Momo Kapor

Zoe

Zagreb (Znanje) 1984 p. 5-141

Zoe
- Lero Arsen? - Ja sam.
"Sluba sigurnosti Republike Kozilije" - pisalo je na maloj etvrtastoj
legitimaciji, koju je tajni agent brzim pokretom izvukao iz unutranjeg depa
blejzera, rutinski otvorio i isto tako hitro vratio natrag.
- Ne treba... - sprei dalje predstavljanje. - Uite!
Propustio je policajca u dnevnu sobu.
- Oekivali ste nas? - upita agent obilazei prostoriju gipkim koracima.
Zavirio je iza zavese u kuhinjski deo i odkrinuo vrata spavae sobe.
- Da! - rekao je. - Oekivao sam vas.
ovek iznenada zastade:
- A, zato?
- Pa, ne znam... Mislio sam da je kod nas takav obiaj.
- Ili moda imate neistu savest?
- Imam. Krao sam smokve kad sam bio mali.
Agent nije primetio njegov pokuaj da bude duhovit.
- Jesmo li sami? - upita.
- Moji su na Trgu.
Sruio se u njegovu omiljenu fotelju i izvadio izlizani koni notes. Ovlaio je
kaiprst jezikom i polako listao stranice do slova L.
- Lero Arsen... - proita sriui. - Trideset devet godina, istoriar umetnosti,
oenjen, otac enskog deteta, nekanjavan, prolost primerna... Jesam li to
ispustio?
Ne, nita.
itav njegov ivot stao je u tih nekoliko poniavajue turih podataka,
proitanih muklim junjakim akcentom, koji nije skrivao crnoluko
plemensko poreklo.
- Obaveteni smo da nameravate u Ameriku?
- Da - ree - nameravam.
- Razlog?
Agent je odabrao bolji poloaj. Smestio se u senku, a Arsenu je prepustio
visoku stolicu prema svetlu.
- Napisao sam to u molbi za paso! - ree, ljut na sebe to ve gubi ivce.
itao sam! - presee ga agent. - Ali voleo bih da to i lino ujem!
Na Arsenovom licu titrali su refleksi mora prelomljeni kroz treperave kronje
na trgu.
- Iz New Yorka nam je javljeno...
- Ko je javio?
- Na konzul... - kazao je, uivajui zatitu u zvuku te titule van svake
sumnje.
- Dalje?
- ... da e se dvadeset i petog septembra na aukciji kod Parke Berneta...
- Kod koga?
- Kod Parke Berneta; to je amerika filijala londonskog Sothebya...
- Kako se pie?
Rekao mu je.
- Bie izloena na prodaju i jedna slika Valdemara Udinija. Vi, naravno,
znate naeg najveeg slikara.
- Kako se pie? - ponovi agent.
- V-a-l-d-e-m-a-r U-d-i-n-i.
Zapisao je isplaenog jezika, teko diui.
- Dalje?
- Kao kustosu njegove zaviajne galerije, meni je naloeno da uestvujem na
licitaciji i pokuam da za nas otkupim tu sliku, koja je...
Zastao je u nedoumici.
- Koja je, ta?
Kako da objasni jednom tajnom agentu oveku od ovoga sveta, da se radi o,
moda, kljunom platnu nesrenog Valdemara, portretu "Devojice sa
lutkom" iz 1942. - njegove najplodnije godine, koja nosi sva obeleja
blistavog stila: prozranost namaza, virtuozan, nean crte koji iezava i
izranja iz sfumata poput kozilijanskih reka ponornica, uvek drukiji, uvek
sve i neponovljiv? U toj njegovoj fazi najprisutniji je nain na koji je veliki
majstor smetao figure pod okrilje tame zasenjenih enterijera, to sve
njegove likove i oblike obavija sumrakom punim nagovetaja.
Umesto svega, ree:
- ... od neocenjivog znaaja za kulturno-istorijsko naslee nae zemlje.
- Ako sam dobro razumeo - ree agent - vi smatrate da je ta slika toliko
vana da se zbog nje mora putovati ak u...
- Ja ne smatram nita! - prekide ga Arsen. - Drugi smatraju.
- Al' je danas sparina! - uzdahnu ovek, skidajui blejzer.
Levo rame bilo mu je sapeto konim remenjem na kome je visila futrola za
slubeni pitolj. Hoe da me zaplai, pomisli Arsen! U svetlom
septemberskom danu, sa povetarcem koji je iz luke donosio mirise sardela,
katrana i borovine, crna futrola revolvera na kaievima preko oznojene mrlje
pod pazuhom, delovala je poput reza iletom po belom platnu kroz koje se
iznenada ukaza pretnja. Pa i pored toga to nije bio kriv ni u kom pogledu
(sem moda zbog onoga o emu je mislio s vremena na vreme), oseao je da
sav drhti, uznemiren prisustvom ovog niskog, trbuastog oveka atletskih
plea, ije lice krasi uobiajeni tip domaih brkova, istih onakvih kakve je
imao Major Saracen - Otac Nacije.
- Nije vam neprijatno? - upita ga agent.
- Zbog ega?
- Kau da susret sa policijom nije nikada ugodan?
- Pa, vi ste naa policija! kazao je. - Ne neija tua.
- Drago mi je da tako mislite.
Ustao je iz fotelje i proetao se po sobi.
- Imate lep stan... - ree.
Arsen je bio ponosan na svoju predostronost. Dva dana ranije sklonio je sa
zida reprodukciju Picassove "ene koja plae", a iz police sa knjigama iezli
su Orwellova 1984. (nalazila se na indeksu Kozilije pod brojem tri) i, za svaki
sluaj, Mali princ Antoinea Saint-Exupryja. Na ostrvu, naime, nisu voleli
prineve i princeze. Podseali su isuvie na svrgnutu dinastiju Kudelina.
Umesto rasplakane ene, sa zida se sada smeio Major u padobranskoj
uniformi.
- Jeste li sve ovo proitali? - upita ga agent pokazujui na knjige.
- Uglavnom... - ree.
Pratio je agentovo kruno kretanje po svom privatnom ivotu. Kao da ponovo
bespomono stoji na garnizonskoj pisti iznad otvorenog sanduka sa
najintimnijim predmetima, za vreme jedne od bezbroj svakodnevnih smotri.
Postrojavali su ih i prozivali po nekoliko puta dnevno, preturali im po
stvarima, cerekajui se kad bi naili na fotografije ena i devojaka zalepljenih
na poklopcu. itali im pisma. Izmrvili mu detelinu sa etiri lista.
Lero Arsen!
Kazano tim redosledom, ime mu je i samom zvualo strano. Predstavljalo je
samo jedan red na nekom dugakom spisku Kozilije, pretvorene u garnizon.
Na ovom ostrvu oveka nita nije moglo da zatiti od povremenih prozivki i
preturanja po linim stvarima. Niko tako nije umeo da svede na razumnu
meru svoje sinove kao rodna Kozilija! Nekoliko sati ekanja na prozivku, sa
suncem na temenu, u stanju je da istopi i najvee bronzane spomenike.
Bilo mu je ve dosta tradicionalne kozilijanske podozrivosti, koju je poeo da
intenzivno osea ve onoga asa kada se po Mimozi proulo da e moda
putovati u Sjedinjene Drave. Primetio je to najpre po svom telefonu i onom
jedva ujnom "klak", to se pojavljivalo uvek kada podigne slualicu. Negde
se ukljuivao magnetofon. Otvaranje pote i ponovno neveto lepljenje
koverata sa obaveznim otiscima prljavih prstiju ulazilo je takoe u pripremni
deo njegovog putovanja. U nered po fiokama njegovog stola u Galeriji (ludilo
u kome je jedino Arsen nazirao neki metod) upetljala se neija tua
urednost. Nisu se ak ni trudili da prihiju premetaine. Kozilija je davala na
taj nain do znanja da pazi na svoga sina Lera Arsena. Poseta tajnog agenta
iz Slube sigurnosti, nadao se Arsen, poslednji je korak, koji nije teko
predvideti u nizu sitnih sluajnosti.
Agent je umno mokrio u njegovom toaletu.
Kada se izae kroz gradske kapije Mimoze i krene krivudavim, uskim putem,
to jo od antikih vremena prati blagi luk Zaliva mazgi, za pola sata
peaenja kroz ivi tunel mimoza i pinija, stie se do tronog samostana
posveenog Benediktu iz Nursije, podignutom sredinom devetog veka. U
njemu su pripremani za put oni Kozilijanci koje bi nekadanja Republika
odredila da je predstavljaju po tuim zemljama u diplomatiji ili trgovakim
poslovima. Porodice su ih pratile samo do gradskih vratnica i tu se opratale,
mada su pre stvarnog odlaska sa Ostrva provodili obavezno po mesec dana
kod benediktinaca.
Kroz prozore elija mogli su da vide krovove svojih kua. Mogli su pratiti
isplovljavanje ribarskih amaca iz gradske luice, a oni sa otrijim vidom ak
su raspoznavali koji amac pripada kojoj porodici, dok su za svoje najblie
ve bili daleko u belom svetu.
Kroz kakvu su tajnu obuku prolazili, nikada niko nije saznao. Oni koji bi
mogli da neto kau pouzdanije o tome, ve su stoleima mrtvi. U arhivima,
pak, nema pisanih tragova o njihovim tajanstvenim pripremama. Moda su
bile u pitanju lekcije iz lepog ophoenja, dvorske etikecije i jezika,
sakupljanja korisnih podataka ili makijavelizma - ili su ve tada ueni da je
Kozilija najbolji od svih moguih svetova, jedina prava, jedina za koju se
vredi rtvovati, varati, podmiivati, trovati i krijumariti, uhoditi,
nadmudrivati se sa lukavim Mleanima i sifilistinim paama sa Porte... Ko
zna?
Prohujali su vekovi, planeta se, zahvaljujui nadzvunim avionskim linijama,
smanjila na veliinu pomorande, ali prastari kozilijanski zakon jo je na
snazi.
Samo to pripreme za susret sa svetom vie ne obavljaju skromni
benediktinci u redovnikim haljama od valjanog sukna, ve su njihovu ulogu
1977. preuzeli brkati slubenici sigurnosti. Sutina je ostala ista.
"Oekivali ste nas?"
Naravno! Oekujemo vas poslednjih jedanaest vekova; ta je u tome udno?
Molim vas, preite na stvar!
- Zato si nervozan? - upita ga iznenada agent, zagledavi se u njegovu levu
nogu, koja je sama od sebe ludaki odbrojavala neki unutranji ritam. Noga
- izdajica!
Dotadanji odmereni agentov ton iznenada spade sa njega ko to spada
futrola sa podmazanog pitolja. Arsen se jedan trenutak dvoumio da li i on
da pree na ti, ali ipak odlui da je bolje ostati na vi-poziciji.
- Nije moja ideja da putujem u New York zbog te slike! - kazao je. -
Jednostavno, ministar kulture me je odredio da odem tamo i kupim tog
Udinija i to je sve! A on je moj direktni pretpostavljeni. Vrim svoju dunost,
ba kao i vi.
Posetilac mu se uneo u lice:
- Zato ba tebe?
Osetio je u nozdrvama uvredljivo blizak dah izmeane travarice, piva, jeftinog
miriljavog ulja za kosu i cigareta "Diplomat", koji samo izabrani Kozilijanci
mogu da kupuju u zatvorenim magacinima na specijalne karte.
- Hoete li da znate zato? Zbog toga to sam jedini ja u stanju da razlikujem
pravog od lanog Udinija...
Agent je najzad preao na stvar:
- Ne bi mogao da podui nekog drugog u tome?
- Mogao bih... - kazao je klatei se na zadnjim nogama stolice. - Trebalo bi mi
samo malo vremena.
Policajac je otvorio penkalo, spremajui se da zapie rok.
- Koliko?
- Tridesetak godina - ree Arsen - pod uslovom da je deko talentovan i da
pone da se bavi slikama ve od desete godine. Imate li nekoga u vidu?
ovek je ljutito sklopio notes i zatvorio penkalo. Ustao je iz fotelje, navukao
sako i sa rukama na leima priao prozoru. Stojei iza njega, Arsen je
pokuavao da odgonetne zato se na Koziliji putovanje u inostranstvo smatra
oduvek velikom privilegijom, a bekstvo najveim zloinom?
"Nemamo ba mnogo prednosti nad ostalim narodima," mislio je, "sem klime
koja je pravi dar Boji! Prosena godinja temperatura 15 stepeni Celzijusa.
Veito prolee!"
Preko Trga 10. septembra vukla se kolona mesnih ribara. Teglili su na
ramenima svoja teka vesla prema luci. U priobalnim ostrvskim gradovima
sva vesla su morala da budu predata lukim vlastima najkasnije do sedam
asova uvee. Svi vanbrodski motori takoe. One stacionirane u utrobama
brodova, svake veeri plombirali su do jutra naroito ovlateni slubenici
kapetanije. Zvali su ih Plombe. Vesla su vraana izjutra, posle mnogo
ekanja, guranja u redu i svakodnevnih svaa. Ova odluka stupila je na
snagu jo pre tri godine, kada su bekstva amcima postala isuvie esta.
No, ni ovaj prizor nije mogao da pokvari lepotu ranog jesenjeg dana, koji je
svako prozorsko staklo pretvarao u brueni dijamant. Sunce je simbolino
izlazilo iza iljastih tornjeva Rezidencije, biveg dvorca Kudelina, podignutog
na povienom platou gradske tvrave. Major Saracen motrio je odozgo na
svaki pokret glavnog grada. Poput rairenih krila kakvog grabljivog galeba,
Rezidencija se nadnosila centralnom palatom i levim i desnim paviljonom
nad Mimozu, pritiskajui trg izvetaenim pseudorenesansnim stilom sa
primesama, ko zna zbog ega, mavarske arhitekture.
utali su, oslukujui tupi zvon montanih cevi, od kojih su radnici podizali
sveanu tribinu. Sa nje e 10. septembra Major Saracen, predsednik Vojnog
saveta, pratiti paradu elitnih trupa i odrati jedan od svojih uobiajenih
govora protiv nevidljivih spoljnih i unutranjih neprijatelja. Arsen je znao:
Major e kazati da "oni ve vekovima vrebaju iz zasede na slobodu naeg
srenog, sunanog Ostrva!"
Nasred Trga, odmah ispred tribine ija se metalna pauina ve nazirala,
poput straila u polju, stajao je na jednoj nozi, u pozi barske ptice, gradski
ludak, nekadanji direktor Informativne agencije Kozilije (I.A.K.), koji je
izgubio razum posle duge istrage i sramnog pada. Kad ovek poludi, ak ga i
u Mimozi ostavljaju na miru. Ni Vojni savet se nije usuivao da prekri stari
obiaj da ludake i golubove nije dobro ubijati, jer to uvek donosi nesreu.
Arsen je na neki nain zavideo ludaku. Bio je ve s one strane.
Radnici namerno tresnue jednu dugaku cev na kamene ploe iza njegovih
lea, pa zaplaeni siromah odskakuta na jednoj nozi, lupajui krilima.
Ne gledajui ga i ne okreui se, agent preko ramena prui Arsenu bez rei
novi uti paso.
- Nije trebalo da diete ton... - preao je ponovo na vi.
- Uvek tako govorim - ree on.
- Imate li kakve rodbine u Americi?
- Imao sam strica. Umro je.
- Gde je iveo?
- U Chicagu.
- Nikog drugog tamo ne poznajete?
- Nikoga.
- Dobro! - ree agent. - Izbegavajte susrete sa emigrantima. Oni znaju biti
opasni. Klonite se takoe razgovora o politici.
- Ne bavim se politikom...
- Bavi se ti i te kako! - zarea onaj. - I nebavljenje je neko vraje bavljenje.
Ali, ako te budu pitali o nama, slobodno kai da se ne bavi! To e biti
mnogo bolje nego da se u neto upetlja.
"A pitae te svugde samo tri stvari," kazao mu je pre nedelju dana na Terasi
profesor Kuzen, kada ga je obavestio da moda putuje u Ameriku. "Prva
stvar: koliko Kozilija ima politikih zatvorenika? Druga: da li je predsednik
Kozilije zaista lud? I trea: gde je, uopte, Kozilija?"
Gledajui i dalje kroz prozor, Arsen se upita zato nijedan domai slikar nije
obradio temu horizontalnih vesala, koja presecaju Trg otrim senkama.
- Jo neto - unese mu se ponovo agent u lice. - Ne smete ni jednog trenutka
zaboraviti da ste odgovorni, ne samo za svoju zemlju ve i za svoju enu i
kerku, koje ostaju ovde. Pamet u glavu!
Stajali su jedan naspram drugog utei, a onda agent izvadi iz depa upalja
marke "Ronson" i kljocnu njim dva puta bez uspeha.
- Ako se seti - ree - donesi mi teni gas za punjenje. teta ovakvog
upaljaa!
Otpratio ga je do vrata.
- Razume se, o naem razgovoru nikome ni rei!
Tako je najzad oodgonetnuo staru misteriju: ta su radili u benediktinskom
samostanu oni davni emisari pre odlaska u svet?
Arsen je odleteo za Atinu dvadeset i etvrtog septembra ujutru, poluvojnim
transporterom domae kompanije Aero-Kob. Oko niskih maskiranih hangara
za mlazne lovce, ukopanih u zemlju, pretei su virile cevi protivavionskih
baterija. Ostrvo - bodljikavi je. Iz zvunika je krkljao mar vazduhoplovaca
Kozilije:
Ponosni uvari tvoga modrog neba,
Spremni su da ginu, ako treba...
To je bilo Arsenovo prvo putovanje u svet posle sedamnaest godina. Poslednji
put bio je u Veneciji na kongresu istoriara umetnosti Mediterana, i ponekad
je sanjao da pije kafu na Trgu svetog Marka kod "Florijana". Otkako je Major
Saracen doao na vlast, retko je ko dolazio na Koziliju, a jo ree odlazio iz
nje. Major je najpre proterao britanske hipike, pod optubom da raznose
drogu i vake, a zatim je sasvim ukinuo turizam, da bi "spasao kozilijanski
mentalitet od prostituisanja". Hoteli su, uglavnom, pretvoreni u magacine,
osim vile "Belvedere" gde stanuju inostrani dopisnici i ono malo diplomata
to se zadralo na Koziliji. Od nekada uvenih plaa u Mimozi napravljeni su
sabirni centri za prikupljanje ptiijeg izmeta. Na svom zimskom putovanju
prema Jugu, naime, milioni ptica selica sleu na obale ostrva. Njihov speeni
izmet, bogat mineralima, glavni je izvozni artikal zemlje.
"Mi ivimo izvozei svoja govna!" - kazao je jedanput profesor Kuzen na
Terasi.
Da Kozilija izvozi i druge stvari, Arsen se uverio im je zakoraio u avion. U
transporteru-hladnjai, koji je za sada predstavljao jedinu vezu ostrva sa
svetom, temperatura se spustila ispod nule. Sedita za putnike su izbaena,
a umesto njih, du itavog trupa, visile su koze obeene za stranje noge o
nizove mesarskih kuka. Po patosu ove letee klanice, zgruena krv lepila se
za onove.
Razmiui ledena trupla skorene dlake, probijao se s mukom prema est
preostalih sedita. U potiljak su mu buljile izvrnute i razrogaene kozje oi,
koje kao da su u nekoj dijabolinoj igri dubile na glavama.
Odeven u lako jesenje odelo, Arsen se tresao od hladnoe i uasa u krilatom
friideru. Pored njega i mrtvih ivotinja, za Atinu je letelo jo samo pet
putnika. Poto su, verovatno, ee putovali sa Kozilije, odnekud su nabavili
ebad, a jedan od njih, neki poslovan ovek sa samsonajt-torbom u krilu, bio
je do brade uvuen u prozirnu plastinu vreu koja ga je titila od hladnoe.
Dva strana vojna strunjaka oigledno su se loe oseala preruena u nova,
civilna odela. Zadrali su u pokretima vojniku odsenost. Pokraj Arsena je
sedeo feminizirani kreator pariske modne kue za koju su u Mimozi radili
pogoni mesne koare. Izraivali su kapute od kozije koe po njegovim
nacrtima. Radna snaga bila je na ostrvu jeftina, a runi rad cenjen u Evropi.
Virei kroz prozor, okrenut, sreom, pristaninoj zgradi, dugakoj baraci
prekrivenoj maskirnom bojom, Arsen je mogao jo dugo pre poletanja da
gleda dve leprave bele haljine. Okruene sivomaslinastim uniformama
komandosa, liile su na dva zatitna znaka za nenost. Dve Maje.
- Tatice, ali oni mue Crnce!
- Pa, ja nisam crn - kazao je. - ta hoe da ti donesem iz Amerike?
- Neu nita od njih! - stisla je svoje male pesnice. - Oni nas ne vole...
Kao i ostala deca, njegova mala Maja nosila je na grudima veliki bed sa
kojeg je toplo, ali strogo gledao Major daleko u budunost izabranog Ostrva,
u koje su uprte oi sveta.
Jo etiri godine delile su je od posveivanja, kako na Koziliji zovu porodinu
sveanost uvoenja dece u tajne odraslih. Kada bude imala dvanaest,
sastae se, kao sluajno, na njenom roendanu itava porodica. Tanije,
onaj njen deo to jo nije sasvim ucenjen ivotom da bi morao verovati
propagandi Dravne slube za informacije. Tada e maloj Maji otac objasniti
neke vane stvari, o kojima ne sme da govori u koli. Posvetie je u istinu.
Od tog trenutka, nauie da uti kad treba. Da se pretvara dok aplaudira.
Da bude strpljiva i da eka. Nauie jo da jedna velika zemlja nije najbolji
prijatelj kozilijanskog naroda i da su mnogi sinovi Ostrva uzauvek iezli u
njenim nepreglednim pustarama. Saznae, najzad, ko su zaista izdajnici, a
ko rodoljubi. Bie joj ukratko ispriana prava istorija kozilijanskog naroda,
od vremena kada se njeno pleme zavadilo sa starim Grcima i doplovilo na
unovima do Ostrva, pa sve do vladavine Majora Saracena.
Mada potpuno nepoznat savremenim etnolozima, tajni kozilijanski obiaj
posveivanja postao je ve odavno najvanija sveanost svake porodice. Posle
tog ina, ukuani su mogli slobodnije da diu i govore pod svojim krovom,
bez straha da e ih maliani prijaviti uiteljima i vaspitaima. Ovi su ih,
opet, navikavali da svakog jutra u naroito odreene sveske, "svatare",
upiu svaku sumnjivu re koju uju od roditelja. Novi kozilijanski moral,
star sedamnaest godina, smatrao je, naime, "lanim drugarstvom" skrivanje
tuih tajni. Deca su prijavljivala svoje male susede kada bi im aputali na
asu, i zato bila pohvaljivana.
Dvanaest godina smatrano je na Koziliji dovoljnom zrelou da se otpone
dvostruki ivot.
Mala Maja imala je tek osam.
Ispod vetiijeg krila koje je podrhtavalo pod naletima maestrala, Arsen
uskoro ugleda ogromnu iskoenu plou Mediterana i vinograde svog ostrva,
oko koga su, poput zelenih buba, patrolirali vojni brodovi, ostavljajui za
sobom dugake bele pruge. Kozilija - prirodni nosa aviona!
Sve vreme leta do Atine, kozja tela su se tupo sudarala, kad god bi se avion
nakrenuo. Oslukivao je te mukle udarce i egrtanje mesarskih lanaca. Na
atinski aerodrom, na kome se topila asfaltna pista od vruine, izaao je
polusmrznut i okrvavljen. Pokuao je da ovlaenom maramicom skine krvave
mrlje, i na tim mestima njegovog tamnog odela ostale su bledoruiaste
fleke.
Grci, sa kojima je Arsenova zemlja, posle poznatog ribarskog rata iz 1971,
odravala samo najnunije diplomatske odnose na nivou otpravnika poslova,
rasparali su mu dletima postavu novog kofera. Bio je ponosan na taj koveg.
Nabavili su mu ga preko veza, naroito za ovo putovanje, u diplomatskom
magacinu. Carinici su se podrugljivo smekali dok je trpao natrag
oskrnavljene stvari.
Morao je da eka oko dva i po sata na sletanje PAN-AM ovog Boeinga-747 na
atinski aerodrom. Razgledao je kao opinjen djuti-fri-op po kome se razlivao
diskretni sirtaki. Zbunio ga je taj aroliki, oputeni narod, to akrlja na
svim jezicima, opija se za pultovima barova, kupuje cigarete, pia, zlato i
mirise, kao da su besplatni, u ovoj riznici zatrpanoj blagostanjem jedne
druge civilizacije.
Naruio je dvostruku espreso-kafu u sneku, ali kad je uurbanom momku
iza pulta ponudio kozilijanske lire, ovaj ih sa gaenjem odgurnu kao da su
kune, i poe histerino da nabraja valutu koju prima: dolari, drahme,
marke, funte... inilo mu se da ga svi za ankom posmatraju sa prezirom.
Izvukao je iz depa ekovnu knjiicu na deset hiljada dolara i oznojenim
prstima pokuao da potpie jedan ek. Dali su mu ekovnu knjiicu u
kozilijanskoj Dravnoj banci, radi plaanja slike Valdemara Udinija.
Barmenje odgurnuo ek na sto dolara, objasnivi mu da za tako male
konzumacije primaju samo ke. Uivao je, oigledno, u njegovoj neprilici,
koju prekide neki pijani grki mornar. Platio je Arsenu kafu zajedno sa
svojim piem.
- Nema veze! - kazao je. - Pa, mi smo, i pored svega, prve komije!
Amerika - koliko obeanja u toj rei to Kozilijance prati od najmanjih nogu!
Mada su ve odavno sve veze prekinute, nema Kozilijanca koji ne zna da na
novom kontinentu ivi isto toliko njegovog naroda kao i na Ostrvu. Da govore
istim jezikom, uzimaju za ene Kozilijanke i slave iste svece.
Arsen je pripadao onoj vrsti savremenih uroenika to se jo jedino zadrala
u ponekom od dotrajalih mediteranskih gradova, gde sveopte tehniko
ludilo jo nije unitilo bajku o malim oveuljcima koji sviraju i pevaju u
unutranjosti radio-aparata. esto je i sam, smejui se, priznavao da ga jo
uvek udi kako radi telefon, i da mu niko nikada nije uspeo da objasni kako
se pojavljuje slika na ekranu televizora!
No, jedna od najveih misterija za Arsena je oduvek bio avion! Najpre, zbog
toga to je veoma retko leteo (moda samo dva ili tri puta u ivotu), a zatim,
to mu nikako nije bilo jasno kako uspeva da poleti neto toliko teko. Dok
je "dambo" rulao, Arsen se zaista nije nadao da e ta letilica, golema kao
kua, sa tri bioskopa, barom i svim onim raskomoenim narodom u utrobi,
uopte uspeti da se odlepi od zemlje.
Prvi put je video toliko crnaca na jednom mestu. Divio se eleganciji sa kojom
su nosili svoju odeu smelih boja.
Njegovo tamnomrko odelo u koje je polagao toliko nade, uini mu se
sumornim i jadnim.
Sada uti i leti iznad okeana, koji sa visine od trinaest hiljada metara izgleda
kao beskonano modro nitavilo.
Leti zajedno sa danom, a to due leti, sve je svetlije i svetlije. Pilot je rekao
da e, letei tako, zaraditi itavih est asova ivota vie. ta da uini sa tim
zaraennim vremenom? Kao da ga ionako nema odvie!
Preletee za samo osam sati put koji je njegov stric Oliver, neka mu je laka
amerika zemlja, prelazio mesec i po dana u potpalublju nekog ploveeg
groblja. Traio je pogledom taj brod izgubljenih dua, ali dole, ispod sebe,
video je samo bledu plaviastu izmaglicu.
Znao je: njegov pokojni stric izlazio je po noi na palubu i zavijao
kozilijansku krdu u italijanske novine. Gledao je u zvezde, ispod kojih pola
veka kasnije elegantno leti njegov sinovac Arsen Lero u ovom leteem
bioskopu, isto onako bespomoan kao i on.
Mada je prohujalo vie od pola veka, opet su na istom!
Stric Oliver nije znao da pliva - on ne zna da leti.
Spavao je i sanjao Ameriku.
- Hej, ljudi! - probudi ga nazalni pilotov glas. - Evo nas, najzad, kod kue!
New York, New York...
- Lero Arsen?
Ponovo prezime, pa tek onda ime! Priao mu je elegantan ovek koga su sa
Kozilijom povezivali jo jedino tano iskopirani brkovi Majora - Oca Nacije, i
brada stara dva dana.
- Savetnik Baro... - predstavio se. - Ja sam iz Konzulata.
- Kako ste me poznali? - upita Arsen.
- Po cipelama - odgovori onaj sa neskrivenim gaenjem. - I po nogavicama!
Kod nas se jo uvek izgleda nose kratke i uske.
ekajui na carinski pregled, inilo mu se da bi jedanput morao da napie
opsenu studiju o brkovima svoje domovine. Oni se znatno razlikuju od
hajdukih brina balkanskih naroda na severu. To nisu ni ufitiljeni, iljati
brii la Amadeo Nazzari njihovih italijanskih suseda. Kozilijanski brkovi
kao da izviru iz sane strnjike na bradama. Zaista je pravo udo kako je
savetnik Baro usred New Yorka, gde su svi na aerodromu glatko izbrijani,
uspevao da odri bradu staru samo dva dana! Da ne bude ni izbrijan ni
zarastao u pravu bradurinu! Uvek samo ta dvodnevna strnjika...
Razmiljao je godinama o tom fenomenu, sve dok mu profesor Kuzen nije
otkrio jednostavan razlog: njegovi sunarodnici se briju uvee, kako bi ujutru
mogli da spavaju malo due.
Setio se svog oca i njegovog ritualnog brijanja u kuhinji, gde se naginjao nad
malo napuklo ogledalo prislonjeno uz bokal vina, u kome je uvek plutala po
koja udavljena muva. Runik prebaen preko kolena! Dok je bio deak,
svake veeri pred spavanje posmatrao je taj sveani obred, kao da
prisustvuje uvoenju u svetu mukost.
Pred tamnoputim diplomatom, Arsen se, kao i obino, oseao krivim, ve i
zbog toga to je izbrijan i pored itavog dana letanja. Obrijao se u toaletu
aviona, iznad amerike obale, umio se i povratio sjaj izgaenim cipelama,
trljajui ih o nogavice. Bio je kriv i zbog toga to se razlikuje od svog
otrobradog crnomanjastog naroda. Put mu je bila svetlija (dar od majke,
slovenskog porekla) i nije bio sklon gojenju u etrdesetim. Taj uobiajeni tip
tamnoputih mukaraca sa brkovima, kojima je, i pored amerikog namaza,
pripadao savetnik Baro, kao da je imao neki preutni, tajni nain
sporazumevanja - pripadnost bratstvu u koje nikada nije priputen, i pored
boje svoje kose.
Vozio se kao omamljen od aerodroma Kenneddy do Manhattana iza utljivih
lea savetnikovih. Budei se povremeno, ugledao bi zidove oblepljene starim
afiima, gomile crnih vrea sa smeem, konstrukciju nekog irokog mosta -
puste ulice bez prolaznika...
- A sad se poteno ispavajte! - kazao mu je savetnik, ostavljajui ga u sobi
hotela "Paradise" na istonoj strani 56. ulice. - Tako ete lake savladati
vremensku razliku. Sutra ujutru idemo da pogledamo tu sliku. U podne je
aukcija.
Spustio je svoju posetnicu pokraj telefona i, okrenuvi se na vratima, rekao:
- Ne savetujem vam da izlazite sami iz hotela. Ovo je opasan grad.
Zakljuajte sve tri brave. Ujutru u doi po vas...
Tek kada je Baro izaao, razgledao je paljivije jazbinu u kojoj se naao.
- Zgodno mesto za samoubice! - pomisli i pobee u televizijski ekran, iz koga
su kuljale obojene slike.
Prve noi u New Yorku Arsen nije ni oka sklopio.
Gledao je do zore program, prebacujui se izgladnelo s jednoga na drugi
kanal, sve dok mu se ne zavrte u glavi od boja, rei i stvari koje su mu
nudile lepe, platinaste ene iz reklama.
Jo se umivao posle brijanja kada mu zazvoni telefon.
Savetnik ga je ekao u holu.
Pola sata kasnije, stajao je u Parke Bernetu pred portretom "Devojice sa
lutkom".
Poe za tragom razdraujue nestrpljivosti koja ga je obuzimala, uini jo
jedan odluan, dodatni napor da razume mutno oseanje, renio bi se
bezrazlone, a neutene tuge pred njenim ljupkim licem, i tada shvati da je,
u stvari, ovoga asa siromani roak izdaleka koji je stigao da poseti jedno
dete predano na staranje strancima u tuini. Tom detetu je dobro: uvaju ga
i neguju, ima sve to mu je potrebno i ne ali se ni na ta, ali ostaje ipak
neizbrisiv utisak da je daleko od svoje porodice i doma, svog malog sirotog
mesta na obali jednog posve drugog mora.
Mala Kazilijanka, koja ga je, zbog poloaja crnih zenica na sredini beonjaa
(bio je to stari slikarski trik), gledala ma iz kog ugla Arsen posmatrao, kao da
je nemo molila da je odvede kui. Verovatno bi se slino oseao da je nekim
udom ugledao Michelangelov "Poslednji sud" na zidu kakve fabrike u
Detroitu! ta misle Italijani kad zateknu empres u nekoj finskoj botanikoj
bati, ili Laponci kad u rimskom zoolokom vrtu spaze belog medveda na
vetakoj santi leda usred avgusta? Zato bi se umetnika dela razlikovala
od ljudi, biljaka i ivotinja, razmiljao je Arsen. I ona imaju svoje korenje u
delima koja su im prethodila, i pupoljke iz kojih e tek nastati nova
umetnost onih to dolaze.
Ne govori li, uostalom, tome u prilog i cena slika?
Portret Valdemarove "Devojice sa lutkom", ovde kod Parke Berneta na
Madison aveniji, gde najvei broj ljudi nije nikada uo za Koziliju, a kamoli
za njeno slikarstvo, vredeo je mnogo manje od lisnatog rama kojim je bio
uokviren! Poetna cena, pisalo je u katalogu, iznosi samo sto osamdeset
dolara, dok patinirani muzejski ram, sa mestiminim tragovima izbledelih
zlatnih listia, kota etiri stotine! U Koziliji, ovo platno jednostavno ne bi
imalo cene i ne bi se moglo ni prodavati ni kupovati, jer je vaan dokaz da je
tako mali narod uspeo da, i pored svega, odgoji, podigne i, naravno, kao to
je ve obiaj, unesrei jedan istanan duh, koji je bio u stanju da na kraju
duge golgote, smelo i prirodno, postavi ljubiasti ton pliane trake na
kestenjastu podlogu kose i da itavu tu slikarsku fugu zavri
neoskrnavljenom belinom dokolenica na pozadini hladne umbre. Ruiasta
oaza devojiinih kolena bila je pravo udo ljupkosti i vetine!
Ovde, u New Yorku, to je samo jedna evropska slika vie! Zato bi ih uopte
zanimalo Udinijevo platno raeno u zakasnelom maniru neoklasicistike
kole etrdesetih godina? Jednostavno, bio je to samo jo jedan u nizu
bezbroja dokaza o uzaludnim nastojanjima evropskih doljaka da se nekako
uklope u novi svet, koji nikada nisu uspeli da shvate niti prihvate do kraja
kao svoj. Beznaajni podatak o promaenom artistikom ivotu i
neostvarenoj karijeri, koja, evo, ak i posle smrti autora, jedva dostie cenu
od sto osamdeset dolara!
Arsenu se deavalo neto prilino neobjanjivo! Nije mogao a da ne primeti
kako ga prvi put u ivotu ne zanima Valdemarova slikarska kuhinja - itav
niz opsenarskih trikova koritenih da se postigne utisak dubine. Kao da nije
ni primeivao mekotu valera, smenjivanje hladnih i toplih tonova,
kompoziciju i Udinijev slikarski rukopis, koji nije prekriven muzejskim
sosom od damar-laka; itave povrine nepokrivenog platna sa vidljivom
tesksurom vlakana, gde se jo nazire vie puta brisani i nanovo postavljani
crte krejonom - nita od svega nije mamilo njegov profesionalno dresirani
duh! Sve je to iezavalo i gubilo se pred tom etverogodinjom devojicom i
njenim, malo razmaknutim oima iza kojih se pojavljuje nagovetaj neke
velike usamljenosti i tuge. Bio je prikovan za krhku figurinu u svetloplavoj
haljini od plia, koja u svojim crnim lakovanim cipelicama sa srebrnom
nalom stoji tano na ivici sveopteg mraka, okrenuta zamiruoj svetlosti,
trenutak pre no to sve prekrije konana i neopoziva nesrea. U njemu se
probudi davna, ve zaboravljena zatitnika nenost starijeg brata, koji se
uvukao u vetiinu kuu da izbavi svoju malu sestru.
Sad stoje i gledaju se, a taj susret pun privremenosti i neizvesnosti moe da
bude svakog asa prekinut nailaskom stranih, neprijateljski nastrojenih
ljudi. Ne smeju da se dodirnu, ne mogu da govore, nisu u stanju nita da
preduzmu... Izmeu njih i njihovog rodnog doma je, kao u kakvom runom
snu, ogroman olovni okean, koji treba preleteti ili preplivati; njihov zaviaj je
daleko, veoma daleko, a svukud naokolo su ravnodunost, novac i raun,
mo i opasnosti, carinici, policajci i mrtve koze; hiljadu prepreka kojima su
oboje nedorasli. Oi mu se napunie suzama. Posle ko zna koliko godina,
plakao je.
Na tom malom platnu bila je, poput kakve plemenite kore na tek
pronaenom eliksiru veite ljubavi, kristalizovana pigmentom, lanenim uljem
i vremenom, sutina onog najboljeg i najdragocenijeg to su njegovo ostrvo i
njegov narod umeli da prue istoriji kroz duh i prste svoga izabranika
Valdemara Udinija, neka mu je pokoj dui! Prema toj dirljivoj i poraznoj
lepoti koja opinjava svakoga ko poseduje kljueve ifre, izgledali su potpuno
besmisleno, kao ispunjeni slamom i praznim zveketom rei, i Major i njegov
Vojni savet; itava krivotvorena istorija pisana uvek od onih koji su
pobeivali.
Evo oveka koji je od poraza umeo da naini velianstvenu pobedu!
Evo dela!
- Onda? - dopre odnekud iz daljine unervoeni glas savetnika Bara. - Je li
stvar prava?
- Prava je.
- Kako znate?
- Znam.
Baro je oigledno razoaran. Oekivao je rendgensku ekspertizu, infracrvene
zrake ili (u nedostatku neeg ozbiljnijeg) bar malo grebuckanja po uglovima
portreta, gledanje kroz lupu, makar samo neku od onih zamrenih stvari o
kojima je itao u nedeljnom "New York Timesu". Nita od svega! Ovaj ovek u
oajno skrojenom i uflekanom odelu, koji mu se, inae, nije nimalo dopadao
jo od prvog trenutka kada ga je ugledao na aerodromu (prepoznao je u
njemu dah rodne Kozilije iz koje je imao sreu da utekne bar na etiri
godine!), doao je, stao pred portret i zautao. I sada tvrdi da je slika
autentina, a jedva da je dotakao prstima. I to je sve! Zar je zbog toga morao
da putuje ak ovamo i potroi tolike dravne pare, da bi samo procedio to
svoje "znam"?
- Pogledajte, molim vas, jo jedanput! upozori ga nervozno. - Vi nemate
pojma ta su oni u stanju sve da falsifikuju! Od dolara do soka od jabuka!
Arsen ga je gledao sa somnabulnom odsutnou, kao neko ko se jo nije
probudio iz sna.
- Prava je - kazao je mirno - znam da je prava.
- Neete verovati koliko falsifikata krui Amerikom! - demonstrirao je
savetnik svoje poznavanje pokvarenog zapadnog sveta. Pouzdajete se samo u
svoje oseanje? Ne, oprostite, bez uvrede, ali je li vama poznato koliko trgovci
slikama plaaju ekspertize, pa se opet deava da im neko podvali!
- Ja nisam trgovac - kazao je Arsen - i zato znam.
Bila mu je smena sumnjiavost savetnikova. Zar bi se ikome isplatilo da
potroi ceo ivot na savlaivanje te strane i mukotrpne vetine da sa
takvom lakoom izraze najsloenija oseanja teskobe, straha i melanholije,
da bi mu jedno ovakvo remek-delo zavrilo u Parke Bernetu sa poetnom
cenom od sto osamdeset dolara? Smeno!
- Da li postoji neki pouzdaniji nain? - insistirao je Baro.
- Moemo da upotrebimo Picassovu metodu - predloio je Arsen.
- U emu se sastoji?
- Prinesite ogledalce usnama portreta: ako se zamagli - pravi je!
Valdemarova devojica mu namigne:
"Nas dvoje znamo da sam prava!"
Baro pree utke preko svega.
Kao i toliki drugi njegovi zemljaci, savetnik, izgleda, nikako nije mogao da se
pomiri sa injenicom da je najvei kozilijanski umetnik Valdemar Udini pao
na tako niske grane da ga prodaju za bagatelu, kao ezdeset i osmi eksponat
na aukciji. Svi na Ostvru su se bili srodili jo od malih nogu sa verovanjem
da njegovo ime odjekuje kulturnim svetom; da je jedan od retkih Kozilijanaca
koji je uspeo da se nametne Evropi i Americi. E pa, na alost, i Kozilija e
jednoga dana morati da odraste i smogne u sebi dovoljno snage da proguta
poraznu istinu: Valdemar Udini u Americi ne znai nita! Tanije, znai jo
mnogo manje u Evropi, gde je savreno nepoznat. Naravno, majka Kozilija,
koja je od svojih sinova i keri oekivala samo da pobeuju, bie
nezadovoljna kad to sazna, ako uopte ikada i pristane da shvati i prizna
sebi neto slino.
Postavlja se samo jedno pitanje: da li je zbog toga to nije priznat ni u
Americi ni u Evropi, Valdemar Udini manji umetnik? Ne, nije. Isto je toliko
velik kao i u sluaju da je nekim udom dobio bronzani spomenik na
najprometnijem njujorkom skveru.
Velik je, najvei je sam u sebi. Velik je onima kojima je potreban.
- Onda, ako ste sigurni kao to tvrdite... - gledao je uurbano Baro na sat -
ostaje nam jo samo da u podne kupimo tu sliku. Ja, sada, na alost,
moram da vas ostavim; imam neke obaveze!
Oigledno, nije imao nikakvih obaveza, ali izbegavao je da odvede svog
zemljaka na pie, jer se od njega oekivalo da plati raun. Savetnik je na sve
mislio.
- Ostau jo malo ovde... - ree Arsen i vrati se devojici sa lutkom.
Ali, arolije je nestalo. Moda zbog toga to je ve ispraznio sav oseajni
naboj ili to ga je razbio Baro, tek, sa platna ga je posmatrala samo jedna
devojica i nita vie. Njena sutina zatvorila se u sebe poput koljke.
- Nita ne mari, opet emo se sresti... - proapta i izae iz dvorane gde su
bile izloene slike. Proeta i kroz ostale sale, potpuno nezainteresovan za
tepihe, kineske skulpture od ada, rimske medalje i engleske gravure konja i
pasa.
Niz Madison aveniju duvao je vetar.
Pojeo je hamburger za pultom nekog malog bara i popio razvodnjenu
ameriku kafu. Onda je puio i gledao Ameriku kroz izlog.
Zauzeli su mesta u sedmom redu dvorane.
To je bila prva aukcija kojoj je prisustvovao u ivotu, pa je, naravno, bio
uzbuen. Pokuavao je da razazna ko je meu publikom trgovac slikama, ko
galerista, ko kolekcionar, a ko obian radoznalac. Vie od toga arolikog
sveta, koji se, oigledno, ve dobro poznaje odranije, Arsena je zapanjila
brzina i jednostavnost sa kojom se sve deava.
Na maloj pokretnoj pozornici u dnu prostorije, pojavljivalo se platno na
slikarskom stalku; licitator bi kazao redni broj dela u katalogu, ime autora i
poetnu cenu, a njegovi pomagai su budno motrili publiku i apatom mu
prenosili nadmetanje. Arsen nije uspevao ni da dobro pogleda reprodukciju u
katalogu, a ve bi se zauo udarac drvenog malja o pult - platno je bilo
prodato gotovo bez rei, jer su se uesnici licitacije sporazumevali diskretnim
znacima; pokretima prstiju, namigivanjem i kimanjem glave. Kruna scena
bi se okrenula za sto osamdeset stepeni i pred njima bi iskrsla nova slika.
Sve se odvijalo u potpunoj tiini.
Kupci su se nadmetali ak i telefonima! Dve lepukaste devojke u diskretnim
uniformama kue dizale su slualice i prenosile cene voditelju aukcije.
Arsenovo romantino vaspitanje zahtevalo je za nijansu vie potovanja
prema majstorima, ija su imena za njega bila svetinja, od ove hladne i
korektne poslovnosti.
Mnoga njihova dela prodavana su rekordnom brzinom, bez mnogo cenjkanja
i nadmetanja. Nije smeo ni da poee nos koji ga je iznenada zasvrbeo.
Jedan neoprezan pokret prema licu, mislio je, i kupiu Camillea Corota za
pedeset i pet hiljada dolara!
Primetio je nekog debelog, masnog tipa, koji je izuo cipele i neprestano trljao
nogu o nogu. Glavni licitator bi uvek najpre pogledao u njegovom pravcu
kada bi se pojavila nova slika, na ta bi on samo kimnuo glavom ili jedva
podigao dva prsta. Kupovao je remekdela kao da kupuje salatu, bez trunke
uzbuenja ili radosti.
Jean Franois Raffaelli (1850-1924): "Sunano etalite". Poetna cena od
osam hiljada dolara veoma se brzo pope na petnaest; jedno vreme se obrtala
oko te cifre, a onda je pokrenu sa mrtve take telefonski duel, koji sumu
dotera na dvadeset i etiri hiljade dolara! Debeljko podie lenjo tri prsta u
visini stomaka i Jean Franois Raffaelli pripade njemu za trideset hiljada.
Reali su se mali evropski majstori: panac Cordero, Italijan Vittorio
Reggianini; Franz Wilhelm Schiertz sa minuciozno slikanim grenlandskim
predelom, Henri Fantin Latour - mrtva priroda sa aom... Otila je za est
hiljada dolara! Arsen se setio lekcije o Latouru. Zar se tako zavravaju slavni
ivotopisi, ija je razdoblja, omeena vanim godinama to oznaavaju
prekretnice u stilu, bubao napamet?
Na ovoj pijaci na Madison aveniji (umalo ne pomisli: stonoj!), vaile su neke
sasvim druge vrednosti od onih koje je on poznavao. Kao u nekom cininom
padoku, smenjivali su se na sceni kod Parke Berneta veliki majstori, ludaci,
zanesenjaci, romantiari, lirici udavljeni u alkoholu, danas zaboravljeni
slikari a nekada u velikoj modi, bonvivani i tihi svetenici svog zanata...
Prohujae u magnovenju njihovi uzaludni ivoti, tragovi koje su ostavili iza
sebe - i sve je to ovde imalo svoju ravnodunu cenu, tano odreenu kao i za
bilo koju drugu robu. Bilo je neega, za Arsena uvredljivog, u brzini sa kojom
su kupovani, jedni u bescenje, drugi precenjeni, ali uvek bez ikakvog drugog
merila osim nekog njemu nerazumljivog, trgovakog.
Poto su glavna dela, za koja je vladalo najvee zanimanje, bila prodana,
dvorana se lagano praznila, a licitacija je sve vie dobijala na brzini. Nastupi
serija malih, istonoevropskih majstora anr-scena: Roman Kochanowsky, A.
Wulkow, obojica Poljaci, Adolf Chwala, eh...
Arsen je primetio i nekoliko svojih kolega. Bili su to istoriari umetnosti iz
Istone Evrope, koji su, isto kao i on, sedeli pokraj strogih konzularnih
inovnika i pokuavali da kupe neke, za njih vane slike.
Elegantno se okrenuvi na sceni - Arsenu se inilo, mnogo ljupkije nego iko
pre nje - na tafelaju se zaustavi redni broj 68. Portret "Devojice sa lutkom".
Valdemar Udini (1895-1957). Vlasnitvo privatnog kolekcionara, New Jersey.
Poetna cena sto osamdeset dolara.
Jo jedanput u oima devojice proita nemi poziv za pomo. Poznavala je
jedino njega u gomili okorelih skupljaa i trgovaca kojima je preputena.
Nestade mu vazduha. Ruke su mu se tresle kao pomahnitale. Savetnik Baro,
koji je ve imao iskustva sa licitacijama u Parke Bernetu, gde je nekoliko
puta kupovao tepihe i kristal, samo kimnu glavom.
- Prvi put, drugi put, trei put... - odbrojavao je licitator prelazei pogledom
preko lica u dvorani.
U tom trenutku, devojka koja je drala otvorenu slualicu na uhu, dade znak
da je neko s druge strane ice popeo cenu na dvesta pedeset dolara.
- Trista! - ree Baro.
- Trista pedeset... - objavi licitator. - Prvi put, drugi...
Savetnik podie etiri prsta.
- Pet stotina dolara za "Devojicu sa lutkom" Valdemara Udinija! - izviknu
novu cenu ovek za pultom.
Njihov nevidljivi konkurent, oigledno, nije krtario. Arsen prestravljeno
pogleda savetnika.
- Moda je samo blef? - ree mirno ovaj.
- Kupi me za Koziliju! - vritala je devojica sa pozornice. - Ne daj me!
- Sedamsto! - ne izdra Arsen.
- Polako... - apnu mu Baro. - Ne uzbuujte se...
Devojka pokraj telefona kimnu glavom i licitator objavi da slika u ovom
trenutku kota hiljadu dolara! Debeli ovek se sa zanimanjem okrenu prema
Arsenu i Baru. Nije oekivao da e nepoznati kozilijanski slikar dostii ikada
hiljadarku. Neto se, izgleda, deava? Neto u ta nije upuen.
- Hiljadu dvesta! - ree tiho savetnik.
Oekivali su napregnuto odgovor iz bele slualice, ali devojka ne dade
nikakav znak. Prekinula je vezu. Protivnik je odustao.
- Kupljeno! - viknu licitator, a Arsen se mogao zakleti da mu se devojica sa
lutkom nasmeila u znak zahvalnosti, pre nego to ieze sa pozornice
zamenjena "Husarom na konju" Jana van Chelminskog.
Sklopio je oi i skljokao se bez trunke snage u sebi na tapaciranu stolicu.
Savetnik ga je drmusao za rame:
- Hej, je li vam dobro?
- Umalo je nismo izgubili... - promuca i otetura iz Parke Berneta, sudarajui
se sa kupcima.
Kroz prozor Arsenove sobe na sedmom spratu hotela "Paradise", videlo se
ono to Evropljanin obino zamilja i oekuje od New Yorka: haos nabacanih
oblakodera u ijim su podnojima, skljokane od starosti, trunule i tavorile
niske zgrade. Kao da se neko preterano izraslo edo dinova igralo zidanja
grada, pa nasumice realo svoje obojene kocke jednu na drugu bez ikakvog
smisla, a zatim, oko te sulude graevine, isplelo gvozdenu ipku poarnih
stepenica. Za jednog Kozilijanca naviknutog od detinjstva na sklad ostrvskih
gradova, koji su jo u petom veku podizani po strogim planovima na
temeljima grkih i rimskih kastruma, pogled kroz hotelski prozor izazivao je
neto slino oseanju bekstva iz kole urbanistikih mera. Ovde, u New
Yorku, izgleda, sve je mogue! Uostalom, njega su zaista i podigla deca
isterana iz skladnih evropskih gradova - remek-dela.
- Ali ta nas se sve to tie! - ree Arsen devojici sa lutkom, koja ga je gledala
prislonjena uz naslon fotelje.
Otkako je stigao sa aukcije, nije izlazio iz sobe osim to se jedanput spustio
u hol, gde je nakupovao dovoljno cigareta iz automata, dva sendvia od
pastramija i bocu sevn-apa. Proveo je no u bunilu, budei se svakih pola
sata da popui cigaretu i razgleda svoj njujorki plen. Osvetlio je devojicu
usmerenim mlazem iz male lampe sa nonog ormaria i nije ju gasio preko
noi, tako da je mogao videti a da ne naputa postelju.
New York ga ni najmanje nije privlaio. Za njega, koji se poput
srednjevekovnog ritera nalazio na krstakom pohodu u zemlji nevernika, bilo
je vano jedino to da iz tuih ruku izbavi ovo kozilijansko dete i vrati ga u
zaviaj. Vie nije bilo nikoga izmeu njega i nje - mogao je do mile volje da
dodiruje prstima povrinu platna i murei prati vrhovima jagodica
smenjivanje lazurnih povrina i pasti. U tom susretu sa delom majstora
kome je posvetio najbolje godine ivota, bilo je skrivenog, taktilnog uivanja,
zbog koga po svim muzejima sveta i postoje tablice na kojima pie da je
"zabranjeno eksponate dodirivati prstima!"
Znao je da e "Devojica sa lutkom" - neosporno, kljuno Udinijevo delo -
uskoro visiti na poasnom zidu u Zaviajnoj galeriji u Mimozi. Ovo je jedino
vreme kad samo njemu pripada.
U deset sati zazvonio je telefon. Savetnik Baro se interesovao kada se vraa
kui. Za nekoliko dana, odgovorio je. Kad je ve u New Yorku, pokuae da
sazna neto vie o amerikom periodu Valdemara Udinija. Imao je nameru
da pronae kuu u kojoj je slikar proveo svoje poslednje dane, a i da
fotografie njegov grob.
- Ako vam neto zatreba - ponudio se savetnik - moete slobodno da mi se
javite od devet do pet, na Konzulat. Sliku obavezno stavite u hotelski sef, jer
njujorki hoteli nisu sigurni... Sve su to sami gangsteri. to ovek ovde due
ivi...
Bio je u kupatilu i brijao se kad telefon ponovo zazvoni. Osim predstavnika
svoje domovine sa kojim je maloas razgovarao, Arsen nije imao drugih
poznanika u New Yorku. Sigurno je pogreio telefonista na centrali, pomisli
diui slualicu.
Ali nije bila greka. S druge strane ice dopirao je melodian enski glas, koji
je pitao da li moe razgovarati sa ovekom koji je jue kod Parke Berneta
kupio Udinijev portret "Devojice sa lutkom"?
- O emu se radi? - upita Arsen.
- Morala bih da se naem sa vama, lino - kazala je ena. - Moete li da
odvojite za mene pet minuta?
Zateen njenim glasom, u kome je bilo tihe molbe i mazne boleivosti, ali i
navike da joj se ispunjavaju sve elje, Arsen pristade i pokaja se istog trena,
ali bilo je ve kasno. Dogovorili su se da se nau u holu njegovog hotela za
pola sata.
Pitao se ko je, i ta hoe od njega? Ipak, oekivao je sa nestrpljenjem. Njen
glas, naime, jo mu je kolao po dubini une koljke, golicajui radoznalost.
Zaboravili su samo da se dogovore kako e se prepoznati!
Narednih pola sata Arsen je u svakoj lepoj eni koja bi izala iz okretnih
vrata oekivao damu sa kojom je razgovarao telefonom.
Pola je pravo ka njemu, kao da se oduvek poznaju. Sa njom je u plesnivi
lobi uleteo i pramen vetra i na tren pokrenuo ustajali vazduh izmeu
pranjavih tepiha i brokatnih tapeta natopljenih nikotinom bezbrojnih
generacija hotelskih puaa. Spustio se sa visoke barske stolice i stao pred
nju. Gledala ga je krupnim, malo razmaknutim oima, boje najtamnijih
borovnica. U prvom trenutku Arsen nije ni primetio nita drugo na njoj osim
tih vlanih oiju, koje su pozivale da se prema njihovoj vlasnici bude dobar i
paljiv. Izazivale su slutnju ranih zaljubljenosti, od kojih se ve odavno bio
potpuno izleio.
- To sam ja - ree.
- Znam - kazala je.
- Kako?
- Ne znam...
Pripadala je onoj vrsti srenih, minijaturnih osobica, kojima je nemogue
tano odrediti godine. Pod izvesnim osvetljenjem mogla je da proe kao neko
ko ima dvadeset i pet, mada ovek ne bi pogreio kad bi joj dao i deset
godina vie.
- Hoete li me ponuditi kafom?
Onjuila je vazduh poput rasne lovake kerue i kazala da "zaista ne razume
ljude koji mogu da stanuju na jednom ovakvom mestu!"
- Zato? - upita Arsen.
Nozdrve su joj jo podrhtavale. Lepo skrojene, blede, senzualne usne kao da
su pozivale na dug i mek poljubac.
- Tako je nekako zagrobno... - odgovori njegova goa. - Ovo je zgodan hotel
za samoubice!
"Otkud zna ta sam pomislio prve noi?"
- Lep dan! - prekinu ona tu temu, meajui nervozno kafu.
- Nisam jo bio napolju.
- Kaem to samo radi poetka konverzacije! - nasmejala se, otkrivi niz sitnih
belih zuba, to joj ponovo promeni izgled. Menjala se iz asa u as.
U njenoj odei bilo je neeg neloginog, tako da nikako nije mogao da joj
odredi drutveni poloaj i poreklo. Preko izlizanog svetloplavog dinsa, iji se
porub parao i osipao na belim teniskim patikama, navukla je predugaak
muki demper, za nekoliko brojeva vei od mere koja bi joj pristajala. I to bi
bilo u redu: Arsen bi je po tim oznakama kostima lako svrstao u neku
leernu umetniku profesiju, da se nije ogrnula kratkom vizonskom bundom
proaranom prugama, koja je, oigledno, kotala itavo bogatstvo. Dodamo li
tome tanu od zguvane koe sa pozlaenom bravom - zabuna je bila
potpuna! Izvukla je iz nje paklo francuskih cigareta "Gitanes". Dok je u
tipinom enskastom haosu svoje torbe traila zagubljeni upalja, Arsen baci
pogled na debeo sveanj novanica.
- Da preemo na posao - predloi poto pripali cigaretu. - Koliko ste dali za
onu sliku? Hiljadu dvesta?
- U pravu ste.
- Ustupite mi je za hiljadu i po, a?
Ponovo je otvorila torbu i pokazala mu novac, osvrui se plaljivo naokolo,
da neko ne spazi njeno blago.
- Pogledajte - ree - sve sami ke!
- ta vam pada na pamet!
- Zato? - zaudi se ona. - to se usteete? Ovo je, hvala bogu, zemlja gde sve
ima svoju cenu. Free country!
- Nisam odavde - ree Arsen.
- A odakle ste?
- Sa Kozilije.
Zenice joj se rairie od iznenaenja:
- Sa Kozilije?
- Da - ree Arsen - i Udinijev portret za nas apsolutno nema cene! - kazao je
za nas! - Na alost, zadocnili ste...
Depna Venera je utala zagledana u okruglo jezerce crne kafe.
- Jue nisam imala sav novac... - prizna snudeno. - Jutros sam pronala
ostatak.
- Vi ste, znai, licitirali preko telefona?
- Da.
- Ne bi vam pomoglo ni da ste imali... - kazao je, ispunjen ponosom to iza
njega stoji itava jedna zemlja - Ostrvo.
- Kako mislite?
- Ili bismo do kraja, ako treba, pa moda i dalje. Ta slika pripada Koziliji i
visie tamo, u Udinijevoj galeriji.
- A, tako...
Bilo mu je odjedanput ao te minijaturne ene-djevojice, to se upustila u
neravnopravru bitku sa jednom dravom, koju, evo, sada on predstavlja u
New Yorku. Liila je na razoarano dete kome su kazali da vrati lutku u raf,
jer je preskupa za nju.
Pogledala ga je ispod senke svojih iki, koje su joj nad oima pravile malu
nastrenicu.
- Mogla bih da naem jo esto dolara nastavila je da se pogaa - ako biste
me saekali dan-dva?
Osmehnuo se nadmono:
- Ne dolazi u obzir!
- Kazala sam to samo onako... - ree uzdahnuvi. - Za svaki sluaj. Da me
posle ne grize savest da nisam sve pokuala. Je li slika kod vas?
- Jeste.
- U ovom hotelu? - upita zabrinuto, kao da je ko doveo dete na mesto koje
nije za decu.
- Da.
- Je l' bih mogla da je vidim? - zastala je i dodala mazno: - Molim vas...
Razmiljao je. ega ima da se plai? Nee mu je oteti: Jai je od nje.
- Zato da ne?
Iz malog novanika ukraenog starinskim goblenom izvadlia je tri novia i
stavila ih na pult.
- ta to radite?
- Za moju kafu... - ree.
Odgurnuo je rukom njen novac i dao dva dolara barmenu:
- Kod nas u Koziliji to nije obiaj!
Gledala je u vrhove svojih izbledelih patika dok su se peli liftom. Primetio je
da joj je kosa iarana prvim sedim vlasima.
Spustila se odmah na ivicu zguvane postelje, ne obraajui nikakvu panju
na nered u sobi i oblak dima koji je lebdeo pod tavanicom. Zagledala se u
portret. Izmeu njih dve, kao da se istog asa stvorio fluid. Arsenu se uini
da niko ne bi mogao da probije te nevidljive niti, pa odustade od ideje da
proe izmeu ene i devojice kako bi otvorio prozor da pusti dim napolje.
utali su, a kada zausti da je neto zapita, ona ga zaustavi podignutom
rukom, pa je ostao da stoji kod vrata, ne znajui kako da se ponaa.
Najzad, njegova goa duboko odahnu;
- Imate li neto estoko? - prenu se, pogledavi ga kao da se udi otkud i on
tu.
Nalio joj je u au dva prsta kozilijanske travarice. Iskapila je u jednom
gutljaju.
- ta je to? - upita mrtei se.
- Naa rakija.
- Ah, to je znai to!
Seo je pokraj nje i posmatrao joj otri profil na svetloj osnovi prozora, kao na
nekoj medalji koju su svee iskopanu doneli u njegovu galeriju na procenu.
- Neete se ljutiti ako vas neto upitam? - ree, sipajui novu turu travarice
u ae.
- Videu, kad me budete pitali... - odgovori ona snudeno.
- Zato vam je toliko stalo ba do ovog portreta?
- Stvarno vas zanima?
- Stvarno.
Kada mu se okrenula, lica su im bila blizu jedno drugom.
- Zato to je to moj portret - ree.
- Vi ste... - promuca, uporeujui je sa slikom iz koje je devojica nemo
potvrivala glavom.
Mala dama ponovo zaroni u svoju izguvanu torbu i otuda posle kraeg
traganja, utei, izvue posetnicu na kojoj je finom zlatnom kapitalom bilo
odtampano:
H. R. H. PRINCESS ZOE OF KOZILIJA
"Ako me neko zatekne sa njom u sobi," paralisao ga je strah, "ne gine mi
deset godina robije u kozilijanskim kamenolomima! Ljudi su zatvarani i za
manje stvari; zbog kakvog pisma ili ak samo razglednice iz inostranstva. U
mnogim sluajevima, bila je dovoljna i reenica da su ljudi zatvarani i za
manje stvari; zbog kakvog pisma ili ak samo razglednice iz inostranstva, pa
da oveka pojede pomrina..."
A on je, ve drugog dana boravka u New Yorku, uspeo da ostane sam u
hotelskoj sobi sa jednom pravom princezom Kudelin, na nesreu princezom
svoje sopstvene zemlje u izgnanstvu, ijoj je porodici, ukljuujui tu i
budua pokolenja - praunuke, ukununuke i ukun-ukun-ukununuke bio
zauvek zabranjen povratak na kozilijanske obale! U glavi mu se premotavao
ubrzani nemi film u kome, zaudo, on nije bio glavni junak. Video je
iseljavanje svoje male porodice iz kue na Trgu u Mimozi, prinudni rad u
unutranjosti Ostrva, gde se skapava od sunanice i kamene praine, a i
muke kroz koje e morati da mu proe kerka. Video je kako je tuku njeni
drugovi iz osnovne kole. uo je kako ga bespomono zove da joj pomogne,
pritenjena u uglu uionice, a on ne moe da stigne, jer je na robiji ili u
Americi, svejedno.
Ustao je i dva puta zakljuao vrata.
Stojei tako sa jednom rukom na bravi, pogledao je minijaturnu enu to
moe da donese nesreu svakom Kozilijancu koga sretne, a da ak nita i ne
uini - samo da postoji! Poluispruena na njegovoj postelji, bila je potpuno
nesvesna opasnosti u koju ga je gurnula. Razgledala je svoje detinjstvo na
Udinijevom portretu, a blaga tuga senila joj je sfumatom uglove usana i
isturene jagodice.
Zurio je u njenu posetnicu koju je jo drao u ruci, ne znajui ta da uini sa
njom.
- Dajte mi to! - zatrai princeza, i on joj je prui.
Precrtala je energino perom H.R.H. PRINCESS, a zatim i ostatak - OF
KOZILIJA, tako da na posetnici ostade samo njeno ime: ZOE.
Vratila mu je vizit-kartu, podvila noge pod sebe i podnimila bradu rukama.
Vreme je iznenada stalo.
Ma kakav pokret napravila, ma kako bila odevena, i ma koliko se
preruavala, ma gde da se nalazila, princeza Zoe je svuda i u svakom asu
kosila na svom bledom licu beleg duge kraljevske loze, to vue poreklo iz
magle legendi i predanja, punih ratova, ubistava, pokolja, zavera, trovanja i
prevrata, nasilja i izdajstava - ludi plamen plahovitog karaktera Kudelina,
to je menjao istoriju i geografske karte, pomerajui svojom strasnom
pohlepom i gramzivou, kraljevski nezajaljivom megalomanijom, granice
poseda u krvi i dimu.
I sada, dok je prekrtenih nogu, podnimljena, sedela na leaju jedne bezline
hotelske sobe, mirno i pomalo utueno, ispod tog prividnog spokojstva
svetlucao je ar nekog davnog poara pod pepelom duge dekadencije
istrulelog porodinog stabla.
"Oni se ve raaju poraeni i u izgnanstvu..." - pomisli Arsen.
I u izlizanim farmerkama i irokom, razvuenom demperu, Zoe je
zadravala neto od kraljevske mirnoe. Kao da je bila ogrnuta nevidljivim
platom neke izdvojenosti iz puka. Nije sluajno pomislio na staru
kozilijansku medalju! Tu istu otru siluetu visokih jagodica i malo povijenog
nosa, slinog ranim grkim skulpturama, Arsen je sretao na starom
kozilijanskom novcu. Njena prabaka, Zoe II, koja se zakaluerila i postala
svetica, njena baka - Teodora, uvena zbog orgija sa konjikim oficirima;
njena majka, ubijena u atentatu 1940. namenjenom njenom ocu, kralju
Kozilije, Nikolasu Kudelinu etvrtom - imale su taj isti, ponosni i odsutni
aristokratski izraz, pun skrivene enje za ljubavlju.
Bila je princeza - jedan od poslednjih izdanaka ve izumrle ljudske vrste;
sluajno preiveli primerak u doba sveopte prosenosti i demokratske
konfekcije.
Arsen se oseao kao arheolog koji je iznenada, na nekoj plai za vreme
letovanja, ugledao dinosaurusa kako izlazi iz mora.
- U kom ste znaku roeni?
- Riba - ree Arsen.
- Znala sam - kazala je princeza - i ja sam riba.
- Nije pitanje za jednu damu - ree Arsen. - Ali, koje godine?
- Trideset osme - ree princeza. - A vi?
- Trideset osme.
- U martu?
- Devetog marta - ree Arsen.
- Oh, boe! - spustila je glavu na njegovo rame i zamurila, a kada posle
nekoliko trenutaka ponovo otvori oi, ona ree: - I ja sam roena devetog
marta. U est po podne. Osetila sam to im sam te ugledala!
Astroloka privlanost spoji ih takvom silinom da nisu stigli ni da maknu
prstom. Zaboravie potpuno da ih deli kazna; zaboravie ko su - najzad,
pronali su se na svetu!
Ugledali su u isto vreme prvi put nebo nad Mimozom: princeza iz Rezidencije
a Arsen iz skromnog iznajmljenog stana svog oca, profesora klasinih jezika.
Izrasli su im u isto vreme prvi zubi, zaradili su istog leta prve oiljke na
kolenima, zabrinuli se iste godine zbog prvih sedih. Stara bajka o pastiru i
princezi blesnula je tako ponovo jednog vetrovitog njujorkog dana u hotelu
"Paradise", na obali novog sveta, gde sve ima svoju cenu i gde je sve mogue
opipati i kupiti, u zemlji koja jo nije stigla da proivi i odboluje svoje prie iz
klasine starine.
"ta da radim?" - pomisli, ne primeujui da za ruku dri jednu pravu
princezu.
Princeza Zoe (na grkom, Zoe znai ivot) dola je na svet posle dvesta
pedeset i tri godine vladavine dinastije Kudelina. Njeno roenje obeleeno je
velikim vatrometom sa platoa ispred Rezidencije. Tom prilikom pirotehniar
iz Barija izgubio je tri prsta i levo oko. Vatromet, koji je dve godine kasnije
priredila eskadra italijanskih bojnih brodova, kotao je mnoge Kozilijance i
prstiju i glave. Kralj Nikolas Kudelin etvrti pobegao je u vajcarsku, u koju
je inae, jo pre rata, bio izvukao najvei deo svog privatnog kapitala. Njegov
regent, general Drman Sopilo, uspeo je da od pada Italije 1948. jedno vreme
zadri prividnu nezavisnost Ostrva, i pored invazionih britanskih trupa koje
su ga zaposele 1944. godine, ali ga je zbacila grupa progrki orijentisanih
oficira, koju je predvodio pukovnik Spiros. Kralj je povremeno navraao u
Mimozu. Vei deo godine provodio je na Azurnoj obali, takmiei se u
jedrenju. Izmeu 1947. i 1960. Kozilija je imala neto slino parlamentarnoj
demokratiji - dinastija Kudelina sluila je vie u dekorativne svrhe, radi
turista. Pred Rezidencijom se smenjivala slikovito odevena straa, a svakoga
dana u sedam po podne pucao je sa tvrave top. Mnotvo usitnjenih
graanskih i seljakih stranaka, od kojih ni jedna nije uspevala da privue
veinu glasova, dovele su Ostrvo na rub propasti. Ne kae se uzalud: koliko
Kozilijanaca - toliko partija! trajkovi, privredne krize, politika ubistva,
kidnapovanja i ucene, diverzije i svakodnevne eksplozije bombi po
redakcijama listova, zapretili su graanskim ratom. Predvodei grupu majora
iz garnizona na jugu Ostrva u Svetoj Basi, istorijskim marem, Mimozu je
zauzeo Major Saracen, inae sin siromanog ribara. Kralj je odjedrio svojom
jahtom ka grkim vodama. Ukinut je parlamentarni sistem, a uvedena
privremena vladavina Vojnog saveta, koja, evo, traje ve sedamnaest godina.
Princeza Zoe sa svim tim nije imala nikakve veze, jer je od svoje druge godine
ivela u vajcarskoj i Velikoj Britaniji. Sa Kozilijom je jedino vezivala zabrana
povratka, koja je obuhvatala itavu porodicu Kudelina. Povremeno, o nju su
se otimale emigrantske partije rasute po svetu, elei da pomou njenog
imena naprave politiki kapital. Odbila je i leve, i desne, i umerene, i
radikalne, i plave, i crne, i mlade, i konzervativne. Posle izvesnog vremena
digli su ruke od princeze i smatrali je pravom ilustracijom degenerisanja
kraljevskih porodica, drei da je nita drugo ne zanima do meunarodnog
det-seta. U rubrici "Zanimljivosti iz sveta", novine su s vremena na vreme
objavljivale vesti da se princeza Zoe od Kozilije ponovo udala. Prvi put za
automobilskog asa Lea Adama, drugi put za Dominga Menciju -
latinoamerikog milijardera, trei put za britanskog glumca Montyja Parkera.
Princeza je, inilo se, potpuno otpisala Koziliju, na koju je podseala jedino
njena titula na posetnici.
Arsen je bio prvi Kozilijanac sa kojim je razgovarala u poslednjih trideset i
sedam godina, ne raunajui svoju uu porodicu.
Izvukla je ruku iz njegove ake i popravila frizuru pred ogledalom na vratima
rasuenog ormara.
- Onda, zbogom, duo! - mahnu svojoj maloj dvojnici na portretu. Dodirnula
je Arsena. Hvala ti to si mi dozvolio da vidim sliku. Ne zna koliko mi je to
znailo.
Strah od susreta sa princezom kod Arsena zameni panika da je vie nikada
nee videti. Produiti bajku pod svaku cenu, makar za jedan sat, bilo je sve
to je eleo tog asa. ovek ipak ne sree svoju princezu svakog dana!
Uostalom, zar nije New York najvei grad na svetu? Ko e ga videti sa njom?
- Da ruamo zajedno? - uo je sebe kako predlae svojoj goi.
Oklevala je. Zatim je izvukla rokovnik iz torbe i pregledala svoje termine:
- O.K. - ree. - Mogu li da se posluim telefonom?
Dok je, pretvorena u poslovnu laljivicu, veoma brzo i veto odgaala i
premetala svoje obaveze, raskrujui subotnje popodne za druenje sa njim,
Arsen se pitao ta da uradi sa dragocenim platnom. Nije mu se ostavljalo u
hotelskom sefu - pokazao bi pred princezom oprez nedostojan jednog
ovakvog izuzetnog trenutka. Kao da mu ita misli, Zoe predloi da
neuokvireno platno sakriju iza velike reprodukcije akvarela Johna Marina,
koja je krasila elni zid sobe. Uinie tako. On je skidao Johna Marina, a ona
drala svoj portret u naruju. Pogleda jo jedanput sliku izbliza i uzdahnu:
- A ba sam mirno ivela poslednjih meseci... Gde hoe da ruamo?
Pripadala je onoj vrsti osoba koje moraju da dodiruju sagovornike kad im se
obraaju, kao da im rei teku kroz jagodice prstiju, a ne kroz usne.
- Bilo gde - ree Arsen. - Svejedno mi je.
Princeza se na ulici smanjila na veliinu Palice. Poloio joj je zatitniki
ruku preko ramena. Kao da je itava stala u njegov dlan.
Iznenada, on oseti potrebu da je titi.
Ruali su u gradu, u Houston Streetu kod "Ballata".
Zoe je naruivala jelo, a Arsen razgledao sumanute plakate Andyja Warhola i
Rauschenberga. Nisu liili ni na ta to je video ranije.
"Ballato" je bio prepun svetlokosog mladog sveta, koji je tek napustio postelje
radi subotnjeg "brana". Posmatrao je sa zaviu srene parove to su do pre
pola sata vodili ljubav, a sada se raduju doruku-ruku i prave planove kako
da utucaju poslepodne.
Kako je odjedanput sve postalo jednostavno! Ljubav, sunana strana ulice
preko puta i zidovi od crvene cigle sa kojih se ljute stari afii, ivot, sve.
Njegova rodna Kozilija izgledala mu je daleko. Video je njene obrise na karti;
senka ukletog galeba u letu, pala na modru osnovu Sredozemlja.
U ovo doba dana, u ostrvskim kafanama sede samo mukarci. Odeveni su
sveano u bele koulje i crna odela. Na stolu: obavezna travarica, kozji sir,
masline i subotnje izdanje "Glasa Kozilije". Nigde ni jedne ene! One
spremaju rukove i ekaju mueve da se vrate tekim dostojanstvenim
korakom, koji govori o tome da su neprikosnovene glave porodice. Deca e
jo sa ulice zavikati: "Otac dolazi!" Tek tada e baciti pirina u kljualu supu,
da se ne raskuva a da ipak ne ostane suvie tvrd. Gledajui njujorku
mlade oko sebe, video je subotnju Koziliju na temeljima straha. Deca se
plae majki, one dru pred muevima, ovi se boje svojih oeva - svi zajedno
Majora, koji sve vidi iz svoje rezidencije. Da li je uopte mogue iveti bez
straha?
Princeza je za sebe naruila samo zelenu salatu, a njemu je predloila da
proba omlet specijalitet kue. Pili su Bloody Mary, kao i ostali. Gledajui je
kako gricka listove salate, pomisli da se hrani kao zec. Sluao je kako mu
govori o svojim neuspelim pokuajima da nabavi bilo ta to je vezivalo za
kraljevski predivot u Koziliji. Makar kakav dokaz da je nekad zaista bila
princeza!
Posljednji put, bio je u pitanju jedan plavi tepih iz njene deije sobe, koju je
delila sa bratom, princom Andreasom. On sada ivi u Antibesu, na imanju
njihovog oca, to ga je dobio posle parnice protiv nje - roene sestre! Taj
ilimi nije bio nikakav raritet, nita posebno - dosta est primerak
persijanera za klanjanje u damiji, uostalom, ne ba u sasvim dobrom
stanju, a pojavio se na licitaciji kod "Druckmanna" pre pet godina zajedno sa
nametajem i slikama iz zaostavtine njene tetke, koja je umrla u Bostonu.
- Ba sam elela da ga dobijem natrag! - poveravala mu se princeza. - Ta
plava boja je, inae, prva stvar koje se zaista seam u ivotu. Verovala sam
da u jednoga dana poleteti na njemu iznad Mimoze...
Veliki okraj kod "Druckmanna" nije mogao da razume niko sem princeze i
njenog brata princa Ardreasa. Za tu priliku doleteo je ak sa juga Francuske.
Sedeli su, priala je Zoe, na suprotnim krajevima dvorane i borili se za plavi
komad svoga djetinjstva. "Andreas nije lo ovek, samo je slabi koga ena
tera na sve te stvari, jer oboava novac!" - kazala je princeza. Zbog nje i ne
govore jedanaest godina. A na svetu imaju samo jedno drugo! Nikoga vie.
Siroti Andreas! Nabijali su, dakle, cenu tepihu koji se prodavao za trideset i
pet dolara, a ubrzo, zahvaljujui njihovoj tvrdoglavosti, dostigao vrednost od
osam hiljada! Niko nije mogao da razume ta to tako vredno nalaze u jednom
izlizanom ilimetu, koji bi u najboljem sluaju mogao da poslui kao
prostirka za psa. Na osam hiljada, Zoe je odustala - nije vie imala ni centa i
tako je plavi tepih odleteo na Azurnu obalu. Bila je to pozna osveta brata,
kome je, kada su bili mali, samo pokatkad dozvoljavala da posedi na njenom
leteem ilimu.
- Ne znam ta bih sve dala samo da ga imam! - ponovi Zoe. - Mislim da mi se
ne bi moglo dogoditi vie nita runo u New Yorku kad bih samo minut
posedela na njemu! Taj sluaj me je naeo. Znala sam da neu dobiti ni svoj
portret, ali, shvata, morala sam da uestvujem, da se borim...
Princeza mu je otkrila da to je starija, to ee misli na Koziliju.
- udno? - kazala je. - Nekada bi prolo po dve-tri godine a da i ne pomislim
na Ostrvo! Ali, otkako sam prela trideset i petu, mislim na Mimozu svakog
dana. ta se to deava sa mnom?
Pogledala ga je kao da od njega trai pomo za neku nepoznatu, neizleivu
bolest koja je napala:
- Moda sam poela da starim? Da traim korene? Poreklo? To je tako udno!
Mogu da otputujem bilo gde - samo ne tamo gde sam roena. Moda ba
zbog toga ne prestajem da mislim na Rezidenciju, na sve one duge mrane
hodnike, vrt, kuhinje i talu za tatine konje. Ponekad je to zaista neizdrljivo!
Pitam se ta tamo imaju protiv mene? Razumem da su sa mojim ocem imali
neraiene raune, ali on je mrtav. ta sam im ja kriva? Imala sam samo
dve godine kada smo napustili Ostrvo. Pre nekoliko godina napisala sam
pismo Vojnom savetu. Molila sam ih da mi dozvole da posetim Mimozu,
makar samo izmeu dva aviona. Nisu mi uopte odgovorili...
Arsen se setio uvodnika na prvoj strani "Glasa Kozilije", koji je bio posveen
toj temi i koji je u maglovitim aluzijama govorio o tome kako "propala
aristokratija eli da se vrati na Koziliju, gde e je uvek ekati samo jedan
odgovor - ne! Jer, Koziliji, koja danas pliva u prosperitetu, sluei kao primer
narodima na jugu i severu Mediterana, vie nisu potrebne teniske
ampionke i nemoralne princeze..." Patetino intonirani uvodnik na pet
stubaca niko u Mimozi nije sasvim razumeo. Nagaali su danima ta se krije
izmeu redova.
Daleko ostrvo lebdelo je poput prokletstva iznad njihovog stola u "Ballatu",
dok su spolja izgledali isto onako sreni kao i ostali parovi u rano subotnje
poslepodne. Arsen je oslukivao veseli agor gostiju. Ponegde bi prsnuo zdrav
i srean smeh. Jedini su on i Zoe bili tamnokosi. Uini mu se da sedi meu
ljudima sa neke druge, plave planete. Roeni od oeva doljaka, bili su
potpuno operisani od nostalgije. Da li bi uopte shvatili postojanje nevidljivih
spona kojim ih je vezivala daleka Kozilija? Ne bi se iznenadio kad bi ih
iznenada stavili pod stakleno zvono i poeli da izuavaju kao dva sluajno
preostala bacila iz Starog sveta, koji u sebi nose zarazu staromodnih i
prevazienih oseanja, kao to su nostalgija, bezrazlona tuga, inat, enja
za nebesko plavim tepihom za klanjanje iz deije sobe...
- Zavidim im - kazao je princezi. - Izgledaju sreno...
- Ne brini se za to! - rekla je. - Svako plaa neku svoju cenu. Imaju i oni
svoje probleme.
- Ipak, ini mi se da se toliko razlikujemo. Strah me je da nas ne nabodu na
iglu, kao dve udne bube, i ne stave u vitrinu...
- Vie mi odgovara da budem leptir!
- Leptiri ive samo jedan dan?
- Ali zato bar lete.
Posle su lutali po Sohou i nasumice ulazili u galerije, kada bi im se neto
svidelo kroz izlog. Smejali se aavoj izlobi Don Flavina koji je kod "Heiner
Friedricha", u potpuno praznoj dvorani golih zidova, postavio samo dve
baterije fluorescentnih cevi. uta i ljubiasta svetlost meale su se na sredini
dvorane i to je bilo sve. Kupovali su luckaste razglednice u nekoj maloj
knjiari u podrumu. Princeza je kupila srce za Dan Valentina; Arsen -
fotografiju iseljenikog broda to pristaje uz njujorki dok.
Sedeli su u kafeu "Regio" u Bleecker Streetu, okrueni decom koju su
roditelji izveli u subotnju etnju. Jeli kolae sa jagodama i lagom i pisali
razglednice. Princeza je poslala sama sebi srce. Arsen je eleo da se javi
profesoru Kuzenu, ali bojei se da mu ne napravi neprilike, odustao je i
iscepao razglednicu.
- Oprostite - ree stari kelner, kome je Arsen ostavio neuobiajeno visoku
napojnicu. uo sam da govorite grki.
- To nije grki - ispravi ga. - Govorimo kozilijanski.
- Ah, znam - kazao je kelner - Sicilija! Imamo ih dosta ovde u New Yorku, u
Maloj Italiji!
- Kozilija! - ponovi Arsen. - Mi smo sa Kozilije.
- Korzika? Zar to nije isto?
- Ne, to je drugo.
- Spelujte mi, molim vas!
- K o-z-i-l-i-j-a.
- Kako sam glup! - lupi se kelner po elu. - Kozilija, pa da! To je ono ostrvo
gde se stalno svaaju Grci i Turci?
- Mislite, Nikozija?
- Pa da! Nikozija! - bio je srean to je najzad uspeo da odredi zemlju svojih
gostiju.
- Nikozija je na Kipru! - gubio je Arsen ivce. - A Kozilija je potpuno drugo
ostrvo na Mediteranu. Posebna drava, razumete?
- Moete li mi ostaviti komad vaeg novca? - zamoli ga kelner. - Imam
zbirku...
Arsen je u depu pronaao jednu zaostalu kozilijansku liru sa likom Majora
Saracena i poklonio je kelneru. Zauzvrat, ovaj mu napuni dep ibicama
kafea "Regio".
"Dolazim sa ostrva koje ne postoji!" - mislio je dok su etali Greenwich
Villageom. "Vekovima na njemu ive nepostojei ljudi. Ne postoji ni istorija,
ni knjievnost, ni filozofija nita! Sve nae muke bile su uzaludne, jer mi, u
stvari, uopte i ne postojimo nigde, sem u naoj sopstvenoj visokoj uobrazilji
o sebi samima. I ne postoje muenja kroz koja smo morali da proemo; ni
ljubav koju smo oseali za svoju domovinu - za najvei deo ove planete nita
ne postoji to je nae."
- Nemoj to uzimati suvie srcu... - teila ga je princeza. - Ja sam se ve
odavno navikla da ne znaju za Koziliju. Uostalom, da li ti zna koji je glavni
grad drave Colorado?
Priznao je da ne zna.
- A Colorado je vei od Kozilije bar nekoliko puta!
Sve je vie oseao razliku u vremenu koju nije eleo da prizna New Yorku,
smatrajui to izvesnom razmaenou svetskih putnika. Letei na zapad
preko okeana, zaradio je est sati. Od uzbuenja nije spavao ve dve noi i
dva dana, pa se sada to produeno i neprospavano vreme nakupilo, traei
svoje. Kapci su mu se lepili od umora i sna, a telo bi mu s vremena na vreme
protresla groznica. inilo mu se da mu lice gori. Usne su mu bile sprene
nikotinom amerikih cigareta, koje nikada ranije nije puio. Nalazio se u
totalnom nesporazumu sa okolinom. Njujorki prizori su se maglili i mutili,
kao da je leima priljubljen uz zavitlani zid smrti, u cirkusu. Spolja gledano,
sve je bilo potpuno realno i razumljivo, ali pomereno vreme inilo je da
budan sanja.
U njemu su zavijali ostrvski psi. uo je um none plime kako preliva
kamenu rivu u Mimozi.
- Koliko je sati?
- Pet.
"Dok je njima dan, u meni traje kozilijanska no... I bie uvek tako!"
Poeleo je da negde popije jaku duplu kafu, da se rasani.
- Ja u ti je skuvati! - predloila mu je princeza. - Imam kod kue automat za
espreso...
Kazala je da stanuje u blizini, pa su krenuli peke kroz spletove uliica
Greenwich Villagea. Zapanjilo ga je koliko New York malo lii na sebe iz
filmova! Umesto oblakodera, od kojih se nije videlo nebo i "gde je ovek tako
izgubljen i sam kao na samom dnu nekog dinovskog kanjona, u kome usred
dana gore sijalice." - kako su to lepo opisivali kozilijanski dopisnici, prolazio
je pokraj kueraka, ne viih od onih u Mimozi.
Princeza je otkljuala vrata na jednoj veoma uskoj zgradi, u Charlton
Streetu. Uli su u njen studio, iji su stranji prozori, od tavanice do patosa,
gledali na minijaturni vrt. Nasred vrta raslo je Arsenu nepoznato zimzeleno
drvo, iroke, lisnate kronje. Vrt je bio ograen belim zidom uz koji se peo
brljan. Prostorija u kojoj se naao bila je prekrivena upavim belim sagom,
gotovo bez ikakvog nametaja, osim prostranog francuskog kreveta oko koga
su leale gomile knjiga. Izuzimajui toaletni stoi sa tri ogledala, zatrpan
kozmetikom, i pletenu fotelju od prua, u ovoj beloj oazi, ije je prazne zidove
ukraavao jedino tanki crni krst, sve ostalo to je potrebno za ivot lealo je
po tepihu. Televizor, gramofon, razbacane ploe, "New York Times" i dva bela
telefona. Beli kineski lampion umesto lustera, bela indijanska asura kojom
je prekriven krevet, male bele kamene glave sa Devianskih ostrva na
prozirnom staklenom stolu - sve je, uglavnom, bilo belo, sem princezine
tamne kose i oiju. I sve je u toj sobi odisalo besprekornim ukusom i
elegancijom, postignutom, ini se, bez ikakvog posebnog napora.
Samo je neto remetilo ovu istananu belu harmoniju! Sa vrha belih zavojitih
stepenica sputale su se u kaskadama gomile raznobojnih balona,
uznemirenih promajom koju su Arsen i princeza napravili otvorivi vrata.
- Odakle ti? - pitao je Arsen.
Zoe se nasmejala:
- Ne znam... - rekla je. - Kad sam se jutros probudila, zatekla sam punu
kadu, gore, u kupatilu! Poeli su da kuljaju niz stepenice kao ludi... ta da
radimo s njima?
Baloni su se muvali oko njihovih nogu. Odluie da ih se ree. Zapalili su
dve cigarete i poeli da ih unitavaju arom. Uskoro vie nije bilo ni jednoga.
Princeza je kuvala kafu u maloj ajnoj kuhinji, to je podseala na brodsku
kabinu. Bila je sva opremljena ukradenim stvarima sa putovanja; od pribora
za jelo do aa i pepeljara. Arsen je stavio na gramofon Mozartov Koncert za
flautu i orkestar u G-duru.
Kada se posle desetak minuta njegova domaica vratila sa dve prozrane
olje, koje je iznutra zapljuskivala kafa a spolja morski talasi nepoznatog
kineskog keramiara, on je ve duboko spavao, sklupan na belom sagu
pokraj gramofona.
Pokrila ga je asurom i gledala kako duboko die, kao deak izmoren igrom,
posle napornog dana. Izgledao joj je tako dirljivo i smeno u svom
demodiranom mrkom odelu i utim cipelama. Bio bi gotovo lep da se
drukije obue! Oseti nenost prema sluajno pronaenom vrnjaku. Zar
nije prevalio ogroman put iz starog kraja, ak preko okeana, da bi pronaao
njen portret i vratio ga u njihovu zajedniku domovinu, iz koje je, na alost,
zauvek izbaena.
Bilo joj je ao da ga budi.
Presvukla se, naminkala i izala na prstima iz studija.
ekale su je veernje obaveze. Najpre veera kod "Regine" sa vanim ljudima
iz "Voguea", a onda otvaranje izlobe Sola Lewitta u Muzeju moderne
umetnosti.
Konceptualista Sol Lewitt nije izloio nita to bi makar malo podsealo na
slikarstvo. vrljao je obinom olovkom po neprikosnovenim zidovima Muzeja,
meu kojima se muvao zbunjeni njujorki krug ljubitelja i poznavalaca.
- Vi me podseate na dete koje unitava sobu svojih roditelja! - kazala je Solu
Lewittu, kome su je predstavili.
- Napokon jedna pametna misao veeras! - odvratio je Lewitt.
Naredna tri dana njena sluajna opaska kruie po njujorkim salonima.
Usput je uredniku kulinarske rubrike "Harpers Bazaara" izdiktirala tri
recepta za dijetalne salate bez posledica, i primila za to ek na dvesta
pedeset dolara.
U baru hotela "Carlyle" na Madison aveniji, gde su je odveli neki prijatelji,
sluala je kako Marian McPortland venava debisijevski svetle akorde
"Odblesaka na vodi" raskonim dez-varijacijama. Prepustila se svetlucavim
slapovima to su izvirali ispod prstiju stare pijanistkinje, pratei jednim
uhom razgovor za stolom. A sve to vreme bila je gotovo srena. Kao da je
eka neki dragocen, potpuno bezrazloan poklon.
Nije li tome bio uzrok onaj sanjivi Kozilijanac, kome ak nije zapamtila ni
ime?
Obino je uvee, pre svojih izlazaka, ostav ljala upaljena sva svetla; plaila se
povratka u mrak. Prvi put posle mnogo godina, ona ih je pre polaska paljivo
pogasila. Neko je najzad eka kod kue.
"Krajnje je vreme da nabavim jazaviara," pomisli.
Mozartov adao u izvoenju Jean-Pierrea Rampala - vlati trave na bolesnom
vetru vrteo se po ko zna koji put. Zaboravila je da iskljui automatski pik-ap.
Njen kozilijanski podanik jo je uvek spavao kao nevinace.
Probudila ga je, poto mu je bila pripremila obilatu salatu od mladog graka
sa sitno seckanom unkom i sirom. vakao je poluspavajui. Graak mu se
kotrljao sa viljuke.
Nije imala srca da ga izbaci iz kue u dva sata posle ponoi. Ko zna bi li
uopte umeo da zaustavi taksi u ovo vreme i pronae svoj hotel u gornjem
gradu? Plaila se da ga samog puta pod zemlju, u metro.
- Moe spavati ovde... - kazala je posle kraeg razmiljanja.
- Gde? - upitao je bunovno.
Pokazala mu je svoj iroki krevet i otila da se okupa.
- Sa koje strane spava? - doviknuo joj je u kupatilo.
- Sa one gde su telefoni! - odgovorila je kroz dobovanje tua.
Uzeo je zrno graka iz zdele i stavio ga ispod madraca s njene strane leaja.
Kada se spustila iz kupatila na vrhu stepenica, ogrnuta dugom kunom
haljinom od belog frotira (reklamni poklon robne kue "Saks" za koju je
povremeno radila), on je jo uvek sedeo na ivici postelje u svom nemoguem
odelu.
- Nemam pidamu... - priznade kao krivac.
- Spavaj bez nje... - kazala je. - Meni ne smeta. I ja spavam gola.
Arsen se stidljivo uvukao ispod elektrinog pokrivaa, prekrivenog stotinama
leptira.
- Da se dogovorimo? - kazala je princeza. - Ustupam ti polovinu kreveta i
nita vie! Ti si moj veliki brat iz Mimoze i bie dobar deko, zar ne? Nadam
se da nee zloupotrebiti poverenje? Ne volim da se rvem u ovo doba... O.K.?
- Ne smem ak ni da pokuam? - upita je. - Reda radi?
- Ne - kazala je. - Moe da slua svog Mozarta koliko eli. Meni ne
smeta... Laku no!
- Hej! - pozvao je posle izvesnog vremena.
- Mogu li da puim u tvom krevetu?
Ona nije odgovorila. Spavala je duboko.
- Laku no, visoanstvo! - ree za svaki sluaj tami po kojoj su leprali
leptirovi.
Ali, pred jutro, dolo je do incesta izmeu novog brata i sestre.
Princeza Zoe, koja nije bila navikla da preko cele noi deli svoj krevet,
odvukla je itav pokriva na svoju stranu, umotavi se u njega kao mala
mumija. Arsena je probudila hladnoa jer su spavali pokraj otvorenih
prozora. Odmotavajui princezu, da nekako doe do dela pokrivaa koji mu
je pripadao, iznenada otkri njeno toplo, okoladno telo.
Vodili su ljubav bez rei i bez poljubaca, dugo i kroz san, u mutnom jutru
to je stizalo kroz kronju stabla u vrtu.
- Trebalo je da znam, da se nee drati rei... - prebacila mu je Zoe.
- Da odem?
- Oh, ne! Kako je dobro imati te pokraj sebe ujutru... - uzdahnu, priljubivi
se jo vre uz njega.
- Koliko sam samo morao da poljubim aba dok tebe nisam sreo!
- Zato si ljubio abe?
- Za svaki sluaj.
- Stvarno?
- Kad god bih uhvatio neku!
- Zbog ega?
- Nikada se ne zna kada e se jedna aba pretvoriti u princezu!
- Ti si prvi Kozilijanac sa kojim ovo radim! Zna li to?
- Je li ti bilo lepo?
- A tebi? - odgovorila je pitanjem.
- Gorka su mi usta...
Izvukla se iz zagrljaja i uskoro se vratila iz kuhinje, nosei dve dopola
napunjene ae oran-dusa i flau ampanjca.
Kad je hteo da ispije svoj dus, ona ga zaustavi:
- Otvori najpre ampanjac!
Priznao joj je da nikada nije otvorio ni jednu flau ampanjca u ivotu. Video
je kako se to radi samo na filmu.
- Eh, ti! - ree ona.
Uila ga je strpljivo. Njeni prsti bili su na njegovim, kad je paljivo odvrtao
icu oko grlia ""Dom Perignona"". Prasak zapuaa, koji umalo ne probi
tavanicu, proslavi ovo lenjo jutro, koje je obeavalo dan pun izleavanja i
ljubavi, bez ikakvog plana i obaveza.
- Mora se nauiti da ti zapua ostane u ruci! - kazala je Zoe. - Inae,
nikada nee moi da se zaposli u nekom boljem restoranu.
Na svetu je bilo veoma malo ljudi koji su spavali sa svojom princezom, mislio
je Arsen, ne bez ponosa - a i oni su uglavnom bili pastiri o kojima je pisao
Andersen.
"Ja sam prvi istoriar umetnosti kome je to polo za rukom!"
Pili su oran-dus izmean sa ampanjcem - edan koktel u kome se, kao
retko gde, skladno spojilo ameriko oseanje za zdravlje i lepa bolest trule
evropske tradicije.
Ponovo su zaspali nakon ljubavi.
- Dobro jutro, visoanstvo! - pozdravi je Arsen, kad se probudila u jedanaest
sati. - Kako ste spavali noas?
- Oajno! - ree princeza. - Svu no sam se okretala tamo-amo. Ne znam ta
mi je bilo!
- Zbog ega?
- Neto me uljalo sve vreme...
Prebledeo je. "Princeza na zrnu graka" bila je, dakle, istinita pria!
- Znai, to je ipak tano... - promuca.
- ta to? - upita naivno princeza.
- Nita - ree.
Nikada mu nije otkrila da je kroz odkrinuta vrata kupatila videla kada je
stavio zrno graka pod njen leaj.
Arsen se sutradan preselio kod svoje vrnjakinje u Charlton Street.
Preneo je tamo i njen portret. Obesili su ga tako da su ga u svakom trenutku
mogli videti iz postelje. Fotografisali su ga bezbroj puta pod razliitim
osvetljenjima princezinim polaroidom.
Zatim su slikali jedno drugo bez odee i odmah unitavali snimke.
Arsen je voleo da eka da se iz crnog kvadrata polako pojavi princezino nago
telo, odvajajui se od tame, kao onog jutra kada je Bog stvarao prvu enu.
Najpre bi joj zasvetlele beonjae (kao da je najpre radoznalo pogledala u svet
u kome e se nai), zatim bi joj izronile butine, bedra, pa grudi, pa stomak, a
onda bi itav taj sreni prizor obavio ljubiasti "Kodakov" sfumato.
Princezin prijatelj u baru "Mags" na Prvoj aveniji, crni pijanista Romaine
Brown, poklonio im je pesmu "Prvi put kad nam je to polo za rukom"!
Zauzvrat, oni mu platie pivo.
Ve su dosadili gostima bara, traei da im je jo jedanput otpeva. Krigle
piva su se reale na klaviru.
Voleo je da posmatra svoju prijateljicu dok slua Romainea Browna. Primetio
je da ima fine, sitne borice oko oiju. Liila je na maku koja eka, strpljivo
podnosei breme vremena.
- Hou da vodimo ljubav kozilijanski... - naredi mu Zoe. - Ui me kako se to
radi na kozilijanskom!
- U emu je razlika, visoanstvo? - pitao je Arsen, drei joj dlanove na
zaljuljanim bokovima, koji su lagano kruili u ljubavnoj igri.
- Oh - odgovori ona sklopljenih oiju. - U nekoj posebnoj nenosti...
Dok su se posle odmarali, ona mu apnu u uho da ga se boji.
- Zato?
- Proricali su mi ovakav svretak. Govorili su mi da e se ve nai neko ko e
mi najzad doskoiti. I sama sam znala da u i ja jedanput stati na ludi
kamen!
- Ne elim ti zlo!
- Ali, ono je neizbeno! Ti si samo njegov izvrilac.
Voleo je njen elastini krevet, nalik na ljubavni ring. Leei nag na leptirima
ispod pokrivaa, uzbudio bi se im bi vrhovima prstiju dotakao Zoe.
Zaboravljao je na New York koji ga eka. Pretvorio se sav u seksualnu
mainu. Vie se nije oblaio. Princezin studio kao da je bio nabijen erotikom.
ak je i beli, upavi sag pod njegovim bosim stopalama inio da mu pouda
prostruji telom; njeni mirisi koji su proimali sve predmete, takoe; njen fen
za kosu iz koga je strujao uzbudljiv topao vetar, njen frotirski penjoar iz ijih
su mu prekratkih rukava smeno izvirivale ruke... ekao je da se vrati iz
grada, pratei rasejano televizijski program. Gledao je prepodnevne kvizove
za domaice, reklame, stare filmove iz kinoteke ili zurio u berzanske izvetaje
kako teku na beskonanoj vrpci svetleih brojeva i slova, donosei nekim
nepoznatim ljudima bogatstva ili bedu. inilo mu se da je najvei broj ovih
ljudi i ena iz ekrana nainjen od plastike. Primetio je jo da u amerikim
filmovima, dramama i serijama najvie igraju automobili i telefoni. Ugasio je
ton i gledao samo slike: ako nisu telefonirali, ljudi su onda neprestano vozili
svoja dugaka kola! Kakva razlika od grkih drama, gde se pojavljuju uvek
isti stubovi i stepenita na trgovima!
Tonuo je u polusan ekajui svoju princezu, a kada bi stigla, uzimao je
nestrpljivo, ne dozvolivi joj esto ni da se svue do kraja. Ponekad je uivao
u perverznom prizoru potpuno odevene ene i nagog mukarca u triptihonu
ogledala iznad njenog toaletnog stoia. Princeza je obino murila. Stidela
se ponaanja svoje dvojnice u ogledalima.
Jednog dana, princezi pade na pamet marihuana.
Iezla je na nekoliko sati i uvee se vratila sa desetak tankih, ve smotanih
cigareta kolumbijske trave.
- Zadri to due moe dim u pluima... - poduavala ga je.
Arsen je popuio prvu, u oekivanju nirvane koja nije stigla. Suvie je budno
motrio na sebe. Posle druge, kada se opustio, drao je u rukama sve ene na
svetu. Zoe se pretvarala u svaku osobu koju bi poeleo da ima. Njene
razmere su rasle, lice bledelo i rastapalo se, dizala se sa njega bez teine i
lebdela bestelesna po studiju, ili bi odjedanput postala prozrana pa joj je
kroz kou mogao da vidi svetlei kineski lampion.
udotvorna trava pomogla im je da se potpuno oslobode stega. Pale su sve
ograde, odvrnuti svi osigurai za bezbednost.
- Kako se kae ovo na kozilijanskom? pitala je.
- A ovo?
Kazao bi joj.
- A ta sad radimo? - pitala je. - A kako se kae kad elimo u isto vreme?
Kai! Kai!
Uio je svim skarednim reima svoga maternjeg jezika, koje nije mogla da
zna, poto je njen kozilijanski ostao konzerviran jo dok je bila mala
devojica. Smejao se njenom tuin skom izgovoru, kad je ponavljala
bezobrazne rei poput kakve molitve. Razmiljao je pri tom o tome kako i
najprostakije rei i reenice gube vulgarnost ako se izgovore na njen nain,
posebno muklom, barunastom intonacijom. Traio je da mu prepriava ta
sve osea, dok je pod zatitom kolumbijske maglene zavese, leei na
leajima, satima ispitivao najskrivenije tajne njenog tela, prodirui sve dublje
i dublje. Uz nju, ponovo je otkrivao lepotu svog malog jezika ije je granice
obuhvatalo Sredozemno more. Shvatio je, najzad, pomou ljubavi njegovu
osamljenu, traginu lepotu, njegova sazvuja bogata znaenjima. Bilo je
divno voleti se na kozilijanskom u srcu New Yorka, u Charlton Streetu, u
naruju svrgnute princeze.
- Nemoj nikada da prestane! Nemoj prestati! Oh, God! Koliko to dugo nisam
radila kako valja! Stalno naleem na neke pedere... Ve sam pomislila da
nema vie pravih mukaraca. Da samo zna kako je teko nai nekog
pravog...
itave te noi nisu prestajali da vade najlepe i najree bludne rei iz velikog
kozilijanskog renika ljubavi.
Zabavljalo ga je da joj otkriva osetljiva mesta.
- Kai, gde su? - pitao je.
- Pronai ih sam! - ikala ga je.
Ovde?
- Ne.
- A tu?
- M-m-m-m... Moda, ali ne sasvim...
Otkrio je da se najvie uzbuuje kada joj ljubi grlo. Ono mesto gde kod
devojica "zeko pije vodu"! Tada se potpuno gubila i propadala u neki slatki
ambis, glave zabaene na jastuk. inilo se da zaista umire. Nastavljajui da
je ljubi u vrat, prelazio je usnama itavom duinom koe, sve do divno
oblikovanih kljunih kostiju; tragao za poreklom te bolne nenosti i najzad
otkrio njeno naivno utoite u onim bezbednim godinama kada je otac ljubio
na isto mesto. Tako je povezao pokidane niti u nerazmrsiv vor: Koziliju i
izgubljenog oca, iju je zamenu traila itavog ivota.
Sada je drao u rukama kao vlanu, koprcavu ribu tek izvaenu iz mree.
Vritala je, cvilela i mucala odlomke iskidanih reenica bez smisla. Znao je -
pobedio je princezu!
U izguvanoj postelji, jo vlanoj od znoja, poljubaca i suza, jo toploj od
disanja i vrele koe - na tom najstarijem popritu koje poznaje oveanstvo,
princeza je dugoj istoriji svoje izumrle loze pridodala jo jednu izgubljenu
bitku.
- Da proslavimo to! - kazao je, diui se pobedniki iz pospanih leptirova,
meu kojima je gotovo bez svesti i bez trunke snage leala srena i klonula
Zoe. - Ima li jo ampanjca u friideru?
- Mislim da ga vie nema...
- Kai: "Dajem kraljevstvo za bocu `Dom Perignona'" i dobie je!
- Ne mogu da se menjam - rekla je - nemam kraljevstva!
- Tvoj sam podanik! A to je za poetak sasvim dovoljno.
- Pa i za kraj... - kazala je.
Zoe je patila od opsesije istih izama.
U njenom plakaru stajalo je etrnaest raznobojnih pari, koe usjajene do
nemogueg. Raspolagala je i neverovatno bogatom kolekcijom somotskih i
plianih traka za izvlaenje onog poslednjeg, visokog sjaja.
- Je li to fobija, ta misli? - pitala ga je, sedei naga na jastuku sa izmom i
plianom krpom u rukama.
Krala je te trake iz hotela, prodavnica obue, a one od naroito dlakave
hartije ak i iz aviona!
Posle etnje po kii, Arsen narednog jutra zatee svoje cipele besprekorno
oiene pored kreveta. Mada su popili mnogo vina, ipak se seao da ih je
ostavio blatnjave u kupatilu.
- Zna li da si prvi ovek na svetu kome je jedna princeza oistila cipele? -
kazala je, ljubei ga u uho.
eleo je da vidi kako izgleda pravi ameriki mjuzikl i princeza ga je odvela u
Teatar Alvin na Broadwayu da gledaju "Annie".
- Gledala sam je etiri puta... - pohvalila mu se Ark su kupovali program i
okoladu "Annie".
- Zato onda ne gledamo neto drugo?
- Hou da i ti vidi! - rekla je. - Uvek se isplaem kao kakav kreten!
Pritenjen u sredini reda izmeu dve vizonske bunde, udisao je teke i
egzotine mirise njujorkih ena, oseajui ponovo ono staro uzbuenje pre
dizanjh zavese, kada je kao dete oekivao da prisustvuje otkrovenju neke
neizrecivo lepe misterije.
Poela je da grca ve u prvoj slici, kada je na sceni izronilo sumorno i hladno
njujorko jutro 1988. kroz prljava stakla deijeg sirotita, a neka devojica
neuteno zajecala u snu traei svoju mamu. Zatim je glavna junakinja
mjuzikla, Annie, poela da tei rasplakano dete pesmom "Tomorrow". Njihala
je u zagrljaju i pevala kako e ve moda sutra pronai roditelje koji e je
usvojiti.
- Oh, boe, kakva sam budala! - jecala je Zoe. - Dodaj mi, molim te,
maramicu!
Izvukao je iz paketia u njenoj torbi tri maramice od hartije, a ona mu je
zauzvrat ovlaila obraz srnee vrelim poljupcem.
- Ti si jedini ovek na svetu koji mi je dodao tri maramice odjednom! Svi mi
daju samo po jednu... Cicije! Volim te!
U drugom inu, Annie, koja je pobegla iz sirotita u kolicima za prljavo
rublje, pronala je na ulici psa skitnicu. Kada je pas liznuo po licu, princeza
Zoe poe da rida, tako da se nekoliko gledalaca okrenu sa uenjem.
U pauzi joj je dugo drao ogledalce dok je popravljala rastopljenu minku.
Arsen se pitao gde nestaje sav onaj svet posle predstave. Kao da su propali u
zemlju! Nije jo znao da niko tako brzo ne iezava sa trotoara kao njujorka
publika sa Broadwaya.
Odetali su se do "Scale" u zapadnom delu 54. ulice.
Na vratima se ispostavilo da Arsen ne moe unutra, jer nema sako. Tog dana
je, naime, poao u demperu, koji mu je poklonila Zoe. Princeza je zahtevala
da joj pozovu vlasnika.
- O, mia cara Principessa! - ozarilo se njegovo lice kada je ugledao. - Che
fortuna vedervi di nuovo!
Preko dempera, Arsenu su navukli neki preirok platneni sako, u kome se
oseao degradirano kao klovn. Iao je pognute glave kroz ljubopitljive poglede
gostiju "Scale". Dobili su najlepi, centralni sto i vlasnik je, elei da svi uju
ko mu je veeras gost, razmetljivo izvikivao narudbe efu sale:
- Un grande piatto porsciutto con melone, per la Principessa di Coziglia!
Zoe je avrljala na desetak jezika sa poznanicima koji su prilazili njihovom
stolu da je pozdrave. Za to vreme, Arsenu se inilo da svi zure u kaput koji
mu landara oko tela kao ludaka koulja. Ipak, jeo je prut sa dinjom,
trudei se da vae to sporije, ali glad je inila svoje - potpuno je zaboravio
na otmenost!
Princeza je jedva dotakla jelo. Pojela je dve masline. Od ega je ivela sve ove
dane, osim od salate i dima?
Kada najzad ostadoe sami, Arsen je upita koliko, u stvari, jezika govori?
- Mnogo! - odgovorila je.
- Kako ti se ne pobrkaju u glavi?
- Ko kae da nisu?
- Na kom jeziku misli?
- Zavisi o kome mislim.
- O meni?
- Na kozilijanskom.
- Na kom jeziku sanja?
- Sanjam u bojama, a ako mi neko govori u snu, posle ne mogu da se setim
na kom je jeziku govorio...
- Na kom jeziku misli na ljubav?
- Na francuskom.
- Na novac?
- Nikada ne mislim na novac.
- Na engleskom?
- Mislim na porodicu. Na psa. Na kamin. tatijaznam!
- A o ivotu?
- Kako, o ivotu?
- O ivotu, uopte?
- Na grkom - odgovorila je.
- A na italijanskom?
- Na italijanskom nikom nita ne verujem!
- Na kom jeziku psuje?
- Psujem na svim jezicima! - pohvali se kao dete i izdeklamova dugaku
maarsku psovku. -
Basszamegakrvakibaszottristenaztakrvakibaszottdesanyadat! Nauila
sam je od maarskih Cigana u Beu! Ne znam uopte ta znai, ali priznaj
da strano zvui!
U "Scali" im nisu dozvolili da plate. Vlasnik restorana je rekao da je to za njih
velika ast to su ih udostojili posete. Arsen oseti ogromno olakanje kada
mu najzad svukoe pozajmljeni sako.
Zahvaljujui princezi, New York mu se lagano uvlaio pod kou.
U naredna tri dana, Zoe je uporno radila na Arsenovom novom izgledu,
pazei pri tom da mu ne povrede kozilijansku osetljivost. Podiala ga je
brijaem u kadi punoj miriljave pene, oblikujui mukarca kakvog je
oduvek elela da ima. Tako su nestali njegovi zulufi na koje je bio ponosan u
Mimozi, a umesto ukruene kose, koju je zabacivao unazad i koja ga je
pravila starijim nego to jeste, prosedo pramenje mu je slobodno padalo na
elo, kao kakvom rimskom legionaru. Kada se brijao pred ogledalom,
otkrivao je nekog stranca mnogo otmenijeg od sebe. Sapunjala ga je kao to
se kupa dugo ekana muka beba. esto se pitao emu sve to vodi.
- Ba me briga emu! Imau ega da se seam dok budem stario u Mimozi!
Svraali su u duane Greenwich Villagea. Zoe je za njega odabrala dins
marke "saesson", koji mu je prianjao za noge, i sako od crnog velura. U
nekom magacinu gde su se prodavali vikovi amerike armije, kupili su za
dvadeset i pet dolara kratki mornarski kaput - dolamicu, ali su zato preterali
sa cenom cipela. Princeza je insistirala da kupi jedne elegantne "Balijeve"
poluduboke cipele koje su podseale na obuu srednjovekovnih trubadura
po svojoj, gotovo dekadentnoj liniji.
Platili su za njih sto dvadeset dollara. Mada Arsen nije bio kico, sve je due
zadravao pogled na tom paru cipela sjajne i elastine crne koe, dok je
drao noge podignute na sto, miui prstima. Posle trapavih kozilijanskih
cipela sa onovima od teke sirove gume, ovo je bio praznik za stopala! Dins
je na njegovim miiavim nogama delovao izazovno, dok mu je crni pli
pridavao pomalo izlizanu otmenost poraenih; marinska dolama
nagovetavala je avanturistiki duh pomorca nasukanog na kopnu, a
skupocene svilene koulje kupljene kod "Teda Lapidusa" stvarale onu,
princezi tako dragu zabunu u kostimu, kada onaj ko procenjuje po odei ne
moe da vas uhvati ni za glavu ni za rep.
I tako ena stvori mukarca po svojoj meri i obliju svojemu!
Princeza je ila tako daleko u njegovom preobraavanju da je za novog
Arsena izabrala ak i miris; diskretno resku kolonjsku vodu Paco Rabanna,
koja se izvanredno meala sa mirisom njegovog znoja.
Poto mu je na taj nain oblikovala do u tanine spoljni izgled, pokuala je
da uini neto i sa njegovim unutranjim ivotom, ali tu je obino, ve pri
najmanjem pokuaju, nailazila na tvrdoglave bedeme utanja. Arsen je bio
star kao Kozilija. Komplikovan kao Levant. Nepredvidiv poput Sredozemnog
mora. Hirovit a dovoljno lukav da svoju nepredvidljivost uvek odene u prave
razloge. Zadovoljavala se stoga da ga gleda i da ga uzima, kad joj se prohte,
uivajui u njegovoj zreloj snazi i zauujuem rafinmanu u ljubavi, koji nije
sretala kod svojih anglosaksonskih ljubavnika, pa ni kod Francuza sklonih
finesama i perverzijama, ali preesto nemonim da je zauzdaju i smode u
postelji.
Posle prvog zanosa prepoznavanja i pronalaenja, princeza Zoe i Arsen su se
ispitivali, otkrivajui jedno u drugom nepoznate pilje i podvodne struje koje
nisu ucrtane na mapama ljubavi.
Malo-pomalo, sastavljao je njen protekli ivot iz rasutih kocaka sa slikama,
obrui po vie puta one to su se nelogino uklapale u bajku. Jedanput mu
je priala o svom ocu, Nikolasu etvrtom. Nije taj mnogo eznuo za
izgubljenom Kozilijom. Odgojen kao deak u vajcarskoj, a posle kolovan po
engleskim koledima, smatrao je "da zasluuje bolji narod!" Zbog toga mu
izgnanstvo i nije tako teko palo. Meutim, to je vie ulazio u godine,
postajao je sve nepoverljiviji prema svojoj okolini. Uvrteo je sebi u glavu da
ga truju na razne naine, ak i vodom iz vodovoda! Brijao se i umivao
""Perierom"" ije je flae svojeruno otvarao. Krio se od svakoga, menjao
prebivalita i sam sebi pripremao hranu. iveo je kao puki siromah, i pored
ogromnog bogatstva o kome su kruile legende. Okruen nekolicinom
poslednjih vernih legionara, sada ve odrpanih staraca koji su se sami
izdravali jer im nije plaao ni centa, odbijao je bilo kakav susret i kontakt sa
drugim Kozilijancima, ma kojoj da su strani pripadali. Kerku i sina viao je
uvek odvojeno, samo jedanput godinje u kakvom hotelu, ije bi im ime i
adresu otkrio sat uoi sastanka. Raspitivao se kako ue (oboje su bili u
vajcarskim licejima) i, sluajui rasejano njihove odgovore, nije prestajao da
se ali koliko je osiromaio i kako ne zna ime e ubudue plaati njihovu
kolarinu.
- Umro mi je na rukama - priala je Zoe - u holu grand hotela "Savoy" u
Londonu. inilo mi se da je malo pridremao u fotelji, pa sam ekala da se
probudi... - u njenim oima zacaklie se suze. - Ali, iznenada, udno se
zagrcnu u snu. Pokuala sam da ga probudim, drmusala ga i ljubila, uzalud:
bio je mrtav! Tako sam prvi put videla smrt. Imala sam esnaest godina.
"Odnesite ga u njegov apartman!" vikala sam ljudima sa recepcije koji su se
okupili oko nas. - "Razmaknite se, potrebno mu je vazduha"! Ali, ef recepcije
ree da gospodin ne stanuje kod njih. Zgrabili su ga kao kakvog pijanca
ispod miki, da njegova smrt ne uznemiri ostale goste, i odvukli u jednu
sporednu prostoriju u lobiju, gde se odlae prljava posteljina. Spustili su ga
na sveanj stolnjaka. "Ali, on je kralj" - vikala sam. - "Kako se usuujete? On
je kralj!" Mislili su da sam enula...
Dok je govorila o smrti svoga oca, usne su joj pobledele, a oi kao da su
postale dva puta vee. Liila je na prkosnu malu Antigonu, spremnu na sve.
- Ne sumnjamo da je kralj, mlada damo... - kazao joj je ef recepcije. - Ali u
hotelu ima jo kraljeva, a oni ne vole da ljudi ovde umiru!
Posle je stigao lekar i utvrdio da se radi o modanom udaru. Tako nikada
niko nee saznati ime banke i ifru pod kojom lei njegovo bogatstvo. Njegovi
naslednici postali su neki bezimeni, nepoznati vajcarski inovnici, kazala je
princeza Zoe.
Evropski dvorovi su za nju bili zatvoreni; stari kralj je prethodno bio pokidao
sve veze.
Njoj je preostalo da se sama snalazi i probija kroz ivot.
- A to nije nimalo lako, veruj mi! - rekla je. - Pogotovo ako te optereuje to to
si, nekom nesreom, princeza. Princezama se ne oprata dva puta ista
haljina na koktelima. Niti izlizane potpetice. Princeza uvek mora ostati
princeza! ak i ako to ne eli. Moe da zamisli kako mi je bilo pedeset
etvrte u Londonu! Najpre, umro mi je otac, a onda, nisam imala pojma kako
se sahranjuje jedan kralj!
esto bi im se u ljubavi zapleli lanii oko vrata. On je nosio malu medalju
svetog Kristifora - ona obino srebrno dugme sa neke muke manetne. Nije
ni pod koju cenu pristajala da skine svoj talisman, pa je obino on skidao
svoj lanac. Nije htela da mu otkrije zato se nikada ne odvaja od tog
dugmeta. Sada je doao trenutak da to sazna.
Dugme je pripadalo njenom ocu onog dana kada je umro u hotelu "Savoy".
Ne zna kako se nalo u njenoj aci. Verovatno dok mu je otkopavala
koulju, pokuavajui da ga povrati u ivot.
- To je jedino to sam nasledila od oca... - kazala mu je kroz smeak briui
suzu. - Sem zabrane povratka na Koziliju, naravno.
Katkad je zaista uspevala da ga zapanji! Iznenada, usred srene bonace,
kada je ve verovao da dobro poznaje svoju njujorku prijateljicu, izronio bi
bez upozorenja neki nepoznat greben i on bi ponovo, po ko zna koji put,
otkrio beline i neistraene predele njenog ivota.
ekajui je jednog popodneva, rasejano je prelistavao stranice albuma sa
fotografijama. Bile su uredno sreene, a ispod svake je stajao ispisan datum
i mesto na kom je snimljena. Primetio je da se neki egzotini gradovi
pojavljuju u vie navrata, razliitih datuma. Kao da se radi o sasvim obinoj
stvari, otkrila mu je da je tri puta oplovila svet brodom. Radila je na
luksuznom brodu "Amerigo Vespucci" kao pablik-relejn. inilo se da je to
lako zanimanje, ali nije bilo tako. Morala je da ispunjava najrazmaenije
zahteve.
- Jedanput me je neki putnik probudio u tri sata ujutro i traio ezdeset i
dve ute rue za roendan svoje ene. Bilo je to usred Indijskog okeana u
avgustu. Svi smo skapavali na etrdeset i pet stepeni Celzijusa. Kako da
pronaem do sutradan ezdeset i dve ute rue nasred okeana?
- Pronala si ih?
- Jesam.
- Otkud rue na brodu?
- Zamisli, uvaju ih zaleene u brodskom friideru! Kada se odlede, jedno
vreme izgledaju potpuno svee, a onda brzo...
Zanimalo ga je kako se na raznim jezicima kae sleena rua, i ona mu je
prevodila.
Najvie leda pronaao je u zvuku engleskih rei:
Frozen rose
Ponavljao ih je do u beskraj, sve dok sasvim ne izgubie smisao, a od njih ne
ostade samo inje na utim laticama.
- Ti si moja sleena rua...
- Stvar je u tome - rekla je Zoe - to bih u friideru ko zna koliko dugo
izdrala. Ovako...
- Je li ti lepo?
- A tebi?
U meuvremenu, Arsen je strpljivo pratio na rukove i veere. Sluio joj kao
dobrovoljni pa. Vraali su se obino pred jutro i dorukovali u postelji
prepreni hleb sa buterom i oran-dusom. Princeza je iz oblinje
poslastiarnice naruivala telefonom francuske croissante. Arsen je bio
ljubomoran na momka koji ih je donosio, jer je mogao da je vidi u ovla
ogrnutom penjoaru. Jeo je prvi put u ivotu blinje sa baluga-kavijarom u
"Russian Tea Roomu" posle koncerta sovjetskog pijaniste Lazara Bermana u
Carnegie Hallu, koji je uvalo neuobiajeno mnogo policajaca sa pitoljima i
toki-vokijima. Plaili su se da neko ne baci bombu. Ma koliko da se trudio,
Arsen nikako nije mogao da sasvim zaroni u potresni ispovedni ton poslednje
Beethovenove sonate Opus lll u C-molu, jer ga je neprekidno motrio crni
policajac sa rukom na drci revolvera.
Upoznao je i uspeno presaenu francusku otmenost restorana ""La
Goulue"" na uglu Avenije Madison i Sedamdesete ulice. Zoe mu je bila
pouzdan vodi kroz spori ruak od artioka, pargli, salate od jastoga, riba i
razliitih sosova, to su slueni sa pobonou ministranata u katedrali.
Otkrila mu je i ""Russian Bear"" na istonoj strani grada, gde su, poput
izgubljenih dua, bludili stari ruski emigranti, oslovljavajui se sa
"knjaginjo!" i "moj generale." Cvile kripave violine, gubi se u starakoj
seniliji setna melodija "Rjabinuke". Pranjave zavese i navlake na foteljama
izjedene moljcima, propao sjaj konog kanabea, uvela lica - kande na
pegavim rukama starih dama, iaranim venama. Gledao je ove preivele
brodolomnike jedne epohe kako plutaju kao seni na trulom splavu "Russian
Beara". Doekali su sa njima pono. Otvorie se nove boce i zaumi
penuavo vino. Video je kako odbacuju take i crne ebonosove tapove sa
srebrnim pseim glavama; lude starice igrale su kostoboljnim pokretima
mazurku, a starci kazaok. Arsen je u "Russian Bearu" prvi put u ivotu
razbio kristalnu au. Princeza ga je nauila kako se to radi otmeno i bez
preterane buke.
Vrtelo mu se ve od uvenih imena i lica na koja ga je princeza upozoravala.
Bio je to uglavnom blazirani kosmopolitski narod, sastavljen od talenata i
oboavalaca, producenata, novinara, urednika i monih kritiara, a bilo je
meu njima i bogatih mecena koji su ubijali dosadu financirajui komade po
Off Broadwayu; antikvara, glumica u modi, manekena, modnih kreatora i
sumnjivog plemstva, uglavnom propalog...
Ve posle nedelju dana u New Yorku sretao je ista lica, koja kao da su se po
gradu kretala na osnovu nekih samo njima poznatih pravila otmenosti. Posle
kupovanja sitnica po Manison aveniji, bilo je obavezno svratiti na omlete ili
lagani lan u jedan od slatkih evropskih restorana koje su, uglavnom, vodili
pederi. Nakon obilaska galerija u 57. ulici, sledovao je "Cafe Rossini" sa
italijanskom espreso-kafom i "zuppa inglese". Posle vonje fijakerom kroz
Central park (drao je sve vreme ruku na njenim toplim oblim kolenima
ispod pleda kojim ih je pokrio koija) obavezni aj u pet po podne u "Plazi" -
poslednjem svetilitu izanale beke kapele koja tuli salonsku muziku
Lehara i Offenbacha.
Posle ljubavi - suze.
- S kim u se voleti kad ti ode? - plakala je princeza. - Potpuno si me
dotukao! Pogle, ne mogu da pomaknem noge!
minkala se naga pred ogledalom, navlaila razliite kostime za razliite
prilike i, puna energije, blistava posle ljubavi, bacala se naglavake u
njujorki vrtlog, vukui ga za sobom, mada je eznuo da ostane u postelji i
slua njene ploe. Umoran od toliko doivljaja, vozio se kunjajui na toj
vrteci, ne nalazei u njenom okretanju nikakvog drugog cilja do pukog
zadovoljavanja tatine i straha od veernje usamljenosti.
Voleo je princezu, ali nije voleo da je deli s drugima.
Imena tih odnegovanih i na prvi pogled srenih mukaraca i ena, svesnih
svoga visokoga poloaja, vrednosti i ugleda, zvuala su slavno, ali ta je imao
sa njima i njihovim uspehom? Nije ih poznavao, niti je ita znao o njihovim
ivotima, ba kao to ni oni nisu ni slutili da uopte postoji neko ostrvo po
imenu Kozilija.
Jesu li se tako oseali srednjovekovni Kozilijanci kada su, odeveni u kozje
koe, stajali pred zlatom pokrivenim kupolama Aja Sofije, zurei sa strahom i
nepoverenjem u dekadentni mete vizantijske prestonice?
- Pa, ta?
Sve ee bi mu se omaklo to inadijsko, kozilijansko pa, ta? - posle nekog
imena koje je trebalo da ga zapanji svojom veliinom. Durio se dok ga je
princeza upozuavala, rasipajui na sve strane svoj arm. Pa, ta? Bilo je u
tom patau? i besa, i ravnodunosti, i prezira, i, naravno, nemalo zavisti to
je iskljuen iz velikog superspektakla, u kome je samo sluajni gledalac iz
nepoznate provincije na rubu velikog carstva.
Arsen nije mnogo uivao u jelu. Uglavnom nije ni obraao panju na ono to
guta, zaokupljen uvek neim drugim, a pola sata nakon obeda potpuno bi
zaboravljao ta je uopte jeo. Ipak, poeo je da primeuje kako njujorka
hrana nema bogzna kakav ukus. Dok su je servirali, nudila je ulima sva
mogua zadovoljstva koja nije posle mogla da ispuni (ba kao to kakva
veta ena elegancijom ume da skrije nedostatke), ali im bi ovek okusio
prvi zalogaj, inilo mu se da vae plastiku, svejedno to su se najvetiji
svetski kuvari panino trudili da maioniarskim trikovima povrate
izgubljeni ukus. "A kad so izgubi svoj ukus, ko e joj ga, pitam vas, vratiti?"
Ni najrei sosovi, ni zaini - nemogue i matovite kombinacije jela, tano
propisane vrste vina i godine berbe, nisu mogli da povrate ukus svee,
jednostavne hrane. Uzalud je traio tanjir obarene blitve sa dva kuvana
krompira i slanom sardelom iz salamure - sve to bi okusio imalo je ukus
sintetike!
Devetog dana ludaki je poeleo svoje more.
Na samo pedesetak koraaja od njegove kue, ono je bilo devianski isto i
neoskrnavljeno. Pod nogama su mu kripali obluci, koje su milionima godina
pre toga glaali i oblikovali slani talasi Sredozemlja, sve dok ne dobie
savrene oblike kojima se vie nita ne moe ni oduzeti ni dodati. Nita nije
moglo da mu zameni te plae na koje su talasi Mediterana doplovili jednu
prastaru civilizaciju.
Mudra japanska poslovica savetuje vajaru da dovrenu skulpturu prepusti
valovima najmanje hiljadu godina. Ono to se posle tog vremena izvadi iz
vode - prava je umetnost! I ba kao to najarobniji oblutak sa kozilijanske
plae, poprskan zlatnim pegama, savren u svom skladu, gubi svaku
privlanost im se podigne i prenese sa ala makar samo desetak metara
dalje, u senku empresa (osuen, za manje od pola sata izgubi svoju vlanu
lepotu!), i plodovi mora, isti onakvi kakve je nekada jeo po kozilijanskim,
italijanskim, kiparskim i grkim krmama, gubili su nepovratno svoj
dragoceni ukus. Ostrige su, istina, liile na kozilijanske kamenice, bile su
ak lepe i vee, ali nisu posedovale ni miris joda ni ukus mora. Zamurivi,
Arsenu se inilo da vae veito isti polusirovi hamburger. Pesak.
Ne deava li se slina stvar i sa ljudima?
Sa svoje strane, opet, princeza je tvrdila da nigde nema toliko ribe kao u New
Yorku. Njegovu preranu nostalgiju za rivom u Mimozi smatrala je obinim
durenjem.
Jedne noi probudila ga je u dva sata i odvezla, jo bunovnog, u Junu
ulicu, da gledaju kako se istovaruje riba iz brodova.
Pred njegovim oima otkrivao se sada neki sasvim drugi New York. Kao da je,
progutan razjapljenim eljustima ove zveri od grada, dospeo pravo u njen
trbuh, u kome se koprcaju nesvarene, tek prodrane ribe i koljke. Ulice,
pokrivene granitnom kockom (ba kao u Mimozi), bile su klizave od ribljih
krljuti i krvi koja je oticala slivnicima. Ljudi su vonjali po salamuri. Sa tezgi
su ih gledali milioni staklastih ribljih oiju. Bilo je tu rakova kakve jo
nikada nije video u ivotu; ogromnih sluzavih sipa, dinovskih jastoga,
prozirnih, drhtavih puzavaca i morskih nakaza udnovatih oblika to su jo
disale...
Seti se sa nenou ribarskog pristanita u svom rodnom gradu. Pred jutro,
uz kameni molo pristajali su mesni ribari, donosei posle najsrenijih ulova
najvie po pedesetak kila ribe u koarama od prua. Zamurivi, mogao je da
vidi tu srenu mrtvu prirodu: crvene barbune, viljaste cipole ili kao elik
plave vrnute, rasporeene na smokvinom liu... Jastozi su bili prava
retkost, a kada bi se i pojavili, odmah su odnoeni, ili u Majorovu
rezidenciju, ili u vilu "Belvedere" za diplomate i strane dopisnike. Obini ljudi
nisu mogli da plate visoku cenu za njih. Ali te sirote ribice imale su
intenzivnu boju, za razliku od ovih sivih, ljigavih stanovnika okeana.
Prolazei pokraj brda ulova, nesvesno je traio zlatnu kozilijansku ribicu.
Kada bi je pronaao, ona bi mu sigurno ispunila tri elje. Nije li mu jedna ve
bila ispunjena? Pratio je kraljev ski profil svog malog vodia kroz njujorka
uda - princezu Zoe, koja je koraala kroz svetinu poput preruenog enskog
Harun al Raida. Arsen jo nije sreo nikoga ko bi bio u stanju da promeni
toliko linosti za tako kratko vreme. Kretala se sa sigurnou koju nikada
nije stekao, uprkos svojih trideset i devet godina, kao da je itav juni kraj
New Yorka njen lini posed - bez trunke straha da bi neko od ovih
razmahanih, grubih ljudi mogao da je povredi ili joj nanese neko zlo.
Bila je to luda njujorka no, koja je poela sasvim edno a odmotavala se
poput sumanutog klupka iji su poetak sluajno potegli.
Arsen se povremeno video sa strane i nije mogao da se prepozna! "ta radim
ovde? Otkud? Zato?"
Pri pogledu na crnu masu brodova, koji su kripali bokovima tarui se jedan
uz drugi, podila bi ga s vremena na vreme jeza od mranih voda to
zapoinju iza njihovih krma. Kao da je ve umro i naao se u nekom posve
obrnutom ivotu s druge strane globusa, gde je sve izokrenuto - sve
izmenjeno, osim njegovog tela, boje glasa i iskidanih odlomaka onog ranijeg
ivota, tamo na Ostrvu.
Kod "Lenjog Luja", na uglu June ulice i Fultonove, pritenjeni uz ank,
pojeli su stojei riblje orbe iz velikih olja, zagledajui polupijane goste -
izmean svet, koji se inae nigde ne moe susresti doli ovde, u okrilju ludih
noi. Bilo je tu trapavih brodskih mainista umaenih uljem za motore,
debelih italijanskih kuvara (stigli su da lino odaberu robu za svoje
restorane), bilo je gurmana i nostalginih privrenika mora to su napasali
oi na njegovim plodovima; videli su i otmene ptice koje su se spustile u
Junu ulicu da uivaju u bizarnosti prizora i razmrdaju uspavana ula.
Ribari, trgovci, nakupci, restorateri i badavadije, avrljali su sa damama u
krznima, koje su stigle u pratnji mukaraca ispod ijih su kinih mantila
provirivali smokinzi. Neka sredovena Ciganka, ubraena u arenu maramu
u koju su utkane zlatne pare, obilazila je goste i itala im sudbinu sa dlana
za dolar - dva. Kada je uzela Arsenovu levu ruku, on tre dlan: nije smeo da
pogleda budunosti u oi.
A bilo je kod "Lenjog Luja" i ljudi potpuno nejasnih zanimanja, onih to se
motaju na svakom mestu gde se neto deava ili ima nade da e se desiti. Taj
svet je srkao tople orbe, gutao ostrige i isisavao sr iz rakovih nogu, pio bela
vina i puio, smejao se i galamio, dok su napolju, u olovnoj njujorkoj zori,
izdisale tone ribe. Srebrnkasti sjaj njihovih krljuti lagano je gasilo svitanje,
koje je itavu tu masu doskora treperavog ivota pretvaralo u gnjilu trule.
Nastupio je mamurluk posle nonog praznika.
Arsen vrsto uhvati princezu za ruku. Bilo ga je strah da se ne izgubi u
sveoptem bunilu. Njen dlan je bio pouzdan i topao. Pogreno je razumela
njegov stisak.
- Volim da ti pokazujem New York! - ree. - Ti ume da se raduje. Nisi
blaziran...
Stigla je iz kupatila bosa, umotana samo u beli runik u koji je bilo utisnuto
veliko Z. Niz glatku kou, poput dijamanata, klizile su joj kapi vode.
Preko staklenog zida studija navukla je teke zastore; jedan za drugim
iezavali su delovi malog vrta i neba.
Zato to radi? - upita je.
- Da napravim no... - kazala je, sklupavi se pokraj njega na svoj mazni,
deiji nain. - O emu misli?
- Ni o emu.
- Nisi srean ovde?
- Ne, ba mi je lepo...
Oboje su bili u pravu: bio je nesrean i bilo mu je lepo.
To je arolija New Yorka.
Ipak je slagao.
Mislio je na starca, profesora Kuzena i njegovo prepotopski mudro lice
kornjae, za veito jednim te istim stolom na terasi, evo ve ezdeset godina.
Udisao je dim jeftinog duvana koji je profesor Kuzen zavijao u pravilno
iseene papirie, istrgnute iz neijih sabranih dela tampanih na biblijskoj
hartiji, i sluao ga.
- Pogledaj: stara Atina imala je samo dve hiljade graana, i oni su izmislili
demokratiju, filozofiju, dramu, evropsko oseanje mere sve na emu poiva
dananja civilizacija! kazao mu je izmeu dve krigle mlakog kozilijanskog
piva. - Neka te ne zaseni New York! Nije stvar u veliini...
Nekoliko puta je uspeo da ostane u postelji sve do podne. Princeza je, najzad,
digla ruke od njega i odlazila da zuji sama po gradu.
- Stvarno, nikada ne pita ta radim kad nisam s tobom? - ree razbacujui
odeu na sve strane.
Klekla je nad gramofon i poela da nameta jednu na drugu itav sveanj
ploa, tako da ne moraju ustajati iz kreveta due vremena.
Billie Holiday za buenje ljubavi. Charles Aznavour za maenje. Dawn
Summer kao uvod u erotiku. Timpani sa Obale Slonovae za nadmetanje.
Zvona kijevskih crkava za slavlje orgazma. I neizbeni, Mozartov Koncert za
flautu i orkestar, kao oienje. Svaki stav njihove ljubavne igre imao je
odgovarajuu muziku.
- Ne - ree - kad si sa mnom, sa mnom si!
- Volim te to nisi posednik! - kazala je. - Volim to ne polae nikakvo pravo
na mene. A u isto vreme mi je i krivo zbog toga! ta da radim?
- Ne misli na to!
Potraila ga je rukom ispod pokrivaa, koji im je bila navukla preko glava.
Volela je uvek taj deiji poetak traenja i slepog pipanja koe. Njihova ljubav
bi malo kasnije zbacila sa sebe i plahte i stid, pokazujui se u punom sjaju
poude, naga i bez ograda, kao kakva paganska sveanost.
- Voditi ljubav sa vama, visoanstvo - rekao joj je dok je galopirala na njemu,
zabacujui glavu na nevidljivom vetru - to je kao otvaranje festivala sa
vatrometom i narodnim veseljem! Je li ti bilo lepo?
- A tebi?
Sasvim sluajno, preturajui po rasutim knjigama, Arsen izvue jedan
primerak Shakespeareovog Richarda Drugog. Knjiga, uvezana u finu utu
marokansku kou, otvori mu se na dlanu sama na sto sedmoj strani.
Oigledno da je esto bila otvarana ba na tom mestu, gde se Thomas
Mowbray, vojvoda od Norfolka, ali kralju Richardu to ga je proterao iz
Engleske. Ve potamnelim ruom za usne bili su sa strane oznaeni ovi
stihovi:
Teka je to osuda, gospodaru moj!
Neoekivana iz usta vaeg velianstva!
Bolju sam nagradu od te duboke patnje,
Da buem izbaen u iroki svet,
Zasluio od vae svetlosti.
Govora to uih etr'est godina,
Maternjeg engleskog jezika se moram
Odrei, i sad mi ne koristi vie
Od bestrune viole ili harfe,
Il' instrumenta lepog, zatvorenog
U kutiju, koji izvaen dospeva
U nevete ruke da muziku izmame.
U mojim usnama hapsite moj jezik,
[podvueno]
uvan reetkom zuba i usana;
A neosetljivo i tupo neznanje
Bie mi odsad stalni tamniar.
Odve sam star da se dadilji umiljavam,
Suvie zreo da sad budem ak:
Ta kazna to mene, moj jezik, liava
Zaviajnog duha, nema je smrt prava...
... Zbogom gospodaru. Zalutati neu;
Sem Engleske, ceo svet mi je sad put.
[podvueno dva puta]
Osmehnuvi se, Arsen paljivo vrati knjigu na mesto.
- Kao da te oduvek poznajem...
- Poznaje me tano jedanaest dana i trideset devet godina. Kad si me prvi
put sreo?
- U knjizi Marka Twaina Kraljevi i prosjak.
- To je lepa knjiga: itao mi je otac pred spavanje kad sam bila mala. I? ta
sam igrala u njoj?
Kraljevia.
- A ti? ta si bio ti?
- Prosjak, naravno.
- To zvui prilino homoseksualno?
- Zbog tebe u se ponovo vratiti enama...
- Vratie se u nau domovinu i zaboraviti me. Biu tvoj mali njujorki izlet.
- Ali mi nemamo domovine!
- Ti je ima.
- Vie ne! Naa domovina je u Andersenu.
Pokuavao je nekoliko puta da izvue od nje neto vie o danima kada joj je
Udini slikao portret, ali Zoe se niega nije seala. Kada bi se jako napregla,
mogla je da mu opie neku veliku hladnu prostoriju i ene u belom koje su je
prisiljavale da sedi mirno. Obeali su joj crvenog ponija ako bude dobra, i
nisu odrali obeanje.
Slikara se uopte nije seala. Ni grada gde je slikao.
Za njenu porodicu, Udini je, verovatno, bio samo posluga.
Kada je poao da potrai poslednje utoite Valdemara Udinija, princeza se
ponudi da mu pravi drutvo. Odvezli su se na sam juni rub Bronxa - kraja
u kome, pored najsiromanijih doseljenika Kozilijanaca, ive jo samo
malobrojne skupine Poljaka i Portorikanaca. Taksista je progunao psovku
kada mu rekoe kuda da ih vozi. Proli su kroz potpuno izgorene etvrti,
kroz koja kao da je prohujao neki rat. Slepo oajanje bede stigle do samog
dna, polomilo je i spalilo u ruilakom besu sve ega se moglo doepati.
Obojeni ljudi teturali su preko sveopteg zgarita, prevrui otpatke. Smak
sveta.
Taksista je odbio da ih saeka. Primio je novac i odjurio punim gasom iz tog
tunog kraja, po kome kao da neprestano sipi fini sivi pepeo. Bio je
prohladan dan i para je sukljala iz rupa u asfaltu. Princeza je iezavala kao
duh u belim oblacima, to su stizali iz pakla podzemnog New Yorka. Uputili
su se razrovaenim i uleglim trotoarom kroz opore prljave, zaputene dece,
pokraj magacina i naputenih radionica, zaobilazei gomile smea, koje vie
niko nije uklanjao. Poarne stepenice bile su zarale i iskidane. Na
pragovima kua sedele su starice u crnom, praznih, izgladnelih oiju. Ne bez
senke straha, princeza i Arsen prooe pokraj grupica kozilijanskih momaka
to su dangubili na uglovima. Jedan od njih, koji im zatrai etvrt dolara,
pokazao im je i gde se nalazi krma "Mimoza" - centar amerike Kozilije. Ve
na ulazu u tu skljokanu prizemljuu, zapahnu ih intenzivni i otri zadah koji
itav kraj proimae smradom majeg izmeta i ueglog maslinovog ulja.
Preko "Mimoze" prelazio je, poduprt crnim gredama, kolosek nadzemne
eleznice, tako da bi se krma s vremena na vreme zatresla kao u bunilu,
kad god protutnji voz. Mada je bio dan, itavu prostoriju osvetljavala je
kiljava svetlost slabane sijalice, koja je lica ljudi pretvarala u zemljane
maske, izrovaene dubokim senkama. O zidove su bili okaeni kozilijanski
instrumenti. Drvo i razapeta kozja koa. Preneli su ih preko okeana da ne
zaborave ko su i odakle su. U njima je pohranjen zvuk izabranog naroda.
Arsen se rasnei pred tim dirljivim pokuajem da se sauva poreklo i
duhovni alibi, i pored bede u koju su zapali.
Ljudi su sedeli utke, zagledani u prazne stolove ispred sebe. Neki od njih su
iveli od socijalne pomoi grada New Yorka, ali mnogi su se u Ameriku
doselili ilegalno, bez ikakvih papira, prehranjujui se od danas do sutra
najprljavijim i najteim poslovima. Gotovo niko od njih nije nauio engleski -
govorili su i dalje svojim jezikom izmeu sebe. Oni to su stigli ranije,
upuivali su doljake kako da kupe kartu za eleznicu, da trae hleb ili
duvan, i kako da se vrate sa posla, gde bi razmenili kroz zube po koju krtu
re sa svojim zemljacima, radei, trpei i ekajui - ni sami nisu znali ta.
ovek kome su platili pivo, ispriao im je jo da male Kozilijance smetaju u
razrede za mentalno zaostalu decu, zbog toga to ne znaju engleski i to su
tvrdoglavi.
"Raamo se ve ludi i prokleti," mislio je Arsen dok ga je potresen sluao.
"Narod smo, kome je sueno da pati. Pa ipak, ne bih se menjao sa srenima.
Naa muka mora jednoga dana da porodi neki plemenit podvig. To je samo
pitanje vremena! Na svaki narod doe jedanput red u istoriji, ba kao to
najbeznaajniji statista u pozoritu ima uvek makar jednu priliku u ivotu
da istri iz operskog hora i dosegne najvii mogui ton, koji e zapanjiti
otmenu publiku..."
Njihov sagovornik nije poznavao Valdemara Udinija, ali poto je neko vreme
apatom razgovarao sa ankerom, ree da e uskoro doi gazda "Mimoze"
koji zna vie.
Ovaj je, opet, bio neki zadrigli veseljak. Zacenjivao se od smeha priajui
kako su zbijali ale sa veito pijanim Udinijem, koji je uvek sedeo pokraj pei
u svom odrpanom injelu podvezanom konopcem, umesto kaia. Traili su
da im pokae to mesto.
- Upravo sedite na njemu! smejao se gazda. - Da je stari Valdo iv, ne biste
se dobro proveli...
- Zato?
- Pa, vidite, mada je bio puki siromah, Valdo je imao neke svoje principe!
im bi zatekao bilo koga na svojoj stolici, udarao je tapom bez upozorenja.
Ljudi su to znali i potovali su njegove bubice. Ne svi, naravno! Ponekad bi
se naalili tako to bi novajliji ponudili da sedne na Valdovo mesto. Da ste
samo to videli!
To je, dakle, poslednji pejza koji je Valdemar Udini crtao izgorelom ibicom
po stolnjaku: blokovi sivih kuerina to se niu ispod stubova nadzemne
eleznice, bez drveta, bez lista, bez travke. Razlivena lokva u ulegnutoj ljaci.
Red bandera nalik na veala na nekom velikom gubilitu.
- to jest, jest, umeo je da pripoveda kao niko! - priao im je gazda, kome se
razvezao jezik. - Ali nisi iz njega mogao izmamiti ni rei pre nego to mu
stavi litrenjak na sto. istio mi je pepeo i odravao vatru. Pomagao sam mu
koliko sam mogao. Dolazio je pre svih ujutru, im se radnja otvori, i sedao
na svoje mesto. Lice mu se grilo, evo ovako, kao da je od gume, sav se
tresao i drhtao, ali im bi popio prvi gutljaj, smirio bi se i tada nije bilo
blagorodnijeg oveka od njega! Priao je da je slikar. Moda je i bio, ne
znam? Ovde se ne raspitujemo mnogo ta je ko bio pre, jer svako je neto
jedanput bio, ovee! Ali, kad sam mu dao da mi ukrasi jelovnik naim,
kozilijanskim motivima, nije od svega nita ispalo! Moja unuka bi to bolje
obavila, ovee.
- Imate li taj jelovnik? - upita ga Arsen.
- Ve dugo uopte ne kuvamo! - odvrati gazda "Mimoze". - A i to bi? Ovde
ljudi imaju jedva dovoljno i za pivo...
- Eh, Valdo! - uzdahnu, poto su jedno vreme proveli zagledani u pe, iz koje
je Udini godinama iznosio pepeo. - Na kraju je potpuno podetinjio; plakao je
kad bi nai ovde zaigrali "hotu"!
Poslednji Udinijev mecena uputio ih je do kue gde je slikar iveo sa svojom
nevenanom enom, nekom bivom babicom. Popeli su se uz vlane
stepenice koje su vonjale po iskuvanom rublju, i na drugom spratu pronali
plesnivu sobu u koju su bila nagurana tri razliita ormara i dve postelje. Na
ormarima su se raspadali koferi. Jedna znojava, osedela ena piljila je
podozrivo u njih iz naslaga drhtavog sala. Bila je ogrnuta umaenom
kunom haljinom.
- ta vam treba? - upita ih, oigledno spremna na svau.
Iz otvorenih vrata na stubitu motrio ih je buket crmpurastih kozilijanskih
lica. Posetioci su ovde, oigledno, bili retki.
- Jeste li mu neki rod? - ispitivala ih je ena.
- Ne, nismo - rekao je Arsen - samo nas zanimaju njegove slike.
- Valdove slike? - igrala je sada za publiku u vratima. - Govno! Pa, taj u
ivotu nije drao drugih slika sem onih na kartama!
Zatim je sledio zamren monolog u ijoj su bujici povremeno razaznavali
kako se ona rtvovala za Valda, kako mu je bila dobrotvor i kuvarica i
bolniarka, a da joj je on sve to vratio na taj nain to je ostavio do gue u
dugovima za kiriju, lekove, pogreb; spominjala je i tane iznose koliko je ta
kotalo, udarala se mesnatim akama u grudi, a u jednom trenutku
samosaaljenja uspelo joj je da ak izmami i jednu suzu, ili bar neto slino
tome.
Objasnie joj da bi kupili bilo ta to je nekada pripadalo Udiniju.
- Dodo! - pozvala je glasom promuklim od alkohola. - Dodo, sine, popenji se
na ormar i dovati onu kutiju!
Jedan viljast deak ispentra se poput majmuneta preko stola na ormar i
odatle skide mali koveg, ija se politura gotovo nije videla od debelog sloja
praine.
Bila je to Udinijeva kutija za slikarski pribor. Otvorie je kleei na patosu,
paljivo, kao to se otvaraju vrata tek otkopane bogomolje koja je vekovima
amila pod naslagama zemlje. Zapahnu ih vazduh star dvadesetak godina.
Nekoliko skorenih etaka i tube "Rembrandt" boja bez poklopaca, zarala
pahtla, boca terpentina i okamenjena krpa za brisanje etaka - to je bilo
uglavnom sve. Sadraj kutije kao da je bio ugljenisan vremenom. Mirisao je
na svee otvoren grob. Arsen pipnu prstima jednu tubu: donja polovina
alzarin kraplaka jo je bila gipka. Boja se nije sasvim osuila. Bila je tu i
Udinijeva paleta sa speenim tragovima njegovog omiljenog spektra. Obrisa
je maramicom i ispod prljave skrame zasvetluca na umbri iskriav namaz
cinobera.
Arsen je eleo da pronae Valdemarov grob. Sada to vie nije bilo potrebno.
Sadraj ove kutije krio je u sebi njegove zemne ostatke. Gde je, uopte, grob
nekog slikara? U njegovoj kutiji za boje. U tim istim bojama potroenim do
polovine, to nisu stigle da se pretvore u oblike, u sliku. U prekinutom
poretku stvari - malom urednom svetu koji je predstavljao jedini slikarev
dom na zemlji, u slikarskom alatu od koga se nije odvajao ni onda poto je
sasvim prestao da slika, nadajui se da e mu se jednoga dana smiriti
drhtanje ruku i da e moda naslikati svoje najbolje platno. Njegov grob je u
kovegu skinutom sa ormara iza kofera i tegli, starih metli i pranjavih
krpara; u toj pokretnoj radionici koju je jedino spaavao iz iznajmljenih
pariskih ateljea, kad bi mu plenili ostali prtljag zbog neplaene stanarine.
Znao je - ako sauva svoju udotvornu kutiju, kad god zaeli, moe da
povrati i sve ostalo. Vukao je na svom dugom izgnanikom putu kroz Grku,
Alir, Tunis, Maroko, enevu, London, sve do New Yorka leala mu je kraj
nogu na sagovima evropskih dvorova gde je portretisao krunisana lica,
strpljivo ga ekala dok je vodio ljubav i opijao se, znajui da e jedanput da
joj se vrati. Na tubama su se jo uvek nalazili njegovi otisci prstiju. Ostali su
zauvek omaijani predeli i lica iju je drugu polovinu odneo u grob. Ostatak
tog sna nalazio se u nepotroenim bojama.
Arsen i Zoe su kleali iznad otvorene kutije kao u nemoj molitvi za duu
nesrenog kozilijanskog slikara. U sobi se ulo samo astmatino itanje
Udinijeve poslednje ene i tiktakanje budilnika.
- Koliko traite? - upita najzad Arsen enu, koja je stajala iznad njih poput
spomenika propasti.
Mali prorezi oiju lukavo joj se zasvetlucae.
- Hiljadu dolara... - ree, na ta amor kliznu niz stepenice. - Ni dolara
manje!
Mogao je da joj plati koliko je traila; bilo je dovoljno samo da ispuni ek koji
mu je Kozilija stavila na raspolaganje, ali ko bi mu tamo kod kue verovao da
je to ba kutija za boje Valdemara Udinija, a ne bilo ija? Sve kutije za boje i
sve palete lie jedna na drugu.
Razgrnuli su buket na vratima i krenuli niz stubite.
- Hej, ekajte! - zaurla ena. - Dau vam je za pet stotki! Trista? Dvesta...
Dajte pedeset i neka vas avo nosi!
Vratio se u sobu i pruio joj novanicu od pedeset dolara.
- Je li istina da je bio poznat? - unese mu se apatom u lice.
Skupio je Udinijeve stvari pod miku.
- Jeste - ree - bio je vrlo poznat.
- Prokleti bili! - zastenja ona, ne kazavi ko da je proklet. - Dodo, sine, trkni
do Martina po flau!
Princeza je kod kue svukla sa sebe svu odeu, kao da je kuna, i Arsen je
vie nikada nije video u njoj.
- Neu da me vie vodi na takva mesta! - grcala je u histerinom napadu. -
Ne volim ih!
- To je tvoj narod, princezo!
- Nisam ja kriva...
Mogla je da gleda bedu, pod uslovom da je dekorativna i da bar ne zaudara.
Ali beda koju su videli u maloj Koziliji je poniavala. Imala je zadah
zoolokog vrta, ukus stida. Izlet u Juni Bronx uinio je da se osea kao da
je uletela u klopku. Tamo nije zatekla vesele pariske kloare, ak ni slikovite
pijance iz Ulice Bowery, koji su ekali na semaforima da obriu
automobilska stakla, uvek sa nekom alom ili novim tosom.
- Mora da me razume - kazala je mrcajui, poto se malo smirila. - Mnogo
sam se namuila u ivotu, ali uspela sam bar jedno: inim samo one stvari
koje me vesele. I zbog toga nikome neu dozvoliti da me vrati tamo... ak ni
tebi!
Arsen je iz dana u dan odgaao svoj odlazak. Postajao je sve vie
Njujoranin, udei se i sam koliko je to lako. U gradu gde je svako stigao
odnekud, i strancu je mogue da se osea kao kod kue. Ve se snalazio
sasvim dobro i preduzimao je sam duge etnje. Peaio je do najudaljenijih
etvrti, a kada bi ga savladao umor, sputao se pod zemlju i vraao
podzemnom eleznicom u princezin kraj, pomou plana New Yorka od kog se
nije odvajao. Princeza se nikada nije vozila sabvejem. Otkrila mu je da pati
od klaustrofobije, i da bi radije umrla nego to bi sila pod zemlju.
Obilazio je pasionirano muzeje i galerije. Najvie je voleo otmene prostore
Frick-kolekcije na Petoj aveniji, gde se za njega vreme potpuno zaustavljalo
dok je sedeo ispod Rembrandtovog "Poljskog konjanika". Kuda li jezdi taj
vitez u sutonu? Nije li to sama smrt satkana od zlatne pauine? Zaarani
jaha ga je gledao kao da ve odavno zna kako e se okonati njegov
njujorki izlet.
Odlazio je i u Guggeheimov muzej; satima je prelistavao slikarske
monografije u maloj knjiari, smetenoj u prizemlju Muzeja moderne
umetnosti. Uzalud je meu njima traio neto od Valdemara Udinija. Nije ga
bilo ni u najopsenijoj istoriji umetnosti.
Nekoliko puta nije mogao da odoli a da ne kupi knjige za kojima je godinama
eznuo. Prelistavao bi ih u Mimozi za vreme dugih zimskih kia. Doneo ih je
do kase, ali je onda odustao i vratio ih uredno u police gde su ranije stajale.
ta vredi? Nije mogao preneti itavu jednu civilizaciju na svoje ostrvo, a nije
spadao u ljude koji se zadovoljavaju mrvicama. Uspeo je da ugui elju za
posedovanjem.
"Ne moe mi se oduzeti samo ono to imam u glavi. Pamtiu, dakle, sve to
vidim!" - zakljuio je i ponovo otpeaio do Frick- kolekcije, gde je onaj ukleti
poljski konjanik jo uvek prelazio svoj beskrajni put s kraja na kraj
pozlaenog platna.
Voleo je oajniku drskost Jacksona Pollocka i prazne, umne tiine Mark
Rothkovih osamljenikih kvadrata, ali posle Rembrandta Arsen vie nita
nije mogao da gleda! Sve mu se inilo suvie jednodimenzionalnim.
Postojalo je, moda, samo jedno platno u modernoj umetnosti u kome je
mogao da pronae utoite bez zasienosti i gaenja: portret "Devojice sa
lutkom". Ono je za Arsena bilo vie nego slikarstvo. ivot i jo mnogo vie od
toga!
Moda smrt?
Zahvaljujui Celebrity Serviceu, princeza je esto dobijala plaene pozive da
ulepa neki skup novopelenih amerikih bogataa. Za vreme provedeno na
veeri, gde bi je ponipezno najavili kao - H.R.H. Princess Zoe of Cosilia,
dobijala je esto dolara.
- Vojvoda i vojvotkinja od Windsord dobijali su u svoje vreme i po tri hiljade
za pola sata! - objanjavala je Arsenu svoj posao. - Za hiljadu i po mogue je
iznajmiti ruskog princa Sera Oboljenskog...
- Zato ti dobija tako malo?
- Mi smo mala zemlja... - kazala je slegnuvi ramenima.
Dva puta je pratio na koktel-partije koje su se odravale u luksuznim
apartmanima na Petoj aveniji. Zapostavljen na izvesno vreme od svoje male
prijateljice, prvi put je zaspao u pletenoj fotelji zimske bate, iji je stakleni
zid gledao na kronje Central parka. Drugi put je upoznao Rogera
Shulmana, koji je takoe pronaao skrovite u biblioteci.
- Znate, svi ti prijemi lie vam jedan na drugi kao jaje jajetu! - poverio mu se
stari Shulman, kada ga je upitao zato se osamio. Uvek je na njima neki
indijski jogi na proputovanju, urugvajski ambasador, italijanska operska
diva, ekajte... Naravno, bivi student revolucionar koji pljuje na sve, grki
brodovlasnik, svee razmenjeni ruski disident...
- ... i kozilijanska princeza! - zavri Arsen Shulmanov spisak zvanica.
- Vi ste sa njom?
- Jesam.
- Vrlo je lepa - ree on - prava depna princeza!
Shulman mu se dopao na prvi pogled, jer se pohabanou svoje odee
razlikovao od ostalih gostiju na prijemu. Oigledno, niko se nije otimao o
njegovo drutvo, ba kao to nisu eznuli ni za Arsenovim. Oseti izvesnu
samilost prema ovom demekastom stariu, odevenom u iskrzani rebrasti
somot, ije su ga, kao nebo plave oice gledale ljubopitljivo iza naoara velike
dioptrije. Imao je kratko podianu sedu kosu, koja je liila na etku, i
podseao je pomalo na profesora Kuzena, po izvesnoj pomirenosti punoj
skepse.
Arsen oseti potrebu da ga utei, pa u nedostatku neeg drugog, pohvali
preplanulu boju njegovog lica.
- To nije njujorko sunce, pretpostavljam? - ree.
- Florida... - kazao je Shulman.
- Bili ste tamo na odmoru?
- Ja sam celoga ivota na odmoru, boy! kazao je smejui se starac. - A vi, ta
vi radite na ovom prijemu?
Arsen mu ree.
- Dobro - kazao je Roger Shulman, namestivi se udobnije u fotelji - recite mi
iskreno, ali zaista iskreno: kako je to iveti pod vojnom diktaturom?
- Hoete li da vam stvarno kaem? - upita ga Arsen, pa poto dobi potvrdan
odgovor, pokua da objasni svom sagovorniku da se ivot (naglasio je tu re
ivot!) odvija, ma kakva da je vlada u pitanju! Masline rastu ba kao i u
antika vremena, ljudi ih beru, trguju, vole se, mrze, piju, umiru i raaju se
kao i uvek, sunce izlazi i zalazi, smenjuju se godinja doba, ene uvee pletu
ipke pred kuama, mukarci pue i piju pivo, sreni su ili nesreni, kao i
svi ostali ljudi na planeti...
- Drago mi je to to ujem! - ree Shulman.
- Hou da kaem - rekao je Arsen - sklon sam miljenju da je (pod uslovom
da se ovek ne bavi politikom, razume se), svaka politika podjednako dobra i
podjednako loa, jer je u sutini izvan samog ivota; vi me, naravno,
shvatate, poto je ivot snaniji i ilaviji od bilo ije doktrine, ma kako ona
napredno ili konzervativno bila zamiljena...
Nisu palili veliko svetlo u biblioteci. Sedeli su jedan naspram drugog sa
aama u rukama: dva oveka sa dva kraja sveta, i pokuavali da se
razumeju.
- To je veoma zgodno objanjenje - uzdahnuo je, najzad, Shulman - ali u
njemu ima prilino pasivnosti.
- Ja se ne bavim politikom - kazao je Arsen - ve istorijom, i to - istorijom
umetnosti! U ivotu me zanimaju iskljuivo tragovi onog najplemenitijeg u
nama, rasuti po vremenu... - citirao je jedan svoj intervju lokalnim
novinama, povodom otvaranja Zaviajne galerije u Mimozi.
- I to je politika, boy! - rekao je mirno Shulman. - Sve je politika!
Prekinuo ga je:
- A moete li mi onda, molim vas, rei kojoj je stranci pripadao Homer?
Euripid? Aristofan? Kome su plaali lanarinu Shakespeare, Dante,
Michelangelo, Cervantes? Za koga je agitovao Petrarca?
Shulman nije umeo da mu kae.
Vidite kako je to malo vano posle nekog vremena!
- Hoete li biti ljubazni da mi donesete jedno pie? - zamoli ga starac. - Ako
tamo odem sam, teko da u se ikada ponovo izvui...
Arsen nije verovao da je stari Shulman toliko omiljen da ga ne bi pustili
natrag. Smatrao je njegove rei posledicom povreene starake sujete, koju
je esto primeivao i kod svog prijatelja profesora Kuzena. Ali, ubacio se u
vrtlog zvanica, video na trenutak princezu okruenu iskeenim osmesima
("Kako se zabavlja?" "Sjajno!") i vratio se u biblioteku sa dva dupla burbona.
- Kakvi ste, u stvari, vi Kozilijanci? - pitao ga je Shulman.
Arsenu su nedostajali razgovori sa Kuze- nom na terasi. Pored porodice,
mogao je mirne due rei da mu oni najvie nedostaju u New Yorku. Sa
princezom se sporazumevao, uglavnom, koom i jednoslonim reima. Zbog
toga ga je radovala ova prilika da pria o Koziliji nekom nepoznatom starcu,
koga vie nikada verovatno nee videti u ivotu.
- Pazite! - rekao je. - Preiveli smo Grke, to su vladali ostrvom od 1800. do
1100. godine pre nae ere, nadiveli izumrle Feniane, doekali kraj Asirskog
Carstva, ispratili Egipane, Persijance, videli agoniju Rimskog Carstva i
Vizantije, pogledali u lea krstaima koji su osvojili Koziliju 1201. godine,
iskvarili ak i pokvarene Venecijance, nali zajedniki jezik sa Turcima i
lukavo ih potinili svojim interesima a da to oni nisu ni primetili, pridoneli
smo i sami njihovoj propasti... Kozilijanci? Istkani smo od najfinije
levantinske lukavosti i strpljenja. Nadiveemo i Amerikance, u to moete biti
sigurni!
Ali i pored misaonog skijeringa koji je tako veto izvodio pred Shulmanom,
oseao je izvesnu dozu munine od poluistina koje je izgovarao. Ubedivi
dobronamernog Shulmana, nije, naime, uspevao da ubedi i sebe da nije
obina kukavica koja okree glavu u stranu pred dugogodinjom borbom
Vojnog saveta protiv slobode i razuma.
- Koliko vam je godina? - upita ga Shulman.
- Ja sam na uglu 39. i 40. - ree Arsen, setivi se da u New Yorku taksisti
treba uvek kazati ugao izmeu dve ulice.
Starac se od srca nasmejao:
- Znai, ja sam na uglu 72. i 73! - kazao je, briui suze.
Princeza, koja je najzad pronala Arsena u biblioteci, upali svetlo i zatee ih
kako se previjaju od smeha.
- Morate me svakako posetiti! ree Shulman, pozdravljajui se sa Arsenom. -
Poziv, naravno, vai i za vas... - obratio se princezi. - Sutra, dakle, u pet po
podne!
Pruio je posetnicu i izaao iz biblioteke. Arsen tek tada primeti da je starac
teak bogalj.
- Zna li sa kim si razgovarao? - upita ga princeza, ne bez divljenja.
- Ne znam - ree Arsen - vrlo je zgodan stari gospodin!
- Roger Shulman... Jedan od najbogatijih ljudi u New Yorku!
- Pa, ta? - kazao je Arsen.
aj je posluen u izubijanim limenim oljama na kojima je pisalo 1/4 lit.
Arsen je gledao u udu svoje jadno lone koje kao da je maloas pokupljeno
sa nekog ubrita; crni, zarali rub, otuenu glazuru i iskrivljenu drku,
ostatke skorene zemlje i crne rupice kroz koje je probijala ra. Princeza Zoe
nije u svojoj olji nalazila nita udno. Tek kada je popio aj i okrenuo olju
naopako, otkrio je da je sirota 1/4 lit. - olja, u stvari, minuciozno izvedena
kopija u najskupljem engleskom fajansu. Oigledno, Roger Shulman nije
lako zaboravljao svoje prvo njujorko pijenje aja!
Vie od svega, ovaj ekscentrini starac voleo je da zbunjuje slikarske
eksperte. U svojoj kolekciji imao je samo ona dela koja nimalo ne lie na
uobiajenu predstavu to je svet ima o velikim majstorijama moderne.
Arsen je bio jedan od retkih srenika kojima je bilo doputeno da vidi gotovo
sve slike iz ove fantastine zbirke, koja prevazilazi prie o Ali Babinoj peini.
Iao je za svojim domainom iz odaje u odaju luksuzne kue na Madison
aveniji i pogaao autore nepotpisanih slika. Sada je doao red na princezu
da ga sledi kroz lavirint u kome je jedino on znao izlaz.
Shulman je od njega najpre traio da pogodi koja slika pripada Georgesu
Braqueu, a koja Picassu. Radilo se o dve gotovo istovetne mrtve prirode sa
lulom iz 1911. Poto je jedan trenutak osmotrio te dve kule bliznakinje od
sijene, starih novina, karti za metro, talasastog papira za pakovanje i
peenog okera, Arsen bez napora odredi autore: Georges Braque je bio
presniji i vie je verovao svojoj luli.
Zatim je identifikovao tri pitoma primorska pejzaa kao dela Vasilija
Kandinskog iz vremena pre ne to je otplovio u zemlju Apstrakciju. Pri tome
mu je pomagao instinkt izgladnelog provincijalca. Najbolje godine svoga
ivota i svu strast troio je izuavajui velike majstore modernog slikarstva,
na osnovu sluajnih znakova i otpadaka koji su stizali do Mimoze. Sada su
za njega radile sve one probdevene noi potroene na gledanju mutnih
reprodukcija u kakvom zalutalom umetnikom asopisu ili knjizi do koje je
bilo teko doi. Poput zatoenog vidovnjaka, predviao je duhovne avanture
to su se dogaale na hiljade kilometara daleko od Kozilije. Njegova enja
bila mu je pouzdan vodi tamo gde su se gubili zasieni eksperti.
Oduvek su mu se inili jalovim napori naunika da utvrde autentinost
jednog dela. Sve te hemijske analize lanenih vlakana ili strukture daske,
sastava boja, dubinski snimci slojeva slike u raanju, svi ti, naoko ozbiljni
ljudi u belim mantilima iznad skupih instrumenata... Koliko uzaludnog
napora da se pronae voda u pustari, koju vidovit ovek sa raljama u ruci
otkrije ve posle pedesetak koraaja! Zar falsifikator ne bi mogao da za svoju
lanu ikonu uzme deo daske sa kakvih crvotonih vrata iz dvanaestog veka i
da upotrebi potpuno istu tehnologiju kao i njegov uzor - nepoznati monah?
Ima li ita lake nego zatrpati tu istu krivotvorenu ikonu u stajsko ubre i
prepustiti je samo nedelju dana razornoj moi amonijanih kiselina; vlazi i
memli, ili, pak, napraviti novu rimsku amforu i spustiti je jedno leto na dno
mora u kakvo odgajalite ostriga i dagnji, pa da se po njoj nahvataju itave
kolonije koljki? A ta da se radi sa falsifikatima naih savremenika, gde
uopte nije potrebno izvoditi nikakve tehnoloke vremeplove, ve u prvoj
prodavnici kupiti kutiju uljanih boja i obino platno, pa za jedno prepodne
proizvesti tuce Matissea, Dufyja, ili Hartunga? Kako e nam tu pomoi
rendgenolozi, hemiari, tehnolozi?
Postoji, naime, samo jedan pouzdan nain da se utvrdi je li slika autentina:
stati pred nju otvorena srca i bez zadnjih misli, prepustiti joj se i oslukivati
duboko u sebi njen odjek. Falsifikator e moi da podraava sve, osim onoga
to je najvanije u jednom delu njegove sutine! Zbog toga i preziremo toliko
te kradljivce tue muke. Prisvajaju za sebe ono to se plaa nervima, krvlju,
siromatvom, patnjom, usamljenou, na kraju - ivotom! Oni e marljivo
slediti oblike i boju, povrinski sloj stila, ono to Francuzi nazivaju Ie signe,
ali ono najdragocenije nee nikada uspeti da ponove: unutranji ivot jedne
slike, za koju je uvek plaena previsoka cena. Uostalom, da li je iko ikada
uo da je neko falsifikovao Ingresov crte olovkom? To je nemogue!
Proizvode se masovno samo one slike iji su autori ve postali poznati po
svom znaku i, mada ve mrtvi i prazni, nastavili da reprodukuju do kraja
fizikog ivota taj svoj ve uveni le signe - koku koja nosi zlatna jaja.
Krenemo li korak dalje, mislio je Arsen, doi emo do smele hipoteze koja e
na nas sruiti drvlje i kamenje kolekcionara i muzealaca: nisu li najvetiji
falsifikatori upravo sami oni veliki slikari koji su posle svoje duhovne smrti
nastavili podraavanja sopstvenog naina slikanja?
Naravno, ne postoji strunjak za sve autore i za sva dela, ba kao to ne
postoji ni vidovnjak sa raljama i za vodu, i za naftu, i za gas. Arsen je bio u
stanju da prepozna autentinost samo onih umetnika koji su mu neto
znaili u ivotu; onih pomou kojih je rastao i koji su mu pomagali da
pronae i okupi najbolje delove sebe. Sluajno, Roger Shulman je skupljao
ba njih.
- Dobro - kazao je on, zadovoljno - deavalo se da i drugi prou na ovom
testu, ali sad od vas traim zaista nemogue!
Zaustavie se ispred pitomo slikane hrizanteme, koja kao da je izala ispod
etke nekog nedeljnog slikara. Arsen se usredsredio na taj, na prvi pogled
obian plavi cvet na platnu malog formata ve pomalo ispucale povrine (vie
zbog nebriljivog slikarskog postupka nego zbog starosti), ali u poretku
njegovih latica kao da se nalazila skrivena neka svirepo precizna
matematika formula. Ljuljao se na samom kraju te odskone daske, ne
znajui da li ga dole, u dubini, oekuje voda ili beton? Zamurio je i skoio,
uvi sebe kako u letu izgovara potpuno apsurdno ime: Pieter Mondriaan!
Saekala ga je voda. Izronio je mokar od sree.
- Vi ste neverovatni! - priznao je Shulman. - Spadate meu tri oveka na
svetu koji su to pogodili otprve. Tu je, najpre, trgovac koji mi je prodao ovog
ranog Mondriaana; drugi je direktor Muzeja u Antwerpenu. Jeste li
zadovoljni? Ako elite da ostanete u New Yorku, bie mi neobino drago da
vas zaposlim kod sebe. Brinuete se o mojoj kolekciji...
Pogledao je princezu, a onda je uhvatio Arsena za rever sakoa:
- Hoete li?
Prvi put u ivotu Arsen je shvatio koliko je teko breme trideset i devet
godina. Bio je suvie star da prihvati jedan ovakav trenutak, kada se treba
neopozivo odluiti i poeti sve iz poetka. Amerika odlunost sukobila se u
tom asu sa kozilijanskom kolebljivou, koja se hrani vremenom svojih
rtava. Upitao se: imam li snage za to? Princeza i Shulman su ekali njegov
odgovor. Umesto odgovora, dobie pitanje:
- Koliko je sati?
- Sedam - ree Shulman.
- Moete li mi dati vremena do sedam i deset da razmislim?
Okrenuo je itavu stvar na alu, mada mu nije bilo do nje.
- Imate sve vreme do kraja ivota da razmiljate! - nasmejao se Shulman,
odmahnuvi rukom.
Onaj trenutak je proao.
Spustili su se u prizemlje liftom, u kome su visila dva di Chirikova pejzaa iz
metafizike faze.
Princeza je utala sve vreme do kue.
Mada joj je ljubav iznenada ozarila kraj tree decenije ivota, veza sa
Arsenom nije inila srenom Zoe. Ona nije vodila niemu i, kao sve sline
veze, iscrpljivala je oboje ljubavnika podjednakom estinom. Udinijeva
devojica u princezi jo se nije zauvek oprostila sa verovanjem da e joj ivot
biti doveden do srene zavrnice, posle koje treba da nastupi bezbedno i
mirno sredoveno razdoblje. Zoe - nena meavina plave krvi, nestalnih
zanimanja, prolaznih ljubavi i veitog balansiranja na rubu besparice,
upravo je bila na putu da se sredi i smiri kada joj je sopstveni portret iz
detinjstva bacio u naruje smuenog Kozilijanca.
Ve se sasvim bila odvikla od komplikovanih mukaraca. Kretala se
neprestano u svom stalnom krugu, zadovoljna to joj se srce konano
zaledilo. Frozen rose. Arsen je jednim potezom poruio dugo zidanu
graevinu blazirane ljupkosti, iza ijih su bedema oseanja uzimana samo u
malim dozama u obliku pozorinih predstava, filmova ili knjiga - tamo gde
im je i mesto. Razbudio je u njoj strasti kojih se plaila. Bojala ga se kao
navike: vie nije mogla bez njega (pomisao da e se vratiti na Koziliju
ispunjavala je uasom), a s njim je bilo sve tee. ta onda ako ostane zauvek
u New Yorku? Nije ga veito mogla vui za rukav, umirui od straha hoe li
se osmehnuti dok ga bude predstavljala nekome do koga joj je stalo, ili e
samo utke kimnuti glavom i zabiti se u prvu policu sa knjigama? Princezi se
gadila i sama pomisao da bi u tom sluaju bila krivac to je jedna
kozilijanska devojica ostala bez oca. Isprobala je ve na svojoj koi to to
znai.
Izuzimajui njenu postelju, nisu se ba savreno slagali u ostalim stvarima. I
pored aristokratskog porekla, koje bi trebalo da podrazumeva izvestan
stepen bezvoljnosti, princezu je ivot nauio da sve zavisi od nje same.
Jednim delom svoje linosti, bila je energina tridesetdevetogodinja ena iji
je radni dan (ako je to njen nestalni posao zahtevao) trajao i po esnaest sati!
Ma ta da se deavalo, na primer, ona bi, pre no to zaspi, svake noi
preletela najmanje stotinak stranica po sistemu brzog dijagonalnog itanja,
koje je savladala na specijalnom estomesenom kursu. S obe strane njenog
kreveta leali su svenjevi novih izdanja - sada neotvoreni. Kozilijanac je
potpuno izbacio iz dobro uhodanog ritma.
Kada mu je jednom objasnila svoj nain brzog fotografisanja sadraja,
smejui se, suprotstavio joj je svoj sistem spavanja izmeu dve stranice.
- Imam potpuno drugaiji metod! - kazao je. - itam verovatno najsporije u
Evropi...
Ispriao joj je da itav dan uiva u pomisli kako e provesti udobno vee uz
flau vina i neku knjigu za kojom ezne. eka strpljivo da mu zaspu dve
Maje i smeta se u duboku konu fotelju sa mesinganim kopama - nekada
neprikosnoveno mesto njegovog oca! Vino mu je nadohvat ruke rastvorena
knjiga u krilu. Niz prozorska okna klize kapi kie. Vreme kao stvoreno za
itanje! Ali on ne podie knjigu, ne okree njene stranice. Ona mu mesecima
lei posluno pod dlanom, a da je iz nje proitao moda najvie desetak
redova. To se po njemu zove: odlaganje zadovoljstva!
- Ali, vidi, posle nekog vremena imam oseanje da sam postao veliki prijatelj
sa njenim sadrajem! Kao da mi je preao u krvotok, postao moje
vlasnitvo...
Priao joj je da se u Mimozi kafane zatvaraju rano i da zbog toga pije sam,
kod kue.
- Postajemo sve vie narod solo- trinkera kazao je - jer kad ovek pije sam,
nema mnogo izgleda da e ga neko prijaviti zbog ale ili neoprezne misli!
Poto u isto vreme i itam, knjige mi se meaju sa vinom u neki fini polusan.
Zbog toga, kada me neko pita jesam li itao ovo ili ono, odgovaram obino da
ne znam! Zaista, ne znam. Moda sam i itao, samo se vie ne seam!
- To je zbog toga to ivi na jednom ostrvu gde ima mnogo vremena! -
suprotstavila mu se Zoe. - Ali ovde, u New Yorku, svake nedelje na listi
bestselera nalazi se najmanje trideset knjiga.
- Moe jedan grad da bude ne znam koliko velik - kazao je - ali od tih trideset
knjiga jedva ako dve mogu biti vredne da se proitaju... Genijalna dela se
raaju jedanput u sto godina!
- Ima pravo - ree Zoe - ali, ja moram sve da ih proitam pre nego to
otkrijem koja su dva genijalna. Po sistemu brzog itanja prelistam dvadeset i
osam, a one dve, preostale, itam polako...
- Zato? - upita je on mirno.
- ta, zato?
- Zato ita onih dvadeset osam? Zato odmah ne pree na one dve koje
vrede?
- Da bih znala ta je u njima!
- Ako nisu dobre, ta te se tiu?
- Ali, o njima se svuda govori... ta ja znam!
- ita ih, znai, radi konverzacije?
- Ne! - vrisnula je. - Ne radi toga!
- Radi ega, onda? - upita je sa strpljivou uitelja.
Izgubila je glavu od besa:
- Ti, ti nita ne razume! Moram da budem obavetena!
- A, tako... - kazao je lenjo i uvukao se pod pokrivae. - Doi!
Ali nije dola.
Bila je to prva no kada nisu vodili ljubav. Ujutro je Zoe imala podonjake.
Sve do zore drala je prst u rupici na brani kroz koju samo to nije provalilo
more besa. Destruktivni Levantinac! Sruio joj je dugo graeni sistem a da to
verovatno nije ni primetio. Sad spokojno spava dok ona krpi pocepani ator.
Naeo je. Poverila mu je mnogo toga, ali ipak ne sve, za svaki sluaj ! Nije mu
nita ispriala o bezbrinim det-set-godinama kada je ludovala, mislei da
je etrdesete nikada nee stii. Njena uvena energija bila je ve skoro
potroena. Mladost takoe. Ako je htela da se odri na povrini drutvenog
ivota (od koga je, uostalom, i ivela!), morala je da popuni rupe u svom
nepotpunom aristokratskom obrazovanju. Kako da mu objasni da je na
stalnom ratnom pohodu, ba kao i njen praded, pod kojim su menjali i po
osam konja dok je bez odmora i sna obilazio obale Kozilije. Svako novo,
nepoznato ime, izbaeno sluajno u razgovoru za stolom, predstavljalo je za
nju opasnost. To vie nije beskonano letovanje; selidba sa jedne na drugu
uvenu plau sa suncem to putuje zajedno sa velikim boeinzima, kada je
dovoljno posedovati samo besprekorno osunano telo! Prve sede i prve borice
ne samo one od smejanja! - menjale su i princezinu ulogu u drutvu. Sve
ree je bila na skijama vezanim za gliser a sve vie na dobrotvornim
priredbama za nesrenu decu, napu- tene ivotinje, gladne u Bangladeu,
unakaene u zemljotresima. Demonstracije krema za dan i no firme
"Elizabeth Arden", od koje je imala najredovnije prihode, zavisili su od njene
koe. "Ako moe jedna princeza - moete i vi!" Ali samo je pitanje vremena
kada e pozivi za promocije novih losiona i dezodoransa poeti da izostaju.
Tada mora da bude spremna za neto drugo. Neto suptilnije, neto to nee
moi da nagrizu godine to dolaze.
Princeza je ve obezbeivala odstupnicu, ulazei u svet visoke mode.
Pokuala je da od ukusa naini novo zanimanje. Posao stilistkinje! "Nova
moda se nalazi na ulicama!" - postalo je njeno geslo. "Treba samo umeti
gledati!" Lansirala je prve sakoe od crnog plia u kombinaciji sa izbledelim
farmericama, i "Vogue" joj je za tu avanturu odvojio est kolor-strana, pod
velikim naslovom: "Evropska princeza odeva Amerikance!" Izmislila je i
noenje vizonskih bundi sa tenis-patikama. Prenela afrike amajlije od
upletene dlake iz zebrinog i slonovskog repa u New York i proglasila ih
nakitom sezone 1972. Sada ih ve prave i od plastine ice! Uvela je i modu
preirokih mukih koulja vezanih kravatom oko pasa, da bi i najosamljenije
ene, eljne maenja, stekle utisak da su u sobi svoga ljubavnika navukle za
doruak njegovu koulju preko golog tela; sluajno otkrie jednog jutra posle
ljubavi sa Jamesom Finchom. Trebalo je, dakle, gledati, raditi, uiti, itati,
odravati kontakte sa uticajnim ljudima, ako eli da ostane u krugu kome je
pripadala roenjem, ali ne i novcem! Istina, nudili su joj da vaspitava mlade
Teksaanke, kerke naftaa, da ih poduava etikeciji i stilskom ponaanju,
ali odvoji li makar samo jednu sezonu za Houston ili Dallas, u New Yorku e
je zaboraviti. A ko ne postoji u New Yorku, ne postoji nigde!
I sada je jedan sluajni Kozilijanac ugrozio itavu njenu taktiku. Osvojio je
Rogera Shulmana bez ikakvog napora, ne znajui ak ni ko je on, odbio
mesto za kojim ezne toliko vrednih i energinih ljudi kao da odbija
ponueno pie, pokazivao stalno neku drsku, odsutnu sigurnost, i pored
toga to je iveo na kraju sveta i stigao ovamo u onom svom stranom odelu
koje bi svakako trebalo dezinfikovati... A, pored svega, izaziva nerazumljivu
nenost i nagon da ga titi, kao da joj je prvi mukarac u ivotu! Bila je
nemona. Bila je besna na svoju nemo da se rei tog slatkog tereta koji vue
kroz njujorke salone i ulice, i koji je spreava da tri iz pune snage i guta
ono to joj se nudi. Pokua da misli na Arsena kao na pastira - biveg
podanika svojih predaka, ali nije ilo. Isuvie je dobro poznavala genealogiju
svoje porodice da bi mogla da pobegne u Gotha Almanah. Svaki Kozilijanac
bio je kralj a svaka Kozilijanka - princeza. Na vrhovima dugog ravastog
korenja njenog porodinog stabla, nalazili su se obini razbojnici i kradljivci
stoke.
- Boe, ta da radim? - proaputa i uvue se pod pokriva pokraj usnulog
Arsena, oseajui kako joj i protiv volje bradavice bubre.
Peaei i dalje po New Yorku bez ikakvog drugog cilja osim da utai
radoznalost, Arsen je neprestano mislio na to kako je jedan ljudski ivot
nedovoljan da podmiri glad koju osea svim nervima uznemirenim
nestrpljivou da sve dodirne, omirie, vidi, uje, okusi i zapamti...
Seti se glasnih razmatranja profesora Kuzena na terasi iznad piva, o tome
kako bi trebalo imati najmanje pet ivota, i to ne samo na razliitim mestima
ve i u raznim vremenima. Kada bi ih imao, profesor Kuzen bi jedan
neizostavno potroio na plovidbe sa starim kozilijanskim moreplovcima u
Afriku i Indiju; drugi bi otiao na muvanje oko katedrale u Chartresu u
vreme dok su je gradili trei ivot bi upotrebio da bude savremenik
Michelangelu i Leonardu u Firenci; etvrti na razgovore sa Voltaireom, a peti
bi pustio da tee kako tee, ba kao to je uinio sa svojim prvim i jedinim
ivotom.
Arsenu bi bila dovoljna samo dva ivota. I taj drugi, njega bi iveo do daske,
ba ovde, u New Yorku! to je najudnije, dok je lutao bez plana i cilja
ulicama i avenijama, inilo mu se da je to ovde potpuno ostvarljivo. Ona
ogromna usamljenost koju su opisivali putnici to su pre njega zagrizli
otrovni grad-jabuku, nije ga pritiskivala teskobom; izgubljen u guvi
Vavilona, gde ga nisu poznavali i gde nikoga nije poznavao, mogao je ve,
evo, ovoga asa zapoeti novi ivot Arsena Lera, prebrisavi i zaboravivi onaj
preanji, kao da nikada nije ni postojao. Ko bi ga ikada pronaao u ovom
ljudskom mravinjaku, u kome je dovoljno promeniti etvrt pa da se zauvek
zametne svaki trag? Slatka vrtoglavica od slobode poinjanja od poetka, od
nule, jednim ponovnim roenjem, ispunjavala ga je ludom sreom. Prastari
otrov, to je po itavom kontinentu posejala iza sebe avantura prvih
Evropljana, proteranih iz svoje postojbine u novu zemlju, delovao je jo uvek,
ini se, neiscrpnim uzbuenjem. Najzad je pronaao obalu na kojoj je
ostvarljiv san profesora Kuzena!
Ali ta je onda, kog avola, Valdemar Udini traio u zabitom Junom
Bronxu, u poslednjoj rupi kakva je bila krma "Mimoza", kad je mogao da
bude gde je hteo, da ima galeriste, otvaranja izlobi, uspeh, sve to bi
poeleo? Zato je odbacio sve to je njegovom talentu i vetini dareljivo
nudio grad New York, novi kontinent i potpuno novi ivot koji mu se pruao
pod nogama? Zato je pristao ak i na iznoenje hladnog pepela iz one pei,
samo da bi bio to blie malom busenu doplavljene Kozilije? Odrekao se ak i
slikarstva (kome je u Bronxu ono, uopte, i bilo potrebno?), pristao da trpi
uvrede i ponienja pijanih Kozilijanaca petkom i subotom uvee, morao uvek
iznova da se tapom bori za svoje bedno mesto u uglu, dok su u istom gradu,
ve na 57. ulici, ameriki galeristi ekali moda ba takvog slikara da ga
obaspu dolarima i poastima? Bilo je dovoljno samo da kae: "Pristajem!" -
ali stari Valdo to nije prevalio preko usta! Zato?
Zato? Zato? Zato? Zato?
Posle svakog novog zato? - Arsenu se sve manje inio mogu novi ivot u
staroj koi.
Na uglu 60. ulice i Tree avenije kupio je dve mandarine za pedeset centi od
ulinog prodavaa i ljutio ih u hodu.
Ni one nisu imale ukus mandarina.
- Je li ti bilo lepo?
- A tebi?
Prve oktobarske nedelje pre podne, otili su u Central park da sluaju
koncert najpoznatijeg kozilijanskog izgnanika, kompozitora i dirigenta, de
Coste. Na ulazu, htedoe da iznajme bicikle. ovek kojih ih je izdavao traio
je isprave. Arsen je bio zaboravio svoj uti paso.
- Ima li neko manje pompezno ime od H.R.H. Princeze od Kozilije? - upita
Arsen apatom svoju malu prijateljicu.
Misli, neko obinije prezime?
Preturala je u torbi po dokumentima:
- Gospoa Adam? Menzia? Parker?
- Pa, Parker nekako zvui najnormalnije... - kazao je Arsen.
Mada dan bee vetrovit, vozili su se puna dva sata asfaltnim stazama ispod
drvea, sve dok ih ne obli znoj. Svukao je svoj mornarski kaput i ogrnuo Zoe.
Ne silazei sa bicikla, sluali su tune kozilijanske pesme i igre, koje je
dirigovao de Costa, odeven od glave do pete u crno. Bievi njegove duge
masne kose ibali su na oktobarskom vetru levo-desno. Orkestar mandolina,
tambura, buzukija i gitara bio je podignut na podijum usred jednog
proplanka, a sluaoci su sedeli svuda naokolo. Bilo ih je mnogo i na
biciklima.
Prepoznao je odmah svoje zemljake u moru Amerikanaca i turista, po nekoj
posebnoj unutranjoj sivoi. Leali su po travi poput zaveljaja mrnje -
namrgoeni, sa akalicama u uglu usana (kozilijanska specijalnost),
uvreeni to niko ne primeuje njihovu snagu i mukost, ovde posve
nepotrebnu. Prepoznao ih je po lenjo proceenim reima koje su dobacivali
jedan drugom. Pili su pivo pravo iz konzervi, odbacivi kartonske ae na
zemlju. U Koziliji su na isti nain drali u rukama pivske boce, kojih ovde
nema, i one su se esto pretvarale u ubitano oruje. Seao se jo dobro
zlokobnog cika odlomljenog stakla i krhotina koje bi parale neije lice.
Prepoznao je meu njima junjake i severnjake, kovrdave Italijane, Grke
povijenih noseva i belo-zube Jermene sa opakim sjajem u oima; pohabane
Cincare, Sase bez pigmenta, trome Turke i Jevreje u umaenim kaftanima -
pripadnike svih naroda i vera koji su iveli na Ostrvu, stapajui se u jedno,
pomou zajednike tame koju su nosili u sebi. Prepoznao ih je po izrazima
lica sa kojih je itao prezrenje bez razloga, podozrivost i mrnju, i dok su ih
pratili sumnjiavim pogledima, Arsen je dobro znao kako poput ivotinja
predoseaju da su iz istog kaveza, samo im je i samima neverovatno da je
neto tako mogue! Nita nije vredelo to su Zoe i Arsen bili drugaije
odeveni: njihovi sunarodnici nanjuie pripadnost istom stadu.
- Dobro pare! - iskezio se neki dugajlija preko akalice, procenjujui
princezu.
- Stara koka! - sloio se njegov drugar, iji su zglavci bili sapeti konim
remenjem.
Odgegali su se trapavim seljakim hodom kroz sluaoce rasipajui oko sebe
na sve strane nipodatavanje enke, uobiajeno u rodnoj Koziliji.
- Brao! - podigao je de Costa svoje koate ruke prema njujorkom nebu
preko koga su fijukali oblaci. - Nau otadbinu jo uvek kljuje galeb krvavog
kljuna! Krvava mu krila i kande! Zaboravljeni smo i od Boga i od ljudi.
Pokaimo stoga svima da smo jedan od najstarijih naroda na svetu!
Zaigrajmo nau "hotu"!
I gle, na te rei podigoe se sa zemlje bivi maslinari, vinogradari, ribari,
teaci i klesari, kozari, ovari i mazgari, iupani iz rodne crvene zemlje i
presaeni s druge strane okeana u njujorka predgraa: Juni Bronx, u
Brooklyn, u Queens i Lower East Side, ponieni i deklasirani, razbueni
posle amerikog sna usred predela koji ne lie ni na ta to su ranije videli;
stresoe sa sebe prainu Central parka, poskidae kapute i razvezae
kravate, odloie tranzistorske prijemnike koje su vukli za sobom, pa kroz
travu poput kakve sive zmije zavijuga "hota", puna priguene pretnje i
elegancije. "Hota" se, inae, igra bez muzike pratnje. To je staro kolo sa
obala Kozilije, gde je jedina muzika zveket enskog nakita i mukog oruja.
Igra se od najstarijih vremena u tiini, zbog straha da bi mletaki i turski
gusari mogli uti muziku i itavo kolo odvesti u roblje. Ovde, u Central
parku, Kozilijanci nisu nosili ni dukate oko vrata ni sablje za pasom, ali je
zveckala sitnina u njihovim depovima, zvonili noevi na opruge, metalne
narukvice njihovih jeftinih satova, kope na kaievima i lanci od bicikla - to
opako oruje skriveno u rukavima kaputa. Arsen je gledao lica igraa:
njihovu bolnu usredsreenost na unutranji ritam koji su zajedno
oslukivali, napete miie, vrste vilice i skupljene obrve; proimao ga je
mukli tutanj onova po tuoj utabanoj zemlji...
Evo, vraaju ti se sinovi koje si
vidio gdje odlaze,
sabiru se a tebi od istoka do
zapada...
Otili su od tebe pjeice,
vodio ih neprijatelj,
a gle, Bog ih tebi vraa
noene u slavlju, kao djecu
kraljevsku.
Sam na podijumu ispred svojih muziara koji su odloili instrumente, de
Costa je takoe igrao, a niz izbrazdano lice slivale su mu se krupne konjske
suze.
- Brao Kozilijanci! - viknuo bi s vremena na vreme. - Ima li vas jo?
- Ima nas... - odgovarao bi mu eho rasutih mukih glasova kroz potmulu
grmljavinu stopala.
Arsen i ne primeti da je spustio bicikl u travu i da kao omaijan igra u
mestu, ljuljajui se u pasu, sa rukama podignutim iznad glave. Oslukivao je
zov predaka koji mu je nareivao kako da se kree. A kada se vijugavo kolo,
koje se zaplitalo kroz umarak i izviralo iz njega opasujui proplanak, priblii
mestu na kome je stajao, on povue za sobom princezu i, gle uda - ona,
koja nije znala korake "hote", poe istog asa da ih sledi, kao da oduvek igra.
- Hota! - uzviknu voa kola.
- Hota! Hota! - prihvatie ostali.
Uz dve starice, bila je jedina ena u "hoti", pa se kolo zaplete oko nje,
ostavljajui je na istini usred kruga. Kao da je odjedanput sa nje spao sav
dugogodinji mejk-ap, pretvarala se iz takta u takt u obinu Kozilijanku,
smerno oborenog pogleda. Jedna starica joj dobaci svoju crnu maramu.
Rairivi joj krajeve, okretala se oko sebe, isputajui povremeno kratke
grlene kliktaje. Odmah je shvatila "hotu" - prastaru bitku na ivot i smrt to
se vodi izmeu mora (predstavlja ga kolo) i crnog galeba, iju su joj ulogu
preutno dodelili.
Kozilijanci nikada nee saznati da je jedne obine oktobarske nedelje 1977.
godine sa njima igrala i njihova biva princeza. U jednom trenutku, Arsen u
gomili posmatraa spazi savetnika Bara. Stajao je okruen etvoricom
telohranitelja iz Konzulata.
On je znao.
Priao im je na izlazu iz Central parka, kad su vraali bicikle.
- Mislio sam da ste ve otputovali? - ree prekorno.
Oseao se kao lo uenik uhvaen u parku za vreme nastave.
- Nisam... - uspeo je da promuca. - Dozvolite da vas predstavim gospoi
Parker!
- Gospoa Parker? - zaudi se Baro.
Ispruio je ruku, ali ona ostade u vazduhu.
Princezine nozdrve se iznenada rairie. Iz ove krhke, siune ene rasla je iz
sekunde u sekundu uzdrhtala kraljevska zver.
Arsen se tako nae izmeu dve zakrvljene Kozilije, predoseajui da e sam
platiti cenu za dve stare mrnje.
- Uvek se rukujete sa eirom na glavi? - upita Zoe savetnika.
- Uvek - kazao je Baro iscerivi svoje tamnoputo lice - ak i kad je u pitanju
jedna princeza!
Okrenuo se Arsenu:
- Oekujem vas sutra u devet u Konzulatu.
A zatim je uao u duga crna kola sa diplomatskom registracijom, nametljivo
parkirana na trotoaru.