Maral Salins

Izbor tekstova iz zbirke

EKAJUI FUKOA, I DALJE
1. ekajui Fukoa
2. Poetika kulture III
3. Mrtvi beli kitovi: od levijatanologije do subjektologije i obrnuto



ekajui Fukoa

ovek s hiljadu maski
1
, tako je Miela Fukoa opisao jedan njegov biograf. Koliko
ozbiljno onda moemo uzeti izgled koji je poprimio da bi rekao kako vlast izvire iz
borbe, iz rata i da je to rat svih protiv svih. Ko se bori protiv koga?, pita on. Svi mi
se borimo jedni protiv drugih.
2

Kritiari i tumai su jedva primetili Fukoovu vezu sa Hobsom, osim kada bi isticali
naizgled radikalnu napomenu, kako je svoj pojam vlasti Fuko definisao potpuno
suprotno Hobsovom projektu iz Levijatana.
3
Treba odbaciti fascinaciju
suverenitetom, odrubiti kralju glavu i skrenuti pogled s represivnih institucija
drave. Vlast dolazi odozdo. Ona je ugraena u strukture i pukotine svakodnevnog
ivota, sveprisutna u ustaljenom reimu znanja i istine. Ako u hobsovskom ugovoru
podanici konstituiu vlast, Komonvelt, koja ih sve dri u strahu, u fukoovskoj emi
vlast konstituie podanike.
Jedno te isto. Isti onaj strukturalizam koji je Fuko odbacio zbog njegove polimorfne
perverznosti, tvrdio je kako su suprotnosti stvari meusobno sline u svim vanim
aspektima, osim u jednom. Prema tome, kada Fuko govori o ratu svih protiv svih, a u
sledeem dahu cilja ak i na podeljeno hriansko sebstvo a tu je i neto u
svakome od nas to se stalno bori protiv neeg drugog
4
u iskuenju smo da
poverujemo kako on i Hobs imaju jo neto zajedniko, pored injenice da su obojica,
sa izuzetkom Hobsa, bili elavi.
Waiting for Foucault, Waiting for Foucault, Still, str. 4041.

1
Didier Eribon, Michel Foucault, Paris, Flammarion, 1989; Harvard University Press, 1991; autor
zapravo citira istoriara ora Dimezila (Georges Dumezil), koji je rekao kako postoji hiljadu
Fukoa on nosi maske i stalno ih menja. (str. xi) Prim. prev.
2
Michel Foucault, Power/ Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 19721977; ed. Colin
Gordon; New York: Pantheon Books 1980; 11. The Confessions of the Flesh, str. 208.
3
Ibid., 5. Two Lectures, Lecture One, 7. January 1976, str. 97.
4
Ibid., 11. The Confessions of the Flesh, str. 208.
2
Poetika kulture III
Vlast, vlast, svuda oko nas,
I tera svega drugog znak.
Vlast, vlast, svuda oko nas,
U mislima je samo ona sad.

Savremena fukoovsko-gramijevsko-nieanska opsednutost vlau najnovija je
inkarnacija neizleivog funkcionalizma antropologije. Kao i njegovi strukturalno-
funkcionalistiki i utilitaristiki prethodnici, hegemonizam je homogenizujui: on
rastvara specifine kulturne forme u generike instrumentalne posledice.
Nekada je bilo uobiajeno da se u onome to se zvalo propisanim odnosima
egaenja kao njihov raison dtre mme vidi doprinos odravanju drutvenog
poretka, kao to su totemski obredi ili batenski vraevi bili vani za organizaciju
proizvodnje hrane. Ali sada imamo vlast, kao intelektualnu crnu rupu koja u sebe
usisava sve mogue vrste kulturnih sadraja, kao to su to pre bili drutvena
solidarnost ili materijalna korist. Uvek iznova pravimo tu lou pogodbu sa
etnografskim injenicama, tako to se odriemo onoga to o njima znamo da bismo
ih shvatili. Kao to je Sartr rekao povodom jedne sorte vulgarnog marksizma,
navedeni smo da stvarni sadraj misli ili nekog ina tretiramo kao puku pojavnost i
poto smo tako ono posebno rastvorili u univerzalnom (u ovom sluaju, ekonomski
interes), zadovoljavamo se uverenjem da smo pojavnost sveli na istinu. Maks Veber je,
u kritici nekih utilitaristikih objanjenja religijskog fenomena, primetio kako to to
neka institucija moe biti relevantna za ekonomiju ne znai da je i ona sma
ekonomski odreena. Ali, na tragu Gramija i Fukoa, dananji neofunkcionalizam
vlasti deluje jo zaokruenije: kao da je sve to bi moglo biti relevantno za vlast i
smo vlast.
Zato zaista udi arenilo pojava koje antropolozi danas mogu objasniti vlau i
otporom, hegemonizmom i kontrahegemonizmom. Kaem objasniti, iako se
argumentacija sastoji iskljuivo od kategorizovanja datih kulturnih formi u okvirima
dominacije, kao da ove zaista svedoe o tome. Evo nekoliko primera iz prethodnih
godina, iz asopisa American Ethnologist i Kultivisana (Cultural) Anthropology:
1. Napuljski nadimci: (kao) diskurzivna praksa za konstruisanje odreene
reprezentacije drutvenog sveta, (davanje nadimaka) moe postati mehanizam za
jaanje hegemonije nacionalno dominantne grupe nad lokalnim grupama koje
ugroavaju reprodukciju drutvene vlasti. (Ua! Nikad ne zna ta se moe kriti u
nekom nadimku!)
2. Beduinska lirska poezija: kontrahegemonistika. (To!)
3. enska moda u La Pazu: kontrahegemonistika. (To!)
4. Drutvena kategorizacija osloboenih robova iz Dominikanske Republike kao
seljaka: hegemonistika. (Ua!)
5. Sistem andske fijeste u kolonijalnom periodu: hegemonistiki.
6. Konstruisana spiritualnost ena iz bengalske srednje klase, izraena u ishrani i
oblaenju: hegemonistiki nacionalizam i patrijahat.
7. Neke vijetnamske zamenice: hegemonistike.
3
8. Pogrebno naricanje ena iz naroda Varao, iz Venecuele: kontrahegemonistiko.
9. Izgradnja kua po principu uradi sam, meu brazilskim radnicima: oigledno
kontrahegemonistiko, ali koje utire put jo jaoj hegemoniji.
10. Skatoloke ale nezaposlenih amerikih radnika meksikog porekla: opozicioni
prekid otuujue hegemonije dominante kulture i drutva.
11. Zdrav razum: zdravorazumska misao i oseanje ne moraju delovati umirujue na
buntovno stanovnitvo ve mogu podstai i nasilnu, iako ogranienu, pobunu.
12. Shvatanje kulture kao besprekorne celine i drutva kao ogranienog entiteta:
hegemonistike ideje koje su praktino maskirale ljudsku bedu i zaguile glasove
protivljenja. (Zaguene? ujmo onda vas.)
Hiperinflacija znaenja je moda bolji nain da se opie taj novi funkcionalizam,
koji neto naizgled trivijalno prevodi u istinski politiko, pomou retorike koja se
obino ita kao renik pomodnih naziva i pojmova, esto francuskih, kao pravi La
Ruse postmodernizma. Naravno, umesto pojaavanja znaenja napolitanskih
nadimaka ili vijetnamskih zamenica, posledica je trivijalizacija pojmova kao to su
dominacija, otpor, kolonizacija, ak i nasilje i mo. Liene stvarnih
politikih referenci, te rei postaju iste vrednosti, pune buke i besa, koje ne
oznaavaju nita osim govornika.
The Poetics of Culture III, Waiting for Foucault, Still, str. 2023.



4
Mrtvi beli kitovi
Od levijatanologije do subjektologije i obrnuto

Opozicija izmeu oveka i grada, izmeu linog interesa i interesa polisa, prisutna je
ve u klasinim spisima: u nekoliko Platonovih dijaloga, kao i na mnogim mestima
kod Tukidida. Kod ovog drugog, ta opozicija vrsto poiva na samoivoj ljudskoj
prirodi voenoj udnjom za slavom i dobitkom. Naivnom sociolokom rivalu te
suprotstavljenosti izmeu pojedinca i drutva predstavi o njihovom transparentnom i
neposrednom odnosu takoe je bila suena sjajna istorijska karijera. Pojedinci
posebno i drutvo generalno, sukobljavali su se iznad praznog drutvenog prostora,
kao da nije bilo nijedne institucije, vrednosti i odnosa, razliitih po karakteru, koji bi
ih u isti mah povezivali i razdvajali. To drevno pojednostavljivanje nastavlja da ivi u
najnovijim i najrazvijenijim idejama o drutvenim stegama, kao to su altiserovska
interpolacija ili fukoovska mo. Istina, tu je re o posredujuim strukturama, ali samo
utoliko to im je dodeljena posebna uloga prenoenja ireg drutvenog poretka u tela
pojedinaca.
Na putu ka modernosti, u prolasku kroz rano hrianstvo, klasini dualizam
pojedinac-drutvo poprimio je teak moralni naboj, to je taj sukob inilo skoro
nereivim. Perikle je mogao delovati ubedljivo kada je govorio kako je za pojedinca
najbolje da se potini optem dobru ako eli da dostigne sreu. Ali, u hrianskoj
verziji, zemaljski grad vie nije bio Atina, ve boravite sutinski grenog oveka;
odatle apsolutno pozitivna vrednost drutva kao bogom danog sredstva represije. Za
svetog Avgustina, drutvena kontrola nad neposlunim telima oca nad detetom, kao
i drave nad graaninom bila je neophodni uslov ljudskog opstanka u ovom bednom
svetu adamovskih egoista. U suprotnom, ljudi bi rastrgli jedni druge kao divlje zveri.
Za mitsko-filozofski prevod istog, videti Hobsa. Za modernu socioloku verziju,
Dirkema. Ali Dirkem nije bio istinski moderan. Ta ideja o oveku pola anelu, pola
zveri zapravo je arhaina.
Danas je u modi imperijalistika filozofija, koja pokuava da obuhvati oba kraja tog
drevnog dualizma: ona ugrauje pojedinca u drutvo ili pretpostavlja da je drutvo u
pojedincu, tako da na kraju nijedan element te suprotnosti vie ne postoji nezavisno.
Ili je drutvo zbir odnosa izmeu preduzimljivih pojedinaca, kao to to prieljkuju
Deremi Bentam i Margaret Taer; ili su pojedinci samo personifikacije veeg
drutvenog i kulturnog pretka, kao u nekim progresivnim teorijama o izgradnji
subjektiviteta kroz vlast, to ide sve do smrti subjekta. Razvoj nelagodnosti u
kapitalizmu doneo je starom antropolokom dualizmu jo jedan obrt, specifino
politiki i na neki nain dijalektiki. Desnica i levica su gurale jedna drugu ka
komplementarnim i ekstremnim argumentima u prilog individualnog i kulturnog
determinizma. Na desnici su to bile teorija racionalnog izbora i druge robne marke
radikalnog individualizma, koje su se zadovoljavale time da drutvene celine objasne
kao ishod projekata samooblikujuih pojedinaca. Na levici, ideje o kulturnom
superorganizmu i druge vrste levijatanologije: drakonse predstave o autonomnim
kulturnim behemotima (udovitima), s moi da pojedinane subjekte oblikuju po
sopstvenom nahoenju.
Radikalni individualizam je svakodnevna samosvest buroaskog drutva;
levijatanologija je njegova stalna nona mora. Time to pretpostavlja da su vrednosti
koje izviru iz drutva, kao sredstva i ciljevi utilitarnog delovanja, zapravo svojstva
5
subjekta, radikalni individualizam potiskuje drutvo i kulturu kao takve ili ontoloki,
kako to kae Luj Dimon (Louis Dumont).
5
Obrnuto, levijatanologija odbacuje
subjekta kao takvog, poto je on ili ona samo personifikacija kategorija drutveno-
kulturnog totaliteta, ije delovanje sledi sopstvene, nezavisne zakone kretanja. uvena
liberalna ideologija Nevidljive Ruke je ve negovala te oprene antropologije u svom
potovanju velikog, objektivnog drutvenog mehanizma, koji misteriozno preobraava
ono to ljudi rade za svoje dobro u blagostanje nacije. Lassiez-faire je tako obuhvatio i
sopstvenu negaciju. I ako su Adam Smit & Co. mogli da zagovaraju slobodu
pojedinaca da se prepuste svojoj prirodnoj sklonosti ka trampi i cenjkanju, na osnovu
ega bi drutveno dobro sledilo automatski, kritika kapitalizma je odgovorila tako to
je uinila vidljivom mo te samodovoljne Velike Bundeve da obuhvati i povee
ponaanje pojedinaca na nain koji je izvan njihove kontrole. Tako kod Marksa, u
predgovoru za Kapital, itamo sledee:
Ovde se pojedincima bavimo samo kao personifikacijama ekonomskih kategorija,
otelotvorenjima posebnih klasnih odnosa i klasnih interesa. Moje stanovite, koje
razvoj ekonomske formacije drutva vidi kao proces prirodne istorije, manje nego bilo
koje drugo, vidi pojedinca kao odgovornog za odnose ije bie on i dalje ostaje, ma
koliko se subjektivno mogao uzdii iznad njih.
Poetkom XX veka, superorganska antropologija Krebera i Vajta zaista je imala
predstavu o nekom velikom kulturnom stvorenju, s ljudima zatoenim u njegovoj
utrobi, koje sledi sopstvenu putanju. Gledajte, ide behemot on gospodari nad svom
oholom decom. Tu se sreemo s glavnim izvorom te zlokobne predstave o kulturi
kao receptu za autoritarno ponaanje, a naroito s predstavom o onom
samoporaavajuem ponaanju, koje se sree u takozvanoj siromanoj ili
tradicionalnoj kulturi i koja spreava nerazvijene narode da postanu sreni kao i
mi. Ali ak i razvijeni levijatanoloki diskursi Altisera i Fukoa zadravaju
karakteristike stranog pretka, kroz upornu predstavu o represiji bez kontradikcije, u
svom konstruisanju nedelotvornog subjektiviteta.
To naroito vai za Fukoa. Najimpresivnija transupstancijacija tog starog svetog duha,
Nevidljive Ruke, u kulturu kao celinu, koja sve dri pod kontrolom, trebalo bi da bude
Fukoova pankratska vizija vlasti. Vlast je tu neodoljiva isto koliko i sveprisutna; ona
izvire iz svega i prodire u svakog, proima svakodnevne stvari, odnose i institucije
ljudskog postojanja i tako se prenosi u ljudska tela, percepciju, spoznaju i dispozicije.
Teoretska posledica te vizije nije samo precenjivanje efikasnosti disciplinarne vlasti,
u emu se slau mnogi kritiari, ve i osiromaeno shvatanje pojedinca, po kojem on
moe znati nita o iskustvima izvan granica poslunog tela. (L. McNay)
6


5
U modernom drutvu ljudsko bie se shvata kao nedeljivi, elementarni ovek, kao bioloko bie
i kao mislei subjekt. Svaki pojedinac je, na neki nain, inkarnacija oveanstva kao celine. On je mera
svih stvari (u punom i novom znaenju te fraze). Carstvo ciljeva se poklapa s legitimnim ciljevima
svakog oveka, ime se vrednosti postavljaju naglavake. Ono to se i dalje naziva drutvom jeste
sredstvo, a ivot svakog oveka je cilj. Ontoloki, drutvo vie ne postoji, ono je samo nesvodiva datost,
koja nikako ne sme ometati zahteve slobode i jednakosti. Naravno, to je samo opis vrednosti, jednog
vienja uma Drutvo o kojem govori individualizam nije nikada i nigde postojalo, iz razloga koje
smo objasnili, naime, zato to pojedinac ivi na osnovu drutvenih ideja. Louis Dumont, Homo
Hierarchicus: The Caste System and its Implications, 1970; str. 910 izdanja Oxford University Press,
1999.
6
Lois McNay, Foucault: A Critical Introduction, Polity Press, Malden MA, 1994, str. 104.
6
Fuko s pravom porie da je strukturalista, poto je u njegovoj problematici od
strukturalizma ostalo samo izbegavanje ljudskog meanja. Njegovo stanovite je
zaista poststrukturalistiko, utoliko to teoretski razgrauje strukture porodice,
kole, bolnice, filantropiju, tehnologije, itd. do nivoa njihovih instrumentalnih
funkcija, discipline i kontrole. To je klasina kisela kupka funkcionalistike mudrosti,
koja svu stvarnu supstancu institucija svodi na njihove pretpostavljene svrhe i
posledice. Klasino je i efikasno razreenje problema njegovim svoenjem na prostu
podvojenost izmeu drutva i pojedinca. I zaista, sve se zavrava povratkom
potisnutog pojedinca subjektologijom.
Naime, s tim rastvaranjem kulturnih poredaka na posledicu potinjavanja, jedino to
preostaje, jedino to se moe podvrgnuti sadrajnoj analizi, jeste subjekt u koji su svi
totaliteti bili interpolirani (umetnuti) ili je subjektu tako bila oduzimana re.
Posledica je zaista ironina, zato to je prvobitni projekat levijatanologije, sve dok se
suprotstavljala radikalnom individualizmu, bio da pojedinani subjekt svede na nulu.
Ali, poto su sve strukture, kao takve, bile izbrisane u korist njihovih instrumentalnih
posledica, krajnji ishod je bio da je subjekt ostao jedina stvar obdarena nekom
delotvornou ili efikasnou. Odatle povratak iste one metafizike subjekta koju je
takva analiza htela da ospori. Stranice najaktuelnijih asopisa iznenada su se napunile
svim vrstama subjekata, subjektiviteta i sebstava, koji nam, sa antropologijom u formi
alegorije, priaju prie o kulturnim formama i silama, kao da je re o apstraktnim
kolektivnim personama. Umesto struktura, tu je sada cela nova galerija likova, od
buroaskih subjekata, nacionalnih subjekata, postmodernih subjekata,
kasnokapitalistikih subjekata, kolonijalnih subjekata, postkolonijalnih subjekata,
postkolonijalnih afrikih subjekata, i da ne zaboravimo lako prepoznatljivog
ranjenog subjekta moderne liberalne drave. Tu su zatim kartezijanska sebstva i
melanezijska sebstva, neoliberalna sebstva i potinjena sebstva, uz celu populaciju
subjektiviteta: globalizovanih, hibridnih, kreolizovanih, modernizovanih,
komodifikovanih i na drugi nain -ifikovanih. Vrli je taj novi svet u kojem ive takvi
ljudi. Kao to su drevne mitologije mogle da kosmike sile predstavljaju u
antropomorfnom izdanju, tako se i na stranicama akademskih asopisa te apstraktne
personofikacije kulturnih mikrokosmosa sada epure i razmahuju na pozornici,
radei ta, u stvari?
Ako ne ba nita, onda izgleda ne mnogo toga. Ponekad se uju neke estoke izjave:
kao one o kasnosocijalistikom subjektu, koji je, kako je to reeno u jednom lanku
iz Public Culture, bio izvor i unutranja logika kolapsa Sovjetskog Saveza. Tu su
i neka udna obeanja, kao ona koja daju neki praktikanti progresivne drutvene
teorije, zaokupljeni statusom i formulacijom subjekta (i) implikacijama teorije
subjekta na teoriju demokratije. Ali, teko je zamisliti kako bi takvo zanimanje za
subjekt moglo nadoknaditi istorijske formacije i dinamike koje su na taj nain bile
samo antropomorfizovane. Sve to dobijamo su postkolonijalni subjekti koji pruaju
otpor (ali, na koji konkretan nain?), disciplinovani ili potinjeni kolonijalni subjekti
(opet, na koji nain?), otueni ili oteeni buroaski subjekti (kao vi i ja?) ili koji
samo komodifikuju (ta?) i konzumiraju (ta, jo jednom?), nacionalni subjekti, koji
se identifikuju (s ime?) ili druga tautoloka ljudska bia te vrste. Ako se zaista eli
doi do kulturoloke ili istorijske analize, onda se treba vratiti na strukturalne uslove
izgubljene u njihovom prevoenju u subjektivne pojmove.
Nema mnogo pomoi ni od liturgijskog prizivanja viestrukih subjektnih pozicija.
Ili e se ta viestrukost razreiti u istom individualizmu, poto u naelu ima onoliko
subjektnih pozicija koliko i pojedinaca; ili e ona replicirati levijatanologiju, tako to
7
e iznedriti celu kolu kitova, zbirku esencijalizovanih, kolektivnih persona umesto
jedne dinovske. U svakom sluaju, levijatanologija zavrava u tautologiji s kojom je
radikalni individualizam poeo: sa apstraktnim i idealnim subjektom, koji poseduje
celo kraljevstvo drutvenih ciljeva u obliku onih linih. Na teorijskom planu, sva zla
za koja se pretpostavljalo da potiu od kulture esencijalizacija, totalizacija i tome
slino takoe se pripisuju tom sirotom nuku.
7

Dead White Whales: From Leviathanology to Subjectology, and Vice Versa, Waiting for Foucault, Still,
str. 6270.

Izvor: Marshal Sahlins, Waiting for Foucault, Still, Prickly Paradigm Press, Chicago 1993; 1996; 1999;
2002.
Prevod: Aleksa Golijanin, 20102011.
aleksa.golijanin@gmail.com
http://anarhija-blok45.net1zen.com

7
Shnook ili schnook: Jidi, im., tikvan. Prim. prev.