KUDA IDE UKRAJINA (2) ILI GORAN TEI: KRATKA ISTORIJA

PROBLEMA

http://www.standard.rs/kuda-ide-ukrajina-2-ili-goran-tesic-kratka-istorija-problema.html
Ishod bitke za Ukrajinu je neizvestan, budui da prozapadne snage vre sve jai pritisak










Ukrajina je verski i politiki podeljena zemlja. Zapadni krajevi Ukrajine Preteno su pod uticajem zapada i za njih je Moskva neprijatelj. Ruse tamo pogrdno zovu Moskalji. U tim
delovima zemlje najvie ima unijata i pripadnika raskolnikih crkava. A u istonim krajevima Ukrajine u veini su oni koji podravaju savez sa Rusijom i pripadnici su kanonske Ukrajinske
pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata, koja priznaje vrhovnu versku vlast Ruske pravoslavne crkve. U tekstu koji sledi vi deemo kako je od Kijevske Rusije, istorijske kolevke ruske
dravnosti, dolo do toga da je danas nezavisna Ukrajina u dobroj meri okrenuta protiv Rusije.
KRATKA ISTORIJA Posle raspada Sovjetskog Saveza, u svim bivim republikama a sada nezavisnim dravama belei se nagli porast religijskih organizacija. Ni Ukrajina nije izuzetak od
tog pravila. Ranije se verujuim izjanjavalo oko pet odsto stanovnitva, a sada oko 70 odsto. Religiozno polje Ukrajine nikada nije bilo monokonfesionalno. Glavne religije u Ukrajini su
hrianstvo (pravoslavlje, koje za nas nije jedna od religija nego Otkrovenje Istine o ivotu i svetu, zatim katolicizam, unijatstvo i protestantizam), islam, judaizam i u novije vreme
paganstvo (rodoverje).
PRVI UDAR NA RPC U UKRAJINI Iako je Ukrajina od davnina (Malorusija u sastavu Ruske Imperije) bila tradicionalno pravoslavna zemlja, dramatian poetak promene religiozne
konfiguracije bila je takozvana Brestska Unija iz 1596. godine. Ideju unije osmislio je poljski katoliki teolog i jezuita Petar Skarga. Pravoslavni mitropolit Mihail Rogoza i jo etvorica
episkopa koji su pripadali zapadnoruskoj Kijevskoj mitropoliji, a koja je bila u sastavu Ruske pravoslavne crkve (RPC) doneli su odluku o ujedinjenju sa Katolikom crkvom. Akt
prisajedinjenja potpisan je 23. decembra 1595. godine u Rimu a potvren 9. oktobra 1596. godine na takozvanom unijatskom saboru u Brestu, odakle i potie naziv Brestska unija.
Sutina unije bila je u tome da su unijati priznali katoliko verouenje i vrhovnu vlast pape, uz ouvanje istonog obreda na crkvenoslovenskom jeziku. Novostvorena unijatska crkva se
zvanino naziva Ukrajinskom grko-katolikom crkvom. Meutim, na pravoslavnom saboru, odranom u isto vreme, pravoslavno svetenstvo na elu sa patrijarijskim egzarhom Nikiforom i
knezom Konstantinom Ostroskim odbilo je da prihvati uniju i predalo je odstupnike od vere anatemi. Meutim, kako je vreme odmicalo, istorijski dogaaji prelazak tih teritorija iz ruke u
ruku velikih i manjih sila kao to su, na primer, bile katolika Austro-Ugarska i Poljska uticali su da se u zapadnoj Ukrajini unijatstvo ipak polako iri, to milom, to silom. Unijatska
propaganda bila je vrlo jaka i podrana od strane Rima, pa je u tom delu Ukrajine koji je bio poznat pod nazivom Karpatska Rus (Ugarska Rus, Podkarpatska Rus, Ruska Krajina,
Zakarpatska Ukrajina, Zakarpatje, Crvena Rus) i deo slovenskog naroda koji je nekad bio potpuno ruski orjentisan polako poeo da poprima antirusko raspoloenje, ak rusofobsko.
Krajem 19. veka poseban propagandistiki uticaj na stanovnitvo su imala braa Ledohovski Meislav (katoliki kardinal) i Vladimir (jezuita), kao i braa epticki Andrej (mitropolit
unijatske crkve) i Kliment (arhimandrit monakog studitskog reda unijatske crkve). Kao primer tog neprirodnog ali stvarnog rusofobskog raspoloenja uzeemo sluaj jednog od
najradikalnije raspoloenih unijatskih svetenika mitropolita Galickog Andreja eptickog (1865-1944). Tako on pie: Ukrajinci to je samo oruje Boijeg promisla, prizvanje otrgnuti
hrianski istok iz kandi jeresi (misli na pravoslavlje; prim aut.), vratiti ga u krilo Apostolskog prestola (misli na Vatikan; prim aut.) i evropske zajednice. epticki se nadao i pobedi austro-
ugarske vojske nad ruskom carskom vojskom u Prvom svetskom ratu, pa je kao posebnu meru posle oekivane pobede predlagao da se napravi Ukrajinska crkva, koja bi bila odvojena od
ruske i gde bi se zabranila molitva za ruskog cara, a uvela molitva za austrijskog imperatora i gde bi se takoe iz kalendara izbacili ruski Sveti. Ruski car Nikolaj Drugi Romanov je,
upoznavi se sa njegovim radom, mitropolita eptickog nazvao aspidom.
DRUGI UDAR NA RPC U UKRAJINI Ukrajinska Autokefalna pravoslavna crkva (u daljem tekstu UAPC) formirana je za vreme upravljanja Ukrajinom Simona Petljure 1921. godine. Simon
Petljura (1879-1926) bio je ukrajinski politiki i vojni radnik, predsednik i glavni ataman vojske i flote Ukrajinske Narodne Republike (1919-1920). Godine 1900. stupio je u Revolucionarnu
ukrajinsku partiju, koja je imala levo nacionalistiko usmerenje. Petljura postepeno prelazi na radikalne ukrajinske nacionalistike pozicije i u meteu za vreme i posle Oktobarske
revolucije, kao to smo ve napisali, staje na elo novoformirane ukrajinske drave. Tada poinje aktivno da se bori protiv boljevike armije, koja kree da osvoji Ukrajinu i sklapa
sporazum sa Poljacima sa ciljem da oslobode Kijev od boljevika. Poto je ta operacija pretrpela neuspeh, Petljura je emigrirao u Poljsku, da bi se na kraju naao u Francuskoj. Ubio ga je
u atentatu 1926. godine u Parizu anarhista Jevrejin varcbard u znak osvete zbog pogroma Jevreja u Ukrajini, koji je poinila petljurovska vojska. U novoj nezavisnoj Ukrajini, formiranoj
posle raspada SSSR, poeli su da se podiu spomenici Simonu Petljuri za vreme predsednikog mandata Viktora Juenka.
Da se vratimo UAPC. Poto nisu mogli da nau nijednog episkopa RPC koji bi stao na elo raskolnike, nekanonske i nepriznate tvorevine, UAPC je formirana uglavnom od grupe
svetenika izgnanih iz RPC zbog naruavanja crkvene discipline. Meu njima su bili glavni kijevski svetenik Vasilij Lipkovski i jo nekoliko njegovih saradnika verolomnika koji su sami
sebe proglasili za mitropolite i episkope, to nikakve veze nije imalo sa tajnom svetenstva. Stvaranje UAPC podralo je vrlo malo naroda. U poetku, posle Oktobarske revolucije,
boljevici su podravali stvaranje i razvoj UAPC sa ciljem da unite RPC, ali ve 30-tih godina su odluili da je UAPC ispunila svoju ulogu, pa su krenuli i nju da progone. UAPC tada
prelazi u ilegalu, iz koje izlazi za vreme nemake okupacije Ukrajine 1942. godine. Posle pobede Crvene Armije, UAPC se ukida i veina njenog svetenstva emigrira u Zapadnu Evropu,
SAD, Kanadu, Junu Ameriku i Australiju.
UAPC se ponovo aktivira u Ukrajini 1989. godine, a svetenici i narod koji je podravao ovo raskolniko krilo priznaju za svog poglavara mitropolita Mstislava (Skripnika), koji je iveo u
Kanadi, inae roaka Simona Petljure koji je svoj arhijerejski in dobio za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Poznata je izjava Mstislava Skripnika u kojoj je na pitanje o
moguoj uniji sa katolicima odgovorio: Unija? Zato da ne? Zar su oni koji su poli na uniju sa Rimom neto izgubili? Neka i sa avolom, samo ne sa Moskvom, ali o tome je rano
govoriti.
TREI UDAR NA RPC U UKRAJINI Godine1992. godine tadanji mitropolit kijevski i cele Ukrajine Filaret (Denisenko) sa delom svetenstva naputa kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu
crkvu Moskovskog patrijarhata (u daljem tekstu UPCMP) koja je deo RPC i osniva nekanonsku (znai nepriznatu) ukrajinsku pravoslavnu crkvu kijevskog patrijarhata (u daljem tekstu
UPCKP). Dakle radi se o bivem episkopu RPC koji je ak bio i jedan od kandidata za patrijarijski presto RPC 1990. godine. Zbog toga to je predvodio crkveni raskol, RPC ga je 1992.
godine liila arhijerejskog ina, a 1997. otluila od Crkve i predala anatemi. Ovaj poslednji raskol verovatno je i naopasniji jer je unijatski raskol, uglavnom mada ne i potpuno, teritorijalno
bio ogranien na zapadnu Ukrajinu i Galiciju (Galicija je istorijska oblast na zapadu Ukrajine, koja danas priblino odgovara teritoriji koju zauzimaju Ivano-Frankivska, Lavovska i zapadni
delovi Ternopiljske oblasti u Ukrajini, kao i Podkarpatsko i Malopoljsko vojvodstvo u Poljskoj).
DRUGI UKRAJINSKI NACIONALISTI Ivan Mazepa (1639-1709) je bio ukrajinski (Malorusija u sastavu Ruske imperije) dravnik i politiki radnik. Bio je ataman (hetman na ukrajinskom)
Zaporoke kozake vojske i u poetku jedan od saradnika ruskog cara Petra Velikog. Meutim, 1708. godine, za vreme takozvanog Severnog rata (1701-1721), koji se vodio izmeu
vedske, sa jedne strane, i Rusije i koalicije pojedinih severnoevropskih zemalja, prelazi na stranu vedskog kralja Karla XI I gazei zakletvu koju je na krstu i Jevanelju dao ruskom caru.
Za svoju izdaju ga RPC predaje anatemi. Meutim, Ivan Mazepa je aktuelan i danas, 300 godina posle, jer je nekanonska i raskolnika UPCKP preko televizije kroz rei arhiepiskopa
Dmitrija Rudjuka pokrenula inicijativu da RPC skine anatemu sa Ivana Mazepe. Cilj ovog zahteva je i politiki i verski odgovara nacionalistikim i raskolnikim krugovima u Ukrajini, koji
smatraju da, ako bi RPC skinula anatemu sa Mazepe, onda bi time priznala da je napravila greku, a, ako je jednom napravila greku, onda je napravila i drugi put, kada je predala
anatemi samozvanog patrijarha samozvane UPCKP Filareta (Denisenka). Inae, patrijarh Filaret (Denisenko) je na svoju ruku 90-tih godina sveano skinuo anatemu sa Ivana Mazepe,
to, naravno, nema nikakvo dejstvo.
Stepan Bandera (1909-1959) bio je ukrajinski politiar, ideolog i teoretiar ukrajinskog nacionalizma. Njegov politiki cilj je bila nezavisna Ukrajina. Roen u porodici unijatskog svetenika,
od 1929. Godine bio je lan Organizacije ukrajinskih nacionalista (u daljem tekst OUN) a 1941. Godine postao je njen voa. Od stupanja u OUN rukovodio je borbom protiv poljskih vlasti
jer je tada taj deo Ukrajine bio u sastavu Poljske. Bio je jedan od organizatora ubistva ministra unutraih poslova Poljske Bronislava Perackog 1934. godine. Bio je uhapen i osuen na
doivotnu robiju. Meutim, kada je 1939. godine nacistika Nemaka napala Poljsku, Bandera ja izaao iz zatvora i poeo aktivno da radi sa Abverom. Kao rezultat toga, formirani su
diverzantski odredi OUN Nahtigal i Roland, koji su se posle napada Nemake na SSSR kretali zajedno sa nemakim trupama. Kada su Nemci 30. juna 1941. godine zauzeli Lavov, odmah
za njima u grad su uli borci bataljona Nahtigal na elu sa Romanom uheviem, bliskim saradnikom Stepana Bandere. Istog dana, visoki rukovodilac OUN Jaroslav Stecko je proitao
dokument kojim je OUN saoptavala da formira novu ukrajinsku dravu. Meutim, to je bilo uraeno bez saglasnosti sa nemakim vlastima, koje nisu imale u planu nezavisnu Ukrajinu, pa
je Bandera bio uhapen, a neki od rukovodilaca OUN streljani. Bandera je sa drugim ukrajinskim nacionalistima bio poslan u koncentracioni logor Zaksenhauzen, ali je tamo boravio u
privilegovanim uslovima i imao slobodu da moe da se sastaje sa drugim lanovima OUN, kao i da prima hranu i novac iz Ukrajine.
Bandera je bio jedan od inicijatora stvaranja Ukrajinske ustanike armije (u daljem tekstu UPA. na ukrajinskom) koja je formi rana 1942. godine. Cilj UPA je bila borba za nezavisnu
Ukrajinu i protiv SSSR i protiv Nemaca, ali je ipak bila data preporuka da se ne ulazi u borbe sa velikim nemakim snagama. Godine 1943. nemake vlasti i UPA postiu dogovor da
jedinice UPA ponu da uvaju eleznike pruge i mostove od napada sovjetskih partizana u zamenu za snabdevanje jedinica UPA orujem i municijom. Sledee godine Bandera je
osloboen i bavio se pripremom diverzantskih akcija. Posle zavretka Drugog svetskog rata iveo je u Zapadnoj Nemakoj, u Minhenu, odakle je rukovodio teroristikim akcijama u SSSR.
U to vreme OUN i UPA su tesno saraivali sa tajnim slubama zapadnih drava u borbi protiv SSSR. Banderu je ubio 1959. godine u Minhenu jedan agent KGB. Viktor Juenko je 2010.
godine proglasio Stepana Banderu za heroja Ukrajine. Danas mu se u zapadnoj Ukrajini podiu spomenici.
UKRAJINA POSLE 1991. to se tie odnosa prema hrianskim denominacijama u Ukrajini za vreme vladavine etiri dosadanja predsednika situacija je sledea:
Leonid Kravuk (1991-1994) podrao je UPCKP i raskolu;
Leonid Kuma (1994-2004) je u poetku, kako je i obeavao, iao na na saradnju sa Rusijom, a onda se preokrenuo i podravao UPCKP. Za vreme njegovog mandata Papa Jovan
Pavle Drugi posetio je Ukrajinu, emu je od dravnih medija data velika panja u simbolinom smislu da se Ukrajina civilizaci jski okree zapadu;
Viktor Juenko (2005-2010) je podravao UPKCP i raskol;
Viktor Janukovi (2010-) je stabilizovao status UPCMPiako se napadi i dalje deavaju.
BOLJEVICI KAO UKRAJINIZATORI Meutim, ovde je vano rei da su, pored katolikog zapada, glavni ukrajinizatori ruske zemlje Malorusije, koji su pospeivali stvaranje nove
ukrajinske nacije i crkveni raskol, bili i boljevici. Godine 1923. bilo je objavljeno uveno nareenje Centralnog komiteta komunistike partije (tada CK VKP/b/) o obaveznoj ukrajinizaciji,
prema kome je kao uslov za zapoljavanje, bez obzira na stepen obrazovanja, nauni stepen i sl., bila obavezna potvrda o zavr etku kursa ukrajinstva. Totalna nasilna ukrajinizacija
zahvatila je tih godina prostor od istone Voline (na zapadu Ukrajine) do Kubanja i Stavropolja. Pogledajmo ukratko kako izgleda geografija boljevikog genocida:
Volin i Poltava (zapadna Ukrajina) ruski, konzervativni krajevi. Volin praktino nije bila zahvaena revolucijom 1905. godine i tamo nije bilo separatistikog raspoloenja. Jedan od glavni
duhovnih centara Rusije je bio upravo na Volini uvena Poajevska lavra. Duhovni voa ruskog naroda tog vremena u tim krajevima je bio Arhiepiskop Volinski Antonije (Hrapovi cki).
Poltavska zemlja je dala jednog od najveih ruskih pisaca Nikolaja Gogolja. Boljevici su ovde na ruskoj zemlji provodili nasilnu ukrajinizaciju.
Donbas (istona Ukrajina) To je zemlja Luganske oblasti, koja se istorijski odnosi na teritorije Donske kozake vojske. Donbas je ekonomski osvojen ruskim industrijalcima i tamo su se
naseljavali pravoslavni narodi kao to su bili Srbi i Grci, gde su formirane zemlje koje su se nekada zvale Nova Grka, Nova Srbija i Slavjano-Serbia. Ove zemlje ak nemaju nikakve veze
sa istorijskom Malorusijom. Njih su boljevici predali Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalistkoj Republici i 1920-tih godina tamo je poela da se sprovodi nasilna ukrajinizacija, koja se pretvorila
u genocid nad ruskom veinom na tim teritorijama.
Novorusija (jugoistok Ukrajine) To je teritorija Dnjepropetrovske, Zaporoke, Hersonske, Nikolajevske i Odeske oblasti, koju je kolonizovala Katarina Velika i nazvala je Novorusijom.
Novorusija nije imala nikakve veze sa istorijskom Malorusijom i na njoj su uglavnom naseljavani seljaci iz velikoruskih gubernija kao to su Kostromska i Kaluska. Ovde su boljevici
takoe provodili nasilnu ukrajinizaciju.
Tavrija (jug Ukrajine) To je poluostrvo Krim, koje je predano Ukrajini od strane neprijatelja Rusije i RPC Nikite Hruova.
Slodobski kraj i Harkov (centralna i severna Ukrajina) Osnovale su ga u 17. veku moskovske vlasti kao teritoriju na koju su se naseljavale izbeglice iz zapadnoruskih krajeva zbog
napada Poljaka.
HRIANSKE DENOMINACIJE U UKRAJINI Ovde emo ukratko opisati etiri glavne hrianske denominacije u Ukrajini, kao i portret prosenog vernika svake od njih Ukrajinsku
pravoslavnu crkvu Moskovskog patrijarhta (kanonsku), Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Kijevskog patrijarhata (nekanonsku), Ukraji nsku autokefalnu pravoslavnu crkvu (nekanonsku) i
Ukrajinsku grko-katoliku crkvu (nekanonsku). Podaci su iz knjige Konfesionalna situacija u Ukrajini: istorija i savremenost, koju je izdala Ruska akademija nauka, Institut za etnologiju i
antropologiju N.N. Mikluho-Maklaja, 2011. Portreti pripadnika ove etiri hrianske denominacije su rezultat ankete koju su proveli saradnici Instituta za etnologiju i antropol ogiju N. N.
Mikluho-Maklaja, RAN 2009-2010, u Kijevu.
Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata (kanonska) je najmnogobrojnija hrianska denominacija u Ukrajini. Ima 44 eparhije, vie od 170 manastira, 20 osnovnih duhovnih
kola, 106 periodinih izdanja, 4.158 nedeljnih kola i 34 bratstva. Uprava Crkve se nalazi u Kijevsko-peerskoj lavri. Glava Crkve je mitropolit cele Ukrajine Vladimir (Sabodan). Ukrajinska
pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata dobila je samostalnost 1990. godine.
Pripadnici ove Crkve mogu biti Rusi, Ukrajinci, kao i oni iz meanih brakova. Mogu podjednako dobro da govore i ruski i ukraj inski jezik. Iako pripadaju kanonskoj Crkvi, esto oseaju da
nemaju podrku ukrajinske drave, zbog ega se kod njih formirao samozatitni pogled na svet. Iako je dolaskom na vlast Viktora Janukovia situacija neto stabilnija, niko ne moe da
pretpostavi kako e biti dalje. Vernici ove Crkve ogoreni su zbog crkvenog raskola koji je provele UPCKP i UAPC, i smatraju da se time, uopteno gledano, podriva autoritet Crkve.
Mogunost ponovnog ujedinjenja UPCMP i UPCKP vide u pokajanju svetenstva UPCKP.
Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevskog patrijarhata (nekanonska) ima 31 eparhiju, 45 manastira, 16 osnovnih duhovnih kola, 36 periodinih izdanja, 1.234 nedeljnih kola i devet
bratstava. Uprava Crkve nalazi se u Vladimirskom hramu u Kijevu. Glava Crkve je patrijarh Filaret (Denisenko).
Pripadnici ove Crkve su ljudi koji su prili veri uglavnom posle perestrojke. Oni imaju izraen ukrajinski identitet i streme formiranju ukrajinske nacionalnosti bez stranih uticaja. Dosta su
politizovani i ele da imaju svog patrijarha, nezavisnog od Moskve. Zalau se za uvoenje ukrajinskog jezika u crkveno bogosluenje, to se i deava. Smatraju da je svetenstvo
kanonske UPCMP u velikoj meri pod uticajem KGB, i da ne titi interese Ukrajine. U hramovima UPCKP karakteristini su ukrajinski vezeni pekiri iznad ikona.
Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva (nekanonska) ima oko 1.200 religioznih organizacija od kojih se 67 odsto nalazi u tri Galicke oblasti Ukrajine, est manastira, sedam osnovnih
duhovnih kola, 300 nedeljnih kola. Uprava Crkve se nalazi u Andrejevskoj crkvi u Kijevu. Glava Crkve je mitropolit Metodije. Parola Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve je
Rim nam nije otac, Moskva nam nije majka. Portret pripadnika ove Crkve slian je portretu pripadnika Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevskog patrijarhata.
Ukrajinska grko-katolika crkva (nekanonska) ima 3.734 religiozne organizacije, od kojih se veina nalazi u zapadnoj Ukrajini, 18 eparhija i egzarhata, 117 manastira, 16 duhovnih kola,
1.276 nedeljnih kola i 27 periodinih izdanja. Uprava Ukrajinske grko-katolike crkve nalazi se u Kijevu. Glava Crkve je episkop Svjatoslav evuk.
U zapadnom delu Ukrajine nema velike razlike izmeu crkvenog i svetovnog ivota. UGKC je za vreme komunizma bila zabranjena i radila je u ilegalnim uslovima, a posle pada
komunizma ponovo je poela javnu delatnost. Za pripadnike UGKC je karakteristino da su veoma prisutni u drutvenom ivotu crkve. Imaju mnogo internet sajtova, gde se govori o
pomoi usamljenima, starima, sirotima ili ljudima koji se ne nalaze u dobroj materijalnoj situaciji. U njihovoj bogoslubenoj praktici i oblicima rada ima dosta slinosti sa katolicima. Veliki
znaaj za UGKC je bilo prenoenje sedita Crkve sa zapada Ukrajine u Kijev iako je broj verni ka van zapada Ukrajine mali. To je verovatno uraeno sa ciljem da se unijatstvo iri i dalje
van zapadne Ukrajine. Vernici UGKC su takoe vatreni pobornici ukrajinske dravnosti i samostalnosti. UGKC se esto solidarie sa UPCKP i UAPC.
NACIONALISTIKA PARTIJA SLOBODA Na mitingu smo partije, tojest, kako zvanino glasi naziv te politike organizacije, Sveukrajinske unije Sloboda. Re na bi ni dobija krupan
ovek sa odlunim i ljutitim izrazom na licu. Uzima mikrofon u jednu ruku, dok drugu podie i spajajui palac i mali prst sa ispruenim ostalim trima prstima koji obrazuju tradicionalni simbol
Kijevske Rusije, koji se nalazi i na grbu savremene Ukrajine, takozvani trizub, gordo grmi: Slava Ukrajini!. Masa pristalica u horu frenetino odgovara: Herojima slava! Druga
mitingaka parola tipa pitanje-odgovor je:Slava naciji! Smrt neprijateljima!
ovek na bini je voa partije Sloboda Oleg Tjagnibok. Roen je u Lavovu, u zapadnoj Ukrajini. Ima zavrena dva fakulteta, medicinski i pravni. Oenjen je i ima troje dece. Tjagnibok je
glavni ukrajinski nacionalista, ogoreni protivnik Rusije, a partija koju predvodi je logini izdanak cele prethodne prie o postepenom ali upornom cepanju jedinstva RPC i naroda Rusije i
Ukrajine.
Organizacija na ijem je elu jedna je od najstarijih politikih organizacija u Ukrajini. Postoji vie od 20 godina. Od nje je starija samo Komunistika partija. Iako konstantno uestvuju na
izborima, njihov uinak se godinama kretao oko jedan odsto ili ak manje, neto vie u zapadnoj Ukrajini, gde im je i bila glavna biraka baza. Sve do poslednjih izbora za Radu 2012.
Godine, kada su eksplodirali i osvojili 10,44 odsto glasova, a u Lavovskoj oblasti ak 38,02. Dakle, ljuti ukrajinski nacionalisti su uli u Vrhovnu Radu Ukrajine i sada tamo predstavljaju
respektabilnu silu. Kako je dolo do toga?
Na poetku partija se zvala Socijal-nacionalna partija ukrajine (SNPU) i bila je osnovana 13. oktobra 1991. Godine, kad se ujedinilo nekoliko desniarskih organi zacija, meu kojima su bili
Straa Ruha, Studentsko bratstvo, Organizacija ukrajinske omladine Naslee i Ukrajinski veterani Afganistana. Na elu SNPU je bio Jaroslav Andrukiv. Kasnije su se kao voe
iskristalisale tri linosti pomenuti Andrukiv, Andrej Parubij i Tjagnibok. Tokom vremena Andrukiv i Parubij su napustili partiju, a vostvo je u potpunosti preuzeo Tjagnibok.
Glavna karakteristika partije u prvom periodu postojanja bio je izraziti ekstremizam, koji se projavljivao kroz jaku rusofobi ju, antisemitizam i velianje ukrajinskih nacionalistikih heroja, kao
to su pomenuti Bandera i zloglasna ukrajinska SS divizija Galiina, koja se za vreme Drugog svetskog rata borila na strani nacistike Nemake. I sam naziv Socijal-nacionalna partija
Ukrajine podseao je na naziv Hitlerove Nacional-socijalistike nemake radnike Partije.
Partija je koristila svaku mogunost da istakne i pojaa antagonizam prema Rusiji. Pri tome su joj posebno odgovarale incidentne situacije, koje je ili sama stvarala ili koristila druge.
Tipian primer takvog propagandnog delovanja je reakcija SNPU na tragian dogaaj koji se desio 28. maja 2000. godine u Lavovu, kada je ubijen poznati kompozitor i izvoa, voa
grupe Vatra, Igor Bilozir. Sve se dogodilo u jednom kafeu, gde je dolo do svae oko pitanja kakvu muziku pustiti ukrajinsku ili rusku ansonu koja se zavrila ubistvom Bilozira.
Ubice su uhvaene i osuene na dugogodinje zatvorske kazne. SNPU je iskoristila taj dogaaj da ga naduva do globalnog nacionalnog sukoba da bi dobila maksimum politikih poena.
I posle godina provedenih u borbi za osvajanje ulice, incidenata i ogranienosti na zapadnu Ukrajinu, SNPU je reila da okrene list. Izvren je koreniti rebrending, tojest promena javnog
imida partije. To se desilo 14. februara 2004. godine na kongresu, na kome je partija promenila ime u Sveukrajinsku uniju Sloboda, a za vou je izabran Tjagnibok. Ukrajintina je
nastavila da bude u zvaninom programu Slobode, ali je bolje osmiljena, u nazivu partije vie nije bilo asocijacij a na Hitlerovu partiju i krenulo se van zapadne Ukrajine. Takoe, vie
panje se obraalo na socijalna pitanja. Cilj je bio da partija dobije sveukrajinski znaaj.
Ideologija partije Sloboda zasniva se na nekim lanim mitovima koji se mogu svesti na sledee:
Jeziki mit Borba za istotu ukrajinskog jezika, prema kojoj su rune rei u ukrajinski jezik dole iz ruskog jezika, plus opta borba protiv ruskog jezika na teritoriji Ukrajine;
Mit o ratu Ukrajina, prema tom mitu, nije pobedila u Drugom svetskom ratu, ve je izgubila jer je ostala pod komunistikom vlau, to jest Stepan Bandera i SS divizija Galiina
pretrpeli su poraz od Crvene armije;
Kolonijalni mit Oktobarska revolucija bila je istorijski dogaaj koji je, umesto velikoruske, bio momenat nove okupacije Ukrajine, ovog puta od sovjetske vojske;
Mit o unutranjoj okupaciji Prema njemu, Ukrajina je iznutra okupirana ne samo od strane Rusa ve i od drugih neukrajinaca, na primer od Svetske cionistike vlade.
Sloboda je nastavila borbu za ulicu organizujui javne skupove tribine, mitinge i mareve. Sve te manifestacije prati i poseban stil koji se ogleda u noenju velikog broja plavih zastava
sa utim trizubom, sa bubnjevima; voe i simpatizeri partije nose ukrajinske narodne koulje-viivanke i slino.
Spomenimo ovde i jednog istaknutog jurinika partije Sloboda, narodnog poslanika Irinu Farion, iji se javni nastupi esto odlikuju histerinim ispadima i strahovitom mrnjom prema
Rusiji. Ona se posebno bavi napadima na ruski jezik i favorizovanjem ukrajinskog jezika. Tako na primer jednom prilikom je posetila deji vrti u Lavovu sa ciljem da objasni deci razliku
izmeu ruskog i ukrajinskog jezika. Priala je deci kako se pravilno na ukrajinskom jeziku daju nadimci i, kada je ht ela da poentira, pitala je decu koji im se nadimak vie svia za ime
Mihail: ta vam se vie svia Mia (na ruskom) ili Mihajlek (na ukrajinskom)? Deca su u horu odgovarila: Mia! A zaprepaena Irina Farion poela je da ponavlja: Katastrofa,
katastrofa! To je zabeleeno i na videu (videti na na 0.17 minuta)
Posle svega, vraamo se poslednjim parlamentarnim izborima, gde je Sloboda, kao to smo maveli, ostvarila veliki uspeh osvojivi 10,44 odsto glasova. Partija je izala iz lokalnih okvira
Galicije, u zapadnoj Ukrajini, i poela da osvaja glasove i u drugim krajevima Ukrajine, ak i u onim krajevima gde nikad nij e imala skoro nikakav uspeh. Pogledajte samo neke
karakteristine podatke o rastu te partije:
Kijevska oblast:
2007 0,67%
2012 10,84%
Kijev:
2007 1,25%
2012 17,33%
Hersonska oblast:
2007 0,2%
2012 4,71%
Dnjepropetrovsk:
2007 0,27%
2012 5,19%
Ovo su sve krajevi koji nemaju veze sa zapadnom Ukrajinom. Posebno pada u oi visok procenat koji je Sloboda ostvarila u prestonici Ukrajine Kijevu. Zbog ovakvih rezultata, kae se
da je Sloboda prela Dnjepar i krenula u osvajanje istone Ukrajine.
Najnovija istraivanja pokazuju da popularnost partije Sloboda i dalje raste i da je prela 12 odsto, dok je popularnost Komunistike partije Ukrajine i partije Udar Vitalija Klika opala, pa
je sada Sloboda na treem mestu iza Partije regiona (Janukovi, Azarov) i Batkivine (Timoenko, Jacenjuk).
ZAKLJUAK Bitka za Ukrajinu se nastavlja. Ishod je neizvestan. Prozapadne snage nastupaju sve jae i vre pritisak. Danas su u jednom stroju protiv Parti je regiona upravo Batkivina,
Udar i Sloboda. Mitinguju na ulicama Ukrajine traei nove izbore. A onaj ko kae da vie nema verskih ratova itekako se vara. Upravo je na primeru Ukrajine oigledno da je izbor vere i
izbor sudbine.