Antika filozofija

Kako stvari stoje, filozofija je izum Starih Grka. Oni su prvi proizveli tu specifinu vrstu govora koja se odlikuje argumentacijom, optou i originalnou. Uenja antike filozofije su i danas inspirativna jer se u njima postavljaju pitanja koja se kasnije provlae kroz itavu istoriju filozofije do dananjih dana. Grci najpre stvaraju nauku o prirodi. Razliita uenja o prirodi i njenim poelima se mnoe i njihove razlike trae argumente u korist jedne ili druge strane. Ova situacija u kojoj smo stavljeni pred izbor dovodi nas na izvor filozofskih pitanja i odgovora. Grki svet je rano postao dovoljno bogat da se u njemu rode prve filozofije. Miletska kola

Prvi filozofi pojavili su se u Joniji, grkoj provinciji na obalama Male Azije, u najveem polisu na tom podruju koji se zvao Milet. O njihovoj filozofiji znamo samo iz fragmenata koji su sauvani u delima kasnijih autora, npr. Platona i Aristotela, ili Diogena Laertija.

U filozofiji miletskih filozofa vide se neke opte odlike naina miljenja Grka tog vremena. Grci su verovali da se materija javlja u etiri oblika, kao vatra, vazduh, voda i zemlja. Verovali su da je kosmos ureen i da njime vlada vrhovni zakon, sudbina ili pravda, koja se nalazi ak i iznad bogova. esto se pominjalo da je na poetku bio Haos, koji se u kasnijem razvoju pretvorio u Kosmos. Posebno vaan bio je princip da nita to postoji ne moe odjedanput nastati ni iz ega, odnosno da Bie ne moe nastati iz Ne-bia, kako se tada govorilo. Iako jednostavan, ovaj princip je imao vane posledice. Poto nita ne nastaje iz niega (nebia), onda se promene koje se dogaaju i kojih su svi svesni, moraju objasniti tako da u tim promenama neto ipak ostaje stalno i ne menja se kroz te promene. Kao kada, na prime r, u promeni leda u vodu i kasnije u paru, atomi vode postoje u svim ovim stanjima (pri tom, atomi, kao to emo videti, nisu jedini oblik onoga to je stalno). Na ovaj nain, izvoenjem logikih posledica iz jednog principa, nastala je prva zagonetka grke filozofije o osnovi prirode. To to se kroz promene ne menja, prvi filozofi su nazivali fizis (priroda stvari), a Aristotel kada govori o njihovoj filozofiji koristi re arhe, to prevodimo reima poelo ili naelo prirode. Prvi meu filozofima miletske kole bio je Tales (iveo je oko 640-550 g.p.n.e.), jedan od legendarnih sedam mudraca iz 7. veka p.n.e. O njemu postoje brojne legende: da je prvi posetio Egipat i izmerio visinu Keopsove piramide, da je iz Egipta u Grku doneo prva znanja iz geometrije, da je prvi predvideo pomraenje Sunca i mnoge druge. Tales je prvi filozof jer je prvi odgovorio na zagonetku koju smo pomenuli, koja govori o tome ta ini sutinu prirode. On je kao poelo prirode izdvojio jedan od etiri oblika materije - vodu. Od vode se sve sastoji, ona nikada ne propada nego samo uzima razliite oblike, ona je ono to ostaje stalno u svakoj promeni. Jo je mit govorio da su stvari i iva bia nastali iz vode, a Talesov razlog da tvrdi isto bio je u tome to je voda neophodna hrana svemu. Tales je video i da voda menja agregatna stanja, tako da se njenim hlaenjem mogao objasniti nastanak zemlje, a zagrevanjem nastanak vazduha (pare) i vatre. Njegov neposredni uenik bio je Anaksimandar (oko 610 -547 g.p.n.e.). On je smatrao da je poelo apeiron beskonana, vena i neodreena materija iz koje nastaju sve stvari i u koju se vraaju. Tim ciklusom rukovodi, kao i u mitu, neka via pravda ili zakon koji sve stvari svodi na njihovu meru. Za Anaksimandra se vezuju i tvrenja da postoji beskonano mnogo svetova i da su ljudi nastali iz niih oblika ivota koji svi potiu iz vode. Poslednji u nizu filozofa miletske kole bio je Anaksimen (oko 585 -528. g.p.n.e.) koji je slian Talesu po tome to ponovo uzima jedan od etiri elementa za poel o. Sada je to vazduh. Ponovo je izabran element neophodan za ivot, za koji se lako moglo pretpostaviti da je i kljuan za ivot (vazduh -duh-dua), koji kako se ini obuhvata zemlju i postoji u neizmernoj koliini. Anaksimen pored zagrevanja (dejstva vatre) i hlaenja, uvodi i zgunjavanje i razreivanje kao nain putem kojeg od vazduha mogu da nastanu ostale materije.

Aristotel je sve prve filozofe nazivao "fiziari " zato to je kod njih jedna tvar ili materija igrala kljunu ulogu u njihovom objanjenju sveta. Za filozofiju su znaajni jer su prvi pokuali da objasne mnotvo stvari u prirodi neim jednim, to su, dakle, traili jedinstvo u prirodi. HERAKLIT Heraklit (oko 544-488 g.p.n.e.) je stvorio upeatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumae. Izraavao se u metaforama tako da je zbog toga dobio nadimak "mrani". Roen je u Efesu, u porodici osnivaa grada, ali je politiku i upravljake poslove prepustio mlaem bratu. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je izabrao da kritikuje njihove obiaje i religiju. Heraklitova slika sveta je kompleksna. U njoj se bore i razliite sile i razliiti filozofski principi. Za Heraklita je osnovni element bila vatra. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprite stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlanog, svetla i mraka. Zbog toga se kosmos nalazi u stanju stalne promene. Heraklit to kae uvenim izrekama "Sve tee" (poznat je i latinski oblik ove izreke: panta rei ) i "Ne moe se dva puta ui u istu reku". Svet se stalno menja, i zato, ako traimo ono to je ipak stalno i to je poelo prirode, ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenljive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena deava. Jer, promena kosmosa nije haotina, ve se odigrava u okviru istih zakona prirode. Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode, pretpostavljajui da ovi zakoni svedoe o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grka re ije je osnovno znaenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga znaenja. Njome se oznaava sve to ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naa dua slua i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Razumevanje prirode nikad nije lako, jer, kako Heraklit kae: "Priroda voli da se skriva". Ali je ipak mogue. U jednom vanom fragmentu Heraklit kae da je logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome ive kao da postoji poseban logos za svakog od nji h. U pogledu naina saznavanja logosa (istine), on smatra da nam ono to nam govore ula moe biti od pomoi kada zakljuujemo o logosu ili zakonima prirode. Tako je Heraklit, sa jedne strane, poznat po ideji o stalnoj promeni, a sa druge, on otkriva polje logosa ili zakona prirode i due, koje kasnije istrauje cela filozofija. U logosu su skrivene i pouke o razumnom nainu ivota. Meutim, Heraklit nije mislio da su te pouke poznate i potovane od strane veine ljudi. Bio je ljut na ljude svoga vremena, pa ak i na druge filozofe i Homera i Hesioda, i u stalnom sukobu sa njima. Kae: "Mnogoznanje ne ui pameti, inae bi nauilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja", ili, "Veina je osrednjih, malo je onih koji vrede". U Grkoj se esto deavalo da se najbolji pojedinci, proteruju ili osuuju samo iz razloga to se istiu i izazivaju zavist drugih. Kada su tako Efeani proterali Heraklitovog prijatelja Hermodora, Heraklit se po legendi toliko naljutio da je rekao da bi svi trebalo da se obese i prepuste upravu deci, a sam je otiao iz grada. PITAGORA Pitagora (oko 571-496 g.p.n.e.) je roen na ostrvu Samos, nedaleko od Mileta, ali je svoju kolu osnovao u Krotonu, gradu u Junoj Italiji, gde su mnogi Grci izbegli pred naletima Persijanaca. Pitagorejska kola nije predstavljala samo mesto izuavanja filozofije i matematike, nego i zajednicu koja je posebnim pravilima ureivala itav ivot njenih lanova. Pitagorina filozofija je posebna po tome to ulogu poela ne dodeljuje nekoj materiji, nego brojev ima. Poznavanje matematike i brojeva je klju za saznanje sveta. Brojeve treba shvatiti i kao materiju sveta i kao nain da se on opie. Materija se u osnovi sastoji od taaka, pravih, ravni i geometrijskih tela, koji simbolino odgovaraju brojevima 1, 2, 3, i 4. Zbir tih brojeva - 10 (dekada), po pitagorejcima je savren broj (prikazuje se figurom tetraktis ), u kome se krije tajna kosmosa.

Ovaj odnos brojeva i stvari omoguuje nam da stvari upoznajemo preko brojeva. Muzika se npr. moe razumeti ako se otkriju odnosi brojeva koji objanjavaju njene harmonije, a pravilno poreani brojevi e otkriti tajnu harmonije sfera koja ini strukturu kosmosa. Brojevi su, kod pitagorejaca, osim egzaktne, imali i simboliku stranu. Tako je broj jedan (monada) mogao da simbolizuje jedinstvo sveta, a broj dva (dijada) njegove suprotnosti. Od ovih veza profitirala je logika, pomou koje je trebalo uskladiti ove simbolike veze brojeva i sveta. Pitagora je prvi shvatio da brojevi i geometrijska tela postoje na drugaiji nain od materijalnih objekata i usmerio panju na taj poseban oblik postojanja. Tim tragom kasnije su ile idealistike i racionalistike kole koje uvek navode matematiku kao primer koji svedoi da postoji posebna nematerijalna ili idealna stvarnost, koja se moe saznati pouzdanije i egzaktnije od materijalne. Naime, pitagorejci su uvideli da se u matematici izvedeni stavovi ili teoreme dokazuju na osnovu oiglednijih stavova ili aksioma, to je otvorilo mogunost da po ugledu na aksiome matematike postoje i aksiome prirode. Potraga za tim aksiomama nastavila se kroz kasniju antiku filozofiju. Pitagorejci su bili politika, religijska i intelektualna zajednica. Sam Pitagora bio je neprikosnoven autoritet meu svojim uenicima, takav da su se ak prenosile legende o njegovoj poluboanskoj prirodi. Religiju pitagorejaca karakterisalo je verovanje u reinkarnaciju ili "metempsihozu". To znai da se dua posle smrti seli u neko drugo telo - drugog oveka, ivotinju ili biljku - zavisno postupanja nekog oveka u toku ivota. Pitagorejci su impresionirali ljude svog vremena svojom uverenou u vlastite principe, meusobnim prijateljstvom i sposobnou da deluju kao zajednica, kao i znanjem koje su ljubomorno krili, o emu govori i injenica da Pitagora nije nita napisao. U politici su se ponaali dosta autoritarno i kruto. Smatrali su da ivot treba da bude ureen pravilima koja se moraju potovati. Prema veini ljudi gajili su nepoverenje smatrajui ih od prirode obesnim, tako da je glavni princip njihove politike bio da se ljudi moraju drati pod stalnom prismotrom i kontrolom jer e ih inae njihova priroda odvui u anarhiju, koja je najvee zlo. Ksenofan i Elejska kola (Parmenid i Zenon) Kao i Pitagora, Ksenofan je roen u Joniji (polis Kolofon, oko 570 -475 g.p.n.e), ali je ivot proveo lutajui kao rapsod (peva prigodnih himni) Junom Italijom. Proslavio se prvom potpunijom filozofskom teorijom o tome kakav bi Bog morao biti. Ksenofan je primetio da ljudi, kada zamiljaju bogove, stvaraju slike koje po pra vilu lie na njih same. Tako Etiopljani zamiljaju bogove crne i sa pljosnatim nosem, dok ih npr. Traani zamiljaju plavih oiju i crvene kose, kakvi su oni sami tada bili. Vidljivo je da ljudi pretpostavljaju da je Bog slian njima, to ih vodi ka tome da svi imaju razliite bogove, koji svi ne mogu biti pravi. Ksenofan je smatrao da treba napustiti taj princip zamiljanja bogova prema svojoj slici, i da treba poi od pitanja kakav bi Bog, kao najmonije bie, morao biti. Iz te pretpostavke sledi da bi B og morao biti samo jedan, svemoan i prisutan u svemu (panteizam). Kao takav on uopte ne lii na oveka, nego predstavlja nestvorenu, veno nepromenljivu sutinu svega. Pre bi ga trebalo zamisliti u obliku idealnog geometrijskog tela kakva je kugla, koja bi morala da obuhvata i proima itav kosmos. Elejska kola (Parmenid, oko 540-480 g. p.n.e. i Zenon, oko 490-430 g.p.n.e.) Preavi u dananju Italiju, grki filozofi pokazuju jednu zajedniku sklonost koju danas moemo opisati kao sklonost ka metafizici. Izmeu Heraklitovog sveta u stalnoj promeni, koji se moe saznavati samo ulima, i pitagorejskog nepromenljivog sveta brojeva, koji se saznaje razumom, oni kao model svog sveta biraju ono to je manje promenljivo jer im se ini da samo o njemu moemo im ati pouzdana i trajna saznanja. I Ksenofanov pojam boga vie ne sadrava osobine koje su karakteristine za svet ula: (ljudski) oblik, kretanje, promenu, mnotvo stvari, a zadrava samo apstraktne osobine oveka, kao to su mo i znanje. Filozofi Elejske kole, koju je osnovao Parmenid, pretvorili su ovu sklonost u precizan filozofski program.

Parmenid kae da postoje dva puta (ili dve metode, od grke rei methodos - put, putokaz ) saznanja: put uma i put ulnog iskustva. Put ula kazuje nam o svetu u kome ima puno razliitih stvari, koje se stalno menjaju i kreu, ali je sve ono to moemo da vidimo po Parmenidu lano, prividno i ne govori nam nita o onome to stvarno i bitno postoji. Za Parmenida istinska stvarnost je potpuno suprotna: sainjava je jedno, homogeno i nedeljivo Bie, u kome ne postoje nikakve razlike, koje se ne kree i ne menja, i, kao Ksenofanovog Boga, najpre ga moemo zamisliti kao kuglu koja ispunjava i obuhvata sve. "Bie jeste, a ne-bie nije", kae Parmenid, to znai da u Biu ne postoje nikakve praznine, a jo i to da su mnotvo, kretanje i promene - privid i da ne predstavljaju odlike pravog Bia. Jedan njegov uenik poduhvatio se zadatka da argumentima potkrepi ove Parmenidove tvrdnje o prividnosti promena, kretanja i mnotva. Taj uenik se zvao Zenon. Poznat je kao osniva dijalektike, umea dokazivanja i osporavanja stavova u nekoj raspravi. Zenon je smiljao paradokse koji su govorili da su pojmovi koje smo formirali opisujui ulni svet u sebi protivreni i relativni. Najpoznatiji paradoks nosi naziv "Ahil i kornjaa". U njemu se dokazuje da brzonogi Ahil ne moe da stigne kornjau koja kree sa mesta neto ispred njega, zato to za vreme dok on stigne na mesto sa koga je ona krenula, ona mora malo odmai, i ponovo, dok on stigne na mesto gde je ona odmakla, ona mora jo malo odmai. Drugi paradoks -"Stadion" - ukazivao je na relativnost kretanja koja je i danas injenica nauke. U njemu oveku koji je na koiji koja se mimoilazi sa drugom koijom njeno kretanje izgleda bre nego to izgleda gledaocu sa tribina. ulima se tako jedno kretanje prikazuje na dva razliita naina. Osim toga, Elejci su sigurno znali da kretanje ne moemo opaziti ulima ukoliko ne postoji neki reper u odnosu na koga moemo da primetimo to kretanje (jednostavan primer za to je nae okretanje zajedno sa zemljom koje ne primeujemo) Ova relativnost - injenica da naa ula sugeriu zakljuke suprotne logici (paradoks Ahil) ili razliite zakljuke zavisno od naeg kretanja (paradoks stadion) ili zakljuak suprotan onome to znamo na drugi nain - bila je za Elejce neto nespojivo sa pravim saznanjem, koje je trebalo da zadovoljava ideal stalne i apsolutne (nepromenljive i ne-relativne) istinitosti. S druge strane, pravo Bie se ne kree (poput brojeva ili pojmova) i zbog toga je njegovo saznanje mogue. Zenon je sigurno znao da Ahil - po onome to vidimo - prestie kornjau, pa su njegovi argumenti usmereni na to da je ne sustie po nekoj njemu rivalskoj teoriji, pitagorejskoj po svoj prilici. Pitagore jci su tvrdili da se svaka realna veliina moe beskonano deliti, a da se ne doe do nule. Isto je kasnije tvrdio Anaksagora. Ahil ne prestie kornjau zbog toga. Po Zenonu se deljenje zavrava kada doe do nule i to je trenutak prestizanja. Moda je za Zenona ovo nuno zavravanje sa nulom koja je negacija veliine, znak da su veliine u celini prividne ili manje realne od jednog, homogenog Bia. U svakom sluaju, ostaje pitanje koja je kompletna lista razloga koje su Elejci koristili da bi opravdali svo je uenje. U kasnijem razvoju filozofije, Aristotel je cenio logiku stranu Parmenidovog uenja, ali ne i teoriju o nestvarnosti kretanja, ali se zato Platon divio njegovom putu uma, i nije krio da je u njemu naao inspiraciju za svoju filozofiju. Model mnotva estica - Empedokle, Anaksagora i Demokrit Posle Parmenidove tvrdnje da je bie jedno i homogeno, niz filozofa V veka tvrdi da se sve sastoji od mnotva estica. Empedokle (Agrigent, Sicilija, oko 483-423 g. p.n.e.) tvrdi da se sve sastoji iz eti ri elementa (vatre, vazduha, vode i zemlje), a da se oni u prirodi nalaze u obliku malih neunitivih estica. Na te estice deluju dve suprotstavljene sile - Ljubav i Mrnja, koje dovode do njihovog spajanja i razdvajanja. Na taj nain, nastaju i propadaju razna bia. Meutim, estice - elementi - uvek ostaju. To je za Empedokla bio i razlog da se veruje u

besmrtnost due, poto se i ona sastoji od estica. Empedokle je napisao dva dela: O prirodi i Oisenja. Bio je poznat po govornikom umeu, pa ga Aris totel naziva osnivaem retorike. Kao i pitagorejci, verovao je u reinkarnaciju. Anaksagora iz Klazomene (oko 500-428 g.p.n.e.) bio je veoma poznat u grkom svetu. Kada su Sokrata optuili da tvrdi da sunce nije bog, ve uareni kamen, on kae da ga je verovatno tuilac pomeao sa Anaksagorom, ije knjige se mogu kupiti u svakoj atinskoj knjiari. Anaksagora je estice od kojih se sve sastoji zamislio kao beskonano male, bezbrojne i raznih kvaliteta (Aristotel im je dao naziv homeomerije). U svakoj stvari postoje estice svih stvari, ali prirodu te stvari odreuje to kojih je estica najvie: tako prirodu npr. drveta odreuje to to u njemu ima najvie estica drveta. Sve estice su prvobitno bile pomeane, ali je Um (Nus) pokrenuo vrtlono kretanje u toj meavini. Tako su nastale stvari. Um je jedina nepomeana stvar sastavljena od najfinijih estica. On je beskonaan, sve zna i rukovodi svime. Stvari propadaju tako to se estice rastavljaju, a nastaju njihovim spajanjem, same estice su nepropadljive i nestvorene.

Ovakav nain razmiljanja o svetu nastavlja se sa Demokritovim (Abdera, oko 460 do 370 g. p. n. e.) atomizmom. Atomi ("atom" na grkom znaci "nedeljiv") su za njega bezbrojne, neunitive estice koje se izmeu sebe razlikuju samo oblikom i veliinom, a ne i sastavom, i kreu se u praznom prostoru. Anaksagora i Empedokle nisu prihvatali pretpostavku praznog prostora. Po prirodi pokretljivi, atomi se sudaraju i tako se stvaraju tela.

Demokrit se smatra i preteom materijalizma, zato to je tvrdio da se sve u kosmosu deava sluajno ili po prirodnim zakonima; u svakom sluaju iza svega ne stoji namera nekog Boga ili vieg Uma. Kosmos se sastoji od atoma i praznine i prirodnih zakona koji upravljaju njima. Sa Empedoklom, Anaksagorom i Demokritom kosmoloki period ulazi u fazu zrelosti i detaljne razrade pitanja u vezi sa prirodom. Svedoanstvo o tome ostalo je samo u knjigama kasnijih autora. Iako je npr. Demokrit iveo u Platonovo vreme (bio je neto stariji) i napisao isto toliko knjiga kao i on, nijedna od njih nije sauvana u celosti. Tako smo ostali uskraeni za neposredan i potpun uvid u jednu tradiciju koja je bez skepse i zazora prilazila istraivanju prirode. U stavovima Anaksagore i Demokrita kao da se nazire anticipacija modernog stava da su injenice i vrednosti logiki odvojene i da slobodno moemo istraivati prirodu bez bojazni da emo na taj nain ugroziti moralni poredak. Tako smo iza sebe ostavili filozofe koji su se najvie interesovali za prirodu kosmosa. Filozofi sledeeg per ioda u antikoj filozofiji koji nosi ime antropoloki period (po njihovom interesovanju za oveka), otvoreno govore da ih vie ne interesuje istraivanje prirode i kosmosa, ve poboljanje ivota i spasenje due. Sofisti

U toku V. veka pre nove ere u grkim demokratijama, kakva je bila Atina, pojavila se potreba za znanjima vezanim za uestvovanje u politikom ivotu. Svaki atinjanin je sam morao da se brani na sudu ili da optuuje nekoga ko mu je naneo nepravdu. U skuptini su postojale politike stranke koje su se reima i govorima borile za prevlast. Atina i drugi polisi su prolazili kroz period procvata materijalnog i kulturnog ivota. Deo takvog drutva bili su i sofisti, ljudi koji su druge pouavali tim znanjima i prvi naplaivali te usluge. Sa sofistima poinje antropoloki period grke filozofije, jer se oni nisu bavili prirodom kosmosa kao raniji

filozofi. Po legendi Empedoklov uenik, Gorgija iz Leontina (483 -375 g.p.n.e.), uven po govornikom umeu, zakljuivao je da se o prirodi kosmosa ne moe nita znati, to dokazuje mnoina nesaglasnih uenja koja su se do tada javila u filozofiji. Saznanje stvarnosti (bia) je teko i nepouzdano, i zato se treba okrenuti pouzdanijim i korisnijim znajima koja nam mogu pomoi u svakodnevnom ivotu i poli tici, osobito znajima vezanim za ubeivanje putem lepih i efektnih govora, znanjima koja spadaju u retoriku. Gorgija je tvrdio da bi dobar govornik pobedio pravog lekara u skuptini koja bi npr. trebalo da izabere glavnog lekara grada. Demokritov uenik, Protagora iz Abdere (480-410 g.p.n.e.) uven je po tezi da je "ovek mera svih stvari". Ova teza je, preko ukazivanja da su sva znanja delo oveka, dakle nesavrena, uvodila neku vrstu tolerancije meu razliitim pogledima na svet. Razvoj filozofije i bogat kulturni ivot doveli su do potrebe da se svi ti pogledi na svet oslobode meusobnog ugnjetavanja. U etikoj sferi, kada ljudi biraju nain ivota, ta teza je znaila da je svako vlastan da izabere ivot prema sebi. Obiaji raznih ljudi i naroda su razliiti i svaki od njih ima pravo da sam odlui kojih e se obiaja drati. Meutim, ova teza shvatana je i neto otrije. "ovek je mera svih stvari" moe da znai i da je za svakoga istina ono to se njemu ini, da je sve podjednako istinito, jer ne postoj i objektivna nego samo subjektivna istina. U ovom obliku, teza predstavlja relativizam - odbacivanje postojanja objektivne istine. Relativizam nije bio stran sofistima. Taj njihov stav postao je kasnije predmet otrog spora sa Sokratom i njegovim uenicima. Ipak, da i sofisti nisu mogli odoleti da neka miljenja smatraju boljim, a neka gorim, i pored sveg ograivanja o nepostojanju objektivne istine, svedoi razlika, koju su oni uveli u filozofiju, izmeu onoga to je po prirodi i onoga to je po ljudskoj konvenciji, zakonu ili dogovoru. U ime te razlike, sofisti Antifont i Hipija su kritikovali grke predstave o nejednakosti ljudi, npr. razliku izmeu Helena i varvara, govorei da su svi ljudi po prirodi jednaki. Drugi (npr. Kalikle) su tvrdili da je opet preveliko ujednaavanje u pravima neprirodno, jer priroda dodeljuje jaima pravo da u svojoj vlasti imaju slabije i njihova dobra. Ali su svi sigurno smatrali da je ono to je "po prirodi" bolje od onoga to je samo po "konvenciji". Da je to stvar dogovora naglaavano je da bi se ukazalo da moe biti promenjeno. Pomenutim sukobom izmeu sofista i Sokrata otvoreno je jedno trajno pitanje filozofije: Mora li se sloboda u razmiljanju i ivotu, platiti odustatajanjem od objektivne istine? Kako pomiriti intui ciju o "jednoj" istini i intuiciju o vrednosti slobode i legitimnosti razlika? Poto se objektivna istina tradicionalno otkrivala umom, a ne ulima, sofisti su na ovaj nain pledirali u korist ula kao izvora saznanja. Sokrat Poto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.)nije nita napisao, o njegovom uenju i ivotu znamo najvie iz Platonovih dela, u kojima je najee glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu. Sokrat je ostavio veliki peat u filozofiji. Njegov ivot je za savremenike bio primer vrline. Nije bio bogat i kao slobodan graanin istakao se hrabrou u ratovima koje je vodila Atina. Poznat je sluaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od Tridesetorice tirana, dobio nareenje da dovede tiraninovog politikog pr otivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otiao kui kao da nije dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokae da mu do vlastitog ivota nije nimalo stalo, ako treba da uradi neto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja ta su vrlina i pravda i kako treba voditi ispravan ivot. Sokrat je, ve star, bio optuen i izveden pred atinski sud. Optuba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne potuje Bogove koje potuje drava i da kvari atinsku omladinu uei je da ne potuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomeali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o vanim pitanjima (ta je pravda, zn anje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.

Najvie mu je zamereno to ga je delfijsko proroite proglasilo za najmudrijeg oveka. Sokrat kae da se i sam zaudio tom proroanstvu. Kasnije je zakljuio da se to desilo zato to najvie od svih "zna da nita ne zna", odnosno, zna koliko je pravu istinu teko dostii i koliko je nesavreno ljudsko znanje. Sokrat je ipak bio osuen na smrt, izmeu ostalog i zato to nije hteo da se pokaje pred sudom. Is pio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski graani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tuioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov uenik Platon u delu "Odbrana Sokratova". Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom miljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore miljenje, mudrije i manje mudro, tano i netano. ak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponaamo kao da taj odgovor moe biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podravamo sva miljenja. Dodue, lake emo videti koji odgovor nije dobar, nego to emo pronai onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer e nas ono sigurno pomeriti napred ka istini. Ovo vai i kod najvanijih pitanja o tome ta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi nain, mogu doi do pravih odgovora na pitanje ta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja. U svojim razgovorima Sokrat se trudio da ljude navede da sami u sebi otkriju gde je istina. Ovaj deo njegove metode naziva se majeutika - babika vetina, samo to je ovde "trudna" dua, a ne telo. Ispitujui druge Sokrat se pravio da sam ne zna odgovor, to je element ironije u njegovoj metodi. Cilj razgovora je uvek bio da se postigne to ispravniji opti pojam o neemu. Sokratova metoda se naziva dijalektika. Dijalektika je metoda razgovora koji se vodi sa ciljem da se otkrije istina, kroz svestrano ispitivanje predmeta. Pri tom sama stvar o kojoj se govori treba da doe do izraaja, a ne elja da se sagovornik pobedi pred publikom. Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on vie ne eli da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na nain kosmologa koji su pokuavali da detaljno opiu unutranja kretanja koja proizvode stvari, ve smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih estica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale sluajno, nego da ih je stvorila via inteligencija. A na um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag vieg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem ula.

Ovu obnovljenu nadu u "put uma", razvio je dalje Sokratov uenik Platon. Platon - Teorija Ideja

Platon (427-347. g.p.n.e.) je bio neposredni Sokratov uenik. Posle njegove smrti putovao je po tada poznatom svetu. Bio je kod pitagorejaca u Italiji, a posetio je i Egipat. Po povratku u Atinu, osnovao je prvu pravu filozofsku kolu Stare Grke koja se zvala Akademija.

Napisao je puno dijaloga. Neki nose imena po uesnicima i slavnim sofistima kao "Fedon", "Protagora", "Gorgija", "Parmenid", "Teetet" a drugi po temi ili prilici u kojoj su odrani, kao "Drava", "Zakoni", "Sofis t", "Gozba". Svaki dijalog posveen je jednom pitanju koje Sokrat (osim u dijalogu "Zakoni") raspravlja zastupajui Platonove stavove, koji opet sigurno nisu daleko ni od stavova njegovog uitelja, samog Sokrata. Platon je eleo da novim argumentima osnai Sokratov stav o jednom ispravnom etikom poretku i jednoj istini. U tu svrhu smislio je ontoloku podelu stvarnosti gde je vidljivoj stvarnosti dodao posebnu nevidljivu i duhovnu stvarnost - Svet Ideja. Ideje su za Platona nepromenljivi, objektivno postojei entiteti, u kojima su smeteni ispravni odgovori na

pitanja o pojedinim predmetima miljenja. One su i modeli prema kojima su stvorene stvari i njihovim saznanjem saznaje se istovremeno i sutina stvari. Re "Ideja" smo do sada pisali velikim slovom da bi naglasili da za Platona ideje nisu samo pojmovi u razumu, ve neto to realno postoji, izvan razuma. Ovaj apstraktan odnos Ideja i stvari, Platon je pokuao da priblii i naoj mati kroz alegoriju poznatu kao Mit o peini. U njemu on opisuje ljude privezane u peini tako da uvek gledaju u njenu unutranjost. Iza njih je vatra, a neto ispred nje promiu razne stvari. Ljudi su u stanju da vide samo senke tih stvari na zidu ispred sebe i ne znaju za drugo. Meutim, ako se neko od njih oslobodi i izae iz peine video bi stvari u svetlu sunca, to bi potpuno promenilo njegovu sliku sveta. Senke na zidu vie za njega ne bi bile prave stvari. Za Platona, ova pria o izlasku iz peine govori o moguem usponu oveka od sveta ulima opaljivih stvari do Sve ta Ideja. Ideje se ne mogu saznati ulima, poto su nevidljive, nego su shvatljive samo umu. Da bi doli do neke ideje moramo podrobno pretresti sve argumente vezane za neko pitanje. Tek tako se, pomou dijalektike, moemo pribliiti ispravnom pojmu o nekoj stvari, ime istovremeno saznajemo njenu Ideju. Ono to nas najvie interesuje je da saznamo ta je pravda, vrlina, znanje, lepota i usmerimo vlastiti ivot. Da je takvo saznanje mogue, Platon dokazuje preko primera matematike, u kojoj imamo posla sa b rojevima ili idealnim geometrijskim oblicima kojih nema u prirodi i ulnom iskustvu, a ipak su saznatljivi sa potpunom tanou. Osim toga, Platon smatra da kada otkrivamo svrhe koje otkrivaju sutinu nekog predmeta, odnosno, kada otkrivamo zato je dobro da taj predmet bude ba onakav jeste, mi koristimo iskljuivo um. Predmeti mogu biti dati preko iskustva, ali njihove svrhe su poznate samo umu. Rekonstruisati taj boiji plan koji povezuje stvari je zadatak filozofije, a stvari, koje su se ponegde pokvarile i ispale iz boanskog plana treba popraviti u skladu sa njim. Najvia Ideja koja odreuje taj plan je Ideja Dobra i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje su Ideje istine, znanja, lepote, pravde, vrline; ispod ovih su ideje matematikih oblika, a najnie Ideje su Ideje o materijalnim stvarima. Mi moemo da saznajemo svet Ideja zato jer su sve ideje ve sadrane (uroene) u dui, iako ih ona nije odmah svesna. Meutim, potreban je napor miljenja da bi osvestile ideje koje su ve bile u nama. Po Plat onu dok uimo polako se seamo ideja koje postoje u naoj dui. To je istovremeno i argument za besmrtnost due, jer ona sadri ideje koje nisu dobijene putem iskustva. Dua izvorno pripada svetu ideja i zbog toga je besmrtna. U kasnom dijalogu Timaj, Platon opisuje Boga kome svet ideja slui kao model da po njemu oblikuje svet. U Idejama se nalazi Platonov argument protiv relativizma sofista. Odbacujui taj relativizam, Platon je filozofiji dao oblik razlone rasprave u kojoj se maksimalno osvetljavaju sve strane nekog problema. Jedan primer takve rasprave je i dijalog "Drava". Platonova teorija drave Poto je filozofija izraz optih karakteristika naeg miljenja njene e maksime odreivati i na odnos prema politici. Moda se moe rei i obrnuto, da je mnoga filozofija smiljena i zato da obrazloimo i utemeljimo vlastite politike stavove. Platon je smatrao da postojei oblici ureenja drave koji su se nudili u Staroj Grkoj [demokratija, oligarhija, aristokratija, monarhija (i tiranija)], nisu dobri. Filozofija je, prema tome, duna da razmotri pojam drave i prui principe za njeno pravedno ureenje. Platon se ovim pitanjem bavi u pomenutom velikom dijalogu "Drava". Tu on poinje od rasprave o stavu sofista koji smatraju da ne postoji jedan odgovor na pitanje ta je pravednost. Za njih je svaka "pravda" samo izraz interesa onoga ko je na vlasti i prema tome svi zakoni su jednako pravedni ili nepravedni. Ono to je za jednoga nepravedno, za drugoga je pravedno i nema naina da se odlui ko je u pravu. Sokrat, koji i u ovom dijalogu zastupa Platona, odbacuje ovo miljenje, jer smatra da je sigurno da pravedni ne mogu biti svi

postupci, ve samo odreeni. Da bi odredio ta je pravednost, Platon poinje od ideje da je pravedno dati svakome ono to mu pripada, a da e pravedna drava biti ona u kojoj budu zadovoljeni interesi svih, a ne samo jednog dela drutva. Drugi princip na kome poiva Platonova ideja drave je da o svemu treba da odlui onaj koji zna, a ne veina, jer znanje nikada nije kod veine nego kod pojedinaca. Kada se ovi principi primene, nastaje drava u kojoj svako radi samo onaj posao za koji ima najvie sposobnosti, znanja i talenta i ne mea se u poslove drugih. Proizvoai i trgovci rade i uivaju plodove rada kroz imovinu koju stiu, ali ne uestvuju u drugim poslovima. Dravu tite vojnici, a vode je upravljai, koji su predati brizi o optem dobru. Zato i nemaju svoju imovinu ve ive umereno na raun drave uvajui zakone, branei dravu i bavei se naukom i filozofijom. Ovim slojevima se ne pripada po roenju nego po talentu. Platon je smatrao da bi se graevina ovakve drave brzo uruila ako ne bi poivala na tako vaspitanim graanima da predano slue dobru celine, gde svaki obavlja samo svoju dunost i ne mea se u poslove drugih. Da bi vladari pravilno vodili dravu prvo moraju u sebi savladati nagone za neumerenou i postii da njihov razum upravlja njihovim telom, onako kako e oni ubudue upravljati telom drave. Takvo vaspitanje postie se u mladosti - putem gimnastike i muzike, kojima bi se kasnije pridruilo izuavanje matematike i, na kraju, dijalektike ili filozofije. Filozofija se tako pokazuje i kao neka kola nepristrasnosti. Dijalektika, odnosno, rasprava i argumenti slue da nas, koliko je to mogue, udalje od naih elja, interesa i predubeenja, i priblie nepristrasnoj istini o neemu. Filozofi su odreeni da vladaju jer im njihovo znanje o pravdi i vaspitanje da se dre toga znanja, omoguava da donose zakone koji koriste celini, odnosno, svim graanima drutva. Iako dizajnirana da sprei manjkavosti, osobito tiranije i demokratije onoga doba, Platonova drava ostala je kontroverzna u filozofiji. Ona je imala danas sporne autoritarne crte. Npr. vladari su mogli da propisuju sadraje umetnosti u dravi, meali su se u ono to bi danas nazvali privatnim ivotom graana, a Platon je smatrao i da je opravdano laganje podanika u svrhu nekog dobrog cilja. Platonova vizija drave moda je upravo dokaz da i najbriljivije opisana idealna drava moe biti manjkava, jer tako "dubok logos ima", da parafraziramo Heraklita. ARISTOTEL Aristotel - logika Aristotel (384-322. g.p.n.e.) se rodio u Stagiri, gradiu nadomak Soluna, ali je slavu stekao u Atini. Za razliku od Platona, njegova glavna dela nisu dijalozi, ve rasprave u kojima je navodio miljenja prethodnih filozofa, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovorao na njih, nudei svoja reenja. Dok je Platon bio iv, Aristotel je bio lan Akademije, a kasnije je (335. god. p.n.e.) osnovao vlastitu filozofsku kolu - Likej. Sledbenici Aristotela su se nazivali i peripatetiari jer se kola nalazila u natkrivenom etalistu. Bio je uitelj Aleksandra Makedonskog. Aristotelova dela kasnije su dobila nazive po temama kojima se bavi u njima. To su praktino sve teme kojima se filozofija bavi. Naslovi tih knjiga su: Fizika, Metafizika, Organon (Logika), Nikomahova etika, O dui, Politika i dr. Kada je Platon okrenuo filozofiju od vidljivog ka idealnom svetu, profitirala je logika, odnosno razmatranje odnosa i uspostavljanje reda meu idejama, reda koji ustanovljavamo bez obzira na ula, kako kae Platon. Aristotel je primetio da ovoj novoj disciplini treba posebno obratiti panju, tako da je on prvi podrobno obradio zakone logike. Aristotel je primetio da je teko definisati neke pojmove. To je objasnio time da se radi o najoptijim pojmovima kojima je teko nai optiji pojam potreban za definiciju. Jer, definicija treba da se sastoji od rodnog (optijeg) pojma i vrsne razlike, koja utvruje po emu se odre ena stvar razlikuje od drugih u svom rodu, po

emu je ona posebna vrsta. Ove najoptije pojmove nazvao je kategorije. Aristotel navodi deset kategorija: supstanciju, kvantitet, kvalitet, vreme, mesto, poloaj, posedovanje, odnos, i delanje i trpljenje. Sup stancija je svaka prirodna stvar koja ima materijalni supstrat i pojmljivu sutinu, jedino Bog je supstancija bez materijalnog supstrata. Aristotel se prvi bavio oblicima zakljuivanja. Najpoznatiji je oblik silogizma. Silogizam je zakljuivanje iz dve premise koje ima tu osobinu da zakljuak mora biti istinit ako su istinite premise. Primer jednostavnog silogizma je: Svi Grci su plavi. Sokrat je Grk = Sokrat je plav. U knjigama o fizici, etici i metafizici, Aristotel se primenjuje svoja logika znanja, trudei se da sve to je tema rasprave dobije pravilnu definiciju. Iako na Rafaelovoj slici Atinska kola Platon pokazuje na gore, a Aristotel na dole, ove njihove gestove treba pre shvatiti kao raspravu o tome kako nastaviti Platonov program, nego kao potpuno suprostavljanje i okrenutost Aristotela vidljivom svetu. Aristotel zapravo sledi Platona u osnovnoj ideji da je razlog stvari u svrhama radi kojih one postoje - jedino to se Aristotel vie interesuje za to kako se te svrhe ostvaruju ili se mogu ostvariti. On se osim svrha interesuje i za sredstva koja koriste ili mogu koristiti priroda ili ljudi, a da bi saznali ova sredstva zaista se moramo okrenuti i iskustvu, odnosno, vidljivom svetu. Aristotel - Kritika teorije Ideja i teorija uzroka Povodom Platonove teorije Ideja Aristotel se jednom ovako izrazio: "Drag mi je Platon, ali mi je istina draa". Aristotel se nije slagao sa Platonom da postoji nevidljivi svet Ideja paralelan sa vidljivim svetom, ali je smatrao da svaka stvar poseduje pojmljivu sutinu, koja joj je zajednika sa drugim stvarima njene vrste. Ove pojmljive sutine postoje samo u vidljivim stvarima, a ne odvojeno od njih, kako je govorio Platon. I Aristotel je smatrao da "slino saznaje slino". Mi moemo da saznamo te pojmljive sutin e zato jer imamo misli i pojmove. Kao to je na ivot i postojanje odreen tim pojmovima, tako i sutine u drugim biima predstavljaju unutranji delatni princip, koji ih oblikuje i odreuje njihov razvoj. Ali nai pojmovi ne bi mogli da utiu na na ivot (nas same), ako neki od njih ne bi govorili ta treba da radimo ili ta su nai ciljevi i svrhe. Tu funkciju u biima bez razuma vri ta sutina, njome je odlueno radi koje svrhe postoji neka stvar. Odnosno, ta e se sa njom desiti i radi ega je ona neophodna. Svako bie koje koje poseduje tu sutinu je jedna supstancija. Svaka supstancija je odreena pomou etiri uzroka ili "krivca" za njenu prirodu: 1.) njene materije (materiji odgovara pitanje: od ega je neto?; materija je odreena i kao izvor mogunosti da neto nastane) 2.) njenog delatnog "oblika" (pojmljiva sustina, o kojoj smo malopre govorili) 3.) pokretakog uzroka i 4.) svrhe radi koje postoji. Ponekad ista stvar, npr. dua kod ivih bia, u sebi saima poslednja tri uzroka - ona je i "oblik" bia i njegov pokretaki uzrok i sadri njegovu svrhu. Ponekad, ta svrha je istovremeno svestan cilj ivota (npr. da se stekne mudrost), a ponekad ono to e se desiti nije predmet volje - odraemo, na primer, nezavisno od nae volje. U nekom poretku uzroka, svrha je odluujuci uzrok po Aristotelu. Taj uzrok je "ontoloki primaran". To znai da svrha odreuje kakva e neka stvar biti, a poredak svrha je neto to je ugraeno u same stvari (prirodu).

Kao i Platon, Aristotel je smatrao da se svrhe koje postoje u prirodi nalaze u poretku, u kome via i sveobuhvatnija svrha odreuje ta e biti svrha pojedinanih stvari. Tu sveobuhvatnu svrhu, Aristotel podrazumeva kada govori o Bogu. Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokreta, koji odreuje i oivljuje svet. "Nepokretni" - zato jer ne pripada fizikom svetu, ve vie idealnom svetu. U njemu nema neostvarenih mogunosti, i on je vean ist in (delatnost) i to delatnost miljenja koja se smatra najprimerenijom Bogu (Bog = "miljenje milj enja"). Analogno tome, dua je "nepokretni pokreta" tela kod ivih bia. Svojom prirodom Bog odreuje sveobuhvatnu svrhu svih stvari - da tee da postanu sline njemu, a to znai manje izloene propadanju i sa vie svojih ostvarenih mogunosti. Tako je svrha oveka da razvije svoju mo miljenja, a svrha tela i rada da mu pribavi sredstva za to, svrha biljaka je da nastave svoju vrstu i pomognu u odravanju drugih vrsta, itd. ak i nebeska tela i neive stvari imaju svrhu (ovde to znai naprosto zakon kom e se podvrgavaju) - da krue po pravilnim putanjama ili da tee da zauzmu mesto koje im pripada u poretku sveta. Aristotelova vizija "prirode" bila je merodavna za mnogo vekova posle njega. Moderna nauka je, zajedno sa modernom filozofijom, kroz 16. i 17. vek morala da se izbori upravo sa nekritikim potovanjem Aristotela. Aristotelova etika

Aristotel je stvorio originalno etiko uenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega svrha ovekovog ivota je da usavri delatnost karakteristinu samo za njega (i Boga) - delatnost miljenja. ovek moe da tei i bogatstvu i slavi i moi, ali u njima nema neke vrednosti po sebi; vredna po sebi je srea koju ovek moe nai samo u nekoj delatnosti koju je usavrio. Ako usavrava miljenje, na taj nain ovek postaje slian Bogu. Po Aristotelu, ovek je sposoban da ima dve vrste vrlina: dianoetike koje se tiu usavravanja znanja, kao to je npr. mudrost, i ue etike kao to je hrabrost, umerenost ili blagost. Od onoga to ovek moe da zna neke stvari ne mogu biti drugaije (vene su i nepromenljive) i njima se bavi mudrost, ali ovek se bavi i stvarima koje su stalno drugaije, kao to su npr. ivotne okolnosti i problemi koji se javljaju u njima. Za reavanje tih problema potrebna je praktina mudrost koju Aristotel naziva razboritost (gr. fronesis). Razboritost je spoj dobrih krajnjih ciljeva, koji se stiu vaspitanjem, i sposobnosti da se iznau sredstva za njihovo ostvarenje, to se najvie stie iskustvom. Ue etike vrline su najee sredina izmeu dve krajnosti. Tako je npr. hrabrost vrlina, a kukaviluk i luda smelost mane, velikodunost (dareljivost) vrlina, a rasipnitvo i tvrdiluk mane, ponos vrlina, a malodunost i oholost mane, itd. Po Aristotelu ovek je, osim to je razumsko, i politiko bie (zoon politikon). On mora da ivi u zajednici i svoje vrline dostie tek tada. ovek treba da tei vlastitoj srei, ali je jo vei zadatak da pokua da i zajednicu uini srenom. Svrha drave je ta srea njenih graana. Aristotel nije, kao Platon, predlagao neku idealnu dravu razliitu od svih postojeih. Smatrao je da u zavisnosti od uslova u nekoj dravi ona moe da bude dobro ureena kao monarhija, aristokratija ili republika. Ali ovi oblici imaju i svoje negativne verzije tiraniju, oliga rhiju i demokratiju. Smatrao je da svi treba da biraju vlast, ali da mogu da se kandiduju samo graani koji su samostalni, zahvaljujui svom bogatstvu. Stoici i epikurejci Platon i Aristotel su iza sebe ostavili kole koje deluju sve do poetka srednjeg veka. Ipak, u razdoblju helenizma, koje poinje sa stvaranjem panhelenske drave od strane Aleksandra Makedonskog, preovlauju

dve nove filozofske kole - stoika i epikurejska. Njihovi osnivai iveli su u Atini. Stoika kola dobila je naziv po tremu u Atini u kome su se prvobitno okupljali sledbenici osnivaa kole Zenona (336-264 g.p.n.e.). Epikurejska kola dobila je ime po svom osnivau Epikuru (342-270. g.p.n.e.), a nalazila se u jednom vrtu u Atini. Kasnije, kada se centar poznatog sveta seli u Rim, kole su i dalje veoma uticajne. Poznati rimski stoici su Seneka (4 -65. g.n.e.), Epiktet i Marko Aurelije (121-180. g.n.e.), dok je Epikurovo uenje preuzeo rimski pesnik Lukrecije Kar (94-55. g.p.n.e.). Sigurno zbog vie razloga, metafizike teme Platona i Aristotela sada ne zaokupljaju dovoljno panje. Poto je filozofski ivot manje intenzivan, gubi se i onaj oseaj otvorenosti koji ostaje posle Platonovih dijaloga ili Aristotelovih rasprava. Sada se i stoici i epikurejci slau u tome da je primaran cilj filozofije da doe do jasnih i jednostavnih uputstava za ivot. Da bi objasnili ovaj smisao filozofije, stoiari su koristili poredjenje filozofije sa vrtom, u kome je ograda Logika i dijalektika, zemljite - Fizika, i na kome raste drvee koje daje plodove u vidu - Etike. Logika i fizika potrebni su nam radi upoznavanja prirode koje treba da nam da uputstva za ivot u skladu sa prirodom. Poto su prirodu shvatali razliito, davali su i razliite odgovore na pitanje ta je za oveka dobro (najvie dobro). Za stoike najvie dobro je slobodna dua koja prezire sluajnosti i raduje se samo svojoj vrlini. Stoiko uenje o prirodi lii na Heraklitovu filozofiju. Stoici s u verovali da svetom vlada Logos (Razum) razdeljen u semena koja odreuju prirodu svake stvari. Stoiki mudrac e se truditi da se ugleda na Boga u elji da postigne duevni mir i nezavisnost od telesnih potreba i od sluajnosti koje donosi sudbina. On e gledati da neguje vrline razuma i trudie se da ne bude rob svog tela, ve da telo bude sluga njegovom razumu. ve u emu ovek moe da uiva i da se vee za to, kao to je bogatstvo ili poloaj ili slava, za stoike je umnogome stvar sree i sluajnosti u ivotu ili stvar sudbine. Te stvari ne zavise od nas, i stoik e negovati ravnodunost prema njima. Ono to je potpuno u njegovoj vlasti je briga o vlastitoj vrlini i to e smatrati jedino vanim. S druge strane, stoik nee odbacivati bogatstvo, poloaje i slavu poput kinika, nego e samo gledati da ih ne smatra za najviu vrednost, da ne bi dovele u iskuenje njegovu vrlinu. U uivanjima e biti maksimalno umeren, traei ona uivanja koja dolaze od voenja ispravnog ivota. Stoici su rado prihvatali ulog u u politikom ivotu, a Seneka je bio rimski patricij i jedan od najbogatijih ljudi svoga doba. Za epikurejce najvie dobro je dua ispunjena zadovoljstvima, koja kasnije nee dovesti do nikakvih bolova i nemira u dui. Epikur je smatrao da su oseaj i iskustvo (ulno saznanje) ono ime treba da se sluimo kada traimo znanje. U iskustvu se jasno pokazuje da je zadovoljstvo dobro, a bol lo. Mudrac treba da je u stanju da razlikuje zadovoljstva i da vie ceni ona trajnija koja proizilaze iz umerenog iv ota. Pored neizbenih fizikih bolava, dodatne bolove dui moe doneti strah od bogova. Zato je Epikur uveravao uenike da se bogovi, iako postoje, ne meaju u stvari ovoga sveta. Epikur je verovao u atomistiku (Demokritovu) fiziku, po kojoj se sve sastoji od atoma, pa i dua. Posle smrti ona vie ne osea, jer se njeni atomi rasipaju u okolni prostor. Dok jesmo smrti nema, a kad ona nastupi nas nema, zato se ne treba plaiti kazni koje od bogova mogu doi posle smrti. Obe kole zapravo preporuuju ivot u sadanjosti u kome se od ivota uzima ono to mu je prirodjeno dobro, kome nisu potrebni posebni uslovi sveta da bi postojalo. Ni jedni ni drugi ne nadaju se nagradama, niti se plae kazni bogova. Stoici vie insistiraju na tome da se ne vezujemo za mat erijalne stvari koje su nestalne i mogu

duu ispuniti nemirom i strastima, dok epikurejci nalaze mir u priroenom zadovoljstvu. Iako je epikurejska kola bila na loem glasu, praktina uputstva obe kole su slina kao to to primeuje i Seneka.