EZOTERNO HRIANSTVO (IZVODI)

U svim vremenima, u kojima se na mistian, realistian ili bilo kakav nain teilo ka saznanju,
zahtevalo se od ljudskih dua da upoznaju same sebe. Meutim, kao to je to ranije bilo naglaeno,
ova samospoznaja ni u kom sluaju nije tako laka, kao to to sebi mnogi, pa ak i antroposofi
ponekad predstavljaju. Tekoe ovekove samospoznaje antroposofi stalno moraju da imaju u vidu,
jer je ta samospoznaja neto to je najpotrebnije ako uopte hoemo da doemo do cilja dostojnog
oveka u evoluciji svetova i do ivota i delatnosti koje su zaista dostojne oveka.

Danas emo se najpre malo pozabaviti pitanjem, zato samospoznaja mora da bude teka oveku?
Vidite, ovek je veoma komplikovano bie - to je stvarna injenica. Pa kada, na primer, govorimo o
ivotu ovekove due, o njegovom unutranjem ivotu, tada ni na koji nain neemo sebi taj ivot
da predstavimo kao elementaran ili jednostavan, ve emo sa strpljenjem i izdrljivou sve dublje
silaziti, da bismo postepeno zaista prodrli do te velianstvene tvorevine, do te divne organizacije
boansko-duhovnih snaga sveta, u kojoj se pojavio ovek. Pre nego to uopte uemo u sutinu
saznanja, moemo da uoimo dve stvari u ivotu ljudske due.

Kao to magnet ima severni i juni pol, kao to se u spoljanjem svetu pojavljuju svetlo i tama kao
glavne gradacije svetla, tako i dua ima - moglo bi se rei - dva pola. Te polove moemo uoiti ako
oveka posmatramo u dva stanja, u dve ivotne situacije. Jedna situacija u ivotu due, postojala bi,
na primer, onda kada bismo, recimo, primetili nekog oveka, kako stoji na ulici, sasvim zadubljen u
posmatranje neke lepe, uzviene i ujedno markantne prirodne
pojave; vidimo kako se ne pomera, kako ne skida oi sa te prirodne pojave ili predmeta koji
posmatra. Primeujemo kako u sebi pokuava da stvori sliku o onome to vidi pred sobom. Mi
kaemo: on je utonuo u posmatranje, on sebi predstavlja okolinu. To bi bila jedna situacija koju
hoemo da razmotrimo. Druga situacija bi bila sledea: ovek prelazi ulicu i biva povreen od
drugog oveka. Bez mnogo razmiljanja, obuzet gnevom, ljutnjom, on u izlivu tog svog gneva
udari onoga koji ga je povredio ili uini neto slino. U tom sluaju vidimo pojavu onih snaga, koje
proistiu iz gneva, iz ljutnje. Tu zapaamo impulse volje i sasvim dobro znamo da ovom impulsu
nisu mnogo prethodile misli i predstave. Dotini moda ne bi ni udario oveka da je razmiljanjem
spreio nastup gneva. Mi smo tu uoili dva ekstremna postupka: jedan, koji se potpuno objavljuje
kao predstava, kod koga je svesna volja potpuno iskljuena, i onaj drugi, u kome je ivot predstava
iskljuen i kod koga ovek odmah ispoljava impuls volje. To su te injenice, koje nam uopteno
predstavljaju ona dva krajnja pola ljudske due. Impulsivnost volje je jedan pol; ne-voljna
predanost posmatranju, predstavi, miljenju tokom koje volja uti, to je drugi pol. Na taj nain
nam se pokazuju injenice na potpuno egzoteran nain, isto posmatranjem spoljanjeg ivota.

Ako hoemo da uemo jo neto dublje, dolazimo u onu sferu u kojoj se samo onda snalazimo ako
pozovemo u pomo okultno istraivanje. Tu nam druga polarnost dolazi u susret; to je polarnost
budnog stanja i spavanja. Znamo ta u okultnom pogledu znai spavanje i bdenje. Prema
elementarnim pojmovima naeg antroposofskog saznanja znamo da se dok smo budni ona etiri
lana, fiziko, etersko, astralno telo i Ja, organski nalaze jedno u drugom, da deluju jedno na drugo,
ali da za vreme spavanja fiziko i etersko telo ostaju u krevetu, dok su astralno telo i Ja kao izliveni
po itavom velikom svetu koji se neposredno granii sa naim fizikim svetom. Iz ove injenice
mogli bismo i neto drugo da objasnimo. Mogli bismo se, naime, tom prilikom upitati: ta se, u
stvari, deava sa posmatranjem sveta ivota, sa predstavama i miljenjem i sa voljom i njenim
impulsima za vreme budnog stanja i spavanja?

Vidite, ako se u to dublje ue, vidi se da u sasvim odreenom smislu ovek, u svom sadanjem
fizikom postojanju, u stvari, uvek spava. On samo nou drugaije spava nego danju. ^isto na
spoljanji nain to moete sebi da predstavite ako znate da ovek danju moe okultno da se
razbudi, moe da postane vidovit, moe da gleda u duhovni svet. Obino fiziko telo u odnosu na
ovo gledanje spava, i moe se rei: buenje poinje onda, kada ovek naui da upotrebljava svoja
duhovna ula. U odnosu na nono spavanje jasno je da ovek spava. Moe se rei: obino spavanje
je spavanje u odnosu na spoljanji fiziki svet, dnevna svest je danas spavanje u odnosu na duhovni
svet.

Ovu injenicu moemo sebi da predstavimo i na sasvim drugi nain; kada se pronikne dublje,
primeuje se da ovek u obinom budnom stanju svoga fizikog ivota, po pravilu, veoma malo
vlada svojom voljom. Volja je neto, to se dnevnom ivotu veoma lako uskrauje. Ako hoete
paljivo da posmatrate ono to nazivamo ovekovom voljom, tada ete videti kako malo ovek
moe da vlada sobom u pogledu impulsa volje za vreme dnevnog ivota. Posmatrajte, kako ono to
inite od jutra do veeri zaista malo proizilazi iz vaeg miljenja i predstava, iz line individualne
odluke. Ako neko kuca na vrata i vi ga pozovete da ue, to zaista ne moete nazvati slobodnom
odlukom svoga miljenja i volje. Nemogue je da kaete, kada ste gladni i sedate za sto, da je to
slobodna odluka vae volje, jer je to delo prouzrokovano vaim organizmom, stanjem u kome se
nalazite. Pokuajte sada da predstavite sebi ceo va dnevni ivot: videete koliko malo ovekovo
jezgro ima direktnog uticaja na volju. [ta je tome uzrok? Okultizam nas ui, da ovek u odnosu na
svoju volju zaista danju spava, tj. da on uopte ne ivi unutar svojih impulsa volje. Mi moemo
dospeti do sve boljih i boljih pojmova i predstava, moemo, doputam, postati moralniji ljudi, ljudi
sa savrenijim ukusom, ali u odnosu na volju ne moemo uiniti nita. Ako gajimo bolje misli,
moemo indirektno povratno delovati na volju, ali u odnosu na volju, to se ivota tie, ne moemo
uiniti ba nita direktno, jer se na nau volju uplivie direktno tek jednim putem koji zaobilazi
svakodnevni ivot. Taj zaobilazni put je kroz spavanje. Dok spavate i ne mislite, nemate
predstave: ono to prelazi (sa nama) u spavanje jesu miljenje i predstave. Volja, naprotiv, bdi i
proima spolja na organizam i oivljava ga. Zbog toga emo se ujutru oseati osnaeni, jer je ono
to prodire u na organizam iste prirode kao i volja. Da mi tu delatnost volje ne primeujemo, da o
tome nita ne znamo, pojavie nam se kao sasvim izvesno ako pomislimo da nae predstave spavaju
kada mi spavamo. Zato je potrebno najpre da se podstaknemo na dalje razmiljanje, na dalje
meditiranje. Videete, ukoliko dalje napredujete u upoznavanju samoga sebe, utoliko ete sve vie
primeivati da je sledea reenica istinita: ovek, u odnosu na volju spava dok je budan, a u
odnosu na svoje predstave spava dok spava. Danju spava volja, nou spava ivot predstava.

[to ovek nije svestan toga, da volja nou ne spava, dolazi otuda, to on samo u ivotu predstava
razume da je budan. Volja nou ne spava, ve u to vreme deluje kao u pravom vatrenom elementu,
radi na svojoj telesnosti da bi sagradila ono, to je danju istroeno.

Dakle, u oveku postoje dva pola, impulsi volje i ivot zapaanja ili predstava, a ljudi se prema ova
dva pola ponaaju sasvim suprotno. Ali, to su samo dve krajnosti. Ceo duevni ivot odvija se u
raznim nijansama izmeu ta dva pola, i mi emo ovome ivotu due jo blie pristupiti ako taj
ivot, taj mikrokosmiki ivot due, dovedemo u odnos prema onom to nazivamo viim
svetovima. Videli smo iz onoga to je reeno, da je ivot predstava jedan pol naeg duevnog
ivota.

Taj ivot predstava je neto to oveku, koji misli spoljanje, materijalistiki, izgleda kao neto
nestvarno. Kako se samo esto uje sledea misao: ah, pa predstave i misli su samo predstave i
misli! Time hoe da se kae kako komad hleba i mesa, koji imamo, predstavljaju realnost, dok je
misao samo misao. Misli se ne mogu jesti, kae se, stoga nisu realne, ve su zaista samo misli.
Ali zato su one samo misli? Da, misli su samo zato misli, jer se ono, to ovek naziva svojim
mislima, odnosi prema onome ta misli zaista jesu, kao senka prema predmetu koji je stvara. Ako
ovde imate cvet i pogledate njegovu senku, tada senka ukazuje na cvet, ukazuje na stvarnost. Tako
je to i sa mislima. ^ovekovo miljenje je senka predstava i bia, koja se nalaze u viem svetu, na
takozvanom astralnom planu. Pravilno ete razumeti miljenje ako sebi predstavite ovekovu
glavu. Misli su u glavi. Ali te misli, koje su u glavi, predstavimo sebi kao iva bia na astralnom
planu. Tu deluju najrazliitija bia; tu sve vrvi od predstava i delatnosti i one bacaju svoju senku na
oveka, a te se injenice oslikavaju u ovekovoj glavi kao miljenje. Pravilno sebi predstavljate,
ako mislite: od glave stalno odlaze strujanja u astralni svet, a ta strujanja su senke ijim
posredstvom ive misli u glavi.

Osim ovoga to moemo nazvati ivotom misli, postoji u ovekovoj dui jo jedan drugi ivot. U
obinom ivotu razlikuje se ivot misli od oseajnog ivota (to nije sasvim tano, ali to kaem, da
bi se u obinom ivotu mogao stvoriti pojam o tome). U oseanjima se razlikuju dopadanja,
oseanja simpatije i nedopadanja, oseanja antipatije. Prva se uobliavaju pri postupcima u
pravednom, dobronamernom smislu; antipatija nastupa kod zlih, nepravednih postupaka. To je ve
neto vie od same predstave. To nije samo predstava. Imamo predstave i o stvarima prema
kojima smo ravnoduni. Ali duevne doivljaje simpatije ili antipatije imamo samo prema onome
to je lepo i dobro ili onome to je ravo i runo. Isto tako, kao to sve ono to se odigrava kao
miljenje ukazuje na astralni plan, tako sve to je povezano sa simpatijama i antipatijama ukazuje
na ono to nazivamo niim Devahanom. Pri ovim predstavama mogao bih sada isto tako da
produim linije, koje sam crtao pre toga do astralnog sveta, ak u Devahan ili nebeski svet. U
nama, posebno u naim grudima, odigravaju se injenice nebeskog sveta ili Devahana u obliku
oseaja simpatije ili antipatije za ono to je lepo ili runo, to je dobro ili ravo, zlo, tako da sa
onim, to moemo nazvati svojim oseanjima prema moralno - estetskom svetu, nosimo u svojoj
dui senku nieg Devahana, nebeskog sveta.

U duevnom ivotu oveka postoji zatim jo i neto tree, koje tano moramo razlikovati od
naklonosti ka dobronamernim delima. Razlika je da li samo stojimo i posmatramo neko lepo,
dobronamerno delo koje nam se svia ili sami sprovodimo volju u in da bi izveli neko dobro delo.
Ja bih simpatiju za dobra, lepa i antipatiju za zla, runa dela nazvao estetskim elementom. Nasuprot
tome, moralnim bih nazvao ono, to oveka pokree da ini dobro. Moralno je uzvienije od
samog estetskog; samo dopadanje ili nedopadanje je nie nego kada se oseamo podsticani da
uinimo dobro ili zlo. Ukoliko se naa dua
oseti podstaknuta, ukoliko ona osea moralne impulse, ti su impulsi senke vieg Devahana, vieg
nebeskog sveta.

Moemo sebi sasvim dobro da predstavimo ta tri stupnja duevnih delatnosti, koji stoje jedan iznad
drugog, a to su: isto intelektualni stepen miljenja, predstava, posmatranja; estetski stepen
dopadanja i nedopadanja; i moralni stepen u impulsima prema zlu i dobru. Ta tri odvojena
doivljavanja ovekove due su mikrokosmike slike onoga, to se napolju u velikom svetu
makrokosmosa nalazi jedno iznad drugoga kao tri sveta: astralni svet, koji se ogleda kao svet
misli, intelektualni svet, onda devahanski svet, ija senka je estetski svet dopadanja i
nedopadanja i vii devahanski svet, koji se ocrtava kao moralnost.

Ako ovo, to smo sada rekli, nadoveemo na ono to je ve reeno o dva pola ljudske due, tada
moramo sve to je intelektualno da osetimo kao jedan pol, kao onaj pol, koji prvenstveno vlada
dnevnim ivotom u kome smo budni s obzirom na intelektualni ivot. ^ovek je u odnosu na
intelekt, budan po danu, a kada spava budan je u odnosu na svoju volju. No, kako tada spava u
pogledu svoga intelekta, to nije svestan niega to ini sa tom voljom. Ali tada utie na volju,
posrednim nainom, sve ono to nazivamo moralnim zakonima i impulsima. ^injenica je da je
oveku potreban ivot spavanja da bi sa onim to prima od moralnih impulsa kroz misaoni ivot
mogao stvarno da doe do efektivnog delovanja. Istina je: ovek, onakav kakav je danas u
obinom ivotu, moe da uini neto ispravno jedino na intelektualnom planu; manje moe na
moralnom planu: tu smo upueni na pomo iz makrokosmosa.

Ono to je u nama moe nas u intelektualnom pogledu odvesti korak dalje. Na putu moralnog
napretka moraju nam bogovi pritei u pomo. Zato tonemo u spavanje, da bismo mogli da
zaronimo u boansku volju, gde mi nismo sa naim bespomonim intelektom, a gde boanske snage
pretvaraju u snage volje ono to primamo kao moralne zakone, gde nam ubrizgavaju u volju ono to
smo u stanju da primamo jedino misaonim putem.

Izmeu ta dva pola, pola volje, koji nou bdi i intelektualnog pola, koji je danju budan, nalazi se
eterski krug, koji je uvek prisutan u oveku. To je kod oveka danju tako, da on nikada nije
potpuno budan; samo najtrezveniji ljudi, najvei filistri su stalno budni kada ne spavaju. Ljudi, u
stvari, i danju po malo moraju da sanjaju, oni moraju po malo da sanjaju i dok su budni; moraju da
budu sposobni da se predaju umetnosti, pesnitvu ili bilo kojoj delatnosti u ivotu, koja nije
usmerena samo na grubu stvarnost. Oni koji se tome preputaju stvaraju vezu, koja moe povratno
delovati veoma osveavajue i oivljavajue na ceo ivot. Prepustiti se takvim mislima, to je
otprilike ono to u budni ivot prodire kao san. U ivot za vreme spavanja - to ve i sami znate -
unose se snovi; to su realni snovi koji proimaju ostalu svest za vreme spavanja. To je neto, to je
potrebno svim ljudima koji nee da ive samo trezvenim, suvim, nezdravim dnevnim ivotom.
Nou se odvija sanjanje, to ne treba posebno dokazivati. To je sredina koja lei izmeu dva pola:
ono sanjanje nou i sanjanje na javi, koje moe iveti u fantaziji.

Tako i ovde imamo trojstvo u dui. Intelektualnost kojom zaista bdimo i sa kojom nosimo senke
astralnog plana u nama kada se danju preputamo mislima tako da se raaju najplodnije misli
svakodnevnog ivota, a i veliki pronalasci. Za vreme spavanja dok sanjamo, kada se snovi upliu u
na ivot spavanja, tada se u nama odraavaju slike nieg nebeskog carstva ili Devahana. A kada
za vreme spavanja utiskujemo naoj volji moralnost (to neposredno ne moemo da opazimo, nego
samo posledice koje iz toga nastaju), tada, ako smo u stanju da taj uticaj boansko-duhovnih moi
u snu usadimo u svoje miljenje, tada su impusli, koje pri tom opaamo, senke, odblesci iz vieg
Devahana, vieg nebeskog sveta. To su ti moralni impulsi i oseanja, koji ive u nama i koji nam
kau: u osnovi je ivot oveka samo zato opravdan, to nae misli putamo da slue onome to je
dobro i lepo i to naom intelektualnom delatnou struji istinita i prava krv srca boansko-
duhovnog ivota i to nas proimaju moralni impulsi.

Ono to na taj nain iznosimo kao duevni ivot, prvo kroz spoljanje egzoteran nain posmatranja,
a zatim kroz neto mistinije posmatranje ivota, to proistie iz dubljeg okultnog istraivanja. I tu
nam se pokazuje ono to smo sada opisali, na jedan vie spoljanji nain, na zbivanjima koja se
vidovitou opaaju na oveku. Kada danas budan ovek stoji pred nama i kada ga posmatra
vidovito oko, tada se pokazuje da stalno struje izvesni svetlostni zraci od srca prema glavi. Ako
hoemo da to ematski nacrtamo, moramo to uiniti tako da nacrtamo okolinu srca ovde (crta se na
tabli), zatim kako bez prestanka izvesna strujanja idu ka glavi i obigravaju u unutranjosti glave
onaj organ, koji se u anatomiji opisuje kao epifiza (modana lezda). Kao svetlosni zraci kree to
navie, ka glavi, i struji oko epifize. Ta strujanja nastaju zbog toga, to se ovekova krv, koja je
fizika supstanca, dakle materija, stalno rastvara u etersku supstancu tako, da se u okolini srca
stalno zbiva prelaenje krvi u finu etersku supstancu, a ova struji nagore prema glavi i prosijavajui
obigrava epifizu. Ovo zbivanje, eterizacija krvi, pokazuje se neprestano na budnom oveku. Ali na
oveku koji spava je to drugaije. Ako je ovde okolina mozga, ovde okolina srca, onda je to tako,
da e za okultnog posmatraa stalno biti vidljivo strujanje od spolja prema unutra, a i obrnuto
natrag prema srcu. Ali ona strujanja, koja za vreme ovekovog spavanja dolaze spolja iz svemira,
iz makrokosmosa u unutranost onoga to u krevetu lei kao fiziko i etersko telo, ona se pokazuju,
kada se ispitaju, upravo kao neto veoma udnovato. Ta su zraenja kod razliitih ljudi razliita.
Ljudi su za vreme spavanja meusobno vrlo razliiti i najzad, kada bi znali oni, koji su malo
sujetni, kako se strano izdaju pred okultnim pogledom, kada na javnim skupovima zaspe, tada bi se
toga paljivo klonili da se ne bi odali.

Istina je da se u karakteristinoj boji onoga to ulazi u oveka za vreme spavanja, pokazuju
njegovi moralni kvaliteti u velikoj meri, tako da ovek niskih moralnih naela ima sasvim drugo
strujanje nego ovek sa visokim moralnim principima. Nita tu ne pomae to se danju ovek
pretvara. Pred viim moima sveta nemogue je pretvarati se. To je tako da u onoga, koji je ma i
sasvim malo naklonjen ka ne ba potpuno moralnim naelima, stalno uviru mrko-crvena i
svakojaka druga zraenja, koja su priblino mrko-crvenkastih tonova. A lila-ljubiasta zraenja
nastaju kod onih koji imaju visoke moralne ideale. U trenutku buenja ili kada se zaspi, deava se u
okolini lezde epifize neka vrsta borbe izmeu onoga to struji odozgo nanie i onoga to struji
odozdo navie. Intelektualni element struji odozdo navie u obliku svetlosnih dejstava kod oveka
u budnom stanju, a ono to je, u stvari, moralnoestetske prirode, to struji odozgo nanie. U trenutku
buenja ili usnivanja susreu se ta strujanja koja idu navie i nanie i pri tome se moe oceniti da li
je neko naroito pametan i ima li nia naela, u kom sluaju se odigrava jaka borba u blizini epifize
ili pak, da li je dobrih naela i u susret mu skladno struji njegova intelektualnost. Tada se pokazuje
mirno irenje svetlucavog sjaja oko epifize. Ona je u trenutku buenja ili usnivanja kao poloena u
malo svetlosno more. A moralna otmenost pokazuje se u tome, to je u trenutku buenja i
usnivanja obavija miran sjaj. Na taj nain se u oveku ogleda njegova moralnost. Taj miran sjaj
prostire se esto ak do predela srca. Tako se u oveku pokazuju dve struje, jedna iz
makrokosmosa, a druga mikrokosmika.

Dalekosenost susreta obe struje u oveku, moi emo da shvatimo ako sa jedne strane pomislimo
na ono, to je pre toga reeno o duevnom ivotu vie na spoljanji nain, tj. kako se isti pokazuje u
svojoj trostrukoj polarnosti intelektualnog, estetskog i moralnog, koji struji odozgo nanie, od
mozga prema srcu; s druge strane pak, upoznaemo potpuni znaaj onoga to je reeno, ako
budemo uoili tome odgovarajuu pojavu u makrokosmosu. Ta odgovarajua pojava mora danas
da se izloi onako kako je proistekla iz briljivog okultnog ispitivanja poslednjih godina,
preduzetog prilikom duhovnih istraivanja pravih, istinskih rozenkrojcera. U tom smislu mora da
se postavi makrokosmiko prema mikrokosmikom. Tada se pokazuje - vi ete stvar postepeno sve
vie i vie razumevati - da se u makrokosmosu odigrava neto slino onome, to je sada reeno za
mikrokosmos.