoj stvaralakoj ekspanziji. U samoj stvari se ve na poetku, u samom pristupu preko tih svojstvenih poetskih godova usredsreujemo na wihovu poijetiku mitsku sr na zaetniku poetsku sliku. Dodue, kao i na filmu, pesnike slike su pokretne, ili tanije reeno pokrenute, i to upravo individualnom matom itaoca, kojoj pesnikova mata daje neophodne predstavne, prostorno-vremenske koordinate. Dok u filmu gledamo tuim vidom i ujemo tuim sluhom, oima i uima snimateqa, montaera i rediteqa, u pesnitvu se sluimo ne samo vlastitim unutrawim pogledom i sluhom, nego svim ulima nae sopstvene mate u jednom totalnom unutrawem doivqaju, koji upravo svojim ponutrewem ukida svaku distanciranu kontemplaciju, ponitavajui svaku distanciju izmeu primaoca i predmeta estetskog prijema, budui da naa duhovno-duevna nutrina, naa mata, naa mo estetskog predstavqawa i opredmeivawa neposredno u sebe prima, odnosno u sebi reprodukuje, te ima sam estetski predmet. Na taj nain smo iznutra zahvaeni estetskim doivqajem, to znai da smo unutra uvueni u wega, bez posredovawa spoqawih ula i bez prinude wihovih specifinih postupaka razlikovawa u prijemu, te wihove nude distancirawa od samog predmeta koji se estetski prima. Utoliko je pesnitvu mnogo vie potreban talentovan italac negoli filmu jedan takav gledalac. U toj meri je i Herder bio u pravu kada je tvrdio da je poezija jedina umetnost koja deluje neposredno na duu, odnosno na matu. Prelamawe kadrova jednih kroz druge, to je u filmu samo jedna izdvojena tehnika, u pogledu vremena mate u pesnitvu je pravilo. Upravo to pesniko vreme s obzirom kako na prirodu mate tako i jezika kao organa wenog neposrednog ispoqavawa-izraavawa tee istovremeno i u prolost, i u budunoet, i kroz sadawost. Svaka pesnika re, kao osnovna jedinica, monada pesnikog izraza, odnosno
3

StA 2, 189, 59.

167 svaka jezikoumetnika predstava-slika kree se sinhronijski u svim ovim trima dimenzijama vremena, pa ih ak i probija tim totalnim pokretom, te zalazi u domen kako prapoetne tako i eshatoloke otkrovewske bezvremenosti i venosti. Ba zato to opaamo sopstvenim unutrawim ulima, takav na doivqaj se slobodio kree u sebi adekvatnim ulnim, estetskim asocijacijama kroz sve dimenzije vremena i van wih. A u filmu je na pogled fiksiran tuim, jednoznano odreenim te ogranienim perspektivama. Jedna pesnika re svojom originalnom estetskom, pesnikom funkcijom, to znai svojim osobenim, otkrovewskim uglom predstavqawa, po emu se i legitimie kao pesnika re, istovremeno otvara pogled na svoju specifinu upotrebu i na kontekstualnost kod dotinog pesnika, kako u datom delu tako i u celom pesnikom opusu, te za neophodnu razliku od ove prevashodne, poetski specifikovane perspektive na svoje mesto u jezikom sistemu pesnikovog vremena, pa na itav svoj znaewski spektar za savremenog itaoca, kao i na vlastito pretpovesno korensko znaewe, u kojem su izvorno slivene i iz kojeg istiu sve povesne znaewske potencije, da bi ukazale na isto, konano, eshatoloko znaewe rei. Naprotiv, neki filmski predmet znai samo onako i onoliko kako i koliko nam je u datom trenutku reijski predoeno. Upravo je zahvaqujui ovoj svojoj sinhronoj i neogranienoj duhovnoj multiperspektivnosti poezija univerzalna i progresivna umetnost, kako je to ve tvrdio Fridrih legel u svom uvenom Fragmentu broj 116 iz Ateneuma (1798). Trijadni nain Helderlinovog komponovawa hristolokih himni oito pokazuje dinaminu dijalektiku strukturu vremena u pesnitvu. Naravno, ovde nikako nije u pitawu Hegelova dijalektika vremenske progresije, nego dijalektika proimawa prolosti, sadawosti i budunosti. Naime, Helderlinove hristoloke himne su sastavqene iz trijada strofa. Svaka strofa tu istie jednu vremensku dimenziju istovremeno ukazujui i na druge, a svaka trijada jednu sliku u wenoj sinhronijskoj sveobuhvatnosti. Na ravni celine pesme svi ovi odnosi se ponovo vraaju kroz uzajamne odnose trijada i wihove pretene vremenske orijentacije, no utoliko prostorno-vremenski totalizovani to se sve one trijadne slike uzajamno proimaju kao da su date istovremeno. U tom smislu ovo pesniko vreme, ova jednovremenost svih vremena u pesnitvu diktira pesniki prostor, t. j. pesniku sliku. Ono to estetski percipiramo u vremenskoj sukcesiji kao prie o prividno razliitim vremenima, u stvari je, po okonawu tog procesa, sinhrono u naoj mati, i to u svim svojim vremenskim i prostornim dimenzijama. Tako je pesnika slika u samoj stvari jedan celovit duhovni svet, dat u svim svojim prostorno-vremenskim dimenzijama i u svoj svojoj osetnosti, u koji se moe ui putem imaginativnog sadejstva svih naih duhovnih saznajnih moi, te uestvovati u wegovoj celovitosti kao u jednom totalnom doivqaju, koji ne treba brkati sa Diltajevim na kraju intelektualno usmerenim doivqavawem, koje je svodqivo na je-

168 dan apstraktno odredqiv pogled na svet,4 niti pak, sa druge strane, sa Kroeovom pesnikom intuicijom koja je identina sa svojom specifinom umetnikom ekspresijom, odnosno izraajnom formom, budui da totalni doivqaj moe, ali i ne mora da bude sasvim umetniki izraen, odnosno oformqen, to upravo daje umetniko-kritike kriterijume.5 Naime, umetniko delo se samoodreuje kao umetniko formalnim ukazivawem: na jedan takav doivqaj, a mera prozirnosti, jasnoe i potpunosti tog formalnog pokazivawa je mera wegove umetnike uspenosti. Za razliku od slinog De Sanktisovog dualizma sadraja i forme, ija je perspektiva projektovana iz spoqawe predmetne stvarnosti u oblikotvornu umetniku unutrawost,6 mi metafiziki preokreemo perspektivu i vidimo potpunu duhovnu stvarnost unutraweg umetnikog doivqaja kao onostrano duhovno otkrovewe i oformqewe, te fantazijski novostvorenu stvarnost, kao jedan novi svet, koji je egzistencijalno ravnopravan sa svim stvorenim stvarnostima, sa svim stvorenim svetovima, a koji se jezikoumetniki moe mawe ili vie uspeno izraziti, ispoqiti i egzistencijalno utemeqiti. Istovremenost, te uzajamno preklapawe i proimawe fantazijskih slika neprestano imamo u vidu kada itamo, preivqavamo, nanovo doivqavamo, shvatamo, te tim reprodukovanim i shvaenim, svesno obuhvaenim, osveenim estetskim doivqajem tumaimo i vrednujemo neko pesniko delo u wegovoj umetnikoj realizaciji. Tu nam nije od pomoi puko analitiko itawe, nego organsko, koje je po sugestiji Fridriha legela u stvari iznutra organizovano tako da pojedinane deonice dotinog dela paqivo iitava pre svega s obzirom na wegovu celinu.7 To znai da moramo itati vie puta, najmawe dvaput, i da moramo tumaiti svaki detaq u kontekstu celine umetnikog dela, iji je konstitutivni i funkcionalni element. Isto onoliko koliko on omoguava postojawe i estetsko funkcionisawe datog dela, toliko i sam dobija lep ivot i egzistencijalni smisao jedino iz celine tog dela. U tom smislu Helderlinove hristoloke himne, koje postoje u vie verzija, moramo iitavati poev od organski najcelovitije verzije dotine himne sagledavajui upravo u wenom kontekstu svaki dovreni, zapoeti, ili tek ovla skicirani detaq iz woj prethodnih ili potowih faza organskog narastawa pesme. Ba u tome se i sastoji na metod itawa palimpsesta: mi polazimo od pesniki najcelovitije te estetski najuoqivije i najoiglednije verzije, da bismo u wenom kontekstu tumaili sve prethodne i potowe umetnike intervencije, koje su na svojstven nain prekrivene i pokrivene najcelovitijim tekstom. U stvari su i sve naknadne verzije ispod jednog takvog teksta kada su ili kao da su pisane izmeu wegovih redova.
4 Up: Rene Wellek, Geschichte der Literaturkritik, Bd. 3, Berlin, New York 1977, str. 301, 306; v. d.; R. Wellek and A. Warren, Theory of Literature, str. 117, nap. 24 na str. 290. 5 Up: B. Kroe, Estetika, str. 7273. 76. 6 Up: R. Wellek, Geschichte der Literaturkritik, Bd. 3, str. 9699, 100101. 7 Up.: R. Wellek, Geschichte der Literaturkritik, Bd. 1, str. 268.

169 Metodom organskog itawa palimpsesta mogue je sa potpunim shvatawem iitati i protumaiti Helderlinove prevode Pindara, koji su nastajali u interlinearnim verzijama grkog prateksta" sasvim doslovno, bez mnogo obzira na strukturu i sintaksu sopstvenoga jezika",8 ali isto tako i Helderlinove pindarovske pesme, koje su nastajale u vie verzija, a komponovane su u jasnoj dinamici predstava kroz suprotstavqawe po strofnim trijadama, da bi konano opet trijadno bile uravnoteavane.9 Ufhauzenov sinoptiki postupak edicije, koji dinamiki konstituie kritiki tekst je upravo komplementaran naem predloenom egzegetskom metodu organskog itawa palimpsesta, zato to je sasvim prilagoen dinamici Helderlinovog stvarawa predstava, kako na ravni za prvu ruku dovrene pesme, tako i na celokupnoj generikoj ravni prethodnih, za prvu ruku dovrene i naknadnih verzija, te na ravni svake od ovih pojedinano. Ovim smo dospeli do sinoptike strukture u ediciji Helderlinovih hristolokih himni, koja je u tom pogledu slina onoj sinoptikih jevaneqa. Isto tako je i na metod organskog itawa palimpsesta slian tipolokom postupku biblijske egzegeze, utoliko to tipove-likove-predstave posmatra u unutrawem sinoptikom i sinhronijskom kontekstu kao nanete jedne preko drugih radi uzajamne artikulacije. A najneposredniji spoqawi kontekst za Helderlinovu hristoloku ikonografiju je kako se samo po sebi razume veliko jeziko, likovno i duhovno bogastvo Biblije. Do wega moemo dospeti takoe prevashodno ovim tipolokim postupkom biblijskog tumaewa, tragajui za to markantnijim tipskim saglasnostima, to najee samo od sebe zahteva interpretativnu dopunu kako doslovnim tako i duhovnim biblijskim saglasnostima. Tako na nain itawa studijski unosi biblijske saglasnosti u interpretaciju itanog hristolokog teksta pod pretpostavkom da je takva interpretativna saglasnost upravo primerena tom tekstu, te da je on tavie u stawu da biblijski ortodoksno podnese jednu takvu interpretaciju. Helderlinova hristoloka ikonografija je tako, u svoj sloenosti svojih likovnih perspektiva, samo perspektivno upuivawe na sebi adekvatne kontekstualne biblijske perspektive, koje se mogu predoiti u vidu tradicionalnih biblijskih saglasnosti. No moe se primetiti tendencija kako umnoavawa wihovog broja tako i obima sa razvijawem i napredovawem biblijskog tumaewa Helderlinovog teksta, jer je u prirodi ovom kumulativnom procesu da potpunost dosee bliei se kraju. Iscrpnije saglasnosti tako prerastaju u male biblijske studije, koje sledei biblijski redosled otvaraju perspektivu u postupnost otkrivawa dotine religiozne predstave. Postupak ovih biblijskih studija je isti kao i onaj organskog itawa palimpsesta. Naime, sve jedinice biblijske saglasnosti su navedene u nizu koji je sinopsis, te taj
8 Diefrich Uffhausen, Hrsg., Friedrich Hlderlin: Bevestigter Gesang", Die neu zu entdeckende hymnische Sptdichtung bis 1806, Stuttgart 1989, str. H. 9 Up.: isto, str. HH.

170 niz ne samo da otkriva postupnost boanskog objavqivawa, nego i uzajamno prelamawe jednog kroz drugo svega onoga to je u jednoj odreenoj perspektivi otkrivano, tako da se cela slika, bez gubitaka, dobija tek na kraju u potirawu svake vremenosti i postupnosti, kao sutinski veno otkrovewe. Upravo ovaj biblijsko-egzegetski postupak pokazuje kako se obiqe biblijskih religioznih predstava iz razliitih verzija pesnikovih hristolokih himni mozaiki uklapa u Helderlinovu ukupnu viziju Hrista. Helderlin uzima uea u onom biblijskom poijetikom procesu, gradei shodno wemu svoju hristoloku ikonografiju kroz razliite verzije svojih himni Hristu, znajui da Bog ne eli sve odjednom, kako to sam pesnik kae u 161. stihu svoje himne Patmos, nego da Bog pre svega eli da sauvano bude vrsto slovo o svim Wegovim otkrovewima, onako kako su se ona pojedinano odigravala, to zakquno tvrdi na kraju iste himne (st. 222225). Tu bogojavqensku istinu je Helderlin sledio kao zakon za jednu nacionalnu poeziju, o emu programski svedoi posledwi stih ove himne. Ikonografiju Helderlinove vizije Hrista bilo je mogue pratiti u wenom narastawu sve do one take nakon koje ono jednostavno prestaje, a da nije doseglo neki kraj, tako to bi se zakquilo u jednoj jasno omeenoj kompoziciji svih mnogobrojnih predstava koje uestvuju u wemu. Ali to ne znai da je dotle naraslo pesniko delo estetski i teoloki mawkavo. Naprotiv, ono savreno izraava dosegnuti stupaw poetsko-religiozne vizije, izbegavajui klasino zatvorenu kompoziciju i wenu iluziju konanosti. Wegovo savrenstvo je u tome, to ostaje otvoreno prema progresivnom usavravawu, ukoliko je mogua progresija same vizije. No o toj mogunosti nita vie ne doznajemo od Helderlina. I na taj nain se struktura wegovog hristolokog lirskog opusa otkriva kao romantino progresivna i univerzalna.

UDC 821.111(73)-31.09 Updike J. 821.163.41-95

PRIPOVEDNI POSTUPCI U ROMANIMA XONA APDAJKA Biqana Dojinovi-Nei

SAETAK: Teza disertacije Pripovedni postupci u romanima Xona Apdajka je da su razliite pripovedne strategije osnova raznovrsnosti romansijerskog opusa ovog amerikog pisca, kao i da u wihovom razmatrawu treba primeniti kombinaciju naratoloke i kontekstualne analize. Dosadawa kritika literatura o Apdajkovim romanima mnogo vie je posveena wihovoj sadrini, te rad ima ciq da, koristei i ranija itawa, analizom postupka rasvetli neke od najzanimqivijih aspekata obrade materijala u ovim romanima. Rad ima pet sredinih poglavqa u kojima je re o ukupno 19 romana ovog autora: Roman i romansa", Trilogija po Skerletnom slovu", Upotrebe autobiografije", ou Zeke Angstroma" i Metafikcija i samoparodija". Prvo poglavqe bavi se problemom anra i forme u romanima Venaj me, Brazil, Parovi i Istvike vetice kao delima u kojima su kombinovane tradicije evropskog romana, amerike romanse i drugih oblika koji se takoe nazivaju romansom (romance). U poglavqu Trilogija po Skerletnom slovu" analizirani su romani Na sveti Nikad, Roxerova verzija i S., kao specifina itawa Hotornove romanse. Teorijski problemi koji se razmatraju su fokalizacija, pripovedawe u prvom licu, pouzdani i nepouzdani pripoveda, ironija i parodija. U poglavqu Upotrebe autobiografije" re je o romanima Kentaur, Sa farme i U lepoti qiqana, a pripovedni postupci u fokusu su promene perspektive u pripovedawu, mitologizacija, metafora i metonimija. Poglavqe ou Zeke Angstroma" predstavqa centralni ciklus Apdajkovih romana (Bei Zeko, bei; Povratak Zeke; Zeka je bogat i Zeka na umoru). U ovom poglavqu re je o realizmu, prikrivenom naratoru, pripovedawu u sadawem vremenu, postupku kamere i, naroito, karakterizaciji i uopte istraivawu likova u okviru analize pripovednih postupaka. Posledwe poglavqe Metafikcija i samoparodija" posveeno je romanima Uspomene na Fordovu vladu, romanu Pu, kao i ciklusu o Beku, u kojima dolazi do izraaja odnos modernizma i postmodernizma.

172
KQUNE REI: Apdajk, roman, romansa, postupak, pripovedawe, naratologija, metafikcija, modernizam, realizam, postmodernizam
kroz zaslepqujui ivi pesak, movaru praznog papira." Marirajui kroz roman"1

Na amerikoj kwievnoj sceni Xon Apdajk (John Hayer Updike) pojavio se 1954. godine, objavqujui u Wujorkeru" (New Yorker") priu Prijateqi iz Filadelfije" (Friends from Philadelphia). Do kraja te decenije imao je za sobom zbirku pria, zbirku poezije i jedan roman, a do sada vie od pedeset kwiga u vie anrova: sedam zbirki poezije; sedam zbirki eseja i kritikih tekstova o kwievnosti i slikarstvu; jednu autobiografsku kwigu, dve drame; pet kwiga za decu, jedanaest zbirki pria i 24 romana.2 Bez obzira na svu raznovrsnost opusa, Apdajk se i daqe smatra prvenstveno romanopiscem. On zauzima istaknuto mesto u posleratnoj amerikoj literaturi, o emu svedoi i to da je dobitnik gotovo svih nacionalnih nagrada za kwievnost, meu kojima su dve Pulicerove nagrade i Hauelsova medaqa, kao i iwenica da na svaku wegovu novu kwigu kwievni kritiari u najvanijim asopisima redovno reaguju. U jednoj od studija posvenih ovom piscu, Xejms if (James Schiff) zakquuje da je Apdajk pisac koji e stati rame uz rame sa velikanima amerike kwievnosti: Hotornom, Vitmenom, Melvilom, Emili Dikinson, Henrijem Xejmsom, Edit Vorton, Foknerom, Ficxeraldom i Nabokovim. Uprkos tome to ga mnogi kritiari smatraju jednim od najtamnijih amerikih pisaca, naroito romansijera, istiui posebno metaforian i alegorijski jezik i sklonost opisima psiholokih stawa, ima i onih koji tvrde da su wegova stilska istananost i barokne reenice u stvari pokrie za nebitne teme. Kritika recepcija Apdajka zapravo se rano pretvorila u debatu dva velika tabora: prvi su inili kritiari koji su mu se divili i smatrali ga jednim od uvara jezika", dok su drugi tvrdili da nema ta da kae, premda su uglavnom priznavali da to ini na izuzetan nain (Kanon, 1972, 74). Kritiari su od tada prolili mnogo mastila piui o stalno rastuem opusu ovog pisca, ali je ambivalentnost opstala: wegove kwige skoro bez izuzetka izazivaju krajwe oprene sudove: slavqen kao stilista, Apdajk je do sada bio optuivan za plitkost, rasizam, mizoginiju ili, najee krajwu ambivalentnost, to jest nejasnost u pogledu moralne pouke svojih dela; i, brawen kao pisac koji zalazi u dubine qudske due, pie sa empatijom enama i o drugim rasama ili svojom neopredeqenou itaoce navodi da preispitaju sopstvene stavove.
1 through the dazzling quicksand, / the marsh of blank paper." Updike, Marching Through a Novel", Collected Poems, 111. 2 U pojedinim bibliografijama romani o Henriju Beku pomiwu se kao zbirke pria, to daje neto razliit broj romana i zbirki pria. Mada je i sam Apdajk izjavio da kwige o Beku ne smatra romanima, one se u stvari najpre mogu tako posmatrati.

173 U veoma obimnoj kritikoj literaturi o prozi ovog pisca najvei deo ine tekstovi posveeni sadrinskim aspektima wegovog dela, onome ta pisac kae, dok je tekstova o tome kako neto kae i o wegovim pripovednim postupcima veoma malo. Pre dve decenije, arls Haris (Charles Harris) zamerio je kritiarima Donaldu Grajneru (Greiner) i Xorxu Sirlsu (George Searles) to su u svojim studijama o Apdajku jednostavno prenebregli novije kritike struje, pre svega strukturalizam i poststrukturalizam (Harris, 1986, 2801). Na takve studije ipak je moralo da se prieka disertacija Miko Keskinen, Odgovor, otpor, dekonstrukcija: itawe i pisawe u/o tri romana Xona Apdajka (Response, resistance, deconstruction: Reading and writing in/of three novels by John Updike), objavqena 1998 u Finskoj i prevedena na engleski, bavi se romanima Povratak Zeke (Rabbit Redux, 1971), Na sveti Nikad (A Month of Sundays, 1975), i Pu (The Coup, 1978), koristei naratologiju, reader-response teoriju, feministiku i teoriju roda, kao i dekonstrukciju. Xek De Belis (Jack De Bellis), jedan od najpoznatijih kritiara koji se bave Apdajkom, u nekoliko kraih tekstova ukazao je na razliita sredstva, od koriewa linih imena do filmova, kao na tehniku prenoewa i uvrivawa/destabilizovawa znaewa. U Enciklopediji Xona Apdajka (The John Updike Encyclopedia, 2000) De Belis posveuje odeqak pripovednom glasu (narrative voice) u delima ovog pisca, istiui da takvo istraivawe obuhvata razmatrawe pitawa kao to su: u kojoj meri je pripoveda sklon protagonisti? Koje taktike primewuje pripoveda da prikrije sopstveni glas? Da li prepoznavawe tog glasa mewa itawe teksta." (De Bellis, 2000, Narrative Voice). Vilijem Priard (William Pritchard), u kwizi objavqenoj 2000. godine, konstatuje da je dotada posveeno vie nego dovoqno kritike pawe sadrinskim elementima Apdajkovih tekstova, u kojima se odreeni roman ili kratka pria razmatraju kao sredstvo prenoewa ideja kojima se aplaudira ili koje se osuuju, a ne kao neto to treba iskusiti po sebi." Ali, mada i Priard nastoji da ispravi oiglednu nepravdu utawa o spisateqskom umeu Apdajka, on ne zalazi dubqe u tehnika sredstva koja ovaj autor koristi, nego se vie usmerava na efekte wegovih postupaka. Apdajkov postupak se gotovo uzgredno razmatra u tekstovima posveenim tematskim ispitivawima, i to najee u vezi sa etiri romana o Hariju Angstromu Zeki, koji imaju jasno istaknute specifinosti. Tako Tomas Di (Thomas Disch) pomiwe specifian nain prikazivawa svesti u etvrtom romanu o ovom junaku, dok Filip Stevik (Phillip Stevick) razmatra Apdajkov stil ne kao monolitan nain pisawa, nego kao zahvatawe u dvojnost i dvoglasje. Detaqnije istraivawe stila kao tehnike deo je i kratke studije Samjuela Bekofa (Samuel Beckoff) o prva dva romana o Zeki pod stilom on podrazumeva ne samo jezik, nego i strukturu romana, preplitawe slika, simbole, metafore, motive. Studija Meri O'Konel (Marry O'Connell) pribliava se opsenijem istraivawu odnosa sadrine i naina wenog predstavqawa, istovremeno se bavei posebnim problemom ovih romana predstavqawem maskuliniteta. Xon Vikeri (John Vickery) je, pak, u itawu Kentaura kao roma-

174 na isticao tehniku primene razliitih stilova i taaka gledita3. Otuda je pravo majstorstvo ovog pisca, wegovo umee da na razliite naine obradi tematski prilino oskudan materijal, ostalo skoro nezapaeno. Ciq ovog rada nije da pokae da li Xon Apdajk ima ta da kae, nego kako to kae i kako se znaewe ostvaruje u svakom tekstu posebno, kao sprega postupka i sadrine. Istraivawe se ne bavi stilom u smislu u kojem ga je kritika u vezi sa ovim piscem esto koristila, kao jeziku bravuroznost, nego blie onom odreewu koje se bavi sklonou metaforama, minucioznim opisima. U odnosu stila i postupka u ovom sluaju vana je iwenica da Apdajk zapravo koristi vie nego jedan stil (kako su to uoili Stevik i Priard), a nain wihovog izbora i primena u odreenom kontekstu u stvari su sutina postupka. Pojam pripovednih postupaka ili tehnike koji se koristi u ovom radu znai analizu oblikovawa materijala unetog u kwievni tekst, slino tome kako je Mark orer (Mark Schorer) odredio ovaj pojam u eseju Tehnika kao otkrie" (Technique as Discovery) daleke 1948. godine. Iako je od objavqivawa ovog teksta prolo skoro est decenija, on je i daqe aktuelan po tome to jasno ukazuje na neophodnost zajednikog razmatrawa tehnike i sadrine, na wihovu nerazdvojnost ak i u analizi dela. Mnoge tehnike koje orer pomiwe: zaokupqenost proze samom sobom, postupak slian filmskom (kamera), predstavqawe unutraweg ivota junaka, mree simbola, obrada autobiografije, zapravo su razraivane u kasnijim teorijskim pristupima, te wegov esej predstavqa zgodnu poetnu taku koja ih okupqa i nagovetava. orer je isticao pitawe kako se neto preinaava u umetniki tekst, jer je to sutinska razlika izmeu iskustva i umetnosti, ili, kako je on naziva, postignute sadrine".4 Govoriti o tehnici" znai govoriti skoro o svemu"5 to u nekom tekstu postoji, jer nije re samo o organizovawu materijala, nego o wegovom otkrivawu i definisawu vrednosti, o tome da materijal nije dat nego zadat i da kao takav po prvi put i nastaje u tom jednom, odreenom delu. Period od pola veka prisustva na kwievnoj sceni znaio je za pisca koji se profilisao kao umetniki hroniar i vreme velikih, dubokih promena u tendencijama doba. To se uoava ne samo na dokumentarnom nivou, to je najupadqivije u ciklusu o Zeki, nego i na dubqem nivou osnovnih ideja koje proimaju odreena dela. Za razliku od, na primer, mitski obojenog Kentaura iz 1963, Brazil 1994. govori o granicama, o rasnim, klasnim, polnim promenama, o telesnosti na nain koji zahteva tumaewe iz ugla novih teorija. Slino je i sa svim ostalim delima ovog pisca Roxerova verzija ima nekoliko diskursa, kako
3 Stevick, Philip The Full Range of Updike's Prose"; Disch, Thomas M. Rabbit's Run"; Beckoff, Samuel, John Updike's Rabbit, Run and Rabbit Redux; Marry O'Connell, Updike and the Patriarchal Dilemma: Masculinity in the Rabbit Novels, Vickery, John B. The Centaur: Myth, History, and Narrative". 4 achieved content" (Schorer, 1972, 387). 5 Stoga, kada govorimo o tehnici, govorimo skoro o svemu" (Schorer, 1972, 387).

175 ih Lox (D. Lodge) odreuje, pri emu je jedan tada bio potpuno nov za ovog pisca nauni. Sve je to zahtevalo da se u itawu Apdajkovog opusa u svetlosti postupka primeni eklektiki teorijski pristup ili, da upotrebim izraz Anet Kolodni (Annette Kolodny), pluralizam metoda". Umesto doslednog bavqewa pripovednim strategijama u strogom, naratolokom smislu, pluralizam metoda upotrebqen je da se trai i objasni ono presudno mesto u sklopu romana gde se najlake moe dokazati meusobni uticaj i uzajamna zavisnost sadraja i formi prikazivawa" (tancl, 1987, 2930). itawe Apdajkovih romana u svetlosti postupaka stoga e u ovom radu podjednako uzimati u obzir i ono to je kontekst dela i ono to su specifinosti oblikovawa materijala. Celovitost Apdajkovog romanesknog opusa ogleda se i u ponavqawu odreenih tema i motiva. Zapleti veine romana u vezi su sa likovima iz amerikih predgraa iz sredwe klase, wihovim brakovima, prequbama i unutrawim potragama i nedoumicama. ak i kada je radwa smetena u sune predele izmiqene afrike drave Ku, u godinu 2020, ili u gradove i praume Brazila, osnovne teme, odnosi i pristupi ostaju vrlo bliski ostalim romanima. Apdajk je sam odavno odredio religiju, seks i umetnost kao tri velike tajne stvari" a ameriku svakodnevicu kao svoje osnovno tematsko podruje, istiui da je wegov ciq da bude svedok ivota u Americi u drugoj polovini ovog veka.6 Otuda se i wegovo delo, pre svega romansijersko, moe odrediti kao tewa da se ucrtaju kqune take tog modernog sveta na nekoj imaginarnoj mapi. Apdajkova sklonost religijskim pitawima, o kojoj je bilo mnogo rei i u intervjuima i u studijama o ovom piscu, iskazuje se u wegovoj prozi kao doktrinaran, religijski diskurs, ili kao mitsko/mistino preobraewe svakodnevnog. Meu prvima su o tome pisali Alis i Kenet Hamilton (Alice, Kennet), iitavajui u wegovom delu hrianske alegorije.7 Mada se uglavnom insistiralo na religijskom odreewu u okviru protestantizma, ne treba prevideti i druge religijske i filozofske uticaje poput egzistencijalizma, transcendentalizma, platonizma, manihejstva. Apdajk istie da je odgajen u luteranskoj varijanti protestantizma,8 a veoma jak intelektualan i religijski uticaj na Apdajka imali su danski filozof Seren Kirkegor (Soeren Kirkegaard), vajcarski teolog Karl Bart (Karl Barth) i nemaki teolog Paul Tilih (Paul Tillich). Kritiari su se ponekad sporili u vezi sa tim ko je od dvojice reformista
6 Ciq mi je da budem to boqi svedok ivota u Americi u drugoj polovini ovog veka, i da mi um ostane mawe-vie otvoren: da su mi oi otvorene i um da mi je otvoren." (McNally, Stover, u: Plath, 1994, 205). 7 Jedna od najnovijih studija posveena ovom pitawu je i zbornik koji je sainio profesor religije i filozofije, Xejms Jerkes (inae i autor web-site-a posveenog ovom piscu). U zborniku Xon Apdajk i vera: oseaj svetog i pokreti milosti (James Yerkes, John Updike and Religion: The Sense of the Sacred and the Motions of Grace), Jerkes je sakupio eseje 16 autora koje je svrstao u tri celine: Apdajk i religijska dimenzija" (Updike and the Religious Dimension); Apdajk i hrianska vera" (Updike and the Christian Religion); Apdajk i amerika vera" (Updike and American Religion). 8 U Pensilvaniji sam odgajen kao luteran. Luteranci veruju da je vana doktrina vera, a ne ono to ine, jer smo svi zaglibqeni u greh." (Sally Reston, u: Plath, 1994, 20).

176 protestantizma, Tilih ili Bart, imao preteniji uticaj u pojedinanom Apdajkovom delu. Uglavnom se, meutim, slau, da je Apdajk uenik" Karla Barta,9 koji je tvrdio da je Bog Potpuno Drugo" (Wholly Other), premda ima i kritiara koji tvrde da u pojedinim delima Apdajk usvaja i Tilihovu ideju etikog delovawa po Klinkovicu (Jerome Klinkowitz), na primer, kretawe od romana Bei, Zeko, bei ka romanu Na sveti Nikad obeleeno je upravo tom tematskom progresijom ka konanoj sekularizaciji Apdajkove proze" (Klinkowitz, 1978, 489). Za Apdajkove junake Bog nije mrtav jer sama potraga za wim podrazumeva wegovo prisustvo, ali mi ivimo u vremenu u kom ima malo vere i mnogo sumwe" i stoga su, po Suzan Hening Aphaus (Susan Henning Uphaus), wegovi romani esto naseqeni altruistinim hrianima koji moralnim i drutvenim delovawem zamewuju religioznu veru" (Henning Uphaus, 1980, 67). Boja transcendentnost znai i qudsku usamqenost u svetu, nebo koje uti". Za Barta Apdajk kae da je, kao i Kirkegor, umetnik koji neto kazuje na dva naina istovremeno,10 to implikuje da postoje dve strane jedne stvari: Kirkegorovo odricawe od sinteze suprotnosti, i wihovo istovremeno postojawe, kao ili-ili situacija, uklapa se u Apdajkovu ideju dvojnosti, ambivalentnosti. Apdajk govori o posebnom kvalitetu svojih dela, kao o neemu to se moe nazvati osobinom da, ali", i to kao reakciji kritiara, ali i tematskoj osobini svojih dela.11 Sa Kirkegorom se povezuju i individualizam i strepwa (Angst), koji dominiraju qudskom egzistencijalnom situacijom. Individualizam je opet, i velika tema Emersona, jedna od tipino" amerikih tema, a uticaj Emersona oevidan je u nasleu transcendentalizma i platonizma. Ho je smatrao da u razumevawu Apdajka mora prvo da se prihvati razlika izmeu oveka iz Edena" i oveka iz Arkadije", to jest izmeu kalvinistikog i antikog, grkog pogleda na svet. Nerazumevawe te razlike beznadeno zamagquje analizu" (Haugh, 1977, 489). Ali, veza koja postoji izmeu ova dva pogleda na svet ini se moda i znaajnijom, jer su i jedan i drugi ovek" esto u istom liku, a wihove udwe i oseawa se sukobqavaju, ali i preklapaju. Preklapawe hrianskih i antikih uticaja prisutno je upravo u transcendentalizmu, tom vanom
9 Ma kako lo, po sopstvenom priznawu: moje oseawe religioznosti prvenstveno deluje kao oseaj Boga Tvorca, koji je za mene prilino stvaran, a potom, kao oseaj tajne i nesvodivosti sopstvenog identiteta pomeanog sa strahom da je identitet iluzija ili smrvqen. Nisam dobar Bartovac u stvari, ako pravo pogledate, nisam ni dobar hrianin." (Campbell, u: Plath, 1994, 103). 10 I on je, pomalo od onog 'da, ali' i majstor umea da se neto kae na oba naina." (Campbell, u: Plath, 1994, 103). 11 Postoji crta 'da-ali' u mom pisawu koja ini da se ono ne moe nikome potpuno dopasti." (Howard, u: Plath, 1994, 16). 'Da, ali'. Da, u Bei, Zeko, bei, naem unutrawem snanom apatu, ali drutveno tkawe ubitano se sruuje. Da, u Kentauru, samortvovawu i dunosti, ali ta je sa privatnom qudskom agonijom i nestajawem? Ne, u Vaaru u sirotitu, naoj drutvenoj homogenizaciji i gubitku vere, ali ujte glasove, radost istrajnog postojawa. Ne, u Parovima, religijskoj zajednici zasnovanoj na meusobnom fizikom i duevnom prodirawu u tue ivote, ali ta drugo da inimo kad Bog unitava nae crkve." (Samuels, u: Plath, 1994, 33).

177 sistemu miqewa koji je obeleio ameriku kwievnu tradiciju. Kao meavina razliitih filozofskih sistema zapada i istoka, koja duguje mnogo vie grkim no hrianskim stanovitima" (Haugh, 1975, 489), transcendentalizam je u sutini bio neka vrsta monizma koji je govorio o jedinstvu sveta i imanentnosti Boga u svetu i takoe naglaavao vrednost ovozemaqskog. Prema transcendentalistima, sve na svetu predstavqa mikrokosmos koji u sebi sadri zakone i smisao postojawa. Otuda moda i potie Apdajkov platonizam, prikazivawe stvarnosti kao senke transcendentnih, venih vrednosti. Kod Apdajka je pri tome naglasak na ovostranom, ovozemaqskom. Kao tema, platonizam se pojavquje u skoro svim Apdajkovim romanima u Kentauru je ne samo povezao mit sa stvarnou i naracijom, nego i wegovi likovi govore o ovom svetu kao o Platonovoj peini: u Povratku Zeke svetenik Eklz, vaan lik u prethodnom romanu o Zeki, pojavquje se samo na trenutak i tada govori upravo o izlasku iz peine; u Roxerovoj verziji ideja senki u peini pojavquje se kao opta metafora postojawa koja povezuje stvaralaki impuls sa boanskim, u Puu Platonova peina je simbol zatvorenosti u svet teksta, jezika, u Uspomenama na Fordovu vladu glavni junak pokuava da se izbori sa miqu o nepostojawu istorije u smislu praewa vene ideje, u Lepoti qiqana glavni junak prvog dela svoju religioznost zamewuje sedewem u bioskopu gde posmatra senke na zidu" Platonizam i uverewe da izvan sveta pojavnog postoji svet transcendentnih vrednosti i sutine utiu na Apdajkovu prozu i u pogledu postupka, pre svega metaforinosti. Svakodnevno, obino, samo je maska, senka, pojavno lice neeg dubqeg i na taj nain uspostavqa se i osnovni dualizam Apdajkove proze. Platonova dela uticala su i formom rasprave na Apdajka u vezi sa Roxerovom verzijom on, na primer, pomiwe Platona kao jedan od uzora u tom pogledu.12 Platonizam" stoga moe biti ira oznaka za postupak u kojem je materijalnost sveta otkrivena do najsitnijeg detaqa da bi se istaklo odsustvo duhovnosti. Apdajkovi junaci najee ne tragaju za idejom lepote ili istine, nego za nekom vrstom prosvetqewa, boanskim znakom ili jednostavno odsutnom sutinom. Oni to ine, to je najvanije, na sasvim ovozemaqske naine, esto preko seksualnosti. Mada veza polnosti i religioznosti moe izgledati paradoksalna, Apdajk smatra da su u Americi polnost i religioznost povezane, kao i da je polnost takoe i velika tema kulture, naroito od Frojda naovamo, kada je puritanska negativna konotacija seksualnosti zamewena pozitivnijim tonovima. U vezi sa romanima Na sveti Nikad i Roxerova verzija, on kae:
U polnom inu, na neki nain se potvruje nae sopstveno postojawe i ogromna unutrawa vrednost koju ne moemo dobiti drugde, osim moda u majinom naruju dok smo odojad. Stoga nije iznenaujue da su crkve seksi mesta. To nije paradoks: vera i polnost su u Sjediwenim Dravama tradicionalno povezani." (Nunley, u: Plath, 1994, 256).
12 Oblik rasprave Zato pomiwem Tomasa Mana i Platona." (Salgas, u: Plath, 1994, 179).

178 O seksualnosti kao potrazi za prvobitnom prisnou sa majinim telom pisala je gotovo identino i psiholog Doroti Dinerstin (Dorothy Dinnerstein). Po woj, bliskost i jedinstvo koji se ostvaruju u kontaktu novoroeneta sa majkom ponavqaju se moda samo kasnije u seksualnom iskustvu,13 to u oba sluaja upuuje na polnost kao vid potrage za celinom qudskog bia, doivqajem apsolutnog. Na taj nain, religijsko znaewe koje moe da se ita u doktrinarnim okvirima protestantizma, takoe postaje i oznaka duhovnosti uopte ili psiholokog stawa oveka. Seksualno iskustvo za Apdajkove junake esto predstavqa put kojim oni trae prosvetqewe, znawe" (gnosis) kojim transcendiraju okvire svakodnevnog, ponekad potpuno novu vrstu religiznosti, a najee put bekstva od strepwe (Angst) i straha od smrti. Ekstatiko poimawe sveta kroz seksualnost, i seksualnost kao deo svakodnevice, ine je velikom Apdajkovom temom, esto zdruenom sa temom straha od smrti, konanosti. Smatrana skandaloznim" aspektom wegovog dela, naroito u vezi sa Parovima, za ovog pisca polnost je deo qudskog postojawa i nelagodnosti u svetu. Dvojnost, ambigvitet ili ambivalentnost kao odlika Apdajkovih dela manifestuje se na vie ravni: na tematskoj ravni postoji osobina koju sam autor naziva da, ali Ona dovodi do toga da se junaci nalaze u situaciji napetosti, to je osnovna kwievna, fikcionalna situacija. Takoe, dvojnost i razdor izmeu duha i tela je jedna od osnovnih Apdajkovih tema. U jednom od intervjua (McNally, Stover) on jasno kae da su Amerikanci navikli na dualizam.14 Suzan Aphaus, u studiji o Apdajkovim romanima objavqenoj 1982. godine, kae da je Apdajk u svim romanima do romana Na sveti Nikad iz 1976. prikazivao nepremostiv jaz izmeu duha i tela, duhovnog i materijalnog sveta, i da je to istovremeno i wihova osnovna tema. Prema woj, u Apdajkovim delima uvek je prisutan fiziki, prirodan svet, koji se poima telom i wegovim ulima i gladima", ali istovremeno postoji i drugi, natprirodan svet (bilo da je re o hrianskom, klasinom ili islamskom), koji se poima duom, putem vere." (Henning Uphaus, 1980, 56) Stoga, smatra ona, Apdajk qudsko bie vidi kao dvojno stvorewe, podeqeno izmeu fizikih udwi s jedne, i duhovnih stremqewa, s druge strane" (Henning Uphaus, 1980, 6) koje samo u pojedinim trenucima moe da se izdigne nad materijalnim svetom. Dualizam koji se manifestuje kao manihejstvo, nasleeno pre svega od Hotorna, tema je studije o amerikim romansijerima Samjuela ejsa Koula (Samuel Chase Coal). On o Apdajku pie kao o jednom od amerikih autora koji su odrali formu romanse u ovoj kwievnosti i koji tematizuju ideju sveta kao poprita borbe suprotstavqenih principa.
13 V. naroito poglavqe Quqawe kolevke", odeqak Veza izmeu roditeqa i deteta i seksualni odnosi odraslih", Dinerstin, 2000, 2932. 14 Navikli smo na dualizam u naoj prozi. Sebe oseamo i kao duh i kao tela. ini se da smo mi dvojnost u jedinstvu, dvostruki na neki udan nain. Mi smo i svedoci samima sebi. Svedoci smo i sopstvenim intimnim inovima i inovima bespomonosti, osim dok spavamo." (McNally, Stover, u: Plath, 1994, 203).

179 Na moralnoj ravni, o kojoj su kritiari esto skloni da kau da je kod Apdajka nejasna, dvojnost ini da se ne moe videti za koju je stranu opredeqen. Apdajk u svojoj prozi slika, a ne sudi, i ta distanca ponekad zbuwuje kritiare koji nisu sigurni u wegovo naravouenije". Povodom zapleta koji u romanu Parovi dovodi do razvoda dva braka, Apdajk je istakao poziciju autora kao svedoka:
Nisam ja stvorio taj razlaz; to je uinilo drutvo oko mene. Najzad, nisam ja odgovoran za moderni svet. Ja samo slikam wegov portret." (Sanoff, u: Plath, 1994, 184).

Apdajk svoje junake navodi da kroz koprenu obinog i svakodnevnog tragaju za mistinim iskustvima, za jedinstvom duha i tela, nedostinom u rascepqenom svetu, za boanskim dodirom koji se ukazuje kao milost" (grace), za znakom u svetu koji je odvojen od svog Stvoriteqa ili za nekom drugom vrstom utehe. Pa ipak, wegovi likovi to ine na razliite naine, kao to su i situacije u kojima se nalaze sline, ali ipak razliite. Tako, na primer, i u Vaaru u sirotitu (The Poorhouse Fair), kao i u Parovima, Apdajk prikazuje pojavu neke nove, nehrianske religioznosti, koja treba da ispuni duhovnu prazninu. Iako je u oba sluaja re o religiji kao meuqudskoj igri, ukquujui i polnu igru" (Campbell, u: Plath, 1994, 87), ova dva romana se bitno razlikuju. Jo jasniji primer predstavqa roman Uspomene na Fordovu vladu koji reciklira mnoge dotadawe Apdajkove teme, ali na potpuno nov nain. Pristupi koji su bitno sadrinski orijentisani teko mogu da istaknu osnovnu razliku u delima koja su po temi slina, ali po obradi razliita. Iako se moe utvrditi dosledno pojavqivawe pojedinih uverewa, tema ili postupaka u Apdajkovim delima, on ipak ne stvara filozofski sistem, socioloku studiju ili teoloku raspravu svi ovi elementi postoje u svakom delu ponaosob na potpuno nov, samosvojan nain. Oni su deo pripovesti, a kada govorimo o prozi, pripovednom tekstu, govorimo o materijalu koji je obraen. Istraivawe tehnike obuhvata nain na koji sadrina postoji u pripovesti. Tako, autorovi religijski stavovi utiu, kako pojedini kritiari pokazuju, i na kwievnu tehniku. Vargo smatra da Apdajk, nastojei da stvori metafore koje ine razumqivim pitawa poput besmrtnosti i uskrsnua, spaja duhovno sa fizikim, dovodei time do sakramentalnog razumevawa materijalnog sveta". A da bi ispunio poznate predmete i gestove svakodnevnog iskustva religijskim znaewem, morao je da se dovede u sklad sa znaewem i najmaweg detaqa." (Vargo, 1973, 485). Bilo da je re o dijalektikim suprotnostima, istovremenom postojawu suprotnosti, situaciji ili-ili, govoriti o oba istovremeno" znai govoriti o celini u terminima dvojnosti. Dualitet i dvojnost tako su zapravo oznaka za vieznanost. Meri O'Konel je u kwizi o maskulinitetu kod Apdajka navela binarne opozicije15 koje se mogu svesti
15

Prema Elen Siksu (Helene Cixous), koju O'Konelova tu zapravo citira.

180 na dihotomiju ensko/muko i time posredno ukazala na to da, u zapadnom nainu miqewa, govoriti o dvostranosti, dvojnosti, znai govoriti o celini koja se opaa kao iznutra razdvojena. Iako O'Konelova ne insistira na tome, wena studija pokazuje upravo itav spektar mogunosti u tumaewu Apdajkovih romana i implikuje obuhvatnije znaewe od wene tvrdwe da su Apdajkove metafore multidimenzionalne" (O'Connell, 220). Drugim reima, dvojnost Apdajkovih romana u stvari je wihova vieznanost. Upravo to tvrdi i Xek DeBelis. On smatra da Apdajkov izbor take gledita, pripovednog glasa i strukture zavise od specifinih zahteva pojedinanog rada, to ini veoma tekim govoriti uopteno o wegovoj koncepciji romana. Pa ipak, postoji i neto to je wihov zajedniki imeniteq: ini se, meutim, da se on oslawa na dvojnosti da bi dramatizovao suprotnosti." (De Bellis, 2000, The Novel). Zadravajui oba istovremeno" Apdajkova proza nastoji da prikae svet u totalitetu, prividno neoteenom intervencijom umetnika. Jedan od puteva ka tome je vizuelno umee, slikarski ili takozvani postupak kamere. Vanost gledawa, uoavawa, bilo da je re o naratoru ili reflektoru, u svim romanima ovog pisca je izuzetna: svoju poetiku Apdajk je u vie navrata povezivao sa slikarstvom. Ponekad je ak govorio da samo pokuava da naslika stvari onakvima kakve jesu, upuujui na svoje slikarsko obrazovawe on je godinu dana proveo u Engleskoj, kao student Raskinove slikarske kole, ali je pre toga u harvardskom listu Lampun" (Lampoon") crtao karikature. Izotrena percepcija i oseaj za svetlost, senke i nijanse ine od Apdajka, po Xejmsu Platu, verbalnog Vermera"16 koji u svoja dela prenosi slikarske sintagme. On tvrdi da Apdajk prihvata tradicionalnu arhetipsku vezu svetlosti sa istinom, spasewem, znawem i preobraajem, nasuprot tami i senki. (Plath, 1998, 218). I drugi kritiari su Apdajka poredili sa Vermerom, utoliko to: poput Vermera, on moe da obasja male trenutke i ispuni ih vanou" (Kanon, 1972, 74), ili sa holandskim anr" slikarstvom uopte: Uvek mi se inilo da je u svojoj preokupiranosti mirnoom predmeta u domainstvu Apdajk potomak, u pisawu, holandskih anr slikara, za koje je sve u domu, u prirodi ili u qudskom stavu imalo sjaj upotrebe na sebi bez kojeg kultura duboko urowena u domae ne bi mogla da preivi sopstvenu dosadu. Naglasak na perifernim stvarima, ak i etiketa na proizvodu, unela je neto ivo u pisawe amerikih kominih pisaca kao i ozbiqnih moralista." (Pritchett, 1981, 202). Jedno od vrlo zanimqivih tumaewa povezuje sadrinu Apdajkove proze sa ovim slikarstvom, ali nain na koji je obraena sa Pitom Mondrijanom. Dok je sadrina Apdajkovih dela, prema ovom tumaewu, nalik anr" slikarstvu, nain wenog koriewa zasniva se na apstrakciji i to na nain analogan Mondrijanu". Time se, po Xounsu, ukazuje na filozof16 Vermer je, inae, po sopstvenom Apdajkovom priznawu, wegov omiqeni slikar. Sklonost ka Vermeru pripisuje i pojedinim likovima, npr. Piteru Kaldvelu iz Kentaura, a o Vermerovom slikarstvu pie u esejima.

181 ski okvir koji se moe objasniti terminima holandske umetnosti: Obojica afirmiu poneto od mitskog obrasca po kom je qudsko drutvo u odreenom momentu prostorni izraz ravnotee izmeu indvidualnog i univerzalnog." Mada je Apdajkova baroknost" potpuno suprotna Mondrijanovoj geometrijskoj svedenosti, Xouns istie da ipak postoje duboke slinosti izmeu dela ove dvojice umetnika, naroito kada je re o metaforinom balansirawu horizontalnog i vertikalnog". (Jones, 1973, 410). Ovo istraivawe nastoji da predstavi Apdajkovo romaneskno stvaralatvo u tom irokom opsegu koje simbolino mogu da predstave upravo Vermer i Mondrijan, kao delo koje obuhvata razliite krajnosti verbalnog i slikarskog medija, filozofskih i teolokih elemenata, opsednutosti stvarnou i onim iza" pojavnosti. Istraivawe ima pet sredinih poglavqa: Roman i romansa", Trilogija po Skerletnom slovu", Upotrebe autobiografije", ou Zeke Angstroma" i Metafikcija i samoparodija". Prvo poglavqe ovog rada bavi se problemom romana i romanse. Apdajk odreuje svoj tematski okvir kao prostor amerike sredwe klase u malim gradovima", tvrdei da se upravo u sredinama sudaraju krajnosti" i da tamo ambigvitet neumorno vlada" (Howard, u: Plath, 1994, 11), to ukazuje na formu romanse, jedan specifino ameriki kwievni oblik. Prema Riardu ejsu, jedna od specifinosti amerikog romana jeste i snaan element 'romanse' " (Chase, 1957, 2) u wemu, to predstavqa izraz amerike kulture kontradikcija" koja ini da ameriki roman ima tendenciju da poiva meu kontradikcijama i u ekstremnim opsezima iskustva" (Chase, 1957, 2). Na taj nain, forma postaje izraz dvojnosti i izvor razliitih efekata. Apdajk je kombinovao tradiciju evropskog romana, amerike romanse i drugih oblika koji se takoe nazivaju romansom (romance), to je dovelo do stvarawa tako razliitih romana kao to su Venaj me, Brazil, Parovi i Istvike vetice. Roman Venaj me analiziran je u svetlosti romanse kao amerikog romana. Ukazano je na tenziju izmeu evropskog romana, koja je i tematizovana u romanu, i oblika romanse, situirane na neutralnoj teritoriji". Ovaj roman je itan kao parodija romanse u smislu potrage za idealnom qubavqu, ostvarene tehnikama premetawa mitskog znaewa kao i promenqivim perspektivama koje ne dozvoqavaju fiksirawe i ustaqivawe centralne svesti" romana. Brazil je predstavqen kao amerika romansa i parodija qubia, kao i preispitivawe razlika rase, klase i roda, granica, novog viewa telesnosti, odnosa realnog i fantastinog i kao ponovno pisawe drevne legende o Tristanu i Izoldi. itawe romana Parovi i Vetice iz Istvika poiwe od analize Samjuela Koula, koji ih je predstavio kao hotornovske romanse, prie koje otelovquju manihejsko viewe sveta. U analizi Parova u ovom radu naglaava proces rekonstruisawa, na nivou prie tematizovan kao profesionalna specijalizacija glavnog junaka, a u strukturi romana primewen kao prerada stare prie ne moderno izdawe, niti potpuna replika stare konstrucije, nego ouvawe duha pripovesti sa svim potreb-

182 nim modernizacijama. Kue su predstavqene kao centralni simbol romana, i to ne samo kao utoita ili katakombe, nego i kao poseban skup likova. Istvike vetice, koje dele mnoge crte sa Parovima, imaju vane elemente nestvarnog" kroz koje probija drutvena stvarnost", to ponovo stvara generiku tenziju romana i romanse. Psiholoko nijansirawe u kqunoj sceni ubistva i samoubistva postignuto je upravo tehnikama karakteristinim za romansu, ouvawem dvojnosti izmeu materijalnog i nematerijalnog sveta. Drugo poglavqe, Trilogija po Skerletnom slovu", povezano je sa prethodnim utoliko to se bavi Apdajkovim romanima napisanim kao poseban ciklus i nekom vrstom komunikacije sa Hotornovom romansom Skerletno slovo. Tri Apdajkova romana, Na sveti Nikad, Roxerova verzija i S. iz savremene vizure govore ne samo o irim problemima koje je Hotorn pokrenuo u svojoj romansi, poput dualizma duha i tela, nego i glavne junake Skerletnog slova stavqa u savremeni kontekst, dodequjui svakome posebno pripovest u prvom licu i privilegovanu taku gledita. U ovom poglavqu je re upravo o pripovedawu u prvom licu, problemima fokalizacije, ironiji i parodiji kao efektima aktualizacije" pojedinih klasinih kwievnih likova. Tree poglavqe, Upotrebe autobiografije", bavi se drugim osnovnim, pored kwievnosti, izvorom Apdajkovih romana wegovim sopstvenim ivotnim iskustvom. Kako se jedna ista tema obrauje na razliite naine; kako autobiografija postaje pripovest i koji su razliiti postupci mogui u wenom preinaavawu u pripovest: preko mitologizacije, psiholokog nijansirawa, uvoewem pojedinih centralnih metafora. U ovom poglavqu re je o romanima Kentaur, Sa farme i U lepoti qiqana, a pripovedni postupci u fokusu su promene perspektive u pripovedawu, mitologizacija, metafora i metonimija u irem smislu. Poglavqe ou Zeke Angstroma" predstavqa srediwi ciklus Apdajkovih romana, po mnogim kritiarima, wegova najboqa dela ili, kako ga sam autor takoe naziva, mega-roman" o jednom junaku. Specifinosti postupka o kojima je re u vezi sa ovim romanima odnose se na pojam realizma u kwievnosti, zatim pojmove prikrivenog naratora, pripovedawa u sadawem vremenu, pojam kamere i, naroito, na karakterizaciju i uopte istraivawe likova u okviru analize pripovednih postupaka. Posledwe poglavqe, Metafikcija i samoparodija", posveeno je romanima Uspomene na Fordovu vladu, romanu Pu kao i ciklusu o Beku, u kojima dolazi do izraaja odnos modernizma i postmodernizma. Naime, Apdajk, kao izrazito realistiki i modernistiki pisac, nije se odrekao pojedinih postupaka koji se vezuju za postmodernu prozu, pre svega, autoreferencijalni tekst, ali i wima pristupa sa distance, polemiki i parodijski. Roman Uspomene analiziran je kao parodija istoriografske metafikcije, koja je i sama parodija, kao i postupka dekonstrukcije. Manevar kojim se vrednosti modernistikog sveta vraaju na scenu, destabilizovane, ali ipak vaee, ima za rezultat mnoge ko-

183 mine efekte. Razlika procesa re- i de-konstruisawa objawena je i kratkim poreewem drame o Bjukenenu sa ovim romanom. Osnovni problemi tehnike u romanu Pu su promene perspektiva i naizmenino pripovedawe u prvom, odnosno treem licu, naracija o jeziku kao govoru i pismu. Kwige o Beku analizirane su kao romani uprkos uobiajenoj klasifikaciji kao zbirke kratkih pria. Ciq je da se pokae da one ne samo da odgovaraju na primer Kajzerovoj (Kayser) definiciji romana likova (Figurenroman), nego i da je Bek kao lik van" anrova neka vrsta performativnog bia"17 koji se moe pojavqivati u priama, romanima i intervjuima. U ovoj grupi romana granice metafikcije i realistike proze su pomerene, a rezultat je kwievnost samoparodije. Na kraju treba napomenuti da je i naoj publici Apdajk poznat pre svega kao romanopisac, iako su do sada objavqivane wegove pesme kao i kratke prie. Od 1968. do sada prevedeno je 13 wegovih romana na srpskohrvatski i srpski jezik: Sajam u ubonici; Bei, Zeko, bei!; Kentaur; Parovi; Povratak Zeca; Zeka je bogat; Romansa; Istvike vetice; S; Roxerova verzija, Brazil, Gertruda i Klaudije i Potrai moje lice. U kritikoj literaturi na naem podruju Apdajkova dela su uglavnom predstavqana u predgovorima i pogovorima prevoda, ili u prikazima, i do sada nisu bila predmet obimnijih studija. Stoga je jedan od ciqeva ove studije i da inicira nova kritika itawa i viewa ovog pisca. Ukazujui na wegovo pripovedako umee ona treba da podstakne interesovawe za majstorstvo koje je do sada ostalo previeno i, pre svega, da ohrabri nove, budue itaoce ovog pisca da upravo u nainu na koji Xon Apdajk neto kae otkriju vrhunsko uivawe u tekstu.
LITERATURA Beckoff, Samuel, John Updike's Rabbit, Run and Rabbit Redux, Macmillan Publishing, New York 1998 (orig. publ. 1974). Chase, Richard, The Broken Circuit", in: The American Novel and Its Tradition, Doubleday & Co., New York 1957, pp. 128. Coale, Samuel Chase, In Hawthorne's Shadow: American Romance from Melville to Mailer, The University Press of Kentucky, 1985. De Bellis, Jack, The John Updike Encyclopedia, Greenwood 2000. Dinerstin, Doroti, Sirena i minotaur: odnosi meu polovima i qudska nelagodnost, prevela Dragana Starevi, Feministika 94, Beograd 2000, 294 str. Hamilton, Alice and Kenneth, John Updike: A Critical Essay, William B. Eerdmans Publisher, 1967. Hamilton, Alice and Kenneth, The Elements of John Updike. Grand Rapids: Eerdmans, 1970. Henning Uphaus, Suzanne, John Updike, Frederick Ungar Publishing Co., New York 1980. Jones, Edward T., An Art of Equilibrium: Piet Mondrian and John Updike", in: Connecticut Critic, March, 1973. pp. 410.
17

performing self (Poirier).

184
Kanon, Joseph, Saturday Review, September 30, 1972, p. 74. Keskinen, Mikko, Response, resistance, deconstruction: Reading and writing in/of three novels by John Updike, Phd Dissertation, School: Jyvaskylan Yliopisto (Finland), Date: 1998. O'Connell, Mary, Updike and the Patriarchal Dilemma: Masculinity in the Rabbit Novels, Southern Illinois University Press, Carbondale and Edwardsville 1996. Plath, James, Verbal Vermeer: Updike's Middle-Class Portraiture", Rabbit Tales: Poetry and Politics in John Updike's Rabbit Novels, 1998, pp. 207 230. Poirier, Richard, The Performing Self: Composition and Decomposition in the Languages of Contemporary Life, Rutgers University Press, New Brunswick 1992. Pritchard, William H., Updike: American Man of Letters, Steerforth Press, South Royalton, Vermont 2000. Schiff, James A., John Updike Revisited, Twayne, Boston 1998. Schorer, Mark, Technique as Discovery", 20th Century Literary Criticism, A Reader, Edited by David Lodge, Longman, London 1972, pp. 387400. Stevick, Philip, The Full Range of Updike's Prose", New Essays on Rabbit, Run, 1993, pp. 3152. tancl, Franc K., Tipine forme romana, s nemakog prevela Drinka Gojkovi, Kwievna zajednica Novog Sada, 1987.

INTERVJUI Plath, James, ed. by Conversations with John Updike, University Press of Mississippi, Jackson, 1994. Campbell, Jeff, Interview with John Updike" (1976), Plath, 1994, pp. 84104. Howard, Jane, Can a Nice Novelist Finish First" (1966), Plath, 1994, pp. 917. McNally, T. M. and Stover, Dean, An Interview with John Updike" (1987), Plath, 1994, pp. 192206. Nunley, Jan Thoughts of Faith Infuse Updike's Novels" (1993), Plath, 1994, pp. 248259. Sanoff, Alvin P., Writers 'Are Really Servants of Reality' " (1986), Plath, 1994, pp. 181185. DODATAK Romani Xona Apdajka sa podacima o prevodima na srpskohrvatski i srpski jezik 1. The Poorhouse Fair (1959) Sajam u ubonici, prijevod Gordana Popovi-Vujii, August Cesarec, Zagreb 1979. 2. Rabbit, Run (1960) Bei, Zeko, bei! s engleskog prevela Nevena Stefanovi-ianovi, Prosveta, Beograd 1979. 3. The Centaur (1963) Kentaur, prevod Milenko Popovi, Zora, Zagreb 1968. 4. Of the Farm (1965) 5. Couples (1968) Parovi, preveo Aleksandar Saa Petrovi, Prosveta, Beograd. 6. Bech: A Book (1970) 7. Rabbit Redux (1970) Povratak Zeca, prevod Vjera Balen-Heidl. Zagreb: Grafiki zavod Hrvatske, 1978. 8. A Month of Sundays (1975)

185
9. Marry Me: A Romance (1976) Romansa: Venajmo se, prevela s engleskog Valerija Por, Narodna kwiga, Alfa, Beograd 1995. 10. The Coup (1978) 11. Rabbit Is Rich (1981) Zeka je bogat, preveo Aleksandar Saa Petrovi, Prosveta, Beograd 1985. 12. Bech Is Back (1982) 13. The Witches of Eastwick (1984) Istvike vetice, preveo Aleksandar Saa Petrovi, Prosveta, Beograd 1987. 14. Roger's Version (1986) Roxerova verzija, prevod s engleskog i pogovor Aleksandar Saa Petrovi, Beograd, BIGZ, 1989. 15. S. (1988) S., preveli s engleskog Irena Kosti, Slobodan Vuksanovi, biblioteka Orion", Filip Viwi", Beograd 1989. 16. Rabbit at Rest (1990) 17. Memories of the Ford Administration (1992) 18. Brazil (1994) Brazil, preveli s engleskog Aleksandar Saa Petrovi i Valerija Por, Narodna kwiga, Alfa, Beograd 1994. 19. In the Beauty of the Lilies (1996) 20. Toward the End of Time (1997) 21. Bech At Bay: A Quasy-Novel (1998) 22. Gertrude and Claudius (2000) Gertruda i Klaudije, preveo Lazar Macura, Narodna kwiga, Alfa, Beograd 2001. 23. Seek My Face (2002) Potrai moje lice, prevela mr Srana Vukajlovi, Politika, Narodna kwiga, 2004. 24. Villages (2004).

UDC 821.163.41.09 Ki D. 821.163.41-95

O KULTURALNOM PAMEWU U DJELU DANILA KIA Davor Beganovi

Biografija Danila Kia je od ranog djetiwstva obiqeena tragikom kakva u doba wegovog sazrijevawa nije bila nikakva rijetkost. Otac, maarski idov, mu je 1944. odvojen od obiteqi i prognan u geto, odakle je deportiran u Auvic i tamo ubijen, a samog Danila je od te sudbine spaslo pravovremeno krtewe u ortodoksnu vjeru. Vrijeme selidbe i progona za wega se, privremeno, zavrilo 1947, kada je obiteq repatrirana u Crnu Goru. Lutalaki mu je nemir prividno smirewe pronaao u ezdesetim godinama, da bi ga kwievno-politika afera prouzroena objavqivawem zbirke pripovjedaka Grobnica za Borisa Davidovia iznova natjerala na naputawe domovine. Dobrovoqno izgnanstvo u Parizu skonano je smru u glavnom gradu Francuske, Kiove domovine po izboru, 1989. Takvo dubinsko odreewe biografije bijegom od posqedica totalitarizma i borbom protiv wih suptilni je odjek nalo u wegovim radovima, pripovjedakim, esejistikim i filmskim, a suoewe sa wegovom staqinistikom varijantom, koja ga osobno nije u tolikoj mjeri dotakla,1 ali ijih je paralela sa nacionalsocijalistikom od samoga poetka bio svjestan, bilo je upravo ona toka koja je wegovoj biografiji podarila oblik gotovo savrenog pripovjednog kruga: bijeg od nacizma, koji je inicirao Kiova prva nedragovoqna putovawa, uramqen je iznuenim bijegom od staqinizma ideologije koja se u Jugoslaviji sedamdesetih godina inila definitivno pobijeenom, ali je upravo afera-Ki pokazala u kolikoj je mjeri vjera u tu pobjedu bila tek jo jedna u nizu fantazma koje su okruavale mit o autohtonom jugoslavenskom putu u komunizam". Stoga se bavqewe onim aspektima Kiovog djela koji se usmjeravaju ka specifinom literarnom definirawu totalitarizma pokazuje kao srediwa tema prouavawa koje ga eli smjestiti u kontekst europske kwievnosti i umjetnosti druge polovice dvadesetog stoqea. Wegovi pokuaji odreewa nacionalizma, antisemitizma, tragawe za wihovim korijenima u raznolikim drutvenim i kulturnim manifestacijama,
1 Kada to kaem mislim da nije na odluujui nain utjecala na wegovu obiteqsku sudbinu. Naravno, kao i svaki stanovnik totalitarnog drutva, i Ki je morao biti obiqeen wegovim pogubnim utjecajem, kako na pojedinca, tako i na kolektiv.

188 opsesivni pokuaji pronalaewa odgovora na jedva rjeivu zagonetku qudskog zla koje se oitovalo u takvim manifestacijama, nuno e proeti istraivawe wegova opusa i proiriti ga na podruja koja se tradicionalno jasno odjequju od literarnog diskurza. To su proirewa od kojih ni on sam ne preza, na koja, tovie, otvoreno ili prikriveno, i poziva. Tako se kao prvi problem za wegovog prouavateqa pokazuje isprepleten odnos povijesnog i literarnog diskurza: zato su se, i u kolikoj mjeri, historiografske metode pokazale nedostatnima za razrjeewe krize reprezentacije koju su prouzroila zlodjela totalitarnih reima u dvadesetom stoqeu? Snose li same te metode, i wihova rigorozna primjena, dio krivice za tu krizu? Je li literatura svojim specifinim izraajnim sredstvima sposobna bar donekle premostiti jaz (prolom) koji se rastvorio izmeu stravinosti zbivawa i nemogunosti wihovog vjerodostojnog predoavawa? Kako bi se taj interpretacijski prostor otvorio prema Kiovom djelu ini mi se nunim razmotriti najhitnije teorijske radove iji je ciq iznova preispitati ulogu povijesti, i wenog izuavawa, suoenu sa dotada nesluenim izazovima. Teorija povijesti Hajdna Vajta (White 1973) sa svim mnogobrojnim odgovorima koje je wen polemiki izazov nuno potakao, jedan je od takvih prijelomnih momenata sposobnih iznova definirati mjesto drutvenih znanosti unutar civilizacijskog procesa. Ono to je novo u Vajtovoj teoriji jest ukazivawe na, takoreku, fikcionalni karakter povijesne znanosti. On uspijeva dokazati da je cjelokupno zdawe koje je u devetnaestom stoqeu sazidala historiografija poivalo na nesigurnim temeqima. U svom wenom naporu usmjerenom na otkrivawe istine o stvarnosti Vajt e prepoznati pothvat iji se korijeni nalaze drugdje i najee slue ideolokim ili politikim ciqevima koje se eli predstaviti vrijednima da se u wihovo ime iskonstruira slika koju e kasnije moi uporabiti legitimirajue drutvene strukture. Takav je politiki ciq, na primjer, konstruirawe monolitne nacionalne drave i u tu se svrhu stvaraju tzv. master narratives iji je ciq weno povijesno legitimirawe. Ukazivawa na fikcionalni karakter pisanih dokumenata, i wime prouzroenu fikcionalnu narav same historiografije, Vajtu su od strane kolega donijele optubu za povijesni relativizam, ali su mu u oima teoretiara postmoderne pridale obol povjesniara koji je uspio pokazati iznimnu slinost literarnog i povjesniarskog prikazivawa jedno od srediwih vorita postmodernistike teorije i poetike u koju se, bez ikakove sumwe, moe upisati i djelo Danila Kia. Linda Hutcheon tako istie da:
White [] pokazuje kako povjesniari potiskuju, ponavqaju, podreuju, rasporeuju i ukazuju pozornost na odreene iwenice, ali je rezultat opet pridavawe odreenog znaewa dogaajima iz prolosti. Nazvati to literarnim inom za Whitea ne znai ni u kome sluaju odvui pawu od wegova znaaja. No ono to kontradiktorna postmoderna proza pokazuje jest da se takvo pridavawe znaewa moe potkopati ak i u samome wegovu potvrivawu. (Hutcheon, 1989, 64)

189 Tako, u jednom dvostrukom obratu, povijest gubi apsolutni autoritet u vezi s prikazivawem prolih dogaaja, a literatura se izvlai iz uskog korzeta koji joj je nametnuo wen navodni neobjektivni, fikcionalni ili, u krajwem sluaju, laqivi" karakter. Vajtova intervencija u sam proces reprezentacije upravo je ona odluujua vododjelnica na kojoj e se suoiti dva naina predoavawa zbiqe a da se pri tome ni jednome od wih ne da prioritet. Legitimnost povijesti i legitimnost kwievnosti zaustavqaju se na poqu relativistikog epistemolokog skepticizma. Drugi je takav prijelomni moment djelo Miela Fukoa, ija smiona razmatrawa dovode u pitawe legitimnost nekih srediwih pojmova (poput kontinuiteta ili dokumenta) koji su saiwavali neophodan stoer za cjelokupnost postupaka u procesu shvaawa povijesne zbiqe. Fuko je, i kao autor, od golemog znaaja za Kia. On citira wegov tekst o Floberovom Iskuewu Sv. Antoana izvorno objavqen 1967. pod naslovom Un fantastique" de bibliotheque, a u preraenoj verziji 1970, u hrestomatiji tekstova koja prati as anatomije, kwigu u kojoj se brani poetiki princip zastupqen u Grobnici za Borisa Davidovia. Srediwa Fukoova teza po kojoj je Floberov tekst delo koje se prua po prostoru ve postojeih kwiga. Ono ih pokriva, skriva, otkriva i jednim jedinim pokretom postie da one blesnu i da odmah zatim zgasnu." (navedeno prema: Ki, 1978, 206f). Kiu slui za legitimirawe pripovjednog postupka kontaminirawa prividno disparatnih elemenata u jedinstveni artefakt, postupak ija e viestruka inovativnost izazvati estoki otpor konzervativne jugoslavenske kwievne kritike. to se tie onoga dijela Fukoovih istraivawa koja se odnose na povijest, i koja su nesumwivo utjecala na prozne modele koje je Ki razvio u svojim kasnijim djelima, od sredine sedamdesetih godina prolog stoqea nadaqe, moe se rei da je za wega od odluujueg znaaja bilo razbijawe kauzalne nunosti kontinuiranog pripovijedawa povijesnih dogaaja i wihovo slagawe u jedan cirkularni, diskontinuirani model. Smjetajui Fukoa u nieansku (genealoku) tradiciju, koju razlikuje od hegelijanske (metafizike) Michael Roth istie da je za wega kquno tragawe za sens historique, za razliku od sens de l'histoire. Potraga za sens de l'histoire bila je potaknuta eqom za pridavawem znaewa i usmjerewem na sadawost uz pomo pronalaewa wenog razvoja u prolosti. U sutinskom smislu ta praksa je uvijek legitimacijska." (Roth, 1995, 76). Upravo takvo shvaawe povijesti, sa (nacionalnom) dravom koja stoji kao weno savreno ostvarewe, na kraju slui legitimirawu moi onih koji se nalaze na vlasti. Za Fukoa je ono metafiziko. On se vraa Nieu i wegovoj genealogiji u kojoj nalazi tragove fikcionalne naravi same povijesti koja se umjesto pokuaja splitawa glavnih dogaaja i pogleda na svijet u povijesni master narrative [] usredotouje na kreaciju diskurzivnih strategija za stupawe u kontakt s vlastitom prolou i s drugima." (Isto) Prema tom tumaewu protoka povijesti on je, zapravo, sazdan od interpretacija. Ispod interpretacije postoji samo druga interpretacija. Genealogija se potvruje kao

190 samo jedna u seriji intepretacija, kao diskurz meu diskurzima koji e uskoro biti revidiran. Sens historique je nemetafiziki onoliko koliko odbija apsolute." (77) itati Kiove pripovijesti iz Grobnice za Borisa Davidovia i iz Enciklopedije mrtvih znai interpretirati ih upravo u tom smislu nevjerice u instituciju, u apsolut, u legitimirawe. Otuda i cirkularnost povijesnih kretawa najpregnantnije izraena u paralelizmu pripovjedaka Grobnica za Borisa Davidovia i Psi i kwige, otuda skepticizam prema metafizici spasewa koji dominira Legendom o spavaima. Fuko, dakle, Kiovo djelo determinira dvostruko, i na literarnom i na povijesnom planu, jedanput idejom o kwizi kao istinskom prostoru imaginarnog, koji se prua [] izmeu znakova, od kwige do kwige, u meuprostoru ponovqenoga i komentara; on nastaje i gradi se izmeu tekstova." (Foucault, 2003, 122) Nastanak Floberovog djela, u prostoru izmeu kwiga omoguilo je, po Fukou, kasniju pojavu Xojsa, Paunda ili Borhesa; i, zato ne dodati, Danila Kia. S druge strane, vidjeli smo i srodnost Kiovog promatrawa povijesnog tijeka Fukoovim idejama. Ki je, oito, spoznao da je prijelomnu, diskontinuiranu i kontingentnu narav zbivawa u dvadesetom stoqeu moguno prikazati samo u koaliciji kwievnosti s jednom fukoovskom verzijom povijesti. U izolirawu za mene najvanijih dijelova Fukoovih i Vajtovih teorija i u razmatrawu stavova onih kao to su Dominick LaCapra, Shoshane Felman, Dori Laub, Cathy Caruth, Geoffrey Hartman ili Linda Hutcheon (Hutcheon, 1989; Felman/Laub, 1992; Caruth, 1996; LaCapra, 1998, 2001, 2004; Hartman, 1999) koji se pribliavaju slinom ili jednakom nainu poimawa prolosti pokuat u odrediti pripadnost Kia ne samo literaturi nego i openitim strujama koje bi se (kada bi se moglo zanemariti sve ono to je takvo obiqeavawe dovelo u pitawe) mogle pripisati stanovitom duhu vremena. Ve je iz kratkog prikaza jasno da ga je nuno pripojiti skupini postmodernistikih pisaca onih koji se istiu specifinim odnosom prema povijesnim zbivawima i wihovom predoavawu. Daqe razrade i dopune postmodernistike (i poststrukturalistike) teorije kwievnosti, povijesti i kulture, koje nude spomenuti teoretiari pokazuju se, svojim proirivawem obzora na podruja psihoanalize, teorije medija ili sociologije osobito uporabqivim u ispitivawu Kiovog djela. Razmatrawe specifine uloge svjedoka, i svjedoewa, kakvo se nalazi kod oane Felman, i polemiko sueqavawe s wim kod Dominika LaKapre, daqna su teorijska uporita tog ispitivawa. LaKaprino inkorporirawe kqunih Frojdovih termina Ausarbeiten" i Wiederholen" u proces interpretacije kwievnih djela, i wegovo inzistirawe na sposobnosti postmodernistike kwievnosti da, upravo zbog primjene Ausarbeiten", preradi zbivawa prolosti i premosti prepreku nepredoivosti, svi se ti raznoliki referencijalni kodovi mogu promatrati u kontekstu Peanika kao romana koji se upravo takvom metodom pribliio rjeewu umjetnike zagonetke kakvu je predstavqao prikaz Holokausta. Jo jedna psiholoka kategorija koja zauzima prominentno mjesto u Peaniku u

191 poststrukturalistikoj se teoriji dovodi u izravnu vezu sa unitewem europskog idovstva. To je trauma kojom su se bavili Felmanova, LaCapra i Cathy Caruth. Trauma, kao otjelotvorewe glasa Drugoga, po Caruth-ovoj se ne moe locirati u jednostavnom nasilnom ili izvornom dogaaju u prolosti individue, nego prije u nainu na koji se upravo wena neasimilirana priroda nainu na koji upravo nije spoznata u prvom trenutku kasnije vraa kako bi opsjedala onog koji ju je preivio." (Caruth, 1996, 4). Jedan od naina kwievnog predoavawa nepredoivog bio bi tada mimetizam kojim bi se u kwievnom tekstu ne opisale, nego imitirale strukture traumatskog jo jedna zadaa postmoderne kwievnosti. Onda je ta ispripovijedana pria zapravo pria o rani koja vriti, koja nam se obraa u pokuaju da nam ispripovijeda zbiqu ili istinu onoga to je na drugi nain nedoseivo." (Isto) Po mojoj spoznaji takve mimetizme u kwievnosti je prva otkrila i definirala, pod nazivom strukturalnih replikata", Sara Suleri. Piui o putopisu An Area of Darkness V. S. Naipaula, ona konstatira: On se (pripovjedni tekst) sastoji od montae anegdota koja nudi izobiqe metonimijskog gomilawa; u wegovoj se strukturi potvruje da ni jedna anegdota ne moe stei primat nad drugom. U procesu takvog pripovijedawa An Area of Darkness strukturalno replicira bombajsku gomilu" (Suleri, 1992, 161 istakao D. B.). Tako je stvorena jasna sprega izmeu Kiovog djela i suvremene teorije koja ukazuje na neto vie od analokih struktura miqewa; naime, na duboku srodnost ideja koje su se u europskoj misli kristalizirale ezdesetih godina u zajednikom pokuaju razumijevawa i predoavawa dvaju najznaajnijih totalitarnih sustava dvadesetog stoqea i wihovih kobnih posqedica. U drugom mi se koraku istraivawa koje se ne eli i ne moe odrei poredbenih pretpostavki po sebi namee zadatak pronalaewa spisateqske pojave koja bi mogla paralelizirati i anticipirati Kiovo poimawe tematike totalitarizma. Kao takva izuzetna moralna pojava namee se Albert Camus. Kami sa Kiem stoji i u evidentnom biografskom odnosu. Wegov sukob sa cjelokupnom francuskom staqinistikom qevicom, na elu sa Sartrom, ne samo da naknadno odraava spor koji je od tridesetih pa sve do pedesetih godina prolog stoqea intenzivno potresao jugoslavensku lijevu literarnu scenu: on istovremeno anticipira i skandaloznu kwievnu aferu iz sedamdesetih godina u kojoj je Danilo Ki branio moralni poloaj spisateqa u drutvu i wegovo pravo na izricawe prosudbi i o najvirulentnijim i najtabuiziranijim pitawima jugoslavenske socijalistike zajednice nacionalizmu i staqinizmu. Prve je, pjesnike, radove Ki objavio sredinom pedesetih godina, a prvi roman, Mansarda, zavrio je 1960, a publicirao, u istom svesku sa drugim, Psalmom 44 napisanim potkraj 19601962. U ta se dva romana vie nego jasno oituje Kiova tendencija suoavawa sa problemom individualnog i kolektivnog identiteta. Mansarda, ironizirawem i parodirawem anra obrazovnog romana, da naslutiti u kolikoj e se

192 mjeri proces sazrijevawa individue u postmodernom dobu razlikovati od onoga modernistikog, ocrtanog u Xojsovom Portrait of an Artist as a Young Man ili Zauberberg-u Tomasa Mana. U pitawe se dovode, dodue tek u naznakama ipak se radi o jednom mladalakom djelu neke od osnovnih odrednica sazrijevawa" (poput pojma kontinuiteta, prominentnog u utjecajnoj Eriksonovoj teoriji2 o formirawu identiteta). U oi upada i dvostruko znaewe teksta: Ki s jedne strane, autobiografski, opisuje vlastito iskustvo na tegobnom putu postajawa umjetnika; s druge strane, tekst e nadrasti tu autobiografsku razinu i uputiti se ka pitawima koja se tiu poloaja individue u drutvu, mogunosti profilirawa identiteta definiranog pobunom protiv autoriteta zajednice, odbijawa wenih vrijednosti koje za mladog umjetnika mogu imati tek ironijski predznak, ali i istovremenim neuspjehom prevladavawa prepreka nametnutih konvencijama. Sama Kiova kasnija umjetnika karijera" svjedoi o osporavawu autobiografskog autoriteta Mansarde. to se tie samog stvaralakog postupka, prvi Kiov roman se koristi intertekstualnim elementima. Od osobite vanosti pokazuju se intertekstovi koji obrauju temu stjecawa identiteta (ve spomenuti Zauberberg), ali i oni koji se, poput pjesama Tina Ujevia, bave kompleksom boeme.3 Taj poetiki postupak, nagovijeten u Mansardi, Ki e intenzivno koristiti u Grobnici za Borisa Davidovia, a prvi roman posluit e mu, u polemici oko zbirke pripovjedaka, kao jedan od argumenata u korist intertekstualnog navoewa, koje je bilo osporavano od strane konzervativnog dijela kwievne kritike: (Ja) sam u toj svojoj prvoj kwizi (u Mansardi D. B.), imao sve one formalno-tehnike elemente koje je naa jeremievska kritika [] proglasila, povodom Grobnice za B. D., za grenu i opasnu inovaciju, za nedolinu nekonzekventnost." (Ki, 1978, 137). Stoga se moe zakquiti da Mansarda u tematskom smislu ne igra odluujuu ulogu u razvitku Kia-umjetnika, ali je zato wena teina u formalnome od velikog znaaja.4 Psalam 44 je posveen drugoj Kiovoj opsesivnoj"5 temi, kolektivu i wegovoj ulozi u povijesti, nainima na koji se individua, rtvujui dio vlastitog identiteta, upisuje u veu skupinu, na koji nain ta
Usp. Erikson, 1973. U jugoslavenskoj kwievnosti je ezdesetih godina obrada problematike boeme zauzimala jedno od centralnih mjesta. Na wu se moe gledati kao na dvostruki otklon: od poetike socijalistikog realizma (koji je svoje prikriveno postojawe nastavio u tzv. ruralnoj prozi), s jedne, i od poetike avangarde koja je u jugoslavenskoj kwievnosti zauzimala dominantno mjesto, s druge strane. Boema se tada pokazala kao arkadijsko mjesto bijega, ali se wena arkadinost istovremeno i parodirala. Primjere takvog pristupa, osim kod Kia, nalazimo i kod Mirka Kovaa, u srpskoj, ili Antuna oqana i Ivana Slamniga u hrvatskoj kwievnosti. 4 Ovdje je ipak potrebno donekle ublaiti otrinu Kiove polemike prosudbe. Prakse citirawa u Mansardi mnogo su naivnije i jednostavnije od onih u kasnijim djelima. Ki se nalazi u stadiju potrage za individualnim izrazom koji e ga odvesti postmodernistikoj poetici, istovremeno ga odvajajui od modernistike koja dominira ranim romanom. 5 Iskaz samog Kia ponovqen vie puta i u razliitim kontekstima. O wemu e, naravno, biti vie rijei kasnije, u mojoj proirenoj argumentaciji.
3 2

193 skupina, definirana kolektivnim identitetom, reagira na povijesna zbivawa i kako se ponaa u rubnim situacijama u kojima je wena egzistencija dovedena u pitawe. Cijeli taj kompleks pitawa povezan je s problemima pamewa i zaborava, dviju komplementarnih ali antipodnih antropolokih kategorija koje u svojim raznolikim oblijima na odluujui nain doprinose prenoewu i uvawu takvoga identiteta. Kao centralni pojam u tom e se kontekstu pojaviti kulturalno pamewe, kao pamewe kolektiva, i wegova uloga u procesu uzglobqavawa individue u cjelinu iji dio postaje upravo participirajui u akumuliranim i sedimentiranim naslagama jedne zajednike kulture. Psalam 44 tematizira idovstvo, definirajui ga krvqu, s jedne, ali i kao pripadnost jednoj zajednici koja je determinirana nametnutim svrstavawem u kategoriju drugoga (tuega), izdvajawem koje potjee od strane onih koji stoje izvan samog kolektiva, ali koji ga upravo svojim neprijateqstvom dovode u stawe jo vre povezanosti, s druge strane. Promatran u tom svjetlu roman se moe shvatiti kao anticipacija Kiovih kasnijih tematskih preokupacija. U onom smislu u kojem je Mansarda na jo uvijek nevjet i nedoreen nain navijestila pripovjedne tehnike koje e dominirati djelima koja e joj slijediti, Psalam 44 je progovorio o logorima masovnog unitewa (konkretno, o Auvicu), te tako ocrtao Kiovu preokupaciju totalitarizmom i wegovim posqedicama. Taj bi se drugi roman sa stajalita same estetske organizacije pripovjednog teksta doista mogao oznaiti neuspjelim, ali wegovo se okretawe temi Holokausta u svakom sluaju moe promatrati kao znaajna inovacija i kod samog Kia i u jugoslavenskim kwievnostima openito.6 Jedva se koji literarni modus odnosa prema zbiqi u strategijama predoavawa nepredoivoga, ekstremnoga, izuzetnoga ili udesnoga moe mjeriti sa fantastikom. Wena duboka ukorijewenost u literarnu tradiciju, kao i stalna sueqenost sa realistikim modusom koji je kao propisani dominirao u kwievnostima totalitarnih drutava, priiwali su za Kia izazov kojem se teko mogao oduprijeti. Fantastika se u wegovom djelu javqa na razliitim razinama i predoena je na mnogobrojne naine od direktne, koja se u nekim pripovijestima, poput Ogledala nepoznatog, javqa u svojoj gotovo klasinoj izvedbi iz doba romantike kwievnosti, preko borhesovske Enciklopedije mrtvih, do jedne wene varijante koju sam, u analogiji sa terminologijom Mihaila Bahtina, nazvao reduciranom. Pod tim terminom podrazumijevam varijantu fantastike koja se u tekstu nee pojaviti na izravan nain, nego
6 Zanimqiva je Kiova opaska u vezi s nastankom Psalma 44 u kontekstu jugoslavenske stvarnosti ezdesetih godina: Onda, davno, kada sam tu kwigu pisao, a imao sam dvadeset i pet godina, uinilo mi se da je doao trenutak da se oslobodim odreenih tema koje su me intimno pritiskale. No te su teme bile u apsolutnom nesaglasju sa onim to se u jugoslovenskoj literaturi pisalo o ratu, ne samo tematski nego i stilski. Pa vaqda i odatle zazor koji sam imao kada sam govorio o toj kwizi, zazor koji, na izvestan nain, oseam i danas. Mislim, takoe, da mi je postojawe izvesnog latentnog otpora prema jevrejskoj tematici u okviru jugoslovenske stvarnosti na neki nain pomoglo u traewu onoga to sam nazvao mojom sopstvenom kwievnom metaforom." (Ki, 1997, 107).

194 e u wega prodirati posredno intertekstualnim elementima sposobnim da oive fantastiku tradiciju, teorijskim terminima koji, poput imitatio, imaju duboku ukorijewenost u retorikoj i poetikoj raspravi o raznolikim valerima predoavawa zbiqe, ili pak likovima koji svojom neprirodnom izmjetenou" iz okvira koje im je zadao okoli prizivaju figuru Drugoga paradigmatinu za tekstove fantastike kwievnosti, poput Eduarda Sama iz Obiteqske trilogije. Osim toga, Kiovi tekstovi, kreui se rubovima odnosa izmeu fikcije i stvarnosti, uvijek se iznova zaustavqaju pred problematikom onih dijelova jedne kulture ija se najvra ukorijewenost u svijetu zbiqe podrazumijevala sama po sebi, te su kao takvi sluili objektivirawu slike o dogaajima koje su predoavali. Dokument i kwiga dva su takva kulturalna produkta iju je neprikosnovenu stvarnosnost" trebalo postaviti u pitawe. U Kwizi kraqeva i budala Ki pokazuje kako kwiga moe djelovati na razini jednog logofantazma, a cijela zbirka Grobnica za Borisa Davidovia posveena je dekonstruirawu dokumenta kao kqunog nositeqa himere koju smo nauili zvati povijesnom istinom. Fantastika za Kia na taj nain postaje alternativni diskurs u kojem se briu granice predoivog i nepredoivog i u kojem se optimiraju mogunosti govora o onome to se otima uobiajenim sredstvima jezika. Uz wenu se pomo o totalitarnim sustavima koji su svojom ideologijom inicirali i proizveli dotada nezamisliva zlodjela moe progovoriti na nain koji prekorauje realizam 19. stoqea, nasqeujui romantiarsku fikciju istovremeno je modificirajui i prevazilazei. Otklon od realnosti, determiniran figurom irealnoga, projicira sliku kulture koja je nesamjerqiva sa racionalnim poimawem stvarnosti koje realizam preuzima iz prosvjetiteqske tradicije.
Irealno, favorizirano u fantastikom tekstu, postavqa kategoriju (zasnovanog na dogovoru) realnoga na probu. Ukoliko se realno moe interpretirati kao prisutnost jedne kulture koja funkcionira i kao reprezentacija aksiolokog modela koji kontrolira wene mehanizme, uvoewe Drugoga, okrenutog od kulture, te samim tim odsutnog, potie pomjerawe kategorija prisutnosti i reprezentacije. (Lachmann, 2002, 10).

Teme koje su, oevidno, hermetiki zatvorene realistikom predoavawu u prostoru fantastike reprezentacije stjeu nove mogunosti razvijawa, realizirawa i kulturalnog prisvajawa. Smrt, gaewe, unitewe qudskog tijela u novim se dimenzijama umnogostruavaju, otvaraju se multiperspektivnim prostorima u kojima se razlau na semantike jedinice koje definiraju na nov nain, uzglobqavaju u dotada neshvatqive i nepojmqive kontekste.
Fantastiko se ne pojavquje samo kao tobo heretika verzija pojma realnosti, nego i same fikcije. Ono se, naime, ne podvrgava pravilima koja se nalaze u osnovi fikcionalnog diskurza koji kultura tolerira, ono prekorauje zahtjeve mimetike gramatike (Drugo se, tako bar izgleda, otima kao predmet mimetikih napora), ono izopauje kategorije vremena, prostora (tako nastaje fantastiki kronotop) i kauzalnosti. (Isto)

195 Kiova fantastika ispuwuje uvjete za takvo izobliavawe temeqnih kategorija zapadne civilizacije. Kauzalnost se kod wega rastvara u parakauzalnosti, vrijeme se relativizira i preinauje, distorzira i ciklizira, ukidaju se komponente wegove linearnosti i prevode u kruno kretawe po diskontinuiranom putu povijesnih zbivawa, prostor postaje mjesto irealnog sudara izmeu zbiqe i wene suprotnosti, ne-zbiqe, pseudozbiqe ili parazbiqe, na kojem se manifestira epistemoloki prijelom koji je dotad nesluena fantazmagorija Zla utisnula u imaginarno tkivo jedne kulture. Fantastika lomi paradigme dotada upisane u naela umjetnikog oblikovawa i zacrtava nove parametre u kojima se ocrtavaju konture onoga to realizam u okvirima svojih estetikih i poetikih postulata nije bio sposoban konfigurirati na nain koji bi zadovoqio pojaanu recepcijsku osjetqivost publike i izmijewene aksioloke kriterije koje je umjetnost poela sama sebi postavqati. Ki iskoritava reformatorski potencijal fantastike, prilagoava je, u wenoj neofantastikoj varijanti, svojim potrebama i ne trudi se prikriti polemike nagone koji stoje iza wegovog sueqavawa sa wenim najznaajnijim predstavnikom Horheom Luisom Borhesom. Polemiki je duktus usmjeren na amoralizam koji Ki otkriva u Borhesovim pripovjednim tekstovima i koji je nespojiv s wegovim shvaawem spisateqa kao angairanog lana drutva i komentatora i kritiara wegovih aberacija. Grobnica za Borisa Davidovia pisana je kao protukwiga" Borhesovoj Opoj povijesti beaa, kao odgovor na primjere banalnosti zla koje je naveo Argentinac.7 Kao wihova protutea pojavquje se fantastiki svijet Sibira i Gulaga, svijet u kojem se briu kriteriji morala, qudskog digniteta i u kojem se hirovi mawine plaaju milijunima ivota veine. Ki, dakle, svoj izazov opravdava na tematskom planu, slijedei na formalnome odnos prema dokumentarnoj povijesnoj grai koji je izgradio Borhes weno samovoqno izobliavawe, stavqawe u ulogu slube literarnom tekstu i wegovim ciqevima u predoavawu zbiqe. Tako se Ki prilagoava diskursu neofantastike, istovremeno ga koristei u svrhu konstruirawa vlastite osebujne poetike iji je ciq pribliavawe onim krajwim, metafizikim, temama koje se nalaze u sreditu wegovog literarnog interesovawa: smrt e se tu nai u invarijantnom odnosu sa ivotom, metonimizirat e se u beskrajnom ponavqawu figura umirawa, moralni odnos prema svijetu e se kreirati u usporedbi s paradigmama najveih zloina dvadesetog stoqea, a Ki e kao strogi sudac mjeriti svoje kwievne uzore upravo u odnosu prema wihovom tretmanu tih paradigmi. Fantastika se oituje kao mjerilo dosezawa istine o stvarnosti, i to razarawem i ponovnim konfigurirawem stvarnosnih parametara kako bi se mogli boqe razumjeti i osmotriti u kontekstu zaotrenog, a prikrivenog, predoavawa zbivawa. Grobnica za Borisa Davidovia i Enciklopedija mrtvih, smjeten na prvi pogled na dva potpuno disparatna pola odnosa prema stvarnosti,
7

Usp. Ki, 1978, 55.

196 stapaju se u cjelinu iji je ciq na to je mogue obuhvatniji nain opisati wena zastrawewa koja vode moralnom raspadu, smrt kao krajwi dogaaj, kao toka iza koje nema niega i koja, ma koliko se inila plemenitom ili svrsishodnom (kao npr. u pripovijeci asno je za otaxbinu mreti iz Enciklopedije mrtvih), iza sebe ne ostavqa nita vrijedno patwe koju nosi sa sobom. Ta tragina slika neizbjene metafizike smrti otkriva se i u srediwem Kiovom djelu posveenom Holokaustu, posqedwem dijelu Porodinog cirkusa romanu Pesanik. Za razliku od prva dva dijela trilogije, romana Bata, pepeo i zbirke pripovjedaka Rani jadi koji su se jo uvijek borili sa nasqeem modernizma, pokuavajui se otrgnuti izravnom utjecaju Marsela Prusta8 ili Bruna ulca, Peanik u potpunosti usvaja postmodernistiku poetiku koja je jedina sposobna suoiti se s problemom predoavawa Holokausta i Gulaga. Za razliku od neposredovanog govora o Holokaustu iz Psalma 44, koji je i sam Ki kritiki procjewivao i osuivao, kasniji roman po svaku cijenu eli izbjei izravnost priopavawa, standardni grijeh mnogobrojnih tekstova u kojima se nije uspjelo izbjei naivnosti i patetici upravo zbog nekontroliranoga iznoewa pripovjedne grae.9 Da bi se to postiglo bilo je potrebno razviti strategije prikrivawa i preuivawa. Wihov je ciq progovoriti na prikriven nain o dogaajima koji spadaju u skupinu ineffabile, nepredoivih. Strategije prikrivawa se prije svega odnose na tematski sloj teksta: vano je ne otkriti ono o emu se u samom tekstu radi, nije dozvoqeno formulirati ono to se krije iza predoene grae, nego je pripovjednim obratom vaqa uiniti nevidqivom istovremeno je iznosei na vidjelo. Da bi dosegao taj komplicirani ciq iza kojeg se, po Xofriju Hartmanu (Hartmann, 1995), i krije sutina postmodernistikog govora o Holokaustu Danilo Ki se prije svega slui narativnim tehnikama. Sam nain oblikovawa teksta bit e determiniran stanovitim mimetizmima kojima se podraavaju neke srediwe odrednice vezane za unitewe europskog idovstva. Jedan od takvih mimetizama jest strukturalno poigravawe performativno i konstativno konstruiranim dijelovima romana. Osim toga, u romanu se pojavquju i ponavqawa kojima kao da se dodatno eli sugerirati trauma kroz koju prolazi glavni junak, E. S. Naime, jedna od glavnih osobina traume jest upravo wen repetitivni karakter. Dogaaj koji je prouzroio traumatizirawe u svijesti wegove rtve se ponavqa na kompulzivan nain, najee u snovima, ali i u budnom stawu. U Peaniku Ki gotovo da preuuje taj do8 O viestrukoj isprepletenosti Kiovog i Prustovog djela usp. Mladen ukalo Qubiasti oreol Danila Kia (ukalo, 1999) u kojem se detaqno obrazlae tematska i formalna povezanost dva autora. Pri tome je dio u kojem se pokuavaju ispostaviti veze izmeu Tragawa za izgubqenim vremenom i Psalma 44 mawe uvjerqiv od onoga koji u kontekstu recepcije Prustovog djela razmatra Porodini cirkus. 9 Dok je takav pristup u dokumentaristikoj ili memoarskoj literaturi dozvoqen ili ak i poeqan beletristika ga mora izbjegavati. Nekontrolirana uporaba scena iji je ciq izazivawe jeze i prestravqenosti kod itateqa nuno vodi wegovom zasiewu, naruavajui itateqsku pawu i razarajui efekt nevjerice.

197 gaaj, marginalizira ga tako to ga ne dovodi u vezu s junakom, tonije ne veli da je wegova linost wime izravno traumatizirana. No on ga istovremeno ukquuje u specifine strukture ponavqawa, razmatra ga iz raznolikih pripovjednih perspektiva, te ga tako multiplicira i ini vjernom preslikom same traume koja se izvlai iz istih tematskih okvira i, takoreku, nasequje u sam pripovjedni tekst. Slinu funkciju u romanu e preuzeti i simetrinost rasporeda wegovih dijelova. Peanik je sastavqen od etiri cjeline, koje se ravnomjerno smjewuju, pod naslovima Slike s putovawa, Beleke jednog luaka, Istrani postupak i Ispitivawe svedoka. Dok su prve dvije odlikovane ekstremnim stazisom, tehnikama pripovjednih retardacija, druge su konstruirane na osnovi istog dijaloga, razvijajui tako najdinaminiji mogui nain pripovijedawa, onaj u kojem se vrijeme pripovijedawa i vrijeme ispripovijedanih dogaaja gotovo stapaju. Ako se odmaknemo od klasine strukturalistike naratologije i proirimo argumentaciju na suvremenu teoriju pripovijedawa koja se oslawa i na Ostinovu teoriju jezikih inova (Austin, 1962), primijetit emo da se ti dijelovi romana pokazuju kao konstativi odnosno performativi. Tim distingvirawem dokida se strukturalistiko razlikovawe prie i diskurza, utoliko to e konstativ zauzeti mjesto fabularnog nizawa dogaaja, a performativ se pokazati kao mjesto wihovog umjetnikog uobliavawa. Ono to je u toj teoriji istinski novo jest ukidawe binarizma izmeu prie i diskurza i konstruirawe sredwega stawa" koje se nasequje na prostoru izmeu performativa i konstativa. O wemu je govorio ve Rolan Bart, pri tome preuzimajui ideju Emile-a Benveniste-a, potkraj ezdesetih godina, ali je wegovu koncepciju prihvatio i dodatno razradio, primijenivi je upravo na mogunosti predoavawa Holokausta Hajden Vajt (White, 1999). U sredwem stawu" subjekt e se nai u ulozi onoga koji iskazuje, ali istovremeno i vri radwu, te e se tako smjestiti na nesigurnom podruju rascijepqene linosti kojoj e, ipak, biti omogueno da sagleda obje strane" i izbjegne topos nepredoivosti na kojem bi se morale slomiti klasine pripovjedne tehnike poznate iz velikih romana devetnaestog stoqea. A to je i modus u kojem Ki ispisuje stranice svog tjeskobnog romana, govorei sredwim glasom" o onome to se inae izmie svakom predoavawu. Staqinistiki totalitarizam je od Kia zahtijevao unekoliko drukiji pristup. Za razliku od romana o Holokaustu, Peanika, dva djela koja se bave Gulagom i istkama, Grobnica za Borisa Davidovia i Goli ivot, o svojoj temi e progovoriti na izravniji nain.10 Iza tog e se naina ipak kriti postmodernistika distorzija koja je ovog puta usmjerena na povijest i uobiajene tehnike kojima se ona koristi u formirawu svog diskurza. Grobnica za Borisa Davidovia okrenuta je
10 Posqedica te izravnosti e biti kwievno-politika afera koju je prouzroila Grobnica za Borisa Davidovia i s wom povezano raskrinkavawe totalitarne svijesti koja je jo uvijek vladala jugoslavenskom politikom sedamdesetih godina, unato svim znakovima wene liberalizacije. Izravni je govor, prema tome, bar u jednom segmentu djelotvorniji od strategija prikrivawa.

198 prema dokumentu, moglo bi se ak rei fascinirana wime. No ubrzo se pokazuje da je rije o jednoj negativnoj fascinaciji. Dokument se oituje kao predmet koji vaqa dovesti u pitawe, naruiti wegov autoritet, razoriti wegov legitimitet. Ki kao postmodernista zna to je u wemu loe", to je ono protiv ega se treba boriti i koje su strategije i kakve opcije na raspolagawu kwievniku u procesu destruirawa wegove neprikosnovenosti. Tako se on koristi memoarskom graom kako bi iz we izvukao niti neophodne za kreirawe fabularnog protoka, ali ih siejno izobliuje do neprepoznatqivosti; u drukijem procesu, poput Borhesa, doslovce prepisuje autentine sudske zapisnike iz sredweg vijeka, ali ih smjeta u neobine konstelacije te tako postie efekt wihovog uzglobqavawa u novu pripovjednu strukturu, ime im se mijewa znaewe oni koji su u wima prikazani kao prijestupnici pokazuju se rtvama (pripovijest Psi i kwige). Za Kia znanstveni dokumenti postaju mjesta na kojima e, modificirajui ih, upisati svoju verziju predoenoga ili interpretiranoga, a ako mu postojea znanstvena graa nije dostatna izmislit e neku drugu iji e ciq biti verificirawe wegove verzije stvarnosti. U pripovijesti Magijsko kruewe karata citirani znanstveni i pseudoznanstveni tekstovi razbijaju okvir pripovijedawa projicirajui u wega referentni kod ija se funkcija sastoji u pridavawu metafizikog znaaja prizemnoj tematici opisa kockarskih igara u sibirskim logorima, a Mehaniki lavovi, obrnutim putem, prizemquju metafiziku qepotu sakralnih graevina u ateistiku svakodnevicu Sovjetskog Saveza. Ispreplitawe raznolikih diskursa, koje se u pojedinim momentima ini eklektikim, zapravo je promiqeni umjetniki postupak u kojem se pripovjedni tekst na najekonominiji nain saima, ali mu se istovremeno ostavqa prostor na kojem moe priopiti maksimalan broj iwenica. Kwievnost i znanost, povijest i metafizika sjediweni su tako u procesu vjernog prikazivawa staqinistikog totalitarizma. Dokumentarni film Goli ivot tematizira posqedwu prazninu u Kiovom stvaralatvu jugoslavenske koncentracione logore nastale povodom razraunavawa sa staqinistikim unutarwim neprijateqem nakon odbijawa rezolucije Informbiroa 1948. U wemu e se on posluiti jo jednim sredstvom govorewa o prolosti koje u povijesnoj znanosti nije uivalo osobit ugled (osobito ne u nefiltriranom" stawu), naime usmenim svjedoanstvom. Ono je odbijano zbog navodne nepouzdanosti, nemogunosti provjeravawa ili nedostatne objektivnosti iskaza. Zbog toga se, ako se htjelo uvrstiti kao ravnopravna povijesna graa, moralo podvrgnuti viestrukoj verifikaciji. No, kao to su to uvjerqivo pokazali mnogobrojni prouavateqi Holokausta, kao Shoshana Felman, Dori Laub, Lawrence Langer ili Geoffrey Hartman, (Felman/Laub, 1992, Langer, 1991, Hartman, 1995, 1999), svjedoanstvo preivjelih u sebi sadri osebujnu iskaznu snagu koja se moe izdii iznad prividne nekonzistentnosti i progovoriti na autentian i istinit nain o doivqenome i proivqenome. U filmu je taj tip svjedoewa prvi rabio Claude Lanzmann u svome Shoah, a Ki je, dobrim dijelom, slijedio we-

199 gov trag rekonstruirajui sudbine dviju zarobqenica zloglasnih jugoslavenskih logora za internaciju. Djelo koje je proizalo iz takve primjene dokumentarnog materijala pruilo je jedno od najuvjerqivijih svjedoanstava o staqinistikim metodama kojima se Komunistika partija Jugoslavije obraunala sa svojim neprijateqima (koji ni u kojem sluaju nisu bili iskquivo staqinisti). Taj film je na najloginiji nain stavio toku na jedno djelo koje je ispisivano tridesetak godina stvaralakog ivota i iji se glavni ciq iskristalizirao kao govor o totalitarizmima dvadesetoga stoqea. Nain na koji se taj govor uinio prezentnim bit e i srediwa tema stranica koje slijede.
BIBLIOGRAFIJA Austin, 1962, How to do Things with Words, Oxford i New York. Caruth, 1996, Cathy, 1996, Unclaimed Experience. Trauma, Narrative, and History, Baltimore. Erikson, Erik H., 1973, Identitt und Lebenszyklus. Drei Aufstze. Prijev. Kate Hgel. Frankfurt/M. Felman, Shoshana / Laub, Dori, 1992, Testimony. Crises of Witnessing in Literature, Psychoanalysis, and History, New York i London. Foucault, Michel 2003, Schriften zur Literatur. Prijev. Michael Bischoff et al. Frankfurt/M. Hartman, Geoffrey 1995, On Traumatic Knowledge and Literary Studies", u: New Literary History, 26, 537563. Hartman, Geoffrey 1999, Der lngste Schatten. Erinnern und Vergessen nach dem Holocaust, Berlin. Hutcheon, Linda 1989, Politics of Postmodernism, London i New York. Ki, Danilo 1978, as anatomije, Beograd. Ki, Danilo 1997, Gorki talog iskustva, Split. LaCapra, Dominick 1998, History and Memory After Auschwitz, Ithaca i London. LaCapra, Dominick 2001, Writing History, Writing Trauma, Baltimore i London. LaCapra, Dominick 2004, History in Transit. Experience, Identity, Critical Theory, Ithaca i London. Lachmann, Renate 2002, Erzhlte Phantastik. Zu Phantasiegeschichte und Semantik phantastischer Texte, Frankfurt/M. Langer, Lawrence L. 1991, Holocaust Testimonies. The Ruins of Memory, New Haven i London. Roth, Michael S. 1995, The Ironist's Cage. Memory, Trauma and Construction of History, New York. Suleri, Sara 1992, The Rhetoric of English India, Chicago i London. ukalo, Mladen 1999, Qubiasti oreol Danila Kia, Pritina, Beograd i Bawaluka. White, Hayden 1973, Metahistory. The Historical Imagination in Nineteenth-century Europe, Baltimore i London. White, Hayden 1999, Figural Realism. Studies in the Mimesis Effect, Baltimor i London.

UDC 811.163.1'367

SINTAKSIKE ODLIKE STAROSRPSKE POSLOVNOPRAVNE PISMENOSTI (teorijsko-metodoloki pristup) Slobodan Pavlovi

1. Predmet istraivawa naslovqenog kao Sintaksike odlike starosrpske poslovnopravne pismenosti1 mora se nuno dvojako posmatrati. Po svom korpusu to je rad iz istorije srpskog jezika, a po pristupu tom korpusu iz sintakse, i to sintakse koja je definisana, s jedne strane, sintaksikim kapacitetom jednog sredwevekovnog funkcionalnog stila kakva je starosrpska poslovnopravna pismenost i, s druge strane, nastojawem da se teorijsko-metodoloki pristup sintaksikih istraivawa jednog istorijskog korpusa koliko-toliko priblii savremenoj sintaksikoj teoriji i metodologiji uz nuno uvaavawe specifinosti istorijske sintakse. inilo se prosto korisnim prezentovati sintaksiko-semantike sisteme jezika starosrpske poslovnopravne pismenosti tako da oni budu sravwivi s podacima kojima raspolae sintaksa savremenog srpskog jezika, a sve to u ciqu doprinosa sagledavawu dijahrone perspektive odgovarajuih sintaksiko-semantikih sistema i wihovih elementarnih jedinica, to je i smisao dijahronih sintaksikih, pa i lingvistikih istraivawa uopte. Sagledavawe dijahrone perspektive funkcionisawa sintaksiko-semantikih sistema srpskog jezika podrazumeva praewe funkcionisawa tih sistema u nizu paralelnih sinhronija povezanih u hronoloku vertikalu koja se istorijski moe pratiti od kraja H veka pa do naih dana. Sredwevekovni segment te vertikale podvodqiv je pod termin starosrpski jezik, ija je dowa hronoloka granica odreena vremenom nastanka prvih sauvanih pisanih potvrda, dok je gorwa hronoloka granica varijabilan pojam koji bi se u naelu mogao dovoditi u vezu (a) sa zaokruivawem odreenih unutarsistemskih jezikih pomerawa, odnosno stabilizacijom fizionomije savremenih srpskih dijalekata, i (b) sa odgovarajuim izvanjezikim tendencijama, koje su finalizovane formirawem nacije i stabilizacijom nacionalnog jezika kao
1 Ovim se izvetajem daju osnovni podaci o sintaksikom istraivawu starosrpskog jezika koje je finalizovano monografskom studijom odbrawenom kao doktorska disertacija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2005. godine.

202 eksplicitno normiranog jezikog idioma. Starosrpska poslovnopravna pismenost izabrana je kao korpus ovog istraivawa zato to je pisana upotreba starosrpskog jezika u prvim vekovima wegovog postojawa budui diktirana kulturnim obrascem tzv. homogene diglosije bila praktino ograniena upravo na ovaj funkcionalni stil, dok su ostale sfere pismenosti bile mawe-vie rezervisane za srpskoslovenski jeziki idiom. 2. Istraivaki korpus ini 680 irilikih akata poslovnopravne pismenosti koja je negovana po sredwevekovnim srpskim kancelarijama Srbije, Bosne, Dubrovnika i Svete gore od kraja H do druge polovine H veka, ili preciznije do 1459. godine, odnosno do pada Smedereva pod Turke, kada je sredwevekovna srpska drava prestala da postoji. U skladu sa filolokom metodologijom istraivawe je u vie od 95% sluajeva sprovedeno na fotografskim snimcima odgovarajuih spomenika. Od ovog principa odstupilo se samo u retkim sluajevima kada snimka nije bilo, a kada spomenik zbog vremena ili mesta nastanka nije mogao biti izostavqen, to je i naglaeno u registru. Tada se pribegavalo postojeem izdawu, a ukoliko ih ima vie, birano je razume se ono koje se u nauci smatra najpouzdanijim. Oko 640 akata ini tzv. osnovni korpus iz kojeg je sintaksika graa kompleksno ekscerpirana i po potrebi statistiki obraivana. etrdesetak, mahom dubrovakih, akata ukqueno je u kontrolni korpus koji je formiran naknadno radi ilustrovawa retkih sintaksiko-semantikih pojava. Pri formirawu osnovnog korpusa polazilo se od (a) hronolokog, (b) teritorijalnog i (v) anrovskog kriterijuma koji bi trebalo da obezbede ravnomernu zastupqenost spisa razliite sadrine, iz razliitog perioda i sa razliitog terena. S obzirom na fragmentarnost sauvanih izvora ovi su kriterijumi, meutim, mogli biti primeweni tek na akta nastala od kraja H veka do 1459. godine, dok su spomenici iz prethodnog perioda ukquivani u korpus mahom nezavisno od anra, vremena ili mesta nastanka. Preduslov vaqanog sintaksikog istraivawa ovakve jezike grae je, dakle, formirawe adekvatnog korpusa koji mora biti, s jedne strane, dovoqno irok da bi traene sintaksiko-semantike kategorije dole do izraaja i, s druge strane, diplomatiki koliko-toliko pouzdan da se pri donoewu odgovarajuih zakquaka ne bi nainile hronoloke greke. Naime, za sintaksiko istraivawe nije od kqunog znaaja da li je jedan spomenik falsifikat ili ne, nego kad je on falsifikovan, ako je falsifikovan. Ukoliko se radi o falsifikatu ili, recimo, prepisu koji je od originala hronoloki udaqen ceo vek ili vie, to se mora uzimati u obzir pri donoewu suda o starini sintaksike iwenice registrovane u takvom spomeniku. Isto tako, ako je prepis nekog spomenika iz kancelarije Nemawia ili, recimo, Kotromania naiwen u Dubrovniku makar i u vreme nastanka originala sintaksika analiza mora polaziti od pretpostavke da zateeni sintaksiki fakat ne mora biti karakteristian za kancelariju u kojoj je nastao original, budui da je mogao biti unet svesnom ili nesvesnom

203 intervencijom prepisivaa. Upravo je stoga kao prethodnica ovog istraivawa saiwen registar izvora u kojem se, na osnovu raspoloive literature, daju podaci (a) o arhivskom identitetu akta, (b) o najpristupanijem izdawu, (v) o autentinosti akta, te (g) o diplomatikoj ili filolokoj studiji u kojoj se akt pomiwe. 3. Budui da je ovaj rad shvaen samo kao segment irokog sagledavawa dijahrone perspektive funkcionisawa sintaksiko-semantikih sistema koji su u uem ili irem obimu dobili svoju teorijsku razradu na standardnojezikom korpusu, istraivawe je ogranieno (a) semantiki na kategorije spacijalnosti, temporalnosti, (adverbijalne) kvalifikativnosti, kauzalnosti, intencionalnosti, kondicionalnosti, koncesivnosti, posesivnosti, (adnominalne) specifikativnosti, te komplementizacije,2 i (b) sintaksiki na padene konstrukcije i subordinirane klauze kao formalne indikatore konkretnih znaewa. Pristup jezikom korpusu mawe-vie je semantiki usmeren i to u onom obimu koliko dato znaewe dobija formalnu verifikaciju bilo u smislu postojawa semantiki markirane sintaksike forme bilo u smislu tendencije da odreena forma (mada semantiki nemarkirana) frekvencijski daje prioritet konkretnom znaewu, obezbeujui mu sintaksiku teinu. Sintaksike jedinice (padene konstrukcije i subordinirane klauze) posmatraju se, dakle, kao sistemski organizovani elementi koji se unutar pomenutih sintaksiko-semantikih poqa grupiu u odgovarajua sub-poqa kao skupove, nadmeui se za odgovarajue znaewe ili znaewsku nijansu kao garant opstanka. U razliitim semantikim poqima prioritet se daje mawe-vie razliitim semantikim nijansama, pa se tako u okviru spacijalnosti izdvajaju indirektivnost, ablativnost, perlativnost i adlativnost; u okviru temporalnosti simultanost, posteriornost, anteriornost, longitudinalnost, terminativnost, ingresivnost i frekventivnost; u okviru kvalifikativnosti instrumentativnost, medijativnost, komitativnost, kriterij, te komparativnost; u okviru kauzalnosti efektor, stimulator i inicijalizator; u okviru kondicionalnosti eventualnorealni i irealni uslov; u okviru posesivnosti partitiv, proprijetativ, reciprocitativ, rezultativ, celebrativ, provenijentativ; u okviru specifikativnosti fizionomijska i funkcionalna specifikativnost; a u okviru komplementizacije asertivnost, voluntativnost i dubitativnost. Neki semantiki parametri kao to je opozicija inkluzivnost ~ ekskluzivnost ili indirektivnost ~ direktivnost dolaze do izraaja u vie semantikih poqa. 4. Od tradicionalnog sintaksikog pristupa grupisawa znaewa oko sintaksike forme odstupilo se iz nekoliko razloga: (a) poto
2 Opredeqewe za semantike kategorije razraene na savremenom jezikom korpusu rukovoeno je idejom da prvo vaqa prouiti ono to je najboqe dostupno opservaciji, ovde ivi jezik, to omoguuje aktivirawe jezikog oseawa i jezike intuicije, rad sa informatorima, eksperiment itd., da bi zatim tako utvreno stawe moglo dobiti svoje istorijsko osvetqewe" (Predrag Piper, Zameniki prilozi u srpskohrvatskom, ruskom i poqskom jeziku. Semantika studija, Institut za srpskohrvatski jezik, Beograd 1988, 7).

204 je istorijski jeziki korpus samo jedan od mnotva korpusa, ne postoje vaqani razlozi da se teorijske osnove sintaksikih istraivawa razraene na tzv. standardnojezikom korpusu ne prenesu i provere u istraivawima starijih stadijuma jezikog razvoja; (b) budui da odreena sintaksika forma moe mewati i modifikovati svoju semantiku fizionomiju, u sintaksikim istraivawima je korisno poi od invarijantnih semantikih kategorija koje postaju osnov sintaksikih sravwivawa razliitih nivoa jezike dijahronije, i napokon razliitih jezikih idioma; (v) izgleda da je forma, bez obzira na to koliko se inila opipqivom", upravo razlog razliitog izbora istraivanog problema, pa su otuda opisi sintakse u monografskim studijama posveenim starim spomenicima ili pojedinim govorima meu sobom samo ogranieno uporedivi. I. Grickat jo 1972,3 uostalom, jasno podvlai da se pored istorije supstance i strukture moe praviti i semazioloka istorija jezika: istorija o tome kojim su se sredstvima (reima, afiksima, sintaksikim sklopovima) izraavala odreena znaewa u odreenim epohama". Stie se utisak da je davawe prioriteta istoriji forme ili semazilokoj istoriji na sintaksikom nivou naprosto odreeno stavom prema sintaksi kao lingvistikoj disciplini, odnosno perspektivom posmatrawa sintakse kao jezikog nivoa. Ako se sintaksa posmatra iz morfoloke perspektive kao jeziki nivo na kojem odgovarajue forme stiu znaewa, u fokusu pawe nai e se razume se odgovarajue morfoloke kategorije kao to su pade, glagolski oblik, predlog, veznik i sl. Ako se pak sintaksa posmatra iz semantike perspektive kao jeziki nivo na kojem odgovarajui znaewski sistemi dobijaju svoju konkretizaciju, u fokusu pawe nai e se upravo semantiki sistemi ija je razumna mera odgovarajua formalna verifikacija. Ne ulazei u vrednosnu hijerarhizaciju morfoloki, odnosno semantiki usmerene sintakse, naglaavam da je srpska sintaksa posledwih pedesetak godina ini se upravo preko novosadske lingvistike kole bivala sve vie semantiki obojena, to je moralo nai odjeka i u istorijski usmerenim sintaksikim istraivawima. Ovakva istraivawa formirala su i odgovarajuu terminologiju koja se jo uvek izgrauje i stabilizuje pratei rezultate tih istraivawa. Nova terminologija izaziva, ini se, najvie kritika meu pobornicima morfoloki orijentisane sintakse, ali vaqa imati u vidu da sintaksa, pa i istorijska sintaksa ukoliko pretenduje na status lingvistike discipline, mora imati izgraenu terminologiju kao to je imaju i fonologija, morfologija, leksikologija itd. Nije sporno da je osnovni nivo identifikacije nekog pojma wegovo imenovawe, te otuda i potreba semantiki usmerenih sintaksikih istraivawa da pojedina znaewa precizno imenuju, nekada srenije, nekada mawe sreno. U ovom radu koriena su terminoloka reewa koja nude savremena
3 Irena Grickat, Aktuelni jeziki i tekstoloki problemi u starim srpskim irilskim spomenicima, Narodna biblioteka SR Srbije, Beograd 1972, 18.

205 sintaksika istraivawa kod nas, ali i u slovenskom lingvistikom svetu. Samo u nudi pribegavano je novim terminima, koji su uvek obrazlagani. 5. Pri utvrivawu mesta konkretne sintaksike jedinice kao nosioca invarijantnog znaewa u okviru odgovarajueg znaewskog sistema, odnosno podsistema, neretko se pribegavalo poreewu sa statusom ekvivalentne sintaksike jedinice u genetski srodnom staroslovenskom, staroruskom i staroekom jeziku. Ciq ovakvih poreewa nije bila rekonstrukcija praslovenskog stawa nego eventualno provera slovenskog identiteta konkretne sintaksike pojave, nezavisno od toga da li je ona nasleena iz praslovenskog kao formiran fakat ili se razvila u pojedinanim slovenskim jezicima na bazi odgovarajueg slovenskog potencijala. U meri u kojoj je to dozvoqavala raspoloiva literatura, semantiki ekvivalenti su traeni i u arealno bliskim neslovenskim jezicima u sluajevima kada dati sintaksiki fakat nije potvren u slovenskom jezikom svetu, odnosno onda kada on frekvencijski izrazito odudara od stawa svojstvenog ostalim slovenskim jezicima. Rezultati ovakvih poreewa davani su u vidu napomena kao fakultativni deo teksta koji doprinosi sagledavawu geneze odgovarajuih sintaksiko-semantikih sistema. Osim komparativnog metoda u istraivawu je primewivan i strukturalno definisan deskriptivni metod, te metod interne rekonstrukcije. Strukturalno-analitiki deskriptivni metod stoji u osnovi teorijskog pristupa koji bi se uslovno mogao odrediti kao strukturalno-semantiki, budui da se sintaksike jedinice (padene konstrukcije i subordinirane klauze) posmatraju kao to je reeno kao sistemski organizovani elementi organizovani u sintaksiko-semantika poqa kao skupove. Metodom interne rekonstrukcije, ija je primena praktino uslovqena sistemskim pristupom jezikim faktima, u retkim sluajevima popuwavana su prazna mesta unutar strukturalno shvaenih semantikih poqa, koja su nastajala nedostatnou nuno limitiranog istorijskog jezikog korpusa. Ova metoda je u istraivawu mawe-vie svoena na internu komparaciju, to podrazumeva smetawe sintaksike forme kao indikatora semantike invarijante u kontekst semantikog poqa, gde se ona funkcionalno i frekvencijski sravwuje sa ostalim sintaksikim formama istog ili slinog znaewa. Pri sagledavawu sistemskog semantikog statusa sintaksikih jedinica neretko se, stoga, pribegavalo statistikoj obradi podataka na osnovu kojih je odreivana frekvencija date jedinice u sferi konkretnog znaewa, te wena razvojna tendencija.

PRILOZI I GRAA
UDC 821.16-14.09:050.488(450) POESIA 1905/1909" 821.12.09 Marinetti F. T. 821.163.41-95

(BRANKO) I ZMAJ FUTURISTI Slovenski pesnici na stranicama Marinetijevog asopisa Poesia" (Milano, 19051909) eqko uri

Da li je futurizam poeo 1909. kao to se obino tvrdi ili je poeo, u stvari, godine 1905, kada je u Milanu Marineti pokrenuo izlaewe asopisa Poesia" u kojem je, konano, 1909, objavqen i Manifest futurizma, odmah nakon prvog pojavqivawa u pariskim novinama Figaro"? Bilo kako bilo, ni jedan italijanski kwievni asopis sa poetka HH veka nije toliku pawu posvetio prevodima poezije kao to je to sluaj sa asopisom Poesia" (19051909); a, to je jo vanije, nije to realizovao na tako moderan nain. Opte karakteristike prevodilake dimenzije asopisa mogle bi tako biti, osim upadqivo visokog kvantiteta, broja prevedenih pesnikih tekstova, jedna energina odlunost redakcije, odnosno samog Marinetija, da taj aspekt asopisa posebno neguje: taj ciqani pristup prevodima, wihovo funkcionalizovawe u tano odereenom pravcu, je deo opte moderne koncepcije i izgleda asopisa Poesia"; tu je, zatim, posebna briga o irokoj geografskoj zastupqenosti prevedenih tekstova, pa tako imamo, osim mnogobrojnih prevoda sa francuskog i engleskog jezika, i prevode sa panskog, portugalskog, nemakog, slovenakog, rumunskog, grkog, srpskohrvatskog, japanskog, albanskog, ruskog, poqskog jezika, jezika Dakota Indijanaca, malezijskog; velika veina stranih tekstova objavqena je na italijanskom jeziku, ali su neki objavqeni i na francuskom; posebnu dimenziju prevodne aktivnosti asopisa ine tekstovi italijanskih pesnika na drugim jezicima, Marinetija na francuskom, Paskolija na nemakom jeziku.. Angaovani karakter Marinetijevog asopisa, usmerenog odluno ka modernom pesnikom izrazu, uticao je, ako ne uvek, a ono bar u veini sluajeva, i na izbor pesnika i wihovih pesama za prevod. Pored ilustrativne svrhe koju prevodi gotovo po sebi sadre, da predstave mawe poznate ili nepoznate autore i literature, prevodi u asopisu Poesia" imaju i funkciju da ukau upravo na pesnike koji su u svojim

208 izvornim sredinama imali glavnu, ako ne i presudnu uogu u formirawu modernih nacionalnih literatura (na primer u vremenu romantizma) ili stvarawu novog pesnikog izraza u periodu modernizma na poetku HH veka. Sve to navodi na utisak da prevodilaka dimenzija asopisa ima jedan ekskluzivni karakter, da biva programski uvuena u atmosferu Marinetijeve futuristike avangarde, da predstavqa, reeno prigodnom metaforom, vanu komponentu pogonskog goriva futuristike rakete koja je upravo te 1905. bila postavqena na lansirnu rampu. Ta iwenica, pak, utie, refleksno, na kwievnoistorijsku sliku i poziciju samih tih pisaca ije su pesme prevedene, dodaje, u svakom sluaju, jednu novu nijansu u razumevawu i vrednovawu wihovog kwievnog dela. U svemu tome nas posebno zanima grupa pesnika iz slovenskih zemaqa iji su tekstovi objavqeni u asopisu. Prevoda sa slovenskih jezika (slovenakog, srpskohrvatskog, ruskog i poqskog) ima u osam razliitih brojeva asopisa: re je o osam autora sa ukupno 13 tekstova; zastupqena su tri slovenaka pesnika sa ukupno etiri teksta, dva hrvatska pesnika sa etiri teksta, jedan poqski pesnik sa dva teksta (prevedena na francuski), jedan ruski pesnik sa jednim tekstom (prevedenim na francuski) i jedan srpski pesnik sa jednim tekstom. Tri slovenaka pesnika zastupqena u asopisu predstavnici su razliitih generacija. Meu wima je France Preern, najvei slovenaki kwievnik i otac moderne slovenake kwievnosti; iveo je od 1800. do 1849. godine, kolovao se u Qubqani, a u Beu zavrio filozofiju i prava. Ostao je poznat kao pisac slobodarskog duha, borac za politike slobode, nastojao je da slovenaku kwievnost uzdigne na nivo evropske romantiarske kwievnosti; veoma je zasluan za kwievno uzdizawe slovenakog narodnog jezika; pisao je intimistiku i patriotsku poeziju i znaajan je za razvoj slovenakog pesnikog jezika koji je obogatio formama evropskih, posebno romanskih kwievnosti. U asopisu je objavqen prevod jedne wegove pesme Zvezdogledam, na italijanskom Agli astrorologi: prevodilac je Luii Kroato (Luigi Crociato), koji je neznatno promenio raspored i organizaciju stihova Preernove pesme; ono to upada u oi kada je re o samom prevodu je tekoa prevodioca da izbegne uzviene pesnike rei i izraze (fiammar de'lampi", dolce desio", firmamento") koje su u neskladu sa mladim kwievnim jezicima (slovenaki, srpskohrvatski), koji su se tek u HH veku razvijali usavravawem i oplemewivawem narodnog jezika. Ostala dva slovenaka pesnika iste su generacije i veoma su znaajni za nastajawe moderne slovenake kwievnosti: jedan je Josip Murn Aleksandrov, roen 1879, koji je u svom veoma kratkom ivotu (umro od tuberkuloze 1901) pisao intimistiku poeziju, traei sopstveni pesniki izraz izvan priznatih kanona, sledei pesnitvo ruskog romantizma i francuskog simbolizma. Prevedena je wegova pesma Urok, na italijanskom Incantesimo, koja je u originalu napisana u slobodnim stihovima nejednake duine, u dve strofe od po etiri stiha, i

209 dva zasebna distiha, a koju je prevodilac, opet Luii Kroato, ne zna se iz kojih razloga, pretvorio u pesmu od tri jednake strofe sa gusto rimovanim jedanaestercima upotrebqavajui naizmeninu i priqubqenu rimu. Drugi je wegov prijateq, pesnik Oton upani, koji je roen 1878. i iveo do 1949. godine; u mladosti je zajedno sa Murnom traio i otkrivao nove puteve slovenakog persnikog jezika, potom wegovo kwievno iskustvo sledi protok vremena, svetske ratove i znaajne kwievne tendencije ondawe evropske i jugoslovenske kwievnosti; ostao je zapamen i kao znaajan deji pesnik. Objavqeni su prevodi dve wegove pesme u dva razliita broja asopisa: najpre Vseh ivih dan, Il giorno di tutti i vivi, jedna vizionarska pesma, puna energije i udwe za novim, i druga Meni se hoe, Vorrei, u kojoj se pesnik u smelim slikama identifikuje sa iskonskim silama prirode. Dva hrvatska pesnika predstavqena u asopisu Poesia" pripadaju gotovo istoj generaciji; i jedan i drugi ive i stvaraju u vreme (kraj HH i poetak HH veka) kada se, nakon prve generacije romantiarskih pisaca koji su negovali preteno patriotsku poeziju, javqaju pesnici koji tragaju za novim sadrajima i novim, modernijim formalnim reewima u poeziji. Silvije Strahimir Krawevi (18651908), tako, u hrvatsku poeziju uvodi nove teme kao to su protest obespravqenih, antiklerikalizam, pesimistiko viewe sveta. Prevedena je jedna od wegovih najpoznatijih pesama Eli, eli, lama azavtani, a naslov u prevodu je Eloi, eloi, lamma sabactani, jedan niz buntovnih distiha u kojima pesnik denuncira moralnu nedostojnost Hristovih sledbenika, uzaludnost Hristove rtve itd. Prevodilac je Stjepko Ili, koji se prevodima sa srpskohrvatskog esto javqao u italijanskim asopisima izmeu dva rata. Rikard Katalini-Jeretov (18691954) je predstavqen sa etiri pesme koje veoma dobro oslikavaju wegovu ranu ali znaajnu pesniku fazu u kojoj je izgradio svoj karakteristini stil mirne sentimentalne poezije sa odmerenom, uzdranom ali i efektnom muzikalnou; takva se, naime, poezija krije ispod upeatqivih, dekadentistikih" naslova: Spleen, Umor nero!, Vee (Sera) i Aneoska smrt ( morto un angelo). Pesme je preveo uzepe de Paitoni (Giuseppe de Paitoni); treba rei da je, na alost, previe slobodnim interpretacijama, nepawom pa i materijalnim grekama, u prilinoj meri upropasto pesnike kvalitete Jeretova koje smo spomenuli. Srpska poezija je, prema onome to itamo na odgovarajuoj stranici asopisa, predstavqena jednim tekstom, pesmom pod naslovom, na italijanskom, Il dolore (Bol) uz koju je kao autor naveden Branko Radievi,1 poznati srpski pesnik koji je iveo, kratko, od 1824. do 1853. godine, kada je umro od tuberkuloze. Studirao je u Beu gde se formirao kao pisac nacionalno-romantiarske orijentacije. Wegove pesme napisane sveim narodnim jezikom snano su odjeknule u srpskoj kwi1 Branko Radievi, traduzione dal serbo di Guiseppe de Paitoni", tako itamo ispod teksta pesme.

210 evnoj javnosti: wihova oseajna dubina, wihov mladalaki polet, wihova milozvunost ostavili su velikog traga u potowoj srpskoj poeziji; radost i snaga ivqewa ali i blizina neumitne smrti dominiraju u wegovim najpoznatijim stihovima. Nevoqe nastaju, meutim, kada se meu Brankovim pesmama pokua pronai neto to bi odgovaralo prevedenim stihovima. Ne postoji. Tekst koji je preveden, u stvari, tekst Jovana Jovanovia Zmaja, iz ulia uvelaka, broj HH.2 Tako je, neoekivano, udvostrueno" prisustvo srpske poezije na stranicama asopisa Poesia": po imenu, tu je Branko Radievi, po tekstu, tu je Jovan Jovanovi Zmaj (18331904), lekar i pesnik, naslednik Brankov, poznat po lirskoj poeziji i poeziji za decu. Wegove pesme iz zbiraka ulii i ulii uveoci inspirisane su qubavqu prema rano izgubqenoj eni i ispisane, na nain Petrarke, in vita" i in morte" kako to sugerie Pavle Popovi. Kad pogledamo, pak, tekst Zmajev i tekst prevoda vidimo da prevodilac, na alost, iako je nastojao da potuje osnovne formalne i znaewske elemente teksta, nije uspeo ni izbliza da za italijanskog itaoca spase dramatinost i ekspresivnu zgusnutost Zmajeve pesme dostojne, po naem uverewu, jednog Bodlera. U svakom sluaju, izbor ba te pesme bio je, to se tie wenog modernistikog naboja, veoma dobro pogoen. Ruski pesnik Valerij Brjusov svakako je po svom delu najblii kwievnoj atmosferi u kojoj izlazi asopis Poesia". Roen je 1873. godine u porodici intelektualaca i ve u mladosti stekao obimno obrazovawe. Smatra se pokretaem ruske dekadentistike poezije; pisao je pesme, romane, teorijske spise o kwievnosti. Prevodio je Verlena, Poa, Vergilija, Vajlda i druge. Prolog koji je wemu na stranicama asopisa posveen veoma je zanimqiv: jedna Brjusovqeva pesma data je u dve varijante, obe na francuskom jeziku; jedno je autoprevod samog Brjusova, a drugo je prevod francuskog prevodioca Merseroa. Naizgled sitne tekstualne razlike govore, ipak, o nervoznijem ali i prisnijem prevodu samog autora u odnosu na jeziki korektniji ali i hladniji i obiniji tekst drugog prevoda. Poqski autor kojeg nalazimo na stranicama asopisa zove se Boguslav Adamovi: bio je pesnik i slikar i spada u red zanimqivih poqskih autora iz onog vremena. I on je, kao i Brjusov, stasavao kao pisac pod francuskim uticajima, neke wegove kwige objavqene su u Parizu; objavqeni prevodi svedoe, upravo, o jednoj vanoj osobini wegove poezije: orijentaciji na satirino i sarkastino demontirawe graanske stvarnosti wegovog doba. Zabeleeno je da je pesnik Adamowicz godine 1944. nestao bez traga u burnim dogaajima Varavskog ustanka. Moemo zamisliti, na kraju ovog pregleda prisustva slovenskih pesnika u asopisu Poesia", da je nekakav idealni italijanski italac asopisa, ili istoriar kwievnosti, u ona vremena, mogao uiniti
2 Identifikovano uz veliku pomo kolege Duana Ivania, redovnog profesora Filolokog fakulteta u Beogradu, na emu ovom prilikom srdano zahvaqujemo.

211 neto slino ovome to smo mi ovde pokuali: da na osnovu imena autora i wihovih prevedenih tekstova naini jedno malo putovawe kroz noviju istoriju kwievnosti slovenskih naroda, da odredi wihovo mesto u tokovima evropske kwievnosti, da se sretne, takoe, sa mahom traginim sudbinama navedenih autora, da prepozna ono to su mogla biti i to su bila zajednika iskustva tih qudi i italijanskih i drugih evropskih pesnika onog vremena. U iwenici da je omoguena jedna ovakva vrsta kwievne rekonstrukcije vidimo, uostalom, i glavni znaaj prevodilakog segmenta Marinetijevog futuristikog asopisa; zbog toga smo se i odluili da slovenske pesnike prevedene u asopisu Poesia" objedinimo kao celovitu kwievnu grau.

PRILOZI
France Preern AGLI ASTROLOGHI (Poesia", 1908, IV, 4, 18) Sotto le chele ai gamberi almanaccar nel brago tu possa, o di lunari gran fattucchiere e mago! O voi, bugiardi astrologhi, che, vati e segretari di stelle e di meteore, avete la pretesa di rivelarci gli annui capricci del buon Sole; O se del ciel l'offesa saranno i venti, o grandine sar seme dei campi; e nel fiammar de lampi dissiper la vigna; o andr la vela a perdersi nel tempestar del lago. Sotto le chele ai gamberi, Almanacchisti, al brago! Due stelle sol, le uniche luci dell'amor mio, provai scrutar. Dicevano che il viver mio un sorriso sia di dolce desio; senza una nube amore, soffio di paradiso; ma n'ebbi stizza e lacrime, vergogna, pentimento, e fu tregenda in core

212
d'uragani e di morte Due stelle sol, due stelle m'han traviato, e voi, interpretar poi quelle di tutto il firmamento?! Via, lunaristi, astrologhi; Via, fattucchieri e maghi; Sotto le chele ai gamberi Almanaccar nei braghi! Traduzione dallo sloveno di Luigi Crociato

France Preern ZVEZDOGLEDAM Vsi pojte rakam vigat, lanivi pratikarji, lanivi zvezdogldi, vremena vi preroki! Vi modrijani! hote v nebekih zvezdah brati: al sonce bo dobrotno nam dalo sreno leto, al bo neb togota vetrv nam um zbudila, razsula v plje too, vtopila oln in morji, sad umorila trte. Lanivi zvezdogldi! vsi pojte rakam vigat! Dve sami zvezdi gledal, oi sem svoje ljube, dve svtli zvezdi gledal, sem v njih neumni slepec vesele bral si dneve, in sonno brez oblakov sem bral ljubezni sreo. Solz so meni zrasle, in kes in srd sta zrasla. sramota ino mojga mir je smrt mi zrasla. Dve sami ste zmotile, dve sami zapeljale mi zvezdi umno glvo; in cel'ga neba hote vi zvezde zmodrovati! Lanivi praktikarji,

213
lanivi zvezdogldi, vremena vsi preroki, le pojte rakam vigat.

Josip Murn Aleksandrov INCANTESIMO (Poesia", 1908, IV, 4, 18) Zitto il lago Sul ciel che si sprofonda nel suo olezzante bruno, arde la luna; sotto spumeggia di montagne un'onda, su cui la nebbia i suoi fantasmi aduna. Tant' il silenzio in tutto l'universo, che si dilegua l'anima per esso; e dei mondi che scivolan pel terso senti t'attrito e un favellar sommesso Ed io lo intesi leggendario e pio, senza voce, divino quando tacque della mia fida il core, e mesto giacque il mio nella sventura e nell'oblio.

Josip Murn Aleksandrov UROK Jezero moli. Na tihem, daljnem svodu ip samotni bledi mi gori, in kipe pod njim pogorja in slemena, in megla vrh njih svetla lei. Molk je to v vsem bojem nebesnom prostranstvu, skoro dua v njem se izgubi, skoro uti tek svetov je in vesoljstva, tajno govorico vse dehti. Jaz jo ul sem: divna, bajna je, brezglasna., a od takrat v srcu mi teko, zapustilo me je verno dekle moje, in nesrea nekna gre z meno!

214
Oton upani IL GIORNO DI TUTTI I VIVI (Poesia", 1908, IV, 4, 18) Di tutti i vivi, io sento, Il gran giorno dei vivi. Il cor mi parso Balzar con matti palpiti; L'anima in sen ciurlar d'un godimento, Quasi ebbra fosse a un buon Ferran del Carso. Udite? Dove incupisce la selva Scapigliata bufera Come fra il negro pel urli di belva? Come sovra lo scudo della nera Nube di sangue rorida Spesso spesso fiammeggi una gran spada? Questa, o fratelli, del gran d l'aurora. Al nono d, alla vita! Non invada Sgomento il sano e il forte, in nessun'ora Per la spada di sangue! Ell' temprata Per i sepolcri, dov' crollo e merte. Ah, tutto ci ch' forte Vive sicuro della sua durata. O fratelli, ecco il tempo; il tempo giunto Come la va? Su, ditemi! Solc il vomere d'oro i vostri campi? Dall'incubo del sogno, via, scuotetevi! lampi il cielo, lampi il d dei vivi! Per chi in letargo, inutile, per chi vuole e freme che si abbrivi.

Oton upani VSEH IVIH DAN Jaz utim danes vseh ivih dan. Moje srce kipi in polje, moja dua je idane volje, kot bila bi pila kraki teran. Ne ujete? Tam od mranih lesov vri vihar, poln srditih gromov, in izza megla zdaj pa zdaj vzplapola krvavorde plamen kot me to dneva je novega ar.

215
O, bratje, na pot, ivljenju naproti Ne bojte se mea krvavega, ta me ni namenjen na zdravega, na pravega moa. Ta me divja ez grobove le, poiga razpale domove le, kar je ilega, to obvelja. O bratje, bratje priel je as! O, bratje, bratje kako je v vas? So li vae njive zorane? Zdaj zvezde ugodne vladajo, zdaj semena zlata padajo so li vae njive zorane? Otresite zaduhlih se sanj! Po bliskovo gre vseh ivih dan, Kdor ga je zamudil, ves klic zaman, Doivi ga le, kdor je pripravljen nanj!

Oton upani VORREI (Poesia", 1908, IV, 6, 17) Vorrei una pianura che ogni vista eccede; un orizzonte che oltre i mondi appare; vorrei montagne che han di nubi 'l piede, donde inabissan gli abitati e il mare. Vorrei notti, scenari di leggende; cieli bagnati dalle rosee aurore; selve romite su di cui distende le grige vesti l'uragan signore. E all'uragano vorrei dar la truce passione, e in fondo al mar ogni mia pena, perch l'anima pura nella luce viva del sol in sua coscienza piena.

Oton upani MENI SE HOE Meni se hoe irokih ravnin In svobodnega obzorja, Meni se hoe mogonih viin, Vladajoih zemlj in morja.

216
Meni se hoe arobnih moi In neba, ki se koplje v zarji, In goav, kjer hrupa lovekega ni, In v vrhovih vale se viharji. In viharjem bi dal svoje rne strasti In v morje bi potopil bolesti, Da mi dua oiena v soncu ivi, Polna jasne, ponosne zavesti

Silvije Strahimir Kranjevi ELOI, ELOI, LAMMA, SABACTANI! (Poesia", 1906, II, 1/2, 28) Sul Golgota mor, e perch spirato! caduta la vittima tardi o per tempo! Sul Golgota mor, il mondo lo sa bene, Ma dell'antica vittima, ancor frutti non ha. E sgorg il sangue a flutti, un cuore l sost, Un cuore che non mai s forte ha palpitato. E trascorsero secoli, orrendi, lunghi, tetri, Il sangue si asciug, asciutto ancor rosseggia. Pass la storia avvolta in vergognoso peplo, Siam pi vicini al cielo e da lui lunge tanto! Sul Golgota spezzossi il vecchio legno frale, Gli rubarono i chiodi e tale fu il principio. In nome dell'umana libert e fratellanza, Menar barbaramente le ridde sanguinose. E urlavano le turbe di sozze passioni ebbre: Noi uccidiamo Dio, tutto in tuo nome Hosanna! Regna squallor sul Golgota e il venticel susurra, Di l, quasi gemendo: Eloi, eloi lamma sbactani! E presso il sangue avito e sotto il legno asciutto Tanto popolo invoca: Pane, giustizia, pane! La schiavit toglieste e coi circhi le jene Poi conduceste gli uomini nelle arene cristiane. L nelle logge fulgide fra l'oro e le baldorie, Cinte le teste grosse di mitre e di corone.

217
Voi occupaste e insieme con voi le dame bianche, Sulla scena del mondo i primi posti tutti. E guardate, nel giuoco di duolo e di miseria, Dove le genti macere, cadon sotto la croce, E le tetre prigioni ove soffoca il pianto. E se son tali gli uomini: o muojono o si uccidano. E le fanciulle nude, davanti al sazio giudice, Oh avrebbero pudore, se non avesser fame! Oh vergogna, oh miserie! Le offese e le perfidie, Le menzogne, i sospiri, le lacrime cocenti E in mezzo a tal pantano, ove brulican vermi, Una gran croce s'erge: il Cristo l vi pende, E guarda come agli uomini passino tristi i giorni E geme amaramente: Eloi, eloi lamma sabactani. Grandeggiano le cupole, del Pantheon i marmi, Brillano le pantofole del papa, brilla l'organo. Sollevansi gli incensi, s'ergon superbi altari, Ardono gemme fulgide su' diademi e tiare, Oh, tutto vano: il Golgota squallido e deserto, E un venticel susurra di l quasi gemendo: Eloi, eloi lamma sabactani!

Silvije Strahimir Kranjevi ELI! ELI! LAMA AZAVTANI? Na Golgoti je umro a za kog je izda'no? Je l' pala rtva ova il kasno illi rano? Na Golgoti je umro i svijet za to znade, Al od te rtve davne jo ploda ne imade. A krv je tekla mnoga i srce tu je stalo, to nikad vie nije onako zakucalo I vjekovi su proli daleki, strani, crni, Osuila se krvca i suha jo se skvrni. Proetala se povjest u sramotnikoj halji, I to smo nebu blii, sve od neba smo dalji!

218
Na Golgoti je staro prelomilo se drvo, Pokradoe mu avle i to je bilo prvo! U ime ovjeanstva i bratstva i slobode Poee krvno kolo da bezboniki vode I derala se druba od gadne strasti pjana; Mi ubijamo, Boe, sve zbog Tebe Hosana! Na Golgoti je mrtvo i vjetri tamo tajni Tek cvili: Eli, Eli, lama azavtani? A pokraj krvi davne i ispod drva suha Sve milijuni vape: O pravice, o kruha! Da ukidoste ropstvo, i cirkus i hijenu, Pa odvedoste ljudstvo u kransku arenu! I tu u sjajnim loam, u zlatu i u slavi, Pod vijencem i pod mitrom na debeloj si glavi, Zapremili ste i vi i vae gospe bijele Na pozornici svijeta sve najprve fotelje! I gledajte u igru od bijede i od jada, Gdje ovjeanstvo muno ko On pod drvom pada! I tamnice o crne, gdje mnogi pla se gubi, Kad takovi su ljudi: il umri ili ubi! I djevojice gole, a ispred sita suca, Ah, imale bi obraz, da nemaju eluca! I sramotu i bijedu i uvrede i varke I uzdahe i lai i mnoge suze arke. A usred bare ove, gdje trovna gamad plie, Uzvisilo se drvo i Hrist se na njem die. I gleda, gdje su ljudstvu sve gori crni dani, I plae: Eli, Eli, lama azavtani! Badava gordo kube i mramor Panteona, I papue od zlata i orgulje i zvona! Badava tamjan mnogi i ponosni oltari, Badava alem gori na kruni i tijari! Ah, Golgota je pusta, i vjetri samo tajni Tek cvili:" Eli! Eli! Lama azavtani?!

219
Rikard Katalini-Jeretov SPLEEN (Poesia", 1908, IV, 5, 20) Densa la nebbia caduta, piovigginando. Ogni casa, di sotto al cielo di piombo, sorge fantasma immane; passano gli uomini muti: molti che sete hanno e fame, in quelle tenebre fitte, vanno cercando un pane. Cade pi densa la nebbia, cade la pioggia pi lieve sembran sepolcri le case, larve di cupo dolore gli uomini. Vedo la morte, che incede rigida e lenta, l'ultimo rantolo sento dell'infelice che muore. Alta e solenne ella passa, sparuta in volto, per via, scava la fossa a chi soffre, stanco del vivere umano; spettro beffardo, ella chiude gli occhi a chi l'ultimo sogna sogno dorato e bugiardo, con la sua gelida mano.

Rikard Katalini Jeretov SPLEEN Sitna kia sipi i sumorna magla je pala Ko aveti kue se diu mrkoga izpod neba, Ljudi, gle, prolaze niemi, mnogi su edni i gladni. Idu tom oajnom tamom, da trae koricu hljeba. Magla pada sve gua i kia sve sitnije sipi, Kue se ine ko groblja, ljudi ko pretune sjene; Ja ujem sirote jecaj poslednji, bolni i vajni, Ja ujem sramotni hihot, sluam joj korake liene Ona to prolazi gradom ogromna, stravna i suha, Ide te izkapa jamo umornom ljudstvu tom jadnom, Da mu, kad najljepe sanja, ili se najbolje uti. Zatvori snatrive oi kosturnom desnicom hladnom.

Rikard Katalini Jeretov SERA (Poesia", 1908, IV, 5, 20) Il sole gi al tramonto e l'ombre fosche sorgono, come spettri, dalle tombe; una mestizia arcana sulla terra, sul mare incombe.

220
Per lo spavento dei fantasmi, ai nidi, fuggon gli augelli, in core trepidanti; apron le stelle, ad una ad una, in cielo, gli occhi smaglianti. E inviano al mondo dolci sogni e meste romanze, piene di malinconia; una campana in lontananza suona l'ave Maria! Scende la sera, nella veste bruna, con l'ala stanca, muta, dolorosa; l'ultima spegne, con la mano scialba, nube di rosa.

Rikard Katalini Jeretov VEER Zapalo je sunce i suton se die Kao grobna sjena iz mrtvoga grada I nad zemljom tiha, tajanstvena tuga Kao mora pada. I sve strepe ptice bjeei u gniezda Pred prikazom mraka i otajstvom noi, A na nebu milo otvaraju zviezde Svoje sjajne oi. alju sa visine u sviet arne sanke I ptiice sjetne, a veernje zvono Svu tu malu etu sanjarskijeh bia Zemljom prati bono. A umilna veer u tamnom odielu Bliedom rukom gasi zadnji oblak rujni, I silazi s visa sustaloga krila I oiju nujni'

Rikard Katalini Jeretov UMOR NERO! (Poesia", 1908, IV, 5, 20) Fiume, ove corri? Arrestati un momento. forse l'amore, la speranza pia, la fe' ti spinge verso il mar d'argento, dove ogni pena, ogni dolor s'oblia?

221
Con occhio triste io seguo la tua via; in me l'amore gi da lungo spento, la fede affievolita e l'alma mia non spera pi; sono una foglia al vento. Nel corso tuo, fatal vertiginoso, soffermati un istante; il mio dolore trover, nel tuo sen, pace e riposo. Eccomi: tu mi cullerai sull'onda e il mare azzurro a te dar amore e morte a me, nella tomba profonda.

Rikard Katalini Jeretov UMOR NERO Ti hrli, rieko Kud si zabrzala? Da l' tjera tebe ljubav, vjera, nada? Da l' znade ute ti sigurno sada U sinjem moru od tih svetskih zala? Gle, ja te gledam okom punim jada, U meni ljubav odavno je pala, A vrsta vjera davno smalksala I dua moja vie se ne nada. Popostaj malo usred svoga tieka, Poekaj trenut, ja u dalje s tobom, U krila tvojem da si naem lieka. Ti ponest e me brzajui sobom, U sinje more, gdje ta ljubav eka, A mene samrt sa dubokim grobom.

Rikard Katalini Jeretov MORTO UN ANGELO (Poesia", 1908, IV, 5, 20) Nella stanza, tristemente, ardon ceri. Fuori splende il sole; sul feretro, tutt'intorno, fiori. E il bambino dolcemente tra i fior spirato; gi, per questa terra, un angelo non potea essere nato!

222
Batte il sol, col raggio ardente, sul suo viso bello; scendono gli angeli dal cielo per il lor fratello.

Rikard Katalini Jeretov ANGJEOSKA SMRT Vani sunce, a u sobi Dru tuno sviee, Oko odra samrtnoga Prosulo se cviee. Medju cvieem edo malo Smirilo se tijo, Ta za ovu grienu zemlju Angj'o nije bio. Po njem sjajno sunce trepe Sa nebeske staze To po tracim po svog brata Kerubini slaze.

Jovan Jovanovi Zmaj (pod imenom Branka Radievia) IL DOLORE (Poesia", 1908, IV, 9, 18) Lieve il duol che all'improvviso, in un attimo ti afferra, che t'inebria, ti conquide e, con impeto, ti atterra! Corre, avventasi; ti piega, vola, slanciasi: ti ha vinto; in quel bacio, in quell'abbraccio, sei finito, sei estinto! Tal dolor dolce ai cuori, li addormenta nella morte, tal dolore non dolore! Pi crudele e ben pi forte il dolore che t'innalza e nel grembo suo t'invita, poi ti culla, il cuor ti piaga e ti fascia la ferita,

223
che ti brama, ti circonda d'ogni cura, con affetto; e ti morde, come il serpe che s'annida nel tuo petto. Ti addormenta e ti sussurra: dormi, dormi sul mio cuore, nel mio grembo ti riposa, dormi, veglia il tuo dolore! Ti saluta per il primo, quando spunta in ciel l'aurora, e ti grida come il falco: Oh, buon d, siamo vivi ancora! Da un autunno a un'altro autunno ogni giorno pi si espande; da un aprile a un'altro aprile, d'ora in ora ognor pi grande. T'incoraggia se avvilito, ti solleva se piegato, ed attende, paziente, che tu ancor riprenda fiato! Quando senti un gelo al cuore ed esausto il rio nel pianto, col suo soffio ti riscalda e t'invita al dolce canto. Credi allor che svanito sia il dolore, ma per poco; dell'oblio che ti ha donato, ecco, gi si prende gioco. D'esser pazzo alfin tu speri; ma esso l'ombre del cervello fuga, ride e ti conforta: Cos andrem fino all'avello!

Jovan Jovanovi Zmaj ULII UVEOCI HH ta je tuga koja doe Najedared mahom celim! Opije te, zanese te, Obori te padom smelim!

224
Zaleti se, da te slomi, Zahuka se, da te skri, Zagrli te, pa te stomi, Poqubi te pa te svri! Taka tuga srce vida, U veiti mir ga smeta, Taka tuga nije tuga, Nije silna, nije veta. To je tuga to te digne Pak te u svom krilu wija, Svaki dan ti srce rani, A ranu ti jo previja! to te qubi, to te pazi, Oko tebe brino leti, Otruje te, boe sveti, Al' ti ne da jo umreti! A kad zaspi, ona ape: Spavaj, spavaj, rtvo moja, Odmori se na mom krilu, uva tebe tuga tvoja!" A kad svane zora bela, Klike kao soko sivi, Ona ti se prva javi: Dobro jutro, jo smo ivi!" Od Od Od Od jeseni do jeseni, prolea do prolea, dan na dan biva jaa, as do as biva vea. te te ti te krepi ako klone, digne ako padne, ne da da potone, eka da odahne.

to to to to

Kad ti srce ledom sledi, Zadahne te, da se zgreva, Kad ti suze sve iscedi, Nagoni te da joj peva. Uini se ka da spava, Ko da vie nije tuga, Pa ti kane zaborava, A posle se tome ruga.

225
Kad pomisli: sio s uma, Razbere te u zlo doba, Pa se smei pa te tei: Vako emo sve do groba!"

Valerij Brjusov LA VOIX DE LA VILLE (Poesia", 1909, V, 7/8/9, 44) Traduction textuelle du russe par l'auteur Quand, fatigu, dans la nuit, je passe une rue soLitaire, et les murs sont somnolents, et les lanternes ne Disent rien, en dlire, Et les spectres n'apparaissent pas, j'entends parFois, dans le froid silence, la voix de la Ville, comme Un appel irrsistible. La Ville me dit: Toi, tu te dpches ici, en vain Souci. Un autre, sur le lit de volupt, est arqu ridiCulement. Un troisime se courbe au dessus d'une table Dans un repaire de jeu. Mais c'est moi seule qui suis vivante. Incomprhensible, pour vous, je contemple, en reine, le silence de la nuit toile. Imagines-tu, que ce soit vous, qui m'avez construite? Non! les hommes ne sont que des atomes dans mon sang, et les maisons, que je tends dans le lointain des champs, ne sont que des cellules de ma chair. Ainsi que la fort prsente en t ses ramures aux oiseaux, je vous prte mes richesses. Mais auparavant c'taient vos anctres qui les possdaient. Nous ne sommes point gaux l'chelle des tres, moi et vous. A vous, de vivre quelques annes; moi plusieurs sicles. Et la famille des villes augmente toujours, en bourdonnant. Et quand ma tche mondiale sera accomplie, ce n'est pas vous, enfants, que je vais lguer mes cendres grandioses; tout ce que contiennent fidlement ces difices. J'ai des soeurs dans d'autres contres de la terre, elles viendront retirer mes biens d'une fosse spulcrale

226
et les garderont dans leurs murs nouveaux, Et se moqueront des hommes du rire des forts!"

Traduction libre par A. Mercereau Lorsque, harass, je traverse la nuit une rue solitaire, les murs sont endormis et les lanternes en dlire se taisent, Et les spectres, affectueux ne m'apparaissent pas. Dans le glacial silence, j'entends parfois la voix de la Ville, comme un appel irrsistible: Toi, tu te htes ici vers quelqu'embarras. Un autre, sur la couche de la volupt est ridiculement arqu Dans un repaire, un troisime se contracte sur une table De jeu. Mai c'est moi seule qui suis vivante, incomprhensible pour vous, je contemple en reine le silence de la nuit toile. Crois-tu que ce soit vous qui m'ayez rige! Non! Les hommes ne sont que les atomes de mon sang, et les maisons que j'tends vers la profondeur des champs, ne sont que les cellules de ma chair. Ainsi que la fort au printemps fait don de ses ramures aux oiseaux, je vous prte mes richesses! Mais avant vous c'taient vos anctres qui les possdaient. Nous ne sommes point gaux l'chelle des existences. A vous de vivre des annes, moi de vivre une suite de sicles. Et quand ma tche mondiale sera accomplie, ce n'est pas vous, enfants! que je lguerai splendide mes cendres: tout ce que conservent jalousement ces difices: J'ai des soeurs dans des contres trangres; elles viendront retirer mes richesses d'une fosse spulcrale et les garderont dans leurs murs nouveaux, et, du rire des forts, elles se moqueront des hommes!"

227
Valer Brysov GOLOS GORODA Tercin Kogda noy, utomlen, idu Pustnno ulice, i sten sonn, I fonari ne govort b bredu, I prizraki ko mne ne blagosklonn, V tii holodno slits poro Mne golos goroda, zov nepreklonn: T, ozaboen, zdes spei. Drugo Na loe lask, v smenom porve, vgnut. V pritone treti, skroen za igro. No iv li i, vami ne postignut, Smotry, kak car, v bezmolvie noe. T dumae, to vami vozdvignut? Net! Lydi atom v krovi moe; I, tela moego ive kletki, Doma tnu v glubinu pole. Kak pticam les darit vesnoy vetki, Svoe bogatstvo otday vam , No rane im vladeli vai predki. Ne ravn m na skale bti: Vam it goda, a mne rd stoleti! um, tesnits gorodov sem. Kogda i sveru svo podvig, deti, Ne vam zaveay pn prah, Vse, to hrant revnivo zdan ti. Est brat u men v inh krah: Moi bogatstva, kak iz nedr mogilnh, Pust vruvut, i zamaknut v svoih stenah, I nad lydmi smeyts smehom silnh!"

228
Boguslaw Adamowicz LE MASQUE POEME POLONAIS (Poesia", 1905, I, 9, 16 e 10/11, 9) Toutes ces conqutes de nos moissonneurs d'aujourd'hui, Toute cette vigilance empresse des commerants Qui n'enrichit le pays qu'en rapportant eux-mmes de gros bnfices, Toute cette foi dans la Science, et ce nouveau courant qui nous entrane vers elle, Tout ce travail, tout ce travail, et encore ce travail Que dans chaque rue, chaque carrefour, dans chaque foyer, On proclame comme devant rgnrer la jeunesse, Ces salubres mots d'ordre, d'clairer le peuple, Tous ces sous qui commencent tinter dans les troncs, Et mme notre orientation vers l'Art, cette manation du miracle, Qui est le levain de notre propre pain, Et duquel l'Esprit se lve, tincelant comme un soleil,.. Tout cet ensemble qui reprsente pour nous l'Action, La Lutte, qui en est le commencement, le milieu et le terme. Tout cet argent qu'au nom du pays, malgr nos entraves Nous versons des deux mains dans les troncs. Tout cela,. ce n'est que de la vertu! Et tout cela ne renferme rien De la Nation, rien de ce qui caractrise ses luttes passes, Rien de sa Foi dans l'avenir. Ce n'est qu'une enveloppe dissimulant un cadavre, Ce n'est qu'un masque misrable, derrire lequel une multitude se ment elle-mme, Et dont elle se sert pour simuler une nation d'aspect intelligent. Car elles mentent, oui, elles mentent ces meutes serviles, Non, ce n'est pas un appel l'Oeuvre que le cri de Sauve qui peut". De ces millions d'hommes dsertant le champ de bataille de l'histoire! C'est un tel entranement vers l'Ignominie, Que les chos en retentiront dans l'immensit des sicles!. Ce n'est pas une pense de Combat que cette panique dsordonne, Que cette droute plus effroyable que la famine, Fuite de toutes les gnrations de la Nation, Fuite chevele brides abattues, fuite affole, Panique laquelle l'esprit se refuse de croire, Et telle que le pass n'en offre pas d'exemple. Et cela aprs quelques coups de fusil!! Et il y a dj quarante ans Que cela dure. Les voyez-vous, foulant aux pieds, les tendards conquis? Les voyez-vous, arrachant les armes des mains renversants les chariots? C'est la Pense qui mord la poussire! C'est l'enthousiasme qui court se rfugier dans les jambes! C'est une crainte du sang digne de femmes. C'est la rage de la peur! Cet horrible gmissement, qui fait claquer des dents,

229
Cette pleur lche, mortelle, de squelette, Cet effroi qui ne convient pas des hommes, mais. du btail, Voil ce qu'il y a sur la face, sur notre face d'aujourd'hui ma Nation! traduit par Kosakiewicz

Boguslaw Adamowicz SARCASMES Frammenti polacchi tradotti da B. Kosakiewicz (Poesia", 1905, I, 9, 16 e 10/11, 9) Alors que la Nation se mit murmurer, lasse de vivre dans la misre, Avide de libert, alors que les morsures Brlantes des vipres l'excitrent la rvolte, Et que le peuple entier en fut affol, Aussitt les chefs prirent des lanires en cuir brut, solide, Et en tressrent un serpent Qu'ils suspendirent au dessus de la multitude, Afin que chacun le sentit toujours menaant ses paules, Et quiconque regardait ce serpent avec les yeux de la foi Recouvrait immdiatement et miraculeusement la raison.

OCENE I PRIKAZI
UDC 821.163.41-6.09 Kosti L.

PREPISKA LAZE KOSTIA LAZA KOSTI, PREPISKA

Priredili Mladen Leskovac, Milica Bujas, Duan Ivani. Matica srpska, Novi Sad 2005.

Kwiga o kojoj je re donosi pisma Laze Kostia i pisma upuena wemu; predstavqena je prepiska sa dvadeset linosti (Jovan orevi, ore Popovi Daniar, Antonije Haxi, Jovan Jovanovi Zmaj, Novak Radoni, Pava Stankovi, Aca Popovi Zub, Nika Maksimovi, Petar Duka, Jovan Bokovi, Stevan V. Popovi, Valtazar Bogii, oka Vlajkovi, Jova Pavlovi, Frawo Markovi, Mor Jokai, Velimir Lombardi, Svetozar Mileti, Vatroslav Jagi, Simo Popovi) i tri institucije (Matica srpska, Slavisches Centralblatt, Novosadski magistrat). Pisama je ukupno 378, nastalih u periodu od 1856. do 1910. godine. Najvie je pesnikovih: kau da je svoju korespondenciju unitio, to je qudski razumqiva eqa da se zatiti sopstvena intima, ali ne spreava aqewe radoznalih potomaka. Sauvani samo jedan odlomak pisma upuenog jednoj devojci (Pavi Stankovi) pokazuje equ da se potuje kavaqerska norma: uostalom, enska pisma su nakon onog poznatog, fatalnog Milice Mileti bila opasna. Razumqiva je, naravno, i alost potomaka uskraenih za saznawe o qubavnim pismima pesnika koji je napisao najlepu qubavnu pesmu HH veka. Sud o linostima koje je Laza Kosti birao za svoje sagovornike moi e se doneti tek kada bude objavqena i druga kwiga prepiske, ali reklo bi se da je, samovoqan kakav je bio, pre on birao wih, jer su mnogi od korespondenata dostojni sabesednitva, nego to su oni birali wega. Pismom je pesnik razgovarao sa onima sa kojima je vredelo razgovarati, samo retko sa onima prema kojima je imao konvencionalnih obaveza. Kad se posmatra iz kwievnoistorijske perspektive od 100150 godina, mora se rei da sve linosti koje su pisale Lazi Kostiu i kojima je on pisao nemaju isto mesto u hijerarhiji znaaja, ali su u svome vremenu, svaka na svoj nain i u svome podruju delovawa, bile zanimqive. Prepiska Laze Kostia dokumentuje linost vrlo raznorodnih interesa. Namerno nije reeno otkriva" jer se zna o mnogim aktivnostima kojima se bavio; najtanije bi moda bilo rei da ova prepiska demantuje uproeni a raireni arhetipski sud o pesniku iznad svega talentovanom, a neodgovornom, neradnom. Ako neko pita velikog i autoritativnog Vatroslava Jagia: Koji je najstariji slovenski koren za izraz lepote, je li div, ili kras, ili drugi koji? Od kud velika razlika u raznim slovenskim dijalektima u reima za taj pojam, kao to je: lepo, pkn, hesko, horoo" ili ako taj isti neko pita isto tako velikog i autoritativnog Valtazara Bogiia: Ima li u pravnome ivotu naroda traga onom prirodnom zakonu, to ga je Darvin pronaao i popratio u

232
fizikom ophoewu, zakonu ukrtawa, kao to ga Darvin zove: 'intercrossing?' " moglo bi se oekivati da se taj neko oslovqava kao dr Lazar Kosti, a Laza je izraz svojevrsne kwievnoistorijske intimizacije sa pesnikom, koja je prihvatqiva ako izraava naklonost, ali koja zapravo skriva sutinu. Dopisivawe sa qudima razliitih zanimawa, koji su po razliitim stepenima srodnosti povezani sa pesnikom, svrsishodno je predstavqeno u ovoj kwizi kao svaki par korespondenata u hronolokom poretku" (kao to je naznaeno u tekstu O izdawu prepiske Laze Kostia), omoguava da se prati Kostiev odnos prema svakome od wih, a svaki je pria za sebe. Najpotresnija je svakako pria o odnosu sa Jovanom Jovanoviem Zmajem, koja poiwe u tragovima pisama 1861. godine oslovqavawem slaaji Kazo" (Zmaj) i slawem Hajneove kwige, pa zatim oslovqavawem moj Lakane" i smenim politikim snovima i snovima sa stihovima lazarike narodne pesme Ustani gore Lazare" i porukom mora biti Lazar i to Lazar Kosti" (Laza Kosti), a okonava se suvim Lazi Kostiu jadni jadnie". Nemogue je predstaviti sve teme ove korespondencije, za to bi bio potreban indeks imena, dela i pojmova. Prepiska svedoi o delima adresanta i adresata, o pozoritu, o politikim prilikama, o tampi, o pravnoj nauci, o mnogim qudima. Ako je nemogue pobrojati sve teme, jedno je potrebno rei: sva pisma Laze Kostia imaju stila i duha, ak i onda kada je re o konvencionalnom i banalnom. Fina ironija, u kojoj dominiraju igre reima, kalamburi, aluzije, proima sva pesnikova pisma. Potvrdnih primera moglo bi se nai bezbroj; navodim samo jedan, autoironijski. Pie Laza Kosti: Molim te, zapitaj u Grand-Hotel-u da li ja nisam letos tamo zaboravio jednu cipelu. Ako sam, oni su je jamano sauvali u muzeju. U tom sluaju uzmi je i poqi mom bekom usteru gdje udovicu eka druga joj polovina." Duh i stil pesnikovih pisama bili su inspirativni: wegovi korespondenti, svaki prema meri svoga talenta, potrudili su se oko stila svojih pisama. Kwiga Laza Kosti Prepiska na svom frontispisu ima, neuobiajeno, imena tri prireivaa: Mladena Leskovca, Milice Bujas i Duana Ivania. Pojedinani udeo prikazan je u pogovoru: od koncepcije Mladena Leskovca i wegovog rada na kwizi do doprinosa wegovih nastavqaa. Ogroman rad uloen je u ovu kwigu, od dobavqawa i iitavawa pisama do pisawa naunog aparata; veliko znawe bilo je potrebno da bi se napisali Komentari, neophodni za razumevawe teksta rezultat je sjajan. Stvorena je kwiga koja se moe s pouzdawem koristiti kao izvor i dokument, koja se sa zanimawem ita i koja je uzor za izdavawe dela ove vrste.
Marija Kleut

UDC 821.163.41-14.09 Pandurovi S.

POETIKA SIME PANDUROVIA1

Tekstovi u ovom zborniku rezultat su rada na projektu Poetika srpske kwievnosti kojim rukovodi prof. dr Novica Petkovi i nastali su na osnovu izlagawa podnetih na naunom skupu Poetika Sime Pandurovia 2829. oktobra 2005. godine. U okviru ovog projekta, zasnovanog na jasno profiliranom prou1

Institut za kwievnost i umetnost, Beograd 2005.

233
avawu poetike moderne srpske poezije, ve je objavqeno nekoliko po obimu i strukturi ujednaenih, briqivo pripremqenih zbornika (Sedam lirskih krugova Momila Nastasijevia, Poezija i poetika Branka Miqkovia, Poezija Vaska Pope, Pesnik Rastko Petrovi), a ovaj se neposredno nadovezuje na zbornik radova o Vl. Petkoviu Disu (Disova poezija, 2002) s kojim se Pandurovi susree na istoj taki razvoja srpske poezije, na slian nain kao to se na istoj poetikoj ravni ukrtaju neto ranije Dui i Raki. Zadravajui restriktivan i visok standard, zasnovan u ranijim poetikim prouavawima srpske poezije i zbornicima radova u kojima su saoptavani rezultati tih prouavawa, zbornik radova Poetika Sime Pandurovia usmjeren je na osobenosti poezije ovog pjesnika koje su ostale u sjeni dosadawih, dosta mnogobrojnih i raznovrsnih radova o Panduroviu, osobenosti koje, istovremeno, presudno uestvuju u konstituisawu poetike ovog pjesnika. Tako strog i uzak zahtjev, naravno, nije bilo lako niti mogue u svemu ispuniti, ali se ve i na osnovu onoga to je u odnosu na taj zahtjev u ovom zborniku ostvareno slobodno moe govoriti o znaajnom pomaku u prouavawu ovog pjesnika i wegovom vrem utemeqewu u kqunom periodu razvoja srpske poezije. Zbornik radova Poetika Sime Pandurovia sadri petnaest radova i strukturno je oblikovan u tri cjeline: u prvom dijelu su radovi koji se preteno bave optim poetikim karakteristikama, mjestom i znaajem Pandurovieve poezije, u drugom dijelu su radovi koji se najneposrednije bave odreenim aspektima, temama i pojedinanim pjesnikim ostvarewima ovog pjesnika, dok su u treem dijelu radovi u kojima se rasvjetqavaju neka druga pitawa i okolnosti koji se tiu Pandurovievog kwievnog djela. Prvi, nosivi dio zbornika sadri radove Novice Petkovia, Jovana Delia, Bojana Jovia, Tawe Popovi, Jelene Novakovi i Bojane Stojanovi Pantovi. Rad Uvod u prouavawe Pandurovieve poetike" N. Petkovia predstavqa istovremeno i neku vrstu putokaza za savremeno, danawe itawe ovog pjesnika, ali i konkretan lini doprinos novom definisawu wegove poetike. Ve i samim time to svoj istraivaki napor usmjerava prema zakquku da se radi o pjesniku neobinih i atipinih poetikih karakteristika, Petkovi u punoj mjeri zadovoqava ambiciozni, sebi i drugima zadati strogi zahtjev koji podrazumijeva novo sagledavawe Sime Pandurovia saobrazno tekuem kwievnom znawu i senzibilitetu. U opirnom, najobimnijem radu u cijelom zborniku koji je naslovio kao Marginalije uz poetiku Sime Pandurovia", Jovan Deli se nije bavio marginalnim pitawima u vezi sa ovim pjesnikom, nego je iscrpno prouio i objasnio wene glavne osobenosti i unutrawe protivurijenosti ukazujui da se one mogu objasniti neusaglaenou 'razvoja' srpske poezije s evropskom". U radu Varijacije na temu o izdvojenim stihovima ili prstenastoj kompoziciji kao strukturnim osobinama poezije Sime Pandurovia", Bojan Jovi na primjeru nekoliko pjesama uoava karakteristike Pandurovievog pjesnikog postupka pomenute u naslovu rada, ali istovremeno skree i pawu na to da se pjesnik u tom pogledu nije ponavqao nego je promiqeno birao reewa koja e u najveoj meri biti uvek drugaija ili nova". Rad Elegija Sime Pandurovia" Tawe Popovi prua, prvo, uvid u definiciju i istorijat pojma elegija, a potom analizira elegine Pandurovieve pjesme nakon toga slijedi zakquak da wegove elegije po prizorima i po temema koje pokreu, kao i po nainu na koji ih obrauju, ne samo to proistiu iz evropske lirske tradicije, nego sa svoje strane nagovetavaju jednu novu tendenciju u srpskoj poeziji". U radu Sima Pandurovi i francuska poezija" Jelena Novakovi iscrpno izlae i analizira reference francuskih pjesnika koje sreemo u Pan-

234
durovievoj poeziji i wegovim esejima o kwievnosti dovodei ih u vezu sa Pandurovievim prevodilakim radom i wegovim dobrim poznavawem francuske kwievnosti. Radom Predekspresionistiki senzibilitet u zbirci Posmrtne poasti Sime Pandurovia" Bojana Stojanovi Pantovi se usredsreuje na dominantne tematsko-motivske, stilsko-jezike postupke i znaewske implikacije Pandurovievog poetskog rukopisa koji ga pored nesumwive i pretene srodnosti sa francuskim dekadentima i simbolistima tipoloki pribliavaju i dolazeoj ekspresionistikoj poetici". Drugi dio zbornika sadri tekstove mladih autora: Predraga Petrovia, Svetlane eatovi Dimitrijevi, Bojana olaka i Aleksandra Bokovia. Predrag Petrovi u radu Estetika runog u poeziji Sime Pandurovia" smatra da se estetika kategorija runog kod Pandurovia najee iskazuje kroz viziju dekomponovanog i dehumanizovanog svijeta u slikama grobqanskih ponora i materijalnog i telesnog rastakawa u kojima lirski subjekt otkriva jednu novu duhovnost, dok rad Qubavna poezija Sime Pandurovia izmeu erosa i tanatosa" Svetlane eatovi Dimitrijevi predstavqa uspjean pokuaj otkrivawa tematsko-motivskih sklopova u qubavnoj poeziji Sime Pandurovia sa komparativnim paralelama sa Disovom qubavnom poezijom". U radu Pesnik poezije smrti Sima Pandurovi (analiza pesme Mrtvi plamenovi" Bojan olak pokuava da pronikne u poetiku Sime Pandurovia analizom pomenute pjesme koju posmatra u kontekstu prve pjesnikove zbirke Posmrtne poasti, a u radu Tema ludila u Posmrtnim poastima Sime Pandurovia", takoer zasnovanom na analizi jedne pjesme (Svetkovina") Aleksandar Bokovi zakquuje da se motiv genijalnosti u Pandurovievoj poeziji vezuje sa motivom primitivnih, plemenskih shvatawa i pogleda na svet, to je, u poetikom registru, odlika avangardne kwievnosti". Trea cjelina zbornika sadri pet radova u kojima se poetika ovog pjesnika sagledava iz razliitih uglova. U radu Spomenar Sime Pandurovia" Miodrag Maticki ukazuje da nas uvid u srediwi korpus pjesama Sime Pandurovia neminovno upuuje na onu liniju srpskog pesnitva koja je direktno povezana sa spomenarima", Aleksandar Milanovi u radu Pandurovieve jezike slike" analizira leksiko-semantike i sintaksike karakteristike Pandurovieve jezike slike smatrajui da je ovaj pjesnik, uz Duia, Rakia i Disa, tipian predstavnik beogradskog stila u poeziji", dok je Sowa Paripovi u radu Metriki registar Sime Pandurovia" analizirala 142 pjesme i 4330 stihova i na osnovu toga izradila abecedni registar pjesama, registar metrikih formi i hronoloki pregled upotrebe metrikih formi u poeziji ovog pjesnika. Na kraju Slaana Jaimovi u radu Integralna poezija Sime Pandurovia" i Milivoj Nenin u radu Kritika kao obligacija ili Sima Pandurovi o Svetislavu Stefanoviu do 1920. godine" razmatraju neke aspekte eksplicitne poetike Sime Pandurovia, u prvom sluaju na primjeru pjesnikovog eseja Integralna poezija", a u drugom na primjeru Pandurovievih rezervi prema avangardnim opredjeqewima Sv. Stefanovia. Iako poetiku Sime Pandurovia ovim zbornikom nije bilo mogue osvijetliti u svakom pogledu i sa svih strana, u cjelini gledano svih petnaest radova zastupqenih u wemu, svaki na svoj nain, predstavqaju daqi korak u odnosu na dosadawe stawe prouavawa ovog pjesnika. Taj pomak se osim ostalog odnosi i na onaj poetni uvid u kwievni rad Sime Pandurovia koji se tie wegove implicitne i eksplicitne poetike. Pomjerajui klatno Pandurovievih eksplicitnih, za svoje vrijeme pomalo anahronih kwievnih shvatawa, u pravcu implicitnih poetikih karakteristika wegove poezije, saobraznih vremenu u

235
kojem je ivio i stvarao, veina autora odnosi neku vrstu revitalizacije ovog pjesnika, zasnivajui svoje stanovite prvenstveno na wegovoj poeziji koja se nalazi u izvjesnom raskoraku sa wegovim tekstovima u kojima je implicitno saoptavao svoje kwievne poglede.
Stania Tutwevi

UDC 821.163.41-32.0918/19"

POTPUNA SLIKA SRPSKE PRIPOVETKE

Antologija srpske pripovetke [u tri kwige]: [Kwiga 1] Antologija srpske pripovetke HH veka, [Kwiga 2] Antologija srpske pripovetke prve polovine HH veka i [Kwiga 3] Antologija srpske pripovetke druge polovine HH veka, priredio Mihajlo Panti; Beograd: Istonik, 2005.

Tri toma Antologije srpske pripovetke koju je priredio Mihajlo Panti pre svega su odlina mera: doputaju da izbor iz dva veka srpske pripovetke ne bude sveden na samo nekoliko najveih imena, ali ne ostavqaju prostora da se u antologiji nae i bilo ta slabo (uz nekoliko izuzetaka naiwenih iz konceptualnih razloga) tri toma omoguavaju da se uspostavi ravnotea izmeu obiqa pripovedaka iz nae batine i potrebe izdvajawa i meusobnog hijerarhizovawa ne malog, ali ipak ogranienog broja pisaca, pri emu Panti ne eli da bude originalan, nego da predstavi ono to bi se moglo smatrati glavnim tokom pripovetke u srpskoj kwievnosti. O tome eksplicitno svedoi drugi od tri kriterijuma kojima se vodio prilikom antologijskog izbora, da kwiga koja je istovremeno i antologija pripovedaka i antologija pripovedaa" treba da predstavi autore koji su reprezentativni za nacionalnu kwievnost" i prevashodno formatirani kao pripovedai, da imaju ne samo vredne prie nego i znaajan pripovedaki opus i potvrenu pripovednu vokaciju", to prirodno dovodi do toga da se posledwi, trei nezaobilazan kriterijum zasniva na objektivizovanoj slici do koje se dolo pregledom kwiga sline namene, prirode ili problemskog sadraja, dakle ne samo antologija, zbornika i panorama srpske pripovetke, nego i kritikih studija i kwievnoistorijskih pregleda zabavqenih istom temom". Zajedno sa prvim, nunim kriterijumom svake antologije, a to je kriterijum italakog iskustva", Panti je wima uspostavio podnoqivu ravnoteu izmeu sopstvenih estetikih, spisateqskih i kritiarskih sklonosti i onoga to se u aktuelnoj srpskoj i slavistikoj misli o kwievnosti stabilizovalo kao relativno pouzdana slika o srpskoj pripoveci i wenoj istorijskoj i savremenoj poetici". Fundamentalna osnova wegovog antologiarskog napora je uverenost da sama kultura naprosto bira najboqe, kultura je, eliotovski reeno, selekcija i harmonizacija onoga to je najvrednije", pa se u tom duhu moe razmiqati i o tri Pantieva kriterijuma: dok se trei odnosi na status pripovetke u srpskoj kulturi, objektivizovan antologijama, kwievnokritikim i kwievnoistorijskim istraivawima, uslovqavajui izbor pisaca koji e se u antologiji nai, kao i broj pripovedaka svakoga od wih taj broj slui wihovom rangirawu: Andri ima etiri, Stankovi tri, dve pripovetke dodeqene su veem broju pripovedaa (Matavuqu, Koiu, Isidori Sekuli, Veqku Petroviu, Dragii Vasiu, Crwanskom, opiu, Isakoviu, Timi, Paviu, Bulatoviu, Dragoslavu Mihailoviu i Kiu), a najvie ih je zastupqeno jednom pripovetkom , prvi kriterijum upuuje na antologiarevu

236
individualnost koja uglavnom odreuje kojom e pripovetkom biti predstavqen pripoveda. Individualni kriterijum deluje unutar kulture i zato taj izbor nikada ne ide u radikalne i izneujue krajnosti; nema, zaista, ni jedne pripovetke u antologiji koja ne bi za svakog itaoca bila dobra, iako e svaki italac neminovno smatrati da poneki pisac ima i boqu pripovetku. Individualno italako iskustvo i kultura se meusobno uslovqavaju: koliko je kultura odreujua za Pantiev ukus, toliko wegov ukus kulturu potvruje, a potom svakako i povratno utie na wu. Tewa trotomne Antologije srpske pripovetke da prikae ono pripovedawe koje je srpska kultura prepoznala kao glavni tok i podruje vrhunskih vrednosti, otkriva se i pre itawa Pantievih napomena o prireivawu, pogledom na sadraj, to je uvek prva stvar koju italac antologije uini. Na taj prvi pogled mogu ga, meutim, iznenaditi pripovetke koje otvaraju antologiju: itije Ajduk Veqka Petrovia Vuka Stefanovia Karaxia, Knez Janko i Aganlija Jovana Sterije Popovia i itije Mrena Nesretnikovia Petra Petrovia Wegoa. Ako prireivaeve napomene ekspliciraju principe prireivawa koji su oigledni ve iz samog sadraja antologije, za itaoevo razumevawe wenog poetka Pantiev predgovor je ipak neophodan. U wemu se istie da je srpska pripovetka oslowena na usmenu tradiciju i da weno konstituisawe zapoiwe sa Vukovom ustanikom prozom, koja istina ne sadri ni jednu pripovetku, ali uprkos svojoj istoriografskoj tewi iskustvo pripovedno oblikuje u tradiciji koja vie duguje usmenom pripovedawu nego savremenoj mu istoriografiji. Ta je koncepcija izloena ve u predgovoru Antologiji nove srpske pripovetke (19451995) koju je Mihajlo Panti priredio 1997. godine. Iako znatno krai, taj predgovor u zametku sadri skoro sve vane ideje koje e Panti razviti u predgovoru trotomnoj antologiji, pisanom sa vrstim osloncem na nauku o kwievnosti, ali artikulisanom tako da bude pristupaan obrazovanom nestruwaku, qubitequ lepe kwievnosti, onoj pravoj publici antologija. Meutim, dok je u predgovoru antologiji iz 1997. godine samo konstatovao da srpska pripovetka poiwe fiksirawem iskustva usmenog pripovedawa u Vukovoj ustanikoj prozi, sada Panti uslovqen integralnou trotomne antologije, odnosno potrebom da ocrta granice pripovetke u novoj srpskoj kwievnosti kako bi potvrdio celovitost svog izbora objawava i zato je ba tu rodno mesto srpske pripovetke. To podrazumeva i argumentovawe zato osamnaesti vek nije mogao biti u temequ srpske pripovetke teko je, meutim, poverovati da do toga ne dolazi najpre iz jezikih razloga", ako je smisao i znaaj Vukovog pregnua [] u finalizaciji napora celokupne prethodee mu srpske tradicije i kulture da dobije punou i dovrenost sopstvenog oblika (oblika kao mesta samoidentifikacije)", ali i zato to ne bi bilo mogue da individualizacija lika koji pripoveda, ili lika o kojem se pripoveda, u srpskoj kwievnosti ostvarena je najpre u autobiografijama s kraja H veka" da je tano da predvukovski jezik nije bio do kraja pripovedaki". to je tee prihvatiti nepripovedaki karakter predvukovskog jezika i to ne samo s obzirom na autobiografije koje podrazumevaju pripovedawe o sebi, pripovedawe kao rekreaciju svog iskustva i samokonstituisawe, nego i s obzirom na isti taj jezik kojim je Dositej preveo znatan broj pripovedaka, na wemu izdao Basne i napisao mnoge eseje krcate umetnutim priama, a koji je mnogo blii Vukovom jeziku nego stariji Orfelinov jezik kojim je takoe pripovedano to je nunije postaviti pitawe o pretpostavci koja uslovqava Pantievu uverenost o nesposobnosti tog jezika za pripovetku, iako je wime u Slavenoserbskom magazinu jo 1768. godine prevedena jedna filozofska pripovetka. Ima li ta pretpostavka toliko veze sa jezikom, koliko ima veze sa iskustvom koje taj jezik podrazumeva?

237
Pria, dakle, nije vana po sebi, nego stoga to u woj iskustvo dobija punou i smisao, i tako ostaje trajno ivo [] Da bismo razumeli to sutinsko svojstvo prie i pripovedawa treba se, stoga, neprestano vraati poetku, silaziti 'do u koren', kako je govorio Momilo Nastasijevi, jer je tamo, na pretpostavqenom, zamiqenom memorijskom jezikom dnu, taka identifikacije, ujedno i mesto razlike: na dnu se oituju sva prepoznavawa onoga to se pripoveda u vremenu i sve razlike onoga to je pripovedano u vremenu" nije, dakle, re o tome da se predvukovskim jezikom ne moe pripovedati, nego da memorija koju taj jezik pos(r)eduje ne odgovara tradiciji koju je srpska pripovetka uspostavila svojim dvovekovnim ivotom: Bez Vuka ni na koji nain ne bi bilo mogue zamisliti gotovo sve one koji su doli kasnije, bez Vuka bi srpska kwievnost imala drukiji jezik, drukiju poetiku fizionomiju, pa, sledstveno tome, i drukije oblikovane pisce". Zamislimo ipak da je prevladala predvukovska koncepcija kwievnosti. Da li bi to znailo da bi srpska kwievnost ostala bez pripovetke? Ili bi samo ta pripovetka bila drugaija, u tradiciji filozofske pripovetke kakvu prevode Orfelin i Dositej (potowi je i obilato upotrebqava u svojim esejima), korespondentne autobiografskom pripovedawu u kojem se subjekat autobiografije konstituie uobliavawem sopstvenog iskustva i odnosa prema svetu, potpuno drugaije od usmene prie koja odnose prema svetu posmatra spoqa, uklapajui individualnost pripovedaa u optost zajednice. Individualizovawem opteg iskustva otvara se prostor za istorijsko, socijalno i druga determiniua svojstva zajednice kao pokretae pripovedawa, dok su prie rasute po Dositejevim esejima i wegova autobiografija individualnost postavqale kao filozofski zahtev. Nije, onda, re o tome da se predvukovskim jezikom ne moe pripovedati, nego da se wime ne moe pripovedati ono iskustvo o kojem srpska kwievnost posle Vuka ve dva veka pripoveda. Taj jezik zato Panti, govorei o wegovoj nepripovednosti, ne posmatra toliko u praktinom smislu nemogunosti da se d pripovetka, nego s obzirom na herderovsku koncepciju jezika kao izraza bia naroda. Opredeqivawe kasnijih pripovedaa za usmenu, vukovsku tradiciju i naputawe graanske, predvukovske tradicije, uslovilo je ovakav pogled na wihov odnos. Jednom reju, nije pripovednost predvukovskog doba nemogua po sebi, jer we ima, nego je ona nemogua kao tradicija srpske pripovetke devetnaestog i dvadesetog veka. Meutim, u predgovoru se i ono to je moglo biti ali drugaije, opisuje kao da uopte nije moglo biti. Ne prepoznaje li se tu iskquivawe koje kultura preduzima da bi glavni tok pripovetke prikazala ne samo dominantnim, nego i nunim? eqa da se kao nunost predstavi ono to je bila odluka kulture da jednu tradiciju prihvati a drugu odbaci, upozorava na dvostruku potrebu, da se tradicija pripovetke koju antologija predstavqa objektivno utemeqi unutar kulture, ali i da se ta kultura ne dovede u pitawe kao jedina mogua. Otuda iako itije Mrena Nesretnikovia Panti kao veoma znaajno istie i zato to srpsko pripovedawe u jednom svom delu poiwe inverzijom osnovnih gradivnih pretpostavki forme 'itija' ", on uopte i ne pomiwe mnogo raniju i umetniki neuporedivo uspeniju inverziju itija: ivot i prikquenija Dositeja Obradovia. Taj je zaborav mogu jer je re o inverznom itiju koje zadrava visokomimetski modus ali mewa smer kretawa unutar wega, dok je itije Mrena Nesretnikovia inverzno itije u smislu promene modusa, ono obeleava prelazak iz visokomimetskog u niskomimetski modus, uslovqen usmenom tradicijom pripovedawa. Zanimqivo je da ova Wegoeva pripovetka vie duguje usmenim pripovetkama za koje je, po Vukovoj definiciji anra, karakteristian humor i, otuda, izokrenut pogled na svet, nego itije Ajduk Veqka Petrovia u kojem se junak oblikuje po principima epske biografije: itije Ajduk Veqka Petrovia

238
i itije Mrena Nesretnikovia obeleavaju raspon usmenosti koja se pojavquje kao naelo oblikovawa iskustva u srpskoj pripoveci. Takoe, prisustvo Sterije, koji nije pripoveda i pripovetkom koja je slaba dakle u suprotnosti sa svim Pantievim principima prireivawa antologije , svedoi o potrebi da raawe srpske pripovetke iz duha usmenosti garantuju najvea imena srpske kwievnosti prve polovine devetnaestog veka, Vuk, Sterija i Wego, iako im po objektivnim kriterijumima nije mesto ni u antologiji pripovedaka ni u antologiji pripovedaa. Meutim, to ne znai da je Panti tokom cele antologije pristrasan i spreman da odstupi od svojih principa. On je to uinio samo onda kada je koncept wegove antologije to zahtevao, a im se naao na terenu na kojem je pripovetka iroko rasla i dobro uspevala, on poiwe da nijansira svoja zapaawa, pa istie da je jedna od najeih predrasuda u razumevawu karaktera srpskog pripovedawa ona o wegovoj bazinoj realistinosti" i da je funkcionisawe epskog principa u srpskom pripovedawu neodvojivo od gotovo konstantne lirizacije jezika, te se i vidi kao proimawe poetskog tona i 'vukovski', objektivistiki, zdravorazumski postavqene srpske prozne sintakse". Panti time kao da protivrei svom prethodnom uvidu da je istorija srpskog pripovedawa, a posebno srpske pripovetke, od iskoni do modernog doba, naroita refleksija drutvene istorije, i individualnih i kolektivnih promena unutar we", ali on, u stvari, pokuava da osnovnom, utemequjuem principu srpske pripovetke, prikqui drugu, empirijski potvrenu tewu za wenom lirizacijom, a pisci koje tome u prilog navodi Laza Lazarevi, Bora Stankovi, Milo Crwanski, Momilo Nastasijevi, Rastko Petrovi, Branko opi, Danilo Ki uglavnom svojom lirizacijom ne nastoje da se udaqe od vukovske sintakse", nego naprotiv, ispoqavaju tewu da se vrate jo dubqoj zajednikoj osnovi iz koje je i ta vukovska sintaksa" proistekla. Lirizacija, tako, jednim svojim vanim delom aktivira jo starije slojeve jezikog pamewa, koji predstavqaju mesto intimnijeg susreta kolektivnog i individualnog nego to je to sluaj u epskim formama. Pa ak i tako razliiti pisci kao to su Momilo Nastasijevi i Danilo Ki susreu se u balansirawu kolektivnog i individualnog iskustva. Dok bi se gore reeno moglo odnositi u najveoj meri upravo na Nastasijevia, Kiov lirizam je usmeren potpuno suprotno, ne ka arhetipskom poreklu individue, nego ka wenoj osobenosti u konkretnosti istorijskih okolnosti. Iako funkcionie na razliite naine, princip lirizacije epske sintakse vazda podrazumeva zapitanost o odnosu pojedinca i kolektiva. Otuda se ni poimawe bazine realistinosti srpske pripovetke kao predrasude ne nalazi u suprotnosti sa uverenou da je opaati svet, opisati ga na to 'verniji' nain, tim ga opisom i prateim komentarom tumaiti, i, vie od toga, dati svoj stav i sud o tom svetu, te, time i tako, korigovati socijalne procese [] ideologija srpskog realistikog pripovedawa", jer toj ideologiji odgovaraju i tipina Sve e to narod pozlatiti, ali i potpuno drugaija, izuzetno lirizovana, ovde takoe prisutna Lazarevieva pripovetka Vetar, koja nagovetava postupke i poetiku koji e tek kasnije nastupiti u svom punom sjaju. Opisujui pripovetku dvadesetog veka kao poetiki, oblikovno i tematski neverovatno raznoliku, produkcijski bezobalnu i gotovo spekulativno nesvodivu", Panti ipak izdvaja tri teze koje predstavqaju wena zajednika svojstva. Te su teze one koje su prihvaene i stabilizovane u srpskoj kritici i u kwievnoj istoriografiji", a to su (1) da u pripovednoj prozi [] nalazi se najobuhvatnija projekcija nacionalnog identiteta", pa pripovedawe nije samo proces osveivawa onoga ko pria, nego i nain formirawa optije (jezike, kulturne, nacionalne) predstave o svetu", (2) da srpska kwievnost, ukquuju-

239
i i prozu, u HH veku je nadoknadila poetiki zaostatak u odnosu na logiku promena unutar svoje ire evropske porodice, i vanije od toga, svojim najboqim delima uvrstila se u korpus evropski relevantne kwievne tradicije" i (3) najvanije: srpska pripovedaka proza [] bila je, u najboqim svojim trenucima, estetski obeleen amalgam duhovnih, empirijskih i fikcijskih (simbolikih) uinaka srpskog jezika i srpske nacionalne zajednice", tako da je u woj istorija zajednice proiena, to jest, uzdignuta na nivo samosvesti". Na ovom mestu se ponovo potvruje znaaj kulture za Pantiev izbor, odnosno wegova tewa da predstavi glavni tok srpske pripovetke: temeqna uverenost da srpska kwievnost HH veka, a naroito pripovedawe u woj, trpi stalan i stalno pojaan pritisak istorije i ideolokih matrica srpskog i evropskog drutva", ne doputa da u antologiji doe do izraaja i to to HH vek je u umetnosti pripovedawa inaugurisao i pokuaje radikalne denarativizacije prie", pa David Albahari koji zatvara antologiju nije zato predstavqen nekom od svojih uvenih kratkih pria iako Panti do we dri, iako naglaava da poetizacija proze do posebnog izraaja dolazi u formama saete, kratke prie" i da taj proces e s vremenom postati opte svojstvo srpskog pripovedawa koje e u HH veku obrazovati i jedan zaseban korpus, zapravo celu jednu malu tradiciju najkrae prie", u antologiji nema niega iz te tradicije, jer Panti wu vidi kao esto postavqenu kao eksperimentalnu i alternativnu u odnosu na centralni tok ekstenzivnog, istorinog pripovedawa". On, dakle, itavu jednu tradiciju unutar srpske pripovetke, i to tradiciju do koje dri jer zato bi inae 2001. godine priredio antologiju Mala kutija: Najkrae srpske prie HH veka? iskquuje da bi ouvao koncepciju antologije kao slike onoga to je srpska kultura ozvaniila kao glavni tok svoje pripovetke. Iako bi trotomna antologija od hiqadu i po strana svakako podnela jo jednu stranicu za neku Albaharijevu kratku priu, time bi se naruila ravnotea broja pria kojima se rangiraju pripovedai, ali bi se, a to je mnogo vanije, izgubila i wena osnovna koncepcija utemeqena na pripovednom iskustvu kao samosvesti zajednice koja poreklo vodi jo od Vukove ustanike proze. Problematizovawe samosvesti zajednice nije sporno, wega ne uprawavaju samo Bulatovi ili Ki, ine to ve realisti, ali eksperimentalne forme jesu problem, jer one dovode u pitawe samu mogunost pripovedawa kao samosvesti zajednice, to ni Bulatovi ni Ki nisu osporavali, nego su, naprotiv, do toga izuzetno drali. Iako modernizam oigledno ima dva lica, a oba se odreuju razliitim tipom odnosa prema nacionalnoj tradiciji (prihvatawe ili poricawe)", za wega a za razliku od autora koji kroz tewu ka isto formalnim istraivawima [] relativizuju ili ak i u potpunosti prenebregavaju bazine narativne kategorije" pria je, evidentno, i daqe mogua, samo se sada, upravo u duhu modernistikih pretpostavki, neprestano iznalaze novi naini da bude ispriana" i to je tako bez obzira na tip odnosa prema tradiciji. U Pantievoj antologiji, dakle, mesta ima samo za one koji i daqe veruju u priu. Meutim, pripovetka koja uobliava sopstvenu nemogunost da ispria priu takoe konfigurie neko iskustvo, pa onda samo pripovedawe nuno priziva nekakvu priu, makar to bila i pria o nemogunosti prie. Ako se pretpostavi antropoloka potreba za priom, nije mogue bilo koju pripovetku odvojiti od nekakve prie, a poto Panti takvu potrebu pretpostavqa, zato onda i eksperimentalne tradicije koje vie ne veruju u priu nemaju mesta u antologiji? Naravno, re je o neemu drugom. Pria o nemogunosti prie nikada nije o nemogunosti prie kao takve (to, uostalom, nita ni ne znai), nego o nemogunosti prie kao prenosnika pouzdanog i stabilnog iskustva. Ponekada se naruavawe fundamentalnih narativnih kategorija de-

240
ava u pripovedawu koje poiva na proliferaciji pria unutar pripovetke, ija hipertrofiranost dovodi u pitawe samu mogunost odreivawa za i protiv nacionalne tradicije, osporava adekvatnost pripovetke za takvu ulogu. I to je razlog zato takve pripovetke moraju biti iskquene. Ne zato to nisu prie jer i one to, u najire shvaenom smislu, jesu nego zato to nisu prie vukovske kulture. Prevratnitvo Miodraga Bulatovia koje se objavquje unoewem tamnih tonova [] u zadatu optimistinost i vedrinu ideoloko-poetike klime" neuporedivo je mawe radikalno od, recimo, Basarinog ukidawa mogunosti pripovedawa da se takvim pitawima uopte bavi, i to kroz hipertrofirano bavqewe wima. Zato je Svetislav Basara u ovakvoj antologiji nemogu. Ba kao to su na wenom poetku nemogue Dositejeve prie, jer svest zajednice koju zahtevaju postavqaju drugaije nego to ini tradicija koja zapoiwe Vukovom ustanikom prozom, a unutar koje su i oni koji tu tradiciju problematizuju. Dositej zajednicu hoe kao ugovorni skup prosveenih individua, vukovska, usmena tradicija, individualno iskustvo izvodi iz kolektivnog, a eksperimentalne forme pripovedawa u drugoj polovini i naroito posledwoj etvrtini dvadesetog veka iskustvo hiperindividualizuju, dovodei u pitawe samu mogunost pripovedawa da i u najmawoj meri uopti iskustvo. Dositejevska tradicija prosveenosti modernija je od tradicije koja e iznedriti srpsku pripovetku, jer u prvi plan stavqa pojedinca i wegov odnos sa svetom; postmoderna tradicija, sa druge strane, shvativi da se problematizacijom vukovske tradicije ostaje unutar wene paradigme odreene zadatim statusom pripovedawa kao izraza kolektivnog iskustva, iz te paradigme istupa naruavawem samog dotadaweg koncepta pripovedawa: Radoslav Petkovi, Svetislav Basara i Goran Petrovi za Pantia su paradigmatian primer" postmoderne pripovetke u kojoj se kwievnost samorazumeva kao otvoren, plutajui, nomadski koncept umetnosti u kojem se vie igra, sluti i pripovedawem zavodi, nego to se neto kategoriki tvrdi, koncept u kojem se negira postojawe vrhovne, autoritarne ideje i govori o smrti velikih naracija". Ako bi pristala na ove dve tradicije, antologija bi morala posvetiti pawu i raznim drugim marginalnim tradicijama tokom devetnaestog i dvadesetog veka i jednostavno bi izgubila svoju predefinisanu formu. Nekoliko strana Dositejevih, jedna Albaharijeva, iako bi zauzele zanemarqivo malo prostora, potpuno bi naruile koncepciju ostalih hiqadu i po strana, pa zato ni jo radikalnije drugaijih paradigmatinih primera" u woj nema niti ih moe biti. Naravno, postoji formalni razlog Petkovieve, Basarine i Petrovieve mladosti, kao granica je odreen Albahari, ali se i on kao granica morao na neki nain uspostaviti. Iako je samo po sebi razumqivo da se, kada je re o kraju dvadesetog veka, svaka sistematizacija ini tek moguom projekcijom jo ivih kwievnih procesa koji podleu neprestanim promenama i jo su srazmerno daleko od postojanije istorizacije", kratak pokuaj takve sistematizacione projekcije koji je Panti dao zvui kao vrlo uverqiv i adekvatan opis stawa osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, ali u antologiji ipak nezastupqenih. Zato Panti nije rizikovao i kladio se na budunost? Poznavalac wegovog iskustva bi takav rizik mogao lako preuzeti. Zato tu pre treba videti granicu pripovetke kakvu ovakva antologija predstavqa, a koja je zapravo granica dva veka srpske pripovetke ne samo u ovoj antologiji, nego uopte. Jer, najboqe pripovetke osamdesetih ile su direktno protiv glavnog toka koji antologija predstavqa i da je Albaharijev vrwak, za Basaru u woj ne bi bilo mesta. Iako ne postoji ni jedna, doslovno ni jedna taka, ni jedan aspekt kolektivnog (i pojedinanog) iskustva koji nisu tematizovani u savremenoj srpskoj pripoveci i romanu. Oblikovni i sadrinski raspon srpskog pripoveda-

241
wa u HH veku, a naroito u savremenosti, ukquuje sve mogue perspektive i sve ideologemske take gledita, i objektivno posmatrano, prevazilazi granice bilo koje kwievnokritike spekulacije", nije mogue svaku od wih i predstaviti u antologiji, jer Panti polazi od eliotovske ideje o kulturi koja sama bira najboqe. Na wemu je da taj izbor kulture prepozna i antologijom verno reprodukuje. Pa onda iako srpska se proza u modernistikom razdobqu i, naroito, u postmodernistikom toku, u velikoj meri oslobodila od zadate ili ukalkulisane funkcionalizacije (moe se rei da je tu funkcionalizaciju ona uspeno demistifikovala), ali je, na tematskom planu, ostala obavezna istoriji, odnosno onim sadrinskim momentima bitnim za zajedniku egzistenciju koji nam dolaze iz neposredne stvarnosti", u antologiji e se nai Kiove i Pekieve pripovetke tematski vezane za istoriju koje demistifikacijom jedne slue drugoj funkcionalizaciji, ali ne i pripovetke Radoslava Petkovia koje, takoe tematski vezane za istoriju, dovode u pitawe wenu bilo kakvu funkciju. Pogled na ono to je ostalo izvan okvira Antologije srpske pripovetke, kao iskqueno iz glavnog toka pripovetke kako ga srpska kultura prepoznaje, otkriva kao potpuno jasnu i opravdanu odluku Mihajla Pantia da zapone svoju antologiju itijem Ajduk Veqka Petrovia, koje nije pripovetka, ali u kojem se nalazi uoblieno usmeno epsko iskustvo, dakle kolektivni princip koji e u dva veka srpske pripovetke biti dominantan. Usmenom pripovetkom Tamni vilajet, izdvojenom kao neka vrsta prireivaevog prologa ispred svih pripovedaka, a posle predgovora, Panti je uinio dvostruko simbolian gest: potvrdio je svoju uverenost u usmenu tradiciju kao rodno mesto srpske pripovetke iskazanu u predgovoru, ponovivi istovremeno poslovinu predstavu o antologiji kao tamnom vilajetu u kojem je bez obzira ta se uzelo, a ta ostavilo jedino izvesno kajawe. Meutim, ako bi se za neku antologiju moglo rei da ne pati suvie od sindroma tamnog vilajeta, onda bi se to moglo rei za ovu: dileme koje je Panti mogao imati vezane su za izbor pripovedaka koje e predstaviti pojedinog pisca, dok je izbor pisaca u antologiji snano kulturoloki uslovqen i tu nije moglo biti dileme, osim moda na pojedinim mestima o rangu koji dati piscu (dati mu prostora za jednu ili dve pripovetke). Ovo, naravno, ne znai da Panti nije imao nikakvog posla; naprotiv, upravo je tano prepoznavawe i potom pouzdano prenoewe ocene kulture najtei posao, koji zahteva precizno sagledavawe sistema u svim wegovim vanim takama, pa i onima koje nisu najoiglednije, ali koje kada se u antologiji nau, u susedstvu oigledne klasike, tu stoje tako prirodno i usklaeno da svi imaju utisak da nikako drugaije ni ne moe biti to osetiti i ostvariti najvee je majstorstvo, potvreno ostavqawem prostora za fino individualno podeavawe koje kulturu potvruje. Zahtevnost tog posla, meutim, ne spada u domen tamnog vilajeta: bez obzira na mogua neslagawa oko izbora pojedinih pripovedaka, trotomna Antologija srpske pripovetke koju je priredio Mihajlo Panti zaokruena je i celovita slika dominantnog toka pripovetke u srpskoj kulturi kojoj se nita ne moe ni dodati ni oduzeti. To je ini, nieovski reeno, monumentalnim delom, svedoanstvom o naem vremenu i naoj kulturi koja u svojoj prolosti trai oslonac za pripovedno uobliavawe svoje samosvesti istorinim pripovedawem. Budui monumentalna, antologija e biti izazov novim generacijama koje, po prirodi stvari, uvek hoe da razbiju stare tablice, tim ustrije to su tablice savrenije. Neminovnost budueg razbijawa ove antologije nikako nije wena mana; naprotiv, to je znak wenog vrhunskog dostignua: ona je prepoznala i pokazala jedan trenutak kulture koji je dugo trajao, a koji se danas ini zavrenim. Wena monumentalna zavrenost koja nije ostavila prostora nikakvim dilemama i nemirima najavquje vreme drugaije pripovetke, koja e moda

242
izrasti na tradiciji Petkovievog, Basarinog i Petrovievog pripovedawa; ali se to moda i nee desiti, moda e se srpska pripovetka posle krae pauze ponovo vratiti vukovskoj tradiciji, pa e ova antologija morati kroz nekoliko decenija da bude dopuwena. U oba sluaja Antologija srpske pripovetke koju je u tri toma priredio Mihajlo Panti ostae mea dva veka srpske pripovetke, sagledane iz ugla magistralnog toka danawe srpske kulture.
Nenad Nikoli

UDC 821.163.41-09 Pavlovi M.

INTUITIVNE SLIKE MIODRAGA PAVLOVIA

Kwievno djelo Miodraga Pavlovia", Zbornik radova sa naunog skupa Pjesnika rije na izvoru Pive, urednik Jovan Deli, Pluine 2005.

Govoriti o Miodragu Pavloviu znai govoriti o pesniku evropskog formata" (J. Deli), ali i o pesniku prevratniku" (M. Premovi) koji je u srpskoj kwievnosti zasvirao u sasvim nove ice, crwanskovskim jezikom reeno. Svojom poezijom stupio je Miodrag Pavlovi na sveto tle lirskih tradicija nacionalne, evropske, svetske na nain na koji je to nekada atinsko pozorite uzurpiralo" sveto tle rtvenog obreda o kojem na neponovqiv nain ovaj autor i esejizira u jednoj kraoj formi (itawe zamiqanog, Novi Sad 1990). Obesveujui ritualni prostor lirske tradicije ali i crpei iz we u isti mah, hranei se onim zraewem koje isijava iz samog svetog mesta, osvaja svoju magiju poezija Miodraga Pavlovia, upravo kao to je to nekada inila na obredima plodnosti zasnovana antika pozorina tradicija kao temeq evropske pozorine umetnosti koju i danas pqeskom pozdravqamo. Ti neverovatni uzleti umne mate koji nas zanose u Pavlovievim stihovima ukoreweni su vrsto u kolektivne slike neosveenog pamewa koje do svesnosti i radosnog prepoznavawa dovodi upravo sama umetnost. Zato stihovi pesnika koji svojoj zbirci moe da da tako beznaajan" naslov 87 pesama, izgledaju po pravilu, makar i razumom i logikom neproniknuti, kao sama sr, sutina koju teimo da saznamo, kao kodirani sfingin jezik ije tumaewe moe da nas odvede do konane tajne. Prolazei kroz umu slika Pavlovievog pesnikog sveta (a da se radi o pesniku-slikaru govore u ovom zborniku eseja i pesnikiwa Zlata Koci i Olivera Radulovi, koja ne bez razloga navodi autorove rei da on sam najvie oekuje od kritike koja se bavi pesnikim slikama"), italac vrlo brzo saznaje da se radi o pesniku iji je element zemqa, kao to je vazduh, etar, dominirajui princip poezije Miloa Crwanskog. Zemqa to je onaj prah od kojeg smo saiweni i u koji se vraamo, i to ciklino kretawe promene mesta za naeg pesnika ne sadri dihotomiju ivota i smrti: svet podzemqa je svet isto toliko oduhovqen koliko i onaj po kojem hodaju kosturi odenuti u mreu nerava i ivotnih sokova. To je svet pohrawenih rtava, ija krv nosi teinu kolektivnog pamewa, iz lobawa klijaju biqke, ije je postojawe takoe proeto qudskou. Materijalnost zemaqskog postojawa ini otuda u Pavlovievoj lirici osnovicu proimawa svega to ivi i to je nekada ivelo to su svetovi izmeu kojih postoje postojane veze (gde je ta granica / to deli tvoje i moje telo ima li uopte razlike meu nama osim u memli / koju diemo svak na svoja vrata? Sve to ti kaem, / zar ne, uje se kao obian apat sa gorweg

243
sprata. Na grobu prijateqa"). Biti u okriqu zemqe, za Miodraga Pavlovia, znai stei nerawivost kamena (Glava bez lica / i bez kose / velika je sigurnost Nepovredivost Varijacije o lobawi" a o simbolima lobawe i glave govori u zborniku Predrag Petrovi), znai podariti reima venost (Zemqi sam blizak / ona boqe pamti rei no krv; / u nedra u joj kazati / zagrqen sa zovama, / sve to o qubavi znam. Bogumilska pesma"), jer ona oploava sve (zemqa je ko runo / i kosti u potaji pevawem se plode. Epitaf slovenskog prapesnika") i uva sve (u zemqu taloim snove Idila"), to e jednom opet ponovo vaskrsnuti kao Persefona u novom proleu (Evo se utroba moja sa podzemqem sloila, / a do prolea ploda dugi su vekovi ekawa Ki kneeva veze"). Samo zemqa moe postati i biti utoite neiskazane dobrote u kojoj ovek nalazi smirewe posle kolopleta uvek i ponovo manifestovanog zla i ponovnog raawa (Glas pod kamenom"). Upravo zbog ovoga je zemqa kao iskon i eros (a to je po Jovanu Deliu jedna od kqunih tema Pavlovievog pesnitva) i u stihovima koji govore o pogrebima i dowim prostorima uvek samo jedan novi izvor i poetak. Pogrepsti znai samo uvati do ponovnog roewa. Zato je po Gojku Booviu poezija Miodraga Pavlovia ona koja prevladava nihilizam, otkriva vitalistiki potencijal ivota", i to upravo u znaku qubavi nezamislive bez orgijastikog zanosa. Nesporno je u pravu ore Despi kada istie posebnu i meuuslovqavajuu proetost zemqe i pesnika. Tek e na univerzalnom i svevremenom rtvenom svetilitu, koje je sama zemqa, moi da se ovaploti pamewe sveta i to u jednom novom obliku. Metamorfoze ponovnog raawa podrazumevaju stvarawe novih pesnikih slika:
U proimawu sa zemqom, pesnik i pesnitvo proivqavaju svoju istinsku mo, postajui istovremeno i deo i uslov radosti nove forme. Ovakav telurski kontekst donosi oveku dvostruku blagodarnost: nudi mu mogunost neprekidnog ivota kroz konstantnu promenu forme, pri emu se preko takvog kruewa materije izraava i istinski smisao i ontoloka sutina samog pesnitva. Tek e u zemqanom, dijabolinom okruewu pesnika (pra)re dosegnuti onu svoju magijsku vrednost obnove i reanimacije i duha i forme. Vernost pesnikovoj/ovekovoj nerazdvojivosti od prirode/zemqe jeste potvrda i odbrana sutine vlastitog bia. (str. 58)

A sutina je ovekova da se izrazi, bilo lepim krikom (pesma je naa lepi krik Poseta sv. Trofimu u Arlu") bilo zanosnim pavlovievskim slikama: Svaki se cvet sulud od samoe sa svojim trnom voli (Iza mora") Ne tuku se vie, vazduha nemaju rane svoje otvaraju kao krge velike (Razgovor na bojnom poqu") zaposlen kqun detlia otkriva u viquki sestru (Doruak na travi") O tom kroeovskom principu u kojem su izjednaeni intuitivno saznawe, izraz koji je forma i umetnost, piu u ovom zborniku Bojan Jovi i Dragan

244
orevi, izraavajui ono to je kao sutinu Pavlovievog pesnitva izdvojio Jovan Deli:
Poezija je pamewe stub seawa", dakle kultura. Zaborav je varvarstvo, nekultura. (str. 9)

I krik je pokuaj oveka da se izrazi. Ve samim krikom uao je ovek u poqe kulture, u poqe umetnosti, i taj ga krik kao takvog sutinski i odreuje. Umetniki oblik je, prema Pavloviu, sinkretiki spoj sutastvene qudskosti i bezobline prirode personifikovan u antikim kipovima koje i qudi i kamen zazivaju u svoje okriqe; ali metamorfoza je jednom i zauvek okonana i povratka nema. Nije ni nama lako trajati. Iz bezdane lobawe kamena preli smo u drhtave mree vida; tvar se u nama ukrta, pri bol. Iz noi u no kameni rudnici zovu nas ko vuci da se vratimo natrag u opor tvrdine. Jutrom nas qudi za gleweve vuku sa nadvratnice hrama da u plot siemo ko daqa rodbina to pomae u nevoqi. No za nas su svrena preobraewa; iznad suprotnih slivova bia mi stojimo nepominih oiju, i sunce pre no to progleda dotie vazda nae oblike da se priseti pravoga lika tog sveta kome poklawa svetlost. (Iskaz kipova") Pesnika re, otuda, nikada ne moe biti samo lini izraz i lina ispovest, a opta mesta" su sve samo ne pokazateqi wegove slabosti. Otuda s razlogom Radojka Vukevi poredi stvaralake teorije pesnika Tomasa Sternsa Eliota, koji je teio depersonalizaciji pesnikog izraza i pesnikoj slici kao objektivnom korelativu", i Miodraga Pavlovia. I dok Goran Maksimovi posmatra Pavlovievo delo sa stanovita odnosa prema tradiciji (ovog puta su to wegovi eseji o srpskim pesnicima 19. veka) ini se da ovom zborniku, i uopte kritici pesnikovog stvaralata, nedostaju komparativne analize pesnikovih prethodnika, ije je stihove na razliite naine utkivao u svoju poeziju, svesno ih izabravi kao stubove na koje e se nasloniti: Miloa Crwanskog (uestvujem u skeletu biqa, U umi"; mirisi trava / nadmauju sve to je strast u stawu da prui Lokrum"), Vladislava Petkovia Disa (ne volimo dodir: u srcu stvarnosti nama se spava.), Momila Nastasijevia (taj dvostruki lovac ulovqen dahom ume ove U umi") i drugih Kada je re o snazi uticaja koje je ova poezija imala na druge srpske pesnike, Olivera Radulovi bavi se odnosom Pavlovieve zbirke poetske proze" S Hristom netremice i duhovne poezije pesnikiwe Zlate Koci. Ono to jo nedostaje u komparativnim studijama o Pavlovievom opusu je, ini se, uticaj wegove slike sveta na

245
uobliavawe perspektive srpskih postmodernih pripovedaa (M. Pavi, G. Petrovi). U ovom zborniku itamo o Miodragu Pavloviu i kao o putopiscu (Miro Vuksanovi), ali i kao autoru romana i uopte proznih formi (Sinia Jelui, Slavko Gordi, Marko Nedi). Iako predstavqa znaajan doprinos sagledavawu stvaralatva jednog od najznaajnijih srpskih autora 20. i 21. veka, ovaj zbornik nas u isto vreme opomiwe koliko je zapravo malo naa savremena kritika ozbiqno i kompleksno zahvatila u ovaj pesniki svet. I to upravo zahvaqujui iwenici da je re o pesniku koji je svojom monom i novom reju stvorio itav jedan novi univerzum originalne mate i dubinskog saznawa, pesniku, piscu, esejisti koji je jedan od noseih stubova nae kulture i duhovnosti.
Gorana Raievi

UDC 821.163.41-95 821.163.41-31.09 Ki D.

ISTRAIVAWE KIA: ISTRAGA KAO POETIKO NAELO

Dragan Bokovi, Islednik, svedok, pria (Istrani postupci u Peaniku i Grobnici za Borisa Davidovia Danila Kia), Beograd 2004.

Studija Dragana Bokovia, napisana prvobitno kao magistarski rad, predstavqa serioznu analizu dva znaajna dela Danila Kia Peanika i Grobnice za Borisa Davidovia, iz perspektive istranih postupaka, inaugurisanih kao uporina taka Kiove poetike i kao nalog vremena u kojem se ista poetika ustanovqava. Razmatrana su, naravno, i druga wegova dela, no vie kao pledoaje za genezu odreenih narativnih postupaka, najprisutnijih u pomenutim delima. Autorovo istraivawe ukazuje na proimawe Kiovih romana i pravno-policijskog postupka, detektivske i logorake literature, te implicitnih i eksplicitnih literarnih predloaka. Autor u opisu istranih tehnika razlikuje: 1. predstavqene slike istrage i isleivawa 2. spektar referenci kojima se fiksira pravno-politiko-policijski poredak 3. pripovedawe podvrgnuto logici istranog postupka, kao dijaloko formirano imaginarno ispitivawe 4. metapripovedno preispitivawe opsega samog istranog postupka koji i sam postaje predmet istranog pripovedaa 5. oblikovawe imanentne logike romana i teksta u skladu sa zakonitostima istranog postupka koji odreuje jedan kulturni i drutveni model optewa i pogleda na svet, jedan govorni, pripovedni i diskurzivni anr. Istraga je analizirana kao govorni anr, kao optenauni, pravni, socijalni i kulturni diskurs, ije se poreklo izvodi iz pravne, policijske, istorijske, detektivske i memoarske literature. Istrani diskurs, asimilovan u svesti romana, potvrdie se kao jo jedna mogunost sopstvenog pripovednog identiteta kao istranog pogleda na svet. U uvodnom delu studije autor razreava nedoumicu oko anrovskog odreewa Grobnice, odreujui je kao roman: za razliku od Enciklopedije mrtvih ili Ranih jada, ona ima jedinstvenu pripovednu instancu i samim tim jedinstvenu

246
pripovednu perspektivu, to je odvaja od heterogene narativne strukture kwige novela i ini je romanom. Bokovi se, ipak, opredequje i za izvestan poetiki paradoks po kojem je na planu cele kwige Grobnica za Borisa Davidovia roman, dok je na planu partikularnosti zbirka pria. Wena hibridnost u anrovskom smislu artikulie se preko Bahtinovog shvatawa romana kao vieglasnog anra ili enciklopedije anrova", to se uoava i posredstvom postavangardistikog meawa anrova". Za autora je Kiovo delo poetiki, pripovedno i idejno heterogeno, sloene strukture, sa istranim procesom u samom sreditu, oko kojeg se oblikuje i ustanovqava proces nad ocem, E. S.-om, proces kao slika totalitarnih sistema i logorakog sveta, kao oblik pripovedawa, kao lice poetike istrage i kao maestralna pria srpske kwievnosti 20. veka. Nakon utvrenih definicija i opisa postavqenih ciqeva analitikog istraivawa, autor nam predoava poreklo i semantiku pojedinih operativnih termina i sintagmi kao to je istrani postupak, dajui istorijsku perspektivu i razvoj istrage, odnosno isleivawa, istranog anra, istrane prie, istranog dijaloga, detektivske istrage, te istrano-pripovednog diskursa. Istrani postupak kao sredwevekovna tvorevina ostao je duboko povezan sa politikom, pravosuem i inkvizitorskim postupkom iz kojeg proistie, a odvajajui se od wih imao je posebnu ulogu u razvijawu empirijskih nauka. Istrana tehnika e posredno uticati na razvoj kriminologije, psihologije, sociologije, pedagogije i prava. Poetika istranog postupka moskovskih procesa" oblikuje jedan ritualni zakon koji zahteva da se manipulativnom istragom, simulacijom priznawa i svedoewa isfabrikuje istina i potvrdi jedan nadrealni pravno-politiki poredak, u kwievnom smislu jedna fikcija. Autor utvruje da su obeleja istranog postupka: traginost, naturalizam, groteska, dramatinost, patetinost, teatralnost, ritualnost, inscenacija, uloge, scenario, pripovedawe, dijalog, postupci, pria, jezik. Ovo su ujedno poetika i stilska obeleja dramskih i proznih dela. Diskurs i delatnost politike i prava, wihova retorika i funkcija, tee unifikaciji i uniformizaciji jezika, stvarajui vrlo krute i kanonizovane govorne anrove. Istraga nije govorno raznoliki anr, ona je otporna prema sredstvima decentralizacije i niskim stilovima. Istrani anr oblikuje istranu sliku sveta i u sebi nosi raznoliko iskustvo, od filozofije, teologije, psihologije, do prava i egzaktnih nauka. Ukquujui se u literarni horizont istrani diskurs se formalno-semantiki uslowava i otvara prostor za uestvovawe romana u irem kulturnom i drutvenom dijalogu. Sudsko-krivine kategorije, iju upotrebu i znaaj koriewa u romanu Bahtin podvlai, u Kiovu prozu se ukquuju dvostruko: kao nastavak funkcije istrage na siejnom planu romana i na planu predstavqenih predmeta, kao i kada je ukqueno u samo pripovedawe, preuzimajui pri tome istrani anr, jezik, stav prema svetu i karakteristian oblik qudskog postojawa, pri emu se iscrpquje pripovedno bogatstvo i simboliko posredovawe, te produbquje svest romana, t. j. istrage o sopstvenom diskursu kao sopstvenom poetikom organizacionom znaaju. Zbog zadirawa u privatnost istraga se moe razumeti kao biografski metod koji tei objavqivawu biografskih zapleta, jer ona dogaaje iz ivota i biografije podvrgava istrazi. Istraga po svojoj formi predstavqa institucionalizovani dijalog, podreen posebnoj poetici. Ona se kao dijaloko pripovedawe, iz kojeg izostaje uvek prisutna pria, pojavquje u Peaniku ili se kao istrano prireivawe i

247
preispitivawe istorijskih tekstova pojavquje u Grobnici za Borisa Davidovia. U oba sluaja drastino se razlikuje i od dramskog i od proznog dijalokog govora. Istraga u Peaniku izlazi iz okvira detektivskih anrovskih konvencija. Kiova proza delom svoje poetike ulazi u tradiciju antidetektivske prie, dok se od Edgara Alana Poa do novog francuskog romana i postborhesovaca Eka, Pekia i Pavia, nastavqa i mewa. Bokovi nas upoznaje i sa genezom ovog pripovednog postupka, uoenog ve u prvom Kiovom romanu Mansarda, gde su nagoveteni elementi istrane tehnike (distanca, katalozi, ispitivawe, dokumenti itd.). U romanu Bata, pepeo izgubqeni svet i prolost ne postoje sami po sebi, niti su takvi razumqivi, nego wihovo postojawe mora biti poetiki i pripovedno dokazano, proizvedeno istragom tragova koji jedini jo svedoe o wima. Prelazak na istrani postupak javqa se kao odgovarajua pripovedna mogunost za priu o drugome (odnosno ocu) kao priu o sebi, poetici, pripovedawu, prolosti. U Ranim jadima e jo jednom afirmisati istragu materijalnih dokaza kao put do nepostojeeg, da bi u Peaniku dolo do literarnog objektivizovawa samog istranog postupka koji postaje jedini junak ovog romana. Ve samo naslovqavawe pripovednog postupka ili toka kao npr. Istrani postupak (ili Ispitivawe svedoka, Slike sa putovawa, Beleke jednog ludaka, Pismo ili Sadraj) predstavqa minimalni metapripovedni otklon kojim se istrani pripovedni postupak pretvara u predmet pripovednog toka sa ovim naslovom. U Istranom postupku i Ispitivawu svedoka pripovedawe se pretvara u istrani dijalog, grafiki predstavqen kao dijaloka forma teksta, sa uesnicima neodreenog identiteta. On se organizuje na osnovu slabqewa identiteta razliitih glasova, jer isledeni i islednik govore istim jezikom, lienim linog akcenta, oekivane dinamike i ekspresije, neoekivanog i preobimnog znawa. Replike se u Ispitivawu svedoka svode na monoloko izlagawe ispitanika, isprekidano i isprovocirano pitawima ispitivaa, dok je Istrani postupak monolog dva identina glasa, identinog (ne)znawa i retorikog aparata. Ovaj dijalog je odvojen od jezikog i kontekstualnog nijansirawa i nije formiran u odnosu prema drugome. Rei iz replika nisu uokvirene tuim reima nego postoje paralelno jedne pored drugih, ali su, za razliku od policijskog jezika, pojaane ekspresije i jeziki raznovrsnije. Dijalozi su usmereni ka monolokom oblikovawu ivota, oni nisu lini kao to ni JA sagovornika nije lino, jer je objektivizovano i obezlieno, isledniki opredmeeno. Ali dok se identitet odsutnih sagovornika ipak moe rekonstruisati, ogroman prostor ostaje zatamwen prilikom identifikovawa pripovedaa, razdvojenog na dva skoro identina glasa. Pripoveda u funkciji islednika i isledenog u Istranom postupku, sa veim ili mawim obimom znawa ili opsega pripovedne svesti od ispitanog u Ispitivawu svedoka, u funkciji je opredmeene istrane tehnike: u Peaniku su istaknuti samo postupci po sebi (dijalog, opis, beleke) i minimalizovani efekti reprezentacije. U poglavqu Peanik: intriga istrage, Bokovi teite svog istraivawa postavqa na opisivawe istranog postupka i utvrivawe intrige kao jednog od temeqnih poetikih okosnica. Opisati istrani postupak za autora predstavqa beskrajnu hermeneutiku avanturu", jer to znai opisati ceo roman Peanik koji po Kiu, ije rei navodi, jeste neka vrsta zapisnika i sudski proces kojim se pokuava dokazati tanost nalaza pomenute lekarske komisije u Kovinu, t. j. da je graanin E. S. lucidan, a da je svet oko wega lud" (Homo Poeticus).

248
Naslovi pripovednih tokova nedvosmisleno oznaavaju, odreuju i opredmeuju wihov identitet, smisao, poetiki sistem vankwievne forme poznat kao pravno-policijski istrani postupak. Postoji po autoru pripovedna svest, odnosno oblast koja predstavqa jedan narativno-hermeneutiki horizont koji transcendira celokupno znawe romana, pripovedne glasove i perspektive i sve paradokse objediwuje u vrstu hermetiku i heremeneutiku konstrukciju romana. Apsurdni istrani postupci su ranije tumaeni kao mogunost samog pisca koji sam postavqa pitawe i daje odgovore, ili bi to mogao biti udvojen junakov glas koji se javqa iz prizme samoposmatrawa. Bokovi nas uverava da u ovom dijalogu postoji izvesna suma znawa, zapravo wegov viak, jer se on transponuje kako kroz pripovedaa tako i kroz glavnog junaka E. S.-a u dijalogu, dogaa se kroz obe pripovedne instance u dijaloki formiranom pripovednom postupku koji je raslojio, dijalogizovao i dijaloki preoblikovao monolokog pripovedaa. Ovako ustrojenog pripovedaa iz Ispitivawa svedoka u Istranom postupku autor naziva dijalogizovani pripoveda. Uoeno sveznawe, koje prevazilazi granice pamewa i podsea na mehaniku vetaku reprodukciju iwenica, spada u oblast intrige prema kojoj je stvorena iluzija prisustva E. S.-ovog znawa, mada sam junak moda nije prisutan. Ki ostvaruje intrigu (odnosno igru, zaplet, zaplitawe, zamku, skandal) na nekoliko planova: intriga forme (etiri razliita pripovedna toka), pripovedaa (pripovedno ja u bezlinim Slikama sa putovawa", dijalogizovani pripoveda u Istranom postupku i Ispitivawu svedoka), pripovedawa, teksta, prostora, vremena, pisma, intrigu tematskih referenci, anra, percepcije, figure peanika, svetla-tame, shizoidne linosti. Intriga je siejni ili temporalni zaplet, postupak zaplitawa" literarnog motivisawa i oblikovawa fabule. Ona je u romanu Peanik prebaena sa siejnog na formalni, pripovedni i kompozicioni plan. Radi se o zaplitawu postupaka: odlike koje su pripadale sieu sada pripadaju pripovedawu ili kompoziciji. U Kiovoj prozi intriga predstavqa literarnu sintezu najrazliitijih obrazaca. Objektivnost kojom se E. S. (i Pismo i jedan svet) opredmeuju postie se depersonalizacijom, opisivawem, klasifikacijom (nabrajawem, popisivawem), svedoewem, dokumentarnim pistupkom, naunom analizom. Subjekt (t. j. E. S.) se preobraava u objekt, lien linog, a dijalogizovani pripoveda-istraiteq postaje objektivniji od objektivnog/sveznajueg pripovedaa, jer istinu prie (ili pripovedawa) ne zasniva u odnosu prema realnosti (realizam), psiholokoj dinamici subjekta (modernizam), nego to ini objektivnim metodama ispitivawa i analizirawa tragova proteklih dogaaja. Tehnika rekonstrukcije, posredovana sopstvenim postupcima i kreirana iz razliitih perspektiva, objektivnija je i kompleksnija od tehnike pripovedawa autorskog pripovedaa. Heterogeni pripoveda, upotrebom mnogobrojnih pripovednih oblika, otvara mogunost da roman razumemo viesmisleno, na vie razliitih planova, u formalnom dijalogu postupaka unutar anra. Kao policijsko sredstvo popisivawa tragova o biografiji i zloinu" E. S.-a, u Istranom postupku upotrebqeno je nabrajawe, jo jedan postupak karakteristian za istragu. Katalogizacija stvarnosti ili leksikografsko klasifikovawe je posledica pripovedne depersonalizacije, opredmeivawa stvarnosti, krize i nestanka subjekta i sveta. U Kiovoj prozi katalozi su dokazni materijal, tehnika pripovedawa i znak nestanka oveka. U predoenoj poetici fotografije takoe spadaju u istrani postupak. U Ispitivawu svedoka islednik je figura koja moe da upuuje na islednika iz obavqenih pretresa E. S.-a nad wim, moe biti ispitiva iz Istranog

249
postupka, ili je u pitawu islednika pripovedna igra koja stvara vieznanost identiteta ovog glasa. U ovom postupku postoji viak znawa koji ne bi mogao pripadati E. S.-u, nego dijalogizovanom pripovedau. Ponavqawe pitawa i ciklizacija ove pripovedne strukture ili prenoewe pitawa iz jednog u drugi narativni tok, uvruje utisak beskonanosti istrage, totaliteta krunice i bezizlaza. Kao elemenat istrane poetike, ponavqawe pitawa je sredstvo provocirawa i iscrpqivawa, ono za funkciju ima intelektualni teror. Otkrivena disproporcija izmeu vremena Pisma i wegovog opredmeewa i realizovanosti u romanu opravdana je istranom potrebom da se sve sazna, opie ceo jedan svet (u prolosti i budunosti), a na kompozicionom planu sauva jednoveerwi hronoloki okvir romana i formira intriga na vremenskom planu. Jedan od zakquaka autora u odlomku o hronolokim paradoksima je da Peanik ne tei apsolutnoj egzaktnoj rekonstrukciji, iako takvu iluziju stvara. Autor nas podsea i na Kiov formalistiki stav da stvarnost treba izobliiti i izvrnuti kako bi nam otkrila nove razmere prostora i vremena, to se uklapa u poetiku Peanika koju Bokovi posmatra kao opredmeenu varijantu uvrnutog vaqka". Viestruke perspektive, blizina i udaqenost, isprepleteno kardirawe, elementi su pripovedne tehnike koja fabulu" hvata iz vie uglova, spiralno, kao na Mebijusovoj traci Eerove slike povodom koje je Ki izneo spomenuti stav, a po kojoj je Eer nazvao sliku. Poetiki model Grobnice za Borisa Davidovia iskquuje isledniko razbijawe" linosti, weno dresirawe, potpunu fikcionalizaciju wene prolosti, problem priznavawa nepostojee krivice i samooptube za wu, ali ovaj model ih podrazumeva, upuujui na literarne predloke, logoraku i memoarsku literaturu koja je bremenita psiholokim dilemama i traumama. Grobnica mewa ontoloko i poetiko iskustvo prethodnih Kiovih romana. Razliitim pripovednim tehnikama koje ine istrani postupak i koje su razvijene u prethodnim Kiovim kwigama (opredmeivawe, distanca, analitinost, ispitivawe tragova, viestruke perspektive, svedoewa, dokumentarnost, klasifikovawe, normirawe, potencijalne varijante dogaaja, egzaktnost, redukovawe psiholoke motivacije, ponavqawe i varirawe stvari itd.), a koje e se ponoviti i u Grobnici, bie pridodata jo jedna tehnika komentarisawa same istrage, odreivawe wene fikcione funkcije i granice. Pripoveda e iznositi ne samo kompletnu argumentaciju i dokumentaciju neophodnu za istrani postupak koji sprovodi i upotrebqavati sve mogunosti ovog metoda, nego e i preispitivati sopstveni istrano-pripovedni metod. Rekonstrukcija proteklih dogaaja upotrebqena je u funkciji fikcionog preispitivawa saznajnih ograniewa zvanine istorije i otkrivawa jedne mogue postistorijske koncepcije.
Lidija Mustedanagi

250
UDC 821.163.41-31.09 Ki D. 821.163.41-95

IDEOLOGIJA, POETIKA I KOHERENTNOST

Vladimir Zori, Ki, legenda i pria: preoblikovawe i prenoewe predawa u Grobnici za Borisa Davidovia" i Enciklopediji mrtvih", Narodna kwiga Alfa, Beograd 2005.

Kwiga Vladimira Zoria Ki, legenda i pria, zapravo je (kako nas sam autor obavetava) srpski prevod wegovog magistarskog rada koji je odbrawen na slavistikoj katedri Univerziteta u Notingemu 2003. godine i iji izvorni naslov glasi Transformation and Transference of Legend in Short Stories by Danilo Ki". Ako bi bilo potrebno u nekoliko rei sumirati osnovne pretpostavke Zorieve kwige, to bi se moglo uiniti na sledei nain: prva i sasvim jednostavna pretpostavka je da se Ki u svojim narativnim tekstovima (osobito onim poznim) koristio legendarnim materijalom. Zaetak ove tendencije posezawa za legendom Zori vidi u Kiovoj odluci da se, jo u drugoj polovini ezdesetih godina, pozabavi legendom o spavaima iz Efesa; bavqewe legendom u potpunosti e kulminirati u Grobnici za Borisa Davidovia (1976) i Enciklopediji mrtvih (1983). Druga znaajna pretpostavka je da postoji relevantna veza izmeu upotrebe legendi i nekih drugih fundamentalnih aspekata Kiove poetike, i da, shodno tome, upravo razlike u koriewu legende koje se uoavaju izmeu ove dve kwige sugeriu neku vrstu dalekosenije transformacije te poetike. Treba odmah rei da Zori svoju kwigu nije zapoeo nekom odve irokom diskusijom o pojmu legende. Meutim, u toj okolnosti pre treba videti prednost nego manu. Iako je prvih nekoliko stranica kwige doista posveeno razjawewu pojma legende, autor jednostavno nije dozvolio da se to razmatrawe otrgne kontroli, i da ga odvue od onoga to je osnovna tema kwige, a to je interpretacija Kiove proze. Dakle, uprkos tome to bi o terminu legenda", wegovoj istoriji i savremenoj upotrebi mogla biti posveena kwiga znatno obimnija od Zorieve, autor oito ne gubi iz vida svoj krajwi ciq i, shodno tome, ne dozvoqava da neto to bi trebalo da bude predradwa zauzme vei prostor nego to mu pripada. Drugo znaajno metodoloko pitawe sa kojim se autor suoava (i sa kojim se, uostalom, suoava svaki drugi interpretator Kiove proze) je ono o ulozi Kiovih autopoetikih iskaza u tumaewu wegovih kwievnih tekstova. Mada se danas vie ne moe rei da taj Kiov diskurs o sopstvenim tekstovima nikada nije ozbiqno problematizovan, iwenica je da je uticaj autopoetikih iskaza na tumaewe Kiove proze i daqe velik. to se Zorieve kwige tie, za wenu glavnu temu autopoetiki iskazi imaju samo ogranienu vrednost iz jednostavnog razloga to Ki nije mnogo govorio o srediwem problemu ove analize, dakle o upotrebi legende. Kao to je dobro poznato, wegovi iskazi bili su mnogo vie usmereni na etiki angaman pisca, upotrebu dokumenata u graewu proznog teksta i na pitawa forme u kojima se Ki snano oslawa na ruske formaliste (koliko je to oslawawe dosledno sasvim je drugo pitawe). U pogledu tretmana Kiovih eksplicitnih poetikih iskaza Zoriu treba odati dvostruko priznawe. Prvo, wemu se doista ne moe prigovoriti da je Kia tumaio na osnovu Kiovih vlastitih iskaza. U zakqunom poglavqu svoje kwige Zori sumira: ovde smo izneli miqewe da Kiova proza ne moe da se protumai kao puki odraz onih poetikih stavova koje je on izrekao u svojim ogledima ili razgovorima. Odista, strogi zahtevi koje je postavqao pred kwievnost dosta odudaraju od wegove kwievne prakse u priama. Taj nedostatak konzistentno-

251
sti nije posledica Kiove nesposobnosti da ispuni sopstvene zahteve; tu je pre svega re o inkompatibilnosti tih zahteva sa samom prirodom pripovedne proze. Zato smo ovde odluili da za analizu tog odnosa umesto jednostavne refleksije upotrebimo jedan znatno dinaminiji model razmiqawa. Taj model u osnovi sugerie da je sam Ki taj koji ono to je izrekao u ogledima i intervjuima stavqa na probni kamen svoje kwievne prakse" (str. 164165). Ovaj Zoriev kredo doista je dosledno sproveden u wegovoj interpretativnoj praksi. Druga autorova zasluga tie se tumaewa samih autopoetikih iskaza. Mada svakako nije prvi koji to ini, Zori uverqivo problematizuje Kiovo itawe ruskih formalista, i dovodi u pitawe pretpostavku da se wegova proza moe tumaiti pozivawem na formalistike pojmove. Kada se tome doda i iwenica da je Zori temeqno pretresao i onaj deo Kiovih kwievnoteorijskih tvrdwi koje se odnose na upotrebu dokumenata, jasno je da smo u kwizi Ki, legenda i pria dobili znaajan doprinos tumaewu pieve eksplicitne poetike. Sve u svemu, moe se rei da Kiovi vankwievni iskazi igraju znaajnu ulogu u Zorievoj interpretaciji, ali ne kao neproblematizovani sistem pretpostavki na koje se to tumaewe oslawa. Pre bi se moglo rei da Zorievo itawe Kia ivi od unutrawih napetosti Kiovog stanovita. Poto je ukazao na unutrawe probleme Kiovih kwievnoteorijskih shvatawa, autor se usredsreuje na analizu pria iz Grobnice za Borisa Davidovia i Enciklopedije mrtvih. Razlike izmeu legendarnih" pria Grobnice i Enciklopedije Zori locira upravo na planu upotrebe legendi. U prvoj od ove dve zbirke legenda se upotrebqava sa jasnom didaktikom i etikom svrhom (paradigmatski, kako Zori kae pozivajui se na eneta). Svojim prisustvom u podzapletu ona treba, per analogiam, da osvetli savremene dogaaje o kojima prie govore. U drugoj zbirci je, pak, na delu diferencijalni pristup" koji podrazumeva sagledavawe legende kao sredstva manipulacije. Zori ne proputa da naglasi temeqnu protivrenost izmeu ova dva pistupa i, to je najvanije, ova dramatina razlika direktno upuuje na problem koji se krije na sasvim drugom nivou. Naime, transformacija naina na koji se pisac slui legendom u direktnoj je vezi sa pitawima koja se tiu wegovog etikog i ideolokog stanovita. Moe se rei da Zori ubedqivo koristi pitawe o Kiovoj upotrebi legendi da bi doao do optijih zakquaka o prirodi wegove poetike. Iz Zorieve analize sledi da je fundamentalni problem koji odreuje Grobnicu za Borisa Davidovia Kiov pokuaj da objasni fenomen totalitarizma. Svi formalni aspekti te kwige, ukquujui upotrebu dokumenata, narativne strategije, motivaciju i upotrebu legende, u krajwoj instanci odreeni su upravo Kiovim tumaewem totalitarizma i sa tim povezanim pitawima o odgovornosti pojedinca. Ovo se sasvim jasno vidi iz iwenice da Zori tako razliita pitawa kao to su razlika izmeu strukture Solewicinovog Arhipelaga Gulaga i Grobnice za Borisa Davidovia ili Kiov izbor legendi, tumai upravo nainom na koji pisac objawava totalitarizam. Motivacijski dualitet koji autor uoava u Kiovoj prii Mehaniki lavovi" takoe se tumai inherentnom protivrenou Kiovog tumaewa totalitarizma, odnosno uoenim ambigvitetom izmeu ideje o linoj odgovornosti i fatalizma. Nakon toga, promena narativnih strategija u prii Grobnica za Borisa Davidovia" tumai se kao nastojawe da se ovaj ambigvitet prevlada. Imajui sve ovo u vidu, moemo rei da je Zori u pravu kada za sopstvenu analizu kae da odudara od opte tendencije u kritikoj recepciji Kiovih dela da se pievi etiki i politiki argumenti analiziraju odvojeno od estetske forme wegovih dela." (str. 101). tavie, moemo otii i korak daqe i konstatovati da u ovom odudarawu lei wena kquna prednost. Razume se, kako to obino biva, tu poten-

252
cijalno lei i najvei problem ove analize, koji postaje jo oevidniji ukoliko se sagleda Zorievo tumaewe Enciklopedije mrtvih. Prema Zorievom miqewu, U Enciklopediji mrtvih, u priama kakve su Simon udotvorac" ili Slavno je za otaxbinu mreti", pristup se radikalno mewa i u prvi plan izbija diferencijalna" upotreba legendi, to jest fokusirawe na wihove tetne" i manipulativne" aspekte. Takva odluka zakquuje odmah autor dovee do paradoksalnog rezultata da u Enciklopediji mrtvih Kiov pripoveda osuuje legende zbog istog onog retoriko-eksplikativnog potencijala koji je sasvim otvoreno koristio u Grobnici za Borisa Davidovia." (str. 104). Na prvi pogled moe se uiniti da Zori Kia osuuje zbog nedoslednosti. Ukoliko bi samo to bilo u pitawu, mogli bismo lako odbaciti Zoriev prigovor kao besmislen, bar kada je re o estetikom vrednovawu Kiovih pria. Meutim, ovu ideoloku nedoslednost autor projektuje na formalni plan, tvrdei da je ova promena dovela do dezorijentacije pripovednih strategija" (str. 160), i upravo zbog te dezorijentacije on zakquuje da je Enciklopedija mrtvih umetniki slabiji tekst. Metodolokim pitawima, kao to smo istakli na poetku, Zori se ne bavi naroito ekstenzivno (osim, moda, kada je re o problemu odnosa Kiovih eksplicitnih iskaza i wegove proze). To, naravno, ne znai da je wegova kwiga nedovoqno teorijski i metodoloki utemeqena. Naprotiv, i bez preterano ekstenzivnog obrazlagawa vlastitih metodolokih pretpostavki i sa wima povezanih teorijskih problema, Zori je nesumwivo sproveo jedno koherentno istraivawe, koje je dovelo do sasvim loginih rezultata. Sa druge strane, koherentnost jedne interpretacije i wenih pretpostavki, kao to znamo (a toga je u potpunosti svestan i autor ove kwige), jo uvek nita ne garantuje. Pitawe na koji nain se ideoloke preokupacije ili ideoloka konzistentnost kwievnog teksta odnose prema formi i prema estetikoj vrednosti ni u kom sluaju nije jednostavno. Iako danas jo malo ko veruje u postojawe ideoloki neutralne formalne sfere kwievnosti, dakle iako postoji, ini se, iroko prihvaena pretpostavka o postojawu veze izmeu formalnog i ideolokog u kwievnom tekstu, pitawe o prirodi te veze ostaje otvoreno. Zorieva kwiga, po prirodi stvari, ni ne pokuava da ponudi neko teorijsko objawewe tog odnosa, ali zato predstavqa vredan primer interpretativnog napora koji poiva na ideji da ideoloke napetosti u kwievnom tekstu nisu bez posledica po wegovu formalnu koherentnost. Sposobnost da efektivno dovede u vezu Kiove preokupacije totalitarizmom i sa tim preokupacijama usko povezano moralistiko stanovite, Zoriu je donela nesumwive interpretativne koristi, osobito kada je re o priama iz Grobnice za Borisa Davidovia. Sa druge strane, najveim prigovorima Zorieva studija otvorena je upravo zato to uspostavqa izrazito neposrednu i, moglo bi se rei, kauzalnu vezu izmeu ova dva vida koherentnosti: u Grobnici protivrenosti postoje, ali su ipak pod nekakvom kontrolom pripovedaa, pa shodno tome postoji i izvestan nivo umetnike koherentnosti (str. 171); u Enciklopediji se ta koherentnost gubi, i, shodno tome, ne moe se utvrditi neko jasno naelo koje organizuje Kiove narativne tehnike i wegovu upotrebu legendi (ibid.). U krajwoj liniji, to znai da je tekst koji ima konzistentnije ideoloke, vrednosne i moralne pretpostavke umetniki vredniji. Mi se moemo iste savesti sloiti sa tim da je iz ove i ovakve dosledno sprovedene analize zaista morao uslediti zakquak da su, kako Zori kae, stvari krenule loe u Enciklopediji mrtvih" (ibid.) Meutim, i autor na posletku sasvim samosvesno zakquuje da mnogo toga zavisi od kriterija vrednovawa i od tipa koherentnosti ili inkoherentnosti na koji se pozivamo. Pitawe koje Zorieva kwiga otvara i na koje bi trebalo iznova odgovoriti ukoliko se ele osporiti rezultati wegovog vrednovawa Enciklopedije mrtvih je upravo

253
ono o odnosu ideoloke i aksioloke koherentnosti i umetnike vrednosti kwievnog teksta. Autoru Kia, legende i prie idu sve zasluge to je to pitawe uverqivo postavio i to je na wega ponudio konzistentan odgovor.
Aleksandar Stevi

UDC 821.163.41.09 821.091 821.163.41-95

IZAZOVI SUOAVAWA
Vladimir Gvozden, inovi prisvajawa: Od teorije ka pragmatici teksta (Svetovi, Novi Sad 2005)

Ukoliko se sloimo sa pretpostavkom da uoavawe problema i postavqawe pravih relevantnih pitawa predstavqa kquni i presudni inilac svakog ozbiqnog i vaqanog bavqewa bilo kojim predmetom, onda kwiga Vladimira Gvozdena inovi prisvajawa: Od teorije ka pragmatici teksta od svoje prve do posledwe stranice dri" itaoca i wegovu pawu upravo zahvaqujui ovim svojim kvalitetima. Jer, ini se, malo je danas meu prouavaocima kwievnosti pokuaja suoavawa sa pitawima o tome kako zaista izgleda kwievnost koja nastaje u svetu u kojem ivimo i kako joj mi danas prilazimo: koji su to osnovni problemi koji nas okupiraju i zato je to tako. itajui kwigu Vladimira Gvozdena, u kojoj se on na jedan teorijski nain bavi savremenim perspektivama opte odnosno komparativne kwievnosti, imagologijom kao jednim od wenih moguih aspekata, mestom i znaajem vizuelne kulture u poreewu sa umetnou koja se izraava jezikom, ali i u kojoj, razmatrajui dela pisaca naih savremenika Danila Kia, Vladimira Tasia, Aleksandra Time, Jovana Zivlaka, Xulijana Barnsa i drugih traga za pretpostavqenim imeniocem evropske i svetske literature na milenijumskom prelomu, italac upravo zahvaqujui ovoj neuobiajenoj izdignugoj perspektivi uspeva da sagleda probleme koji se tiu samog poqa kwievnosti u kontekstu savremenosti i na jednom nivou koji prevazilazi sve mane parcijalnog pristupa. O dubokim promenama koje su se dogodile u prouavawu kwievnosti posledwih decenija, o tom krucijalnom pomaku od nauke" o kwievnosti i teorije" kwievnosti ka pragmatici teksta" itali smo kao o nekim udaqenim dogaawima i procesima koji se tiu angloamerikog ili ireg zapadwakog teorijskog diskursa. I pritom smo i sami mogli da zauzmemo poziciju jednog Cvetana Todorova, koji u poststrukturalistikom prebacivawu teita sa interpretacije i kwievnog znaewa na diskurse dekonstrukcije, po kojoj kwievni tekst ne znai nita, ili pragmatizma, po kojem on moe da znai bilo ta, sa aqewem i nerazumevawem starca kojeg je vreme pregazilo uzvikuje: Sve je to protiv humanosti!" (All Against Humanity", TLS, Octobar 5, 1985). Dakle, ak i da smo se i sami priklonili stavu da opta marksizacija" pristupa kwievnosti, u kojoj nikome vie nije stalo do toga ta je pisac hteo da kae i da li je kritiar u svom tumaewu pogreio, nego samo zato su i jedan i drugi to rekli, niti nudi prava pitawa koja se tiu kwievnosti, niti shodno tome daje prave odgovore kwiga inovi prisvajawa naterae nas da se suoimo sa stvarnou i postavimo sebi, zajedno sa autorom ove kwige, pitawe zato je svet krenuo tim i takvim putem. ta se to dogodilo da se zapadni kanon" koji, kao proizvod zapadnog

254
romantiarskog Geist-a, postulira Gvozden kao predmet opte kwievnosti u smislu vrednosnog sistema, skladita kwievnih modela i ishodita kwievne komunikacije (str. 13) iz kristalnog dvorca paradigmatinih humanistikih vrednosti univerzalnog estetikog i etikog sadraja, to nadilazi sve istorijske razlike razliitih konceptualnih okvira u kojima die" qudska misao, pretvorio u korpus nedoslednosti, stereotipa i ideolokih iskrivqavawa. Moe li se govoriti o posledicama samokritinosti koja je opet rezultat grie savesti jedne civilizacije u opadawu, ili upravo suprotno: wen oajniki pokuaj odbrane od velikih ideja isprawenog sadraja, nepoverqivo uzmicawe pred verom u dosluh kwievnosti i uopte qudske duhovnosti i metafizikog? Kako inae objasniti to to je kwievnost postala konstrukt" proizaao iz mree drutvenih pregovora i razmene, tek jedan od nebrojenih oblika kulturne i drutvene prakse, dok se pievom geniju odrie svaki metafiziki kvalitet i uopte bilo ta to bi bila datost naslea ili proviewa pre nego to je kao drutveno bie izaao na poprite meusobnog delovawa drutvenih energija". Ako ovo tzv. pomerawe ka spoqawim odnosima kwievnosti, o kojem Gvozden govori citirajui Hilisa Milera (str. 15), zaista predstavqa marksistiko" brisawe granica izmeu etike i politike, onda su danas preovlaujua pitawa koja se u vezi sa wom postavqaju pitawa moi, istorije, ideologije, institucije" kwievnih studija u svakom sluaju i znak mnogo ozbiqnijeg" stava modernih drutava prema pisanoj rei. Ostaje samo otvoreno pitawe i pritajena bojazan od nametnute analogije sa paradigmatinom opreznou i strahom koji su totalitarna drutva gajila prema rei kao subverzivnom i potencijalno opasnom fenomenu koji ih direktno ugroava. Ili se zaista radi samo o visokoj samoosveenosti savremenih liberalnih demokratija sposobnih da napuste subjektivnu poziciju i da se upuste u nepristrasnu i naunu kritiku tradicijskih konstrukata, da sa stanovita antropologije i socijalne psihologije uu u problematizaciju i preispitivawe vlastitog etnocentrinog i esencijalistikog naslea". Sve su ovo pitawa sa kojima se suoava italac Gvozdenove kwige, italac koji voen autorovim znakovima pored puta" postaje osveteni putnik koji svet u kojem ivi posmatra nadilazei svoj provincijalni" i parcijalni kontekst. O tome koliko je teko suditi o savremenosti svedoi autor ove kwige kada bira uvodnu ekspirovu misao: imamo oi da ga gledamo i da mu se udimo, ali je malo rei kojim emo ga opisati. Ovom raskoraku izmeu vienog i predstavqenog Vladimir Gvozden posveuje pawu u veini od jedanaest eseja sa kojima se susreemo u ovoj kwizi. I kada govori o imagologiji, i kada govori o tenzijama putopisa" kao jednog od anrova svedoewa", i kada govori o vizuelnim nainima predstavqawa, slikama potisnutih rei", a posebno kada se usredsreuje na problem identiteta koji predstavqa jedan od lajtmotiva i kqunih pojmova ove kwige bilo da se radi o identitetu nacije ili identitetu pojedinca autor svog itaoca navodi da se suoi sa neim to je sasvim sigurno jedinstvo u raznovrsnosti hipotetikog poqa kwievnosti. Tekoe u osvajawu i uoavawu kontinuiteta koji je nuan preduslov da bi se svaki ovek prepoznao kao jedinka istovetna onoj koja joj je prethodila i koja e i u budunosti nastaviti da traje, to je u psihoanalizi jedan od osnovnih uslova ovladavawa sveu o sebi i sopstvenom identitetu, uoqive su prema Gvozdenu kod svih autora kojima se u ovoj kwizi bavio. Ako se priklonimo postmodernistikoj tezi o identitetu kao konstrukciji koja dominira i prevladava nad arhetipskim nesvesnim nasleenim materijalom, onda bi problem nemogunosti subjekta da stvori koherentan sistem pomou kojeg bi uokvirio svoje iskustvo" (str. 129), a o kojem se osvedoavamo i kod Tasia i kod Kia i kod Albaharija, mogao biti saglediv u kontekstu jednog totalnog rastakawa modernog sveta i

255
nacionalnog i kulturnog i porodinog i politikog. Rascep koji kwievni junaci doivqavaju u sebi, a koji je u velikoj meri vezan za uspostavqawe i pronalaewe onog kontinuiteta koji vodi osvajawu ili prisvajawu identiteta, moda je, kako verujemo da Gvozden hoe da naglasi, jedini put a to je put wegovog uspostavqawa kroz problematizaciju. Postavqa se, meutim, pitawe kako e se savremeni svet odnositi prema ovakvom nainu predstavqawa, prema slici koja bi trebalo da bude wegov veran odraz, hoe li ga prepoznati kao sebi identian i hoe li kwievnost zaista konano dobiti mo putokaza uz pomo kojeg e pojedinci, drutva i narodi krenuti u pravcu osvajawa kontinuiteta i zrele svesti o samima sebi. Da li e tewa za osvajawem punoe i celovitosti zaista biti posledicom izmetawa iz centralne pozicije ma ta ona oznaavala Evropu, rasu, klasu, naciju, ili seksualno opredeqewe, izmetawa koje je ini se osnovna posledica preloma uoqivog u pristupu kwievnosti i bavqewu wome. Da bi se na ovo pitawe odgovorilo, da bi se zaista dolo do one neiskrivqene slike danawice za kojom tragamo dekonstruiui prolost i naine na koje je ona sebe predstavqala, moramo se, ini se, ipak posluiti savremenom metodologijom genealoke kritike i sami sebi postaviti pitawe: ko smo mi to i zato to govorimo? Ako nam istorijska distanca u imagologiji i omoguava da govorimo ako ne o stepenu lanosti" slike koju imamo prema drugima, a ono o nainima na koji se ona konstruie", onda nam jasniju sliku o razlozima savremenog skretawa ka spoqawim odnosima kwievnosti i drutva zaista moe dati samo pitawe o interesima i moima institucija u kojima nastaju nove ideologije. Tewa za raskrinkavawem humanistike kamuflae evropskog kolonijalizma i pokuaj integrisawa nezapadnih dela u zapadni tradicijski korpus na prvi pogled je isto tako humanistiki intonirana, ali se i uprkos tome ini potpuno neopravdanim prihvatiti je zdravo za gotovo. Zapravo ne postoji ni jedan razlog zbog ega bi se ovakva tradicija smatrala mawe doktrinom a vie disciplinom, gvozdenovskom terminologijom reeno. Interesovawe za uspostavqawe, odnosno konstruisawe jednog natkriqujueg identiteta koji bi prevaziao nacionalne, kulturne i rasne razlike u meukulturnom susretu moglo bi u osnovi da ima humanu, optu dimenziju, koja se uostalom i poklapa sa jednim od glavnih teorijskih kriterijuma tradicijskog kanona, velike umetnosti koja traje uvek i koju razumeju svi. Sa druge strane, interesovawe o kojem govorimo takoe moe imati i jednu mnogo pragmatiniju stranu: ekonomsko poqe pokazuje se u tom sluaju kao glavni kreator drutvenih pregovora i razmene, te posredno i jedan od glavnih arbitara kwievnih vrednosti. Izmeu etike i politike granice zaista mogu biti veoma porozne, ali pitawe estetskih vrednosti ostaje i daqe neproniknuto. Hoe li savremeni svet, qudsko drutvo koje se krajem 20. veka (veka logora i seoba uzrokovanih upravo identitetom kao datou) i poetkom novog milenijuma nalo u jednom optem rasapu, drutvo koje, kako to kae Cvetan Todorov, sa jedne strane brani qudska prava dok istovremeno sa druge dekonstruie samu ideju humanosti, hoe li takvo drutvo u svim svojim protivrenostima moi da proizvede dovoqno dobrih drutvenih energija" neophodnih za stvarawe umetnikog genija i velike umetnosti? Ili je umetnost zaista dola do svoga kraja zato to je duh transcendirao svoje materijalizacije u umetnikoj proizvodwi i preuzeo potpuno intelektualnu formu kao filozofija", to su rei estetiara Artura Danta koje u svojoj kwizi navodi Vladimir Gvozden (str. 69), pitawe je na koje e moi da odgovori neko ko dolazi posle nas. A kwiga inovi prisvajawa: Od teorije ka pragmatici teksta Vladimira Gvozdena bie mu u tom poslu vie nego dragoceni znak.
Gorana Raievi

NEKROLOG
UDC 821.134.2:929 Pavlovi-Samurovi Lj.

PROF. DR QIQANA PAVLOVI-SAMUROVI (19352006) Dana 3. marta 2006. iznenada je u Beogradu preminula dr Qiqana Pavlovi-Samurovi, redovni profesor panskog jezika i kwievnosti u penziji. Roena u Beogradu 23. jula 1935. godine provela je radni vek u Beogradu na Filolokom fakultetu Univerziteta u Beogradu od kolske 1962/63. pa sve do 2002. godine. Za nas koji smo imali tu privilegiju da je lino poznajemo i da sa wom saraujemo wena smrt znai veliki gubitak. Ime prof. Qiqane Pavlovi-Samurovi vezano je za poetke, razvoj i sazrevawe srpske hispanistike na ovim prostorima. Tek e vreme pokazati u kojoj meri su weni doprinosi znaajni za razvoj hispanistike kod nas, posebno weno insistirawe da najvei doprinos koji ovdawi hispanisti mogu da prue svetskoj hispanistici jeste da izuavaju kulturne veze hispanskog sveta i recepciju hispanskih kwievnosti na srpskom kulturnom prostoru. Wena je zasluga, nesumwivo, to to danas pouzdano znamo i ta je sve objavqivano i kako su ovde primqena i koji su uticaj ostvarila dela pisaca na panskom jeziku, jer rukovodila je magistarskim tezama i doktorskim disertacijama koje su istraivale recepciju Unamuna, Servantesa i hispanoamerike kwievnosti. Na poetku profesionalne karijere drala je nastavu iz panske, hispanoamerike kwievnosti i panskog jezika, da bi na kraju, kada se na Katedri znatno poveao broj angaovanih nastavnika i saradnika, mogla da se posveti svojim najdraim temama, Servantesu, kwievnosti panskog baroka i hispanoamerikoj kwievnosti. Po odlasku u penziju nastavila je redovno da dolazi na Fakultet, istrauje, pie radove, odlazi na meunarodne kongrese i objavquje sve znaajnija dela. Penzionisawe za wu nije znailo prekid rada ili naputawe struke nego upravo veu slobodu za rad i vie vremena za istraivawa. Uvek se drala visokih standarda i strogih kriterijuma u ocewivawu radova. Weni su saveti i miqewe, katkada i nepovoqni, bili dragoceni. Organizovana i pedantna, uvek je zahtevala da se pridravamo dogovorenih rokova, a kada bi uzela rukopis na itawe mogli ste biti sigurni da ga je pregledala minuciozno i paqivo i da nije pro-

258 pustila ni jednu greku. Stalno i strasno je insistirala na tome da istraivawa u oblasti hispanistike na Filolokom fakultetu moraju biti na visokom meunarodnom nivou i vezana za ovo podruje. Od wenih objavqenih radova treba istai doktorsku disertaciju pod naslovom: Les lettres hispanoamericaines au Mercure de France" (1897 1915) objavqenu u Beogradu 1969. a zatim u Parizu 1971. godine. Istraivawem je rukovodio uveni francuski hispanista arl Obren (Charles Aubrun), a teza je pruila obiqe informacija o vezama hispanoamerikih modernista sa francuskim pesnicima i pesnikim pravcima tog doba. Do pojave ove teze ti su dodiri bili poznati ali nikada dovoqno ubedqivo argumentovani. Monografija panska kwievnost prva je istorija panske kwievnosti sredweg veka i renesanse na ovim prostorima i do danas je ostala nezamewiv uxbenik za studente hispanistike na Filolokom fakultetu i izvor informacije za svakoga ko se zanima za pansku kwievnost tog doba. U tom delu je, uz iscrpno poznavawe materije i obilne sekundarne literature, uspela da ponudi itav niz terminolokih reewa koja se i danas koriste u srpskoj hispanistici. Upravo tu je profesor Qiqana Pavlovi-Samurovi dokazala znaaj komparativnog elementa kod izuavawa panske kwievnosti u naoj sredini. Antologija hispanoamerike poezije: Svetlosti Kordiqera veoma je uspeno u naoj sredini iscrpno i utemeqeno predstavila panoramu hispanoamerike poezije i wene najistaknutije predstavnike. Ova, do danas neprevaziena, antologija hispanoamerike poezije sa prateom studijom postavila je nove standarde u predstavqawu kwievnosti na panskom jeziku kod nas. Leksikon hispanoamerike kwievnosti weno je kapitalno delo. Studiozno predstavqa i objawava pojmove, epohe, pravce, nacionalne kwievnosti i najznaajnije pisce obiqem podataka o ivotu i delu i izabranom kritikom bibliografijom. Dovoqno je rei da svako ozbiqnije izuavawe nekog hispanoamerikog pisca studenti hispanistike zapoiwu crpei informacije iz ove kwige. Monografijom Kwiga o Servantesu profesor Qiqana Pavlovi-Samurovi zaokruila je dugogodiwe bavqene delom Migela de Servantesa i Saavedre. Prvi deo ove studije predstavqa Servantesa i wegovo delo, kao i wegovu poetiku, a drugi prouava razne aspekte prisustva Servantesa i wegovog dela na srpskom jezikom podruju, od prvih izdawa i prevoda do tragova Servantesovog duha u delima nekih srpskih pisaca. Time je autor pruio jedan od najozbiqnijih doprinosa obeleavawu 400. godiwice objavqivawa romana Don Kihote u naoj sredini ali i wegovom daqem upoznavawu i popularisawu kod nas. Tekst se istie po pronicqivosti autora u zapaawu i loginosti u donoewu i iznoewu sudova, kao i nastojawe, veoma uspelo, da se delo i pisac obuhvate i osvetle sa svih strana. Znaajan deo svoje karijere prof. Qiqana Pavlovi-Samurovi posvetila je komparativnom prouavawu kwievnosti. O tome svedoe mnogobrojni weni radovi u kojima je ukazivala na veze panskog ro-

259 mansera i nae narodne poezije, izuavala motive prisutne u jednoj i drugoj poeziji. Prva je ukazala na poglede panskog teoretiara Ramona Menendesa Pidala i odnos izmeu panskih sredwevekovnih huglara i naih narodnih improvizatora novijih vremena. Interesovawe profesora Qiqane Pavlovi-Samurovi za recepciju panske kwievnosti kod nas osvedoeno je wenih redovnim ueem na skupovima Meunarodnog slavistikog centra pri Filolokom fakultetu, ime je pruila ne mawe znaajan doprinos nauci i kulturi nae sredine. Bila je lan Meunarodne asocijacije Zlatni vekovi", Asocijacije servantista i Centra za latinoamerike studije Univerziteta u Varavi. Wenom smru zatvara se jedno znaajno poglavqe u istoriji beogradske i srpske hispanistike koju je ona u toku niza godina razvijala uspeno pionirskim i samopregornim radom. Hispanistici kod nas ona je postavila visoke standarde u domenu naunih istraivawa, ozbiqnosti i radne discipline.
Dalibor Soldati

UPUTSTVO ZA PRIPREMU RUKOPISA ZA TAMPU 1. Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik objavquje originalne radove iz svih oblasti istraivawa kwievnosti (kwievna istorija, teorija kwievnosti, metodologija prouavawa kwievnosti, komparativistika), grau i prikaze, kao i radove o jeziku koji su neposrednije povezani sa istraivawem kwievnosti. Radovi koji su ve objavqeni ili ponueni za objavqivawe u nekoj drugoj publikaciji ne mogu biti prihvaeni. 2. Radovi se publikuju na srpskom jeziku, ekavskim i ijekavskim kwievnim izgovorom, irilicom. Ukoliko autor eli da mu rad bude tampan latinicom, treba to posebno da naglasi. Izuzetno, po dogovoru sa Urednitvom, radovi mogu biti publikovani na nekom stranom jeziku, odnosno mogu se prihvatiti radovi na nekom od stranih jezika, s tim da Urednitvo obezbedi prevod. 3. Rukopis treba da bude ispravan u pogledu gramatike i stila. U Zborniku Matice srpske za kwievnosti i jezik u upotrebi je Pravopis srpskoga jezika autora Mitra Peikana, Jovana Jerkovia i Mata Piurice (Matica srpska, Novi Sad 1993). Pored pravopisnih normi, ovde utvrenih, autori treba da se u pripremi rukopisa za tampu pridravaju i sledeeg: Nazivi umetnikih dela bez obzira na to o kojoj se vrsti ili obimu radi tampaju se kurzivom, odnosno u tekstu rukopisa obeleavaju podvlaewem crnom linijom. Nazivi kwievnih dela, ako ona nisu prevedena na srpski, navode se izvornim jezikom i pismom, a u zagradama se moe dati prevod na srpski jezik. Ukoliko je re o delu prevedenom na srpski jezik, navodi se naslov prevoda (sa neophodnim bibliografskim podacima u podnonim napomenama), a u zagradama moe se navesti izvorni naslov dela. U tekstu rada strana imena piu se prilagoeno srpskom jeziku (transkribuju se), a kada se ime prvi put navede, u zagradi se daje izvorno pisawe. Citati iz dela na stranom jeziku, u zavisnosti od funkcije koju imaju, mogu biti na jeziku izvornog teksta ili u prevodu, a moe se predoiti i izvorni tekst i prevod, ali je potrebno dosledno se pridravati jednog od navedenih naina citirawa.

262 4. Rukopis treba da ima sledee elemente: ime i prezime autora, naslov rada, saetak, kqune rei, tekst rada, rezime i nauni aparat, redosledom kojim su ovde navedeni. Ime i prezime autora u studijama i lancima stavqaju se u levi gorwi ugao, a u prikazima na kraju teksta. 5. U saetku (na srpskom jeziku) i rezimeu (na jednom od stranih svetskih jezika, engleskom, ruskom, nemakom ili francuskom) treba da budu informativno i jezgrovito prikazani problemi i rezultati istraivawa. U principu, trebalo bi da saetak bude krai, ali ni jedan ni drugi oblik rezimea ne mogu premaiti 10% duine teksta. Ukoliko autor nije u mogunosti da obezbedi korektan prevod, to e uiniti Urednitvo. 6. Kqunim reima treba ukazati na celokupnu problematiku istraivawa, a ne bi trebalo da ih bude vie od deset. 7. Svi prilozi koji ine nauni aparat ili ilustracije (fusnote, faksimili, slike, tabele i sl.) prilau se na kraju teksta. Fusnote se obeleavaju rimskim brojevima (iza pravopisnog znaka, bez taaka ili zagrada) i prilau na kraju teksta (ne u dnu svake stranice rukopisa). Ostali prilozi obeleavaju se arapskim brojevima (na poleini), prilau se takoe na kraju teksta rukopisa, a wihovo se mesto oznaava na levoj margini rukopisa. 8. Podaci o citiranom delu navode se onim pismom i jezikom kojim je tampano. Ukoliko to nije mogue drukije, ispisuju se itko rukom. Ako je delo tampano na savremenoj latinici, to se moe oznaiti podvlaewem crvenom linijom. Od postojeih, mawe ili vie uobiajenih, a raznolikih naina navoewa bibliografskih podataka o delima koja se u radu citiraju Urednitvo se opredelilo za dva. a) Bibliografski podaci daju se u fusnotama; prvi put kada se neko delo navodi, daju se kompletni podaci o bibliografskoj jedinici, a svaki sledei put upotrebqava se neka od uobiajenih skraenica (Isto, Nav. d. Ibid., Op. cit. itd., dosledno srpskim ili latinskim skraenicama). Bibliografska jedinica ukoliko se citira kwiga treba da se sastoji od sledeih podataka: ime i prezime autora, naslov dela (u kurzivu), izdava, mesto i godina izdawa, broj citirane stranice, a kada se navodi lanak objavqen u asopisu, iza naslova lanka sledi broj (godite, tom) asopisa (zbornika) u kojem je delo objavqeno. Bibliografska fusnota, na primer, treba da izgleda ovako: Zoja Karanovi, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi", Novi Sad 1996, 297 (odnosno, ako je prekucano mainom, Zoja Karanovi, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi", Novi Sad 1996, 297). (Dragia ivkovi, Radoje Domanovi i teorija Sekundenstil"-a, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, H/1, 1995, 716). Ovakav nain navoewa pogodan je za radove maweg obima. b) Bibliografski podaci donose se u posebnom prilogu (Literatura) na kraju rada istim redosledom i nainom kao i u prethodnom sluaju, azbunim redosledom po prezimenima autora i sa skraenicama, koje preuzimaju funkciju naslova i navode se u zagradama u tekstu

263 rukopisa. Na primer, u prilogu Literatura jedna jedinica izgledala bi ovako: ivkovi Dragia ivkovi, Radoje Domanovi i teorija Sekundestil"-a, Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik, H/1, 1995, 716, a u tekstu rukopisa: (ivkovi, 10) (kada se citira jedna strana rada) ili samo (ivkovi) (kada se poziva na ceo tekst). Ovakav nain citirawa pogodan je za radove veeg obima, u kojima se vie puta navode pojedina dela. Treba obratiti pawu na to da se slovima azbuke oznae skraenice izvedene iz imena autora od kojih u spisku literature postoji vie radova (npr. ivkovi a; ivkovi b). 9. Svi delovi teksta rada za Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik kucaju se na hartiji veliine 21 h 29,5 cm, sa proredom i marginama koje daju 30 redova na jednoj strani i 65 slovnih znakova (ukquujui i prored izmeu rei) u jednom redu. 10. Rukopise za objavqivawe treba slati na adresu: Urednitvo Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik, Matica srpska, Novi Sad, ul. Matice srpske br. 1. 11. Poeqno je da rad bude snimqen i na disketi, s vidnim podacima o autoru, radu i programu u kojem je tekst obraen.
Urednitvo Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik

ISPRAVKA U prethodnom broju Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik (Kwiga , sveska 1/2006, YU ISSN 0543-1220 / UDC 82(05), u rubrici Istraivawa", uz tekst dr Zorice Beanovi-Nikoli Sukob interpretacija u recepciji ekspirovih istorijskih drama u dvadesetom veku" (UDC 821.111.09 Shakespeare W. 821.163.41-95), na str. 168, grekom su objavqeni neautorizovani saetak i neautorizovani izbor kqunih rei. Uz izviwewe itaocima i autorki, u ovom broju objavqujemo odgovarajui saetak.
SAETAK: Tekst sadri teorijsku i hermeneutiku analizu odnosa dva paradigmatska tipa interpretativnih pristupa ekspirovim istorijskim dramama u dvadesetom veku. Teorijski okvir analize predstavqa koncept sukoba interpretacija, razvijen u studiji O interpretaciji, ogled o Frojdu, francuskog filozofa Pola Rikera (Paul Ricoeur, De l'interprtation, essai sur Freud, 1965). Sukob interpretacija se, kod Pola Rikera, odnosi na kqunu promenu odnosa prema razumevawu smisla posle Niea, Marksa i Frojda, i na podelu hermeneutikog poqa na hermeneutiku kao restauraciju tekstom ponuenog smisla, ili hermeneutiku vere, i na hermeneutiku koja postaje viestruka demistifikacija tekstom ponuenog smisla, ili hermeneutiku sumwe. Analiza odnosa modernistikih i postmodernistikih tumaewa ekspirovih istorijskih drama vodi do zakquka da se i u recepciji ekspirovih istorijskih drama u dvadesetom veku uoava dinamika rikerovski shvaenog sukoba interpretacija. KQUNE REI: ekspir, istorijska drama, istorija, istoriografija, recepcija, hermeneutika, modernistika tumaewa, postmodernistika tumaewa, sukob interpretacija Dr Zorica Beanovi Nikoli