Bakić Teoriski Pristupi Naciji I Nacionalizmu

Jovo Baki
Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu
Izvorni nauni lanak
UDK: 323.1
Primljeno: 24. 02. 2006.
TEORIJSKO-ISTRAIVAKI PRISTUPI ETNIKOJ
VEZANOSTI (ETHNICITY), NACIONALIZMU I NACIJI

Theoretical Approaches to Ethnicity, Nationalism and Nation
ABSTRACT The author takes into consideration main theory of ethnicity and nationalism:
primordialism, perennialism, modernism, ethno-symbolism, post-modernism, and
interactionism. He pays his attention on both good and bad features of the different
theoretical approaches in order to formulate his own approach. In addition, he offers several
the most famous and convincing definitions and typologies of the nations and nationalism. At
the end, he tries to make definitions of the ethnicity (ethnical connectedness), ethnical
resource, e. g. language, religion, race, ethnic myths etc, ethnic category, and ethnie as
well as to briefly outline his own approach that is basically interactionist with some
additions of ethno-symbolism.
KEY WORDS primordialism, perennialism, modernism, ethno-symbolism, post-modernism,
interactionism

APSTRAKT Autor razmatra glavne teorije etnike vezanosti i nacionalizma: teoriju
iskonskog postojanja nacije, teoriju mnogovekovnog postojanja nacije, modernizam, etno-
simbolizam, postmodernizam i interakcionizam. Obraa svoju panju na dobre i loe strane
razliitih teorijsko-istraivakih pristupa kako bi oblikovao sopstveni pristup. Sem toga, on
nudi nekoliko najpoznatijih i najubedljivijih definicija i tipologija nacija i nacionalizma.
Naposletku, pokuava odrediti etniku vezanost, etniko svojstvo, etniku kategoriju i etniku
zajednicu, te ukratko ocrtati sopstveni pristup koji je sutinski interakcionistiki sa
primesama etno-simbolizma.
KLJUNE REI iskonsko postojanje nacije, mnogovekovno postojanje nacije, modernizam,
etno-simbolizam, postmodernizam, interakcionizam

Tekst je nastao kao rezultat rada na projektu Drutveni akteri i drutvene promene u Srbiji 1990-
2010. godine, evidencioni broj 149005, Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine.
232 SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 3
Teorijsko-istraivaki pristupi naciji
Nacija je jedna od najsloenijih drutvenih pojava. Usled toga u istraivanju
nacije nema opteprihvaenih definicija, kao to ne postoje ni opteprihvaeni
istraivaki pristupi. Moe se razlikovati est osnovnih istraivakih pristupa naciji.
Oni se meusobno u veoj ili manjoj meri razlikuju i po istraivakim pitanjima
koja smatraju vrednim postavljanja, a i po odgovorima koje nude na ista istraivaka
pitanja. Poto se u lanku kritiki predstave postojei teorijsko-istraivaki pristupi
naciji, izloie se nekoliko tipologija nacionalizama, kao i sopstvena odreenja
osnovnih pojmova.

Teorijsko-istraivaki pristupi naciji su:
teorija iskonskog postojanja nacije (primordializam);
teorija mnogovekovnog postojanja nacije (perenializam);
modernizam;
etno-simbolizam;
interakcionizam
1
;
postmodernistiki pristup naciji.
Postojanje nacije od iskona (primordializam)
Ovaj istraivaki pristup je najstariji i najdue se upotrebljavao. Tokom XIX i
prve polovine XX stolea bio je i jedini pristup naciji. Autori koji pripadaju ovoj
istraivakoj tradiciji naglaavaju da nacija nastaje zajedno sa ovekom. Drugim
reima, otkad je ljudske istorije, otad postoje i razliite nacije. Zajedno sa
porodicom, nacija je sveprisutna, najdugotrajnija i najvanija drutvena grupa u
ljudskoj istoriji. tavie, ovaj pristup je na podrazumevajui nain prisutan u
istoriografiji, jer se jo u osnovnoj i srednjoj koli aci upoznaju sa sopstvenom
nacionalnom istorijom koja see duboko u prolost. Na isti nain saznaje se i o
antikoj istoriji tako to se pie o starim narodima, npr. antikim Grcima,
Rimljanima, Egipanima, koji se esto smatraju veoma slinim savremenim
nacijama. Prema zastupnicima ovoga pravca, cela istorija ljudske vrste moe se
sagledavati kao istorija razliitih nacija. Tri su varijante shvatanja iskonskog
postojanja nacije.

1
Ne treba meati interakcionizam kao istraivaki pravac u prouavanju nacije sa simbolikim
interakcionizmom kao optom teorijskom usmerenou u sociologiji i socijalnoj psihologiji.
Jovo Baki: Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity) 233
(1) U prvoj se postulira da su etnike grupe stalne i nepromenljive, te da im
pojedinci nuno pripadaju roenjem. Ovo vienje, ne razlikuje etniku grupu od
nacije koja se doivljava kao transistorijska, prvobitna i najvanija drutvena grupa.
Ova varijanta primordializma se, prema tome, moe poistovetiti sa nacionalistikom
ideologijom nemakoromantiarskog tipa, koja smatra da nacije postoje oduvek, da
im pojedinac pripada roenjem, te da iz njih ne moe izai slobodnom voljom.
Nacionalizam je prema tom shvatanju naprosto prirodno svojstvo oveka (Smith,
1995: 31-32).
(2) Drugu varijantu primordializma zasnovao je Pjer Van den Berge (Pierre
Van den Berghe). Ona je sociobiologistike naravi, jer smatra da su etnika grupa i
nacija prirodne grupe budui da nastaju produenjem porodice i irih srodnikih
grupa odabranih u procesu genetike evolucije. Prema ovom shvatanju, pojedinac je
u centru koncentrinih krugova odreenih opadajuim stepenom srodnikih odnosa:
nuklearna porodica, proirena porodica, rod, bratstvo, jezika grupa, podetnika
grupa, nacija (Van Den Berghe, 1995: 361-362). injenica biolokog porekla
odraava se u njihovim kulturnim mitovima o poreklu (Van Den Berghe, 1995: 361;
Smith, 1995: 32). Etnocentrizam se, kao sistematsko davanje prvenstva lanovima
sopstvene etnike grupe, javlja kao genetiki ukorenjena, nesvesna atavistika
tendencija. Za Van den Bergea, etnika kultura nije nita drugo doli sredstvo
maksimiranja izgleda na opstanak i drutvenu reprodukciju (Putinja, Stref-Fenar,
1997: 106).
(3) Treu varijantu primordializma zasnovao je Edvard ils (Edward Shils), a
razvio ju je Kliford Gerc (Geertz). Oni smatraju da je etnika vezanost (ethnicity)
unapred data, mona i sveproimajua drutvena veza (Putinja, Stref-Fenar, 1997:
98-99). Ova oseajna mo, meutim, nije svojstvena etnikoj vezi po sebi, ve je
takvom doivljavaju i oseaju lanovi etnikih zajednica. Oni su ti koji svojoj
etnikoj zajednici pripisuju iskonski kvalitet; etnike veze logiki i vremenski
prethode svim drugim vezama. To, meutim, ne znai da se etnike grupe ne
menjaju kroz istoriju. Naprotiv, istorijske etnike zajednice se formiraju, razvijaju i
raspadaju, ili ih apsorbuju susedne etnike grupe ili osvajake etnike grupe, ak i
kada su njihove pretenzije potpuno prepoznate od strane njihovih lanova. Prema
ovom shvatanju, svaki ovek mora pripadati nekoj etnikoj grupi, etniko svojstvo
je najbitnije za nae razumevanje istorije, etnika vezanost nadjaava druge
pripadnosti, a etnike grupe mogu gubiti vitalnost, venuti i iezavati, kao i
oivljavati angaovanjem spoljnih snaga (Smith, 1995: 32-33).
Kritike iskonskog postojanja nacije naglaavaju da ljudi ive u brojnim
drutvenim grupama, a koja e od njih biti znaajnija i istaknutija zavisi od okolnosti
koje vladaju u razliitim istorijskim vremenima. Etnika veza nema apsolutni
prioritet. ak i fleksibilnije verzije teorija iskonskog postojanja nacije, kao to su
ilsova i Gercova, proputaju da sagledaju kako na etniki izbor utiu okolnosti
(uestala osvajanja u istoriji, razvoj trgovinskih veza sa drugim regijama i etnikim
grupama, uvoz radne snage, meoviti brakovi itd.). Primordializam je, osim toga,
veoma podloan nacionalistikoj, a katkad i rasistikoj ideologizaciji i
instrumentalizaciji. Njegova prva varijanta moe sluiti i kao ideoloka osnova
konzervativno-romantiarskom nacionalizmu, a u svojoj biologistikoj varijanti
moe pribaviti naunu, a zapravo ideoloku legitimaciju najreakcionarnijim
politikim pokretima, kakav je npr. nacionalsocijalistiki. Osim toga, sve varijante
iskonskog postojanja nacije uglavnom negiraju razlike izmeu nacije i etnike
zajednice dosledno ih poistoveujui.
Teorija mnogovekovnog postojanja nacije
Prema ovoj istraivakoj tradiciji, nacija predstavlja transistorijsku pojavu
koju je mogue nai u svim istorijskim epohama. Ona se uvek nanovo javlja, bez
obzira na ekonomske, politike ili kulturne uslove u nekom drutvu. Nacije su
drutvene grupe koje se odlikuju izuzetnom dugotrajnou, zapravo
mnogovekovnim, pa ak i viemilenijumskim postojanjem. Najee se kao primeri
navode Jevreji i Armeni. Deava se, meutim, da neke nacije i nestanu, ali da se
negde u budunosti iste te nacije ponovo pojave na istorijskoj pozornici. Dve su
glavne varijante perenializma:
(1) Kontinuirano postojanje nacije vidi korene danas postojeih nacija u
dubokoj prolosti koja see i nekoliko vekova unazad, a u nekoliko sluajeva i
nekoliko milenijuma. Ova varijanta shvatanja mnogovekovnog postojanja nacije
naglaava, dakle, kontinuitet. Iako se priznaju prekidi u istorijskom trajanju, ipak se
jae naglaavaju kulturni kontinuiteti. Kolektivni etniki identiteti opstaju kroz duge
periode vremena i povezuju srednjovekovne, pa ak i antike nacije sa njihovim
skoranjim parnjacima. Jedan od najpoznatijih zastupnika ove varijante perenializma
jeste kotski istoriar Hju Siton-Votson (Hugh Seton-Watson). Iako je priznavao da
je nacionalizam kao ideologija moderna pojava, smatrao je da nacija u nekim
sluajevima see do duboke prolosti. U tom kontekstu pravio je razliku izmeu
starih nacija Zapadne Evrope, npr. Engleza, Francuza, kota, Holanana,
Kastiljanaca, Poljaka, Rusa, Maara i dr., koji svoje poreklo vuku jo iz srednjeg
veka, i novih nacionalizmom namerno stvorenih nacija u Istonoj Evropi i Aziji.
Prema Siton-Votsonovom miljenju, esi i Slovaci, Rumuni, Bugari, Srbi i Hrvati,
Ukrajinci, Estonci, Azeri, Kurdi, Malajci, Indoneani i dr., spadaju svi u nove
nacionalizmom stvorene nacije (Seton-Watson, 1977; Smith, 2000: 35).
Istovremeno, jedan drugi pobornik ove istraivake tradicije, Hagen ulce (Hagen
Schultze), navodi da su neke nacije Istone Evrope, tj. Poljaci, esi, Maari i Srbi
ve unutar imperija bili odmakli na putu nacionalnog i kulturnog identiteta (ulce,
2002: 101).
(2) Shvatanje o naciji koje se uvek iznova kao reka ponornica javlja na
istorijskoj sceni naglaava da se nacija kao takva, tj. kao drutvena grupa sasvim
posebnog kvaliteta, kao poseban oblik udruivanja pojedinaca i izvor kolektivnog
identiteta uvek moe nai tamo gde ljudi ive. Posebne nacije mogu nastajati i
nestajati tokom istorije, npr. stari Egipani, stari Jevreji, stari Grci, stari Persijanci,
ali je nacija kao takva pojava koja se stalno iznova javlja, pa danas postoje npr.
Nemci, Francuzi, Rusi, Danci itd. (Smith, 2000: 34-35). Pri tom, vano je shvatiti da
je mogue da nacionalni kontinuitet bude prekinut, pa moderni Egipani, Grci ili
Iranci nemaju veze sa onima koji su postojali u antici, iako su od njih nasledili ime
(Smith, 2000: 41). Jedan od najsvestranijih istraivaa nacije, britanski sociolog
Entoni Smit (Anthony Smith) naglaava da srednjovekovni istoriari najee
zastupaju prvu varijantu perenializma, dok drugu varijantu zastupaju najee
istoriari antike ili drutveni naunici (Smith, 2000: 35).
Najistaknutiji predstavnik mnogovekovnog postojanja nacije, Don
Armstrong (John Armstrong), u ve klasinoj studiji o naciji i nacionalizmu Nacije
pre nacionalizma (Nations before Nationalism) kombinuje obe varijante
perenializma (Armstrong, 1982). Prema Armstrongu, nema razlike izmeu nacije i
etnike grupe, nemogue je hronoloki utvrditi kada etnika grupa nestaje i nastaje
nacija, ve su one istovetne pojave (Armstrong, 2004: 11).
Upravo ovo poistoveivanje nacije sa etnikom grupom jeste izvor kritika
mnogovekovnog poimanja nacije. Naime, iz ovog nerazlikovanja proizlazi, smatraju
kritiari, nemogunost ove istraivake tradicije da prepozna osobenosti razliitih
istorijskih epoha. Zato ne iznenauje da osobenosti modernosti zastupnici
mnogovekovnog postojanja nacije preseljavaju u starije istorijske periode. Drugim
reima, kritiari istiu da su pripadnici ovog istraivakog pravca slepi za razlike
izmeu istorijskih epoha, koje se, po pravilu, odlikuju posebnim vrstama kolektivnih
kulturnih identiteta. Plodotvorno istraivanje nacije trebalo bi da pokae da li
postoje veze, i ako postoje, kakve su one prirode, izmeu tih razliitih kolektivnih
kulturnih identiteta, npr. etnike grupe i nacije.
Modernistiko poimanje nacije
Danas je u drutvenoj nauci najrasprostranjenije modernistiko poimanje
nacije. Ono dominira milju o naciji jo od 1960-ih godina. Zastupnici ovoga
shvatanja najee pripadaju sociolozima i istoriarima modernoga doba. Oni
smatraju da su nacije u istorijskom smislu relativno skoranji proizvod upravo
Moderne, bilo da je re o tome da se tvrdi kako je nacija proizvod tzv. tamparskog
kapitalizma, kao to tvrdi Benedikt Anderson (Benedict Anderson), ili pak proizvod
industrijalizacije, kao to tvrdi Ernst Gelner (Ernest Gellner). U oba sluaja,
modernizacijski procesi, kao to su industrijalizacija, obavezno osnovno
obrazovanje, pojaana drutvena pokretljivost, sekularizacija, urbanizacija,
demokratizacija politikog ivota uslovile su nastanak nacionalizma, a ovaj je kao
ideologija doprineo izumevanju nacije. Ova istraivaka struja posebno naglaava
znaaj intelektualaca za nastanak i odravanje nacija. Naime, intelektualci su onaj
drutveni sloj koji je zasluan za uspostavljanje i irenje nacionalizma, a preko njega
i za uspostavljanje nacionalne svesti (Anderson, 1998; Gellner, 1997).
Prema miljenju modernista, iri drutveni slojevi, a posebno seljatvo, nisu se
odlikovali posedovanjem bilo kakve nacionalne svesti sve do XIX veka. Tako je
ameriki istoriar Judin Veber (Eugen Weber) u studiji Seljake u Francuze
(Peasants into Frenchmen) na primeru Francuske pokazao da francuska nacionalna
svest nije postojala do pred kraj XIX veka unutar francuskog seljatva (Weber,
1979). Za nastanak francuske nacionalne svesti bila je, prema Veberu, zasluna
drava, tj. njene ustanove: kola i vojska. Ove dve ustanove nacionalne drave su,
prema svim modernistima, najznaajnije za uspostavljanje nacionalne svesti i meu
pripadnicima drugih nacija.
U ovom insistiranju na ulozi drave u nastanku nacija vidljiv je i znaaj koji
modernisti daju politikim iniocima. Prema modernistima, naime, upravo su
politiki inioci najodgovorniji za nastanak nacije kao drutvene pojave. Oni
insistiraju da je za postojanje nacije neophodno postojanje nekakve politike
autonomije, a po mogunosti i drave. Osim toga, oni insistiraju i na normativnim
elementima koji tvore naciju. Tako npr. Dominik naper (Dominique Schnapper),
kerka francuskoga sociologa Rejmona Arona, a i sama istaknuti sociolog, istie da
se ne moe govoriti o naciji ukoliko ona nije moderna zajednica graana, tj.
ukoliko pripadnici nacije nisu jednaki pred zakonom i u uivanju svih ljudskih i
graanskih prava (Schnapper, 1996). Naciju ne mogu initi podanici neke
autoritarne vlasti, ve samo samosvesni, meusobno jednaki i slobodni graani
zajamenih i potovanih prava. Francuska revolucija 1789. je stoga, prema
modernistima, onaj dogaaj koji oznaava momenat roenja nacije. Tek tada, tvrde
oni, bilo je mogue da se izgradi nacija kao moderna zajednica graana koja
znaajem prevazilazi lokalne i regionalne pripadnosti, jer nacija u ovakvom
znaenju rei oznaava i ljudsko osloboenje od dotadanjih feudalnih veza i
gospodarenja oveka nad ovekom na osnovu roenja.
Zamerke modernistima najee se tiu njihovog potcenjivanja etnikih veza i
prenaglaavanja politikih nautrb kulturnih inilaca u oblikovanju nacije. U
najboljem sluaju, modernisti, npr. Erik Hobzbaum (Eric Hobsbawm), priznaju
postojanje izvesnih proto-nacionalnih veza, koje slue kao osnova za razvijanje
nacionalistike ideologije intelektualaca (Hobzbaum, 1996: 83). Prema njihovom
miljenju, meutim, nema nunih veza izmeu teritorije nastajue nacionalne drave
i ovih proto-nacionalnih veza. Pa ipak, izvan njihove panje ostaju etnike veze
(ethnicity), odreena etnika svojstva (jezik, pismo, religijska pripadnost, kolektivna
seanja, mitovi o etnikom poreklu, o zlatnom dobu, boja koe, poloaj oiju)
koja se mogu koristiti u nacionalistikoj propagandi, bilo intelektualaca bilo drave,
ili i jednih i drugih. Naime, nemogue je, tvrde kritiari, stvoriti naciju ni iz ega,
ve se nacija moe stvoriti samo na osnovu prethodno postojeih etnikih veza i
svojstava koja se onda politizuju s ciljem stvaranja nacije.
Zanimljivo je da E. Hobzbaum navodi sledee izuzetke od pravila koje je
ustanovio o proto-nacionalnim vezama: Engleska, Francuska, Srbija i Rusija.
Naime, u okviru ovih nacija, barem prema Hobzbaumu, ouvana su seanja na
dugotrajnu politiku zajednicu, obino srednjovekovnu monarhiju, kao i na crkvu u
okviru koje je uvano ovo seanje; posebno je u sluaju Srbije uvano seanje na
Nemanjie i njima predvoenu politiku zajednicu (Hobzbaum, 1993: 87).

Odlike nacije prema mnogovekovnom i modernistikom poimanju nacije
(Smith, 2003: 23)
Perenializam Modernizam
kulturna zajednica politika zajednica
drevna moderna
nepromenljiva nedavno namerno stvorena
organska mehanika
jedinstvena podeljena
kvalitet po sebi resurs podesan za politizovanje
ukorenjena u irim drutvenim slojevima stvorena od strane drutvene elite
zasnovana na zajednikim precima zasnovana na zajednikom optenju

1) Hronoloki, prve teorije u okviru modernistikog teorijskog pravca jesu
razvojne teorije ili teorije modernizacije. Ove uopte optimistiki usmerene teorije
drutvenog razvoja su smatrale da razvojem drutva, industrijalizacijom,
urbanizacijom, uveanom drutvenom pokretljivou, racionalizacijom drutvenih
institucija, masovnom pismenou susreti centra i periferije postaju uestaliji, pa e
se sledstveno kosmopolitski identiteti i pripadnosti sve vie iriti usled odbacivanja
starih i prihvatanja novih oblika drutvene svesti, a na raun tradicionalnih obrazaca
kolektivne identifikacije u kakve spada etnika (Ili, Cveji, 1997: 30). Samu
etniku identifikaciju razvojne teorije posmatraju kao predmodernu, provincijalnu,
tradicionalnu i partikularistiku. Strukturna osnova etnike identifikacije je selo.
Prema ovim teorijama, kulturno ili geografski zasnovane sukobe zamenie
funkcionalni, koji odraavaju interese delatnika i grupa delatnika odreenih prema
poloaju koji zauzimaju unutar drutvene strukture. Kulturni tradicionalizam, kao
osnova etnike mobilizacije, opstae jedino ako periferna oblast ostane izvan sfere
nacionalne ekonomije (Ragin, 1979: 620-621). Sa druge strane, uveana etnika
izmeanost uzrokovae rastuu trpeljivost, jer je postulat ove teorije da se
tradicionalne granice meu etnikim grupama najlake odravaju kada izmeu grupa
ima malo susreta. Iz ovoga dalje sledi da e mladi stanovnici gradova, ljudi vieg
profesionalnog statusa i viih obrazovnih postignua, lanovi netradicionalnih
organizacija i udruenja, te oni koji su obaveteniji jer prate sredstva masovnog
optenja biti najtrpeljiviji deo modernog drutva (Baki, 2004, 24-25; Hodson,
Sekuli, Massey, 1994: 1535-1536).
2) Instrumentalistike teorije spadaju, takoe, u podgrupu modernistikih
teorija, iako se javljaju kao kritika ne samo teorija iskonskog postojanja nacije ve i
razvojnih teorija. Njihova sutina svodi se na to da etnika pripadnost dobija vanost
tek u vreme modernog doba i trine privrede. Poloaj na tritu je ono to odreuje
nastanak i snagu etnikog vezivanja. Unutar instrumentalizma mogu se razlikovati
teorije etnikog takmienja i teorije etnike segregacije.
a) Prema teoriji etnikog takmienja, pripadnici etnikih grupa ne bivaju kao
takvi odreeni na osnovu svoje nedobrovoljne pripadnosti i nesvesnog usvajanja
grupnih vrednosti, ve se, naprotiv, etnike grupe obrazuju kada pojedinci ele da
zadobiju odreena dobra (bogatstvo, vlast, presti), do kojih ne uspevaju da dou
pomou individualnih strategija. Ova teorija se, takoe, jasno razlikuje od razvojnih
teorija, jer predvia da e modernizacija ojaati etnika poistoveivanja i
mobilizaciju. Prvobitno su njeni zastupnici, na osnovu metodolokog
individualizma, u sredite analize postavljali pojedinanog delatnika. Etnika grupa,
prema njihovom miljenju, nije nita drugo do zbir pojedinaca i rezultanta njihovih
racionalnih delanja s obzirom na postavljeni cilj koji se sastoji u zadobijanju retkih
dobara u situaciji ekonomskog i politikog takmienja (Putinja, Stref-Fenar, 1997:
113-114), pri emu e samo takmienje biti utoliko intenzivnije ukoliko pripadnici
etnikih grupa pretenduju na ista, umesto na razliita zanimanja (Medrano, 1994:
873). Tamo gde postoji nekoliko grupa, netrpeljivost e posebno gajiti lanovi
najvee ili dominantne grupe usled moi koja izvire iz njene mnogoljudnosti (ova
hipoteza direktno protivrei gore navedenoj pretpostavci razvojnih teorija; Hodson,
Sekuli, Massey, 1994: 1537-1538). Sa druge strane, kako veliina i snaga najveeg
takmiara (centra ili jezgra) narasta, tako pokuaji organizovanog otpora tom centru
bivaju uspeniji ako su organizovani oko identiteta veih razmera (Ragin, 1979:
622-623).
Poetkom 1990-ih Sara Belane (Belanger) i Moris Pinar (Pinard) uneli su
znaajne novine u teoriju etnikog takmienja. Prema njihovom miljenju, etniko
takmienje dovodi do sukoba ako i samo ako se ono doivljava kao nepoteno;
sem toga, nepotena utakmica vodi sukobu ukoliko ne postoji meuzavisnost
etnikih grupa koja bi donosila korist obema stranama. Na kraju, autori vele da se
takmienje mora odvijati izmeu grupa, a ne meu pojedincima, dok dobra oko
kojih se grupe takmie moraju da budu kolektivna (npr. politika prava i regionalne
etnike moi, regionalne ill etnike zastupljenosti u privredi, grupni status koji se
odnosi na kulturu i jezik, itd.), a nikako ne individualna (Baki, 2004, 26; Belanger,
Pinard, 1991: 448-450).
Osnovna zamerka ovim teorijama odnosi se na nesposobnost objanjavanja
iracionalnih izbora, kao to je individualno rtvovanje za grupu ili opstanak grupa
kao to su Amii, koji potuju vrednosti koje zacelo ne pribavljaju ni politiku ni
ekonomsku korist (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 108-112). Valja, meutim, primetiti
da su intervencije Belaneove i Pinara doprinele znatnom uveanju moi objanjenja
ovih teorija, jer je etnika vezanost kolektivna pojava, iako se odnosi i na pojedinca,
a nacionalizam je prvenstveno kolektivna pojava, a tek na drugom mestu
pojedinana. Utoliko se i mogunost rtvovanja za naciju, koja se moe i materijalno
izvriti, ali se na svom vrhuncu izvrava polaganjem pojedinevog ivota na oltar
otadbine u sluaju graanskog nacionalizma, ili spremnou da se umre za slobodu
i jedinstvo nacije u sluaju etnikog nacionalizma (na groblju e izniknuti cvijee
za daleko neko pokoljenje), moe objasniti jedino uzimajui u obzir kolektivnu
narav svake ideologije, pa i nacionalizma, kao i drutvenu prinudu koja moe biti, a
esto i jeste etnike prirode.
Teorija etnikog takmienja ima i jedno veliko preimustvo: ona uoava,
dodue na nivou teorija srednjeg obima, jednu optu odliku modernog sveta, tj.
politike, kulturne i ekonomske odnose takmienja za politiku mo, kulturni presti
i materijalna dobra. Osim toga, ona uoava ono to je Veberu odavno bilo poznato,
tj. da bilo koja kulturna ili drutvena znaajka jezik, religija, rasa, itd. moe
posluiti kao odlian politiki izgovor za pravdanje iskljuivanja i monopolizaciju
drutvenog zatvaranja pristupa razliitim drutvenim poloajima pripadnicima
izvesnih drutvenih grupa (Baki, 2004, 26-27; Kalberg, 1994: 121).
b) Teorija etnike segregacije, poznata i pod nazivima teorija unutranjeg
kolonijalizma i teorija reaktivne etnike vezanosti (ethnicity), koju je oblikovao
Majkl Hehter (Hechter), poiva na hipotezi da modernizacijski procesi u
industrijskim drutvima dovode do velikih nejednakosti u raspodeli resursa moi
izmeu, s jedne strane, centralne, ekonomski i politiki privilegovane grupe i, s
druge, periferijskih etnikih grupa koje ostaju prikraene. Ovo uzrokuje kulturnu
podelu rada izmeu centra i periferije unutar odreenog nacionalnog prostora.
Kulturna podela rada je, zapravo, stratifikacioni sistem drutva zasnovan na
etnikim osnovama: etniki dominantna grupa monopolizuje raspolaganje dobro
plaenim i visoko uglednim zanimanjima (Stefanovi, 2000: 9). Etnika vezanost
(ethnicity) se posmatra kao oblik solidarnosti koji se javlja kao odgovor na
diskriminaciju i nejednakost, ime se ispoljava visoka politika svest grupa koje
nastoje da ukinu logiku dominacije (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 115-116). Snaga
etnike solidarnosti, kao i tenja za secesionizmom od vieetnike politike
zajednice, uslovljena je poimanjem ekonomskih interesa grupe, a najbolji nain da
se spree secesionistiki pokreti u vieetnikoj zajednici sastoji se u obezbeivanju
politiko-ekonomske decentralizacije politike zajednice (Baki, 2004: 28;
Stefanovi, 2000: 2).
Kulturna podela rada je hijerarhijska onda kada su etnike grupe razliito
stratifikovane, tj. kada specijalizuju zanimanja razliitog ugleda u drutvu, a
segmentarna su ukoliko grupe unutar nje visoko specijalizuju zanimanja koja
povlae jednak status. Sve to moe nekad da prati i teritorijalna segregacija. Najbolji
primer kulturne podele rada koja je istovremeno hijerarhijska i segmentarna jeste
kastinsko drustvo (Hechter, 1978: 312). Prema ovim teorijama, to je vea
specijalizacija etnike grupe za odreeno zanimanje, to e i njena solidarnost biti
jaa; takoe, ukoliko je nii poloaj grupe u stratifikacijskom sistemu, utoliko e
solidarnost jaati, a sa njenim jaanjem uveae se i politiko-mobilizacijski
potencijal etnike grupe (Hechter, 1978: 301; Medrano, 1994: 875). to je vii nivo
solidarnosti grupe, to je u veoj meri mogue posmatrati grupu kao jedinstvenog
kolektivnog delatnika. Prema tome, etnika solidarnost grupe je odreena
objektivnim ekonomskim iniocima (Stefanovi, 2000: 6, 13). Kulturne razlike
meu grupama moraju biti otre da bi se izrazile kroz politiku mobilizaciju.
Ukoliko to nije sluaj, manjinskoj grupi preti asimilacija (Ili, Cveji, 1997: 30).
Prema Gelnerovom miljenju, samo zapreena drutvena pokretljivost nekoj etnikoj
grupi koja se nalazi u klasno podreenom poloaju, unutar drutva koje se brzo
industrijalizuje i time omoguava, a to je jo vanije, i obeava veu drutvenu
pokretljivost, uzrokuje nacionalistiki zahtev za podudaranjem nacije i drave
(Baki, 2004: 29; Gelner, 1997: 110).
Sve vrste instrumentalizma polaze od toga da se etnika vezanost (ethnicity),
kao vrsta ispoljavanja grupne solidarnosti, javlja u situacijama sukoba u kojima
pojedinci imaju zajednike materijalne interese. Politika mobilizacija etnikih
identiteta nije, prema tome, izraz arhaizma nego modernosti. Iako naglaavaju
ekonomski determinizam, teoretiari instrumentalizma, za razliku od marksista,
smatraju da klase uopte nisu vanije za analizu modernog drutva od etnikih grupa
s kojima se neretko preklapaju. Pojmovi ethclass kod Gordona, ili nation-class kod
Gevendera (Geschwender) i Gelnera (Gellner), izraavaju ovo preklapanje.
Zanimljivo je da pristalice instrumentalistikog poimanja etnikih grupa i nacija
smatraju da oseanje i svest o etnikoj vezanosti nije posledica socijalizacije, ve je
iskljuivo reakcija na promene u institucionalnim odnosima i strukturama (Baki,
2004: 29-30).
Kritike instrumentalistikih teorija naglaavaju, meutim, da savremena
socijalnopsiholoka istraivanja pokazuju da se stereotipi prema pripadnicima
drugih rasa, etnikih grupa ili nacija nalaze u svesti dece od pet ili sedam godina, pa
je jasno da socijalizacija ima veliki znaaj za nastajanje etnike svesti, ali i
predrasuda i stereotipa o drugim etnikim grupama, nacijama ili rasama (Baki,
1999; Tajfel, 1981). Stereotipi, pak, imaju istaknutu ulogu u ideologijama, jer se
pomou njih stvaraju nedvosmislene slike o neprijatelju. Oni se, kao veoma
dugotrajne pojave, socijalizacijom usauju u svest dece i postaju deo nacionalne
(stranake, klasne) tradicije. Ovo je sluaj naroito stoga to su suprotstavljenosti
interesa i vrednosti razliitih grupa esto veoma dugotrajne, pa permanentan oseaj
ugroenosti stalno podgreva ve postojee stereotipe i dopunjava ih novima. Brzina
aktiviranja stereotipa, tj. prelaska iz privatne i stoga prikrivene u javnu i otud
vidljivu ravan, zavisi od eksplozivnosti sadraja neke idejne tradicije, prirode
drutvenih sukoba, ali i interesa posednika drutvene moi. Sem toga, iako ima
drutava u kojima se etnika grupa poklapa sa klasom (krajnji primer postoji u
Indiji, gde se etnike grupe poklapaju sa kastama), u mnogim drugim drutvima se
etnike grupe i klase ne poklapaju, ve su drutvene klase etniki neistovrsne.
Problematino je i vezivanje problematike nacionalizma iskljuivo za
industrijalizaciju, jer su neki nacionalistiki pokreti, npr. srpski, u Otomanskoj
imperiji nastali pre otpoinjanja industrijalizacije. Takoe, neki drugi nacionalistiki
pokreti, npr. secesionistiki pokret frankofonih itelja Kvebeka, nastali su tek poto
je industrijalizacija uspeno okonana i kada se ulo u postindustrijsko drutvo.
Naposletku, ovim teorijama se zamera i to to ne mogu odgovarajue objasniti
nastanak i ouvanje grupne solidarnosti i kolektivnih identiteta, te odravanje
etnikih grupa izvan situacija meuetnikih sukoba (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 117)
i, povezano s tim, preveliko oslanjanje na ekonomski determinizam i zapostavljanje
ostalih oblika determinizma (Baki, 2004: 30-31; Stefanovi, 2000: 2, 37). Suvie se
teoretiari ovoga usmerenja oslanjaju na analizu ciljno-racionalnog delanja, a
zapostavljaju ostale vrste delanja. Tu se otkriva i ideologizovanost ovog pristupa, jer
se etnike veze ne mogu svesti na puki proraun homo-oeconomicusa (Baki, 2004:
32), a zapostavljanje oseajne strane etnike vezanosti i nacionalizma dovodi do
potpuno iskrivljenog sagledavanja prirode etnike veze i snage nacionalistike
ideologije.
3) Kao podvrstu modernizma valja posmatrati i neomarksizam.
Neomarksistike teorije etniku vezanost posmatraju u svetlu ekonomskih
suprotstavljenosti u dobu kapitalizma.
2
Panja je usredsreena na odnos etnike
vezanosti i klasne pripadnosti, koji biva analiziran u okviru teorije kapitalistike
eksploatacije rada. Prema ovim teorijama, podela meu radnicima du etnikih ili
rasnih linija ne potie iz predrasuda prema obojenima ili lanovima etnikih grupa,
nego iz opte tendencije kapitalizma da utvrdi to je mogue niu cenu rada. Etnike

2
Upravo zbog ireg poimanja nacije od ovoga B. Anderson i E. Hobzbaum nisu uvreni u
neomarksistike teorije nacije, iako su se obojica samopoimali kako u vreme oblikovanja svog
teorijskog pogleda na naciju, a to je poetak 1980-ih, tako i danas u marksiste. Njihovu misao o
naciji, meutim, karakterie i znatna bliskost sa postmodernistikim poimanjem nacije.
Postmodernisti zidaju na njihovim teorijskim temeljima.
veze ideoloki zaklanjaju podudarnost klasnih interesa etniki podreenih grupa, s
jedne, te eksploatisane frakcije etniki dominantne grupe, sa druge strane. Volerstin
(Wallerstein) smatra da bi etnika pripadnost, budui da joj je funkcija da sakrije
stvarne klasne razlike, mogla ieznuti ako bi drutveni uslovi ukinuli klasne
suprotnosti koje poivaju u njenoj osnovi. Za njega je etnika grupa, poput rase ili
kaste, vrsta statusne grupe koja, na osnovu identiteta izgraenih na viziji prolosti,
istie zahteve za vlau u sadanjosti (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 119-121). Za
razliku od instrumentalistikih teorija, marksistiki pristup insistira na znaaju klasa
u analizi drutva, dok etnike grupe predstavljaju tek dodatni i sporedni predmet
izuavanja (Baki, 2004: 32).
Ove teorije zapostavljaju injenicu da je etnika grupa starija pojava kako od
kapitalizma tako i od radnike klase. One, tavie, sistematski zanemaruju etnike
odnose u nekapitalistikim drutvima. Sasvim je, slino instrumentalistikim
teorijama, zapostavljena uloga socijalizacije u prenoenju etnikih stereotipa sa
kolena na koleno. Naposletku, krajnji je redukcionizam svesti ulogu etnike
vezanosti na zamagljivanje stvarnih klasnih interesa, a etnike grupe posmatrati kao
obine statusne grupe, u emu je jos jedna slinost sa instrumentalizmom. Uopte,
marksisti su, voeni teorijskom pretpostavkom da tok istorije odreuju klasne borbe,
tradicionalno pokazivali sklonost da analiziraju klasne, nautrb etnikih suprotnosti.
Potonje se razmatraju, po pravilu, samo uzgred. U ovome je vidljivo potcenjivanje
znaaja etnikih grupa u modernom drutvenom ivotu, te svoenje etnike
vezanosti na ideoloko orue vodeih delova drutvenih klasa pri vrhu
stratifikacijske lestvice (Baki, 2004: 32-33). Oseajna strana etnike vezanosti je,
takoe, sasvim zapostavljena, pa se time i moe objasniti zato marksistike teorije
povezuju kraj etnike vezanosti sa krajem kapitalizma.
Etnosimbolistiki pristup naciji
Najvaniji predstavnik ovog pristupa jeste britanski sociolog jevrejskog
porekla Entoni Smit (Anthony D. Smith). Sutina njegovog pristupa je u pravljenju
sinteze izmeu modernistike i perenialistike istraivake tradicije. Iako ponikao u
modernistikoj tradiciji, to se vidi i iz injenice da je doktorirao kod E. Gelnera,
jednog od najuticajnijih modernistikih istraivaa nacije, E. Smit je uveliko
prihvatio neke od osnovnih postavki teorije mnogovekovnog postojanja nacije. U
sreditu etnosimbolistikog pristupa je, kao to i sam naziv ukazuje, istraivanje
etnikih i religijskih mitova o poreklu etnike grupe, kao i mitova o izabranom
narodu i zlatnom dobu, koji su postali osnova docnijih nacionalnih mitova. Kroz
sloenu kombinaciju mitova, kolektivnih seanja manje ili vie udaljenih od stvarne
prolosti etnikih grupa, te stvarne prolosti koju je zabeleila domaa i strana
kritika istoriografija, stvara se jedna nacija. Ovu kombinaciju mitova i istorije E.
Smit naziva etnoistorijom. U etnoistoriji svoje mesto nalaze i veliki junaci, kadto
stvarni a katkad izmiljeni, kao i glavna geografska mesta na kojima su se odigrale
velike bitke, datumi odravanja tih bitaka, bez obzira da li se obeleavaju datumi
velikih pobeda ili poraza i sl. Za etnosimboliste analiziranje posebnih etnoistorija
jeste jedan od osnovnih zadataka pri prouavanju modernih nacija, jer bogatstvo
etnoistorije neke etnike grupe omoguava intelektualcima da nacionalistikom
propagandom lake podstaknu irenje nacionalne svesti i pretvaranje etnike grupe u
naciju. Drugim reima, etnoistorija nam moe pomoi u davanju odgovora na pitanje
zato se ba od nekih etnikih grupa stvaraju nacije, a od nekih drugih ne. Osim
toga, analiziranje etno-nacionalnih simbola, kakvi su zastave, grbovi, jezik i pismo,
odea i rituali, takoe spadaju u neizostavnu delatnost etnosimbolistiki usmerenih
istraivaa nacije (Smith, 2000: 66).
Osnovna razlika izmeu teorije mnogovekovnog postojanja nacije i etno-
simbolistikog pristupa je u insistiranju na razlici izmeu etnike grupe i nacije, te
istorinost etnosimbolistikog pristupa. Drugim reima, pristup E. Smita je osetljiv
na razlike izmeu razliitih istorijskih epoha. Od modernista su etnosimbolisti
usvojili oseaj za sve novosti to je Moderna unela u drutvo. S druge strane,
meutim, ne prihvata se radikalni rez koji su modernisti skloni da prave izmeu
modernog i predmodernog vremena, ve se insistira na etnikom poreklu nacija i
postepenom prerastanju etnikih grupa u nacije tokom vremena. Posebno se
kritikuju oni modernisti (E. Hobzbaum i B. Anderson) i sav postmodernizam koji
zagovaraju konstruktivizam u objanjavanju nastanka nacije, jer oni zanemaruju
etniko naslee na koje se nacionalistiki intelektualci i novostvorena nacionalna
drava pozivaju u svojim pokuajima da raire nacionalnu svest u irim drutvenim
slojevima.
Kritiari etnosimbolizma istiu, pak, da je preteran naglasak na kulturnim
iniocima nautrb politikih i ekonomskih. Oni smatraju da je zanemarena uloga
drave u objanjenju nastanka nacije, kao i uopte namerno delanje razboritih
delatnika. Zamera se ovom pristupu i prenaglaavanje neracionalnih sastojaka u
nacionalnoj svesti i delanju nacionalista. Veoma esto pojedinci postaju nacionalisti
zato to se takmie za retke resurse posao, vie poloaje, razne vrste sinekura,
politiku mo i sl. sa drugim pojedincima koji se u pogledu etnike pripadnosti od
njih mogu razlikovati. Poto je to tako, argumentuju protivnici etnosimbolizma,
onda je prirodno da etnike razlike postaju veoma bitne za oblikovanje nacionalizma
i za injenicu da pojedinci postaju nacionalisti. Naime, oni ije su nade osujeene
postaju nacionalisti zbog toga to im jedino kolektivno delanje s njima slinim
pojedincima omoguava uzlaznu drutvenu pokretljivost, a oni ije su nade
ostvarene shvataju da svoje drutvene poloaje mogu odbraniti od kolektivne akcije
osujeenih a etniki razliitih jedino kolektivnim organizovanjem na etnikim
osnovama. Iz ovakvih organizovanja s ciljem zatite svojih prevashodno
ekonomskih, pa onda i politikih interesa, prema ovakvim instrumentalistikim
kritikama, nastaju nacije. Osim ovih kritika, zapaeno je da je u poslednje vreme
(Smith, 1998; Smith, 2000; Smith, 2002; Smith, 2003) E. Smit poeo da prihvata
perenialistike teze kako je jedan, dodue, mali broj nacija, ipak postojao i pre
modernog doba, pa ak i u antikom svetu. On tu prevashodno misli na antike
Jevreje i Armene. Uostalom, slinost argumentacije i insistiranje na primeni
metodologije koja se zasniva na iniocima dugog trajanja vidljiva je kako kod E.
Smita, tako i kod glavnog zastupnika shvatanja mnogovekovnog trajanja nacije D.
Armstronga. Kada se ovome doda da je i sam E. Smit uvrstio D. Armstronga u
etnosimbolistiki pristup, onda se s razlogom moe postaviti pitanje o opravdanosti
razlikovanja ovih istraivakih pristupa. Etnosimbolizam bi se, tavie, mogao
shvatiti i kao celovito razvijena teorija i metodologija mnogovekovnog trajanja
nacije.
Interakcionistiki pristup naciji
Pristup koji naglaava kontekst u kojem se vri meusobno optenje lanova
razliitih etnikih grupa ili nacija naziva se interakcionistiki. Oblikovao ga je
norveki antropolog Fredrik Bart (Frederik Barth) u klasinoj i veoma uticajnoj
studiji Etnike grupe i granice: drutvena organizacija kulturne razlike (Ethnic
Groups and Boundaries: The Social Organisation of Cultural Difference). Prema
njegovom miljenju, oseanje i svest o etnikoj vezanosti nastaje i odrava se
kontinuiranim procesom dihotomizacije izmeu lanova i nelanova grupe, pri emu
je neophodno da ova vezanost bude izraena i potvrena u drutvenom odnosu. Za
pristalice pristupa osobeno je odbacivanje svakog insistiranja iskonskog shvatanja
nacije na unutranjim kvalitetima etnikih svojstava, kao to su npr. jezik, religija,
pismo, obiaji i tradicija, kolektivno seanje, boja koe i poloaj oiju, i sl., kao
odreujuih determinanti neke etnike vezanosti ili etnikog identiteta. Naprotiv,
ova etnika svojstva su samo resursi koji se daju politizovati umenim delanjem
nacionalista, radilo se o intelektualcima, ili dravnim nacionalnim ustanovama, kao
to su kolski sistem, vojska, nacionalna tampa, nacionalni industrijski sistem itd.
Ono to je, meutim, odista vano odnosi se na kontekste u kojima se etnike razlike
javljaju, a ovi konteksti ne moraju biti vezani samo za moderno industrijsko drutvo,
ve i za ranije kao i docnije periode. Kao veoma vani inioci javljanja i jaanja ve
postojeih etnikih veza mogu posluiti razliite vrste meuetnikih susretanja:
ratovi, politika nestabilnost vieetnikih imperija ili drugih politikih zajednica,
promena meunarodnih okolnosti, drutvena potinjenost izvesnih drutvenih grupa
u odnosu na neke druge u nekom drutvu, takmienje razliitih drutvenih grupa za
retka dobra, radilo se o ekonomskim, politikim ili kulturnim, trgovina sa razliitim
etnikim grupama i sl. U svakom sluaju, nisu bitne same etnike grupe, ve
meuetniki konteksti u kojima delatnici u meuodnoenju odreuju svoje etnike
identitete (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 122-124).
Doista, jo je Maks Veber uoio da gotovo svaka vrsta zajedninosti i
suprotnosti habitusa i navika moe postati povod za nastanak subjektivne vere u to
da izmeu grupa koje se uzajamno privlae ili odbijaju postoji srodstvo ill tuost po
poreklu. Vera u srodstvo po poreklu, smatrao je Maks Veber nekada i smatra
Entoni Smit danas, bez obzira da li ima ikakve objektivne osnove, moe imati
znaajne posledice, posebno za obrazovanje politikih zajednica (Baki, 2004: 33;
Veber, 1976: 1: 326-327; Smit, 1998: 41).
Najvei doprinos interakcionistike teorije, prema miljenju Filipa Putinja
(Philippe Poutignat) i oslin Stref-Fenar (Jocelyne Streiff-Fenart), sastoji se u
stavljanju naglaska na nastajue i procesualne aspekte etnikih grupa. U tom smislu,
najbitnija znaajka etnike grupe je granica koja je odvaja, i time joj odreuje
identitet, od drugih etnikih grupa. Osnovni problem koji etnika vezanost postavlja
pred interakcioniste jeste u utvrivanju kako se javljaju etnike razliitosti i
odvojenosti, te kako to utie na zasnivanje posebnih kultura (Putinja, Stref-Fenar,
1997: 125-127). F. Bart istie kako se u svakom posmatranom sluaju etnike
granice odravaju zahvaljujui ogranienom skupu kulturnih crta. Pri tome, trajnost
etnike grupe u situaciji susreta sa nekom drugom zavisi od postojanosti izabranih
kulturnih crta, dok se njena sopstvena postojanost moe pratiti kroz promene koje
ona trpi blagodarei menjanju pomenutih kulturnih crta koje odreuju granicu (Bart,
1997: 258). Vano je, takoe, uoiti da pomenuta granica ni u emu ne vri
prinudu nad najveim delom kulturnog sadraja koji je povezan sa pripadnicima
neke etnike grupe, ve se taj sadraj moe menjati bez ikakve odluujue veze s
odravanjem granica etnike grupe. Tako, kada ocrtavamo istoriju jedne etnike
grupe u vremenu, nipoto ne znai da istovremeno i u istom smislu ocrtavamo
istoriju 'jedne kulture': elementi sadanje kulture neke etnike grupe ne proizlaze
takvi kakvi su iz posebnog skupa koji je tvorio kulturu dotine grupe u nekom
prethodnom razdoblju. Istovremeno, meutim, grupa ima neprekinuto
organizaciono postojanje omeeno granicama koje odreuju pripadnost grupi uprkos
promenama kulturnog sadraja (Bart, 1997: 258-259). Izuavati etniku vezanost
znai imati na umu sve raspoloive identitete u datom istorijskom momentu u nekoj
vieetnikoj situaciji, te opisati znaajnost tih identiteta u razliitim situacijama
meuetnikog dodira. Situaciona analiza etnikih vezanosti povezuje se sa
izuavanjem proizvodnje i upotrebe naziva pomou kojih se lanovi vieetnikih
drutava identifikuju i medusobno razlikuju, kao i sa izuavanjem strategija i
taktikih izbora kojima pribegavaju da bi u meuetnikim odnosima proli to je
mogue bolje. Kao jedna od moguih strategija koja se postavlja pred pojedinca
jeste i promena samog identiteta (Putinja, Stref-Fenar, 1997: 131).
Prema miljenju potpisnika ovih redaka, ranije pomenuta teorija etnikog
takmienja savreno se uklapa u interakcionistiku teoriju. Ona samo naglaava
racionalni i takmiarski aspekt meuodnoenja razliitih drutvenih grupa vie od
nekih drugih aspekata. ini se da je naglasak na takmienju veoma opravdan, jer se
razliite etnike grupe, ak i kada meusobno sarauju, nalaze, u manjoj ili veoj
meri, u odnosima takmienja. S druge strane, privredni i racionalni aspekt je i suvie
naglaen kod teorije etnikog takmienja. Ona, meutim, upravo zato to se nalazi
na niem nivou apstraktnosti od interaktivne teorije ovu konkretizuje i dopunjava na
jednom planu, kako na planu takmienja tako i onom ekonomskom i racionalnom.
Interaktivna teorija je dovoljno opta da u sebe ukljui sve aspekte teorije etnikog
takmienja. Da je to tako potvruju i miljenja Regina (Ragin), Hanena (Hannan) i
Medrana (Medrano) koji upravo F. Barta smatraju osnivaem teorije etnikog
takmienja. Dakle, uprkos protivljenju E. Smita i Putinja i Stref-Fenar da poveu
ove dve vrste teorija, ini se da ima dovoljno razloga da se teorija etnikog
takmienja, posebno poboljana pomenutim novinama koje su uneli S. Belane i M.
Pinar, smatra jednim oblikom interakcionistikih teorija.
Glavna zamerka interakcionistima odnosi se na relativnu zapostavljenost
izuavanja etnikih svojstava koja slue kako za postavljanje granica meu etnikim
grupama i posledino stvaranje i uvrivanje etnikih identiteta, tako i za
politizovanje etnikih vezanosti i njihovo nacionalistiko korienje u kulturnim,
ekonomskim i politikim takmienjima. Miljenje autora ovih redova jeste da se
ukljuivanjem ovih sadraja u interakcionistiki pristup etnikoj grupi i vezanosti
moe poboljati njegova sposobnost objanjavanja pomenutih pojava. Ovde
navedena miljenja F. Barta jasno pokazuju da ima prostora za usavravanja
interakcionizma prihvatanjem opravdanih primedbi etnosimbolistikog pravca.
Uopte, ovaj pristup se ini najinkluzivnijim od svih pristupa etnikoj vezanosti, jer
pokazuje osetljivost na vremensku dimenziju i posebno na vreme dugog trajanja
na ta s pravom insistiraju teorije mnogovekovnog postojanja nacije; kao i
istorinost i osetljivost na razlike meu istorijskim epohama, na kojima s pravom
istrajavaju modernisti. Ono, meutim, to pomenuti pravci nemaju u dovoljnoj meri,
a interakcionistiki ima, jeste upravo poklanjanje panje kontekstu meusobnih
odnosa razliitih etnikih grupa, a tome bi trebalo dodati i kontekst odnosa etnikih
grupa sa politikim zajednicama.
Postmodernistiki pristup naciiji
Ovaj pristup se dobrim delom naslanja na modernistiko tumaenje nacije od
strane nekih marksistikih modernista, pre svih, E. Hobzbauma i B. Andersona. Na
epistemolokoj ravni, postmodernisti primenjuju pojam konstrukcije (Hobzbaum je
uveo sintagmu izmiljanje (nacionalnih) tradicija, a Anderson zamiljanje
(nacionalne) zajednice)
3
kao osnovni pojam svih velikih pria (naracija) i u
tumaenju nacionalizma i nacije. Prema njihovom miljenju, nacionalizam tj.

3
Ne moe biti sluajnost to su oba dela, The Invention of Tradition i Imagined Communities, nastala
iste 1983. godine u vreme rastue popularnosti postmodernistikih teorija u misli o drutvu.
nacionalistiki intelektualci konstruiu naciju, pa je posao istraivaa da
dekonstruiu nacionalistiku veliku priu. U tom smislu, postmodernisti se slau sa
modernistikim konstruktivistima koji su tvrdili neto veoma slino tome, ali idu i
korak dalje. Oni, naime, smatraju da dekonstrukcijom nacionalistike prie moe da
se doe i do dekonstrukcije same nacije. Naime, dekonstrukcija nacionalistike prie
nuno vodi i do dekonstrukcije onoga to je na njoj zasnovano. Najpoznatiji
zastupnici postmodernistike koncepcije nacije su Ernesto Laklau (Ernesto Laclau) i
antal Muf (Chantal Mouffe). Nije nezanimljivo da su i oni sami esto
(samo)svrstavani kao postmarksisti (Sutherland, 2005: 191), iako bi im verovatno
vie pristajalo ime postmodernistikih marksista, ija je glavna odlika spajanje
uoptenog davanja prvenstva kulturi u teoriji i istraivanju, to dele sa ostalim
postmodernistima, sa saznajno-sociolokim pristupom italijanskog marksiste
Gramija koji je smatrao da je osvajanje simbolike ili intelektualne hegemonije u
okviru neke drutveno-ekonomske formacije ili drutva kljuno za ideoloko
pravdanje ekonomskih odnosa moi i stvaranje slike o njihovoj nunosti. Utoliko,
oni se slau i sa nekim neomarksistima, npr., sa Imanuelom Volerstinom (Immanuel
Wallerstein), da nacije slue samo maskiranju glavnih drutvenih protivrenosti u
kapitalizmu, a one su, razume se, uvek vezane za suprotnost sveta kapitala
(kapitalista) i sveta rada (radnika). Ipak, ovakav postmarksizam deluje dosta
razblaeno, kulturni naglasak je i suvie bacio u zasenak ekonomske suprotnosti, a
marksistiko naelo da je svaka borba u sutini klasna borba ovi autori su izriito
odbili jednako kao i sav istorijski materijalizam (Sutherland, 2005: 190-191), pa je
zato bolje ovu misao kvalifikovati kao postmodernistiki marksizam nego kao
neomarksizam. Nacija se shvata kao oblik diskursa to potie iz shvatanja celokupne
stvarnosti kao drutveno stvorene i tekstualno izraene, te otuda promenljive i
nenune, zavisne od intelektualno-politikog delanja kulturnih hegemona, i u
krajnjoj liniji sluajne (kontingentne).
Zamerke ovom pristupu mogu se svesti na primedbe koje proistiu iz zamerki
postmodernizmu u celini i posebno na zamerke koje proistiu iz primene
postmodernizma na polje izuavanja nacionalizma i nacije. Prva grupa primedbi
odnosi se na saznajni relativizam postmodernizma. Prema miljenju koje se ovde
zastupa, postmodernizam sebe diskvalifikuje iz naune zajednice i naunog govora,
jer porie mogunost nauke kao sistematskog i metodinog traganja za objektivnim i
proverljivim znanjem ili istinom kao saznajnim idealom. Dakle, saznajni relativizam
ne moe predstavljati osnovu naune delatnosti. Osim toga, postmodernizam bi,
ukoliko pristane da se upotrebljava kao (pseudo)nauna disciplina, sam sebe
opovrgao kao relativistiku filozofsku teoriju. Naime, postmodernizam se mora
striktno drati po strani od nauke ukoliko eli da ostane veran saznajnom relativizmu
i ukoliko eli da se veruje u intelektualno potenje postmodernista.
4
U protivnom,
postmodernisti bi, iako poriu vrednost nauke kako je ona tradicionalno pojmljena,
bili tek ljudi koji dobijaju laku odstupnicu, jer za njih ne bi vaila pravila naune
metodologije koja vae za sve druge. To bi bila saznajno komotna, a etiki
neodriva pozicija.
Druga vrsta zamerki odnosi se na poistoveivanje nacionalizma kao diskursa i
nacije kao drutvene stvarnosti. Naime, analizom i dekonstrukcijom nacionalistikog
diskursa (teksta, govora, sistema miljenja, nacionalistike ideologije) ne moe se
doi i do dekonstrukcije same nacije kao drutvene stvarnosti, jer iako se i sami
diskursi kao interpretacije mitova mogu menjati sa promenom istorijske situacije,
neki etniki mitovi su veoma postojani. Ova postojanost etnikih mitova svedoi i o
postojanosti izvesnih struktura drutvene stvarnosti koje se mitovima pravdaju i koje
same daju oslonac postojanju mitova. Prema tome, etniki mitovi su jako trajni, u
skladu sa trajnou struktura koje pravdaju; njihova ubedljivost je, moda, jedan od
najvanijih uslova trajnosti etnikih struktura; a ono to je promenljivo jesu
interpretacije mitova koje zavise od posebnog istorijskog konteksta.
Da li bi se, primera radi, dekonstrukcijom kosovskog mita, tj. njegovih
razliitih interpretacija, recimo one sekularno nacionalistike koja je sluila
interesima mlade nacionalne drave Srbije, o osveti Kosova kao preduslovu
nastanka novog zlatnog doba poput onoga srednjovekovne Srbije Nemanjia,
dakle, o nunosti posedovanja Kosmeta u sastavu srpske drave i u moderno doba, a
to je urodilo Balkanskim ratovima s poetka XX veka ili sukobom sa Albancima i
najveom silom na svetu, NATO-om s kraja XX veka; ili one izvorno
srednjovekovne, a i danas postojee, i od Crkve inspirisane mistiko-etike
interpretacije carstva nebeskog, gde je Kosovo kao zemlja dobilo atribute svetosti,
tj. svete zemlje za Srbe, izjednaujui ih usput sa pravoslavnim ivljem, koja je
pravdala privremeni gubitak teritorije tako to je tvrdila kako je svesno izabrano od
zemaljskog znaajnije nebesko carstvo; ili, to bi sociolog na osnovu profesionalnog
etosa eleo, na razumu zasnovane naune interpretacije mita koja bi ga, zapravo, u
Veberovom smislu rei, razmaijala, dolo i do dekonstrukcije, tj. nestajanja
nacije?
Zacelo, odgovor bi bio negativan, jer gotovo sto godina posle Vebera znamo
da racionalizacija sveta nije dokraja mogua; pa iako bi nauna (a postmodernisti bi
re nauna verovatno stavili pod navodnike) ili racionalna interpretacija igrala ulogu
simbolike hegemonije, gramijevskim renikom reeno, ostale interpretacije bi
samo bile pomerene u pozadinu, a nikako dokraja istisnute. Pa ak iako bi, krajnje
hipotetiki i nerealno, druge dve interpretacije, jedna sekularno nacionalistika i

4
Postmodernisti moraju zastupati miljenje da nauka ne moe postojati i sebe svrstavati iskljuivo u
filozofiju ukoliko ele biti logiki dosledni. Jedini problem je u tome to je za njih alogiko
miljenje ideal misaonosti.
druga religiozno nacionalistika, bile iskorenjene, opet nacija ne bi nestala
5
, ve bi
samo etniki identitet njenih pripadnika bio redefinisan i, sledstveno, demagoka
zloupotreba prvih dveju interpretacija mita, ili neke tree, koju ne znamo, bila bi
svedena na najmanju moguu meru.
Nacija i nacionalizam
Pojmovi nacije i nacionalizma su meusobno usko povezani. Od odreene
istraivake tradicije zavisi i kakva e biti definicija ovih pojmova. Autori koji
naglaavaju da nacija postoji od iskona, kao i oni koji insistiraju na
mnogovekovnom postojanju nacije, insistiraju na tzv. objektivnim kriterijumima
preko kojih se nacija moe definisati kao to su rasa, tj. krv i boja koe, poloaj
oiju i sl., i/ili kultura, tj. jezik, pismo, religija, mitovi, simboli i obiaji, kolektivna
seanja itd. Modernistiki pristup insistira, pak, na subjektivnom merilu, tj. na
samoodreenju pripadnika neke nacije bez obzira na bilo koje objektivne kriterije.
Etnosimbolistiki i interakcionistiki pristup pokuavaju, meutim, da pomire ova
dva suprotstavljena stanovita insistiranjem kako na objektivnim tako i na
subjektivnim kriterijumima oblikovanja neke nacije. Ove tvrdnje bie ilustrovane
nekolikim primerima definisanja nacije.
Voker Konor (Walker Connor), zastupnik shvatanja o mnogovekovnom
postojanju nacije, smatra da je nacija najira drutvena grupa s kojom ljudi misle da
mogu da se poistovete, jer su uvereni da su povezani zajednikim poreklom. Ipak,
naglaava Konor, kljuan inilac postojanja nacije jeste psihike prirode: samosvest
grupe je onaj inilac koji je odvaja od svih ostalih grupa. Ono to Konora, uz ovo
naglaavanje znaaja psihike veze za nastanak i odravanje nacije, svrstava u
zastupnike mnogovekovnog postojanja nacije, a ne u primordialiste, jeste i njegova
izriita tvrdnja da nijedna nacija nije u stvarnosti prost nastavak porodinih i
plemenskih veza, kao to to tvrdi npr. biologistiki usmereni zastupnik shvatanja o
iskonskom postojanju nacija Van den Berge, nego da njeni pripadnici samo
subjektivno vrsto veruju u tu vezu (Connor, 1993: 382; Putinja, Stref-Fenar, 1997:
46).
Dominik naper (Dominique Schnapper), modernistkinja, odreuje naciju kao
naroiti oblik politike jedinice, odreen svojom suverenou koja se vri kako
unutar nje, kako bi se integrisalo raznovrsno stanovnitvo koje ona obuhvata, tako i
prema spoljnom svetu, kako bi se potvrdila kao istorijski subjekt u svetskom poretku
zasnovanom na postojanju i odnosima izmeu razliitih nacija kao politikih

5
Razume se, zastupnici ove dve interpretacije bi uveravali pripadnike srpske nacije da bi nacija
neizostavno nestala ukoliko bi njihova interpretacija mita prestala da se izjednaava sa mitom
samim.
jedinica. No, osnovna odlika nacije jeste upravo njena delatnost integrisanja
pojedinaca u modernu zajednicu graana (naper, 1996: 33). Prema tome, ovakva
definicija nacije insistira na naciji kao politikoj jedinici koja nastaje u okviru
modernosti, dok o etnikoj osnovi nacije, mitovima i simbolima, seanjima i sl.
nema ni pomena.
Entoni Smit (Anthony Smith), etnosimbolista, odreuje naciju kao ljudsko
stanovnitvo koje deli nacionalno ime, mitove i seanja, masovnu javnu kulturu,
omeenu otadbinu, privredu, te zakonom jamena jednaka prava i dunosti (Smit,
1998: 30; Smith, 1996: 359; Smith, 1995: 56-57). U ovoj definiciji, dakle, spojeni su
insistiranje perenialista na kontinuiranom postojanju nacija kroz vekove, dodue u
prenacionalnom etnikom obliku, sa insistiranjem modernista na modernosti nacije
ija je differentia specifica upravo u uivanju istih prava i dunosti od strane svih
pripadnika nacije u politikoj zajednici. Treba pomenuti da se Smit u poslednje dve
do tri godine pribliio mnogovekovnom shvatanju nacije time to je iz definicije
izbacio jednakost prava i dunosti za sve pripadnike nacije, zajedniku privredu, kao
i masovnost javne kulture, dakle, sve one crte koje definiu modernu naciju. Tako,
ovo novije Smitovo odreenje nacije bi glasilo da je ona imenovana zajednica koja
deli istorijsku teritoriju, mitove i seanja, javnu kulturu, te zakone i obiaje
(Guibernau, 2004: 127).
Interakcionistiki pristup, pak, insistira na granicama etnikih grupa ili
nacija
6
, i time u prvi plan istura dvostrani odnos odreenja, tj. samoodreivanje
identiteta i odreivanje identiteta od strane drugih sa kojima se neka grupa susree.
Naime, proces odreivanja identiteta uvek ima dve strane: jednu, koja istie ono
kako mi sami vidimo sebe, i drugu, koja kazuje kako nas vide drugi. Ova druga
strana je katkad i znaajnija, jer povratno utie na proces samopoimanja.
Nacionalizam se, takoe, razliito odreuje u okviru razliitih istraivakih
pravaca. tavie, zastupnici razliitih pravaca e razliito shvatati i odnos nacije i
nacionalizma; dok e oni koji smatraju da nacija postoji od iskona ili bar mnogo
vekova smatrati da nacija prethodi nacionalizmu, dotle e modernisti, postmodernisti
i interakcionisti smatrati da se nacija javlja kao proizvod politizovanja etnike
vezanosti (ethnicity) i etnikih svojstava krajem XVIII i poetkom XIX veka i da
predstavlja posledicu nacionalizma, a etnosimbolisti e, pak, smatrati da malobrojne
nacije postoje i pre nacionalizma, dok se veina nacija javlja posle nacionalizma, te
da meu njima nema uzrono-posledinih veza.
Modernista Ernst Gelner ponudio je jednu od najkraih, najelegantnijih i
najubedljivijih definicija nacionalizma, istiui da je nacionalizam politiki princip
koji zahteva podudarnost etnikih i politikih (dravnih) granica (Gelner, 1997: 11).

6
Interakcionisti dele miljenje modernista da nacije ne postoje u preddmoderno doba, ve da se tada
moe govoriti samo o etnikim grupama. Neki zastupnici mnogovekovnog shvatanja nacije, pak,
prihvataju teze interakcionista, ali ih primenjuju bez razlike na odreenje etnike grupe i nacije.
Ovakva definicija istie u prvi plan politiki karakter nacionalizma koji se odista
moe posmatrati kao politika ideologija i pokret (Heywood, 2003; Smith, 1998:
119).
Entoni Smit, pak, insistira na tome da se nacionalizam ne moe svesti samo na
njegovu politiku stranu, ve da se mora uzeti u obzir i njegova kulturna strana. On
shvata nacionalizam kao ideoloki pokret za sticanje i odranje autonomije,
jedinstva i identiteta ljudskog stanovnitva iji neki pripadnici zamiljaju tu grupu
kao stvarnu ili potencijalnu naciju (Smit, 1998: 119; Smith, 1996: 359). Glavne
odlike nacionalizma, prema njegovom miljenju, su: shvatanje da je svet podeljen na
nacije, te da jedino ureenje sveta podeljeno na autonomne nacije obezbeuje mir i
pravdu; shvatanje da sva politika mo lei u naciji, kao i da privrenost naciji
pretee nad svim ostalim pripadnostima; shvatanje da pojedinac moe ostvariti sve
svoje mogunosti samo unutar nacije; i shvatanje da je maksimalna autonomija
nacije neophodna za ostvarenje njene autentinosti (Smith, 2000: 72-73; Smit, 1998:
119). Smit naglaava da su nacionalni simboli, obiaji i ceremonije najtrajniji i
najmoniji vidovi nacionalizma, jer oni podstiu oseanja irih drutvenih slojeva
kojima su pojmovna znanja skuena (Smit, 1998: 125).
Tipologije nacionalizma
Postoji nekoliko tipologija nacionalizma. Prema Entoni Smitu, predlaganje
dobre tipologije tako sloene pojave kakva je nacionalizam je sutinski zadatak
istraiva koji se njome bave, jer one priznaju svu vanost veoma razliitih
drutvenoistorijskih konteksta a da pri tom ne rtvuju mogunost optijih poreenja
(Smit, 1998: 129).
a) Tipologija nacionalizma prema kriterijumu i nainu oblikovanja nacije etnika
i politika nacija
Najpoznatija i najuticajnija je tipologija koja pravi razliku izmeu etnikog
(kulturnog) i politikog (dravnog, graanskog) nacionalizma. Ovu tipologiju je
osmislio jedan od prvih istraivaa nacije i nacionalizma Hans Kon (Hans Kohn).
On je prvi istakao da se etniki nacionalizam odlikuje mistinou i organskim
shvatanjem nacije, te da je prepoznatljiv u Istonoj, Srednjoj i Jugoistonoj Evropi
(Balkanu), dok racionalni politiki nacionalizam insistira na udruivanju pojedinaca
i odlika je nacija Zapadne Evrope i posebno SAD-a. Etniki nacionalizam zasnovan
je na romantizmu, politiki na prosvetiteljstvu. Na Istoku Evrope i u Aziji bio je
proizvod nekolicine intelektualaca, jer tamo nije bila razvijena srednja klasa, dok su
na Zapadu pripadnici srednjih slojeva koji su vrili vlast bili i glavni nacionalisti.
Poto su istonoevropski i azijski intelektualci malobrojni, a uz to i iskljueni iz
vlasti, njihov nacionalizam je nuno bio autoritaran. Na Zapadu je, pak,
nacionalizam bio najee udruen sa insistiranjem na parlamentarnoj demokratiji
(Smit, 1998: 130). Ovaj zapadni model nacionalizma insistira na istorijski odreenoj
teritoriji, pravno-politikoj zajednici u kojoj su graani jednaki, kao i na zajednikoj
graanskoj javnoj i masovnoj kulturi (Smit, 1998: 26). U okviru politikog
nacionalizma gubi se razlika izmeu zajednice graana i nacije, tj. zajednica
racionalnih graana tvori naciju. Zato se ovaj tip nacionalizma naziva jo i
graanskim nacionalizmom, a nastao je delatnou drave i njenih ustanova, na
prvom mestu kole, vojske i birokratije.
S druge strane, etniki model nacionalizma nastao je u vienacionalnim
imperijama kakve su bile Habzburka monarhija i Otomanska imperija, te
prekookeanske imperije Velike Britanije i Francuske. U ovim sluajevima nije bilo
jasno razgraniene teritorije koju bi nacionalisti mogli da oznae kao nesumnjivo
nacionalnu. Zato su se uvek okretali istoriji, "zlatnom dobu" njihove etnike
prolosti i zemljama koje su nekad i pre nekoliko stolea zauzimali njihovi manje ili
vie imaginarni preci. Ovde nije bilo drave koja bi preko njenih ustanova stvarala
nacionalizam, ve se ovaj oblikovao delatnou malobrojnih intelektualaca koji su se
borili protiv imperijalne drave. U etnikom poimanju nacije naglaava se znaaj
jezika i obiaja, i insistira se na istom poreklu, tj. precima. Iz ovoga dalje proizlazi i
uverenje da pojedinac nuno pripada naciji predaka, te da nikada ne moe promeniti
nacionalnu pripadnost jer je ona data jednom zauvek. Otud se u ovoj vrsti
nacionalizma pripadnici nacije smatraju braom i sestrama (Smit, 1998: 26-27), a
esto se, sledei rasprostranjeni autoritarizam, naciji trai i otac, najee meu
istaknutim intelektualcima i politiarima. U okviru etnikog nacionalizma analitiki
se mogu uoiti i dve podvrste: krvni i kulturni nacionalizam. Prvi prevashodno
insistira na krvnoj povezanosti pripadnika nacije i zajednikim precima, dok drugi
naglaava znaaj zajednikog jezika i kulture pripadnika iste nacije. Najee se,
ipak, u stvarnosti ove dve podvrste etnikog nacionalizma prepliu.
Ova podela nacionalizma na politiki i etniki ima, meutim, i ozbiljnih
mana. Naime, svaki konkretni nacionalizam je kombinacija elemenata obe vrste
nacionalizma. U pojedinim periodima istorije preteu graanski elementi nacije, a u
nekim etniki. Tako u Francuskoj, koja se uzima kao primer politikog
nacionalizma, mogue je nai i uticaj organskog nacionalizma krajem XIX veka koji
je naroito doao do izraaja u antisemitskoj histeriji kojom je praena Drajfusova
afera. Danas, takoe, rasni problemi francuskog drutva ukazuju na snagu etnikog
nacionalizma u privatnoj sferi koji graanima druge boje koe i religiozne
pripadnosti ne priznaje status punopravnih francuskih graana, makar to u javnoj
sferi zakonom bilo zajameno.
Etniki nacionalizam je prepoznatljiv i u Irskoj u XIX veku, a krajnja desnica
u Zapadnoj Evropi uglavnom insistira na etnikoj i organskoj vrsti nacionalizma i
dan danas. E. Smit naglaava, takoe, kako je sumnjiva tvrdnja da su buroaski
slojevi uvek bili pobornici racionalnog nacionalizma, jer su npr. nemaki
industrijalci esto gajili pangermanski etniki misticizam (Smit, 1998: 28, 130).
Danas je, isto tako, poznato da zapadnoevropski poslodavci prave razliku na osnovi
boje koe i religije prilikom izbora kandidata za novo ili upranjeno radno mesto.
7

Osim toga, moe se zameriti da su dvolane tipologije po pravilu ograniene
saznajne snage, te da neretko svet manihejski dele na pozitivne i negativne pojave.
Drutveno-istorijska raznolikost je mnogo vea nego to to dvolana tipologija
priznaje. U skladu s tim, upotrebljivost razlikovanja etnikog i graanskog
nacionalizma vea je u ideologiji i praktinoj politici kao pravdanje za napade na
neprijateljske ideologije i pokrete negoli u nauci.
b) Tipologija nacionalizma prema razvojnim fazama i regionalnoj delotvornosti
integrativni, ujediniteljski, secesionistiki i preneseni nacionalizam
Iz kritike jednostranosti i ideologizovanosti prve tipologije nacionalizma
nastala je tipologija nacionalizma koju je ponudio uveni nemaki istoriar Hans-
Ulrih Veler (Hans-Ulrich Wehler). On veli da se analitiki mogu razlikovati barem
etiri tipa nacionalizma, i to tako to e se dovesti u vezu sa odreenim razvojnim
fazama i regionalnom delotvornou (Veler, 2001: 66).
Tako, integrativni nacionalizam bi odgovarao prvoj fazi oblikovanja nacija u
SAD i Francuskoj, gde je drava nacionalizmom integrisala razliite etnike grupe u
jedinstvenu naciju. Tu je trebalo jedan ve postojei oblik vladavine, olien u
apsolutnoj monarhiji, preustrojiti tako da dobije novi legitimitet. Doista, verovanje u
narodni suverenitet nasledilo je prevazienu veru u boansko poreklo dinastija i
vladara. Postojee granice apsolutne monarhije postale su granice nacionalne drave.
Ujediniteljski nacionalizam doiveo je vrhunac u Nemakoj i Italiji izmeu
1850. i 1871. godine. Ovaj nacionalizam je od posebnih delova jedne nacije,
uistinu od razliitih etnija, stvorila nacionalnu dravu, kao to su to Nemaki Rajh i
Italija (Veler, 2001: 66).
Secesionistiki nacionalizam je usledio u treoj fazi razvoja evropskih
nacionalizama, a odlikovao se razbijanjem nekada monih imperija, Habzburke i
Otomanske, te stvaranjem novih drava koje su pravdane nacionalnim naelom, iako
su bar neke od njih (npr. Jugoslavija i ehoslovaka) bile takoe vienacionlne
tvorevine.

7
Skoranje istraivanje sprovedeno u 15 starih lanica EU pokazalo je da je na etnikoj vezanosti
zasnovano drutveno iskljuivanje onih sa razliitom bojom koe ili islamskom veroispoveu
veoma rasprostranjeno, a da je opaaj etnike pretnje za naciju kojoj se pripada glavni inilac koji
doprinosi ovom iskljuivanju (Scheepers, Gijsberts, Coenders, 2002).
Preneseni nacionalizam predstavlja, pak, prenoenje na Zapadu nastalog
modela nacije na afriki i azijski kontinent. Prvi takav primer predstavlja primer
Japana posle uspenih Meii reformi 1868. godine. No, retki su sluajevi uspenih
prenoenja zapadnog modela nacije na ove kontinente, jer je usled arbitrarnog
povlaenja granica meu kolonijama nedostajalo poklapanje prednacionalnih
etnikih grupa sa granicama pojedinih kolonija koje su u XX veku pretvorene u
nacionalne drave (Veler, 2001: 67).
c) Tipologija nacionalizma prema ideolokom kriteriju liberalni, konzervativni,
socijalistiki i krajnje desniarski
Istraivai nacionalizma i politikih ideologija uoili su kako se nacionalizam
esto nalazi u kombinacijama sa drugim ideologijama. Mogu se razlikovati liberalni,
konzervativni, socijalistiki i krajnje desniarski nacionalizam.
Liberalni nacionalizam je najstariji oblik nacionalizma koji je nastao jo u
toku Francuske revolucije 1789. godine. Liberali su, naime, u XIX veku liberalnu
ideologiju, primenjivanu na pojedince, poeli primenjivati i na nacije. U skladu s
tim, liberalni nacionalisti su se protivili svim oblicima spoljanje vlasti i represije,
bilo da je re o ranije nastalim imperijama ili o kolonijalnim carstvima. Oni veruju
da su nacije, poput pojedinaca, meusobno jednake, te da im svima pripada pravo na
samoopredeljenje. Konaan cilj sastoji se u stvaranju sveta nezavisnih nacionalnih
drava, a ne samo ujedinjenje ili nezavisnost neke posebne nacije. Liberalni
nacionalizam je trpeljiv i razborit, jer svim nacijama priznaje jednaka prava.
Problem je u tome to se esto ne uvia da suprotnosti izmeu razliitih nacija u
vidu suprotstavljenosti interesa, teritorijalnih tenji, te vrednosti i identiteta nije
jednostavno reiti. Utoliko je liberalni nacionalizam na pogrenom tragu kada veruje
da je nacionalna drava klju za ostvarenje meunarodnog mira i harmonije
(Heywood, 2003: 171, 173).
Konzervativci se, iako u vreme Francuske revolucije suprotstavljeni
nacionalistikim idealima, tokom XIX veka sve vie opredeljuju za nacionalizam,
jer uviaju da je jaka oseanja koja nacionalizam budi mogue iskoristiti za
odravanje drutvene kohezije i poretka, kao i za odbranu tradicionalnih institucija
pred naletima sve brojnijeg i jaeg radnikog pokreta. Oni su uvideli da se
nacionalne tradicije i seanja mogu ideoloki koristiti u svrhe pridobijanja irih
drutvenih slojeva za interese konzervativaca. Danas se evropski konzervativci
protive jaoj integraciji vienacionalnih politikih zajednica, kakva je npr. Evropska
Unija, jer se boje da e njihov nacionalni identitet biti time ugroen. Oni su, tavie,
ubeeni da useljavanje radnika iz drugih zemalja, a posebno onih sa drugih
kontinenata i pripadnika nehrianskih i nebelakih kultura, mogu uneti nestabilnost,
kao i rasne i etnike sukobe, poto je za uspeno funkcionisanje drutava neophodno
postojanje zajednike kulture to najefikasnije omoguavaju nacija i hrianska
religija (Heywood, 2003: 174-175).
Ni socijalizam, barem u praksi ako ne u teoriji, nije imun na nacionalistiku
ideologiju. U teoriji, socijalizam je snano internacionalistiki usmeren, to je
vidljivo ve i u uvenoj Marksovoj paroli iz Manifesta komunistike partije:
Proleteri svih zemalja, ujedinite se! Ova parola najbolje odraava socijalistiku
doktrinu koja se naziva proleterskim internacionalizmom. Uoeno je, meutim, da
su i komunistiki reimi, kada su se nalazili u krizama, pribegavali nacionalistikoj
retorici. Danas se, pak, tradicionalistiki leviari okupljeni u preostalim
(post)komunistikim strankama (npr. u Socijalistikoj partiji Srbije) u svetu esto
suprotstavljaju kapitalistikom sistemu i nacionalistikom argumentacijom. Oni
smatraju da su izvesne nacije hendikepirane svojim poloajem u svetskoj podeli
rada, da globalizacija nije nita drugo doli delanje u interesu predstavnika
multinacionalnog kapitala, te da je potrebno osloniti se na nacionalnu tradiciju (Ili,
1998: 292-302), ali i na udruivanje s drugim obespravljenim nacijama (u emu se
ogleda internacionalizam) kako bi se preokrenule negativne posledice globalizacije.
Klasinim faistima i savremenim desnim ekstremistima svojstven je, pak,
krajnji nacionalizam, koji bi naelo podudaranja etnikih sa politikim granicama
doveo do svojih krajnjih logikih i praktino-politikih posledica. U tom smislu, oni
se zalau za etniku a katkad i rasnu istotu politike zajednice u kojoj ive.
Donosili su u prolosti rasistike zakone kojima su preili sklapanje brakova izmeu
pripadnika razliitih rasa; u neto skorije vreme vrili su etniko ienje u
ratovima za jugoslovensko naslee; zalau se za zabranu imigracije rasno i kulturno
razliitim ljudima, te proterivanje ve postojeih azilanata i imigranata, a prema
nacionalnim manjinama odnose se pretei. U mirnim vremenima ova pretnja ostaje
na reima, dok se u vremenima zaotrene drutvene krize, a naroito u oruanim
sukobima, esto pretvara u etniko ienje, a u drastinim sluajevima, kao u II
svetskom ratu nad Jevrejima i Romima, u genocid.
d) Tipologija nacionalizma u odnosu prema postojeoj politikoj zajednici
imperijalni (asimilacionistiki) i separatistiki (antikolonijalni)
Mogue je, takoe, razlikovati imperijalni od separatistikog nacionalizma.
Prvi je od XIX veka pratio imperijalne poduhvate. Nacije koje su stvarale imperije
po pravilu su svoje poduhvate pravdale i nacionalistikim argumentima, jer su npr.
Englezi Bogom izabrani da civilizuju udaljene, primitivne, nebele, neevropske i
nezapadne narode.
8
Austrijanci su se smatrali za donosioca kulture (kulturtraeger)

8
E. Bonet (Bonnett) je pokazao kako je engleski nacionalizam i imperijalizam pravdan sve do prve
polovine XX veka rasistikim argumentima koji su potom, zbog pobede Japana nad Rusijom 1905,
kao i zbog suvie velike razlike u uslovima ivota beloputih engleskih radnika i kapitalista, ustupili
balkanskim narodima. Mnogi Amerikanci, pak, danas smatraju da su njihova kultura
i njihov nain ivota superiorni svim drugim i pokuavaju da ih ekonomskom,
politikom, kulturnom, a kad zatreba i vojnom akcijom nametnu drugim narodima.
Tokom XIX veka posedovanje kolonija postala je stvar prestia meu najmonijim
nacijama Zapadne Evrope, pa je svaka kolonijalna pobeda bila pozdravljana
masovnim nacionalistikim demonstracijama. Istovremeno, imperijalne nacije su
gotovo uvek pravdane graanskim shvatanjem nacionalizma, jer ovakvo shvatanje
omoguava, barem u teoriji, asimilovanje razliitih etnikih grupa u graansku
naciju ije je etniko jezgro, meutim, upravo imperijalna nacija. Primeri
imperijalnih nacija jesu engleska (britanska) i francuska nacija u doba kolonijalizma,
a SAD u postkolonijalnom vremenu.
S druge strane, separatistiki nacionalizmi su najee suprotnost
imperijalnim jer su usmereni na odvajanje (secesiju) od imperija ili od
vienacionalnih drava, kakve su bile npr. Habsburka i Otomanska imperija ili
socijalistike federacije SSSR, SSR i SFRJ, ili panija, Velika Britanija, Belgija u
okviru EU, pa i sama Evropska Unija. Ovi nacionalizmi su, po pravilu, etniki
uoblieni, jer im nedostaju jasne teritorijalne granice. Razbuuju se etnikim
mitovima i epovima. Destruktivni su, jer za cilj imaju razaranje postojee politike
zajednice. esto se etniki nacionalisti doista moraju suprotstavljati politikim
nacionalistima koji ih pokuavaju asimilovati. Nekada, meutim, i bez takvih
asimilatorskih tenji vodee nacije, separatistiki nacionalisti doivljavaju postojeu
vienacionalnu tvorevinu kao represivnu samom injenicom da je neka druga nacija
hegemon. Ovo se deava najee zbog toga to nacionalista, po definiciji, tei to
nezavisnijoj nacionalnoj politikoj zajednici.
Antikolonijalni nacionalizam je, po definiciji, separatistiki. Veina voa
azijskih i afrikih antikolonijalnih pokreta bili su privueni nekim oblikom
socijalistikog nacionalizma. Socijalizam, a posebno marksistika tradicija,
obezbeivali su analizu nejednakosti i eksploatacije kroz koju je raskrinkavana
kolonijalna vlast i objanjavano gorko kolonijalno iskustvo. U Aliru, Egiptu, Libiji,
Iraku, Siriji, Zambiji, harizmatini voi, npr. Sadam Husein i pukovnik Gadafi, su
kroz kombinaciju socijalizma i nacionalizma pokuavali da modernizuju zaostala
drutva. U Africi, pak, socijalizam najee nije poprimao oblik sovjetskog
socijalizma kao ni oblik zapadne socijalne demokratije, ve je dobijao oblik odbrane
tradicionalnih vrednosti zajednice, a sa nacionalizmom je bio spojen kroz uobiajenu
nacionalistiku tenju da se privrednim napretkom potisnu plemenski rivaliteti
(Heywood, 2003: 179-180).

mesto ideji Zapada, ispoljenoj u dinamici drutvenog razvoja, demokratiji, kapitalizmu,
modernosti, hrianstvu, te u beloj boji koe (Bonnett, 2003: 332).
e) Tipologija prema praktino-politikom kriterijumu i posledicama koje izazivaju
kritiki i slepi nacionalizam
Priznajui princip da svakoj naciji treba da odgovara drava, a protivei se
kosmopolitizmu koji kao ideoloko opravdanje imperijalizma esto negira naelo
nacionalizma, kritiki nacionalista bi spadao u internacionaliste. On se protivi
premoi jedne nacije nad drugom, pa usled toga ne prihvata ni hegemonu ulogu
sopstvene nacije. Kritiki nacionalista je protivnik svake nepravde, greke i greha
koje bi pripadnici njegove nacije mogli uiniti prema pripadnicima druge nacije, i to
kako u miru tako i u ratu. Nacionalista koji je kritian prema svojoj naciji uvek se
kritiki osvre na tenje nacionalistikih ideologa iako priznaje legitimnost
nacionalizma sopstvene nacije u svetu koji je zasnovan na nacijama. Kritiki
nacionalista uvek pokuava da se stavi u poziciju pripadnika nacije kojoj ne pripada
pre nego to e izneti svoje sudove i braniti interese nacije kojoj sam pripada. On
pokuava da proceni da li su, moda, interesi njegove nacije nepomirljivo
suprotstavljeni interesima druge nacije i da li to moe dovesti i do rata kao najvee
nesree u koju ljudsko drutvo moe dospeti. Naime, u ratu se interesi nacije mogu
ostvariti samo izuzetkom. Stoga kritiki nacionalista razmatra koje su to racionalne
mogunosti da se sa pripadnicima druge nacije doe do sporazuma. On se trudi da se
suprotstavljeni interesi nacija pomire, ukoliko je to ikako mogue. Duhovni i
materijalni razvoj linosti koje ine jednu naciju za kritikog nacionalistu je vrhovni
nacionalni interes jer on nadilazi sve teritorijalne tenje. Kritiki nacionalista je
veliki pobornik Volterove (Voltaire) misli da i suvie voli Francuze da bi bio
francuski nacionalista. Po svim odlikama koje su navedene, kritiki nacionalizam je
u skladu sa razboritou i naelnim internacionalizmom i pacifizmom. On po sebi ne
vodi do ratova.
Slepi nacionalista, meutim, insistira na tome da je moja nacija uvek u
pravu. Nacija je, prema njegovom poimanju, najvea i neupitna vrednost. U skladu
s tim, on je uvek protiv ne samo kosmopolitizma, koji negira pravednost sveta
zasnovanog na podeli na nacije i koji se zalae za prevazilaenje nacionalnih drava
i samih nacija, nego i protiv internacionalistikih reenja koja priznaju legitimnost
svih nacionalnih drava i nacija. On je spreman da zatvori oi pred nepravdama koje
pripadnici njegove nacije ine nad pripadnicima druge nacije. tavie, takav tip
nacionaliste kadar je da, u ovinistikom zanosu, uestvuje u vrenju ratnih zloina
nad pripadnicima druge nacije. Na taj nain on povreuje ljudsko dostojanstvo koje
je iznad pripadnosti bilo kojoj naciji, jer ovek je nuno pripadnik ljudske vrste, a
tek sluajem roenja ili katkad namernom odlukom postaje on Srbin, Francuz,
Hrvat, Amerikanac ili pripadnik neke druge nacije. Naalost, slepi nacionalista ne
vidi ove inae oigledne injenice, ve je spreman da kritike nacionaliste napadne
ak i za izdaju nacije. Slepi nacionalista smatra da su nacionalni interesi ostvareni
ako pripadnicima to veeg broja sunarodnika omoguavaju da ive pod istim
dravnim krovom, bez obzira da li je to politiki ostvarljivo i bez obzira da li e to
dovesti do patnji velikog broja ljudi, kako pripadnika drugih nacija tako i samih
sunarodnika. Slepi nacionalizam je iracionalan, oseajno pregrejan, preterano
sentimentalan i patetian, samosaaljiv (a sve su to, uzgred budi reeno, osobine ki
osoba i ki ponaanja), agresivan i ratoboran, pa stoga esto dovodi i do ratova, kao
to je XX vek zorno pokazao.
Nacionalizam i imperijalizam
Nacionalizam i imperijalizam su usko povezane pojave, ali ih treba
razlikovati. Nacionalizam je, kao to je ve uoeno, ideoloko-politiki princip koji
propagira poeljnost podudaranja etnikih i politikih granica. Imperijalizam je, pak,
tenja imperije da politiki, ekonomski i kulturno potini ili bar podvrgne
hegemoniji to vie nacija, etnikih grupa i politikih zajednica. Utoliko je
imperijalizam postojao kao tenja od kada i imperije postoje u ljudskoj istoriji.
Nacionalizam je, meutim, i u tome se slau svi istraivaki pristupi naciji, s
izuzetkom nekoliko iskonaca, moderna pojava, koja se najranije javlja tek krajem
XVIII veka. Njime su pravdane imperijalne ambicije izvesnih nacija koje su svojoj
vlasti podvrgavale druge nacije i drave. Za tu svrhu su bili naroito podesni mitovi
o etnikoj izabranosti. Neretko, naime, razliite nacije imaju u osnovi ovakve mitove
kojima se tvrdi da je neka nacija izabrana od Boga da ima posebnu funkciju za itav
ljudski rod. Njoj se putem ovih mitova mogu pripisivati civilizatorske i
emancipatorske misije u ljudskoj istoriji. Deavalo se kadto, npr. u XIX veku u
beloj Evropi a napose u Velikoj Britaniji, da se ovi mitovi kombinuju sa rasistikim
doktrinama o izboru bele rase, pa se uspostavljao niz: bela rasa je najnaprednija rasa
koja je u civilizacijskom smislu najvie odmakla, pa zato treba da vlada svetom; a u
okviru bele rase Englezi su ti koje je Bog izabrao da njegovu volju obznane svim
drugim rasama i nacijama. Razume se, ovo su bila tek ideoloka pravdanja
imperijalne ekspanzije, dok se u korenu nalazila nezajaljiva glad za politikom
moi, materijalnim dobrima i kulturnim prestiom (Bonnett, 2003: 320-348).
No, teko bi bilo zamisliti kako bi se bez nacionalizma razliite balkanske
etnike grupe, npr. Srbi, Hrvati, Bugari, Slovenci, mogle osloboditi od imperijalnog
pritiska Habzburke monarhije i Otomanske imperije. Takoe, nacionalizam je
umnogome potpomogao, pa ak i omoguio oslobaanje stanovnika amerikog,
azijskog i afrikog kontinenta od engleskog i francuskog imperijalizma.
Nacionalizam je, kao to je ve reeno, prenesen iz Evrope na ove kontinente i
omoguio ne samo da se borba protiv imperijalne dominacije ideoloki osloni na
Evropljanima i Amerikancima razumljive argumente nego i da se iri drutveni
slojevi ovih kolonijalnih drutava politizuju i okrenu protiv kolonijalizma.
Danas se, pak, postkolonijalni nacionalizam, nastao u periodu globalizacije,
odlikuje ogorenim odbacivanjem zapadnih vrednosti, te pokuajem da se prema
njima zauzme to nezavisniji stav. Delom je to i reakcija na dominaciju zapadnog,
naroito amerikog imperijalnog uticaja u privredi, politici i kulturi. Ovakav
nacionalizam se esto kombinuje sa islamskim fundamentalizmom (Heywood, 2003:
180).
Nacionalizam i patriotizam
Ova dva pojma se esto koriste u sinonimnom znaenju. Ipak, meu njima
postoji razlika bar na analitikom nivou jer nije re o pojmovima koji ukazuju na
iste pojave, pa ak iako se esto u iskustvu ak i proimaju. Patriotizam je uvek
povezan sa interesima politike zajednice, bez obzira na etniki sastav te politike
zajednice. Nacionalizam moe, takoe, biti povezan sa politikom zajednicom, ali i
sa etnikom grupom. Patriotizmu je, pak, povezanost sa etnikom grupom strana.
Dok nacionalizam moe postojati i bez politike zajednice koju bi trebalo da pravda
i brani, i moe biti okrenut protiv neke politike zajednice, patriotizam postoji samo
kao tenja za odbranom ve postojee politike zajednice, a nikada ne moe biti
usmeren protiv politike zajednice, jer mu je raison d'etre u njenoj odbrani.
Trenutno nepostojea, a potencijalna nacija-drava ne moe se zastupati
patriotizmom, ve iskljuivo nacionalizmom. Potonji se moe suprotstavljati
postojeoj politikoj zajednici, a udeti za nekom trenutno nepostojeom ali u
skladu sa nacionalistikim oekivanjima, dok patriotizam uvek brani postojeu
politiku zajednicu. Nacionalizam se, po pravilu, ne zasniva na odbrani ustava neke
politike zajednice, pa odbrani postojeeg ustava ak moe biti i suprotstavljen, a
patriotizam se moe vezati i za odbranu ustava.
Tako, uveni nemaki filosof, Jrgen Habermas (Juergen Habermas) iznosi
svoje zalaganje za tzv. ustavni patriotizam kao poeljni oblik nemakog
nacionalizma, jer on ne bi bio zainteresovan za irenje politike zajednice Nemake
na ostale etniki nemake prostore, s jedne strane, dok bi, s druge strane, bio vezan i
za doslovno potovanje ustava Nemake kao garanta ljudskih i graanskih prava
svih nemakih graana bez obzira na etniko poreklo. Patriotizam bi se doslovce
mogao poistovetiti sa graanskim oblikom nacionalizma, dok bi se svako insistiranje
na etnikom identitetu shvatalo kao strano patriotizmu. Prema tome, nacionalizam je
iri pojam od patriotizma, jer se potonji moe shvatiti i kao vrsta nacionalizma.
Dakako, nacionalizam i patriotizam, osim to se esto proimaju i meusobno
podravaju, mogu biti i u sukobu. Po pravilu, u sukobu nacionalizma shvaenog kao
pripadnost etnikoj grupi i patriotizma shvaenog kao pripadnost politikoj zajednici
(dravi), dakle u situaciji kada se pojedinac mora opredeljivati izmeu ove dve
privrenosti, nacionalizam odnosi prevagu (Connor, 1993: 376). Da je to doista tako
najbolje pokazuje primer Sovjetskog Saveza, SFR Jugoslavije, te ehoslovake koje
su se raspale u momentu kada je patriotizam doao u nesaglasje sa nacionalizmom
posebnih nacija u ovim vienacionalnim federacijama. Ima, meutim, i drugaijih
primera. Tako je ameriki senator srpskog porekla Dord Voinovi, ne odriui se
svojega srpstva, ipak glasao u Senatu za bombardovanje Srbije, jer je, na prvom
mestu bio ameriki patriota, iako se taj patriotizam ogledao u imperijalnim
impulsima, a tek onda Srbin. Pripadnost dravi nadvladala je u njegovom sluaju
etniku vezanost.
Zakljuak: etnika vezanost (ethnicity), etniko svojstvo, etnike
kategorije, etnike zajednice (ethnie)
Razliiti istraivaki pristupi naciji i nacionalizmu uglavnom se temelje na
razliitom procenjivanju znaenja i znaaja etnike vezanosti, etnikih svojstava i
etnikih grupa. Pobornici iskonskog poimanja nacije poistoveuju naciju i etniku
grupu, a oseaj etnike vezanosti koji nuno ishodi iz deljenja istovetnih etnikih
svojstava sa drugim lanovima etnike grupe je upravo ono to presudno odreuje
naciju. Mnogovekovno poimanje nacije insistira, pak, na tome da nacije postoje dugi
niz vekova, nekad ak i kroz milenijume, a upravo kao proizvod snage etnike
vezanosti i solidarnosti, kao i uvanja etnikih svojstava, te da sutinski nema
razlike izmeu nacije i etnike grupe, ve se ova dva termina mogu koristiti
naizmenino. Etnosimbolisti smatraju da su etnika svojstva ono to razlikuje
etnike grupe izmeu sebe, te da se ove etnosimbolike razlike u eri nacionalizma
politizuju i postaju odreujue i za moderne nacije.
Modernisti, pak, ak i kada misle da postoje izvesne protonacionalne ili
etnike veze, smatraju da one nisu presudne za nastanak nacija, ve da su tek
pomono sredstvo koje intelektualci koriste u stvaranju nacija pomou
nacionalistike ideologije. Prema shvatanjima modernista, nacionalisti su esto
spremni da izmisle etnike veze, tako to e npr. izmisliti prethodno nepostojee
etnike tradicije. Primera radi, krajem XIX veka komanda vojske Habzburke
monarhije nije prihvatila ajkau zbog nepraktinosti kao vojniku kapu habzburke
vojske. Srbija je bila spremna da kupi ovu kapu za svoju vojsku. Naposletku, ajkaa
je postala srpska nacionalna kapa tek posle I svetskog rata kada su srpski seljaci ovu
kapu zadrali i po pobednikom povratku iz ratnih strahota. Isto tako, ostatak
narodne srpske nonje izmiljen je tek postepeno tokom XIX veka, jer je u vreme
Otomanske imperije odea hriana u dananjoj Srbiji bila bele boje. Drugi primer
meu brojnim primerima koji se mogu navesti predstavlja kotski kilt koji je
izumljen tek polovinom XVIII veka i postao deo kotske nacionalne nonje
(Hobsbom, Rejnder, 2002: 36). Dakle, narodne nonje i drugi delovi etnikih
tradicija su izmiljeni relativno skoro, navode modernisti, pa se uopte prema
dugotrajnosti etnike vezanosti, i posebno etnike tradicije, treba odnositi sa
kritikom sumnjom. Postmodernisti dodatno radikalizuju modernistike tvrdnje jer
vele da etnika vezanost i svojstvo kao takvi ni ne postoje, ve su oni proizvod
tekstualne konstrukcije intelektualaca koji gaje nacionalistiku usmerenost i imaju
simboliku hegemoniju.
Interakcionisti, pak, smatraju da se etnika vezanost uvek razvija u istorijski i
prostorno uslovljenom kontekstu meuetnikog optenja. Razume se, mogue je da
se tokom vremena stvore veoma dugotrajne strukture meuetnikih odnosa (Bart,
1997: 224) koje reprodukuju kako etniku vezanost, tako etnika svojstva i etnike
grupe. tavie, ove strukture dugo traju, pa se iz prvobitne situacije kada etnika
grupa bira odgovarajua etnika svojstva dolazi do obrnute situacije kad etniko
svojstvo stalno reprodukuje etniku vezanost i samu etniku zajednicu.
9

Etnika vezanost (ethnicity) je, prema miljenju potpisnika lanka, drutveni
odnos u kojem pojedinci gaje naroitu vrstu meusobne solidarnosti uslovljenu
sveu o meusobnoj fizikoj i/ili kulturnoj slinosti to ih svrstava u istu etniku
zajednicu i razgraniava od susednih etnikih grupa. Ova svest o meusobnoj
slinosti se najee ispoljava u verovanju u zajedniko poreklo na osnovu deljenja
jednog ili vie etnikih svojstava kao to su jezik, religija, boja koe, poloaj oiju,
mitovi o zajednikom poreklu, etnikoj izabranosti, zlatnom dobu, svetoj zemlji i sl.
Etnika svojstva, pak, predstavljaju kulturne ili fizike odlike na osnovi kojih se
javlja vera u zajedniko poreklo i etniku pripadnost onih koji ih dele. Ona slue,
izmeu ostalog, kao sredstva razgranienja meu susednim etnikim kategorijama
koje ele razviti etniku vezanost na osnovu koje bi se preobrazile u etnike grupe.
Vrlo ih je lako u modernom dobu politizovati zarad pravdanja nacionalistikih
zahteva.
Etnike kategorije su etniki manje ili vie nesvesne grupe u kojima nije
razvijen kolektivni identitet i oseanje meusobne solidarnosti, iako ih neki
nepripadnici mogu smatrati zasebnim istorijskim ili kulturnim grupacijama (Smit,
1998: 39). Etnika vezanost je, prema tome, vie potencijalna nego stvarna unutar
etnikih kategorija jer, iako postoje izvesna etnika svojstva koja mnogi dele, npr.
jezik, jo nije dolo do njihovog svesnog izbora i oblikovanja etnoistorije kojom bi
se etnika vezanost svesno razvijala i pomou nje zasnovala etnika zajednica.
Otuda i etniki identitet ostaje zamagljen i promenljiv jer nedostaju jasne granice
koje odvajaju etnike vezanosti.
Etnike zajednice (iji lanovi dele etnoistoriju, tj. mitove i verovanja o
zajednikom poreklu i etnikoj izabranosti i druga zajednika kulturna ili fizika

9
Ovakva interpretacija pribliava interakcioniste etnosimbolistima.

obeleja kao sredstva endogenog definisanja i resurse politike mobilizacije, a to se
sve zajedno moe imenovati etnikim svojstvom) su drutvene injenice dugoga
trajanja koje nastaju, oblikuju se, menjaju i nestaju uvek u meusobnom odnosu sa
drugim etnikim grupama koje ih okruuju (na nastajanje zasebnog etnikog
identiteta jae deluju neprijateljski odnosi nego odnosi trpeljivosti i razmene), kao i
u odnosu sa politikim zajednicama, kojima se mogu opirati ili ih podravati (Baki,
2004: 42).
U ovom smislu, etnika grupa je struktura koja se sporo menja i svojim
dugotrajnim i prinudnim uticajem, putem etnikih mitova, simbola i razliitih obreda
vezanih za mitove (npr. svetosavske i vidovdanske proslave), utie na svakodnevni
ivot i poimanje sveta i ivota ljudi koji joj pripadaju. Kolektivni identiteti uopte, a
etniki napose, zasnovani su upravo na zajednikim interpretacijama zajednikih
iskustava. Tako i nastaje etnika vezanost, kao ono prema emu jedna grupa ima
jasan etniki identitet (Kiznije, 1996: 6). Ukoliko su ta iskustva, prema E. Smitu,
posebno upeatljiva ili traumatina, npr. ratovi (naroito oni koji donose promene u
statusu i nainu ivota velikoga dela stanovnitva), onda postoji tenja ka jaanju
kolektivnog etnikog identiteta.
U razdoblju mira, drava, osnovna kola, vojska, javne slube, porodica i
grupa vrnjaka, kao agensi socijalizacije, reprodukuju nacionalni identitet. Ovaj se,
pak, na pojedinanom planu shvata kao snaan oseaj pripadnosti izvesnom
kolektivu. Naime, pojedinac samoga sebe poima uvek u odnosu prema drugim
pojedincima i u odnosu na pripadnost razliitim drutvenim grupama, a osobito u
odnosu na pripadnost onim grupama u kojima kao njihovi pripadnici igraju odreene
uloge njegovi znaajni drugi; na prvom mestu, roditelji, braa i vrnjaci.
Literatura
Anderson, Benedikt, 1998. Nacija: zamiljena zajednica, Beograd: Plato.
Armstrong, John, 2004. Definitions, Periodization, and Prospects for the Longue Duree,
Nations and Nationalism, V. 10/No.1-2, pp. 9-18.
Armstrong, John, 1982. Nations before Nationalism, Chapel Hill: The University of North
Carolina Press.
Baki, Jovo, 2004. Ideologije jugoslovenstva izmeu srpskog i hrvatskog nacionalizma,
Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka arko Zrenjanin.
Baki, Jovo, 1999. Stereotipi o Srbima u javnostima pojedinih zapadnih nacija, Nova srpska
politika misao, V. 6/N. 1-2, str. 27-55.
Bart, Fredrik, 1997. Etnike grupe i njihove granice, Beograd: XX vek.
Bonnett, Alastair, 2003. From White to Western: 'Racial Decline' and the Idea of the West in
Britain 1890-1930, Journal of Historical Sociology, V. 16/ N. 3, pp. 320-348.
Berger, Peter i Lukman, Tomas, 1992. Socijalna konstrukcija zbilje, Zagreb: Naprijed.
Connor, Walker, 1993. Beyond Reason: The Nature of the Ethnonational Bond, Ethnic and
Racial Studies, V. 16/N. 3, pp. 373-389.
Gelner, Ernest, 1997. Nacije i nacionalizam, Novi Sad: Matica Srpska.
Guibernau, Montserrat, 2004. Anthony D. Smith on nations and national identity: A critical
assessment, Nations and Nationalism, V. 10/N. 1-2, pp. 125-141.
Hobzbaum, Erik, 1996. Nacije i nacionalizam od 1780, Beograd: Filip Vinji.
Hobzbaum, Erik i Rejnder, Terens (ur.), 2002. Izmiljanje tradicije, Beograd: XX vek.
Heywood, Andrew, 2003. Political Ideologies: An Introduction, New York: Palgrave
Macmillan.
Ili, Vladimir, 1998. Oblici kritike socijalizma, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka
arko Zrenjanin.
Kalberg, Stephen, 1994. Max Weber's Comparative-Historical Sociology, Chicago and
Cambridge: The University of Chicago Press and Polity Press.
Kiznije, an, 1996. Etnologija Evrope, Beograd: XX vek.
Putinja, Filip, i Stref-Fenar oslin, 1997. Teorije o etnicitetu, Beograd: XX vek.
Scheepers Peer, Gijsberts Mrove, Coenders Marcel, 2002. Ethnic Exclusionism in European
Countries: Public Opposition to Civil Rights for Legal Migrants as a Response to
Perceived Ethnic Threat, European Sociological Review, V. 18/No. 1, pp. 17-34.
Schnapper, Dominique, 1996. Zajednica graana (o modernoj ideji nacije), Sremski
Karlovci i Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Seton-Watson, Hugh, 1997. Nations and States, London: Methuen.
Smit, Antoni, D., 1998. Nacionalni identitet, Beograd: XX vek.
Smith, Anthony, D., 2003. Nationalism and Modernism, London and New York: Routledge.
Smith, Anthony, D., 2000. The Nation in History, Historiographical Debates about Ethnicity
and Nationalism, Cambridge: Polity Press.
Smith, Anthony, D., 1996. Nations and their Pasts, Nations and Nationalism, V. 2/No. 3, pp.
357-370.
Smith, Anthony, D., 1995. Nations and Nationalism in a Global Era, Cambridge: Polity
Press.
Sutherland, Claire, 2005. Nation-building through Discourse Theory, Nations and
Nationalism, V. 11/ N. 2, pp. 185-202.
Tadi, Ljubomir, 1996. Politikoloki leksikon, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva.
Van Den Berghe, Pierre, L., 1995. Does Race Matter, Nations and Nationalism, V. 1/No. 3,
pp. 357-68.
Veler, Hans-Ulrih, 2002. Nacionalizam, Istorija-forme-posledice, Novi Sad: Svetovi.
ulce, Hagen, 2002. Drava i nacija u evropskoj istoriji, Beograd: Filip Vinji.
Veber, Maks, 1976. Privreda i drutvo, 1. tom, Beograd: Prosveta.
Weber, Eugen, Peasants into Frenchmen: The Modernisation of Rural France, 1870-1914,
London: Chatto and Windus, 1979.

Bakić Teoriski Pristupi Naciji I Nacionalizmu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Bakić Teoriski Pristupi Naciji I Nacionalizmu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Jovo Baki

You might also like