1

ENDOPLAZMIN RETIKULUM, KOMPARTMENTI ELIJE UKLJUENI U

SINTEZU LIPIDA I PROTEINA
Sinteza proteina obuhvata sintezu polipeptidnog lanca i specifinu obradu
(savijanje u prostoru, specifina dekoracija, dimerizacija) da bi postao strukturni i
funkcioni deo elije. Proteini su prvenstveno strukturne komponente elije, ine njen
najvei deo, ali su i funkcione komponente (transporteri, jonski kanali, enzimi),
uestvuju u izgradnji citoskeleta i daju jedinjenja neophodna za proizvodnju energije
u eliji. Takoe, proteini su kod odreenog broja elija i produkt koji se izbacuje van
elije (hormoni, enzimi, matriksni proteini).
Translacija ukljuuje supramolekulske strukture i elijske organele. Sinteza
polipeptidnog lanca se odigrava na poliribozomima, koji se u eliji susreu u dva
vida: (1) slobodni (nisu vezani za membranu)- citoplazmatini i (2) neslobodni-.
vezani za membranske elijske kompartmente, kada formiraju granulirani
endoplazmin retikulum (grER). U kontekstu ove podele, uobiajeno je i razlikovanje
destinacije nasintetisanih proteina: oni sa citoplazmatinih polizoma oznaavaju se
kao import- koristi ih sama elija, a oni sa grER-a kao eksport proteini (za izbacivanje
van elije). Naravno, situacija nije tako crno-bela. Iako u najveem broju sluajeva
polizomi vezani za membrane zaista daju eksport proteine koji bivaju sekretovani van
elije, na njima se sintetiu i integralni proteini koji ulaze u sastav svih membrana tj.
biomembrana kao i enzimi lizozoma - de facto import proteini.
Poliribozomi su strukture koje citolozi opisuju kao krugove ili spirale (u
nativnom stanju pod elektronskim mikroskopom), a koje u linearnom, razvuenom
stanju ini jedna nit koja povezuje globularne strukture na odreenim rastojanjima. Na
strukturnom modelu, to su ribozomi udrueni sa molekulom iRNK, pri emu iRNK
prolazi izmeu velikih i malih subjedinica ribozoma tako to su polizomalne male
subjedinice ka unutranjosti, a velike subjedinice ka spoljanjosti. Koliko ribozoma e
uestvovati u graenju poliribozoma zavisi od sternih faktora, koliki je ribozom,
koja je duina iRNK, itd.
Kada se posmatraju elektronske mikrografije poliribozoma in situ i
membranski vezanih poliribozoma dobijaju se dve forme: krug i spirala, tj.
zatvorene forme. Strukturni model je govorio da su 3 i 5 krajevi iRNK fiziki
udaljeni, to znai da je prsten otvoren i da imamo spiralu. Citoloki model je
2
taniji i danas vaei strukturni model, nastao korigovanjem prethodnog pokazuje
da se 3 i 5-krajevi preklapaju, pa se sinteza polipeptidnih lanaca vrte u krug. Po
ranijim modelima kada se na 5-kraju formira, ribozom se kree kruno niz iRNK do
konane sinteze polipeptida, zatim se na 3-kraju otkae velika i mala subjedinica
koje se ponovo prikae na 5-kraj. Po novom modelu preklopljenog kruga kada
ribozomi dou na 3 kraj, prebace se na 5 kraj i vrte opet ceo krug po lancu
(koliko e puta e kruiti zavisi od poluivota iRNK u citoplazmi i za kakvu sintezu
se nosi informacija).
Sinteza polipeptidnog lanca se odvija tako to se pridodaju aminokiseline u
rastui polipeptidni lanac (nascentni lanac) koji nije linearan, jer se tokom sinteze
prikljuuju aperoni koji uvijaju proteine u njihovu nativnu konformaciju. Ne mora da
znai da je jedan protein jednako jedan lanac, nekada vie polipetidnih lanaca
izgrauje jedan protein - proteini sa kvarternom strukturom.
Kada su u citosolu, polizomi ne plivaju slobodno, ve su u onoj fazi
citoplazme koja je u okcima aktinske mree (to je 3D mrea gde se izmeu umreenih
aktinskih filamenata formiraju okca ispunjena citosolom i polizomima koji tu sintetiu
proteine). Polizomi vezani za membrane izgrauju grER.

ENDOPLAZMIN RETIKULUM- UNUTRANJA ELIJSKA MREA
Fluorescentno obeleeni endoplazmin retikulum (ER) pokazuje mreoliku
rasprostranjenost u eliji. Na veem uvelianju, pod transmisionim elektronskim
mikroskopom gubi se trodimenzionalnost (3D) mree, ve se uoavaju membranski
tubuli ili lamele (2D). Na osnovu morfologije ER se deli na glatki (glER) i granulirani
(grER). Glatki ER je jedna vrlo zamrena, teko uhvativa struktura membranskih
tubula koja je neravnomerno rasporeena u citoplazmi. Za razliku od glER, kod
granuliranog ER imamo ureenu strukturu gde su membrane poreane lamelarno
odnosno paralelno (membrane su ureene, a ribozomi su rasporeeni po njima kao
granule). Membrane ERa su jednake po debljini membrani nukleusnog ovoja, a neto
su tanje od elijske, plazma-membrane (oko 6nm) i zatvaraju unutranji prostor-
cisternu ER. Membrane grER su u kontinuitetu sa spoljanjom membranom
nukleusnog ovoja, a cisterna sa perinukleusnom cisternom. Cisterna ER moe biti
3
razliite irine i zavisi od aktivnosti ER, koji je sintetska organela elije. Glatki i
granulirani ER su u kontinuumu to se esto predstavlja nastavljanjem jednog u drugi.
Glatki ER je, u stvari, forma granuliranog ER sa koga su otkaeni ribozomi (tako se
ranije govorilo).
Ranije se ak verovalo da su sve membrane u eliji povezane a da cisterna ER
i perinukleusna cisterna komuniciraju sa okoloelijskom, spoljanjom sredinom
(Robertsonov model). Kada se lipidi i proteini ova dva retikuluma istrae vidi se da je
ovo razmiljanje relativno tano.
Glatki ER je malo fluidniji od granulisanog (zbog holesterola), ali integralni
proteini im nisu identini. Glatki ER se vezuje za sintezu lipida, on obnavlja
membrane elije i organela (mitohondrija, peroksizoma, Goldi kompleksa), sintetie
lipidna tela (deponujua u citoplazmi i sekretorna lipidna tela tj. lipo-proteine VLDL
koji se sintetiu u hepatocitama). Glatki ER moe imati i funkciju depozicije jona
kalcijuma, kao to je sluaj miine elije (popreno-prugastih i sranih elija). Glatki
ER se udruuje sa membranama miine elije i daje dijade i trijade (tako se akcioni
potencijal prenosi zatim na ER i kalcijumovi joni naputaju depo ulazeci u citoplazmu
ime zapoinje kaskada koja e dovesti do kontrakcije *vidi popreno-prugasta
miina elija). Glatki ER ima ulogu u sintezi steroidnih hormona u steroidogenim
elijama tj. elijama koje sintetiu polne hormone (Lajdigove elije testisa -
testosteron i elije teke oocite II -progesteron i estrogen) ili kortikoidne hormone
(elije nadbubrene lezde). U tim elijama glatki ER se udruuje sa mitohondrijama
tj. lipidnim telima radi njihove sinteze.
U elijama jetre glatki ER: 1) sintetie deponujua i sekretorna lipidna tela; 2)
koristi se za detoksifikaciju organizma od tekih metala (teki metali se rastvore i
ekskretuju putem znojenja ili urina, glatki ER ima komponentu koja te metale vezuje i
ini ih solubilnim) ili lekova -barbiturati su poznati induceri hiperplazije glER
(membransko uveanje), poto se odstranjuju u hepatocitima.
Funkcije glatkog ER su tkivno specifine, uvek postoje elije koje imaju
zastupljeniji jedan tip ER ( kod steroidogenih elija to je glatki, a kod elija pankreasa
granulirani ER, dok je u hepatocitima 50% glatki, 50% granulirani).
4
Membrane glatkog ER su i obnavljajui pul jer se njima obnavljaju
membrane postojeih, odnosno sintetiu de novo kada elija ima potrebu za
hiperplazijom organela. Taj pul preegzistirajuih membrana koji obnavlja organele
teko je po strukturi razlikovati od degranulirane forme granuliranog ER to je
membranska mimikrija).
Granulirani ER uestvuje u sintezi proteina, svoje membrane daje za
prikainjanje polizoma i funkcionie kao depo nasintetisanih proteina koji se u njemu
specifino obrauju i membranskim-vezikularnim transportom alju kompleksu
Goldi.
Iako nema strukturne razlike izmeu citoplazmatinih polizoma i onih vezanih
za membranu, postoje molekulske razlike kao preduslov kome e kompartmentu
pripasti.
Naime, sinteza polipeptidnog lanca zapoinje odmah po uspostavljanju
polizoma i oni na svom poetnom delu nose lokalizujuu sekvencu - lider peptid
koja je znak prepoznavanja da e polizomi biti vezani za membranu. U samom
vezivanju im pomae ribonukleoproteinska partikula (izgrauju je specifina RNK i
proteini) oznaena kao SRP (Signal Recognition Particles); vri se dvostruko
prepoznavanje izmeu poliribozoma i membrane ER preko velike subjedinice
ribozoma i preko lider sekvence. Polizom biva doveden do membrane ER u kojoj se
kao integralni proteini nalaze receptori za SRP, dokirajuce (vezujuce) partikule za
veliku subjedinicu, kao i proteini koji daju translokon (hidrofilni kanal kroz koji
polipeptidni lanac ulazi u cisternu ER). Preko viestrukog osiguranog prepoznavanja:
receptor za SRP prepoznaje SRP, translokon prepoznaje lider sekvencu, a dokirajui
proteini prepoznaju veliku subjedinicu ribozoma. Rastui polipeptidni lanac upada u
cisternu ER-a dok ne doe do zavretka i poslednje amino kiseline, kada se vri
odsecanje lider sekvence i protein upada u cisternu ER. Prolaz kroz translokon
pomae rast polipeptidnog lanca, deo koji upada u cisternu formira intramolekulske
veze koje povlae polipeptidni lanac u unutranjost cisterne. Iako cisterna najee na
elektronmikrografijama izgleda prazno, ona to nije. Osim polipeptida ona je ispunjena
i funkcionim proteinima karakteristinim za ER- proteinima pratiocima (aperoni
heat-shock proteini to jest proteini toplotnog oka) koji vre savijanje polipeptidnog
lanca u nativnu konformaciju. Tokom sinteze na membranama ER polipeptidni lanac i
5
dobija eernu dekoraciju. Svaki polipeptidni lanac koji se nasintetie na
membranama granuliranog ER i upadne u cisternu zadobija identinu dekoraciju od
14 molekula koji se specifino povezuju za asparagin. Povezivanje je tako da se za
Asn linearno veu dva Nacetilglukozamina, 9 manoza se vee za jedan od ta dva
Nacetilglugozamina u tri grane (a ne linearno) i, na vrhu za jednu od manoza se
linearno veu tri glukoze. Na ovaj nain se dobijaju proteini ija destinacija nije ER;
tj. proteini se membranskim transportom vezikulama odvajaju od granuliranog ER i
upuuju drugoj elijskoj organeli na obradu i finalizaciju- kompleksu Goldi. Ovakvi
slobodni i luminalni proteini bie u kompleksu Goldi obraeni i koncentrisani kao
lizozomalni, kao konstitutivni sekretorni proteini, ili regulisani ekskretorni proteini
(dakle sortirani). Ti slobodni proteini se uvek nalaze unutar tih kompartmenata, ili
ekstraelijski (matriksni molekuli okoloelijske sredine se kao gotovi izbacuju iz
elije ili se sintetisu na grER-u kao proforme, prolaze kroz Goldi kompleks, izbacuju
i udruuju u finalnu formu kao retikularna, elastina i kolagena vlakna okoloelijskog
matriksa).
Integralni proteini membrana imaju u primarnoj sekvenci jednu vrstu stop-
sekvence koja e ih tokom sinteze na grER-a inserirati u membranu na kojoj se
sintetisu ( akvaporin, receptori). Koliko ima stop sekvenci toliko puta polipeptid
prolazi kroz membranu, na taj nacin integralni proteini formiraju tri domena: domen
koji je upao u cisternu ER-a menja konformaciju, biva 3D savijen i dekorisan, a moe
doci i do kvarterne konformacije to jest formiranja trimera u sluaju proteina. Svaki
od ovih koraka kontrolisu posebni pratei proteini prisutni u cisterni grER. Konano,
te proteine treba dopremiti do elijske membrane ili membrana koje se obnavljaju.
Kako dolazi do pupljenja vezikule? Deo granulisanog ER okrenut ka kompleksu
Goldi ne nosi polizome na membrani, pa je na tom delu gladak, u smislu
nepostojanja poliribozoma. Ipak, te membrane u stvari imaju mehurie pa se vri
pupljenje vezikula koje nose sadraj cisterni ER ka kompleksu Goldi. Signal za taj
transport na nivou proteina je odstranjivanje tri glukoze; sa nekih proteina se skida i
jedna manoza. Da bi se izvrilo pupljenje vezikula od granulisanog ER do kompleksa
Goldi mora doi do kontrolisane evaginacije membrane granulisanog ER pri emu
evaginacija daje vezikulu sa tano odreenim proteinima. Odsecanje manoza ili
glukoza detektuju integralni proteini membrane ER tako to se oni vezuju za
membrane pomou membranskih receptora (slino endocitozi). Gomilanje tih
6
receptora se vri po principu slinom kao kod klatrina tj. zaogrtanjem proteinima
ogrtaa (KOATOMERI), a za to je potrebna energija, i koja dolazi sa GTP-vezujuih
proteina koji su deo koatomera (ogrtaa vezikule). U sluaju pupljenja vezikula, zovu
se KOP (COP)- koatomerni proteini. Vezikula se formira kao i klatrinska, membrana
se suava, pa se otkida vezikula sa granuliranog ER i upuuje se ka kompleksu
Goldi. Proteini koji nisu dobro nasintetisani ili pravilno foldovani (uvijeni), bivaju
razvijeni od strane aperona u cisterni ER koji ih opet foldiraju, a ako to ne uspe
polipeptidni lanac se vraa u citoplazmu kroz translokon, gde biva obeleen
UBIKVITINOM od strane citoplazme, nakon ega se ti polipeptidi prosleuju
drugom degradivnom kompartmentu citoplazme (prvi studirani je membranski
degradativni kompartment-lizozomalni). Degradivni kompartment proteazoma
(proteasom 20S) iz bakterije Archea ima 28 subjedinica (alfa i beta subjedinice u vidu
etiri naslagana prstena). Eukariotski proteasom je 26S, nainjen tako to je na
proteasom 20S dodat sa gornje i donje strane u vidu kapice proteasom 19S.
Degradacija proteina kroz proteasom funkcionie kao mlin za kafu, a proizvod su
aminokiseline nastale iz tog loeg polipeptida koje se dalje koriste u sintezama
proteina.