Morala je da pobjegne prije nego sto sunce izadje i ponestane joj smjelosti, prije nego sto se ogromna

zvijer probudi i to bude njeno poslednje svitanje. Slaba vidljivost, otre stijene zaliva i mokra zemlja
samo su oteavali njen bijeg. no, morala je da odagna strah, jedini izlaz joj je bio preko tih stijena.
Suicidne misli su joj nagrizale mozak, samo jedan pogrean korak i sve bi se zavrilo. Utonilo bi u duboki
san iz koga se ne bi probudila, san u kome adaje iz njenog ivota vie ne bi igrale glavnu ulogu. To bi bilo
tako lako, ali kukaviki. Jedino u ivotu ne bi mogla da dozvoli da bude veda kukavica nego to je bila do
sada, kada je dopustila da je misli o boljem uukanom ivotu,ivotu koji je bio oita la, onesposobe da
vidi kako se nala u zamci, koja ce da je kota ivota. Prokleta hladnoda je potresela njene kosti,krv se
poela suit na njenim dlanovima i zlobovima. Svaki pokret je bio bolan,ali jos samo malo. Tablete koje je
stavila u njegove pice, tablete koje su njoj pomagale da izdrzi dan za danom, aka njih bi takodje donijela
tako zeljeni spas, ali ovaj put morala je da razmislja trezveno. Zvijer je spavala potrbuke, promrljala je
brzu kletvu da se ne probudi tako lako iz tog sna, a onda molitvu, nasmijavsise se. Polako je otvorila
vrata pazeci da pod ne zaskiripi. Nebo je bilo za nijansu svjetlije, slani zrak dao joj je snagu, moze ona
ovo, ili sunce ili zemlja, ne pobjegne li sigurno ce biti zemlja i ona par metara ispod nje. Napravila je taj
korak,korak ka svom zivotu. Od danas ce sve biti bolje zaklela se sama sebi, i nestala u sumi iza kolibe
koja vodi ka njenom spasenju.