1.

Senka mone imperije

JEDNE tamne noi bez meseine, godine 1352. omanja barka se beumno pribliila pristanitu na
azijskoj obali moreuza Dardaneli. im je pristala uz obalu, u nju se ukrcalo nekoliko desetina vojnika
dobro naoruanih strelama i sabljama - hronika je zabeleila da ih je bilo osamdeset. Pod okriljem
tame, brod - koji je pripadao enovljanskim trgovcima spremnim da za zveee zlatnike voze za
svaiji raun - prebacio je vojnike na evropsku stranu moreuza.
Bio je to turski odred koji je vodio princ Sulejman, sin emira Orhana. Vojnici su se hitro uzverali uz
strmu obalu, unjajui se ka oniskom vizantijskom utvrenju koje je nosilo naziv Cimpe. Nekoliko
dana ranije dva ribara su ih obavestili da je utvrda slabo branjena, odnosno da je nakon odlaska
posade bila skoro prazna. Ono nekoliko vizantijskih vojnika nije ni stiglo da se prene iz vrstog sna, a
ve su leali u krvi, poseeni otrim sabljama.
Sledeeg jutra tvravu je zauzimalo ak 3.000 turskih ratnika. Ipak, jo niko te godine - ponajmanje
Vizantinci zauzeti neprekidnim meusobnim zaevicama i graanskim ratom dve dinastije (Paleologa
i Kontakuzina) i naviknuti na stalne upade i izgrede turskih plaenika - nije bio svestan dalekosenog
znaaja dogaaja koji e uticati na istoriju i sudbine mnogih generacija. Naime, Turci Osmanlije su od
te noi zapoeli trajno naseljavanje na Balkanu, koji vie nikada nee napustiti.
Dve godine kasnije namere Turaka Osmanlija postale su jo jasnije. Prvog marta 1354. godine
straan zemljotres je pogodio istono Sredozemlje. ak su i debele carigradske zidine na pojedinim
delovima bile oteene, dok su neki gradovi uz obalu Bosfora bili potpuno razrueni. Najveu tetu je
pretrpelo strateki vano mesto sa utvrenjem i lukom, Galipolje u Dardanelima, na oko sat hoda od
tvrave Cimpe. Zemljotres su pratili oluja i ledena kia. Bilo je dovoljno da se nad poruenim
zidinama nazru samo senke turskih ratnika, pa da se preiveli, uznemireni i smrznuti stanovnici
Galipolja u panici daju u bekstvo.
Turci princa Sulejmana su uli u avetinjski pusto, porueno mesto. Zakljuili su da im je sam Alah
pomogao i pokazao put. Sada Osmanlije nisu drale tek jednu utvrdu, nego ceo grad i svu njegovu
okolinu. Zapoelo je masovnije tursko naseljavanje u Evropi. Uz ratnike, stizale su i njihove porodice,
zemlja je deljena u timar, na obradu naseljenicima iz Anadolije.
OPAKI NAJAMNICIPRVI Osmanov vei uspeh u borbi dogodio se jula 1302. godine. U sukobu
vizantijske vojske koju su uglavnom inili najamnici Alani i Osmanovih konjanika - gazija, kod
Bafeuma blizu grada Nikomedije, Vizantinci su bili do nogu potueni. Turci su zatim postepeno osvojili
celu oblast Vitiniju, izbegavajui utvrene gradove i tako stigli do samih obala Egejskog mora.
Kasnije su, jedan po jedan, nakon duge, viegodinje opsade zauzimani i opkoljeni gradovi Vitinije, u
koje se sklanjalo okolno stanovnitvo.
Ovog puta turska najezda je izazvala znatno uznemirenje meu grkim starosedeocima. Vizantijski
car Jovan VI Kantakuzin je pokuao novcem da ubedi dotadanje saveznike - Osmanlije - da se vrate
odakle su doli. Meutim, njihov voa, emir Orhan, nije se udostojio ni da doe na sastanak koji mu
je predloio vizantijski car. Kasno je slavoljubivi Jovan VI Kantakuzin shvatio da je dugogodinjim
korienjem osmanskih vojnika u graanskom ratu protiv svojih neprijatelja poinio nepopravljivu,
sudbonosnu greku.
Skoro pola veka pre ovih dogaaja, Turci Osmanlije su poeli sve ozbiljnije da uznemiravaju Vizantiju,
koja se poetkom IV veka pretvarala u senku nekad mone drave. Iako je car Mihailo VIII Paleolog
1261. godine uspeo da od Latina preotme Carigrad i formalno ponovo vaspostavi Romejsko carstvo,
ni on, a jo manje njegovi potomci ni izdaleka nisu mogli do obnove mo koju je nekada imao car
Vizantije.
Jo tokom I veka Vizantija je morala da pod pritiskom Turaka Selduka napusti dobar deo Male Azije,
onaj s najbogatijim panjacima i najbrojnijim stanovnitvom. Poput sparuene koe, teritorija Carstva
u Aziji se pred napadima islamskih ratnika stalno smanjivala, prema obalama Egejskog i Crnog mora.
Emir Osman je na poetku vladao tek malom oblau na istonoj granici nekadanje provincije
Vitinije. Ali za razliku od brojnih drugih gazija, boraca za Muhamedovu veru na obodima posustalog

hrianskog carstva, Osman je, pored sranosti i odvanosti, imao i poseban dar da uredi i organizuje
zemlje koje je osvajao. im bi zauzeo jedan kraj, on je zemlju ravnopravno delio na spahiluke svojim
ratnicima. Pored ratnika, dovodio je i uene ljude - ulemu, poznavaoce islamskog uenja, kao i
dervie, koji su mu pomagali da uredi dravu. A sledbenicima je nareivao da budu prema svakome
pravedni, da prema podanicima postupaju blago i da ih ne vreaju, bez obzira da li se radilo o raji hrianima. Tako je, umesto ve neorganizovane Vizantijske imperije, na njenim graninim predelima
u Maloj Aziji nastupala dobro ustrojena osmanska drava.
Turci bez opsadnog oruja, uglavnom su imali taktiku da proteraju ili u robove pretvore sve
stanovnike koji se ne bi odmah pokorili, tako da bi grad bio odseen od svojih izvora snabdevanja i
glau prisiljen na predaju. Pali su, tako prvo Brusa (u 1326, tj. u godini smrti emira Osmana i to
nakon sedam godina opsade), pa Nikeja (1329) a zatim i vana pomorska luka Nikomedija (1337 nakon devet godina opsade). Prestonica Osmanlija je prenesena u Brusu.
(Nastavie se)

2. Nema saveza sa Turcima

U VREME kralja Milutina srpska vojska je na poziv vizantijskog cara Andronika II jednom prilikom ila
u rat i na drugu stranu bosforskog prolaza, ak u Malu Aziju. Nakon pobede nad Halilom, kralj Milutin
je na molbe svog vizantijskog tasta (Andronik II je bio otac srpske kraljice Simonide) reio da svoje
ratnike okua i protiv anadolskih Turaka. Tako je 1313. godine srpski veliki vojvoda Novak, po
nadimku Grebostrek, predvodio srpski odred koji je zajedno s vizantijskim jedinicama napao Turke.
Nije sigurno da li se radilo o Osmanlijama, koji su u to vreme opsedali Brusu, ili su (verovatnije) u
pitanju bili Turci koji su pripadali maloazijskom emiratu Ejdin.
U povelji kralja Milutina pripoveda se kako je srpska vojska prela Crno more, ula u samu tu
Anatoliju, u dravu bezbonih Persijanaca (tj. Turaka) i kako se otvorio veliki rat, ne jedanput ili
dvaput nego mnogo puta. Srbi su bili uspeni u ovim borbama, iako nije zabeleeno da je dolo do
neke vee bitke.
I dok su se sukobi Turaka i Srba u doba kralja Milutina odigravali daleko od srpskih zemalja - ak u
Maloj Aziji - ve u vreme cara Duana tursko prisustvo na Balkanu bilo je primetnije i jo opasnije.
Pojedine vizantijske hronike opisuju kako su trupe Turaka Selduka, koje je iz Male Azije doveo car
Jovan VI Kantakuzin da bi se suprotstavio osvajanjima srpskog kralja (kasnije cara) Duana 1343.
godine estoko opustoile krajeve potinjene Tribalima (tako su Vizantinci nazivali Srbe) odvlaei
ljude i stoku sa polja i kue palei i mnogima bez borbe stavljajui ratni okov.
Trupe cara Duana su se u dva maha sukobile s turskim jedinicama i u oba sluaja bile su poraene.
Prva prava bitka izmeu Srba i Turaka na teritoriji Balkanskog poluostrva odigrala se maja 1344. kod
mesta Stefanijane, na putu izmeu gradova Sera i Soluna. Tih dana kralj Duan je dobio obavetenje
da su latinski brodovi popalili lae kojima je odred od 3.100 Turaka Selduka nameravao da se
prebaci sa Balkana u Malu Aziju.
Duan je naloio vojskovoi Preljubu (koga vizantijska hronika naziva hrabrim, sranim i iskusnim
vojvodom) da napadne i unite tursku vojsku. Sukob se zavrio u korist Turaka koji su primenili jednu
ratnu varku. Ugledavi neprijatelja, Turci su se povukli u okolna brda obrasla grmljem, a Srbi su
ostavili konje i krenuli za njima peice, teko se kreui uzbrdo pod teretom oruja i oklopa.
Pretvarajui se da se povlae, Turci su zaobili Srbe i krenuli ka ostavljenim srpskim konjima, do kojih
su brzo stigli budui bez oklopa i laki.
SEZONA RATOVANjASRBI su rasterali Turke i povratili Vizantiji neka manja mesta. Ali uspesi su bili
privremeni. Ratovanje Milutinove vojske nije trajalo vie od jednog leta, poto se radilo o feudalnoj
vojsci, koja se na kraju ratne sezone razilazila svojim kuama. Turci su se ponovo vratili u ista naselja
im se srpska vojska vratila u svoju zemlju.

Uzjahavi konje, ustremili su se na Preljubove vojnike. Veina (srpskih vojnika) pade ubijena od
Persijanaca (tj. Turaka) a ne malo ih je zarobljeno; ostali se jedva spasoe, rasturivi se peke po
brdu... Iako srpski gubici u ovom okraju nisu bili tako veliki, radilo se o prvom porazu srpskih
konjanika u sukobu s Turcima.
Drugi sukob srpske i turske (ovaj put osmanlijske) vojske odigrao se oktobra 1352. - iste one godine
kada su Turci zauzeli tvravu Cimpe. Do borbe je dolo na reci Marici, kod grada Dimotike. I jedna i
druga vojska su ratovale za tui raun odnosno za sukobljene strane u vizantijskom graanskom
ratu: car Duan je srpski odred od 7.000 konjanika pod komandom kaznaca Borilovia uputio u
pomo svom savezniku, petnaestogodinjem caru Jovanu V Paleologu.
S druge strane, suparnik mladog Paleologa Jovan VI Kantakuzin dobio je pomo od svog zeta, emira
Orhana, u vidu 10.000 dobro opremljenih ratnika koje je vodio preduzimljivi i opasni Orhanov sin
Sulejman. Srbi, kojima su se pridruili i bugarski odredi, kretali su se uz reku Maricu i neoekivano su
naili na brojnu osmanlijsku vojsku.
Mizi (tj. Bugari) se odmah dadoe u bekstvo, ne saekavi da se sukobe sa neprijateljem i sklone se
u Dimotiku... A Tribali (Srbi) sa druge strane ostadoe, napavi sa prisutnim Romejima nadirue
varvare. Za kratko se suprotstavljujui brojnijima i jaima, potpuno su pobeeni. Srpska vojska je
navodno imala konje koji su bili znatno umorniji i sporiji od turskih. Borili su se protiv brojano
nadmonijeg neprijatelja na terenu koji nisu poznavali. U ovoj prvoj bici na reci Marici jedan deo
srpske vojske je izginuo, drugi deo je bio zarobljen, a kaznac Borilovi sa ostatkom vojske se spasao
bekstvom.
Okraji kod Stefanijane i kod Dimotike, iako manjih razmera, pokazali su srpskom caru da se suoava
sa suparnikom koji je mnogo ozbiljniji i tei nego Vizantinci. Duan je pokuao da na razne naine
odagna tursku opasnost od svojih zemalja. Tako je zabeleeno da je (negde oko 1351) ak zamislio
da sklopi savez sa emirom Orhanom. U tom cilju, srpski car uputio je poslanstvo na dvor turskog
sultana, nudei svoju erku kao nevestu za jednog od Orhanovih sinova. Primer Jovana Kantakuzina,
koji se orodio sa Orhanom, kao da je bio zarazan za balkanske vladare.
Orhan je prihvatio mogunost ovog saveza, pa je tursko izaslanstvo upueno na Duanov dvor.
Meutim, ove poslanike, koje su pratili i Srbi, napali su vizantijski vojnici. Neki iz poslanstva su
izgubili ivot, a ostali su zarobljeni. Ovim je prekinuta tek uspostavljena veza izmeu srpskog cara i
osmanlijskog emira.
(nastavie se...)

3. Iguman i ratnik Danilo

CAR Duan je pokuao da stvori iri evropski savez za borbu protiv Osmanlija. U godini kada su
Osmanlije osvojile Galipolje i trajno se naselile u Evropi (1354), Duan je poslao posebno poslanstvo
na papski dvor u Avinjonu. Glavni predlog cara Duana papi Inoentiju VI bio je da crkveni poglavar
podri borbu protiv nevernika i da srpskog cara imenuje kapetanom (tj. predvodnikom) cele
hrianske vojske u toj borbi. Zauzvrat, Duan je obeavao da e on i ceo njegov narod prihvatiti
katoliku crkvu.
Iako su kontakti izmeu srpskog cara i pape nastavljeni i tokom 1355, predlog cara Duana nije
doveo do rezultata. Nakon Duanove smrti te godine, vie nije bilo snane sile na Balkanu koja bi
mogla da zaustavi Osmanlije. Orhanov naslednik, sultan Murat I je ve 1361. zauzeo orlu (Curulon),
mesto pred visovima poslednjeg stratekog poloaja pred Carigradom. Narednih godina Turci su
zauzeli i vei deo Trakije s Dimotikom. U borbama s Turcima poginula su dva sina bugarskog cara
Jovana Aleksandra.
Adrijanopolj (Jedrene) je pao u turske ruke oko 1368. godine. Prema povesti turske hronike, Jedrene je
osvojio turski vojskovoa Lala ahin, koji je u krvavoj bici ispod zidina porazio zapovednika grada.
Navodno su u toku noi preostali branioci grada pobegli, dok su ujutro itelji svojevoljno otvorili

kapije Turcima. Sultan Murat je neto kasnije prestonicu iz Male Azije preneo u Jedrene, to je bio
siguran znak da stremi ka novim osvajanjima u Evropi.
Arhiepiskop srpski Danilo II je jedina linost iz doba Nemanjia, koja se po istorijskom znaaju moe
uporediti sa lanovima svetorodne srpske dinastije, a koja nije poticala iz te porodice. Bio je
iguman Hilandara, kao i drugih srpskih manastira, ali i politiar, savetnik vladara, ratnik, graditelj,
ktitor, pisac, prosvetitelj.
Njegov uenik i biograf pie da je Danilo bio sin nekih blagovernih i blagoastivih, milostivih,
pravednih roditelja, koji behu bogati i veoma slavni. Kada je dospeo do mladikog uzrasta, Danilo
zaeli da ui knjige, odnosno da se posveti svetenikom pozivu. Iako su njegovi roditelji oklevali
da ispune sinovljevu elju, jer behu ozlobljeni smru ostale dece svoje (Danilo je, dakle, bio
jedinac), on ode nekom uitelju tajno od roditelja svojih.
GLAS IZ SOPOANAJEDNOM, kada je pratei kralja boravio u manastiru Sopoani, Danilo ustavi
tajno, nou, sa jednim od svojih slugu, izae Gospodom voen... I doavi u manastir Sv. Nikole koji
je na obali reke zvane Ibar, u mesto zvano Konul, i tu iz ruke prepodobnog Nikole primi monaki
obraz, i bi mu nareeno ime Danilo monah.
Njegov otac je bio blizak tadanjem srpskom vladaru - kralju Milutinu. Drugaije ne moemo objasniti
injenicu da je, nakon nekog vremena, kralj lino naredio da Danilo doe na njegov dvor, da mu slui.
Uze ga sebi blagoastveni kralj Stefan Uro i... pokaza mu savrenu ljubav... Bi mu povereno da stoji
pred ovim kraljem i da ga potuje kao i svakoga pojedinoga od ljudi u dvoru...
Poto je jedno vreme proveo kao pomonik (prezbiter) i uenik tadanjeg arhiepiskopa (Jevstatija),
Danilo je uz kraljevo zalaganje bio izabran za igumana manastira Hilandar i poslat u Svetu Goru, u
koju od svoje mladosti eljae da ode nesitom ljubavlju, da bi bio njezin itelj. Sveta Gora, duhovni
centar pravoslavnog hrianstva i monatva, ostavila je dubok peat na linost budueg srpskog
arhiepiskopa.
Ali prilike na Svetoj Gori i Vizantiji, kao ni u rodnoj Srbiji, nisu omoguile Danilu da se dugo posveti
traganju za Bogom, poto je ubrzo morao da se suoi s velikim izazovima. Radilo se o upadu
Katalanske kompanije na Svetu Goru. Danilov biograf pripoveda da ovi bezboni narodi... doavi
tada na Svetu Goru, mnoge svete hramove ognjem upalie i sve njihovo sabrano bogatstvo
razgrabie i zarobljenike odvedoe u ropstvo...
Od viteza roen i u sebi bar jednim delom due i dalje vitez i ratnik, hilandarski iguman Danilo e
naredne tri godine (1307-1309) posvetiti estokim borbama s napadaima.
Kralj Milutin, vladar koji je oigledno znao da proceni kvalitet ljudi, visoko je cenio Danila i esto ga je
koristio u poverljivim misijama i u znaajnim poslovima. Njegov biograf pie kako je Milutin veoma
voleo Danila i ni na koga se tako ne nadae i ne uzdae... jer ako je imao kakvo poslanstvo sa
okolnim carevima, ovaj gospodin moj svri dobro i razumno i ni u kojem delu ne pogrei (kraljeve)
volje.
Danilo je, bez sumnje, bio poverljiva linost tokom poslednjih decenija Milutinove vladavine (13001321), u doba kada je Srbija ve postala mona. Tako u vreme ogorenih sukoba izmeu dva roena
brata i srpska vladara - Milutina (koji je vladao veim delom tadanje Srbije) i Dragutina (sremskog
kralja) - nalazimo Danila kako oko 1310. godine po Milutinovom nalogu ak iz Hilandara kree u
misiju na sever.
Ve 1311. godine kralj Milutin postavlja ga za igumana svog glavnog manastira Banjska i poverava
mu tajno svoju riznicu. Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imuno bogatstvo u ruke
sveosveenome (Danilu), a za to niko nije znao... Danilo organizuje i radove na zavretku
velelepnog manastira od koga su namdanas, naalost, ostale samo ruine. U to doba (1314)
preminula je kraljica Jelena, iju smrt i sahranu je Danilo opisao u jedinoj srpskoj hagiografiji
posveenoj nekoj enskoj osobi iz porodice Nemanjia.

I poto smo svi stajali oko odra blaene, pogledavi na nju, i bee videti lice njezino kao lice anela
Boijeg, ili kao zraku sunanu koja sija mnogosvetlim lepotama... I tako sa slavom blagodarei Boga
predade duh svoj, poto je bio veliki vapaj i ridanje... A u to vreme njezina predstavljenja bi
uzmuenje vazduha i ljuta zima, ne mala...
(Nastavie se)

4. Hrabri ratnik Momilo

KOLIKO je Duan uspevao maem i bogatstvom da proiri Srbiju, toliko je arhiepiskop Danilo pod
stare dane nastavljao da radi na daljem irenju duhovnih i ideolokih temelja proirene srpske
drave. Uspeo je da iz Vizantije dovede uene monahe, koji su u Pei stvorili grku kolu u kojoj su se
obrazovali mnogi srpski i drugi balkanski ueni ljudi. Time je istovremeno u duhovnom i jezikom
smislu olakao irenje srpske vlasti na vizantijske zemlje na jugu. Danilo nije samo obnovio i dalje
unapredio glavna sedita Srpske crkve (Pe i iu) nego je radio na daljem jaanju, kako vere tako i
boanskih temelja vladajue dinastije.
Negde u Danilovoj sedmoj deceniji ivota, Gospod ga prizva sebi, iako je ovaj i dalje bio pun poleta i
planova za budunost. Danilo usnu s mirom i ka Gospodu otide meseca dekavrija, devetnaesti dan
prvi sat noi, godine 1337. Sahranjen je u Pei, u Bogorodinoj crkvi, svojoj zadubini. Te godine
kralju Duanu se nakon godina iekivanja najzad rodilo muko dete - naslednik po imenu Uro.
inilo se da je sjajna budunost mone srpske drave osigurana, emu je Danilo bio posvetio ceo
ivot. Ali bio je to samo privid. U godini u kojoj je umro Danilo Drugi Turci Osmanlije su pribliili svoje
granice Carigradu: od Vizantinaca su oteli jo jedan znaajan grad - Nikomediju.
U nemirnom dobu tokom graanskog rata u Vizantiji, etrdesetih godina 14. veka, zabeleena je
povest o epskom ivotu ratnika Momila, koji je tokom nekoliko godina bio saveznik raznih strana u
ratu, ali koji je, u stvari, bio pokoran samo elji da bude slobodan i nezavisan.
Vizantijski car Jovan esti Kantakuzin, koji je Momila i lino poznavao, zapisao je da je on bio
odlino uveban u razbojnitvu i otimaini, kao i da mu nita nije nedostajalo od hrabrosti i
odvanosti za boj. Drugi vizantijski istoriar Gregora je zabeleio da je Momilo bio od neuglednih
roditelja i da izabra da od mladosti u drutvu vrnjaka vodi razbojniki ivot na meama Tribala (tj.
Srba) i Meza (tj. Bugara) i stoga je, pripremajui zasede i klopke, iznenada donosio propast onima
koji su prolazili.
OSVAJAI VIZANTIJEMOEMO s velikom verovatnoom pretpostaviti da je Momilo bio u redovima
srpske vojske, koja je predvoena kraljem Duanom i carem Kantakuzinom, od jeseni 1342. do jeseni
1343. godine ratovala i osvajala po Vizantiji. Srbi su u to doba osvojili Voden, Strumicu i Melnik i
neuspeno opsedali grad Ser. Meutim, kada se u jesen 1343. raspao savez izmeu kralja (Duana) i
cara (Kantakuzina), ovaj poslednji je uspeo da Momila privue na svoju stranu.
Momilo je proveo mnoge godine kao hajduk, ivei na niijoj zemlji, u oblasti Rodopa, na tromei
tadanjih drava Vizantije, Srbije i Bugarske. Bio je bez sumnje izuzetno fiziki razvijen, to mu je i
omoguilo da se u tom dobu punom nasilja nametne kao hajduki voa, a kasnije i kao feudalni
gospodar. U tzv. Rimovanoj turskoj hronici o Omar pai, koja je dosta pouzdan izvor, navodi se da je
Momilo bio tako visokog rasta da je liio na minare.
Ovo se slae i s pamenjem Momilova lika iz narodne pesme enidba kralja Vukaina, u kojoj se
istie da je vojvoda bio mnogo krupniji od kralja Vukaina:
Al da vidi uda velikoga,
to Momilu bilo do koljena,
Vukainu po zemlji se vue;

to Momilu taman kalpak bio,

Vukainu na ramena pada;
to Momilu taman izma bila,
tu Vukain obje noge mee;
to Momilu zlatan prsten bio,
tu Vukain tri prsta zavlai;
to Momilu taman sablja bila
Vukainu s arin zemljom vue...
ivot istorijskog Momila poznat je tek u kratkim skicama. Grigora kae da, kada je Momilo navrio
trideset godina, odluio je da promeni onaj divalj (tj. hajduki) nain ivota i da ga zameni za ljudski.
Momilo je tada stupio u slubu kod vizantijskog cara Andronika Treeg Paleologa (vladao 1328-1341)
koji ga je uvrstio u vojnike. Na osnovu ovih oskudnih podataka moe se pretpostaviti da je Momilo
dobio proniju (posed) negde u Rodopima, na granici izmeu Vizantije i Bugarske, to ga je
obavezivalo da ratuje u vizantijskoj vojsci.
On je, meutim, nastavio da etuje i da mnogo zla nanosi Miziji, odnosno Bugarskoj, iako je u to
vreme (1331) bio sklopljen mir izmeu dve zemlje. Poto je postao mrzak i Mizima (Bugarima) i
Romejima (Vizantincima) Momilo je odluio da pobegne u Srbiju - kod kralja Stefana Duana. Otiao
je Tribalima i tamo proboravio dosta vremena.
Kralj Duan je verovatno sa zadovoljstvom prihvatio neobinog prebega koji je mogao da doprinese
srpskim osvajanjima po slaboj Vizantiji. Ve nakon to se uvrstio na vlasti u Srbiji, posle smene i
ubistva svog oca i prethodnika na tronu, Stefan Uro etvrti Duan je od kraja 1332. godine poeo da
osvaja pojedine teritorije na jugu. Srpska strategija se zasnivala na vizantijskoj neslozi.
Iskoristivi prelazak upravnika pograninih vizantijskih teritorija Sirgijana na njegovu stranu, Duan je
1334. tokom velikog pohoda za est nedelja osvojio Ohrid, Prilep, Lerin, ernomen i druge gradove.
Sredinom godine vizantijski car Andronik Trei i kralj Duan su pred Solunom, zakljuili mirovni
ugovor prema kom su Srbi zadrali veinu osvojenih gradova. Posle smrti Andronika Treeg (1341) u
Carigradu je dolo do sukoba oko toga ko e upravljati dravom za vreme maloletstva osmogodinjeg
cara Jovana Petog Paleologa.
Izbio je graanski rat izmeu velikog domestika (kasnije cara) Jovana Kantakuzina i regentskog vea
u Carigradu, kom je formalno na elu bila careva majka Ana Savojska. Graanski rat se uskoro
rasplinuo u mariranje uzdu i popreko po provincijama, bez bitaka u otvorenom polju, sa
neprekidnim otimanjem i pljakanjem (K. Jiriek).
(Nastavie se)

5. Momilo preke naravi!

IAKO je formalno Momilo zavladao u svojoj rodnoj oblasti voljom cara Jovana estog, on je ubrzo
pokazao da se samo vratio ranijoj praksi odnosno da nee voditi mnogo rauna ni o ijim osim o
sopstvenim interesima. Momilo "odlui da se rauna... dobrovoljni sluga cara Kantakuzina ali ne
tako... da ga sledi gde bi on eleo da ide, ve da... kriom napada njegove neprijatelje na svoju
korist, a i svih onih koji su za razbojniku platu odluili da sa njime vojuju" (N. Grigora).
Ubrzo su Momilovo ime i njegova slava privukli znaajnu vojsku. Prilazili su mu sa svih strana "i od
Tribala i Miza i drugi...", tj. i Srbi i Bugari: "neki bednici koji su bili krvoedni i divlji... neto vie od
2.000 odabranih konjanika koji su svi ratnikim duhom zadojeni". Na drugom mestu nalazimo

podatak da se Momilu pridruilo vie od trista konjanika i oko 5.000 peaka, to je bila ozbiljna
vojska za to doba.
Ovladao je gradom Ksantijom, koji mu je postao sedite. Bio je strog, ak i surov gospodar:
"neumoljiv u besu, surovo i neoveno ubijajui protivnike i osuujui ih na smrtnu kaznu i za male i
za velike prestupe".
U junu 1343. Kantakuzinu je njegov stari poznanik emir Omar (Umur), vladar jedne od seldukih
dravica u Maloj Aziji pod imenom Ajdin (oko dananje Smirne), uputio veliku pomo u vidu 200
brodova i nekoliko hiljada vojnika.
Tursko ponaanje, a moda i neki drugi povod, bili su dovoljan razlog da Momilo promeni stranu i da
napadne Turke, a zatim i samog Kantakuzina. Car-istoriar pripoveda da je Momilo napao luku
Abderu (egejska obala), gde se nalazilo 15 turskih brodova s malom straom. U napadu, tri broda su
spaljena, dok su ostali uspeli da pobegnu. uvari su pobijeni. Sada su se u odmazdi i Turci i trupe
cara Kantakuzina okrenule protiv Momila.
RATNIK NA OBE STRANEUBRZO je Momilo postao tako znaajan da su obe strane u vizantijskom ratu
nastojale da ga zadre ili privuku. Car Kantakuzin mu je dodelio titulu sevastokratora, to je bila trea
po rangu titula u carstvu (nakon titula cara i despota). S druge strane, iz Carigrada je Momilo
dobijao oruje, tako da je bilo samo pitanje vremena i njegove procene kada e da promeni stranu.
To se izgleda desilo negde u junu 1344. godine, kada je Jovan esti Kantakuzin dobio novog
saveznika u vizantijskom graanskom ratu - Turke Selduke.
Jovan Kantakuzin je vrlo ivo opisao jedan sukob s Momilovom vojskom iz kog je jedva izvukao ivu
glavu. Zanimljivo je da njegova pria poinje opisom sna. Car je u pratnji oko 60 vojnika bio u
izvidnici nedaleko od starog, razruenog grada Mesine, kada je, savladan umorom, nakratko prilegao.
Iz dremea ga je probudio glas koji mu je u snu govorio: "Ustani ti koji spava i vaskrsni iz mrtvih i
obasjae te Hristos". Uznemiren, car se probudio u momentu kada su izviai javili da pristie
nepoznata vojska. Radilo se o hiljadu jahaa koje je predvodio Momilo kome su uhode dojavile
carevo kretanje. Nastalo je panino povlaenje i borba.
Momilo je pristalice Kantakuzina zarobljene u ovom prepadu poslao u Carigrad, za ta je kao
nagradu od cara Jovana estog primio znake despotskog dostojanstva. Ova titula se davala vrlo retko
i to uglavnom roacima carske porodice. Momilo je prvi strani velmoa koji je dobio dostojanstvo
despota, a da za to nisu bili ispunjeni formalni uslovi. Tako je nekadanji hajduk postao istovremeno i
sevastokrator i despot. Bee to bez sumnje vrhunac slave gospodara Rodopa koji sada naumi da "za
sebe osnuje nezavisnu vlast" pa se "odmetnu i od cara Kantakuzina i od carice Ane (regentkinje)".
Ipak, Momilo nije bio nesavladiv, to e se pokazati leta 1345, pod zidinama grada Periteoriona. Te
godine saveznik Jovana Kantakuzina emir Omar od Ajdina je uputio u Trakiju odred od ak 20.000
vojnika. Turski emir se posebno "gnevio na Momila" i traio od cara Kantakuzina da "krene na
njega".
Momilo je jo jednom pokuao uobiajenu taktiku koja mu je do tada redovno uspevala. Poslao je
poslanstvo caru sa izrazima kajanja i pokornosti. Ali ovaj put nije bilo odgovora. Isuvie siguran u
sebe i osokoljen dotadanjim uspesima, Momilo je potcenio veliinu i snagu neprijateljske vojske. Na
elu negde oko 1.500 vojnika "krenuo je da se bori protiv svih zajedno okupljenih Romeja i varvara
(Turaka); na takvu ludost ga naime, navede bezumlje i drskost" (Kantakuzin).
Opis bitke pod zidinama Periteriona je sauvan iz prve ruke, od glavnog vizantijskog vojskovoe,
samog cara Jovana estog Kantakuzina. Izgleda da je Momilo raunao da e moi da se povue pred
brojnijim neprijateljem u utvrenje koje se odranije nalazilo usred njegove oblasti. Meutim, itelji
Periteriona u odsudnom momentu nisu eleli da otvore gradske kapije, pokazujui sa zidina na Turke i
nagovarajui Momila da se sukobi s njima. Primili su ipak u tvravu, kao znak dobre volje,
Momilova neaka Rajka na elu manjeg odreda od 50 ljudi. Nemajui kud, Momilo je "svrstao
vojsku u bojni red kod bedema pred gradom, nadajui se da e odoleti".

Bitka se odvijala u dve etape. U prvom sukobu, jedan turski odred je odbacio Momilovu vojsku,
razorio odbrambeni bedem, a zatim se rasturio u pljaki oko grada. Zatim je naila glavnina
Kantakuzinove vojske koji je svoje jedinice svrstao u tri odreda: desno krilo su drali Turci koje je
vodio emir Omar, levo krilo su predvodili Vizantinci, a car Kantakuzin je zauzeo centar sa odabranim
odredima iz obe - vizantijske i turske vojske. Razvila se bitka. "Vojske su dugo jedna drugoj
odolevale." Pomeali su se "zvuci truba i bubnjeva i po varvarskim obiajima Persijanaca (tj. Turaka)
u borbi uobiajena ratnika vika i galama..."
(Nastavie se)

6. Simeon bez carevine

PRED mnogobrojnijim napadaima Momilovi ratnici nisu imali mnogo anse. I dok je on bio iv nisu
ni oni gubili hrabrost, niti su predavali oruje. A kada je u boju pao i on, ostali su odmah predali
oruje... Bee to i kraj epskog ivota hajduka i vojvode s Rodopa.
Zanimljivo je da je car Kantakuzin u svom spisu priznao da se nakon bitke rasplakao zbog nesree
kako zbog sudbine poginulog neprijatelja tako i zbog izginulih vojnika, meu kojima je bilo dosta
Romeja. Onaj koji je malo ranije o sebi visoko mislio i izgledao kao nepobediv i izvanredan
vojskovoa, u jednom trenu lei jadan i gaen od neprijatelja... Car pripoveda i kako se blago poneo
prema Momilovoj udovici, kojoj nije nita oduzeo od njenih stvari, nego joj je omoguio da se vrati u
svoju zemlju - Bugarsku.
I pored legendarnih i mitolokih delova (krilati konj), narodna pesma o smrti vojvode Momila, puna
dramatinih zbivanja slinih uzbudljivom Momilovom ivotu - sadri i elemente koji podseaju na
pravu Momilovu istoriju. I u pesmi i u ivotu Momilo gine ispod zidina jednog grada, elei pri tome
da se skloni od brojnije neprijateljske vojske.
Motiv izdaje (neverne ljube Vukosave) glavna je okosnica pesme. U stvarnosti, Momilo je takoe
stradao nakon neverstva, jer je pokuao tokom borbe da se skloni u utvrenje u koje ga nisu pustili
nepouzdani itelji grada Periteriona (koji je u pesmi postao Pirlitor na Durmitoru). U narodu je
zapameno da se Momilo borio i protiv Turaka, to istorijski nije sasvim pogreno, iako je na kraju
stradao u sukobu s vojskom hrianskog vladara (car Kantakuzin u istoriji, kralj Vukain u pesmi). S
druge strane, teko moe biti taan podatak legende prema kom je Momilo bio ujak Kraljevia
Marka.
ORSINI KRATKOG VEKAPrvi Orsini u Epiru - Nikola - zavladao je tako to je na prepad ubio roenog
ujaka (1318). Skonao je nakon nekoliko godina na slian nain. Ubio ga je roeni brat, Jovan II Orsini
(1323). Ni Jovan nije bio bolje sree. Umro je 1335. godine, otrovan od vlastite ene, Ane Paleologine.
Ali ni Ana nije uspela da dugo sauva vlast. Njen sin, despot Niifor Orsini, nakon dve decenije
lutanja i avantura, vratio se u Epir, zauzeo Artu i proterao Simeona Nemanjia (1356).
Nije zabeleeno da li je Momilo iza sebe ostavio potomstvo. Ali iza njega su ostale legenda i epske
pesme kod Srba, Bugara i Makedonaca koje i danas na svoj nain uvaju uspomenu na junaka
kakvog danas u svijetu nema.
U Momila sablja sa oima, ne boji se nikoga do Boga.
ta se desilo sa poslednjim Nemanjiima?
Simeon je voleo da jae u punom galopu, dok bi mu plava raupana kosa vijorila poput duge grive
na vetru, a oruje zvealo u ritmu konjskih kopita. Voleo je da u bogatoj opremi uz pratnju proe kroz
grad Artu, ponosno uspravljen, oseajui na sebi zadivljene poglede stanovnika. Voleo je i da mata
kako e jednog dana predvoditi vojsku koja e - kao vojske Aleksandra Velikog ili Konstantina - da
osvoji svet.
A kada je 1355. godine iznenada umro njegov polubrat, srpski i romejski car Stefan Uro IV Duan moda otrovan, jer u to vreme otrov je bio omiljeno sredstvo za brzo reavanje dravnih ili porodinih

pitanja - Simeon Uro Nemanji, u porodici zvani Sinia, pomislio je da je njegov veliki trenutak
doao. Ve je nekoliko godina, tanije od 1348, kao despot i srpski namesnik upravljao Epirom.
Uostalom, po majci je bio poreklom od vizantijskih Paleologa, pa se Simeon smatrao koliko Srbinom
toliko i Grkom.
Simeon je uvek verovao, a to nije ni krio, da ima vie prava na presto nego Duanov naslednik - Uro,
mladi slabe volje i nejakog uma. Oekivao je da e vrlo brzo sa severa, iz Srbije, doi delegacija
velikaa s poniznom ponudom da preuzme Duanovu krunu. Ipak, meseci su prolazili, a vesti sa
severa nije bilo. Meutim, postojao je drugi nain da se postane car. Simeon je okupljao najamnike za
vojsku.
Rat je ubrzo stigao, ali s neoekivane strane. Samo pet meseci nakon Duanove smrti, pojavio se
novi pretendent na vlast u Epiru po imenu Niifor Orsini - roeni brat Simeonove ene Tomaide.
Niifor i Tomaida su poticali od jedne grane uvene rimske porodice Orsini, koja je pre Duanovih
osvajanja Vizantije nekoliko decenija vladala despotovinom Epir. Kao vladari u vizantijskoj oblasti,
preli su na pravoslavlje.
Simeon bee izgubio bitku, ali je bio odluan da nastavi vojevanje. Nakon Duanove smrti, srpsko
carstvo se skoro naoigled raspadalo na sastavne delove. Simeon se uputio u Tesaliju, oblast u
susedstvu Epira, gde je zauzeo je grad Kastoriju. Iako sitan, poduhvat ga je podstakao na novi korak:
okupio je pratioce, dvorane, lokalno svetenstvo, kao i plaenu vojsku i sveano se 1356. godine
proglasio kao Simeon, u Hristu Bogu verni car i samodrac Romeja i Srba i cele Albanije, Uro
Paleolog. Postao je Duanov naslednik, bar na poveljama. Preostalo je jo da uzme krunu nejakom
Urou. Ipak, nije mu uspelo da pridobije srpske velikae.
Saznavi za Simeonove namere, uz podrku kraljice-majke Jelene i glavnih velikaa - Mrnjavevia,
Dejanovia, Balia i drugih, mladi car Uro je 1357. godine sazvao dravni sabor u Skoplju,
prestonici Carstva. Svi najmoniji srpski velikai su pruili podrku Stefanu Urou, caru Srbljima i
Grcima, Pomorju i Zapadnim Stranama, sinu najblagoestivijega i velikoga meu carevima, prvoga
venanog cara Stefana. Mogue je, kau nepoverljivi istoriari, da je do toga dolo zbog uverenja
velikaa da e uz slabijeg vladara imati mnogo veu samostalnost, svako u svojoj dravi.
(Nastavie se)

7. Omraeni despot Toma

SIMEON se nije dao pokolebati. Godine 1358. je upao u Zetu, predvodei plaeniku vojsku u kojoj je
bilo ne samo Grka i Srba, nego i Turaka, Vlaha, Bugara i drugih. Meutim, nigde nije uspeo da dobije
podrku - ni u Zeti, niti meu velikaima koji su drali pogranine srpske oblasti (vojvoda Branko,
Radoslav Hlapen, despot Jovan Ugljea). Ne uspevi da dobije nijednu bitku, vratio se u Trikalu u
Tesaliji, da vie nikada ne doe u Srbiju.
Zbivanja na jugu su caru Simeonu pruila novu ansu. Godine 1359. u borbama sa nepokornim
arbanakim plemenima poginuo je njegov suparnik i urak Niifor Orsini. Naslee Epira je ponovo bilo
otvoreno. Ovog puta, Simeon je uspeo da pronae pogodnog saveznika. Bio je to mladi Toma
Preljubovi, posinak monog Radoslava Hlapena, gospodara Vodena i Verije (oblasti na granici
Tesalije i Epira). Savez je potvren brakom: Toma se oenio Simeonovom erkom Marijom i kao carev
"vazal" postao despot Epira sa seditem u gradu Janina (1366).
Simeon Uro "Paleolog" (korienje imena carskih porodica bila je uobiajena praksa vladaraskorojevia u Vizantiji) jo desetak godina je vladao Trikalom i krajevima bogate Tesalije. Umro je, ne
ostavivi nekog veeg traga u istoriji, negde posle Marike bitke (oko 1372) - tek moda godinu dana
nadivevi svog sinovca i nekadanjeg suparnika, Stefana Uroa V Nejakog.
Simeona je kao "cara Romeja i Srba" nasledio njegov sin Jovan Uro, koji se potpisivao kao "Duka
Paleolog", dodavi sebi jo jedno prezime vizantijskih careva. Jovan je bio proglaen za oevog
savladara jo 1356. godine, ali nije dugo vladao kao samostalan vladar. Ve godinu ili dve nakon

oeve smrti, Jovan Uro se povukao u manastir i postao monah po imenu Joasaf. Osnovao je manastir
Preobraenja na Meteorima.
"NEVERNI TOMA" S METEORAU crkvi Preobraenja na Meteorima nalazi se ikona "Neverni Toma", s
portretom despotice Marije. U jednoj katedrali u paniji (Kuenka) postoji vizantijski relikvijar sa
ikonama Bogorodice i Hrista, na kojima je naslikan despotski par Marija Angelina i Toma Preljubovi.
Marija je prikazana kraj nogu Bogorodice. Poznato je i da je Marija s despotom Tomom Preljuboviem
imala ki Irinu, koja se udala za albanskog poglavara Jovana Ljoa i umrla je od kuge.
I dok je monah Joasaf provodio bogougodne dane na Meteorima, na dvoru u Epiru su se odvijale nove
drame koje e zabeleiti "Janinska hronika". ini se da se srpski brani par u grkoj sredini - Toma
Preljubovi i Marija Angelina (Nemanji) nisu previe slagali. Despot Toma (koji je svom imenu dodao:
Komnen Paleolog) bio je surov i udljiv vladar koji se ubrzo zamerio svojim grkim podanicima.
"Janinska hronika" belei da je Toma u Janinu sa sobom doveo srpske pratioce, kojima je delio imanja
oduzeta od lokalnih plemia i trgovaca. Osim toga, poveao je poreze i uveo razne monopole na
trgovinu, to mu grki preduzetnici nisu mogli zaboraviti. Zamerio se i lokalnom episkopu koji je
morao da pobegne iz grada.
Toma Preljubovi je, s druge strane, imao i nespornih kvaliteta. Bio je sran borac koji je, prvi posle
dugog niza gospodara Epira, uspevao da izae na kraj sa arbanakim bratstvima koja su harala po
pokrajini. Dodue, u tome su mu pomogle i turske jedinice, bez kojih se jo tada nita na Balkanu nije
moglo reiti. Nakon pobeda i surovih obrauna u sukobima 1381-1384. prozvan je Albanoktonos
(Arbanoubica). Pobeivao je i u bitkama s Latinima, koji su vladali jugom Grke (Ahajom i
Peloponezom). U jednoj pobedi - koja e se, meutim, na kraju pokazati fatalnom za pobednika Toma Preljubovi je kod Akarnanije porazio vojsku vitezova jovanovaca i tom prilikom zarobio plemia
i avanturistu po imenu Isaulo de Buondelmonti (1379).
Tokom pet godina Isaulo je proveo kao zarobljenik despota Tome Preljubovia. Onda se iznenada
sudbina preokrenula. Epir je, nakon jo jedne krvave zavere, dobio novog vladara. Jedne zimske noi,
23. decembra 1384. godine, despot Toma je pronaen mrtav u krevetu, prerezanog grla. Navodno ga
je ubio pripadnik njegove garde.
Za naslednika i novog vladara u Epiru proglaena je poslednja ena iz roda Nemanjia, Tomina
supruga - Marija, koja se prozvala vasilisom (caricom) Marijom Angelinom Dukainom Paleologinom.
Jedni je smatraju vrlo pobonom i moralnom enom. Prema drugima, re je o raspusnici koja je mua
varala s njegovim zarobljenikom. Poslednja verzija nije sasvim bez osnova, imajui u vidu injenicu
da se ve u februaru 1385 (tj. tek dva meseca nakon muevljevog ubistva) Marija udala za biveg
zarobljenika Isaula de Buondelmontija. Navodno joj je tako savetovao njen brat, monah Joasaf, koji je
pozvan da se spusti iz Meteora i pomogne sestri u sreivanju prilika u Janini.
Isaulo je odustao od Tominih nepopularnih mera, vratio je imanja grkim vlasnicima i ak pokuavao
(neuspeno) da se izmiri sa Albancima iz okoline. Marija je ivela dovoljno dugo da dobije vesti o
nesrenoj sudbini zemlje svojih predaka u bici na Kosovu.
Nakon Kosovske bitke, najvaniji cilj preostalih malih hrianskih vladara Balkana bio je da se
dodvore sultanu Bajazitu. Isaula su u jednoj bici zarobili Albanci. Kada se oslobodio, etrnaest meseci
je proveo na osmanskom dvoru oekujui sultanovu pomo (1399-1400). Zadobivi na kraju tursku
milost, porazio je albanska plemena i nastavio da vlada Janinom. enio se jo dva puta. Njegov trei
brak je bio ponovo s jednom Srpkinjom - Jevdokijom Bali, erkom ura Balia.
(Nastavie se)

8. Treslo se Kosovo polje

OSMANSKE gazije su kao poplava zauzimale komad po komad Vizantije. Osmana nasleuje sin, beg
Orhan. Za Orhanom sledi Murat I, koji se prvi od Osmanlija proziva sultanom. Murat I e svoje

sedite preseliti na Balkan, u Jedrene. Okruie Carigrad, osvojiti Trakiju, poraziti 1371. godine veliku
vojsku srpskog kralja Vukaina na Marici, upasti u Bugarsku.
Nita, ini se, ne moe da se odupre brzim turskim konjanicima i njihovoj uvebanoj stalnoj vojsci janiarima, kakva u to feudalno doba ne postoji nigde u Evropi. Osmanlije, koje nisu bile tako brojne,
veto su koristile pokorene hrianske narode meu kojima su islamizacijom (nasilnom ili
dobrovoljnom) nalazili pomagae u novim osvajanjima.
Samo se jo jedna sila na Balkanu moe suprotstaviti janiarima - srpska. Knez Lazar 1389. godine
na Kosovu izvodi cvet balkanskog vitetva: ujedinjene srpske, bosanske i ugarske ratnike. I kada je
dolo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo dogaalo... i bi
mnogo mrtvih bez broja...
Na Kosovu je Murat I izgubio ivot, kao jedini turski sultan koji je ubijen u bici - ali bitku Osmanlije
nisu izgubile. Muratov naslednik, Bajazit I Munja, s Kosova izlazi jo moniji. Srbija postaje vazalna
drava, a Bajazit se eni princezom Despinom (Oliverom), sestrom kneza Stefana. Sultanija Despina
je Bajazitu rodila tri keri po imenu Paa, Malika i Oruz.
Onda se opet pojavie Mongoli, kao nova Boja kazna. U velikoj bici kod Ankare, 1402. godine,
mongolska vojska Tamerlana je potpuno razbila Turke i njihove saveznike, meu kojima se borio i
Stefan Lazarevi. Sultan Bajazit je bio zarobljen i pogubljen. Tokom nekoliko decenija inilo se da je
osmanska mo pri kraju, a Bajazitovi sinovi su se otimali o nasledstvo. Naalost, bio je to samo
privid. Ve sredinom XV veka situacija se preokrenula. Kod Varne na Dunavu, 1444, sultan Murat II je
strahovito potukao krstaku vojsku francuskih i ugarskih vitezova. Nekoliko godina kasnije na presto
je seo jedan od najveih osmanskih sultana - Mehmed II.
PAPA POBEGAO IZ RIMANekoliko puta Mehmed II je pokuao da osvoji i Beograd, ali bio je odbijen u
estokim bitkama. Pred kraj ivota, u elji da potvrdi da ima ambicije rimskog cara, Mehmed je
krenuo da osvoji Italiju. Turci su nakratko osvojili 1480. godine Otrant, na samom kraju italijanske
izme, to je izazvalo pravu paniku u Rimu. Strah od Turaka je bio toliki da je rimski papa pobegao
na sever Italije.
Mehmed, prozvan El-fatih (Osvaja), sin sultana Murata II, postao je vladar sa osamnaest godina i
odmah krenuo u osvajanje ostataka vizantijske imperije. Njegov savremenik Konstantin iz Ostrovice,
Srbin koji je jedno vreme sluio kao turski janiar, zapisao je da je sultan veoma lukav, pomou
primirja je prevario koga je mogao; i o veri se malo brinuo a kad bi ga ko zbog toga korio, namah bi
skoio kao besan.
Drugog marta 1453. pod zidinama vizantijskog Carigrada se okupila ogromna turska vojska od oko
100.000 vojnika, meu kojima i 20.000 janiara. Nekada najvei od evropskih gradova, Carigrad je u
to doba bio tek svoja senka. titile su ga samo ogromne zidine i hrabra srca malobrojnih branilaca.
Odbranu, u kojoj su pored Grka bile i strane jedinice enovljana i Venecijanaca, predvodio je
vizantijski car Konstantin I Paleolog.
Branioci Carigrada su pruili herojski otpor i skoro dva meseca se estoko borili, odbijajui desetine
turskih napada, svakoga dana ponovo podiui zidine topovima poruene. Meu turskim trupama
nalazile su se i jedinice koje je sultanu poslao njegov srpski vazal, despot ura Brankovi.
Konstantin iz Ostrovice, koji je bio meu njima, napisao je da su Srbi morali ii ka Stambolu i
pomagati Turcima u osvajanju; a svakojako po naoj pomoi nikad ne bi bio osvojen.
Srba je, u stvari, bilo na obe strane. Sam car bio je sin Jelene, erke srpskog velikaa Konstantina
Dejanovia. Na turskoj strani, Mehmedova maeha, udovica Murata II, bila je znamenita Mara, ki
despota ura Brankovia, jedna od retkih turskih sultanija, koja je zadrala hriansku veru i koju je
mladi sultan Mehmed II izuzetno potovao.
Dana 29. maja 1453. godine, nakon vie talasa napada, turski vojnici su uspeli da upadnu u grad.
Poslednji vizantijski vladar Konstantin HI je hrabro poginuo u bici da, kao i srpski knez Lazar, ostane
legenda i primer potomstvu. ak i danas, mnogi Grci smatraju utorak, dan kada je pao Carigrad, za
najnesreniji dan u nedelji. Vest o padu hiljadugodinjeg grada i Vizantije potresla je celu Evropu.

Turci su veinu crkava u gradu pretvorili u damije. Dvadesetogodinji Mehmed II je svojim titulama
dodao jo jednu kajzer-i-Rum, odnosno Rimski car.
Nakon Vizantije, sultan kree u nova osvajanja: 1459. pada Smederevo i Srpska despotovina, 1461.
sultan osvaja Trebizond u Maloj Aziji. Mehmed osvaja 1464. Bosnu i ubija poslednjeg bosanskog kralja
Stepana Tomaevia. Zatim 1467. godine pada i Hercegovina.
Jedan od razloga brzog turskog napredovanja na Balkanu, osim slabosti tamonjih drava, bila je i
relativna tolerantnost osvajaa prema seoskom stanovnitvu i njihovoj hrianskoj veri. Mehmed II je
ostavio grkog patrijarha u Carigradu, a svim hrianima je dao autonomiju u okviru sistema
mileta, odnosno etniko-verskih zajednica kojima je upravljala crkva. U ta vremena osmanlijska
drava je pokazivala vei stepen religijske tolerancije i bila bolje ureena nego druge zemlje u Evropi,
koje su uglavnom zabranjivale ili proterivale pripadnike drugih vera.
(Nastavie se)

9. Sultan vlada iz harema

TURSKA mo je jaala da bi dostigla vrhunac pod Mehmedovim praunukom Sulejmanom
Zakonodavcem, kojeg su zapadnjaci prozvali Velianstveni (ime Sulejman odgovara jevrejskom
imenu Solomon). Vladao je najdue od svih sultana, ak 46 godina (1520-1566), u vreme kada se u
zapadnoj Evropi razvija renesansni pokret. Ipak, inilo se da rasko i mo Sulejmanovog dvora i
njegovog carstva zasenjuju sve ostale u Evropi.
Turska drava se protezala od dananje Maarske na zapadu sve do Irana i drala je veliki deo
Sredozemlja. Sulejmanove vojske su zauzele Beograd (1521), zatim su kod Mohaa (1526) do nogu
potukle ugarsku vojsku i zauzele Maarsku, da bi 1529. i 1532. opsedale sam grad Be. U
Sulejmanovo vreme, Carstvo je imalo vie od 20 miliona stanovnika i bilo podeljeno u oko 200
sandaka (oblasti). Istanbul, sa vie od 250.000 stanovnika, bio je najvei evropski grad, vei od
Pariza i Londona, pet puta vei od Bea, deset puta od Berlina.
Sulejman I je u mnogim vidovima unapredio Tursko carstvo: izgradio je monu flotu, razvio
zakonodavstvo dopunjujui islamsko erijatsko pravo putem kanun-i-Osmani (osmanlijskih kanona).
Posebno je znaajan razvoj umetnosti i arhitekture pod uvenim neimarom Sinanom. I danas obrise
Istanbulu daju velianstvene graevine koje je gradio Sinan, poput uvene damije Sulejmanije.
Sulejman I je podsticao poeziju kao i kaligrafiju (umetniko pisanje) koja je u islamskoj tradiciji imala
dugu istoriju. Bavio se poezijom, a niz ljubavnih pesama je posvetio svojoj omiljenoj eni - Hurem
sultaniji.
Ovu lepoticu, poreklom ukrajinsku robinju, Sulejman je uzdigao do zakonite supruge. Sultan joj je
pisao: prestolu moje usamljene palate, bogatstvo moje, moja meseeva svetlosti, moj najtajniji
prijatelju, moje postojanje, moja sultanijo, najlepa od najlepih... moje prolee, moj danu, moja
draga ruo, jedina koja me ne potresa u ovome svetu, eno prekrasne kose, uvek u te slaviti, ja,
ljubavnik drhtavoga srca, sa oima punim suza, srean sam...
Vremenom, Rokselana je zadobila veliki uticaj ne samo u sultanovom srcu nego i u vlasti. Nastojala je
da, meu brojnim Sulejmanovim sinovima, obezbedi naslee onima koje mu je ona rodila. Pod njenim
uticajem, Sulejman je pogubio svoja dva starija sina, kao i velikog vezira. Sulejman I je umro u
pohodu na Austriju 1566. godine. Plaei se nemira u vojsci i iekujui dolazak naslednika, veliki
vezir je vie od mesec dana krio sultanovu smrt, tako to je u ator i u sultanovu nosiljku postavio
dvojnika.
Osmanlijska dinastija dugo nije imala mlaih grana - one su vekovima redovno podsecane, u
najsurovijem smislu te rei. Naime, jo od vremena Mehmeda Osvajaa uveden je obiaj da se,
dolaskom na vlast novog sultana, odmah pogube sva njegova braa i njihovi muki potomci. Ovo
ipak nije ugrozilo opstanak same dinastije, jer je svaki sultan imao brojno potomstvo. Tako je, recimo,
Murat III, koji je umro 1595, imao 25 sinova.

PRINEVI POD KLjUEMNA degeneraciju dinastije uticao je obiaj uveden od VII veka, kojim je
humanizovano surovo pravilo ubijanja osmanskih prineva, tako to su oni drani zatvoreni u
posebnim prostorijama na dvoru zvanim kafez. Tu bi zlosreni prinevi, opijeni haiom, piem i
prekomernom hranom, postepeno tonuli u potpunu otupelost. Neki meu njima bi, nakon vie
decenija, bivali izvueni iz zatoenitva i proglaeni za sultane.
Nekada nije bilo sasvim sigurno koji e od brojnih sultanovih sinova postati vladar. Jedini zabeleeni
izuzetak osmanskog princa koji je preiveo dolazak na vlast svog brata predstavlja povest o sinu
Mehmeda Osvajaa - princu Demu. On je nakon poraza u borbi za vlast s bratom Bajazitom II, uspeo
da pobegne u Italiju, gde je i umro 1495. godine. Dem-sultan je ostavio i potomstvo, koje je
preuzelo hriansku veru i koje postoji i danas (italijanska plemika porodica Said).
U XVI I i XVII veku Osmansko carstvo vie nije raslo, iako je i dalje predstavljalo jednu od najmonijih
evropskih sila. U pomorskoj bici kod Lepanta 1571. udruene hrianske snage, Venecija i panija,
prvi put su uspele da estoko poraze tursku vojsku. Ipak, Osmanlije e 1683. godine jo jednom stii
pod zidine Bea, da bi u velikoj bici pretrpele poraz koji e znaiti poetak njihovog postepenog
povlaenja iz centralne Evrope i s Balkana...
Tokom generacija, osmanski vladari su pokazivali sve manje volje da se bave tekim poslom
upravljanja ogromnom dravom. Od XVIIveka preputali su stvarnu vlast svojim saradnicima, koji su
inili vee vezira zvano divan ili porta, na ijem elu je bio veliki vezir. Osim u porti, mo na
osmanskom dvoru (sultanova palata u Carigradu nosi naziv Topkapi saraj) proizlazila je iz spletki u
haremu, meu brojnim sultanovim enama i konkubinama, kojima je upravljala najvanija osoba
nakon samog cara - njegova majka (valide sultan).
Harem je bilo mesto gde se postavljaju veziri, donose vane politike odluke i vodi ivot pun
orijentalne rafiniranosti, sa ciljem da se prui svako ulno i duhovno uivanje samo jednom oveku sultanu, Alahovoj senci na zemlji.
Meu umno poremeenim sultanima, posebno je zapamen Ibrahim I (vladao 1640-1648), koji je
naredio da se, kao kazna za neverstvo jedne konkubine, pogubi ceo njegov harem od 280 ena, koje
su sve strpane u vezane vree i baene u more. Osim ludaka i degenerika, bilo je meu kasnijim
osmanlijskim sultanima i normalnijih vladara - onih koji su pokuali da reformiu Carstvo. Ali otpor
reformama je bio veliki. Tako su 1622. nezadovoljni janiari prvi put svrgli i pogubili jednog sultana mladog Osmana II.
(Nastavie se)

10. Veziri srpske loze!

SRBI su se vekovima srano i hrabro borili protiv Turskog carstva, ali su u pojedinim periodima ljudi
srpskog porekla u znatnoj meri doprineli slavi Osmanlija. Najmanje etrnaest velikih vezira u toku
istorije osmanske drave bilo je junoslovenskog porekla (veinom u XVI i XVII veku). Osim njih, slavi
Osmanlija su doprinele hiljade vezira, beglerbegova, paa, kao i desetine hiljada obinih vojnika
hrianskog porekla iz Bosne ili Srbije. U XVI veku bilo je toliko ovih poturenjaka da se srpski jezik
smatrao za drugi na sultanovom dvoru (nakon turskog).
Prvi turski veliki veziri srpskog porekla bili su Mahmud-paa Anelovi (veliki vezir Mehmeda
Osvajaa) i Ahmed-paa Hercegovi. Ovaj drugi je bio najmlai sin (roen 1456) znamenitog Stefana
Vukia Kosae, hercega od Svetog Save, vladara Huma. Hercegovi Ahmed (prethodno je nosio ime
Stefan), koga su Turci kao mladog deaka uzeli kao taoca, oko 1474. je preao na islam i oenio se
erkom sultana Bajazita II, ahzadom Hundi. Bio je veliki vezir u pet navrata, pod dva sultana.
Odlikovao se u borbama turske vojske u vreme osvajanja Egipta, gde je i umro 1517. godine. O
njegovim potomcima postoje podaci sve do 1614.
Meu brojnim turskim dravnicima srpskog porekla koji su stvarali osmansku istoriju najuveniji je bio
Mehmed-paa Sokolovi (1506-1579) - jedini osmanlijski veliki vezir koji je vladao ak za vreme tri

sultana. Mehmed paa je jedan od najznaajnijih dravnika u celokupnoj Osmanskoj istoriji.

Mehmedova ena je bila ki sultana Selima II - Esma (Ismihan) s kojom je imao tri sina i ker.
I pored visokog poloaja, Mehmed nije zaboravio svoj zaviaj i rod. Obnovio je Peku patrijariju i
srpskoj crkvi dao iroku autonomiju, svoje roake je postavljao za srpske patrijarhe (Makarije
Sokolovi), a one koji su preli na islam za osmanlijske upravnike. Najznaajniji meu njima, Mustafapaa Sokolovi, bio je beglerbeg Ugarske, Ferhad--paa je upravljao Bosnom i sagradio banjaluku
damiju Ferhadiju.
Turski veziri su imali obiaj da prikrivaju svoje hrianske korene, tako da esto nije mogue precizno
ustanoviti njihovo poreklo. Bila su to deca koja su silom skupljana u hrianskim porodicama na
Balkanu i u drugim krajevima Carstva, putem po zlu upamenog danka u krvi (devirme). Ova deca
su postajala sultanovi robovi i ratnici (janiari). Najdarovitiji meu njima su obrazovani na samom
dvoru, gde su dostizali i najvie poloaje. Meutim, koliko god da su postajali moni, veziri i janiari
hrianskog porekla bi do kraja ivota ostajali odani vladarevi sunji, sa ijim ivotima i imetkom bi
on mogao da raspolae u svakom trenutku.
Krajem 1355. godine, u decembru, preminuo je car Stefan Duan. San o jedinstvenom carstvu
Srbalja i Romeja nije trajao ni jednu deceniju. Vrlo brzo se pokazalo da do tada najvea drava
Balkana - Srbija - vie nije bila i najopasnija pretnja Vizantiji. Pod upravom nejakog Duanovog
naslednika Srbija se sama od sebe poela razdvajati na sastavne delove.
SULTANOVI UITELjIOsmanski zetovi su bili i neki drugi veliki veziri junoslovenskog porekla, poput
Damat Rustem-pae, Damat Ibrahim-pae (XVI vek) i Damat Melek Mahmut- -pae (XVIII vek).
Damat znai zet na turskom, odnosno, ovi veliki veziri su bili oenjeni sultanovim kerima. Drugi
veziri su dostizali najvii poloaj kao bivi uitelji sultana (lala), poput Lala Kara Mustafa-pae (XVI
vek) i Lala Mehmed-pae (XVII vek).
Vizantijski hroniar i bivi car Jovan Kantakuzin je zapisao: U isto vreme umro je i kralj, vladar Tribala
(tj. car Duan) i ne mali mete se rasplamsa meu Tribalima. I Simeon (Nemanji), kraljev brat...
teio je za itavom vlau nad Tribalima... i kraljev sin Uro zaratio je na strica... I najmoniji od
velikaa kod njih (Srba) one slabije uklonie sa vlasti i svaki sebi potinjavajui oblinje gradove,
jedni su u borbi Kralju (Urou) pomagali... a drugi su pomagali stricu Simeonu...
U to doba, u patuljastoj Vizantiji, dravi s velikom glavom (Carigradom) i sa sve manjim telom, na
vlasti se ve petnaest godina, uz prekide, nalazio Jovan V Paleolog. U susednoj Bugarskoj, Duanov
urak (brat Duanove ene Jelene) car Jovan Aleksandar Asen vladao je takoe ve due od dve
decenije (od 1331), ali nad sve slabijom i podelama rastrojenom zemljom. Ve oko 1356. godine
carev sin Jovan Stracimir je postao praktino nezavisan vladar uz predele na Dunavu kao vidinski
car. Vlaka i Dobruda, nekada delovi Bugarskog carstva, takoe su se osamostalile.
Nasuprot slabim i razjedinjenim hrianskim dravama, emir Orhan, sin Osmanov, vladao je ve vie
od dve decenije sve veom osmanskom dravom koja se prostirala na zapadnom delu Anadolije i
zapoela irenje po Balkanu.
Samo godinu dana pre smrti cara Duana (1354) Orhanov preduzimljivi sin - Sulejman-paa - zauzeo
je Galipolje, vizantijsku luku na evropskoj strani dardanelskog prolaza. Od tog doba Turci su sve
drskije i brojnije naseljavali vizantijske teritorije u Trakiji. Njihovi brzi odredi konjanika akindija
zaletali su se i duboko u Bugarsku i Vizantiju, pljakajui, palei i kupei roblje. U jednom sukobu
Turaka s Bugarima blizu Sofije oko 1355. godine poginuo je najstariji sin bugarskog cara Mihailo Asen.
est godina ranije, u slinom sukobu, poginuo je i njegov brat Ivan Asen IV.
Emir Orhan gradio je vrstu, centralizovanu dravu s jakom vojskom ije jezgro nije inila laka i brza
konjica (kao u poetku turskih osvajanja) nego profesionalna peadija pod imenom nova vojska,
odnosno janiari.
(Nastavie se)

11. Vlast nemonog cara

SLABOST Vizantije je bila tolika da je aprila 1355. mletaki dud najozbiljnije razmatrao mogunost
da Venecija jednostavno prisajedini Carigrad i ostatke vizantijske drave kako bi preduhitrila
Osmanlije i zatitila svoje interese na Mediteranu.
Jedna beseda retora i dravnika Dimitrija Kidona prikazuje stanje kakvo su videli stanovnici Vizantije
u to doba. Turci su, kae se, gospodari Galipolja i dela Trakije. Stanovnici Carigrada ive zatvoreni kao
u tamnici ili kao ivotinje u kavezu. Ne pomae nikakav ugovor, nikakav danak, nikakva udaja
princeze za turskog emira. Nikakve pomoi nema u blizini. Mo Tatara je u opadanju. Srbi i Bugari su
blizu, iste vere, ali to su siromani narodi koji nemaju obiaj da ratuju u dalekim zemljama... Pomoi
moe samo zapad, otadbina krstaa, koji je bogat novcem i ljudima - Italijani i Ugri.
Car Jovan V je gotovo u panici na sve strane traio saveznike. Tako je 1355. godine u znak saveza s
Bugarskom dogovoreno venanje carskog naslednika Andronika (IV) i bugarske princeze Kerece
Marije. Dvoje mladenaca je bilo tek u uzrastu od sedam godina.
Saveznitvo s Bugarima je, meutim, bilo kratkog veka. Stoga se car Jovan Vobratio na udaljenije i
potencijalno monije adrese na zapadu Evrope. Tako je u jednom pismu papi Inoentiju VI vizantijski
car molio da mu papa poalje pet galija i hiljadu petsto vojnika. Zauzvrat je obeao da e u toku est
meseci svoje podanike prevesti u rimokatoliku veru, pri emu je, kao zalogu, nudio da na papin dvor
poalje svog petogodinjeg sina, a da papa u Carigrad poalje posebnog predstavnika i otvori
latinske kole za decu visokih grkih uglednika.
Papa je odgovorio slanjem crkvenog izaslanstva koje se upustilo u jednu od onih teolokodiplomatskih pregovora izmeu Rima i Carigrada koji su obino trajali godinama i davali samo
delimine i mutne rezultate. I dok su istoni i zapadni teolozi diskutovali o vanosti korienja
kvasnog ili beskvasnog hleba u crkvenoj liturgiji, Turci su osvajali grad za gradom na Balkanu:
Dimotika je pala 1361, Jedrene je prvi put zauzeto 1362, a Filipolje (Plovdiv) 1363.
Emir Orhan je umro u dubokoj starosti 1362. godine. U smrti ga je pretekao najstariji sin, preduzetni i
znameniti osvaja Galipolja Sulejman, koji je stradao tokom lova tako to je pao s konja u galopu.
Voa Osmanlija postao je sultan Murat I, mlai sin Orhana i jedne Grkinje. Novi emir je nastavio
pohode i osvajanja, tamo gde su stali njegov otac i brat.
BOGATI GOSPODAR ORHANArapski putopisac Ibn Batuta posetio je tadanju osmansku prestonicu
Brusu, gde je video i njenog gospodara (Orhana): Taj sultan je najmoniji od svih turkmenskih
vladara (u Anadoliji), ima najvie bogatstva, gradova i vojnika. Poseduje stotinu utvrenja koja stalno
obilazi i provodi nekoliko dana u svakom od njih, kako bi ih proverio. Kau da ni u jednom mestu ne
provodi vie od mesec dana. Bori se protiv nevernika i stalno ih opseda...
Tokom prve decenije nakon smrti cara Duana, od Srpskog carstva je ostalo samo ime i simbolina
figura slabog vladara Stefana Uroa Vza kog je letopisac pisao da je mlad razumom, to je
verovatno znailo da je bio donekle mentalno ogranien. U zapadnoj Srbiji brzo se kao najmoniji
oblasni gospodar nametnuo veliki knez Vojislav Vojinovi koji je postao i najblii saradnik nemonog
cara.
Nakon Vojislavljeve smrti (1363) postepeno se kao najvaniji velika carstva uzdigao Vukain
Mrnjavevi, ovek niskog porekla, koji se pominje u vreme cara Duana kao upan Prilepa. U istoriji
Dubrovanina Mavra Orbina Kraljevstvo Slovina, pripoveda se da su neki velikai Rake, koristei
smrt cara Stefana, nastojali da postanu vei nego to su bili. Meu njima je bio despot Vukain i
njegov brat Ugljea.
Urou su njemu verni dvorani savetovali da zatvori u tamnicu Vukaina i neke druge koji su u svojim
delima pokazivali veliku oholost... Meutim, Uro ne samo da nije hteo posluati ove savete nego
ih je otkrio. I narodna tradicija je u pesmi Uro i Mrnjavevii zapamtila borbe oko vlasti nakon
smrti cara Stefana Duana:
Carevi se otimlju o carstvo;

meu se se hoe da pomore,

zlaanima da pobodu noi,
a ne znadu na kome je carstvo.
Ve nakon nekoliko godina, tj. 1365, Vukain je postao tako moan da je proglaen za savladara cara
Uroa i kralja Srba i Romeja. Negde u isto doba njegov brat Ugljea je postao despot i gospodar
oblasti Sera - oblasti na krajnjem jugoistoku nekadanjeg Duanovog carstva. Vukain je pod svojom
direktnom vlau drao najvei deo Makedonije. Uspostavio je i bliske rodbinske odnose s nekim od
monih oblasnih gospodara, poput porodice Balia u Zeti, esara Vojihne u Drami i Hlapena
Radoslava u Kosturu i Beru.
Sledei korak bio je proglaenje Vukainovog sina Marka za mladog kralja, tj. za naslednika, ime je
najavljeno stvaranje nove srpske vladarske dinastije umesto svetorodne loze Nemanjia.
Vukainovo prebrzo uzdizanje nije bilo prihvaeno od strane drugih srpskih velikaa, posebno onih u
starim srpskim zemljama u Rakoj. Oni su izgleda u jednom momentu uz sebe privukli i samog cara
Uroa. Dolo je do otvorenog rata izmeu koalicije velikaa sa severa, koje su predvodili upan Nikola
Altomanovi i knez Lazar Hrebeljanovi, i junih monika - Mrnjavevia.
(Nastavie se)

12. Carstvo dele velikai

NA Kosovu polju negde oko 1368. ili 1369. odigrala se prva, srpsko-srpska kosovska bitka - dve
decenije pre one najvanije bitke sa Turcima. U ovom sukobu izmeu oblasnih gospodara Vukain je
odneo potpunu pobedu. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povue sa svojim etama i
pobee, Nikola Altomanovi bee poraen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car
Uro bee uhvaen iv s nekolicinom vlastele svoga dvora. (M. Orbin)
Ipak, Vukain nije uspeo da nametne svoju vlast u celoj Srbiji. Pre nego to je stigao da krene u novi
pohod na sever i na upana Nikolu, bio je prisiljen da se okrene ka jugu, odakle je stizao mnogo
opasniji neprijatelj - Turci.
Dok su se srpski velikai otimali o carstvo, vizantijski car Jovan Peti je i dalje traio pomo na zapadu
- ovaj put u katolikoj Ugarskoj. Tokom cie zime krajem 1365. godine, iznenada i praktino
nepozvan, vizantijski car se uputio na ugarski dvor, da bi pokuao da dobije podrku monog
ugarskog kralja Ludovika - LajoaPrvog. Bee to retko zabeleen dogaaj u hiljadugodinjoj istoriji
Vizantije da jedan car boravi na teritoriji druge zemlje, a da s njom nije u ratu.
Nakon est meseci provedenih u Ugarskoj, Jovan Peti nije dobio nita vie osim maglovitih i nikad
ispunjenih obeanja. Da stvar bude jo nepovoljnija, pri povratku Dunavom za Carigrad, Jovan Peti je
bio zadran, praktino zarobljen, od strane Bugara u Vidinu. Radilo se o zaveri protiv cara u koju je
izgleda bio umean Jovanov najstariji sin i savladar Andronik (IV), inae bugarski zet. U skoro
bezizlaznoj situaciji, spas za vizantijskog cara je doao s neoekivane strane - od njegovog roaka
pristiglog izdaleka. Roak se zvao Amadeo V, grof od Savoje.
Amadeo i car Jovan VI su bili vrlo bliski roaci - deca brata (savojskog grofa) i sestre (Jovanova majka
je bila Ana Savojska). Amadeo VI se esto oblaio potpuno u zeleno, to je bila i boja njegovih
pratilaca. Zbog toga je po Evropi bio poznat kao zeleni grof. Pored toga, savojski grof je bio jedan
od najistaknutijih pobornika organizovanja novog krstakog rata protiv nevernika na koji je jo
1363. godine pozvao papa Urban V.
Sa flotom od 15 brodova i 1.500 vojnika Amadeo se u junu 1366. uputio ka Carigradu. Ponovo se
probudila nada da e intervencija sa zapada doneti predah onemoaloj vizantijskoj carevini. I zaista,
ve u avgustu 1366. Amadeovi krstai su postigli znaajan uspeh. Nakon dvodnevne opsade, uspeli
su da od Turaka preotmu Galipolje, luku koja je kontrolisala prolaz kroz Dardanele.

Vest je proizvela veliki odjek, kako u Carigradu tako i na zapadu. U toku pola veka to je bio prvi
ozbiljniji udarac nadiranju Osmanlija. Meutim, nakon to su saznali za nevolje i zatoenitvo
Jovana V, krstai predvoeni grofom iz Savoje su, umesto na Osmanlije, okrenule na drugu stranu na Bugarsku. Tokom nekoliko nedelja su osvojili nekoliko bugarskih tvrava na obalama Crnog mora.
Jovan V je uskoro bio osloboen i nastavio je put za Carigrad. Meutim, ovim je i pohod zapadnih
krstaa bio zavren.
BALKAN IROM OTVORENKada se oktobra 1371. godine, ne postigavi nita u Italiji, vizantijski car
Jovan V najzad oslobodio mletakih poverilaca i dospeo natrag u Carigrad, stanje na Balkanu
dramatino se pogoralo. S velikim srpskim porazom na Marici, vrata junog Balkana su se irom
otvorila za dalje tursko nadiranje.
irenje Osmanlija, koji su oko 1368. godine ponovo zauzeli Jedrene, nije bilo ozbiljnije ugroeno.
Nedugo zatim, Jovan V je preduzeo jo spektakularnije putovanje na zapad. U leto 1369. uputio se u
Rim, nadajui se da e svojim prisustvom podstai papu Urbana V da se ozbiljnije angauje u
organizaciji krstakog rata. Ova poseta je protekla u znaku velike i u istoriji jedinstvene ceremonije u
Rimu na kojoj je vizantijski car sveano preao u rimokatoliku veru (oktobra 1369). Meutim, od
velikog pohoda na Turke i dalje nije bilo nita.
Poslednji pokuaj u traenju podrke Jovan V je uinio posetom Veneciji. I jo jednom je doiveo
neuspeh. Jedino pitanje koje je zanimalo Mleane je bilo kako e car isplatiti ranije nagomilane
dugove Vizantije prema Veneciji. I dok se vizantijski car trudio da se oslobodi od nasrtljivih poverilaca
koji ga iz Venecije nisu putali kui, na Balkanu se pripremao veliki obraun.
Nadiranje Turaka, a posebno tursko osvajanje Plovdiva i Jedrena, uticalo je da dva najmonija srpska
velikaa s juga Srpskog carstva pokuaju da organizuju ozbiljniji zajedniki otpor Osmanlijama. Poto
su turski upadi najvie ugroavali oblasti despota Ugljee, bilo je prirodno da on preduzme inicijativu.
Zato je gospodar Sera nastojao da se prevlada crkveni raskol koji je optereivao odnose izmeu
Srpske crkve i Carigradske patrijarije. Spor je nastao jo od vremena kada se car Duan krunisao za
cara i, uprkos Vizantiji, osnovao srpsku patrijariju.
U leto 1371. poslanici despota Jovana Ugljee i kralja Vukaina su stigli u Carigrad donosei predlog
da se i Vizantija ukljui u njihove pripreme za rat protiv Turaka. Meutim, potpuna pasivnost
Vizantinaca, orijentisanih iskljuivo na traenje pomoi spolja, nije omoguila iru antitursku koaliciju.
(Nastavie se)
13. Krvava reka Marica!
KRAJEM 1371. godine svetogorski monah po imenu starac Isaija zabeleio je na marginama jedne
svete knjige da knjigu ovu... u dobra vremena poeh... a svrih je u najgora od svih vremena... kada
razgnevi se bog na hriane i kad pogiboe despot Ugljea i njegov brat kralj Vukain u boju s
Turcima. Sukob na Marici bi se pre mogao nazvati srpskom pogibijom (srb-sindiri) - kako su Turci
vekovima kasnije nazivalo mesto sudara dve vojske - nego pravom bitkom.
Izgleda da je bar u poetku pohod vojske Vukaina i Ugljee na Turke ukazivao na povoljan ishod.
Despot Ugljea je bio obaveten u leto 1371. da glavnina turske vojske zajedno sa sultanom
Muratom ratuje u Anadoliji (protiv suparnikih seldukih begova). Hitno je pozvao brata Vukaina koji se u junu te godine sa sinom Markom i svojom vojskom kod Skadra pripremao da napadne Nikolu
Altomanovia - da mu se pridrui.
Mogue je da su se kralju i despotu prikljuili jo neki srpski feudalci s juga, iako o tome ne postoje
pouzdani podaci. Ugljeini neposredni susedi su bili i oblasni gospodari braa Dejanovii (Konstantin i
Draga), kao i vojvoda Bogdan (Ljutica Bogdan iz narodnih pesama). U pozno leto dve srpske vojske
su sa raznih strana krenule na dogovoreni sastanak, sa ciljem da udare na Turke i da ih proteraju iz
Jedrena, a ako bude mogue i iz drugih mesta s Balkana.
Negde na dan hoda od Jedrena, celokupna srpska vojska koja je brojala nekoliko desetina hiljada
vojnika (monah Isaija kae da ih je bilo ezdeset tisua) ulogorila se na reci Marici, pored mesta

ernomena. Znajui da su brojano mnogo nadmoniji od turske vojske koja je preostala u Jedrenu,
Srbi su izgleda ve unapred raunali na laku pobedu. Opreznost ni organizovanost ove u sutini isto
feudalne vojne koalicije nije bila velika.
Prema turskim letopisima, rumelijski beglerbeg Lala-ahin je poslao poslanike u srpski logor kako bi
zamolio za mir i obeao pokornost srpskim velikaima. Ovo poslanstvo je istovremeno predstavljalo
pijunsku misiju koja se uverila da su Srbi neoprezni ak do te mere da nisu bile postavljene ni strae
oko velikog logora.
U noi 26. septembra 1371. godine, nakon oluje kada niko ne oekuje napad, turska vojska koju je
vodio Evrenos paa, neopaeno se prikrala i okruila srpski logor sa svih strana. Pred jutro, otpoeo
je opti napad koji je izazvao paniku meu nepripremljenim i unezverenim srpskim vojnicima. Iako je
Turaka bilo mnogo manje nego Srba, izgledalo je kao da su mnogo brojniji, jer su napadali sa svih
strana.
Turski letopisac belei kako u zabuni i u neprilici niko nije znao ta da radi u nonom mraku... i konji
su se poplaili i pootkidali te optu zabunu uveliavali... kada je poelo svitati Srbi su alosno grunuli
u bekstvo, mada ih niko nije gonio... Starac Isaija pie da veoma veliko mnotvo - jedni od otrice
maa umree, drugi u ropstvo odvedeni bee, a neki od njih spasoe se i begstvom dooe.
ZAPIS MONAHA ISAIJADIREKTAN svedok marike pogibije, monah Isaija, pisao je kako se rasue
Ismailani i poletee po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od hriana maem klahu, druge u
ropstvo odvoahu, a oni koji su ostali prerana smrt ponje... osta zemlja od sveg dobra pusta... sve
se ispuni od straha ismailanskoga...
Prema poznom piscu, patrijarhu Pajsiju, koji je svoju priu zabeleio dva i po veka nakon bitke, despot
Ugljea je bio teko ranjen u boju. Kako mu je krv tekla, a kako nije imao im privezati rane, niti se
gde skloniti, uzae na neke visove, pade s konja i tu mu doe kraj ivota, te duh Bogu preda. Njegovi
ga mlai tu pogrebu i grob mu se i do danas zna...
Drugi srpski patrijarh, Arsenije arnojevi, zapisao je da je 1682. godine kod mesta zvanog
Haramanlija posetio grob hrabroga Ugljee, brata Vukaina kralja. Za razliku od Ugljee, za
Vukainov grob se ne zna. Po jednoj legendi, ubio ga je neverni sluga nakon bitke. Po narodnoj pesmi
Marko Kraljevi poznaje oinu sablju, Vukaina ranjenog sa sedamnaest rana nosila je mutna i
krvava Marica, sve dok ga tako ranjenog nije pogubio neki Turin, elei da se domogne njegovog
oruja i divnog odijela. Prema narodnom pevau, Marko Kraljevi se osvetio Turinu za smrt svoga
oca (manu sabljom od Prilepa Marko, skide glavu Turin-Mustaf-agi). Stvarnost je, naalost,
izgledala drugaije.
Turski konjanici su krstarili kroz Makedoniju, sve do Albanije na zapadu i Tesalije na jugu. U
Dubrovnik, zabeleeno je u isto vreme, pristiglo je mnotvo izbeglica s familijama i s velikim
imanjem od zlata i srebra koje su Turci gonili i koji su se sklonili (u Dubrovnik) da se uklone od
opasnosti.
U prolee 1372. godine glas o srpskoj propasti stigao je do pape u Avinjonu, koji je u jednom pismu
zabeleio da su Turci prodrli sve do granice izmeu Ugarske i Srbije i izmeu Albanije i Slavonije.
Papa je pozivao ugarskog kralja i Veneciju da se suprotstave Turcima.
Vizantinci su iskoristili propast despota Ugljee da privremeno ponovo prisajedine oblast Sera i Svetu
Goru. Meutim, ve posle nekog vremena i formalno se pokazalo ko postaje novi gospodar na
Balkanu. Jovan V je morao da prihvati vazalni odnos prema turskom sultanu, to je podrazumevalo
plaanje danka, kao i poniavajue uee vizantijskog cara u turskim pohodima.
(Nastavie se)

14. Vazali emira Murata

TEKA sudbina je ekala i bugarskog cara. Jovan iman, naslednik cara Jovana Aleksandra u Trnovu,
morao je u znak pokornosti da u harem sultana Murata Ipoalje svoju sestru, princezu Keru Tamaru.
"Bee data velika princeza Kera Tamara velikom emiru Amuratu, a za spas bugarskog naroda", pisao
je bugarski letopisac. "I ona je zadrala pravoslavnu veru kada je postala emirova ena, i oslobodila
je svoj narod i ivela je pobono i umrla u miru, neka seanje na nju veito ivi..."
Dva meseca nakon bitke na Marici u dobi od 35 godina umro je car Uro. Samo deceniju i po nakon
smrti cara Duana nije vie bilo ni cara, niti Srpskog carstva. Vukainov najstariji sin Marko krunisao
se za srpskog kralja, ali vladao je samo nad sopstvenom, sve manjom oblasti oko grada Prilepa.
Dobar deo Duanovih nekadanjih zemalja na jugu potpao je pod vazalni odnos prema Osmanlijama.
Vazali emira Murata su postali kralj Marko, braa despot Draga i gospodin Konstantin Dejanovii u
Makedoniji, kao i vojvoda Bogdan. Prema reima vojvode Miloa iz narodne pesme "Zidanje
Ravanice":
nastalo je poljednje vrijeme, hoe Turci carstvo preuzeti, hoe Turci brzo carovati...
Ipak, ma koliko silni, Turci su jo bili daleko od zauzimanja celokupne Srbije i Balkana. Ogorena
borba neprestana trajae jo vie od veka.
Osmansko napredovanje i dugotrajni pozivi iz Carigrada i iz Ugarske za pomo na kraju su imali
odjeka u Evropi. Papa Bonifacije IX je 1394. godine proglasio novi krstaki rat. Poslednji krstaki rat
koji su preduzele zapadne vojske - onaj deveti po redu, zavren je neuspeno jo u trinaestom veku.
Ali povesti o slavnim borcima protiv "nevernika" i o podvizima u borbama da se oslobodi Hristov grob
i dalje su ivele u srcima vitezova. Jo su postojali i redovi krstaa-kaluera osnovani nekada u
Palestini, poput vitezova Svetog Jovana s Rodosa.
Moni vojvoda od Burgundije - Filip II Hrabri (inae brat francuskog kralja) - planirao je da
organizovanjem jednog krstakog rata uzdigne lini ugled i sjaj svoje porodice i bogatog vojvodstva.
Uspeo je da u Flandriji prikupi potreban novac za ekspediciju - 120.000 zlatnih livri. Jedno vreme se
dvoumio da li da poalje ratnike na istok - na paganske Pruse, ili na nevernike Turke - a onda je u
avgustu 1395. godine jedna delegacija ugarskog kralja igmunda od Luksemburga stigla na dvor u
Parizu da trai pomo.
Odziv meu francuskim plemstvom za krstaki rat bio je iznad oekivanja i mnogi su odmah stavili
krst na grudi, izjavivi da je odlazak u krstaki rat "dunost svakog oveka koji vredi". Cvet
francuskog vitetva zaputio se ka udaljenim predelima na nepoznatom istoku.
Iako je teko proceniti ukupni broj ratnika koji su se pribliavali Budimu bila je to, bez sumnje, jedna
od najduih vojnih kolona tog vremena. Uz Flamance i Francuze, pristizali su sa svih strana:
Provansalci, esi, koti, Poljaci, Bavarci, Saksonci, Maari, Navarci, panci... U vojsci su bili i vitezovi
jovanovci s Rodosa, a sedamdeset brodova za prelazak vojske preko Dunava poslala je Venecija.
Veliki krstaki rat trebalo je da pomogne maarskom kralju igmundu ne samo da se oslobodi turske
opasnosti, ve da uvrsti ugled i poljuljanu vlast.
SEA 3.000 ZAROBLjENIKAKAD je sultan Bajazit prilikom obilaska bojnog polja shvatio koliko su veliki
turski gubici, pao je u svoju poznatu jaru koju je moglo da smiri samo prilivanje krvi. Naredio je da se
svih 3.000 zarobljenika pogubi odsecanjem glava, a egzekucija je trajala skoro ceo dan. Potedeo je
samo najuglednije voe, raunajui da bi za njih mogao da dobije bogat otkup.
Velika vojska je nastavila pohod uz Dunav, preavi blizu erdapa na levu obalu. Uli su tako na
"neprijateljsku zemlju" punu "izmatika" (pravoslavnih), po kojoj su bez mnogo obzira pljakali, ne
pravei mnogo razlike izmeu hriana i Turaka. Zauzeti su gotovo bez borbe Vidin, a zatim i
Orahovo, koje je spaljeno, a stanovnici (Turci i Bugari) pobijeni ili uzeti u roblje.
Vesti o krstakom pohodu stigle su sultanu Bajazitu I dok je opsedao Carigrad. "A ovaj brzo ostavivi
deo carskog grada zvani Galata poe kao rasplamteli oganj ovima (krstaima) u susret", pie
Konstantin Filozof u biografiji Stefana Lazarevia.

Poetkom septembra 1396. krstaka vojska se najzad nala pod zidinama Nikopolja.
Meu retkim zapisima ostalo je svedoenje nemakog paa Hansa ilterberga, koji e biti zarobljen i
provesti godine u turskom ropstvu: "Kada su svi (turski) peaci pobijeni, a sultan video napad kralja
igmunda, spremao se da pobegne sa bojita, ali je vojvoda Rake (Srbije), poznat kao Despot,
uleteo da pomogne Turcima sa 15.000 probranih ljudi i jo mnogo drugih vitezova. Jurnuo je sa
svojom vojskom na kraljev steg i oborio ga".
S padom kraljeve zastave nastade panika u krstakoj vojsci, koja pojuri u velikom neredu prema
Dunavu. Najvei broj se podavio, dok je kralj igmund uspeo da se ukrca na venecijansku lau i
pobegne prema Crnom moru.
Kraj