PSIHOLOGIJA, 1997, 3, 263-278

UDK 800.7:159.9

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

JELENA PEI Institut za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd

U ovom radu dat je saeti prikaz analize diskursa i jedno vienje njenog odnosa sa psihologijom. U prvom delu rada razmatraju se definiue odlike analize diskursa kao interdisciplinarne oblasti koja se bavi ne jezikom kao sistemom ve njegovom realnom upotrebom, prouavajui pri tome jezike i komunikacijske celine vee od reenice. U drugom delu rada prikazani su neki od dominantnih pristupa u ovoj oblasti (model govornih inova, analiza konverzacije, gramatika prie, strukturalni, relacioni i proceduralni pristup). U treem delu rada najpre se razmatra relevantnost psiholokih znanja za analizu diskursa (kognitivni modeli produkcije i recepcije teksta i razrada ideje o socijalnoj uslovljenosti govora), a zatim i mogue primene saznanja analize diskursa u istraivanju problema razliitih psiholokih disciplina (istraivanje komunikacionih sposobnosti i strategija, konstrukcija razliitih modela diskursa kolskog asa, unapreivanje efikasnosti komunikacije u raznim oblastima ljudske delatnosti itd.). Kljune rei: analiza diskursa, psihologija, interdisciplinarnost.

Izrazi diskurs i analiza diskursa postali su uobiajeni ne samo u naunoj ve i u svakodnevnoj terminologiji. tavie, postali su gotovo nezaobilazni u strunoj literaturi i na skupovima razliitih naunih disciplina, pa i psihologije. Ambicija ovog rada nije da se prui potpuna niti problematizujua slika o analizi diskursa (u daljem tekstu AD), ve da se: (a) stekne osnovni uvid u to ta je AD kao aktuelno i relativno novo podruje savremene nauke (domen interesovanja, osnovni pojmovi i ideje), i (b) razmotri odnos AD i psihologije.

263

J.Pei

Rad se sastoji iz tri dela. U prvom delu nudi se saet odgovor na pitanje ta je AD - razmatraju se njene definiue odlike i odnos sa lingvistikom. U drugom delu dat je najoptiji prikaz nekih od dominantnih pristupa kako bi se ilustrovala velika raznovrsnost problema i metoda u ovoj oblasti. U treem delu rada razmatra se odnos AD i psihologije i to najpre mesto i relevantnost psihologije u okviru AD, a zatim potencijalna primenljivost saznanja AD na probleme iz razliitih psiholokih disciplina.

ta je analiza diskursa?
Ve poetno odreenje AD suoava nas sa pitanjem da li je to jedna od lingvistikih disciplina ili interdisciplinarno podruje. Smisao ovog "pseudonaivnog pitanja" (Stubbs, 1983) nije da se AD svrsta u odgovarajuu "naunu fioku", ve da pomogne da se bolje razumeju njene definiue odlike. AD se nekada odreuje kao nova ili najmlaa disciplina lingvistike koja prouava fenomene kojima se tradicionalna lingvistika malo bavila (Bugarski, 1986, 1991; Horga i Mikuli, 1983; kiljan, 1983), mada dominira njeno odreenje kao interdisciplinarne oblasti koja ukljuuje razliite discipline: lingvistiku, psihologiju, sociologiju, antropologiju, filozofiju jezika, teoriju knjievnosti itd. (Beaugrande & Dressler, 1981; Stubbs, 1983; McCarthy, 1991; Savi, 1993). U tom smislu, nastanak AD vezuje se za razvoj lingvistike i njeno otvaranje ka saradnji sa drugim akademskim disciplinama. Interdisciplinarnost AD povezana je sa kompleksnijim, holistikim shvatanjem jezika iz ega proizilaze i definiue karakteristike ove oblasti. Prva odlika AD je prouavanje jezikih i komunikacijskih celina veih od reenice u pisanom ili govorenom mediju, za razliku od tradicionalne lingvistike koja se ograniava na nivo reenice. Upravo razvoj AD doveo je do prouavanja celovith jezikih i komunikacijskih struktura kao to su razliite vrste pisanih tekstova i anrovi govorenog diskursa. Druga definiua odlika AD je prouavanje upotrebe jezika u realnoj ljudskoj interakciji. Dakle, predmet interesovanja nije jezik kao sistem ve realizacija tog sistema, pirodno ostvarenje govora, "ivi" jezik. Pri tome, jedno od kljunih pitanja je povezanost izmeu jezika i konteksta u kome se on upotrebljava. Ovako opte odrednice odnose se na raznovrsne pristupe, a u okviru razliitih naunih disciplina. AD stoga predstavlja veoma heterogeno podruje u okviru koga postoji raznovrsnost istraivakih ciljeva, teorija i metoda. Raznovrsnost i kompleksnost AD opravdano se pripisuje sloenosti samog predmeta prouavanja koji se moe istraivati iz veoma razliitih perspektiva, mada se ponekad priznaje da je to jo uvek nejasan i difuzan pojam. Ono to doprinosi nejasnoi u vezi sa AD jesu neodreenost i konfuzija oko upotrebe termina tekst i diskurs.

264

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

Da li je diskurs isto to i tekst?

Termini tekst i diskurs upotrebljavaju se na razliite naine i nedosledno nekada kao sinonimi, nekada kao pojmovi suprotnog znaenja i to na osnovu razliitih kriterijuma. Nekada se tekst odnosi na pisani jezik, a diskurs na govoreni (pa se esto koriste sintagme "pisani tekst" i "govoreni diskurs"); nekada diskurs podrazumeva duinu, dok tekst moe biti i vrlo kratak; nekada se terminom diskurs implicira interaktivnost, dok se tekst vezuje za neinteraktivni monolog (Edmondson, 1981). Terminom diskurs nekada se oznaava proces produkcije i razumevanja teksta, dok se pod tekstom podrazumeva proizvod tog procesa, analogno sa odnosom izmeu reenice i iskaza (VanDijk, 1977). Meutim, mnogi autori koji se bave tekstom ne prihvataju ovakvo znaenje tog pojma i insistiraju na tekstu kao komunikativnom fenomenu i prirodnom ostvarenju govora (Beaugrande, 1981, 1984). U ovom radu, termini tekst i diskurs (i sa njima blisko povezani pojmovi AD i lingvistika teksta), koriste se kao sinonimi.1

Dominantni pristupi u AD
Izdvajanje dominantnih pristupa u oblasti AD predstavlja problem samo po sebi budui da ga autori reavaju nesistematski, polazei od razliitih i esto neekspliciranih kriterijuma (ili ga uopte i ne postavljaju). Ponuena sistematizacija rezultat je jednog pokuaja sinteze, a na osnovu sledeih izvora: Savi (1993), McCarthy (1991), Cicourel (1980) i Weaver & Dickinson (1982).

Model govornih inova

Autori koji se bave filozofijom jezika (Ostin, 1993; Serl, 1991; Grice, 1975) uticali su da se jezik prouava kao socijalna delatnost i naglasili njegov funkcionalni aspekt. Sama govorna delatnost sagledava se, kako je najeksplicitnije iskazano u Serlovoj (Searle) teoriji kao "izvoenje govornih inova" u skladu sa nekim pravilima i uvek u konkretnom komunukacionom kontekstu. Naime, svaki iskaz pored sadraja (propozicije) ima i tzv. ilokutivno znaenje - komunikacionu nameru da se deluje na sagovornike i sredinu. Govorom se uvek neto ini: saoptava, pita, obeava, nareuje itd. Govorni in je jedinica opisa i analize razliitih tipova diskursa, a modeli analize zasnivaju se na razliitim klasifikacijama govornih inova. Prema Savi (1992), model govornih inova najee je koriena i najvie empirijski proveravana teorijska osnova u AD.
1 U prikazu pristupa koji se bave problematkom pisanog diskursa koristi se termin tekst, jer ga sami autori najee upotrebljavaju, dok je termin AD odabran zato to bolje ukazuje na to da se radi o osobenom pristupu prouavanju jezika, a ne samo o viem nivou lingvistike analize.

265

J.Pei

U okviru ovog pristupa naglaava se i da je govorna delatnost po prirodi kooperativna i da zahteva saradnju i usklaivanje uesnika komunikacije. Model govornih inova tako ukljuuje skup konverzacionih maksima (Grice, 1975) koje treba da doprinesu ostvarivanju to efikasnije komunikacije. Od uesnika komunikacije zahteva se da budu informativni ni manje ni vie od onoga to je potrebno (maksima kvantiteta); da ne govore ono za ta se zna ili veruje da nije istinito (maksima kvaliteta); da prezentovane informacije budu relevantne za temu ili (i) korisne za ostvarenje datog komunikacionog cilja (maksima relevantnosti) i da nain organizacije i prezentacije poruke bude jasan, razumljiv, saet, a da sreenost i koherentnost poruke olaka njeno razumevanje i pamenje (maksima naina saoptavanja).

Analiza konverzacije
Prema dominantnom shvatanju, analiza konverzacije (nastala u SAD) moe se ukljuiti u opte podruje AD kao specifian pristup iji cilj nije konstrukcija teorijskih modela diskursa, ve opis prirodnih govornih interakcija izmeu realnih sagovornika, zasnovan na obimnoj empirijskoj grai. U okviru ovog pristupa prouavaju se razliite vrste svakodnevnih govornih dogaaja kao to su npr. prianje pria, telefonski razgovori, rituali pozdravljanja, neformalni govor u prijateljskoj grupi, "govor u akciji" koji prati aktivnosti u kui ili uslunim delatnostima itd. (Gumprez & Hymes, 1972; Goffman, 1979; prema McCarthy, 1991). Istraivae ove orijentacije zanima kako se realni sagovornici ponaaju - na koje naine i kojim sredstvima, lingvistikim kao i nelingvistikim, oni sarauju u izgradnji celovitog, koherentnog diskursa, tj. govornog dogaaja. Predmet prouavanja u okviru ovog pristupa su npr. konverzacione norme (pravila kojih se spontano pridravaju sagovornici u prirodnim govornim interakcijama); parovi meusobno zavisnih iskaza (adjacency pairs), kao to su npr. pozdrav i otpozdrav, estitanje i zahvaljivanje, izvinjenje i prihvatanje; red govorenja i fenomen preuzimanja reda govorenja u spontanom govoru (turn taking); otvaranje, razvoj, promene i zatvaranje teme u svakodnevnom razgovoru itd. (Goffman, 1976; Sacks, Schegloff & Jefferson, 1974; prema McCarthy, 1991).

Strukturalni model govorenog diskursa

Prouavanje diskursa u Velikoj Britaniji dominantno prati strukturalnolingvistiki pristup u smislu pokuaja da se odrede jedinice diskursa i skup pravila koji odreuje njegovu strukturu (McCarthy, 1991). Sinkler i Kultard (Sinclair i Coulthard, 1975) razvili su poznati birmingemski model za analizu govorenog diskursa, prvenstveno namenjen opisu i analizi interakcije izmeu nastavnika i uenika (clasroom talk). Slini modeli razvijeni su i za analizu diskursa uglavnom formalnih interakcija, kao npr. izmeu lekara i pacijenata, kupaca i prodavaca, poslovnih partnera.

266

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

Birmingemski model je hijerahijskog tipa. Transakcija je najvea jedinica kompletna komunikaciona celina sa poetnim i zavrnim okvirom (frameing moves), koji jasno oznaavaju njen poetak i kraj. Osnovna jedinica strukture transakcije i osnovna funkcionalna jedinica je razmena (exchange). Njena struktura se sastoji iz tri koraka (moves): poetnog, koji otvara razmenu i ima funkciju inicijacije; odgovora ili reakcije; i koraka koji treba da prirodno zavri razmenu (najee izrazi utivosti, zahvaljivanja, ili davanje povratne informacije). U vezi sa ovim i slinim modelima postavlja se pitanje njihove validnosti u sluaju kada se ne radi o formalno definisanom socijalnom kontekstu kakav je npr. kolska uionica (definisan cilj interakcije, formalno odreeni poloaji i uloge uesnika interakcije itd.). Govoreni diskurs sa kojim se sreemo u raznovrsnim situacijama svakodnevnog ivota manje je strukturiran i odlikuje ga vea spontanost, sloenost, pa ak i haotinost. S tim u vezi, obino se zakljuuje da ovakve modele treba proiriti i modifikovati, a neki se autori opredeljuju za sasvim razliite pristupe, kao to je npr. analiza konverzacije.

Gramatika prie
Predmet prouavanja ovog pristupa su prie (narativi) kao specifian tip diskursa vezan za delatnost pripovedanja u pisanom ili govorenom mediju. Cilj je da se utvrde opte strukturalne pravilnosti pria: da se odrede strukturalne jedinice prie (story units) i sistem pravila koji odreuje kanoniki redosled jedinica i uslove pod kojima on moe biti promenjen (Mandler, 1983). Prema zastupnicima ovog pristupa, osnovne jedinice prie su: seting (uvoenje likova ili protagonista prie, kao i opis prostornog i vrmenskog konteksta u kome se pria deava), tema (fokus prie iz koga sledi zaplet), zaplet (satavljen iz jedne ili veeg broja epizoda koje sadre inicijalni dogaaj i reakcije protagonista na njega) i rasplet ili razreenje. Navedeni su redosledom koji, za zastupnike ovog pristupa, predstavlja "gramatika" pravila njihovog kombinovanja. Gramatika prie, po reima Mendlera (1983), omoguava istraivanje samih pria kao specifine vrste diskursa, i psiholoka ispitivanja njihovog razumevanja i pamenja. Zastupnici ovog pristupa, pored toga to naglaavaju viestruku upotrebnu vrednost svojih konstrukata, tvrde da je njihova validnost empirijski dokazana (Mandler, 1983). Meutim, neki autori to dovode u pitanje i kritiki preispituju status njihovih jedinica i pravila (Weaver & Dickinson, 1982; Beaugrande, 1982).

Prouavanje kohezivnosti teksta

Prouavanje kohezivnosti teksta i utvrivanje i sistematizacija sredstava kojima se ona ostvaruje predstavlja vaan problem u AD. Gotovo svaki autor prikazujui AD posveuje ovom problemu dosta panje, a pojedinim autorima je to osnovni predmet interesovanja (Halliday & Hasan, 1976; Clark & Haviland, 1977; Veli, 1987).

267

J.Pei

Pod kohezivnou se podrazumeva povezanost izmeu elemenata povrinske strukture teksta "prezentovane konfiguracije rei, konkretnih rei koje vidimo ili ujemo", a koje se dalje kombinuju u fraze, klauze, reenice i celovit tekst (Beaugrande & Dressler, 1981). Zahvaljujui kohezivnosti, tekst predstavlja celinu, a autor i itaoci imaju doivljaj da on u jezikom smislu "tee". Naruavanje kohezivnosti oteava ili onemoguava razumevanje teksta, pa ona predstavlja jedan od optih standarda tekstualnosti odnosno zahtev koji niz reenica mora da zadovolji da bi predstavljao tekst (Beaugrande & Dressler, 1981). U okviru AD sistematizovan je i detaljno opisan bogat repertoar jezikih sredstava kojima se ostvaruje kohezivnost: elipse (omisije) i supstitucije; reference (upuivaki elementi); konektori i leksika kohezivnost zasnovana na razliitim vrstama ponavljanja.2 Zavrimo napomenom da iako se kohezivnost pre svega odnosi na jeziki aspekt tekstualnosti, njeno ostvarivanje je vano i kao preduslov ostvarivanja koherentnosti teksta.

Relacioni pristup3
Osnovna ideja ovog pristupa je da se u svakom tekstu pojavljuju odreeni tekstualni sklopovi (textual patterns) zasnovani na razliitim funkcionalnim odnosima izmeu delova teksta. Dve bazine kategorije odnosa su: (a) logiki odnosi, kao npr. fenomen-primer, fenomen-objanjenje, uzrok-posledica, instrument-postignue, i (b) odnosi uporeivanja, kada se delovi teksta uporeuju po slinostima ili razlikama. Delovi teksta izmeu kojih postoje ovakvi odnosi mogu biti razliiti: klauze, reenice, celi paragarafi, pa i vei delovi teksta. Neki tekstualni sklopovi su manje-vie tipini za odreenu vrstu anra. Na primer, sklop problem-reenje uobiajen je za reklame, tvrdnja-kontratvrdnja dominira u politikom novinarstvu, a model opte-posebno u udbenicima, enciklopedijama i raznim referencijalnim tekstovima. Razumevanje teksta prema zastupnicima ovog pristupa (Winter, 1977, 1978; Hoey, 1983), podrazumeva aktivnu ulogu itaoca i proces interpretacije teksta zasnovan na prepoznavanju tekstualnih sklopova. Pri tome, itaocu u procesu razumevanja teksta, a autoru u procesu njegove produkcije, pomau odreeni leksiki markeri za oznaavanje tekstualnih sklopova (markeri strukture teksta ili "rei koje organizuju diskurs"). U okviru AD izdvojene su kategorije leksikih markera za svaki od postojeih funkcionalnih sklopova, ali se smatra da verovatno nijedan takav "renik" nije potpun. (McCarthy, 1991).

2 Ilustracije radi pogledajmo kako se kohezivnost ostvaruje upotrebom supstitucija, kada se izostavljeni elementi reenice zamenjuju drugim, po pravilu kraim. Npr. "Nema nikoga da te odveze kui? Ako je tako, (nema nikoga da te odveze kui) saekaj mene". 3 Clause-relational approach

268

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

Proceduralni pristup
U okviru proceduralnog pristupa (Beaugrande, 1981, 1984; Dressler, 1981) opisano je sedam standarda tekstualnosti - konstitutivnih principa koje svaki tekst mora da zadovolji da bi se uopte tretirao kao pravi tekst. Dok se kohezivnost odnosi na povrinsku strukturu teksta, pod koherentnou se podrazumeva logiko-smisaona struktura teksta zasnovana na uzajamnoj povezanosti pojmova i ideja u njemu. Upravo koherentnost omoguava da tekst tee, ali ne u jezikom pogledu ve u pogledu smisla. Jasno je da koherentnost nije karaketristika samog teksta, ve rezultat interakcije izmeu postojeih znanja itaoca i informacija sadranih u tekstu, kao i primene odreenih kognitivnih operacija. Intencionalnost i prihvatljivost se tiu odnosa uesnika komunikacije prema tekstu, tanije, namere autora da njegov produkt bude kohezivna i koherentna celina kojom e ostvariti odreeni cilj (npr. prenoenje znanja) i prihvatanja teksta kao takvog od strane primaoca. Pri tome se podrazumeva izvestan stepen tolerancije prema poremeaju kohezivnosti i koherentnosti teksta, sve dok mogunost komunikacije nije ozbiljno dovedena u pitanje.4 To sugerie vanu pojmovnu razliku izmeu gramatinosti (ono to je prihvaeno po kriterijumima gramatike) i prihvatljivosti (ono to se prihvata u realnoj komunikaciji). Informativnost se odnosi na stepen u kome je ono to se prezentuje u tekstu novo ili neoekivano za itaoca. Obino se pojam informativnosti odnosi na sadraj teksta, ali se moe odnositi i na formu u kojoj je sadraj realizovan. Tekstovi vieg nivoa informativnosti su zahtevniji to se tie procesiranja, ali se time moe ostvariti vea motivisanost itaoca, aktivniji pristup tekstu, ili odreeni umetniki efekat. Situativnost govori o razliitim aspektima meusobne povezanosti teksta i situacije u kojoj se on upotrebljava. Svaki tekst, pored toga to poseduje neke opte karakteristike ima i specifine odlike koje proizilaze iz konkretnog konteksta kome je tekst namenjen, za koju svrhu, i u kakvim se uslovima koristi. Dobar tekst je uvek prilagoen postojeoj situaciji, tj. komunikacionom kontekstu. Intertekstualnost podrazumeva zavisnost produkcije i recepcije datog teksta od znanja steenog kroz prethodno iskustvo sa razliitim vrstama tekstova, za ta autori koriste termin medijacija. Najvei stepen medijacije vezan je za postojanje odreenih tipova tekstova (anrova). U tom sluaju, proces medijacije je najrelevantniji budui da se konkretan tekst razume na osnovu asimilacije u postojeu strukturu znanja o tome ta sadri i kako je organizovan dati tip teksta (shema teksta). U okviru proceduralnog pristupa opisan je i model produkcije i recepcije teksta (Beaugrande, 1981, 1984; Dressler, 1981) definisan funkcionalno, na osnovu dominirajuih kognitivnih operacija. Najvanije su: faza planiranja u kojoj se utvruje cilj teksta, bira tip teksta koji e biti najadekvatniji za njegovo ostvarenje i planira sadraj i nain prezentacije; zatim faza ideacije u kojoj se plan "mapira"
4 To se posebno vidi na primeru svakodnevnog razgovora za koji je sasvim uobiajena redukcija kohezivnosti, pa i koherentnosti.

269

J.Pei

(transformie) u osnovnu idejnu strukturu teksta (glavni pojmovi i relacije meu njima); i faza konceptualnog razvoja u kojoj dolazi do proirivanja, specifikacije i meusobnog povezivanja ideja i pojmova. Model recepcije teksta je korespondentan modelu produkcije, sa fazama koje idu obrnutim smerom. Na osnovu ovog modela mogu se izvesti principi koje treba slediti u produkciji teksta, o emu e biti vie rei u poslednjem delu rada.

Analiza diskursa i psihologija: razmatranje odnosa

Mesto psihologije u okviru AD: ta psihologija moe da ponudi AD?

Opti uvid u AD kao osoben pristup prouavanju jezika sugerie da ona ne moe ostati samo u granicama jezike realnosti. Celovito znanje o diskursu nuno prevazilazi nivo formalno-jezike ravni i zahteva iskorak u "nove realnosti" i interdisciplinarnu saradnju. Kada je re o psihologiji, mogu se izdvojiti bar dve opte oblasti ija su saznanja relevantna u prouavanju diskursa. Kognitivni modeli produkcije i recepcije teksta Saznanja kognitivne psihologije neophodna su da bi se razumeo kompleksan fenomen produkcije i recepcije teksta. Predmet istraivanja postaju interakcija postojeih znanja i prezentovanih informacija, kao i priroda misaonih procesa (procedura) koji uestvuju u stvaranju i razumevanju teksta. Tako su nastali razliiti modeli kognitivne obrade teksta: proceduralni model (Beaugrande i Dressler, 1981; Beaugrande, 1984), hijerarhijski model (Kintch i Van Dijk, 1978), model gramatike prie i drugi. U reavanju ovog kompleksnog naunog problema relevantna su psiholoka znanja o kognitivnom funkcionisanju odraslih kao i o razliitim aspektima kognitivnog razvoja. Najvie se koriste saznanja do kojih se dolo u okviru informacionistikog pristupa. Radi se o pojmovima i rezultatima istraivanja koji se odnose na proces panje, pamenja, reavanja problema, usvajanja znanja, na kognitivne i metakognitivne strategije, a naroito su relevantna saznanja o tome kako je reprezentovano i organizovano nae znanje o svetu i kojim procesima operiemo tim znanjem. Pored toga, za razumevanje produkcije i recepcije teksta od kljune vanosti su psiholoka znanja o prirodi i razvoju pojmova (Bruner, 1960, 1988; Vigotski, 1983; Klausmeier, 1978, 1985), a naroito o sistemu pojmova i intelektualnim operacijama koje on omoguava (Vigotski, 1983). Naime, nije teko prepoznati da koherentnost teksta u sutini poiva na razumevanju pojmova i njihovih relacija, te

270

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

povezivanju u jedinstvenu "konceptualnu mreu". I sami autori koji se bave tekstom priznaju da se "semantika struktura teksta obino, na ovaj ili onaj nain, identifikuje sa logikom strukturom i podvrgava logikoj analizi" (kiljan, 1983, str. 250), kao i da se u ispitivanju ovog problema AD jo uvek slui tradicionalnim metodama - logikom i deskriptivnom analizom (Polovina, 1987). Relevantna su i znanja razliitih psiholokih pristupa koja se odnose na metakogniciju, osveivanje vlastitih kognitivnih aktivnosti i uspostavljanje voljne kontrole nad njima. Tako se sve vie govori o prirodi i znaaju specifine vrste metakonitivnog znanja o tekstu i procesu njegovog razumevanja. Ne treba zaboraviti ni relevantnost znanja o uenju i pamenju smislenih materijala, a naroito o prirodi i uslovima smislenog verbalnog uenja (Ausubel, 1968). Socijalna uslovljenost govora Drugi iskorak AD iz formalno-jezike ravni podrazumeva uvaavanje komunikacionog konteksta u kome se govor upotrebljava i naglaavanje onoga to je najbolje eksplicirano u Bahtinovoj teoriji kao socijalna uslovljenost govora (Bahtin, 1980a, 1980b). Jezik realno postoji kao "govorna interakcija", a govornu interakciju moemo razumeti samo ako sagledamo njenu povezanost sa socijalnim kontekstom i to sa neposrednom socijalnom situacijom govora i irim socio-kulturnim kontekstom. Ove ideje predstavljaju prihvatljivo teorijsko polazite o prirodi govora, i sadre, kako sam Bahtin sugerie, metodoloke preporuke kako govor treba prouavati. Meutim, neophodno ih je razraditi i preciznije opisati socijalne faktore o kojima Bahtin i drugi autori u okviru AD govore uopteno i nesistematizovano. ta je "neposredna socijalna situacija govora"; ta se podrazumeva pod irim socijalnim kontekstom? Koji su bitni aspekti socijalne situacije i same interakcije koji odreuju prirodu govora? ini se da u socijalnoj psihologiji postoje eksplicirani, razraeni i sreeni pojmovi kao i rezultati istraivanja potencijalno korisni u artikulaciji, razradi i operacionalizaciji opisanih ideja. Za razradu koncepta "neposredne socijalne situacije", odnosno neposrednog konteksta u kome se govor upotrebljava, relevantni su pojmovi: socijalna interakcija (cilj, sadraj, trajanje interakcije, stepen njene spontanosti, formalizovanosti, personalizovanosti i sl.); grupa (veliina, sastav, struktura); poloaji i uloge uesnika interakcije; karakteristini socijalni odnosi (pre svega hijerarhija odnosa) itd. Kada je re o irem socijalnom kontekstu, u okviru socijalne psihologije postoje bogata teorijska i empirijska znanja o delovanju drutva (drutvenog sistema) i kulture, kao izvorima socijalizacije i determinantama svih psiholokih funkcija oveka, pa i govorne delatnosti.

271

J.Pei

Primena AD u psihologiji: ta psihologija moe dobiti od AD?

Istraivanje komunikacionih sposobnosti i strategija Videli smo da se okviru AD govor sagledava kao kompleksna, kontekstom odreena socijalna delatnost ime se otvara skup novih problema relevantnih i za psihologiju. Iz injenice da se lingvistike forme i komunikativne funkcije govornih iskaza ne poklapaju, ve da je njihov odnos sloeniji i odreen kontekstom5, kao i da konkretna realizacija govornih iskaza zavisi od konteksta, proizilazi da ne treba prouavati samo lingvistike, ve i tzv. komunikacione (diskurs) sposobnosti. Za psihologe takoe moe biti istraivaki relevantna ova vrsta problema - koliko su ljudi osetljivi na kontekst govorenja; koliko su osvestili zavisnost prirode govora (sadraja, funkcije i stila) od konteksta, kod sebe i kod drugih; koliko su osvestili i ovladali komunikacionim sposobnostima i sl. Predmet psiholokih istraivanja mogu biti i faktori od kojih zavise komunikacione sposobnosti osobe - intelektualne sposobnosti, osobine linosti, socijalni poloaj, uloga, status u grupi itd. U razvojnoj psihologiji time se, pored uobiajenog prouavanja lingvistikih sposobnosti, otvara i problem razvoja ovih kompleksnijih jezikih sposobnosti. Kada i kako deca poinju da prave razliku izmeu lingvistikog i funkcionalnog aspekta jezika, odnosno postaju svesna da se moe rei jedno, a realno tim iskazom postii neto sasvim drugo? Kada i kako ue da govor prilagoavaju karakteristikama konteksta? Kada i kako se razvija metakognitivno znanje o ovim komunikacionim sposobnostima? Pored komunikacionih sposobnosti za psihologiju je relevantan i fenomen komunikacionih strategija kojima se ljudi slue u prirodnom govoru: strategije uvoenja i razvoja teme, preuzimanja reda govorenja, odreivanja stepena modalnosti ili elaboriranosti iskaza, strategije odbijanja i slino. Mogue je ispitivati i koliko su ove strategije odreene prirodom same aktivnosti i socijalne situacije, karakteristikama uesnika (socijalni poloaj, uloga, status u grupi, osobine linosti, pol), kao i karakteristikama kulture, budui da se kulturni obrazci i norme odnose i na ove aspekte ponaanja. Dakle, mogu se identifikovati postojee kulturne norme, a kroz komparativna istraivanja utvrditi kulturne specifinosti u pogledu prirode i strategija govornog ponaanja. Na kraju pomenimo da pomenuti koncepti mogu nai svoju primenu i u unapreivanju nastave maternjeg i stranog jezika koje treba obogatiti uenjem komunikacionih sposobnosti i strategija. Takoe, u uenju jezika, izborom sadraja i metoda rada, treba obezbediti makar minimalnu kontekstualizaciju onoga to se ui (McCarthy, 1991).
5 Na primer, deklarativna forma najee vezana za funkciju saoptavanja ("Ti veeras odlazi iz Beograda"), moe u zavisnosti od konteksta biti i pitanje, naredba, molba itd.

272

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

Modeli AD u psihologiji Kao to je ve reeno, model govornih inova najee je korien u AD. Jedna ilustracija njegove mogue primene u psihologiji je model koji je razvio D'Andrade (prema Cicourel, 1980) za opis i analizu interakcije tokom psihoterapijske seanse. On omoguava analizu i sistematzaciju podataka dobijenih u saensi (klasifikacija analizantovih iskaza u odgovarajue, za tu svrhu razvijene kategorije govornih inova), ali i interpretaciju podataka (budui da se iskazi mogu prevesti u razliite govorne inove i da mogu nositi viestruku poruku). Rezultat je stvaranje osobene vrste interpretativnog rezimea o analizantu, zasnovanog naravno na kategorijama govornih inova. Model gramatike prie primenjiv je u prouavanju samih pria, to nije relevantno samo iz ugla lingvistikog opisa jedne specifine vrste diskursa, ve i kao izvor ideja i metodolokih reenja za psiholoko-pedagoke analize raznih tekstova - udbenika, dejih knjiga, pisanih sastava itd. Pored toga, gramatika prie omoguava i psiholoka ispitivanja razumevanja i pamenja pria, budui da pored strukturalnog modela prie sadri i psiholoku interpretaciju procesa njihovog razumevanja zasnovanu na ulozi specifine mentalne strukture (shema prie). Primenom tog znanja u razvojnoj psihologiji moe se utvrditi da li se, po emu i zato razlikuju deca i odrasli u razumevanju i pamenju pria (razlike u prirodi mentalne sheme). Takoe, mogue je ispitivati i tumaiti individualne razlike u sposobnosti razumevanja pria (po emu se razlikuju "dobri" od "loih" itaa) mada je, kako kau sami autori, ova oblast primene jo uvek problematina i zahteva dodatne razrade (Mandler, 1983). U vezi sa primenom modela koji se bave narativnim diskursom esto se moe sresti kritiki odnos prema obrazovanju upravo zato to u njemu dominira "nauni" diskurs (za koji su tipini apstraktni termini, definicije, nabrajanja itd.), dok je uloga narativnog diskursa potcenjena (Cazden & Hymes, 1978; Bruner, 1996; Wegerif, 1996). Neosporno je da narativni diskurs treba da ima veu ulogu u nastavnoj interakciji, i da je ta uloga u "monolokoj", predavakoj koli neopravdano potcenjena. Meutim, neophodno je razmotriti za koje je obrazovne ciljeve, nastavne sadraje i konkretne funkcije narativni diskurs adekvatniji u poreenju sa drugima - npr. za aktiviranje relevantnog ivotnog znanja o onome to se ui, problematizaciju gradiva, ostvarivanje motivacione funkcije i sl. Svako preterivanje u tom smislu negira takoe neospornu injenicu da kola mora omoguiti usvajanje organizovanih sistema znanja, i da joj je jedna od razvojno formativnih uloga upravo izgradnja naunih pojmova i naunog diskursa - apstraktnog, sistematizovanog i dekontekstualizovanog diskursa i naina miljenja. Modeli AD najveu primenjivost imaju u oblasti pedagoke psihologije, bilo da je re o neposrednoj interakciji na asu ili o kolskim udbenicima. Poeljno je da se pri tome poe od relevantnih znanja pedagoke i razvojne psihologije o obrazovnom procesu - o razliitim obrazovnim ciljevima, oblicima uenja/nastave, i repertoaru uloga i aktivnosti nastavnika i uenika u koli koja podstie aktivno i smisleno uenje (Ivi i sar., 1996). Polazei od takvog konkretnog i operacionalizovanog znanja mogli bi se, u saradnji sa relevantnim znanjima AD,

273

J.Pei

napraviti razliiti modeli diskursa kolskog asa. Tako bi se dolo do strukturiranih i u izvesnoj meri formalizovanih opisa razliitih oblika interakcije na asu koji bi nastavnicima mogli pomoi u pripremi i organizaciji asova, kao i njihovoj analizi i evaluaciji. U ostvarivanju ovog cilja, pored birmingemskog modela (koji je neposredno za to i formulisan) relevantni izvori su i gramatika prie (za realizaciju odreenih obrazovnih ciljeva i za odreene nastavne sadraje najadekvatnija struktura narativnog diskursa), relacioni pristup (kolski as u celini i njegovi delovi mogu se strukturirati prema funkcionalnim sklopovima koje opisuje ovaj pristup: opte-posebno, problem-reenje, fenomen-objanjenje itd.), kao i proceduralni pristup (kako se uvodi i razvija tema, kako se mogu realizovati i markirati tematske promene, kako se omoguava da diskurs "tee" kao smislena i povezana celina u kojoj se i nastavnik i uenici lako snalaze imajui uvid u tok interakcije i vlastite aktivnosti u njemu). Unapreivanje efikasnosti komunikacije Ideje razliitih pristupa u okviru AD sadre korisne preporuke za unapreenje efikasnosti komunikacije u raznim oblastima ljudske delatnosti. Komunikacione maksime (model govornih inova), kao i preporuke koje se mogu izvesti iz standarda tekstualnosti (proceduralni pristup), imaju optu relevantnost i primenljivost. Kada je re o unapreivanju pisane komunikacije, na primer u oblasti kolskih udbenika (didaktiki diskurs) i naunih radova (nauni diskurs), AD nudi niz optih preporuka o tome kako napisati dobar i razumljiv tekst, kao i konkretne savete i pomona sredstva za to. Pri tome je najvanije da se ostvari koherentnost na planu idejne strukture teksta, jer naruena koherentnost moe stvoriti tekoe i konfuzije u razumevanju teksta, odbojnost prema njemu, pa i prekid komunikacije. Kao to je ve reeno, na osnovu modela produkcije i recepcije teksta formulisanog u okviru proceduralnog pristupa mogu se izvesti korisne preporuke i reenja. Kao prvo, neophodno je da postoji jasan cilj kome se tei u produkciji teksta i plan - unapred osmiljen idejni okvir (tematski sklop) koji se obino eksplicira i unapred najavi itaocima. Tematski sklop razrauje se i konkretizuje u konceptualnu mreu u kojoj ne smeju postojati praznine i izolovani delovi jer to zahteva dodatne operacije traganja, vraanja na prethodne delove teksta i zakljuivanja, to optereuje i oteava razumevanje teksta. U strukturi teksta, tema i primarni pojmovi treba da budu izdvojeni i naglaeni, a sve bitne relacije (izmeu pojmova i ideja) eksplicirane i jasne. Kao drugo, vano je da postoji jasan tok i razvoj teme - eksplicitan ili lako zakljuiv. Najvanije sredstvo kojim se to ostvaruje je paragrafiranje, a opta preporuka je da tematske promene treba da slede tipine konceptualne i logike relacije. U progresiji diskursa svaki deo teksta treba da ima svoju relevantnost i jasnu vezu sa onim to mu u tekstu prethodi i sledi. Tako se spreava da tekst bude haotian, sa mnotvom digresija, usputnih odluka o organizaciji i asocijativnim nizanjem ideja.

274

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

Kada je re o relacionom pristupu, njegova osnovna preporuka tie se osveivanja realizovanih tekstualnih sklopova kao i bogatog renika za organizaciju diskursa. Zbog prirode svog zanimanja za tekst, autori u okviru AD ne razrauju dalje ulogu koju to ima u procesu razumevanja teksta. Postojanje tekstualnih sklopova i njihovih jezikih markera pomae autoru da njegova "poruka" dobije jasnu i koherentnu strukturu, a itaocima da tu strukturu uoe i prate. To predstavlja vaan oslonac misaonim procesima u razumevanju teksta, pomae da se on lake i bolje razume, da se razvije aktivan pristup tekstu i metakognitivno znanje o prirodi teksta i tekstualne komunikacije. Saznanja AD mogu se upotrebiti za bolje razumevanje i merenje tzv. itljivosti tekstova. Prve "intervencije" lingvistike u ovoj oblasti svodile su se mahom na povrinske aspekte teksta (duina i frekventnost rei, kompleksnost reenica itd.). Meutim, u razradu koncepta itljivosti trebalo bi ukljuiti i druga saznanja AD: o kohezivnosti i posebno koherentnosti teksta (kvalitet idejne strukture teksta i toka tematske organizacije); prilagoenosti teksta karakteristikama adresata i komunikacionog konteksta (situativnost); saglasnosti teksta odlikama anra kome pripada (intertekstualnost); informativnoj vrednosti teksta i realizovanosti strategija kojima se poveava njegova zanimljivost i intelektualna provokativnost (nformativnost), i s tim u vezi prihvatljivosti teksta od strane italaca (koliko ga oni prihvataju kao relevantnog za ostvarivanje komunikacionog cilja).

Zavrno razmatranje
U ovom radu AD predstavljena je kao interdisciplinarna oblast koja se bavi kompleksnom i veoma raznovrsnom problematikom realne upotrebe jezika u ljudskoj interakciji. Razmatranje definiuih karakteristika AD i saet prikaz njenih dominantnih pristupa ukazali su da se radi o osobenom pristupu jeziku, a ne samo o viem nivou lingvistike analize od analize reenice. Demonstrirana je, koliko je to bilo mogue, velika raznovrsnost ciljeva, predmeta i metoda u podruju u kome istraivai iz razliitih disciplina i razliitih orijentacija sarauju u istraivanju sloenih, ranije zanemarenih fenomena. Razmotreno je i pitanje odnosa AD i psihologije, tanije mogunosti njihove interdisciplinirane saradnje. Prvi deo tog pitanja ticao se mesta i relevantnosti psiholokih znanja u okviru AD. Poto po prirodi svog interesovanja za jezik AD ne moe ostati u granicama formalno-jezikog nivoa, za nju su relevantna saznanja iz kognitivne psihologije (razumevanje procesa produkcije i recepcije teksta), kao i saznanja socijalne psihologije (razumevanje svih bitnih aspekata socijalnog konteksta u kome se govor upotrebljava, i bez koga se on ne moe razumeti). Drugi deo pitanja tie se mogunosti primene saznanja i modela do kojih se dolo u okviru AD u raznim psiholokim disciplinama. Kao to smo videli, ta saznanja mogu se upotrebiti za unapreenje postojeih koncepata i istraivanje postojeih problema pedagoke, razvojne, socijalne i klinike psihologije, a otvaraju i skup novih za psihologiju relevantnih problema.

275

J.Pei

Zavrimo napomenom da se radi o jednom vienju interdisciplinarne saradnje AD i psihologije i da iz ove raznovrsne oblasti psiholozi mogu, u skladu sa svojim interesovanjima, pronai jo mnogo potencijalno primenljivih pojmova i ideja.

Reference
Ausubel, P.D. (1968): Educational psychology: A cognitive view. Holt, Rinehart & Winston, New York. Bahtin, M. (1980a): Marksizam i filozofija jezika. Nolit, Beograd. Bahtin, M. (1980b): Problem govornih anrova. Trei program RTV, IV, 233-270. Beaugrande, R. de (1982): The story of grammar and the grammar of story. Journal of Pragmatics, 6, 383-422. Beaugrande, R. de (1984): Text production: Toward a science of composition. Ablex Publishing corporation, norwood, New Jersey. Beaugrande, R.de, & Dressler, W. U. (1981): Introduction to text linguistics. Longman, London. Bruner, J.S., Goodnow, J. & Austin, G.A. (1960): A study of thinking. Wiley, New York. Bruner, J.S. (1988): Tok kognitivnog razvoja. U: J. Miri (ur.), Kognitivni razvoj deteta. Savez drutava psihologa Srbije, Beograd. Bruner, J.S. (1996): The Culture of Education. Harvard University Press, Cambridge. Bugarski, R. (1986): Lingvistika u primeni. Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd. Bugarski, R. (1991): Uvod u optu lingvistiku (drugo izdanje). Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd. Cazden, C. & Hymes, D. (1978): Narrative thinking and story-telling rights: A folklorist's clue to a critique of education. Keystone Folklore, 22, 1-2, 21-35. Cicourel, A.V. (1980): Three models of discourse analysis: The role of social structure. Discourse Processes, 3, 101-132. Clark, H.H. & Haviland, S. (1977): Comprehension and the given-new contract. In R.O. Freedle (Ed.), Discourse production and comprehension (Vol.1). Ablex, Norwood, NJ. Dijk, T.A. van (1977): Text and context: Explorations in semantics and pragmatics of discourse. Longman, New York. Edmondson, W. (1981): Spoken discourse: A model for analysis. Longman, London. Goffman, E. (1976): Replies and responses. Language in Society, 5, 257-313. Goffman, E. (1979): Forms of Talk. Basil Blackwell, Oxford.

276

Analiza diskursa i njen odnos sa psihologijom

Grice, H.P. (1975): Logic and conversation. In P. Cole & J. Morgan (Eds.), Syntax and semantics. Academic Press, New York. Gumperz, J.J & Humes, D. (1972): Directions in Sociolinguistics. Holt, Rinehart & Winston, New York. Halliday, M.A.K. & Hasan, R. (1976): Cohesion in English. Longman, London. Hoey, M.P. (1983): On the surface of discourse. Allen and Unwin, London. Horga, D. i Mikuli, D. (1983): Konceptualni paragraf kao jedinica znanstvenog diskursa. Strani jezici, 21, 4, 271-278. Ivi, I., Peikan, A., Jankovi, S. i Kijevanin, S. (1996): Aktivno uenje: prirunik za izvoenje kooperativnog seminara primene aktivnih metoda u nastavi. Ministarstvo prosvete Republike Srbije; Institut za psihologiju, Beograd i UNICEF, Kancelarija u Beogradu. Kintsch, W. & van Dijk, T.A. (1978): Towards a model of text comprehension and production. Psychological Review, 85, 363-394. Klausmeier, H.J. & Allen, P.S. (1978): Cognitive development of children and youth: A Longitudinal study. Academic Press, New York. Klausmeier, H.J. (1985): Educational psychology. Harper & Row, New York. Mandler, J.M. (1983): Some uses and abuses of a story grammar. Discourse Processes, 6, 305318. McCarthy, M. (1991): Discourse analysis for language teachers. Cambridge Univ. Press, Cambridge. Ostin, D.L. (1993): Kako delovati reima. Matica srpska, Novi Sad. Polovina, V. (1987): Aktuelni problemi lingvistike pragmatike. Anali Filolokog fakulteta u Beogradu, 18, 237-261. Sacks, H., Schegloff, E.A. & Jefferson, G. (1974): A simplest systematic for the organization of turn-taking for conversation. Language, 50, 696-735. Savi, S. (1993): Diskurs analiza. Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Novi Sad. Serl, D. (1991): Govorni inovi. Nolit, Beograd. Sinclair, J.M. & Coulthard, R.M. (1975): Toward an analysis of discourse: The English used by teachers and pupils. Oxford University Press, Oxford. Stubbs, M. (1983): Discourse analysis. Basil Blackweli, Oxford. kiljan, D. (1983): Neki problemi lingvistike teksta. Strani jezici, 21, 4, 248-253. Veli, M. (1987): Uvod u lingvistiku teksta. kolska knjiga, Zagreb. Vigotski, L.S. (1983): Miljenje i govor. Nolit, Beograd. Weaver, P.A. & Dickinson, D. (1982): Scratching below the surface structure: Exploring the usefulnes of story grammars. Discourse Processes, 5, 225-243.

277

J.Pei
Wegerif, R. (1996): Language and reasoning: Beyond Piaget and Vygotsky. IInd Conference for socio-cultural research (Symposia: Discourse tools and knowledge acquisition). September 11-15, Geneva. Winter, E.O. (1977): A clause-relational approach to English texts: A study of some predictive lexical items in written discourse. Instuctional Science, 6, 1, 1-92. Winter, E.O. (1978): A look at the role of certain words in information structure. Informatics, 3, 1, 85-97.

Discourse analysis and its relation to psychology

JELENA PEI
This paper presents the concise review of the discourse analysis and one view of its relation to psychology. The first part considers the defining characteristics of the discourse analysis as an interdisciplinary area that studies language not as a system but language in use dealing with linguistic and communication units larger than sentence. The second part presents some dominant approaches in this area (speech act models, conversation analysis, the grammar of the story, structural, relational and procedural approaches). The third part deals with the relevance of the text production and reception and the development of the idea of importance of the social context of the speech). It also deals with the possible uses of the discourse analysis knowledge relevant to the problems of different psychological branches (the research of the communicative competence and strategies, the development of the different models of classroom discourse, the improvement of the communication efficiency in the different areas of human activities, etc.). Key words: discourse analysis, psychology, interdisciplinary.

278