BIBLIOTEKA ,SKAUTSKOG GLASNIKA

1933. godina, ureduje: M.D.Gajic

"IDEOLOSKE OSNOVE SKAUTIZMA"




1. O cilju i nuznosti ove rasprave

Robert Bedn-Pol udario je temelje skautskom pokretu 1907 g., kada je priredio
prvo probno logorovanje za decake na otoku Braunsi. Od tog dogadaja odvaja
nas samo 25 godina, ali je njegov pothvat vec krunisan sjajnim uspehom:
skautizam je prihvacen gotovo u svim kulturnim zemljama i broji na milione
svojih sledbenika i prijatelja, a to znaci, da njemu pripada pravo na izvesnu
ulogu u zivotu savremenog drustva.

Sto je karakteristicno za svaki veci drustveni pokret?

Necemo pogresiti , ako istaknemo,kao glavne ove elemente:
1- licnost osnivaca pokreta,
2- ideje, koje su ga oduseviie,,
3- socijalnu sredinu, gde je bilo primljeno njegovo ucenje, i
4- zivot ideje, t.j. njena prirodna evolucija i njene transfomacije pod uticajem
istoriskih prilika i okolnosti.

Obicno licnost osnivaca pretstavlja sobom primer vanredne psihicke moci i
darovitosti, ali ni same vode ni njihove ideje - vodilje ne dolaze do potpunog
izrazaja, drugim recima, ne mogu da postanu vazni socijalni cinioci, ako nisu u
vezi ili u skladu s mentalitetom i dusevnim potrebama drustva, u kome deluju.
Koliko energicnih, cak i genijalnih ljudi odlaze u nepovrat, nemajuci srece i
prilike da postanu vode, apostoli i proroci, jer ih masa nije razumela i nije
priznala R. Bedn-Pol bio je od onih voda, koji se javljaju u pravo vreme i ciji je
rad opravdan stvarnim potrebama i koriscu njihovih savremenika. Ipak, ovde
necemo govoriti o samom Bedn-Polu, necemo se upustati u analizu danasnjeg
drustva i ostavicemo na stranu predvidanja ili proricanja o buducnosti
skautizma, Nas je zadatak da raspravimo pitanje, kakve su ideoloske osnove
skautizma?

Bedn-Pol dosao je do svojih ideja putem prakse i zivotnog iskustva. Ni knjige
ni teorije pedagoga i drugih mislilaca nisu igrale kod njega znatne uloge. On je,
tako reci svojim ocima uocio bolesti i nedostatke savremenog drustva, svojim
zdravim razumom dosao do saznanja, sto valja ciniti i u cemu lezi spas. Buduci
da je bio dalek od sholastike i apstrakcija, nije hteo da se otkine od
neposredne stvarnosti i fakticnih potreba zivota. Prema tome, sve sto je
napisao, nosi obelezje konkretnosti i prakticnosti. Takvi su u prvom redu
njegovi odgovori na pitanja u oblasti vaspitanja danasnje omladine i u pogledu
suzbijanja savremenih drustvenih zala. Iako nije napisao skautski katehizis ili
dogmatiku, ipak to ne znaci da kod njega ne postoje ideje vodilje. Ove se ideje
jasno i osecaju, one, upravo, zrace iz njegovih dela.



2.

Sada je doslo vreme, da se one oslobode iz ljuske stvarnosti i prilagodenosti,
te da se povezu u ociglednu celinu istinite skautske dogme. U koliko je ranije,
osobito u pocetku, Bedn-Polov nacin izlaganja, bio vrlo zgodan, da privuce u
skautske redove decu, omladinu i starije ljude, u toliko sada nije dovoljan da
za skautizam odusevi one intelektualce, koji traze ne samo gotove recepte za
zivot i rad, vec i idejni smisao ovih recepata zajedno s objasnjenjem njihove
vrednosti i nuznosti. Ako zbog neraspolozenja prema teorijama,dogmama i
uopste apstrakcijama prepustimo svakome dobrovoljcu, da na osnovu prvog i
povrsnog poznanstva tumaci sustinu skautizma, kako hoce i kako moze, onda
ce doci do pojava i prakse, koje sa Bedn-Polovim pokretom imaju samo
spoljasnju slicnost ili prividnu vezu. Da je to tako, ima dosta primera i dokaza.
Setimo se manjih ili vecih grupa, cak i celih saveza, gde se skautizam pretvorio
u "kibokift", indijanstinu, planinarstvo, sport ili cak i u megalomanski
sovenisticki fasizam. Od sizme i eretickih zabluda nisu osigurani ni pokreti s
iskristalisanom ideologijom, ipak njima te zablude toliko ne skode, jer ih
oslobadaju od slucajnih pripadnika, koji su po svom mentalitetu, karakteru ili
shvatanju zivota daleki od duha ovih pokreta.

Skautizmu pak preti opasnost, da ce zrtvama pogresnog razumevanja njegove
sustine ili ereticima postati ljudi, koji inace imaju sve uslove da budu vrlo dobri
skauti. Da se ova opasnost ukloni, nuzno je urbi et orbi (svima) predociti i
rastumaciti ideoloske osnove skautizma. Bozanstveni Ucitelj je rekao:
"upoznacete istinu te ce istina uciniti Vas slobodnima".

Pravilno razumevanje skautizma oslobodice njegove vatrene pristase od
gresaka i lutanja. Sto se tice protivnika skautizma, njima istina oduzima pravo
i mogucnost da ga zamisljaju i prikazuju, kako im padne na pamet, te da
nesolidnom kritikom dovode sebe i druge u zablude.

U nadi da sam dao dovoljno objasnjenje o cilju i nuznosti ove rasprave i pre
nego sto predem na izlaganje idejne sustine skautizma, moram uciniti ove
napomene:

1. Ma da su za skautizam karakteristicni ne samo njegova ideologija, vec i
postupak ili sredstva, kojima se sluzi i koja mu s prakticno-pedagoskog
gledista daju narocitu vrednost, ipak o njegovim konkretnim formama ili
stvarnim uspesima nece biti govora, posto to nema prave veze s nasom
temom.

2. Osnovne ideje skautizma nisu moj izum ili pronalazak;da ne bude prigovora,
da sam nesto na svoju ruku izmislio, osecam se pobuden, da svaku svoju tezu
osnujem na mislima ili izjavama, koje pripadaju R. Bedn-Polu ili drugim
skautskim autoritetima. Prema tome, moji su samo komentar i apologija
(tumacenje i zastita) njihovog ucenja,a dakako i nacin izlaganja.

3. Ova studija ima svoj ranije pomenuti odreden cilj, ali necu precutatl da
mora posluziti i jednom drugom cisto licnom interesu - naime njom hocu da se
razduzim pred svojim skautskim prijateljima i bracom.



3.

4. Skautizam je religija rada, bratstva, radosti i sunca! On je divan i kao sistem
vaspitanja i kao nacin zivota. Pojedince i zajednice, koje teze za radosnim
dozivijavanjem i za savrsenstvom, on vodi putevima stvaralacke aktivnosti na
visine, odakle se otkrivaju obasjane suncem perspektive i gde covek upija u
sebe vazduh slobode i energiju suncevih zrakova. Mnogi su vec posli ovim
putevima, narocito omladina! Ona me: je povukla sa sobom, posao sam i ja, te
sam odmah osetio da sam na pravom putu i da je moj zivot dobio nov smisao i
drugo opravdanje. Duznost mi je da braci i prijateljima zahvalim na ucinjenoj
usluzi. Kad su u pitanju materijalni dugovi, onda se zna da ih treba vracati
poveriocima. Druga je stvar, kada primamo na dar duhovna blaga: onda se
razduzujemo na taj nacin, sto primljene i priumnozene darove vracamo i nasim
dobrocincima i svima, a narocito onima, koji idu za nama. U znak zahvalnosti
darodavcima i s najvecom zeljom da posluzim nasoj skautskoj "smeni"
objavljujem ovu raspravu.

,Mi sada imamo priliku da izgradimo bolji svet na rusevinama predasnjega"
R.Baden Powell (Jamboree , N36 , str.1004)

,Podite odavde kao poslanici volje i prijateljstva"
R.Baden Powell (Jamboree , N36 , str.1004)

,Od svog pocetka ideja skautskog pokreta bila je ideja kooperacije i uzajamne
pomoci".
Eric Drummond (Jamboree , N44 , str.86)



2. Evolucija skautizma: od pedagogi k neohumenizmu

Kada se B. P. blize upoznao sa stanjem i prilikama u njegovoj otadzbini, on je
mnogo razmisljao, sta bi sve valjalo uciniti, da se drustvo i drzava rese svojih
najtezih briga i nevolja, te da nesmetano podu putem obezbedenog
blagostanja i istinskog napretka. Brzo je dosao do uverenja, da u tom pogledu
najvise moze koristiti reforma postojecih sistema vaspitanja dece i omladine.

"Na mladima svet ostaje, prema tome treba ih spremiti da dostojno prime
nasledstvo od starijih pokoljenja i da ga pametno iskoriste za izgradivanje
bolje buducnosti na sigurnom temelju. Dosadasnji nacini vaspitanja nisu bili
savremeni i savrseni, sam zivot prisiljava da ih ili zamenimo ili ispravimo ili
nadopunimo. B.P. pokusao je da to ucini u sporazumu s nadleznim ciniocima.
On se bio obratio raznim humanitarnim drustvma i vaspitnim ustanovama s
predlogom da usvoje njegove metode rada s decacima. Posto nije naisao na
predusretljivost i razumevanje, bio je pobuden da otpocne samostalnu akciju.
Tokom vremena B.P. je sve vise i vise ulazio u oblast cisto pedagoskog rada.
1909 g. definitivno napusta vojnu sluzbu da se posveti usavrsavanju svog
pedagoskog sistema i organizaciji skautskog pokreta. Vec onda njemu je biio
jasno, da je, trazeci lekove za sanaciju engleskog drustva i omladine, pronasao
nesto, sto ima opstecovecansku vrednost.



4.

Uspeh njegovih ideja u inozemstvu i stupanje nacionalnih skautskih udruzenja
u medunarodni savez nametnuli su zadacu, da se opredeli stav skautizma
prema politickim problemima, pogotovo se morao odrediti odnos prema
najaktuelnijim politickim pitanjima i interesima sadasnjice. Logicki razvijajuci
ideje, koje su lezale u osnovi njegove pedagogike, B. P. je dao odgovor na ta
pitanja izjavama, da skautizam sluzi interesima dusevnog i telesnog preporoda
svih naroda, da radi na njihovom uzajamnom upoznavanju i zblizavanju i da
tezi za izgradivanjem novog i boljeg zivota na bazi altruizma.

Sto se tice odnosa prema pitanjima unutrasnje politike ili prema politickim
strankama i njihovim programima, skautska udruzenja, kao organizacije ne
samo odraslih vec jos vise dece i omladine, zauzimaju u tom pogledu stav
potpune neutralnosti. Iz istih razloga skautizam je lojalan prema vlasti i
drzavnom uredenju. Nema sumnje da je ovakav stav sasvim opravdan i
mudar. Zar bi se moglo, ma i na jedan casak dopustiti da omladina ili deca
budu umesani u sukobe stranaka, te da budu iskorisceni, kao sredstvo politicke
borbe!? Samo kod fasista i boljsevika decu svesno truju otrovom politikanstva,
ali nad tim se zgrazaju svi, koji cene kulturnost i humanost.

Ipak, nemesanje u politiku i neutralnost ne mogu se smatrati, kao
ravnodusnost ili indiferentnost. Sem toga postojem politicke koncepcije, koje
se nikako ne slazu sa skautizmom, a to su dakako malo pre pomenuti
boljsevizam i fasizam. U Italiji je skautizam zabranjen. U Sovjetskoj Rusiji
skauti su izlozeni strahovitim progonima, te su mnogi od njih za svoju
privrzenost skautizmu platili zivotom. Fasisti su protiv skautizma, posto se
njegov duh ne slaze s njihovim ,sacro egoismo, t.j. s njihovim sovenistickim i
nezdravim nacionalizmom. Komuniste jos vise imaju razloga da vide u
skautima svoje protivnike, jer izmedu ideologije jednih i drugih postoji najveca
suprotnost. Medjutim, zanimljivo je da boljsevici i njihovi simpatizeri u
Zapadnoj Evropi tvrde, da skautizam uopste nema svoje ideologije. Da li je to
tako!?

Tako je moglo izgledati sve, dok je skautizam bio u granicama vaspitnog
pokreta, koji se sirio na teritoriji Velike Britanije. Cim se pojavio u drugim
drzavama i kada je svoje redove popunio odraslim clanovima (roverima,
oldskautima i vodama), prestao je da bude organizacija usko pedagoskog tipa.
Nastala je potreba da za starije clanove budu ustanovljene dogme, koje bi im
mogle posluziti, kao putokaz ne u pogledu vaspitanja dece, vec u njihovom
sopstvenom zivotu.

Ovu delikatnu zadacu resio je B. P. u knjizi ,Rovering to success" (Put k
uspehu) i u nizu poslanica, koje su bile objavljene u casopisu ,Jamboree. Ne
treba misliti da je B. P. morao radi te zadace dodati skautizmu nesto novo i
sasvim tude, sto je tek slucajno ili silom prilika pozajmio iz drugih teorija i na
brzu ruku nakalemio. Najmanje se moze tvditi da je skautska ideoiogija sarena
mesavina svemogucih principa, bas, obratno, ona je cvrsta organska celina,
koja se jednako i beskompromisno ispoljava u skautizmu, i kad se uzme kao
pedagoski sistem i u slucaju ako sluzi kao zivotna filozofija.



5.

Evolucija skautizma niposto ne sme biti protumacena, kao promena dogme,
ona samo svedoci o prosirenju njegove akcije, osvajanju novih oblasti zivota i
produbljivanju njegovog smisla. Pogledajte na zrno , ono ne lici na biljku, koja
ce iz njega proklijati, ali u njemu potencijalno vec postoje svi uslovi za buduci
oblik biljke. Tako isto prvonacelne ideoloske osnove skautizma same po sebi
odreduju smerove i smisao njegovog sadasnjeg i buduceg razvoja. Jedne te
iste misli odusevljavale su B.P-a i onda, kada je stvarao novi vaspitni sistem i
docnije, kada je na stranicama Jamboree-a tumacio zadace rovera i ciljeve
medjunarodnog bratstva skauta.

Ako jedni odricu skautizmu da ima svoju ideologiju, drugi mu zameravaju da
ona ne daje odgovora na sva zivotna pitanja.

I ova zamerka nije opravdana! Skautizarm ne reflektira na to da se pretvori u
univerzalni i ortodoksni filosofski sistem, koji ne ostavlja mesta ni drugim
teorijama,ni licnim umovanjima. Bas obratno, on se lepo slaze sa mnogim
verskim, politickim i filosofskim nazorima, posto njima ne smeta da tumace
smisao, vrednost i konacnu svrhu naseg opstanka, dok sam tezi pokazati prave
puteve i dati pouzdanu osnovu za svaku individualnu akciju, kojom rukovodi
dobra volja. Ukratko receno, vera i filosofija postavljaju ciljeve, skautizam
preporucuje puteve i sredstva. Zato sam imao pravo, kada sam ranije pisao,
da je skautizam prakticno hriscanstvo, koje je izrazeno u duhu i pojmovima
naseg vremena. Isto tako pripadnici drugih vera, mogu videti u skautizmu
prakticno muhamedanstvo, prakticni budizam itd. B.P. rekao je povodom toga:
,Nuzno je da novi moral zavlada svetom. Zapravo, to nece biti novi, vec stari
moral, koji je propovedao Hristos, ali koji, posle dve hiljade godina uprkos radu
Crkava, jos nije onaj moral, koji vodi i inspirise covecanstvo (Jamboree, N44,
str. 99).

S obzirom na danasnje prilike u citavom svetu, moglo bi se kazati da je
skautizani dosao u pravi cas. Vise nego ikada spas covecanstva lezi u
savladjivanju duhovne krize, u sto brzem usvajanju osnovnih nacela
Evandjelske etike i uopste humanizma.

Vellka zivotna mudrost i genijalno nadahnuce pomogli su B.P-u da predlozi
prakticna sredstva i sigurni put za preporod i spas savremenog drustva. U
jednoj poslanici on kaze: ,Bas sada imamo slucaj da sagradimo bolji svet na
rusevnama staroga.

Sto vodi tom grandioznom cilju. Na sto mora da se osloni priprema novih
neimara i sama njihova delatnost!? Kakve su osnove skautizma!?

Dublje proucavanje i savesna analiza ideja B.P-a i njegovih sledbenika
pokazuju, da su to ovi osnovi:
1- duh zadrugarstva;
2- priznanje vrednosti naseg - ja;
3- priznanje prava licnosti na samoopredeljenje u granicama harmonije izmedu
interesa licnosti i zajednice;
4- vitestvo i humanizam, sluzba bliznjemu u duhu Evandjelja;
5- priznanje igre, rada i radosnog dozivljavanja normalnim funkcijama coveka.

6.

Zapravo prva je tacka najvaznija: ona sadrzi u sebi gotovo sve druge. Prema
tome, skautizam je jedna narocita vrsta zadrugarskog pokreta, on je
kooperacija starih i mladih u cilju zajednickog rada na licnom usavrsavanju,
sluzbe bliznjima, a takodje i u cilju izgradivanja novog boljeg i svetlijeg zivota.

Da bude jasno svima, pogotovo ljudima koji ne vole da se dugo zadrzavaju u
oblasti apstrakcija, moramo pokazati, kako konkretno izgledaju ove osnove,
kada se primenjuju radi resenja najvaznijih zivotnih problema. Kao takva
pitanja dolaze u obzir ove teme:
1. Uloga i vrednost naseg - ja,
2. odnos izmedju pojedinaca;
3. odnos izmedju pojedinaca i zajednice;
4. uloga rada u zivotu coveka;
5. relativna vrednost ideala;
6. odnos prema zivotu, znacenje radosti i optimizma .

Radi potpunije i tacnije predstave o skautskom gledistu na resenje pomenutih
problema, mi cemo izneti druga najtipicnija misljenja, te cemo putem
uporedenja doci do pravilnijeg shvatanja i objektivnije ocene skautske
ideologije.



3. Nase - ja, njegova uloga i uslovi njegove vrednosti


Covek je u velikoj meri odgovoran za postojece socijalno stanje. Ako ovo
stanje prouzrokuje rat, siromastvo, zlocin i bolest, onda je covek duzan imati u
sebi lekove protiv ovih zala - izvora ljudskih patnja".
R. Baden-Powell (Jamboree, N9, str. 129)

Skautizam ima zadatak da razvija "karakter i inteligenciju, to jest: muzevnost i
osecanje licne odgovornosti.
R. Baden-Powell (Jamboree, N9, str. 131)

Kao pedagoski sistem skautizam stavlja sebi zadatak da vaspita savrsenu
licnost, koja bi istovremeno bila i savrseni clan zajednice. Pita se, sto je
potrebno za resenje ovog zadatka? Sto mora osigurati maksimalnu vrednost
licnosti i njenu delatnost u skladu s interesima zajednice ili, drugim recima, sto
vodi i pojedinca i ceiinu na puteve zadrugarstva?

Glavni uslov, koji uvek valja imati na umu, jest priznanje vrednosti nase
licnosti, naseg - ja ,a to znaci takode priznanje autonomije naseg duha ili
slobode volje. Za skautizam to su aksiome.

Doduse ne sme se precutati da ima filosofa, psihologa i politickih mislilaca; za
koga licnost sama po sebi ne pretstavlja vrednosti, ne priznaju oni ni slobodu
volje. Narocito se u tom pogledu isticu ideolozi istoriskog materijalizma. Za njih
je ,celina sve - pojedinac nista, ,postojanje odreduje svest, to jest prilike
spoljasnjeg zivota formiraju licnost i opredeljuju njenu duhovnu sadrzinu.

7.

Ne moze se poreci, da je uticaj drustvene sredine, zivotnih prilika i slucajnih
okolnosti ogroman, pogotovo, kad uzmemo u obzir decu i malokulturne ljude.
Ali psihologija detinjstva i filosofja prava konstatuju, da cim se vise razvija
dete ili covek, tim vise raste svest, a zajedno s njom osecanje odgovornosti.

Ako mi vodimo racuna o glasu nase savesti, a drustvo smatra nas odgovornima
za nase cinove, to znaci da u prakticnom smislu sloboda volje postoji, te prema
tome, kako se ispoljava, imamo prava oceniti licnost. Narocito psihologija
detinjstva dovodi do saznanja, da uloga coveka nije u tome, da bude valjak
fonografa, radio-detektor ili fotografska ploca, koji samo beleze i reprodukuju
sve, sto dode spolja, mi nismo akumulatori za prikupljanje spoljasnje energije,
vec je duznost svakog odraslog pogotovo kulturnog i izgradenog coveka da
sam postane izvor energije i aktivnosti. Smisao detinjstva i vaspitanja u tome
da dovedu dete do mogucnosti da se samoopredeli njegova licnost, da se
utvrdi autonomija njegovog duha i da se uputi na pozitivni stvaraiacki rad.

Licnost je za drustvo isto, sto su celije za zivi organizam. Sto nije proslo kroz
licnost nece uticati ni na drustvo. U ljudskoj zajednici sve se promene
odigravaju putem onih promena, koje se desavaju u zivotu i raspolozenju
pojedinaca. ,Istinski zivot tece ne tamo, gde se dogadaju velike spoljasnje
promene, gde se krecu i sukobljuju i ubijaju nego on je zapravo tamo, gde se
vrse jedva vidljve promene, naime u ljudskoj svesti. Kao sto kroz stakleno
socivo prolaze i prelamaju se suncevi zraci, tako svaki spoljasni cinilac, deluje
na nase - ja i posle toga se poznaje ne sam po sebi, nego, tako reci u nasoj
licnoj interpretaciji. Sto vise, licnost igra ulogu katalizatora, tj. njeno
posredovanje omogucuje i olaksava napredak i poboljsanje zajednice. Dakle,ko
hoce koristiti celini, mora to uciniti putem delovanja na pojedina - ja.
Poboljsanje drustvenog uredenja i javnog zivota zahtevaju u prvom redu
moralno i intelektualho usavrsavanje clanova drustva.

Kako se stvaraju visa svest i zdrava savest? One se ne mogu vestacki stvoriti
ili silom nametnuti, one nisu osobine ropskog duha, one traze za sebe, kao
preduslov, sticanje znanja i iskustva, vezbanje, razvoj i napredak u atmosferi
slobode naseg - ja.

Formalna sloboda jos nije prava sloboda, jer ne daje sve, sto je potrebno za
istinsku i potpunu slobodu naseg duha. Ova poslednja dolazi, kao rezultat
prilika i vaspitanja, koje dopustaju da se covek, jos kao dete, decak i mladic,
uci da nesmetano ispoljava i usavrsava sve svoje pozitivne osobine, sklonosti i
sposobnosti. Putem dugotrajnog vezbanja i postepenog navikavanja na
samosavladivanje covek se podize do visih stepena savrsenstva i do prave
slobode duha.

Zasto toliko naglasujemo vrednost slobodnog ispoljavanja licnosti i korisnu
ulogu vaspitanja? To nije tesko shvatiti, ako se obratimo psihologiji detinjstva.
Bas ona nam lepo pokazuje, kako pocevsi od prvih pojava svesti, svuda u svim
manifestacijama duha nalazimo jedan vrlo vazan elemenat, tako zvani "stav
(Gegenstand), "raspolozenje (Disposition) ili odnos - ja - prema spoljasnjem
nadrazaju.


8.

Taj je stav uvek strogo individualan, nase - ja - na osnovi svog temperamenta,
karaktera, stecenog zivotnog iskustva i svojih simpatija svesno i nesvesno
zauzima svoj lican, samo njemu svojstven stav prema svakom dogadaju, koji
se odigrava u njegovom zivotu. Dakle, u "stavu se vidi drzanje naseg - ja -
prema - ne ja. U tom se ,stavu" ocituje vise puta i nase samoosecanje u
smislu ocenjivanja samog sebe. Ovo ocenjivanje samog sebe javlja se ili u
obliku precenjivanja ili u potcenjivanju. Ako je dete odraslo, uzivajuci od
imucnih roditelja preteranu susretljivost. i, tako reci,obozavanje, ono ne zna
za; surovost zivota i preterano ocenjuje svoje moci i sposobnosti. Obrnuto, kad
je dete siromasnih roditelja iskusilo na sebe svu tezinu bede i socijalne
zapostavljenosti, ono je sklono da potcenjuje samo sebe. Dok deca prvih
tokom vremena postanu oholi, uobrazeni i nesmiljeni, ili pak neprakticni
fantazeri, koje zivot odbacuje na stranu, deca su drugih neodlucni, plasljivi,
nemaju ni prema sebi ni prema ostaiima ljudima poverenje ili postovanje, a
moze biti jos gore - njihovu dusu truju zloba, mrznja i zelja za osvetom. Iz
ovog se vidi da precenjivanje ili potcenjivanje naseg - ja - ima vrlo stetan
uticaj na zivot ne samo pojedinaca, vec i drustva.

Da ne bude tog uticaja i da ne bude potcenjivanja ja, skautizam zahteva
postovanje prema pravima i interesima svakog pojedinca, makar je to malo
dete. Da deca i omladina ne upadnu u greh oholosti i neprakticnosti, on svoj
pedagoski postupak provodi u obliku zanimljive igre, gde se pod krinkom
romantike krije zadatak da skauti upoznaju i razviju sami sebe, svoje sile
sposobnosti i interese pa da stupe u zivot s velikom zalihom idealizma, a ipak
kao trezne realiste i dobro spremljeni prakticni radnici.

Ni prava sloboda, ni najbolji vaspitni sistem nisu dovoljni da stvore savrsenu
licnost. Neophodno je potrebno da oni dobiju duboki smisao i uzvisenu
sadrzinu. Aktivna dobra volja, Gute Wille Kanta,ne sme se zamisliti, kao nesto
formalno, kao nesto, sto postoji samo po sebi bez veze sa zivotnim idealima.
Ako hocemo, da licnost bude pozitivan cinilac u zivotu zajednice, treba u njenu
dusu usaditi plemenite teznje. Ovde ne treba zaboraviti na reci savrsenog
Zaratustre: "Ne cin nas plemenitima to, odakle vodimo poreklo, vec kuda
idemo. Kod nas u Evropi skautizam uzima ideale u ucenju Hrista. Kao i
Evandelje, skautska ideologija priznaje, da ljubav prema bliznjima mora biti
glavni pokretac aktivne dobre volje. Nesebicna ljubav ne zna straha, sumnje,
kolebanja i ocaja, nas neminovno upucuje na to da nasa zivotna filosofija bude
svetla i radosna. Govoreci o potrebi idealizma, necemo time kazati da zivotna
filosofija svih skauta mora biti sablonski izradena po jednom kalupu. Iz daljneg
razlaganja videce se da to nije u skladu sa zadacima i sustinom skautskog
vaspitanja i samovaspitanja. Mora biti samo jedan minimum, jedna baza, na
kojoj ce se izgradivati licni nazori i licno drzanje pojedinaca. Ovaj minimum
postoji, to su skautski zavet i zakoni. Oni su jednaki za sve skaute, ali
pojedincima ili cak i Savezima nista ne smeta da ih za sebe dopune, bilo s
obzirom na licno uverenje bilo u svrhu njihovog prilagodavanja mesnim
prilikama i duhu svog naroda. Prema tome opsti za sve minimum kod
pojedinaca sluzi kao temelj na kome se gradi licna ideologija.

Kao sto vaspitanje mora bezuvetno sadrzati u sebi elemenat idealizma tako
isto idealizam skauta ne sme se ograniciti na ispovedanje dogme, vec mora se
ispoljiti u odgovarajucoj delatnosti. "Vera je bez dobrih dela mrtva.
9.

Aktivni idealizam daje licnosti priliku da dode do potpunog izrazaja i do najvece
vrednosti. Za to nije ni cudo do visoko cenimo aktivnu dobru volju ili idealizam
omladine, jer je to najveci duhovni kapital, koji koristi celom narodu.

Naglasicemo jos jednom, da putem aktivnosti koja odgovara sklonostima i
sposobnostima, putem poznavanja zivota i samopoznavanja skautizam cuva
pojedince od potcenjivanja ili precenjivanja svog - ja i upucuje ih na pravilnu i
treznu samoocenu. Time se stvaraju licnosti od velike vrednosti i za same
jedinice i za drustvo. A ne treba zaboraviti da celokupna nasa kultura ima
svoje uporiste u cinjenicama, da od svih zivih bica jedino covek ima privilegiju
da se ne zaustavlja u svom napretku i da taj napredak za razliku od razvoja
zivotinjskih vrsta zavisi u prvom redu od aktivnosti i vrednost pojedinih - ja.
Isto tako kvalitet ovih - ja, utice na socijalni zivot zajednice, kao i obratno.
Ovde dolaze na pamet reci A. Bergsona: "Evolucija zivota u dvostrukom pravcu
individualnosti i udruzivanja nema dakle nicega slucajnog. Ona izlazi iz same
sustine zivota ("Stvaralacka evolucija, 245).


4. Zadrugarski duh u odnosima izmedu pojedinaca

"Skaut voli bliznjega i brat je svakom izvidniku".
3. zakon jugoslovenskih skauta.

"Prva tvoja misao neka bude o drugima i tek druga misao o sebi.
7. zapoved ruskih skauta.

"Skautizam uci mlade ljude da budu prijatelji, braca, zadrugari i da rade
slozno.
Clarence H. Howard (Jamboree , N9, str. 135).

Priznavsi vrednost licnosti skautizam je morao istovremeno precistiti drugo
vazno pitanje, naime problem odnosa izmedju dvaju - ja. Anticka mudrost
resila je ovo pitanje vrlo jednostavno: "Homo homini lupus (covek je prema
coveku vuk). Nas je narod inace izrazio istu misao govoreci: "ko je jaci, taj
kvaci.

Sta kazu ove izreke? One su zapravo dosta zgodne formule za Darvinovo
ucenje o borbi za opstanak, samo su primenjene iskljucivo na ljudsko drustvo.
Kao u prirodi, tako i medu ljudima postoji vecita i nemilosrdna borba za
opstanak, u njoj najjaci i najspretniji odnose pobedu, a slabi i tromi osudjeni
su na propast ili na jadno zivotarenje parija, robova i pastorcadi. Ovakvo
misljenje antickih ljudi ne sme nas zacuditi. Stari su Grci i Rimljani vrlo brzo
izgradili svoju duhovnu kulturu. Naravna je stvar, da nisu u svemu jednako
napredovali. Tako, na primer, njihovo vaspitanje i njihovi moralni nazori ostali
su u prisnoj vezi s predasnjom primitivnom rodoplemenskom kulturom. A s
gledista ove poslednje najvaznija je stvar bila vaspitanje tela. Kao sto su i u
danasnjem sportu (narocito nogometu) glavni elementi pedagogike kod
Homerevlh Helena i starih Latina: hrabro savladivanje zapreka, naprezanje,
vezbanje i disciplina.


10.

Dakle ono, sto je vazno za vaspitanje tela, bilo je preneseno i u oblast
vaspitanja duha. Ako tome jos dodamo da moralni razvoj obicno znatno
zaostaje iza intelektualnog, priznacemo da nemamo prava da osudimo stare
Rimljane za njihovu surovost. Ali, na zalost, njihov princip nije ni danas izgubio
svoje znacenje. Sto vise, C. Darvin i njegovi ucenici proglasili sn borbu za
opstanak osnovnim zakonom medusobnih odnosa svih zivih bica, a K.Marks
primenio je taj zakon na ljudsko drustvo. Boljsevici su na istom principu
osnovali svoju etiku i sa gotovo verskim fanatizmom objavili i toboze vode
borbu u ime potlacenih protiv klase eksploatatora. Rezultati su ove borbe
poznati: milioni ljudi nalaze se u izbeglistvu, nekoliko miliona umrlo je od gladi
ili kao zrtve medusobnih ratova i terora, stotine i stotine hiljada napustene
dece lutaju po Rusiji bez ikakve nade, da ce uciniti kraj svojim patnjama i
gladi.

Da li je zaista borba za opstanak glavni zakon medusobnih ljudskih odnosa,
cak i napretka ljudskog drustva? Obraticemo se stvarnosti, da vidimo sto
kaze. Na Azorskim otocima postoji jedna vrsta skarabeja, koji u svemu lice na
svoje egipatske rodake, samo gotovo nemaju krila, te ne mogu da lete.
Medutim su njihovi preci imali krila. Jak vetar bi ih poneo sa sobom i oni su
ginuli u vodama okeana. Ostali bi zivi i davali zivot novim generacijama one
jedinke, koje su bile krzljave i nisu imale jakih krila. U ovom slucaju selekcija
vodi degeneraciji; jer nisu ostali da zive najsnazniji i najbolji, vec obratno.
Stakori su veci i mnogo jaci od miseva, ali na koncu i kraju u zivotnoj borbi
pobeduju manji i slabiji, t.j. misevi. Ako zakon prirodnog odabiranja primenimo
na ljudsko drustvo, onda bi trebalo ocekivati da su u Svetskom ratu izginuli
ljudi od manje vrednosti, a preostali najpametniji, najjaci i najbolji. A sta je
bilo u stvari?! U ratu su ginuli ljudi uglavnom od 18 do 55 godina, preostali pak
zene, starci, deca, fizicki nesposobni, a sem toga i olos: kukavice, simulanti,
dezerteri, spekulanti i td.

Od ratnika koji su se vratili u svoj zavicaj, veliki broj doneo je kuci razne
venericne bolesti. Sem ogromnih materijalnih gubitaka za vreme rata iza njega
dolazi strahovita kriza, da do temelja uzdrma privredni zivot Evrope i Amerike.
Oko 25 miliona nezaposlenih sluze, kao zivi dokaz da se ekonomske krize ne
mogu otkloniti oruzanim sukobima. Ratovi i borbe izmedju pojedinih grupa
stanovnistva nece u dogledno vreme isceznuti, ali smo nacisto da to nisu
nikakva sredstva za unapredenje i boljitak naroda. Svakako ne bi bilo
oportuno, da se omladini preporuci bezobzirna borba za opstanak, kao zgodno
sredstvo za postignuce licnih ciljeva.

Uopste Darvinovo ucenje ne nalazi sada na bezuvetno priznanje. Savremena
nauka dobro je rasvetlila znacenje drugih faktora, koji sem borbe za opstanak i
protivno njoj, upravljaju zivotom. Sada biolozi isticu vaznost zakona evolucije
u smislu stvaralacke sposobnosti individualnih organizama. Oni kazu da telesni
organi (dodacemo sa svoje strane: i psihicki mehanizmi) odlikuju se svojstvom
relativno brzog prilagodavanja postojecim okolnostima, drugim recima, zivi
organizmi mogu u izvesnim granicama sami sebe preudesavati prema
prilikama, koje se cesto ponavljaju. Kao selekcija tako i evolucija individue nije
obligatno vezana na napredak i poboljsanje vrste. Na primer, kod dece u skoli
ima slucajeva, kada se iskrivi kicma ili pojavi kratkovidnost.

11.


Ovde je evolucija znak bolesti i opadanja bioloskih vrednosti, dok cesce ona
igra blagotvornu ulogu. C.Darvin znao je za pojave evolucije, ali ih je pogresno
tumacio. Njegova "selekciona teorija ... priznaje pojavljivanje novih odlika i
osobina i njihovo nasledivanje, ali samo ne pod uticajem spoljnih cinjenica t.j.
po Lamarku pod uticajem "milieu-a, vec pod uticajem unutarnjih faktora, kao
sto su jacina, zdravlje, lukavstvo, prilagodljivost i t.d. (D-r V.Stanojevic,
"Eugenika, IV str.). Isto tako on nije ocenio u dovoljnoj meri samostalnu
vaznost zakona nasleda i zakona o ukrstavanju vrsta. Medutim savremene
nauke: eugenika i rasna higijena u svom radu i nastojanju naslanjaju se
najvise na pomenute zakone, dok selekcija u smislu borbe za opstanak ne
dolazi kod njih u obzir, kao cinilac poboljsanja ljudskoga roda.

Mimo svesti C. Darvina i K.Marksa proslo je i jos nesto drugo, na sto je svratio
paznju cuveni ruski mislilac knez Petar I. Kropotkin, naime, on je napisao vrlo
poucno i zanimijivo delo pod nazivom: "Uzajamna pomoc kao faktor evoiucije.
U ovom delu pisac analizuje sustinu zajednickog zivota, pocevsi od nizih bica
sve do coveka. Na mnogobrojnim primerima ubedljivo dokazuje da i kod
zivotinja postoji uzajamno pomaganje a kod ljudi ono sluzi, kao osnov razvoja i
napretka.

Posle svega, sto je gore receno, mora biti shvatljivo, da skautizam ne vidi u
borbi za opstanak uslov za unapredjenje i poboljsanje pojedinca i drustva.

Susta je suprotnost nazorima starih Rimljana, darvinista i boljsevika
evandjelsko nacelo: "Ne protivi se zlu ili "ako te ko udari po levom obrazu,
okreni mu i desni. Ovaj princip hriscanske etike nije ni do dana danasnjega
izgubio svoju privlacnu moc. Setimo se Lava Tolstoja, cija zivotna filosofija nije
nista drugo, nego preradeno u duhu racionalizma ucenje Evandelja. U kolikoj
je meri nacelo "neprotivljenja zlu sudestivno delovalo na ljudske duhove, o
tome svedoci jedno remek delo iz literature potkraj srednjih vekova, naime
Fioretti (Cvetici), Zbirka prica o sv. Franji Asiskom. Popularnost i omiljenost
ove knjizice dokazuje da se njene moralne pouke potpuno slazu s nazorima
sirokih narodnih masa. Mi cemo ovde radi karakteristike navesti razgovor
izmedju sv. Franja i njegovog ucenika Lava. Citiracemo taj razgovor po knjizi
L.Tolstoja "Put u zivot (164-165 str.). Gotovo do kraja i tek zavrsetak
razgovora navodimo po secanju na original.

,Jedne zime putovao je Franja Asiski sa bratom Lavom iz Peruzije u Porcionkul.
Bilo je tako hladno da su drhtali od studeni. Franjo zovne Lava, koji je isao
napred, pa mu rece:
- O, brate Lave, daj Boze da nasa braca sluze kao primer svetog zivota po svoj
zemlju. Zapisi, ipak, da nije u tom radost savrsena.

Kad su posli malo dalje, Franjo opet zovne Lava i rece mu:
- I zapisi jos, brate Lave! Ako nasa braca budu isceljivala bolne, ako budu
izgonili davole, davali slepima vid ili vaskrsavali cetverodnevne mrtvace, zapisi
da ni u tom nece biti radosti savrsene.



12.

Posto su otisli malo dalje, Franjo opet zovne Lava i rece mu:
- I jos zapisi, brate Lave, ovcice. Bozja! Kad bismo naucili da govorimo
jezicima, andelskim, kad bismo poznali tok zvezda i kad bi nam se otkrila sva
blaga zemaljska, kad bismo poznali sve tajne zivota: ptica, riba, sviju zivotinja,
ljudi, drveca,kamenja i voda, zapisi da to ne bi bila radost savrsena.

I posavsi jos malo, Franjo opet zovne brata Lava pa mu rece:
- Zapisi i ovo! Kad bismo mi bili takvi propovednici da obratimo sve
neznabosce u veru Hristovu, zapisi da i u tome ne bi bilo radosti savrsene.

Tada brat Lav rece Franju:
- Pa u cemu je, brate Franjo, radost savrsena?

A Franjo odgovori:
- Evo u cemu. Kad stignemo u Porcionkul, blatnjavi, mokri, ukoceni od
hladnoce i gladi, i zamolimo da nas puste, a vratar nam rekne: "sto vi,
skitnice, lunjate po svetu, sablaznjavate narod i kradete milostinju jadnih
ljudi? Tornjate se odavde, pa nam ne otvori, a mi se ne osetimo uvredeni
nego ponizno i sa ljubavlju pomislimo da vratar ima pravo ..."

- A kad bismo ponovo pokucali na vratar - brate vrataru, nastala je noc i zima,
umorni smo, gladni i ozebli, pusti nas da prenocimo - opet bi nam odgovorio:
"Hej vi ovde, sto smetate postene ljude i napastujete me celo vreme, odlazite
brze dok niste dobili batina". A kad bismo ipak molili: brate vrataru, ovde
ginemo od gladi zime, smiluj se, otvori nam vrata i pusti nas da prenocimo -
onda bi naljuceni vratar otvorio vrata, uhvatio nas za kapuljace i poceo nas
udarati toljagom po ledima. Izudaravsi bi nas izbacio na polje recima: "Gubite
se brzo odavde skitnice i propalice, da vas opet ne izmlatim na mrtvo ime. E
kad bismo, posle svega toga, posle tih patnja u zimi i noci, pomislili na muke i
patnje Hristove, i pomislili da je On podnasao neizmerno vece muke za spas
covecanstva, te bismo bili sretni i radosni, sto su nas patnje stigle i omogucile
nam da se usavrsimo pa bismo bili zahvalni vrataru, sto nam je pruzio priliku
da dodemo blize Gospodu Nasemu i kad bismo proveli noc u molitvi
zahvaljujuci Bogu, sto nam je omogucio da patimo, kao sto je i Sin Njegov
patio, e tek onda bismo upoznali sta je to najcistija, najuzvisenija i
najsavrsenija radost na svetu!

Ucenje o neprotivljenju zlu daje narocito obelezje hriscanskoj etici i mora se
priznati, da je u poredenju s drugim moralnim koncepcijama dize na neizmernu
upravo idealnu visinu. Ali bas zato u danasnjim prilikama ovo ucenje nije
moguce sprovesti. Prosecni moralni nivo savremenog drustva pokazuje da u
celini jos nije doraslo do pravog shvatanja evandjelskih nacela, kamoli do
njihovog stvarnog primenjivanja.

Ako s jedne strane ne mozemo prihvatiti zakon borbe za opstanak, s druge
strane vidimo da se u praksi jos ne moze sprovesti "neprotivljenje zlu, onda
sto nam ostaje kao izvodljivo nacelo za regulisanje medusobnih odnosa?
Svakako necemo se odreci ljubavi prema bliznjemu, vec cemo staviti pitanje o
nacinima i granicama njenog ispoljavanja. Ovde dolazi u obzir pouka, koju nam
daje P.Kropotkin u cuvenom delu :Uzajamna pomoc kao faktor evolucije.

13.

Duh altruizma, uzajamno pomaganje, zajednicki rad, sporazumna i dobrovolna
raspodela rada i zarade, ostvarenje zajednickih ciljeva u kratko zadrzgarstvo ili
kooperacija - evo sto mora biti regulator odnosa izmedu pojedinih - ja. Ovakvo
resenje problema stoji u saglasnosti s ucenjem Evandjelja, samo ima razlike u
pogledu zahteva, koji se postavljaju licnosti. Dok Evandjelje zahteva najvecu
ljubav prema bliznjemu i trazi podvig i zrtvu u ime te ljubavi, skautizam se
zadovoljava time, sto u granicama stvarne mogucnosti trazi korektne, dobre,
cak prijateljske odnose izmedu pojedinaca. Za skaute duh razaranja i
unistavanja nikada nece biti istovetan sa stvaralackim duhom. S druge strane
skauti nisu odusevljeni zato da se vezbaju u mirnom i zahvalnom primanju
samara. Dok jedno rusi i nisti zivot, drugo je suvise daleko od prozaicne
svakidasnjice i uz to ne sadrzi u sebi konstruktivnih momenata. Zato mi,
skauti, u zivotnoj praksi pridrzavamo se treceg nacela: Nase je da radimo, da
gradimo, da stvaramo! U nasoj zajednici niko nije na odmet. Od svakog
trazimo ne junastvo, podvig i zrtvu (ma da ih i cenimo i postujemo), ne
maksimalno naprezanje, vec shvatanje duznosti prema drugim licnostima i
zajednici, a dakako i pozitivan rad u granicama individualnih sklonosti i
sposobnosti. Nihil supra modum! (nista preko mere!). Nista ne sme biti
preterano ,mi smo ljudi i trazimo ono, sto mogu da cine obicni, normalni ljudi.
Skautski zakoni upucuju nas na to, da volimo bliznjega, da budemo korisni, da
budemo radeni, stedljivi, cisti u mislima, recima i delima. Sve to, odgovara
licnim mogucnostima i ne iziskuje strahovitih patnja ili podviga, u kome sve se
zrtvuje radi jednog junackog cina ili trenutnog efekta. Skautizam pobuduje i
mlade i stare da savladuju prozu svakidasnjice pomocu zajednickog
stvaralackog rada i svetlog, bodrog i radosnog dozivljavanja. Dakle, na svakog
coveka gledamo ne kao na suparnika, opasnog konkurenta, koga valja ukloniti
ili kome se valja ukloniti, vec kao na saradnika i prijatelja. Ovaj odnos nije
izraz sladunjave sentimentalnosti ili ignorisanja stvarnog zivota, on je jedino
ispravan stav, koji mora postojati izmedu clanova zajednice, narocito u
njihovim medjusobnim poslovnim odnosima.

U pesmi "Bure vestnik Maksim Gorki spevao je snaznu himnu burnom
borbenom "aktivnom heroizmu. Lav Tolstoj dao je apoteozu skromnog
"pasivnog heroizma u dirljivom prikazu licnosti obicnog vojnika i seljaka
Platona Karatajeva. I jedan i drugi heroizam imaju osnovu u borbi ili protiv
drugih ili protiv samoga sebe, i jedan i drugi iziskuju tragicno naprezanje
licnosti, bacaju je u stanje afekta ili egzaltacije i zahtevaju od nje podvig, zrtvu
i patnju.

Skauti pak nisu odusevljeni za pretvaranje zivota u tragediju, oni znaju da se
zemlja obraduje, kuce zidaju, skole i fabrike rade zahvaljujuci ne zrtvama i
podvizima, nego zajednickom sloznom radu. Dakle, ne borba nego rad, ne
borba protiv bliznjih ili sa samim sobom, nego zadrugarski odnos prema svima
i zajednicki rad - to su nasa skautska nacela. S obzirom na ova nacela nas se
pokret moze smatrati, kao narocita vrsta kooperativnog pokreta, koja ce
zajedno s drugim vrstama zadrugarstva sigurno i u tempu ubrzane evolucije
pripraviti pojedinca i drustva za bolji i savrseniji zivot.




14.



5. Licnost i drustvo

Skautizam ima zadatak da razvija: ,naviku na sluzbu bliznjemu, t.j.
zadrugarstvo i zajednicku dobru volju.
R.Baden-Powell (Jamboree, N 9, str.131)

"U filosofiji vaspitanja, kako je shvata skautizam, stalno se odrzavala
ravnoteza izmedu potreba individualnog - ja i kolektivnog - ja. Ostvariti i
odrzati ovu ravnotezu - takav mora biti giavni zadatak svih onih koji se
zanimaju vaspitanjem omladine.
Edmond Holmes (Jamboree, N 9, str.132)

"Njegov je kamen temeljac kooperacija.
Clarence Howard (Jamboree, N 9, str.135)

"Ne ocekuj nista od drugih, ali sam drugima daj sve sto mozes.
7. zapoved ruskih skauta.

Kad vec znamo, kako se sa skautskog gledista resava problem odnosa izmedu
pojedinaca, logicno je da predemo na drugi problem, koji je usko vezan s
prvim, t.j. na pitanje odnosa izmedju licnosti i drustva. Kao i ranije,
osvrnucemo se na klasicna resenja ovog problema, naime na misljenja
romanticke i socioloske skole.

Romantizam, kao cisto individualisticka i protivuracionalisticka struja, javlja se
u istoriji obicno posle sloma grandioznih pokusaja da se izvedu najradikalnije
promene u politickom i socialno-ekonomskom uredenju drustva. Tako, na
primer, on se javlja u Rimu - posle propasti demokracije, u Francuskoj posle
kraha Velike Revolucije. Romanticari ne veruju u stvaralacku moc razuma; oni
idealizuju sve, sto je obavijeno velom tajne ili maglovite daljine; njih ne
zanlma jadna sadasnjost, traze nadahnuca u onome, sto je daleko u pogledu
vremenskog ili prostornog odstojanja. Vole da.se oslanjaju na intuiciju, t.j.
rado slede glasu svojih cuvstava i podsvesti. Veruju da volja i nadahnuce
iskljucivo darovitih licnosti, mogu vrlo korisno posluziti interesima drustva. Kod
njih postoji kult velikih ljudi, jarkih mocnih licnosti, vodja, koji su u stanju da
izvedu drustvo iz nepodnosljivo teske situacije, u koje ono zapada posle
neuspeiih opasnih politickih i socijalnih eksperimenata. Istoriju stvaraju
pojedinci. Ljudska prasina, gomila, masa sama po sebi nema vrednosti, u
najboljem slucaju ona je zato da daje odjek, pozadinu, sredinu ili okvir. Njena
uloga u istoriskom procesu svodi se na to, da se jace istaknu ovakve pojave,
kao sto su Aleksandar Makedonski, Cezar, Karlo Veliki, Napoleon, koji kao
zvezde sjaje na nebu istorije. Za Z.de Mestra i Satobrijana, koji su bili
pretstavnici najogorcenije reakcije, milioni prosecnih ljudi svi skupa ne vrede
toliko, koliko jedan Cezar. Rimska istorija ima smisao samo s obzirom na
Cezarevu licnost. Ona se deli na dva dela, na prvi koji je pripremao pojavu
velikog imperatora, i na drugi, koji govori o propadanju Rima posle njegove
smrti.


15.


Suprotno glediste ispoveduju anticni mislioci, marksiste i Lav Tolstoj. U anticno
doba je bilo ukorenjeno glediste da opstina (grcki polis ili rimska "urbs)
znaci sve, a pojedinac vredi samo kao njen clan t.j. ukoliko pripada zajednici.
"Lisiti nekog vatre i vode, t.j. izbaciti iz zajednice,znacilo je osuditi doticnoga
na neminovnu i skoru propast. Stari Rim do hriscanstva nije shvatao da licnost
sama po sebe pretstavlja izvesnu vrednost, to se vidi i iz toga, sto je za
punopravne gradjane (cives) smatrao iskljucivo staresine porodica (patres
familias), dok o clanovima porodice nije vodio racuna. Otac je u pocetku imao
neograniceno pravo nad decom, mogao je cak da oduzme zivot detetu. Isti
princip -"celina sve, pojedinac nista! nalazimo kod marksista i L. Tolstoja, koji
se inace u svemu drugome potpuno razilaze.

Za autora "Vojna i mir neprihvatljiva je misao, da bi istorija Evrope drukcije
izgledala, da je Napoleon u bitci kod Borodina poslao svoju gardu u pomoc
marsalima, a to nije ucinio samo zbog ... hunjavice i od nje prouzrokovanog
neraspoiozenja. Istorija nije sjedinjen niz podviga i pothvata nekolicine
pojedinaca, koje su se istaknuli zahvaljujucl prilikama, okolnostima i raznim
uslovima, gde nisu licnosti vec mase igrale glavnu ulogu. Napoleon je imao
srecu,sto se pojavio u doba, kada je jedino mogao da postane slavni
imperator.

Velikom Korzikancu barem ne poricu njegovu genialnost. Kud i kamo slabije
prosao je u oceni savremenika covek, kome se upisuje u greh najveca
odgovornost za Svetski rat. Pre ovog rata Vilhelm II izgledao je tajanstven,
strasan i mocan, tvrdilo se da sudbina sveta zavisi od njega. Posle rata
rasplinule su se fantazije, te se konstatovalo da poslednji nemacki car nije ni u
cemu nadmasio prosecne ljude. Narocito, njegov zivot u Dornu sveo ga je s
pijedestela i ucinio kraj legendama.

Iz gore navedenih primera vidimo da romanticari i pretstavnici socioloske
struje u pogledu ocene uloge licnosti i drustva u istoriskom procesu stoje na
oprecnom gledistu, prema tome sasvim razlicito resavaju pitanje, sto moramo
staviti na prvo mesto: interes licnosti ili interes zajednice!?

Sa skautskog gledista nemaju prava ni romanticari ni njihovi protivnici, isto
tako ne valja protivupostavljati i pretpostavljati bilo licni bilo zajednicki interes.
Treba da stanemo na stanoviste da ne postoji obligatna suprotnost izmedu
interesa celine i njenih clanova. Psihologija i sociologija ne bi mogle potvrditi
tezu da je sukob izmedju ovih interesa prirodan, neizbezan i da je iluzoran
svaki pokusaj da se oni dovedu u sklad. Ovde ce biti umesno da navedemo
misljenje cuvenog ruskog politicara i pravnika Sergija A. Muromceva, koje je
izneo u svojim predavanjima o "Opstim osnovama gradanskog prava. On
smatra, da izmedu razvoja licnosti i drustva postoji funkcionalna veza. Cim je
kulturniji prosecni clan zajednice, tim je savrsenije uredeno drustvo, a obrnuto,
nesavrseni oblik drzavnog uredjenja i niski nivo drustvene kulture svedoce o
niskom kulturnom nivou prosecnog pojedinca. Situacija se ne menja bitno, ako
postoji nekolicina istaknutih licnosti.



16.

Razvijajuci dalje misli S.A. Muromceva priznacemo da velika razlika izmedu
pojedinih grupa stanovnistva bilo u pogledu kulture, bilo u pogledu raspodele
prava i duznosti uvek krije u sebi izvor velikih teskoca i kriza. Narocito je u
tom pogledu opasna svesna sebicnost privilegisanih grupa. Nije ispravno
misljenje da priroda socijalnih odnosa nuzno zahteva da jedni budu gospodari,
a drugi - robovi. Cinjenica da to fakticno postoji jos ne znaci da tako i mora
biti, a jos manje to znaci da je ova pojava korisna za unapredivanje kulture,
jer toboze samo odabrani duhovi (aristokrate) stvaraju i promicu kulturu, dok
je ljudska stoka odredena da ih izdrzava. Lepo kaze Henri Marty: "Ni gospodari
ni slabici, koji se uvek pouzdavaju u druge, ne cine delo dugotrajno i pozitivno
(Jamboree, N30, str.329). Istorija uci, da se sebicnost pojedinaca i grupa
osetljivo kaznjavala. Imamo u vidu ne samo borbu, koju su vodili zapostavljeni
protiv egoizma privilegisanih, vec i druge stetne posledice, naime, trajno i
preterano iskoriscavanje svih zemaljskih uzitaka i otsutstvo radnog vaspitanja
vodila su na koncu i kraju degeneraciji, t.j. propadanju dusevnom i telesnom.
U proslim vekovima istaknuli su se Fugger-i i Medici. Oni ljudi, koji su stvorili
moc i slavu pvih porodica, bili su neumorni radnici, bogato obdareni, energicni i
istrajni u svojim pothvatima i sa mnogo srnisla za inicijativu i organizaciju.
Njihovi su sinovi bez napora i muke odrzavali nasledenu moc, a povecali slavu i
sjaj. Ali potomci, koji su bili rodeni i odnegovani u raskosi i preteranom
uzivanju, brzo gube vrline predaka i usled nezdravog zivota i nemoralne
atmosfere bezslavno odlaze s istoriske pozornice i iz javnog zivota. Ovakva
evolucija, po misljenju naucnika, desava se u razmaku od 200, 300 i najvise
400 godina.

Danasnji Rotsildi nisu ni iz daleka ono sto su bili njihovi pretci u doba
Napoleona I. Dakle sama stvarnost uci da ni u aristokratskoj drzavi nije
moguce stvoriti generaciju, u kojoj bi svaki njen clan bio nadcovek u
Nietscheovom smislu ovog pojma. Moral i snaga gospode, kao i mentalitet
robova, ne mogu da postoje jedno bez drugoga, ali bas u njihovoj
koegzistenciji lezi opasnost za opstanak drustva i uslov degeneracije gospode
i strahovitog sloma njihovog gospodstva.

Najvise imamo koristi od zajednice, a i sami njoj najvise dajemo, ako su zivot
zajednice i nase licno drzanje prozeti duhom zadrugarstva.

Da ova misao ne ostane bleda i nejasna, objasnicemo je na primerima.
Uzmemo slucaj, kad je na put oko sveta krenula velika ladja. Na njoj se nalaze
pretstavnici raznih naroda i svemogucih drustvenih slojeva. Zamislimo cutljivog
Engleza, lutalicu, koji stalno pusi lulu i guta viski; debelog Nemca, koji trazi
piva kriglu za kriglom i rado se seca onog doba, kada je bio ,burs; prevrtljivog
Talijana, koji se svakog casa zaljubljuje i pevusi slatke melodije. Neka to budu
bankari, trgovacki putnici, katolicki misionari, studenti, politicari, kolonijalni
cinovnici, naivne guvernante, deca itd. Sva ova publika putuje zajedno vec
nekoliko meseci. Pita se, sta ce im dati medusobno poznavanje, razgovori,
posmatranja, zapazanja, ukratko njihov zajednicki boravak? Nije tesko
pogoditi, da licna korist u pogledu obogacivanja svesti i duhovnog
usavrsavanja nece biti velika, jer medu njima nema mnogo dodirnih, tacaka.
Cinjenica, da se svi suvise razlikuju po svojim duhovnim interesima i
potrebama, onemogucuje jaci psihicki rezonans i stapanje u duhovnu celinu.

17.

Za ovaj primer jos ne vrede reci Goethe-a: ,Es bildet ein Talent sich in der
Stille, sich ein Character in dem Strom der Welt. A sada pomislimo na slucaj
suprotnog karaktera, recimo, na bilo koji razred u skoli. U njemu se vrsnjaci
razlikuju po svojim sposobnostima i sklonostima, ati to im ne samo ne smeta
vec pomaze da od uzajamnih odnosa, stalnog opstenja i intimne saradnje
imaju ocigledne koristi. Licni odnosi, medjusobno pomaganje i takmicenje,
mogucnost lakog sporazumevanja i odusevljenja za iste ciljeve sluze kao
neiscrpni izvor intensivnog duhovnog zivota i daju materijal i potstrek za plodni
zajednicki rad. Jos vise vezuje u celinu i jos vise koriste pojedincima onaj nacin
zivota i oblici delatnosti, koji se praktikuju u skautskim udruzenjima, i to
narocito vredi za njihove vodove, klubove i logore. Sto da kazemo, na primer,
o uticaju skautskih sabora, Jamboree, kada se sastanu omladinci iz svih
krajeva pa u atrriosferi poverenja i prijateljstva upoznaju i ocene uspehe
reprezentativnih grupa. Jasno je da uporedjujuci te uspehe sa rezultatima
svojih jedinica ucesnici sabora dobijaju mnogo potstreka i dovoljno smisla za
preuzimanje onoga, sto je najbolje, a to je, dakako, velika dobit za celi pokret.

Navedeni primeri nepobitno dokazuju, da se ne smeju potcenjivati ni interesi
licnosti ni interesi zajednice, da izmedu jednih i drugih interesa postoji
funkcionalna veza, da sebicnost najmanje moze posluziti, kao osnova nasih
odnosa prema drustvu, da nam narocito mora lezati na srcu teznja da se
interesi licnosti dovedu u sklad s interesima zajednice i da zadrugarski odnosi u
tom pogledu najvise koriste.

Ko misli drukcije, neka se seti sudbine Rusije. Glasoviti ruski naucnik
Vasiiije.O. Kljucevski predvideo je slom najvece slovenske drzave. On je
smatrao da do sloma mora doci, jer analiza ruske istorije za poslednjih 300-
350 godina pokazuje, da su privilegisani stalezi isli suvise daleko u
povecavanju svojih prava, a sebicno odbacivali sve duznosti. Sto se tice
seljaka, tu je bio obratni proces: i ranije gotovo nisu imali nikakvih prava, ali
su bili preoptereceni duznostima; tokom vremena je njihov polozaj postao
neizdrzljiv. Nije ni cudo da se desila strahovita katastrofa, u kojoj su nastradali
i bivsi povlasceni stalezi i sami seljaci.

Dakle ni borba, ni sebicnost, ni slepo klanjanje pogresno shvacenim interesima
ili celine ili svog - ja - ne mogu se saglasavati: sa skautskim nacelima sloznog
zadruznog rada u ime zajednickih interesa.


6. Uloga rada u zivotu coveka

"Skaut je raden i stedljiv.
8. zakon iugoslovenskih skauta.

Skautizam ima zadatak da razvlja: "vestlnu u rucnim radovima, t.j. spretnost i
licni smisao za pronalaske.
R.Baden-Powell (Jamboree, N 9, str. 131)

Ako su slozni zajednicki rad i teznja za harmonijom izmedu interesa licnosti i
drustva osnovna nacela skautske ideologije onda je po tome skautizam morao
zauzeti principijelno stanoviste u pogledu znacenja rada u zivotu coveka.
18.

Sta se ranije mislilo o radu? Procitajte u Bibliji pricu o izgonu prvih ljudi iz raja.
Dok nisu zgresili, Adam i Eva nisu imaii potrebe da rade, vec su samo uzivali.
Kad su bili osudeni na progonstvo, onda je Adamu bilo receno: "U znoju lica
tvog ti ces jesti hleb, dok se ne vratis u zemlju, od koje si uzet.

Ovde je sve jasno: prvi su ljudi pogazili Boziju zapoved, a zato su kaznjeni
prinudnim iseljenjem i radom. Stari su semiti prema tome videli u radu kaznu.
Anticni Grci i Rimljani nisu bili daleki od tog nazora, jer su smatrali da je rad
velika nevolja, nesreca, zao udes socijalno zapostavljenih i dusevno zaostalih,
on je bitno obelezje jadnog zivotarenja robova, seljaka i zanatlija. Rimski
patricij prezirao je i rad i radnike, njega bi zacudiia misao Oskara Ualda, koji je
rekao: "nista ne raditi, to je najtezi posao.

U novo doba, kad su se pojavile krupna industrija, vrlo agilna klasa
preduzimaca, dosta uticajne grupe poslovnih ljudi, naucnika i radne
inteligencije, nije se moglo zadrzatl glediste; da je rad kazna ili da ga treba
prezirati. Sad se vec zna, da je u radu spas. All teski uslovi rada, nedovoljna
zarada, potreba da se obavlja grub, opasan ili neprijatan rad sve je to vodilo
uverenju da je rad izraz nuzde ili neophodne potrebe. Ruska poslovica kaze:
"ako se ne potrudis neces ni ribicu uhvatiti. Na tome se danasnja misao nije
zaustavila. Velika francuska revolucija istaknula je formalne principe
"slobode,jednakosti i bratstva", medutim nije marila za interese radnistva.
Svima je jasno, da li u doba krize mnogo vrede ova nacela, kada milioni
nemaju posla i gladuju. Sada se utvrduje misljenje da svaki covek ima pravo
da radi i da mu njegov rad daje pravo da bude sit i da se koristi uslugama
drustva. Gotovo u svim drzavama prihvataju glediste da postoji pravo na rad i
da rad daje sva prava. Jedino gde se ova nacela ne postuju, to je Sovetska
Rusija, gde se izvesnim kategorijama stanovnistva ne priznaje pravo na rad i
gde postoji prisilan rad, koji ne daje zrtvama boljsevickog rezima ni zarade, ni
olaksica, nista sem nevolja i patnja.

Ono, do cega je dosla svest i savest savremenog covecanstva, jos je ranije bilo
proglaseno ap.Pavlom: "Samo onaj, koji radi, ima pravo da jede", t.j. da
postoji, da se smatra, clanom ljudske zajednice. Skautizam,koji prihvata eticko
ucenje Evandelja, ocenjuje rad ne samo s moralnog ili prakticnog gledista vec i
sa naucnog stanovista, i to, na osnovu psihofizioloskih istrazivanja, kao
normalnu funkciju zdravog coveka.

Dakako, vrlo su vazni uslovi i prilike, koji ili pogoduju ovoj funkciji ili je
sprecavaju. U tipicnom radnom procesu zapazamo, kao glavne elemente: cilj,
sredstva, zapreke, licne sposobnosti, motiv i odnos prema zavrsenom radu.
Prinudan rad nikoga nece zanimati i oduseviti, on zapravo nije rad, vec kazna,
trud i muka. Sasvim je nesto drugo, kad se bavimo radom, koji nam se dopada
i kad ga izvodimo u povoljnim prilikama, gde nema ni govora o prekomernom
naprezanju i zamaranju. Rad, koii nam u svemu odgovara, sluzi kao
gimnastka, lako se pretvara u sport ili igru s tom razlikom, sto nas zanimaju
njegovi konacni rezultati. Ako nastojimo da stvorimo novu vrednost i
postignemo zeljeni uspeh, onda prezivljavamo starije vise duhovne radosti,
koja je za umnog coveka sama po sebi dovoljna nagrada.


19.

Skautizam visoko ceni vaspitnu vrednost ne samo dusevnog rada, vec i
telesnoga. U tom pogledu stoji na ispravnijem stanovistu nego ikoja od struja
danasnje tzv. aktivne ili radne skole, s kojom ima mnogo slicnoga ali od koje
nije bio ni najmanje zavisan. U cemu vidi svrhu rucnog rada, to se vidi iz ovih
reci: skautizam "dopusta omladini da razvije svoju manuelnu spretnost. On ne
tezi za tim da ona izuci jedan ili drugi zanat vec joj daje potstreka za inicijativu
i povladuje njen smisao za stvaranje (Jamboree, N 42, 38 str.).

Pomocu lakih i zanimljivih igara skautizam upucuje svoje pitomce u sustinu
drustvenog zivota i nasih zivotnih zadaca, postepeno, i neusiljeno budi kod njih
odusevljenje za rad, i neupadljivo ih navikava na to da je rad normalan oblik
aktivnosti coveka, koji dolazi do najviseg izrazaja u stvaralackim procesima. A
u aktima stvaranja mi se prispodabljamo Onome, koji je sve stvorio.


7. Skautizam i filosofija

Upitah mocno More,
U cemu je veliki zavet bivstvovanja?
Meni odgovori zvucno More:
- Budi uvek punozvucan, kao sto ja!
- Upitah visoko Sunce,
Kako da planem svetlije od zore,
Nista ne odgovori Sunce,
All je dusa cula: - Gori!
K. Balmont

"Uciti aktivno i dajuci izraz svom ja, a ne primajuci pasivno ideje of drugih, to
je njegov princip" (t.j. skautizma).
Edmond Holmes (Jamboree, N 9, str. 132).

Covek radi, jer to lezi u njegovoj prirodi. Njegova delatnost daje najbolje
rezultate, ako radi u povoljnim prilikama i onako, kako treba, t.j. sa znanjem,
vestinom i odusevljenjem. Rad je potreban i koristan ne samo za razvoj,
vezbanje i usavrsavanje nasih telesnih osobina, vec u istoj meri za nase
dusevne sposobnosti, pogotovo, radi zadovoljenja nasih visih teznja. Sta je dao
i kuda vodi u toku istoriskog procesa umni rad coveka? Cak i u praskozorju
ljudske kulture nazreva se pokusaj da znatizeljni duh prodre u tajne prirode i
da odgonetne pitanja o uzroku, smislu i znacenju svega, sto je zapazao. Kao
sto dete u prvom detinjstvu ostaje zapanjeno pred mnogim prirodnim
pojavama, zeli, ali ne zna ih protumaciti, te mucno napreze svoju fantaziju ili
trazi objasnjenje od odraslih, tako i primitivni ljudi nisu se mogli osloniti na
znanje i iskustvo.

Odgovor na sva pitanja i objasnjenje raznih pojava davala je ne nauka, ona
jos nije ni postojala ,nego religiozno misljenje starijih i mudrijih, koje je bilo
osnovano na bujnoj masti i ne ogranicenoj veri. Znanje se prikupljalo
postepeno i vrlo kasno se pretvorilo u pravu nauku. Do renesanse i
humanizma crkva i religija igrale su glavnu ulogu u duhovnom zivotu
covecanstva, one su odredivale sve do neznatnih sitnica, a nisu ni do sada
odustale od svojih prava na hegemoniju.
20.


U pocetku naucno znanje nije se usudivalo da digne svoj glas protiv
osvestanih zabluda i da stupi u otvoreni sukob sa verom i crkvom. Galilej
morao je da se odrice svog toboze laznog ucenja o kretanju zemlje. ordano
Bruno platio je zivotom za nesaglasnost sa crkvom. Tek posle 18. veka nauka
se emancipovala od vere i stupila je s njom u borbu, a sada zauzima suvereno
mesto i igra najvazniju ulogu u izgradivanju savremene kulture. Kako su vera i
crkva ranije ljubomorno branile svoje iskljucivo pravo da budu jedini regulatori
duhovnog zivota, tako sada nauka i njeni svestenici zahtevaju za sebe sve
privilegije svetosti, nepogresivosti i neogranicenog gospodstva nad dusama.
Ranije su judaizam, muslimanstvo, katolicizam, protestantstvo i druge religije
tvrdile svaka za sebe da raspolazu jedino ispravninim patentom za spasavanje
ljudskih dusa, a prema tome osporavali konkurentima, pravo na opstanak,
tako i sada razne naucne skole (recimo, istorijski materijalizam i njegovi
protivnici) vode ocajnu borbu za prevlast i do istrebljenja. Crkvama su
prebacivali inkviziciju i verske ratove, ali i nauka nije slobodna od slicnih
grehova, jer stavlja na raspolozenje svetovnoj vlasti i politickim grupama
podmornice, aeroplane, otrovne gasove i jos otrovnije ideje...

Nece se ni nauka, kakva je, odrzati na svojim polozajima. Covek ima ne samo
intelekat, nego i volju i emocionalni zivot, celim svojim bicem tezi da dode do
viseg zadovoljenja. Njegov duh prezivljava nesto narocito u momentima
nadahnuca, ekstaza, ushicenja, tu on dolazi do intuitvnog prozrenja istine i
smisla svog bivstvovanja. Nauka ide u susret zahtevima kulture intelekta,ali
nije dovoljna za svestranu kulturu naseg duha. Ovde je umesno navesti
misljenje Dostojevskoga: "Da zivimo pametno nije dovoljno samo pameti.

Gogolj je rekao takode, da "um nije najvisa nasa sposobnost: njegova duznost
nije nista veca od duznosti policajca: on mora da zavede red i poredak i da
postavi na pravo mesto sve sto imamo".

Valja priznati i to, da sve, sto stvori covek, ima relativnu vrednost. Covek je ne
samo mera za sve, vec i osnov svoje kulture. Prema tome i svaka kultura ima
ne apsolutnu, nego relativnu vrednost. Kultura je rezultat zajednickog rada
kako onih generacija, koje sada zive, tako i onih, koje su ranije zivele.
Stvaranje duhovnih vrednosti je potreba i funkcija naseg ja, ali ne postoji
mogucnost da licnost nesto izgradi ili otkrije novo, ako se potpuno odrece
duhovnog nasledstva od prethodnog pokolenja. Pa i kad se ne odricemo, treba
biti na cisto, da nismo savrseni, nije savrsen, nema apsolutnog znacenja i
vrednosti ni rezultat naseg rada. Menjali su se verski nazori i naucne teorije, a
i menjace se daije. Nikako ne mozemo kazati da ono, sto smo stvorili, ima
apsolutnu vrednost i da posle nas niko nece biti u stanju, da da covecanstvu
nesto bolje. Kultura je funkcija duha. Duh ce napredovati, bice i kultura bolja i
savrsenija, ali ne i najsavrsnija.

Kad smo svesni toga, onda nastaje pitanje, da li uopste vredi bilo koja zivotna
flosofija i da li cemo preporuciti skautima da prihvate bilo i jedan filosofski
sistem?



21.


Ako svaka filosofija ima relativnu vrednost, to jos ne znaci, da ona nema
nikakve vrednosti. Da organizam deteta i decaka nije poptuno razvijen, nije ni
tako jak i otporan, kao sto je organizam odraslog, to stoji, ali se bas iz njega
razvija normalno izgraden covek. Prema tome moramo se zadovoljiti time, da
u nasem licnom stvaranju ima elemenata pozitivnog karaktera.

Evolucija covecanstva postepeno ide u pravcu sve vece vrednosti njegovog
duhovnog stvaranja, dakle u smeru savrsenstva. Treba umnu delatnost
pojedinaca uputiti ovim smerom. Kako se to moze postignuti?

Skautizam ne ide za tim da svojim vernicima nesto silom nametne, da unapred
odredi sustinu i sadrzinu njihove zivotne filosofije. Za njega je dovoljno da daje
materijal za izgradjivanje licne ideologije i da pokaze kako se ona mora
stvoriti. Tu se opet vidi bitna osobina skautizma - za njega vazi ne samo
konacan rezultat naseg rada i nastojanja, vec i nacin rada ili postupak.

Za anticne Helene kipovi Fidija i Praksitelja bili su vrh savrsenstva, za nas oni
to danas nisu. Vajarstvo je otislo dalje. Ali u pomenutim skulptorima cenimo
njihov licni uspeh, silu nadahnuca i sjajno resenje zadatka s obzirom na
ondasnje prilike i prethodni nivo vajarske vestine. Neka ovaj primer posluzi
kao objasnjenje tome, sto smatramo pozitivnim elementima u nasem
duhovnom stvaranju. Svaki odrasli skaut mora svu svoju aktivnost, sve svoje
sile i sav svoj zanos upotrebiti radi toga da izgradivanjem svoje licne
ideologije krunise svoj dusevni rad i razvoj. Ovde smo narocito naglasili
oznake sav i svoj. Vrlo je vazno da on ne prima gotov, jeftin i popularan
sablon, nego da sam dodje do vise spoznaje, odnosno do uverenja da ju je
stekao. Trazimo od nasih rovera da svesno i savesno posvete sve svoje sile i
sposobnosti zadatku da prodube svoje glediste na zivot, da mu dadu najbolju
formu i visi smisao oslanjajuci se ne samo na razum, vec i na srce, volju i
intuiciju. Zelimo jos da u tome poslu budu zanosni, poletni, nadahnuti ili
prozeti iskrenim entuziaizmom, ali da ne budu zaslepljeni fanatizmom ,da
nekom silom ne nametnu svoj credo.

Zar bi bilo dobro, da mladi entuziasta smatra, da ono, sto je za njega
apsolutno savrseno, obligatno mora biti takvo i za druge, da savremenici i
potomci ne trebaju ni da se trude u pronalazenju necega boljeg i savrsenijeg,
nego da jednostavno uce njegovu dogmu kao "ocenas. Ljudski duh ima
sposobnost za beskrajno napredovanje i vise stepene savrsenstva. Prema tome
ne valja siliti druge ljude da priznaju nase glediste, kao najbolje, glavno je da
to sami priznajemo. Skautizam zahteva od svojih pristasa da postuju svacije
uverenje, da budu tolerantni,da ne misle na tude duznosti, nego na svoje i da
budu svesni relativnog znacenja svakog ijudskog dela i cina.

Covecanstvo ide putem, gde je svaka stanica potrebna za odmor i za
prikupljanje novih sredstava, koja bi omogucila dalje putovanje. Bez ovih
stanica ne moze se zamisliti uspesno napredovanje, osvajanje i priblizavanje
idealnim ciljevima. Stanica, koja je pred nama, sluzi kao cilj, cim smo do nje
stigli, ona je vec sredstvo, ona je tek nova polazna tacka!


22.

Stanice koje smo ranije napustili, ne smeju nas privlaciti k sebi, ipak one jos
znace za nas kao - putni znaci. Kao sto izmedu dve tacke moze biti povucena
samo jedna prava crta tako i napustene stanice neka sluze za orijentaciju, za
pronalazenje kraceg i boljeg puta. Mozda ce pojedinci zaostati, lutati, ici
stranputicom, uglavnom covecanstvo ide napred za svojom zvezdom vodiljom
- idealom, koji cas mu ovako izgleda, cas inace, ali verno mu sluzi u svojstvu
putokaza i pomaze da s uskih, mracnih i opasnih staza divljastva prede na
divne, obasjane suncem puteve kulture i civilizacije.

Prema tome stavimo u duznost nasim roverima i oldskautma, da budu
altruiste, da imaju siroke humane poglede na zivot i rad drugih, da
izgradivanju svojih ideala posvete sve sile i sposobnosti, da to izgradivanje i
sluzba idealu budu slicni mudrom i opreznom radu naucnika, plemenitom
entuziazmu hriscanskih propovednika i blagorodnih boraca za pravdu i
covecnost i najzad beskrajnoj pozrtvovanostl neustrasivih junaka, koji su
nesebicno branili otadzbinu. U ovome je pravi put k istinskom uspehu (rovering
to sucess).


8. Religija Radosti i Sunca


,Budimo kao Sunce.
Geslo skautinstruktora Savske banovine.

"Skaut je uvek raspolozen i dobre volje.
7. zakon jugoslovenskih skauta.

"Skautizam ima zadatak da razvija: ,zdravlje i telesnu snagu, t.j.individualnu
energiju, otpornost i zivotnu radost.
R.Baden Powell (Jamboree N 9 , str.131)

Nastojimo da budemo slicni mudracima, propovednicima i junacima, ali ne
tezimo za time da nas smatraju za takve. Ne zahtevamo od drugih da oni budu
nadljudi (Ubermenschen). Mi, skauti, priznajemo svakom normalnom coveku
pravo da zivi normalnim zivotom. Nama je najvise stalo do slobode duha i do
maksimalne aktivnosti slobodnog duha. Neka svaki zivi sto intensivnije, neka
kako hoce i moze upotrebi sve sile i snage, samo to nikada ne sme biti na
stetu drugima. Ispoljavanje licnosti u potpunoj meri i radosno dozivljavanje, to
su nase konkretne zadace. Skautizam je religija Radosti i Sunca! On je dalek
od krajnosti, u koje upadaju askete i anahorete (isposnicl i pustinjaci).

Kada su se organizovali prvi manastiri, a jos vise u Srednjim Velovima,
gospodovalo je misljenje, da je materija orude davola, da je zemaljska lepota
tu zato, da ljudi mami i lovi u mrezi necastivoga. Ko hoce da spase dusu, mora
bezati od svih cari i drazi ovozemaljskog zivota. U pustinjama i planinama,
kasnije u manastirima traze sebi spasa prestrasene pobozne duse. Ali i u
samoci svojih sklonista osecaju mocnu vlast svog sopstvenog tela i svoje
nemirne fantazije. Treba se boriti protiv iskusenja, koja se radaju u nama
samima, a ona dolaze od naseg gresnog tela.

23.


Da ojacamo duh, moramo oslabiti telo. Molitva i post, dusevno naprezanje i
slabljenje tela, to su oprobana sredstva spasa. Jos je bolje, ako post i
zanemarivanje tela prelaze u svesno izvrgavanje mrcvarenju, gladovanju i
drugim parentovanim nacinima za upropascavanje zdravlja i organizma. Da li
se zasta duh oslobada svojih okova bas na ovaj nacin?

Skauti se pridrzavajii gledista: mens sana in corpore sano. Zapostavljajuci i
mrcvareci telo, askete su isli protiv prirode, a nisu ni iz daleka bili blizu cilja,
bas obratno, cesto bi postali zrtve opasnih iluzija i halucinacija. Setimo se vrlo
lepo napisanog dela Anatola Fransa - Tais, gde se opisuje jedan pustinjak, koji
se godinama spasavao na "stubu. On je vec mislio da je dostigao cilj, t.j.
spasa svoje duse, ali je postao zrtva niske strasti prema Tais i to bas u
momentu, kada je ona, bivsa kurtizana, koja je pod uticajem njegovih reci
postala kaludjerica, umirala kao prava svetica.

Za nas organizam vazi zakon relativnosti, sve sto se nalazi u izvesnim
granicama sluzi za razvoj, vezbanje i usavrsavanje organa, sve sto prekoracuje
te granice ugrozava ne samo zdravlju, vec i nasem opstanku. Ne valja da telo
bude duhu na teret, a to se desava. I kod asketa i kod neumerenih pristasa
hedonisticke teorije, t.j. kod onih, koji smatraju da je uzivanje glavna zivotna
zadaca. Preterana uzivanja ili nerazborito zadovoljavanje porocnih strasti
onemogucuju duhu, da se digne u visine. Dusa sibarita, pijanice, kokainiste ili
razvratnika nije obligatno opaka i odvratna, sto vise, ona moze da ostane u
sustini dobra, ali je svakako lisena sposobnosti da stvori nesto lepo i uzviseno,
ona lici na suznja utamnicenoga, jer je zarobljenica tela ili kako Rusi kazu - "v
pljenu u tljena.

Mudri Eklesiasta u ovom slucaju ima pravo, kada kaze: "Telo, koje ce istrunuti,
sluzi dusi na teret, te ova zemaljska zgrada (t.j. telo) tisti mnogobrizni um. U
poslanici Rimljanima ap. Pavao pise: "Qui autem in carne sunt. Deo placere
non possunt (Ne mogu biti ugodni Bogu, oni koji zive po zapovedi tela).

Ali nismo zarobljenici tela, kada ono normalno funkcionise. Harmonija izmedu
duha i tela postoji. To je ono, sto su stari Heleni u superlativu oznacili pojmom
"kalokagatije, a Rimljani opredelili skromnije kao "mens sana in corpore
sano. S vise razloga imamo pravo da zivimo normalnim zivotom i da se
odvracamo od krajnosti asketizma i epikureizma. Nama nije cilj ni
samoodricanje ni telesna uzivanja, razonode i zabave. Ali to ne znaci da je
skautski zivot monoton, oskudan utiscima i lisen radosti. Bas obratno! Sledimo
reci ap. Pavla: "Uvek se radujte. Potpuno se slazemo u tom pogledu s Niceom,
koji je rekao: "Od onqg momenta, od kada postoje ljudi, covek se suvise malo
radovao, a to je braco moja, nas najveci nasledni greh. Ne trazimo radost
samu po sebi, kao takva ona ne moze ni da postoji, tezimo za tim da nas ona
stalno prati, kao izraz dusevnog zadovoljenja, koje se javlja,kada su postignuti
plemeniti i uzviseni ciljevi, kada je krunisan uspehom nas stvaralacki rad i
kada vidimo da nismo sami vec imamo iskrene prjatelje i pravu bracu -
zadrugare.



24.


Skauti su jednako daleki i od mracnog ocaja pokajnika - isposnika i od niskog
zivotinjskog uzivanja pokvarenjaka. Igra i rad, ritmicno izmenjivanje pojava
trosenja i uspostavljanja nase energije, intensivno ispoljavanje svih dobrih
osobina i sposobnbsti, zivot u prirodi, drustvo omiljenih voda i simpaticnih
vrsnjaka, savesno vrsenje duznosti i sluzba bliznjemu, zanosan rad na
izgradivanju svog licnog ideala, sve je ovo izdasan izvor skautskog
odusevljenja i svetle radosti.

Ovo odusevljenje i radost cenimo s jedne strane, kao dokaz uspesnog rada i
nastojanja s druge strane, kao socijalno-korisne pojave. Onaj, koji je dobre
volje, nikad se nece zadovoljiti da njegovo raspolozenje ostane samo u njemu,
on ce hteti i uciniti tako da i druge uvuce u svoju radost. Raspolozen covek ne
misli na zlo i ne zeli nikome zla. Najcistija, najsocijalnija i najuzvisenija je
radost onoga, koji je stvorio nesto novo i dobro. Zato trazimo od skauta da
budu radeni i vredni, da se oslone na svoju inicijativu i samoradnju, da idu
putem radosnog dozivljavanja i zanosnog stvaranja, koje podize duh do
neizmernih visina i otvara nove mogucnosti u pogledu naseg razvoja i
napretka.

Skauti zele da njihov, rad i celokupna aktivnost budu uzvisena himna Onome,
koji je Prvotno Nacelo i Konacni Cilj. Preko konkretnog i relativnoga putem
stvaralacke aktivnosti idemo k idealnomu i apsolutnom. Svaki nov korak, svaki
plemenit napor, sama dinamika ovakvog kretanja prema glavnom zivotnom
cilju osvezava i bodri nas duh, ispunjuje ga i ozaruje neizrecivom radoscu. U
toj radosti vidimo nagradu nasih licnih napora i dokaz da se nasa delatnost
razvija u smislu vrsenja duznosti ne samo prema sebi, vec istovremeno i
prema drugima. A to je ono, o cemu je pisao ap. Pavle: "Nemojte nikome da
ostanete duzni bilo u cemu, sem uzajamne ljubavi, jer onaj, koji voli bliznjega,
ispunio je zakon.


"Smrt i vreme caruju na zemlji ,
Ali nemoj da ih zoves gospodarima .
Sve propada u mraku i kretanju ,
Nepomicno ostaje samo Sunce Ljubavi.
Vladimir Solovljev


Smisao svega, sto smo govorili, svodi se na znacenje samo jedne reci, a to je -
Ljubav. Tu smo ljubav, koja je pokretac svega, sto je dobro i lepo i na cijem
plamenu gore nasa srca, radi boljeg razumevanja i osecanja oznacili
slikovitim pojmom izvora svetlosti i topline - Suncem.

Neka sada svakome bude jasno, sto kaze nase divno geslo:
Budimo kao Sunce!





25.


9. Jugoslovenski skautizam

Dr Stevan Z. Ivanic

U sistemima vaspitanja narodnog podmlatka skautizam zauzima posebno
mesto i posebni znacaj, jer skautski sistem vaspitanja vise nego i jedan drugi
odgovara prirodi organizma u razvijanju i njegovoj neprestanoj pokretljivosti i
aktivnosti. Skautizam postize vaspitne ciljeve u neprestanoj dinamici tela i
duha, a to je u prirodi decjeg i mladicskog organizma. I zato samo skautski
sistem vaspitanja moze da u istoj meri i u isto vreme koordinantno razvija i
telo i duh i dusu. Upravo svaki postupak u skautskoj delatnosti, svaki rad,
svako vestarstvo sadrzi elemente za vaspitanje u sva tri pravca, ako se
sprovodi skutskim metodama. Skautizamu nije cilj da nabije mlade glave
znanjima, on nema za cilj da stvori atlete i rekordere, njemu nije cilj da izgradi
drustvene moraliste. To su njemu samo sredstva, da bi stvorio savrsene ljude,
odiicne radnike na svakom polju, korisne clanove drustva. Skola cesto
postavlja za cilj znanje, Crkva istice kao cilj moral, sport smatra ciljem telesnu
snagu. U stvari sve to ne moze biti cilj, to su sve samo sredstva, da stvorimo
prave ljude, kakvi su potrebni savremenoj civiiizaciji i kulturi.

I bas narocito drzave mlade, narodi mladi moraju teziti ovakvom jednom cilju.
Jugoslavija je mlada drzava. Juznoslovenska plemena prvi put u istoriji imaju
zajednicku sudbinu i zajednicki zivot. Iako etnicki tako bliski, vekovima su bili
politicki razdvojeni i razjedinjeni. Juznoslovenska plemena su stvarno jedan
narod, ali oni moraju u zajednickom zivotu, narodnom i drzavnom, izgraditi i
zajednicku juznoslovensku nacionalnu svest. I u tom pravcu skautizam je zivot
i kretanje, i bas zato on je najpogodniji za prilagodjavanje drustvenim
sredinama. I mi u Jugoslaviji u mnogome smo dovrsili izgradnju
jugoslovenskog skautizma, onakvog kakav najbolje odgovara psihickim
osobinama Juznih Slovena. Mi mnogo vodimo racuna o tome, da u nas pokret
unesemo sto vise psiho-bioloskog, specificno Juznoslovenskog. Tako cemo
bez sumnje najbolje potpomoci u izgradjivanji nove Juznoslovenske nacionalne
svesti.

Mi tezimo, da nasem skautizmu damo sve ono izrazito Juznoslovensko sto je
ucinilo nasu mladu naciju cuvenom u svetu i sto joj je dalo lepo mesto u
novijoj istoriji Evrope. Mi razvijamo u nasoj mladoj braci onu plemenitu ljubav
prema Juznoslovenskoj zemlji, cudesno lepoj i raznolikoj, od Triglava do plavih
obala Jadrana. Mi razvijamo u njihovim srcima divne osobine onih Dinaraca
slozenih iz cele Jugoslvije, koji stvorise nezavisnu Srbiju, i onih koji su proneli
slavu i mucenistvo Juznih Slovena u balkanskom i svetskom ratu preko celog
kontinenta, kao onih iz doba Gaja, Rackog, Strosmajera.

I skautizam, sav covecan, stvorice nova pokoljenja, dostojna starih stvaralaca i
novih teznji svremenog covecanstva.





26.

10. Svrha i nacin skautskog rada
S.Adamovic


Vasitanju omladine se uvek poklanja velika paznja. Usavrsavanju covecanstva
sluze sve tekovine nase kulture. Celokupan napredak ljudskog znanja ide tome
da se stvore sto bolji i pogodniji uslovi za zivot na zemljinoj kugli. Mnogobrojni
pokreti, mnoge naucne studije, pokusavali su na razne nacine da rese ovaj
problem, te da nadu sredstva kojim ce se pouzdano moci sa uspehom raditi u
vaspitanju omladine. Lutalo se na razne strane, pokusavalo i gresilo, ispravljalo
i stvaralo, ali ni danas ovaj problem nije resen jednim opste usvojenim
nacinom vaspitanja novih pokoljenja, onih koji dolaze iza nas, kao i sadasnjih
t.j. onih koji sada zive.

Jedna od najnovijih tekovina naseg pokoljenja na polju nauke o vaspitanju je
skautski pokret, koji je neobicno brzo uspeo da osvoji skoro sve drzave, da
postane zajednicko dobro svih rasa i svih kontinenata. Sama ova cinjenica bila
bi dovoljna da privuce na njega paznju, jer onaj pokret koji ima takvu
sposobnost rasprostiranja, mora da ima i ogromnu unutarnju vrednost i
privlacnost za svoje pripradnike, ciji se broj stalno povecava.

Svrha skautizma slicna je, jednaka je sa smerovima i zadacama mnogih drugih
vaspitnih faktora i ustanova i pre svega i sadasnjih. I on tezi, da doprinese svoj
udeo u stvaranju dobrog i ispravnog gradanina svake drzave u stvaranju
coveka u pravom i dobrom smislu te reci. Namera mu je, da vaspitavajuci dete
dovede ga do bogatog zivotnog iskustva pouzdanim i dobrim putem, da ga
prateci kroz sve faze njegovog razvoja dovede do muzevnog doba kada ce biti
vec izgraden i dusevno i moralno i telesno, s odredenim smerom i svrhom
svoga zivotnog delanja, kada ce biti sposoban i u moci, da izvrsi svoj zivotni
zadatak da dobro odigra ulogu u drustvu, te da koristi svojoj zajednici, da bude
koristan clan ljudskog drustva i dobra i ispravna jedinka u svakom pogledu.

Da bi ovo postigao, sto uostalom hoce i mnogi drugi vaspitni pokreti,
skautizam obuhvata svu jedinku, sve njene osobine. Ima u vidu svaki delic
tela, duha i srca svakog pojedinca. Svojom vaspitnom metodom ne
zanemaruje ni najblazu nijansu u karakteru, prirodnim sklonostima i
nasledenim osobinama.

Slican po zadacama i cilju, skautizam se veoma mnogo razlikuje nacinom rada
od ostalih vaspitnih udruzenja. Pretstavlja svojom metodikom rada jednu
novinu u pedagoskoj znanosti. Ima mozda jedino slicnosti s idejom moderne
radne skole koja pridobija sve vise pristalica i ukorenjuje se u drzavama
zapadne Evrope, ali prosiruje i program ove skole, te cini jedan znatan
napredak u izvodenju zajedniccke im ideje, jer omogucuje jace individualno
razvijanje od radne skole, posto svoje vaspitanje sprovodi u malim grupama
od najvise 10 clanova.

Velika vrednost skautskog pokreta, koji isticu svi merodavni vaspitni strucnjaci,
nalazi se u metodici vaspitanja, u nacinu skautskog rada i odgoja.


27.


Skautsko vaspitanje pocinje vrlo rano, jos dok je dete slabacko i nejako, kada
pocinje da prikuplja znanja, da se raspituje i interesuje za sve sto ga okruzuje.
Posavsi u skolu, dete ulazi u sire drustvo. Menja svoju uzu zajednicu s mnogo
vecim brojem poznanika i drugova istog uzrasta i uglavnom i njegovih
sposobnosti. Skautizam ne upucuje u skupljanje znanja pomocu mrtvih
predmeta i sprava, nego iskoriscuje decju naklonost za pokretom i igrom.

On ih upoznaje s mnogobrojnim igrama, koje ostre um, snaze telo i usaduju u
njih neprimetno, neosetno, prva saznanja o redu, disciplini, poslusnosti,
dobroti i postenju, prve ideje eticke vrednosti coveka. Vaspitanik ne primecuje
sve vazniji i mocniji uticaj svoga vaspitaca, koji ga pouzdano vodi i koji polako,
neprimetno i neosetno, igrajuci i sam s vaspitanikom vesele i zivahne igre,
vestom rukom umetnika unosi u dusu i duh deteta neizbrisive dojmove,
znanja, uverenja i osecanja, koji postaju osnova za dalje izgradivanje
decakove licnosti.

Stalnim pokretima slabacko dete je osnazilo svoje telo, mnogim igrama je
izostrilo svoj um, tako da se osposobilo da pode van grada, da ostavi svoje
roditelje i da sa svojim drugovima pode na jednomesecni ili dvomesecni
boravak u kakvoj romanticnoj sumi, okruzen cvrkutom ptica, zelenilom i
mirisom sume. Tu u prirodi, prinuden je da sam sebi sagradi stan i da taj stan,
koji cine satorska krila, odrzava u cistom i urednom stanju, da bi bio lepsi, bolji
i uredeniji od istih takvih stanova njegovih drugova. Tu je, gde mora da se
brine o svim svojim potrebama, gde mora da se kloni svake neprijatnosti, on
stice samopouzdanje, da je u mogucnosti da se sam stara, on postaje okretan,
umesan i sposoban zaista da otkloni sve nedace, da se snade u svakoj zgodi i
nezgodi, da sebi obezbedi pored najpotrebnije hrane i mnoge druge ugodnosti,
te da zadovolji sve svoje zivotne potrebe. Boraveci daleko od ljudskih naselja,
taj decak nauci da ceni, postuje i voli sve one koji ga okruzuju, jer je samim
zivotom na njih upucen, i nesvesno uvida da bez njih ne bi mogao. Dojmovi iz
tih mladih dana urezani su u njegova secanja tako snazno, da ih nista nije u
stanju izbrisati, jer su kao u kam urezana umetnicka tvorevina, koja ostaje za
vecna vremena.

Zivotom u najdivnijim predelima prirode, decak zavoli sve ono sto ga okruzuje.
Njegovu decacku radoznalost sve interesuje. On pokusava da sve upozna i u
tom uspeva, jer ako nije u moci da sam sazna sve ono sto mu budi
ljubopitstvo, onda je tu njegov vod, koji mu u njegovoj zelji za saznanjem
pomaze.

Samim zivotom koji ima svoj smer, koji se ipak izvodi po jednom utvrdenom
programu, iako ga vaspitanik ne zna (nikada jedna vaspitna metoda, nikada
jedan vaspitni program nece uspeti ako decak primeti da je sve nacinjeno,
namesteno, da je sacinjen jedan kalup, jer decaci najvise mrze kalupe,
jednolikost i sablone) i koji zaista postize svoju svrhu - skautizam vaspitava
clanove svoje velike zajednice, svoje velike porodice. Vode i njegovi saradnici
su ti koji vecno i budno bdiju nad svakim pokretom, nad svakim poduhvatom
decaka i koji ispravljaju njegove puteve, odmah na pocetku, koji mu svojim
licnim primerom daju pouzdan putokaz u zivotnom delanju.

28.


Nekoliko ovakvih logora, nekoliko godina skautskog zivota i od decaka postaje
mladic, koji postepeno stupa u zivot, koji menja svoju okolinu i koji stupa u
zivotni vrtlog, koji je pun prepreka, trnja i teskoca. Ali taj mladic zadrzao je
dvoju decacku bezazlenost, zadrzao je i u sebi poneo veselost suma u kojima
je proveo svoje najlepse dane, poneo je upornost u savladavanju prepreka, jer
ih je morao imati kada je hteo preci preko tolikih brda, preko tolikih jaruga i
gudura, koje je presao u toku svojih bezazlenih godina. I on sigurnim korakom
- kao sto je sigurnom nogom stupao po nesigurnom i opasnom tlu mnogih
stena, stupa napred i probija se kroz zivot, uvek pracen vedrinom svoje duse,
verom u uspeh i nikad pokoleban u uverenju, ubedenju i osecanjima, koje je
poneo iz svoje rane mladosti.

Kada se zamori od zivotne borbe, kada ugrabi malo slobodnog vremena, od
odlazi opet onde gde ce crpsti nove snage za nova i dalja pregnuca, baca se u
narucja Majke Prirode, koja u njemu budi sve one lepe i divne uspomene
mladalackog doba, koja ga preobrazava i podmladuje .

On u zivotu, u drustvu pretstavlja jedan novi tip, koji se bitno razlikuje od
svojih drugova, poznanika, svojih bliznjih, koji je nosilac novih pogleda, novih
ubedenja i osecanja. Savrseno postenje, izvanredan osecaj duznosti i
odgovornosti, ljubav prema svima i svemu, sto ga okruzuje, samaricanska
samilost prema bednima i nevoljnima, su ostre crte njegovog cvrstog i
pouzdanog karaktera, nepokolebljive volje i snage za zivotno delo. Sve su to
osobine koje je on od svog ranog detinjstva sticao, podizao i njegovao i sam
ne primecujuci, ne shvatajuci i ne razumevajuci onaj snazan progres licnosti,
koja se u nizu godina njegovog detinjstva, decastva i mladicstva u skautskom
radu i skautskoj zajednici razvijala i stvarala.

Skautizam stvarajuci ovakve clanove ljudske zajednice, uspeo je u mnogome,
da resi onaj od davnine postavljeni zadatak nauke o vaspitanju. U mnogim
kulturnim drzavama skautizam je dosao do punog svog izrazaja, na delu
okusao i uspesno primenio svoje vaspitno delanje, tako da je u mnogim
drzavama zauzeo dominantan polozaj. Kod nas, skautizam nije jos dosao do te
visine, da bi mogao pokazati tako ubedljive primere svoga vaspitnog rada, ali
uhvatio je dobar koren, udario je temelj, cvrst i pouzdan i pred njim se nalazi
siroko polje rada. Omladina ga voli i gde god se nade pogodan i sposoban vod,
koji ce svojim prirodnim sposobnostima znati i umeti da primeni ideje i metode
skautizma, tamo se skautski pokret naglo razvija i izrazava svoju veliku
sposobnost za napredak i sirenje.

Duznost bi svakog kulturnog coveka bila da se poblize upozna s ovim
pokretom, a narocito s metodikom rada, da prati njegov razvoj i njegov rad, te
ako se uveri u njegovu vrednost, ispravnost i korisnost metode za vaspitanje
omladine, da ga potpomogne svim svojim silama i mocima, jer nam je svima
zadaca da poradimo na podizanju naroda, svakom je od nas duznost da
doprinese svoj udeo u izgradnji coveka u pravom i dobrom smislu te reci.




29.


11. Skautizam, dom, skola i drustvo
P. Z. Dujanovic

Znam vrlo dobro da je mnogi - ako ne i svaki nas voda dosao u priliku da
razmislja o odnosima ova cetiri odgojna cinioca, i pokusao da otkloni neke
sporove koji su mogli nastati zbog vise ili manje sebicnih i subjektivnih zahteva
svakog od ovih cinilaca. Daleko od toga da osporavam vaznost i jednog od
njih, pokusacu da iznesem njihove dobre i lose strane, da dokazem da je
moguc i potreban zajednicki rad, koji bi spojio sve sile ovih odgojnih sistema
pa tako jos jednom dokazao istinitost one stare pripovetke "o sedam tankih
prutova.

Skautizam je vec u svom pocetku postavio sebi kao pravilo da radi zajedno sa
roditeljima i skolom. Da li je uspeo u tome, da li je uvek nuzno sve sto je bilo
na njemu da ucini, iznecu u ovom clanku. Za nas je glavno da znamo da to
pravilo postoji, da je ono pozitivnog znacenja, i da su rezultati koje smo do
danas s tim postigli veliki.

Porodica je prvi odgojni cinilac. Ona je ujedno i najjaci, jer ne samo da u njoj
prvo pocinje vaspitanje nego u njoj naposletku i prestaje. Uzimajuci u obzir tu i
onu unutarnju vezu koja veze clanove jedne porodice, moracemo zakljuciti da
je vec sama ta veza vazan ako ne i dovoljan cinilac, koji moze detetu
nametnuti svoje teznje, znanje i ciljeve. Redak je slucaj da se dete ne povodi
za svojim roditeljima.

U suprotnom slucaju krivica je obicno do roditelja koji ili vezani poslom, ili po
prirodi nemarni, nisu mogli da primerom i osecajima nametnu svoju volju deci.
Ali to su iznimni primeri. Izvan toga mozemo postaviti kao praviio uticaj
porodice - doma na decu.

Razumljivo je da mi skauti - odgajacl opazamo vrlo cesto veliku razliku izmedu
dece iz raznih porodica. I to ne samo u intelektualnom nego i u moralnom i
fizickom pogledu. Neko ce mozda pomisliti da tu igra vaznu ulogu naslede
(hereditet). Nemajuci prava da sasvim odbacimo Mendlerov zakon herediteta,
mi kao pedagozi i iz iskustva, mozemo ustvrditi da to naslede ne igra veliku
ulogu i da nema trajan uticaj u intelektualnom i moralnom pogledu. Jedan
sistematican i trajan odgoj moze u mnogome promeniti psihu deteta; vise, ne
samo deteta nego i odraslog coveka. Dakle pored nasleda, koje u fizickom
pogledu mozda ima stalan uticaj, koje mozda daje predispozicije u pogledu
intelektualnog i moralnog razvoja, moramo dati vaznu ulogu tom prvom
odgojnom sistemu, koje ce tako reci dati detetu prva uputstva i prve poticaje.

Sve ide dobro kad je porodica dobra, kad su otac i mati, rodaci i braca
inteligentni i posteni ljudi. (Pod inteligencijom ne razumeva se skolovanje!). Na
zalost znamo da ima vrlo mnogo porodica koje ne zadovoljavaju tom zahtevu.
Cesto, vrlo cesto dolazi u obzir i zaposlenost roditelja koji zbog posla moraju
da se bave van doma po ceo dan, tako da je uticaj koji bi mogli imati na decu
jako smanjen.


30.

Deca, u ova obadva negativna slucaja, prepustena - vise iii manje sebi i
vodena decjim instinktom za uzivanje i jos slabo razvijenim razumom padaju
pod uticaj negativnih primera. A posto ti negativni cinioci zadovoljavaju i
njihovu mastu i njihove zahteve, ona nabrzo usvajaju njihova pravila i obicaje.

Porodica ima veliko preimucstvo da razvija smisao za zajednicu. Samo je ta
zajednica skucena. Ona skoro granici sa egoizmom. Vazna je samo porodica.
Ostalo drustvo ne interesuje porodicu osim kao kupac ili prodavac. Deca
opazaju brigu roditelja za opstanak. Cesto im roditelji daju u tome bas primer
govoreci pred njima o nemilosrdnim borbama, o malim prevarama; o, u ustima
roditelja tako neduzne naravi! Deca usvajaju te misli i ravnaju se po njima.
Posledicu vidimo vrlo lepo u skoli: prepisane zadace, okrivljavanje neduznih
drugova da sebe opravda, neiskrenost, itd.

Mozda ce mi se zameriti sto iznosim i negativne strane porodicnog odgoja, kao
sto cu izneti i negativne strane skolskog drustvenog pa i skautskog odgoja. Ali
ja mislim da bi ovaj clanak izgubio svoju vrednost ako u njemu ne bi bilo i ovih
iskrenih priznanja.

Dosavsi do svoje sedme godine, deca naglo menjaju odgojni nacin i pravac. Iz
doma prelaze u skolu. I mada dom ima jos uvek vaznu ulogu u odgoju, skola
postaje centar oko kojeg se okrece sav intelektualni i moralni razvoj deteta.

Skola je dokazala svoju vaznost. Stogodisnjim borbama uspela je da prodre do
najzaostalijih krugova i da se uspostavi kao jedna od najpozitivnijih drustvenih
ustanova. Ona ne samo da daje deci osnovne pojmove o razvoju covecanstva,
uceci ju pisati, citati, racunati, historiju, geografiju i t.d. nego joj i otvara
vidike za buduci zivot, upoznavajuci je sa radom i naukama. Deca tu dobijaju
prve i istinite pojmove o zivotu. Dotle je sve bilo vise ili manje - pripovetka ili
bajka. Razume se da se taj odgoj nastavlja i kasnije, kada deca izadu iz
osnovne skole, na zanatima ili u visim skolama.

Kada se ne bi razmislilo dublje o potrebama coveka i o njegovom odnosu
prema drugim ljudima, onda bi se moralo zakljuciti da skola i zanat pruzaju
deci sve ono sto im je potrebno za zivot. Medjutim to nije tacno. U odgoju koji
daje skola i zanat ima praznina. Jedna od najvecih je odgoj karaktera. Jer se
karakter - i ako ovisi od intelektualnog i moralnog razvoja - razvija skoro
posebno, te je rezultanta mnogih drugih cinilaca, od kojih su mnogi ako ne jaci
a ono barem toliko jaki kao intelekt i moral. Skola po svom danasnjem
ustrojstvu nije u mogucnosti da razvija karakter. Za to nije dovoljno nauciti
historiju svetsku i religioznu, poznavati zakone i dogme. Za razvijanje
karaktera potrebno je dobrovoljno i sistematicno primenjivanje svega toga.
Skola ponekad pokusava da to uspostavi. Samo je njen sistem los. Do nedavno
je to bila batina koja je terala decu na red, sada se pokusava zatvorom,
grdnjom i pretnjom. I na posletku dolazimo do zakljucka da je dete iako ucini
nesto dobro to cinilo samo zato sto mora ili iz straha perd kaznom, a ne zato
sto to ono hoce, ili zato sto je svesno da to tako treba da se ucini.




31.


Ucitelji imaju cesto autoritet, ali poseduju retko ljubav ucenika. I sto su ucenici
stariji (ne presavsi sedamnajestu - osamnajestu godinu) tim je jaca kod njih
subjektivna kritika, tim se vise otuduju od svojih profesora i ucitelja. Ponekad
nekog profesora vole zbog toga sto lepo predaje, a ne vole zbog toga sto je
strog; nekog drugog vole zato sto je blag, ali ga ne trpe sto za vreme njegovog
casa spava. Razrednika se boje jer on daje neopravdane izostanke, cita ukore i
kazne. Direktor je strah i trepet vec zbog samog svog imena.

Da li onda ti odgajaci mogu da imaju veliki uticaj na razvoj decjeg karaktera?
Ne mogu. Ne mogu zbog toga sto deca primaju od njih cesto neke negativne
osecaje koji im brane da u svrsi profesora vide nesto lepo i pozitivno.

U razvijanju karaktera dolaze u obzir dva druga cinioca, a to su drustvo i
skautizam.

Drustvo je cesto kalup u koji se saliva karakter deteta. Dajmo dete u losu
okolinu i videcemo da ce ono postati lose; dajmo mu dobru ono ce biti dobro.
Ostavimo ga sa lopovima, bice lopov, ako ga metnemo medu mekusce bice i
samo mekusac, kraj jakih i samo ce postati jako. Dete ne voli da se oseca
zadnjim i ako pred sobom vidi zlo trudice se da ga dostigne.

Znamo iz opazanja da je dete sklono avanturama, da ga vise privlaci drustvo
koje se igra lopova i zandara nego ono koje se igra "skole. Oni decaci koji su
bili vec toliko puta kaznjeni zbog kojekakvih mangupluka su interesantniji, a s
tim dobivaju i veci uticaj na druge. Skola je vec odavno opazila kako los primer
drustva moze uticati na razvoj karaktera, te je pokusala da se odupre tome
zabranom druzenja skolske mladezi sa vanskolskom. To je samo dovelo do
neke vrste aristokratisanja skolske omladine, koja je razumela da je po nekom
socialnom polozaju visa od ostale omladine, sto je lose; ali daci nisu prestali da
se druze sa tora omladinom. A zato sto im je to zabranjeno druze se potajno i
u tom slucaju sa jos neorganizovanom vanskolskom omladinom, dakle bas s
onim losim delom. Prema tome skola nije otklonila taj los uticaj drustva. Ona
ga je, indirektno, mozda bas povecala.

I nama skautima, s pravom izgleda, da smo danas jedina ustanova koja se
bavi narocito uzgojem karaktera. Sav sistem naseg odgoja tezi tome. Mi
znamo vrlo dobro da skola dostaje za razvitak intelekta, da se religija trudi da
ucepi moralne dogme u decu, te ne insistiramo na tom programu, osim kao
potpomagaci, a narocito kod vanskolske omladine. Ali zato nasim zakonima, a
narocito dobrovoljnom primenom istih, te radom individualnim i zajednickim
razvijamo karakter. Mi usredotocujemo paznju na tu prazninu vanskautskog
odgoja.

Daleko od toga da osporavamo vrednost doma, skole i socialne sredine mi
naprotiv iznasamo njihovu vrednost. Vise ih potpomazemo gde god mozemo, i
gce god nam se to dozvoli.

Da li nam ti uzgojni faktori to uzvracaju istom merom?


32.

Ima ipak jedna stvar koju nam s pravom predbacuju i dom i skola i drustvo. To
je pomanjkanje tehnicke i pedagoske spreme kod nasih vodja te njihova
mladost. Pogledajmo samo kako je malen broj nasih vodja koji su bili na tecaju
za vodje. Ima svakako kod njih velika volja i prestiz nad ostalim skautima, ali
da li je to dovoljno? I onda koliko nasih vodja imaju dvadeset godina?

Sve su to mladici od osamnajest, sedamnajest, pa i sesnajest godina. Mislim
da je to jedan problem na koji bi trebalo obratiti vecu paznju. Sve dotle dok ne
budcmo imali vodje koji ce moci odgovarati za sve ono sto cine i hoce da
ucine, sve dotle necemo moci s potpunim pravom odbijati kritiku tih drugih
odgojnih faktora.

Napravimo jedan zakljucak na kraju ovog prilicno nepotponog clanka. Taj
zakljucak je vec star: a delomicno vec i proveden: siroka saradnja sa domom i
skolom. Saradnja koja je moguca jer je vec bila sprovedena, saradnja
pozitivna jer je vec pokazala mnoge uspehe.

Pored problema voda to je drugi problem koji bi trebalo resiti potpuno i brzo.