1

Slobodan Jarevi:






NIJE BILO DOSELjAVANjA
SLOVENA NA BALKAN ONI SU
STAROSEDEOCI BLAKANA I PANONIJE







Konstantin Sedmi Porfirogenit carevi
spisi kao izvori za istoriju Slovena





2






BEOGRAD, 9. septembar 7515 (2007)
Zagovornici teze o dolasku Slovena na Balkan u 6. i 7.
stoleu posle Hrista nemaju ni jedan izvor o tome - osim Spisa
vizantijskog cara Konstantina Sedmog Porfirogenita. Meutim,
mnogo je pouzdanih izvora da su Sloveni od biblijskih vremena
u slivu srednjeg i donjeg toka Dunava. Spisi vizantijskog cara
Porfirogenita, iz desetog stolea, osnova su zakljuaka u
zvaninoj istoriji da su nai preci na Balkanskom poluostrvu tek
od Srednjeg veka. Dr Jovan I. Dereti osporava ovakve naune
sudove i za to navodi nekoliko najednostavnijih objanjenja:
1) Porfirogenitovi spisi su jedini srednjevekovni
dokument u kojem se nagovetava neki vid
doseljavanja Slovena na Balkan (ne tvrdi se
izriito).
2) Svi drugi istorijski izvori, hronike, letopisi,
knjige i pisma Srednjeg veka oznaavaju
stanovnike Balkana kao slovenska plemena,
pod raznim imenima.
3) Najpoznatiji srednjevekovni istoriari i
hroniari ostavili su zapise o Srbima
(Slovenima) na Balkanu i u dananjoj
Rumuniji.
4) Veina evropskih istoriara, poslednja tri
stolea, opredeljivala se za tvrdnju da su
Sloveni starosedeoci Podunavlja i Balkana.
5) Logiki je neprihvatljiva mogunost da se
toliki narod doseli na podruje od Alpa i
severne Italije do Carigrada, a da o tome ne
ostanu brojna dokumenta. Pa takav potres na
veem delu Evrope (kad se uzmu u obzir i
predeli prapostojbine), morao bi da ostavi
neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti i
starosedelaca i doljaka.
6) Nemogue je pretpostaviti da su nepismeni
doljaci (kako se tvrdi) mogli da starosedeoce
naue svom jeziku, umesto da prime jezik
kulturnih i pismenih stanovnika Vizantije.
7) Nemogue je verovati da su nepismeni Sloveni
mogli da organizuju tako masovno i tako
uspeno seljenje i to na najprivlanije podruje
Vizantije tada najmonije evropske sile.

3
U svetlu ovih nedoumica, srpski strunjaci sve ee
detaljno analiziraju svaku reenicu u spisima vizantijskog cara
Porfirogenita. U Srbiji su tampane mnoge knjige oprene
zakljucima zvanine istorijske nauke, a one ve uveliko
izazivaju panju italaca i, to je normalno, naruavaju
poverenje u sadraje iz istorije u kolskim i univerzitetskim
udbenicima. U pitanju je svojevrsno uruavanje obrazovnog
sistema (u vanim oblastima: istoriji, lingvistici, kulturi,
geografiji...), pa bi bilo vie nego tetno da se o ovaj nauni
skup oglue zagovornici zvanine istorije. Posebno istoriari i
funkcioneri u dravnim ustanovama, jer im je dunost da brane i
unapreuju znanja u svakoj naunoj grani. Ako se ne odazovu,
imaemo dva tumaenja istih dogaaja iz prolosti prvo, koje
emo zadrati za sebe i drugo, koje emo izloiti kad budemo
ispitivani u koli i na univerzitetu.
Ono to je za srpski narod vano, a o tome treba da
brinu, pre drugih, dravni istoriari i funkcioneri, jeste poznata
istina da prolost oblikuje ponaanje pojedinca, kolektiva i
nacije. Kad imamo konfuznu (nerazjanjenu) istoriju, onda ni
savremena zbivanja nee biti bez nedoumica, nedoreenosti,
nesistematinosti... naalost, sve nas ovo danas, kao narod, prati.


Koplja su ve ukrtena
Ne bi se moglo rei da nije bilo polemike izmeu
zagovornika jedne i druge teze o davnom prisustvu Srba
(Slovena) na Balkanu i Panoniji. Bilo je, ali sporadine. Nije se
odlikovala naunou, ako se to moe tako objasniti.
Predstavnici zvanine istorije su s omalovaavanjem pisali o
piscima nove stare istorije Srba (Slovena). Nazivali su ih
neznalicama, zanesenjacima, mitomanima, novoromantiarima,
itd. Retko kad su pokuavali da argumentima ospore neki od
zakljuaka dr Olge Lukovi-Pjanovi, dr Jovana I. Deretia,
Svetislava Bilbije, Trubaova, prof. Relje Novakovia, Miloa
Crnjanskog i mnogih drugih. Varnice su sevale, svakako, ali
sueljavanja miljenja, prema pravilima naune metodologije,
nije bilo. U jednom ovakvom prikazu, nije mogue ni nama da
na nauno prihvatljiv nain izloimo poglede jednih i drugih, ali
e itaocima biti zanimljivo da saznaju koji su dogaaji i koje
istorijske linosti bile u centru panje sporova, sporadino
objavljivanih na elektronskim medijima, asopisima i dnevnim
listovima.
Na neki nain, koplja su, ipak, ve ukrtena. Ozbiljnije
se ubojnog koplja prihvatio jedan od estokih pobornika
srednjevekovnog slovenskog doseljavanja na Balkan i u Srednju
Evropu. To je dr Radivoj Radi, profesor Beogradskog
univerziteta i lan Vizantolokog instituta Srpske akademije
nauka i umetnosti, roeni Livnjak.
Da bi odbranio Porfirogenitov zapis o dolasku Slovena
na Balkan u vreme vizantijskog cara Iraklija (610-641), napisao
4
je knjigu Srbi pre Adama i posle njega, trudei se da svaku
reenicu pokropi otrovom protiv istraivaa koji trezveno
upozoravaju da stotine istorijskih izvora upuuju na slovensko
starosedelatvo na Balkanu, a samo jedan (Porfirogenitov) na
njihovo doseljevanje s dananjeg podruja Poljske, Belorusije,
Ukrajine i Rusije. Pored otrova, dr Radi se, neskriveno, ruga dr
Olgi Lukovi-Pjanovi, dr Jovanu I. Deretiu i drugima to se
usuuju protivreiti zakljucima zvanine istorije. Bilo bi
korisno da je dr Radi, kako smo naveli, svoju knjigu popunio
naunom polemikom s ovim autorima, umesto to je samo
navodio njihove zakljuke, a onda je, bez argumentacije,
dopisivao da oni nisu u pravu. Bie zanimljivo da na jednom
primeru vidimo postupak dr Radia. Uzeemo deo rasprave o
nacionalnoj pripadnosti Svetog Jeronima iz etvrtog stolea
posle Hrista prevodioca Svetog pisma s grkog na latinski.
itaoci Svedoka imaju razloga da s panjom prate ovu
polemiku, jer je Sveti Jeronim (to nije sporno) roen u rimskom
naselju, na lokaciji na kojoj je danas Bosansko Grahovo. Uz to,
podaci o njemu su vie nego dragoceni, jer upuuju na sutinu
nacionalnih i religioznih previranja u srpskim zemljama - od
pojave hrianstva do danas. Kako znamo, bila su teka i,
najee, posledica osvajakih pohoda evropskih i azijskih sila.
Ta previranja su razdrobila srpsko nacionalno bie po
religioznim avovima i razdrobljene delove suprostavila jedan
drugom. To se, najoitije, prepoznaje na neveseloj sudbini Srba
u Bosni i Hercegovini tokom dvadesetog stolea ispunjenog
svetskim i graanskim ratovima.
Da pogledamo polemiku o Svetom Jeronimu i
Rimokatolikoj crkvi. Dr Radi napada dr Deretia to Svetog
Jeronima (330. ili 337 420) ubraja u Srbe (Slovene). Ovako
zamera dr Deretiu:
''I Sveti Jeronim, ueni egzegeta 4. veka koji je
preveo Bibliju s jevrejskog i grkog na latinski, prema dr
Deretiu, bio je Srbin. Zanimljivoj je da po ovom pitanju
'novoromantiari' ne nastupaju jedinstveno. Tako gospoa
Lukovi-Pjanovi odbacuje srpsko, odnosno slovensko
poreklo Svetog Jeronima. S druge strane, to znai da je
saglasno udnovatim merilima 'novoromantiara' dr Dereti
vei 'rodoljub' od gospoe Lukovi-Pjanovi. Ne rekoh li ve
da je on glavna uzdanica ove male ali odabrane druine''.
Korisnije bi bilo da je dr Radi izneo dokaze da Sveti
Jeronim nije Srbin, nego to se, po ko zna koji put, narugao dr
Deretiu i dr Olgi Lukovi-Pjanovi.
Ima pisaca koji su nagovetavali srpsko poreklo Svetog
Jeronima, mada nisu Srbi. Zanimljivo je da je profesor dr ore
Jankovi, arheolog, koji je istraivao grobnice od 4. do 6.
stolea posle Hrista u Dalmaciji, Bosanskoj Krajini, Hercegovini
i Zapadnoj Srbiji, ustanovio da su slovenske (srpske).
1
Samo

1
: , , 1998.
5
podatak da su na podruju Knina i Bosanskog Grahova srpski
grobovi s poetka 4. stolea, mogao je navesti na oprez dr
Radia, kae dr Dereti, da ne odbacuje svaki podatak u
knjigama ''novoromantiara''. Ako je arheolog Jankovi naao u
okolini Bosanskog Grahova srpske grobove s poetka 4. stolea,
a na podruju ovog srpskog grada u Bosanskoj Krajini je roen
Sveti Jeronim 330. ili 337. godine, onda je istina o srpskoj
pripadnosti ovog svetitelja potvrena. Trebalo bi mnogo
pouzdanih dokumenata da bi se to opovrglo. Naprimer, da je
roen u srpskom naselju, ali u porodici neke nacionalne
manjine. Kao Rimljanin, nije roen, jer postoje zapisi da je
latinski nauio tek u koli. Dr Dereti se poziva i na naunike iz
nesrpske sredine, pa upuuje i na znamenitog hrvatskog
arheologa Frana Bulia. Buli je utvrdio da se rodno mesto
Svetog Jeronima: Stridon nalazilo na podruju dananjeg
Bosanskog Grahova na Areinom brijegu. Na tom mestu je
bila i mala crkvica, sruili su je Turci u vreme Bosansko-
hercegovakog ustanka 1875-78. Tu su (1952) naeni ostaci
srednjevekovnog grada, ispod kojeg su bile osnove rimskog
naselja. U okolini je, inae, vie nalazita s ostacima rimskih
graevina, crkava i predmeta domainstva.
2

Hrvat Frane Buli je zapisao da je Jeronimov otac bio
imuan, pa je mogao plaati uitelja, da bi Jeronim nauio
latinski jezik.
3

Francuz Siprijan Rober je napisao o Svetom Jeronimu:
''Ima neto slovensko u njemu'', a eki istoriar Franjo V.
Sasinek je tvrdio da je Jeronimov maternji jezik bio slovenski.
4

Italijan Apendini je Jeronimov jezik zvao: ilirsko-slovenski, a
Franjo Buli je ovaj navod Apendinija preveo kao ''hrvatski
jezik''.
5

Dr Dereti se pripremio da dr Radia upozori da u
Srpskoj akademiji nauka i umetnosti moe konsultovati
akademika Miroslava Pantia, koji je sauvao neke brojeve
asopisa Dubrovnik u Dubrovniku, a u njima je objavljena
polemika Srba katolika Dubrovnika s Vatikanom poetkom
dvadesetog stolea o Zavodu Svetog Jeronima. Na osnovu te
polemike, moe se zakljuiti da je Sveti Jeronim bio Srbin,
mada roen u etvrtom stoleu pre zvaninog doseljavanja
Srba (Slovena) na Balkan. Kad je Dubrovnik pisao o Svetom
Jeronimu i vatikanskom zavodu s njegovim imenom, bilo je
vreme zahuktale austrougarske kroatizacije Srba Dubrovnika i
ostalih delova Dalmacije. U jeku svoje borbe protiv kroatizacije,
Dubrovani e pokrenuti i pitanje Zavoda Svetog Jeronima u
Rimu.

2
: , -,''
, , 2003.
3
.
4
.
5
.
6
Uinie to u jednom od brojeva Dubrovnika 1901.
godine. Suprostavie se nameri Vatikana da Zavod Svetog
Jeronima preimenuju u ''Hrvatski zavod Svetog Jeronima''.
Dubrovani su dokazivali da je Zavod srpski i poslali su
telegram s protestom kardinalu Rampoliju u Vatikan:
''Neka se udostoji Vaa Eminencija podnijeti na noge
presvetoga oca Pape Lava Trinaestoga izraze alosti Srba
katolika, itelja stare dubrovake drave, iz grada i okolice,
to je u brevue-u koji-jem se je sveto-jeronimski zavod
prestrojio, bilo mimoieno srpsko ime, koje po povjesnijem
ispravama i narodnijem tgradicijama i obiajima u
stranama na koje se brev odnosi sasvijem prevlauje''.
Da je ovaj poduhvat Vatikana bio deo zahuktale
kroatizacija Srba katolika, svedoi i lanak u Dubrovniku,
prenesen iz cetinjskog Glasa Crnogorca:
''Crna Gora i Sv. jerenomski zavod Od kako je u
Austro-Ugarskoj raspirena poznata borba izmeu brae
Hrvaljta i Srba, izgledalo je ve, kao da je i Vatikan pristao
uz Hrvate, jer pri raznim svojim manifestacijama, nije se
moglo opaziti, da priznaje, da ima svojih sljedbenika i u
srpskom narodu, kao to ima u bugarskom i u ruskom... Ali
je 1. avgusta po novom kalendaru izaao u tom smislu jedan
papski breve, koji se dotie i Crne Gore. Evo u emu je
stavr: U Rimu je postojao od starina ilirski zavod Svetog
Jeronima, u kom sukatolici i iz srpskih krajeva pohaali
Rim, odsijedali i, u sluaju bolesti, njega nalazili. Sada se u
Vatikanu nalo za dobro, da se s toga zavoda izbrie ilirsko
ime, i da se namijeni obrazovanju katolikih klirika, roda i
jezika hrvatskog izrino: pro croatica gente. No, to se nas
jo nita ne bi ticalo, da se u taj hrvatski narod ne ubraja i
barska Arcibiskupija.
Mi bismo toj odluci Svete Stolice mogli doskoiti,
aljui nae katolike klirike za vie obrazovanje na drugu
stranu, poto ih u Crnoj Gori nema hrvatskog roda i jezika,
to je uslov uivanja tog zavoda; ali ne moemo dopustiti da
se jednim tako sveanim aktom jedne najvie vlasti crkvene
unosi tua politika u na narod i nau dravu.
Osim toga, barska Arcibiskupija nosi naslov Primasa
Srbije iz najstarijeg doba srpske dravne samostalnosti.
Istorijsku sudbinu Srbije dijelila je, naravno, i ova
prvosvetenika stolica srpske katolike crkve, i Boijim
Provienjem, naijhe dana, Njegovo Kraljevsko Visoanstvo
Knjaz Nikola Prvi oslobodio je i obnovio tu staroslavnu
stolicu, obezbijedio je potrebnu religioznu slobodu, i ona je
tako stupila u novi ivot da dijeli sudbinu Crne Gore''.
Vidi se da crnogorski list sve svoje katolike smatra
Srbima i da niko od njih ne govori hrvatski, a pie o
Arcibiskupiji u Baru kao srpskoj. Sve to prenosi katoliki
asopis Dubrovnik u potpunosti podravajui iznete stavove o
7
srpstvu i hrvatstvu na Jadranu. U nastavku ovog lanka, oba
srpska glasila smatraju da su Srbi nekad nosili ime Ilira:
''Sveti Otac u uvodu svoga pisma izjavljuje svoju
ljubav prema Slvenstvu, i da tu ljubav i dokae, veli, da
mjesto dosadanjeg ilirskog zavoda Sv. Jeronima
ustanovljuje zavod za hrvatski narod. Srpski narod je jedna
grana Slovenstva, kao to ga obuhvata i ilirsko ime; a
najnovija politika doktrina, nametnuta hrvatskom narodu,
ne priznaje i nijee egzistenciju srpskog naorda: i ta
doktrina odlukom Svetog Oca sada se usvaja! To oevidno
protivureje izmeu njegove ljubavi prema Slovenstvu i
njegove odluke protivne Srpstvu, dokazuje da Sveti Otac
nije imao na um odakle potie i kuda smijera ta hrvatska
doktrina, te su njegovi savjetnici, koji stoje na elu te
politike struje, mogli izdejstvovati takvu odluku''.
6

Ova srpska glasila s poetka dvadesetog stolea upuuju
itaoce da je Sveti Jeronim iz srpskog naroda a njegov zavod u
Vatikanu ustanova Srba katolika.
Primerci novina s ovim (i drugim slinim tekstovima)
nalaze se u SANU.


I filolozi protiv zvanine istorije
Zagovrnicima srpskog (slovenskog) starosedelatva na
Balkanu i u Podunavlju su pritekli u pomo filolozi. Nisu to
uinili s namerom da se spore s pristalicama zvanine istorije,
ali su njihova filoloka istraivanja ukazala da je nemogue
objasniti najstarije poznate nazive planina, reka, jezera i naselja
bez prisustva Srba (Slovena) u Podunavlju. Prema filolozima,
druge pretpostavke su neodrive. Razlono obavetavaju da
ljudi u svom prirodnom okruenju daju imena iz svog jezika
nikako iz jezika suseda, a pogotovo ne iz jezika udaljenih
plemena, kako, u ovom sluaju, zvanina istorija udaljuje
antike Slovene od Dunava i Balkana. Sledstveno ovakvom
zakljuku, filolozima nije preostalo nita drugo nego da potvrde
da je prvo pismo na svetu roeno na obalama Dunava i da su mu
tvorci Sloveni.
7

Branioci slovenskog doseljavanja na Balkan u Srednjem
veku su najranjiviji u sueljavanju sa filolozima. U ovoj nauci,
nema mesta za jedan ili drugi zakljuak, kako je to izvesno kad
je re o sadraju drugih istorijskih izvora. U sluaju filoloke
nauke, nema dvoumljenja. Ako je na odreenom podruju iveo
neki narod, na njemu su ostali tragovi njegove kulture i jezika.
Pred ovako jednostavnom injenicom, zanemeo je i profosor na
Sorboni Pjer atren. Pred njim je branila doktorsku tezu Olga

6
: , '''',
2002, : 222-223.
7
-: ... ,
'''', , 2003. :
, , 2002.
8
Lukovi-Pjanovi o srpskim reima u starom grkom jeziku.
Zaprepaenje ako se profesor sloi s Olginom tezom, morae
priznati da su Srbi, od najdavnijih vremana, bili susedi Grcima,
a to zvanina istorija ne prihvata? eleo je da odbrani zakljuke
zvanine istorije, ali u filologiji nije imao argumente. Ovaj
svojevrsni ''gordijev vor'' je reio tako to doktorsku tezu
studentkinje iz Srbije nije komentarisao. Rekao je:
Gospoo, ja se s Vama ne slaem, ali Vam dajem titulu
lektora grke filologije, jer ste je zasluili.

O tragovima srpskog (slovenskog) jezika na Podunavlju i
u Indiji, napisali su mnogi autori: Indusi, Rusi, Francuzi,
Slovaci, Italijani, itd, ali emo se zadrati samo na knjizi ruskog
filologa Olega Nikolajevia Trubaeva. Izdala ju je Ruska
akademija nauka Istorijsko filoloko odeljenje: Etnogeneza i
kultura drevnih Slovena.
8

Trubaov prati genezu slovenskih naroda na osnovu
istorijskih, geografskih, arheolokih i lingvistikih istraivanja.
Posebnu panju posvetio je hidronimima, etnonimima i
antroponimima u Evropi i Aziji, a i razvoju indoevropskih
jezika. Jedan je od vodeih filologa u svetu i svoje zakljuke je
itao na mnogim naunim skupovima. Ukratko, objanjava da je
prapostojbina Slovena srednji tok Dunava teritorije s njegove
leve i desne strane. Znai, tvrdi isto ono to iznose
''novoromantiari'' u svojim delima. Tu, u Panoniji i na Balkanu,
kae Trubaov, poniklo je i prvo pismo. Nauni rad pod
naslovom: O Srednjedunavskoj prapostojbini Slovena proitao
je na Skupu slavista u Bratislavi 1993. i na Skupu slavista u
Budimpeti, u oktobru 1995. Trubaov je o toj prapostojbini
Slovena, na srednjem Dunavu do erdapa, podneo referat:
Slovenski jezik i istorija kao osnova etnogeneze i na Skupu
junoslovenskih slavista u Beogradu, 1995.
Istraivanje O. N. Trubaova je potvrda da srpski
''novoromantiari'' nisu posebna pojava u Evropi - da nisu jedini
koji su posumnjali u zakljuke zvanine istorije o Slovenima.
Time je obaveza naih istoriara da, pri odbrani svojih stavova,
podvrgnu kritici nauni rad O. N. Trubaeva i istraivanja
mnogih drugih naunika - na koje se Trubaov poziva i ija
istraivanja, takoe, upuuju da je Dunav prapostojbina
slovenska.

Kako razumeti Porfirogenita?
S obzirom da e na naunom skupu u Niu biti u centru
rasprave spisi vizantijskog cara Konstantina Sedmog
Porfirogenita, osvrnuemo se na njihove sadraje - na osnovu
kojih je prihvaeno tumaenje da su se Sloveni pojavili na
Dunavu tek u 6. i 7. stoleu posle Hrista.

8
: ,
, , 2003.
'''', .
9
Dr Jovan I. Dereti i njegovi istomiljenici upozoravaju
da su i poruke cara Porfirogenita krivotvorene prilagoene
unapred donetom zakljuku da su Srbi (Sloveni) osvojili zemlje
drugih naroda - ni pre ni kasnije, nego u 6. i 7. stoleu Nove ere.
Zato to za druge periode nije bilo pogodnog starog zapisa
pogodnog za domiljanja, kakav je ovaj cara Porfirogenita.
Budui da je neprecizan u opisu poznatih dogaaja bez
vremenskih odreenja, tumaima je pruena mogunost da
navedu da se Porfirogenit prevario i da nije re o naznaenom
stoleu, nego o nekom mnogo kasnijem. Ako italac pomisli da
su takve igre vremenom i pojmovima nemogue kod autora
najvie strunosti, neka proitaju tekst vizantijskog cara i
komentare jugoslovenskih akademika. Re je o prilikama u
Rimskom Carstvu u vreme cara Dioklecijana. Bilo je to vreme
na kraju treeg veka Nove ere i verovali ili ne, Porfirogenit
spominje, i u treem stoleu, Slovene na Dunavu, ali tumai
njegovih spisa kau da car nije pisao o treem, nego o estom
stoleu. Da bi nam ovo bilo jasnije, podseamo da je ovde re o
dve drave u vreme Dioklecijana (3. stolee), imamo Rimsku
Imperiju, a u 6. i 7. stoleu Vizantiju. Kako se desilo da
Porfirogenitov zapis o Dioklecijanu i njegovom vremenu,
akademici podele na dva dela pa ovaj drugi premeste i veu za
dogaaje 300 godina posle Dioklecijana? Taj drugi deo zapisa je
prebaen (datovan) iz Rima u Vizantiju, kae dr Jovan I.
Dereti, zato to se u njemu, tako rano, spominju Sloveni na
Balkanu. A ako su Sloveni bili stanovnici Panonije na Dunavu u
vreme Dioklecijana, onda to iskljuuje svaku mogunost
doseljavanja Slovena iz ''prapostojbine'' na Balkan u 6. i 7.
stoleu posle Hrista. Evo spornog (bolje rei nejasnog)
Porfirogenitovog opisa Dalmacije u vreme rimskog cara
Dioklecijana (3. stolee):
''Ovaj car Dioklecijan podie grad Split i u njemu
sazida palatu koja se ne moe ni reima ni perom opisati, od
ije nekadanje velelepnosti stoje i do danas ostaci, iako ih je
dugo vreme otetilo. ta vie, i grad Diokliju, koji sada dre
Dioklecijan (Dukljani), isti car Dioklecijan podie, zbog ega
su stanovnici te zemlje nazvani Dioklecijanima. Vlast ovih
Romana protezala se do reke Dunava. Jednom prilikom oni
(tj. Romani) elei da preu reku i upoznaju stanovnike s
one strane reke, preavi naoe slovenska plemena
nenaoruana koja se zvahu i Avari. I niti su ovi (Romani)
oekivali da s one strane reke ima nekih stanovnika, niti
(Sloveni) da ih ima s ove. Poto su Romani zatekli ove Avara
nenaoruane i nespremne za rat, napadnu ih, pokupe plen i
roblje i vrate se''.
9

Nai akademici objanjavaju prvi deo ovog teksta na
prihvatljiv nain. S obzirom da Porfirogenit obavetava da su

9
: , ,
, '' '', 1959, , : 10.
11.
10
Romani iz Dalmacije preduzeli vojni pohod preko Dunava, oni
tano zapaaju da je ta oblast imala svoju vlast i, ovim osvrtom,
daju za pravo Porfirogenitu:
Oblast Duklje (kasnije Zeta i Crna Gora) odeljena je
administrativnom reformom 297. godine od velike provincije
Dalmacije i postala samostalna upravna jedinica provincija
Prevalitana.
Dalje tumaenje Porfirogenitovog teksta od strane
Srpske akademije nauka je vie nego zagonetno. Gornji zapis
Porfirogenita, u delu gde govori o Slovenima i Avarima,
akademijini istoriari tumae, i uveravaju, da se odnosi na 6.
stolee, a ne na tree - s kojim je Porfirogenit zapoeo svoje
pripovedanje, pod naslovom O Dalmaciji i susednim plemenima.
A re je o istom pasusu. No, nai ga istoriari razbijaju deo
sadraja veu za tree stolee (to smo videli u gornjem citatu), a
deo za esto i za Vizantiju (to emo videti u sledeem citatu):
Ovaj podatak jasno pokazuje da je vizantijska vlast
dopirala do Dunava.
esta je pojava kod vizantijskih pisaca da nekoliko
plemena, koja zajedniki napadaju carstvo, nazivaju jednim
imenom, po ljudstvu koje ih je vodilo i povezuivalo u jednu
celinu... Sloveni su, poevi od kraja 60-tih godina 6. veka,
zajedno s Avarima napadali na vizantijske provincije na
Balkanskom poluostrvu. Ti zajedniki napadi traju do velike
opsade Carigrada 626. godine i neuspeha Avara u ovom
poduhvatu, posle ega se centar avarske drave pomera vie
prema severu.
Dr Jovan I. Dereti upuuje da se dobro proita
Porfirogenitov tekst i da e se videti da nema nikakvog oslonca
u njemu za zakljuak naunika na elu s B. Ferjaniem da
Porfirogenit ovde govori o Vizantiji. Dodaje da ne postoje ni
drugi izvori koji bi, dopunjavajui i razjanjavajui
Porfirogenitov rukopis, dali za pravo jugoslovenskim
istoriarima da ovako zakljuuju. Ako se Porfirogenitov tekst
podvrgne samo logikom sudu, videe se da nema strunjaka
koji bi mogao zakljuiti da je u njemu re o dva vremenska
perioda - udaljena jedan od drugoga 300 godina.
Pogrean zakljuak je prisvojen od Srpske akademije
nauka, tvrdi dr Jovan I. Dereti, samo zato da bi se od ovog
dokumenta nainio stub na kojem e poivati tzv. doseljavanje
Slovena na Balkan u vreme vizantijskog cara Iraklija.
Zanimljivo je da akademici nisu nali za shodno da objasne (bar
nekako) kako je mogue da jedna oblast s lokalnom upravom u
Rimu zadri takav status i u drugoj dravi Vizantiji, posle 300
godina i u bitno izmenjenim meudravnim odnosima na
Balkanu? Ta oblast - Prevalitana moda je i mogla da preduzima
vojne pohode preko Dunava u 3. stoleu, kako nas obavetava
Porfirogenit, a da bi to inila i u vreme Vizantije, morala bi
imati i u njoj status onakav kakav joj je darovao rimski car
Dioklecijan. Istoriari nas o takvom statusu Prevalitane u
11
Vizantiji ne obavetavaju, mada piu da je ona taj vojni pohod
preduzela u 6. stoleu. Dr Jovan I. Dereti odbija takvu
mogunost i tvrdi da Prevalitana, u 6. stoleu, nije ni bila pod
vlau Vizantije, nego je predstavljala znaajnu oblast u Srbiji.
Ako pretpostavimo da ni jedna strana ne moe sa
sigurnou tvrditi da je u pravu u pogledu citiranog dela
Porfirogenitove prie o Dalmaciji i Duklji prvenstveno, to se
tie datovanja opisanog (prvog) pokolja Slovena s leve strane
Dunava, onda bismo bili obavezni da traimo potvrdu jedne ili
druge pretpostavke na nekom drugom mestu carevog Spisa o
narodima. Tako bi se, moda, moglo odgonetnuti da li je
Porfirogenit reeni pokolj nad Slovenima smestio u tree ili
esto stolee da podsetimo: istoriari SAN tvrde da je to bilo u
6. stoleu, a dr Jovan I. Dereti da se to moglo desiti i u treem
stoleu, ako tako opisani dogaaj zavisi samo od injenice da li
je tada Slovena (Srba) bilo ili nije bilo na Balkanu. Bilo ih je,
oni su starosedeoci Balkana, uporan je dr Dereti.
Nae nedoumice bi mogle biti otklonjene sledeim
svedoanstvom Porfirogenita:
''Meu onima koji su se preselili u Raguzu su ovi:
Grigorije, Arsafije, Viktorin, Vitalije, Valent arhiakon,
Valentin otac protospatara Stefana. A otkad se oni iz Salone
preselie u Raguzu, do danas ima 500 godina, a sad imamo 7.
indikt 6.457 godine''.
10

Evo, s obzirom na vreme svoje vladavine, car
Porfirogenit ovde pie da su Sloveni zauzeli Salonu u Dalmaciji
u 5. stoleu. To je skoro 200 godina pre vremena kad je
vizantijski car Iraklije (610 641) dozvolio, kako zvanina
istorija tvrdi, naseljavanje Slovena na Balkanu. Ovo svedoenje
cara Porfirogenita je u saglasnosti s tvrdnjama dr Jovana I.
Deretia o osnivanju Srbije u petom stoleu.
Mnogo pre dananjeg vremena je bilo istorijskih dela o
osnivanju Srbije u petom stoleu 490. godine. Katoliki
svetenik iz Dalmacije iz 18. stolea Andrija Kai Mioi je
napisao knjigu Presvetlom gospodinu, tampana u Zadru
1856. U njoj je pobrojao sve vladare Srbije od 490. godine do
kasnog Srednjeg veka. Moemo biti sigurni da je Andrija Kai
Mioi podatke o Srbiji iz petog stolea (bez obzira to tu Srbiju
zove Slavenskim Kraljevstvom) naao u arhivama Vatikana.
Mogli bi se i neki tekstovi kod cara Porfirogenita dovesti
u vezu s ovom Srbijom iz petog stolea, ali to, svojim
komentarima Spisa, ne dozvoljavaju jugoslovenski (srpski)
istoriari. Tako, kad uoimo da nam je car Porfirogenit pomogao
da ranije citirani rimski pokolj nad Slovenima smestimo u 5.
stolee, istoriari Srpske akademije nauka nas upozoravaju da se
pisac Porfiregonit prevario i da on ne opisuje dogaaje iz petog
stolea, nego iz mnogo kasnijeg vremena. Evo kako to
objanjavaju:

10
, : 20. 21.
12
Na osnovu ovog podatka, dobija se 449. godina kao
datum pada Salone u ruke Slovena i Avara, to svakako nije
tano. Bury pretpostavlja da je ova godina proizvod
dubrovake tradicije koja je dogaaj spojila s napadima Atile,
dok Niderle, Manuel I, 60, misli da je car pomeao napad Gota
449. godine sa zauzimanjem Solina poetkom 7. veka.
Najprihvatljivije je da je data godina rezultat greke kasnijeg
prepisivaa. Meutim, znaaj ovog hronokog podatka je u
tome to jasno odreuje vreme sastavljanja 29. glave DAI,
sedmog indikta 948/9 godine.
Kad se pogleda ovakav pristup istorijskom izvoru, onda
se mora dovesti u sumnju njegova vrednost. Jer, i protivnicima
zvanine istorije se mora dati pravo koje su za sebe uzeli
zagovornici slovenskog doseljavanja na Balkan. Onda e oni
postupiti na isti nain tamo gde im odgovara Porfirogenitov
tekst rei e da je taan, a tamo gde im ne odgovara, utvrdie da
to ''svakako nije tano'', kao to su to uinili, u citiranom sluaju,
prireivai u Srpskoj akademiji nauka.
Ovako, delimino prihvatan a delimino odbacivan,
Porfirogenitov spis ne bi mogao biti podloga za prihvatanje teze
da su Sloveni (Srbi) doli na Balkan u 6. i 7. stoleu. Tako neto
bi moralo biti potkrepljeno drugim brojnim i pouzdanim
svedoanstvima, ali Jovan I. Dereti, izriito, navodi da takvih
dokumenata u svetskim arhivama nema i da se zato odluio da
nauni skup posveti analizi Porfirogenitovog Spisa o narodima.

Porfirogenitova svedoenja o Hrvatima
U Porfirogenitovom Spisu o narodima, 30. glava je
posveena Hrvatima glasi Izlaganje o provinciji Dalmaciji.
Ovde je car svedoio o vremenu od 6. do 10. stolea, ime je
podelio istoriare, jer mu jedni veruju, a drugi nikako.
Prireivai njegovih spisa u Srpskoj akademiji nauka su utvrdili
da ovo poglavlje, i neka druga, Porfirogenit nije mogao napisati
- nepoznati autor ih je dodao carevim rukopisima. To dokazuju,
pored ostalog, i injenicom da je u Spisu o narodima opisan i
dogaaj posle Porfirgentiove smrti (959):
Iz svega navedenog, sledi da je V napisana od
nepoznatog autora i naknadno unesena u DAI. Sline primere
nalazimo u De cerlmonlls, gde se u opisu carskih grobova u
crkvi Sv. Apostola u Carigradu, navodi grob Konstantina
Porfirogenita i gde se opisuje krunisanje cara Niifora Drugog
Foke 963. godine.
11

Srpski akademici su, kako to i prilii, navodili kratke
zakljuke i onih koji veruju u navedene podatke i onih koji u
njih sumnjaju ili ih odbacuju. No, dr Jovan I. Dereti se ne
priklanja ni jednoj, ni drugoj grupi. On tvrdi da je Glava 30.
Spisa o narodima ist falsifikat, da je pisana u novije vreme
(moda u 17. stoleu) i da su njime katolike drave i Vatikan

11
, . 27.
13
nameravale podrati ''hrvatsko dravno pravo'' krivotvorei da
su srpske teritorije bile u granicama kratkotrajne srednjevekovne
hrvatske drave. Po njegovom miljenju, falsifikator je imao
nameru da istoriare obavee na tri ''istorijske istine''
opravdavale bi ukljuivanje srpskih zemalja u neku od buduih
hrvataskih dravnih tvorevina:
1) pojavljivanje Hrvata u Dalmaciji i Slavoniji pre nego
to to drugi istorijski izvori belee,
2) srednjevekovne hrvatske granice na Cetini (mnogo
junije od stvarnih) i
3) nadlenost Rimokatolike crkve nad Hrvatskom,
(mada su Hrvati bili pod jurisdikcijom Patrijarije u Carigradu).

1) Pojavljivanje Hrvata u Dalmaciji i Slavoniji
Glava 30. Spisa o narodima donosi imena hrvatskih
voa, pa i imena njihovih sestara, iz 7. stolea, mada takve
podatke nema za Srbe, koji su viestruko brojniji od Hrvata. Dr
Dereti i zbog ovoga veruje da je u pitanju falsifikat, poto drugi
izvori ne potvruju tako neto, a pogotovo ne potvruju
prisustvo Hrvata u Slavniji i Dalmaciji poetkom 7. stolea,
kako to pie u Glavi 30. Pogledajmo:
''Videvi da je ova zemlja dobra, Avari se nasele u
njoj. U to vreme, Hrvati stanovahu s one strane Bagibarije
(Bavarske), gde su sada Belohrvati. A jedna porodica,
odelivi se od njih, naime petoro brae: Klukas, i Lovelos, i
Kosenic, i Muhlo, i Hrvat, i dve sestre Tuga i Buga, sa
svojim narodom stignu u Dalmaciju i ovu zemlju zateknu
pod vlau Avara. Poto su ovi nekoliko godina meusobno
ratovali, Hrvati odnesu pobedu i jedne od Avara pobiju, a
preostale prinude na pokornost''.
12

U 31. glavi se precizira da su Hrvati doli u Dalmaciju
na poziv vizantijskog cara Iraklija, ali se time opet sve remeti
Iraklije je vladao od 610. do 641, a ova navodna hrvatska
pobeda nad Avarima i hrvatski ulazak u dalmatisnki grad Salonu
desio se 602. godine pre nego to je Iraklije stupio na presto.
Vidi se da Spis o narodima vrvi grekama. To je uoio i prof.
Relja Novakovi, pa e pozivati istoriare na oprez. Citira opis
gornjeg dogaaja iz Glave 31. Spisa o narodima:
''Ovi Hrvati dooe kao prebeglice caru Romeja, pre
nego to Srbi prebegoe istom caru Irakliju, u vreme kada
Avari ratujui proterae odavde Romane... Ovi Romani
behu proterani od Avara u dane istog cara Romeja
Iraklija... Po nareenju cara Iraklija ovi Hrvati zarativi i
odavde isteravi Avare, nasele se, po nareenju cara Iraklija
u toj zemlji Avara, u kojoj i danas stanuju''.
13

Prof Novakovi iznosi svoje miljenje:

12
, . 30. 31.
13
: ,
, '' '', 1977, 61.
14
Iz analize hronolokih vesti iz DAI u vezi sa dolaskom
Hrvata i Srba na Balkansko poluostrvo, dobijamo utisak da
meu vestima sastavljaa DAI ima nesklada zbog kojeg je
teko zakljuiti da se sve to desilo u vreme kad su Avari
proterali Romane. Ako paljivo pratimo ta o napadu na
Salonu belee pisci glave 29. i 30. i ako proverimo ta o istom
dogaaju kazuju papa Grgur Prvi i Toma Arhiakon,
dobijamo utisak da su Avaro-Sloveni stigli u zalee Salone
ubrzo posle 582. godine, tj. ubrzo posle pada Sirmijuma, a da
su samu Salonu zauzeli najkasnije 602. godine, to znai
gotovo osam godina pre nego to je Iraklije i doao na vlast..
Naime, ako su Avaro-Sloveni jo krajem 6. i u samom poetku
7. veka zauzeli dobar deo kontinentalne Dalmacije, a zatim i
Salonu i njeno podruje, kako je mogue da su Hrvati prebegli
caru Irakliju ''u vreme kada Avari ratujui proterae odavde
Romane..'', jer bi sve to bilo pre nego to je Iraklije i postao
car''.
14

Da bi itaocu bilo lake razumljivo zbog ega se ne
moe niko pouzdati u Porfirogenitov Spis o narodima i zato
nema osnova da se veruje o dolasku Hrvata u Dalmaciju 602.
godine, skratiemo zapaanje prof. Novakovia na dve
protivrenosti u Glavi 31. Porfirogentovog spisa:
- Ako su Avaro-Sloveni vladali Dalmacijom 602,
a ne Vizantinci, onda Hrvati nisu mogli prebei
vizantijskom caru Irakliju u tu istu Dalmaciju
ak da je on tada i bio car! U Dalmaciji nije
tada bila vizantijska vlast.
A da Hrvati nisu bili u Dalmaciji i Slavoniji ni 200
godina kasnije, potvruje Ajnhardov letopis o dogaajima na
franakom dvoru 818. i 822. godine. U ovom dokumentu, gde se
prvi put spominju Srbi, a Hrvati ni jednom reju, nema nita o
nekakvoj ''Dalmatinskoj ili Primorskoj Hrvatskoj'' i ''Posavskoj
Hrvatskoj'', kako to pie u Porfirogenitovim spisima. Podaci se
odnose samo na Kneevinu Dalmaciji i Kneevinu Posavinu.
Ove dve kneevine e hrvatski i srpski istoriari u 19. i 20.
stoleu krstiti u ''Dalmatinsku (Primorsku) i Posavsku
Hrvatsku'', oslanjajui se, kako smo videli, samo na nepouzdane
podatke u Porfirogenitovim Spisima o narodima. Pogledajmo
kako uverljivo, na osnovu Ajnhardovog letopisa, prof. Relja
Novakovi opovrgava mogunost prisustva Hrvata poetkom 9.
stolea u Dalmaciji i Posavini, a time i hrvatske drave u njima:
U opisu dogaaja pred sam poetak Ljudevitovog
ustanka, Ajnhard navodi kako su 818. godine stigli u Heristal,
gde je tada boravio franaki car Ludvik, poslanici meu
kojima se spominje i Borna, linost koju istoriografija gotovo
bez dvoumljenja smatra knezom Primorske Hrvatske i ne
pitajui se da li je uopte bilo mouge da se meu izaslanicima
u Heristalu nae tada i knez Primorske Hravatske... Postavlja

14
, . 61.
15
se pitanje, zato je ueni Ajnhard, koji je zbivanja opisao s
toliko detalja, nazvao Bornu samo knezom Guduskana, a ne
knezom Hrvata? On spominje izaslanike Abordita,
Guduskana, Timoana i Ljudevita, kao stareinu Donje
Panonije, a o Hrvatima i Hrvatskoj, na tom mestu, po naem
miljenju neobino vanom, nema ni rei''.
15


2) Srednjevekovne hrvatske granice na Cetini
Druga ''istina'', namenjena buduim istoriarima i
tvorcima hrvatske drave je ona o rasprostiranju hrvatskih
plemena do reke Cetine u Dalmaciji i u Panoniji. I mada je samo
deo dananje Zapadne Slavonije bio u Hrvatskoj, pre pada pod
Maare, nai istoriari, kad piu o Hrvatskoj kralja Tomislava,
ine to uopteno. Time se stie utisak da je re o teritoriji od
Zagorja do Dunava. Jednostavno, koriste samo izraz Panonija,
bez blieg geografskog odreenja koliki je njen prostor pripadao
Tomislavljevoj Hrvatskoj. Ovakav ton o znaaju hrvatskog
naroda i njegove srednjevekovne drave vue korene iz Glave
31. Porfirogenitovog Spisa o narodima. Evo tog teksta:
Od Hrvata koji su doli u Dalmaciju, odvoji se jedan
deo i zavlada Ilirikom i Panonijom. I ovi su imali nezavisnog
arhonta, koji je na razne strane slao poslanstva a prijateljska
samo arhontu Hrvatske. Izvestan broj godina i Hrvati u
Dalmaciji pokoravahu se Francima, kao i ranije u svojoj
zemlji; Franci prema njima behu toliko okrutni da su odojad
Hrvata ubijali i bacali psima. Ne mogavi to od Franaka da
podnose Hrvati se odmetnu od njih, pobivi njihove
namesnike...Otada ostavi nezavisni i samostalni, zatraie
sveto krtenje iz Rima i episkopi behu poslati i pokrstie ih za
Porina arhonta njihovog. Bee podeljena njihova zemlja u
jedanaest upanija, naime Livno, Cetina, Imotski, Pliva,
Pesenta, Primorje, Bribir, Nona, Knin, Sidraga, Nin; i njihov
ban dri pod vlau Krbavu, Liku i Gacku...Od reke Cetine,
poinje zemlja Hrvatska i prua se prema Primorju do granica
Istre, odnosno do grada Labina i s brdske strane u izvesnoj
meri prua se i dalje od provincije Istre, a prema Cetini i Livnu
granii se sa Srbijom.
16

Ovakvom opisu cara Porfirogenita, nisu podlegli
britanski istoriari i kartografi, pa su u politikoj mapi Evrope iz
814. godine (vreme o kojem pie i car Porfirogenit), hrvatska
plemena smestili samo na deo podruja dananje Hrvatske od
Rijeke do Zagorja, s granicom na levoj obali reke Kupe.
17


15
. : 7. 12. ,
, '' '', 1981.
16
: , ,
1959, :30 35.
17
814. ,
: Longman Brown & Co. London, New York & Bombay
: Franks and Saxons, London (
) : ,
. , , '''', 2000, . 258/.
16
Britanski istoriari su ostale zemlje: Liku, Dalmaciju, Kordun,
Baniju, Slavoniju, Hercegovinu, Bosnu, Crnu Goru, Albaniju,
Srbiju, Makedoniju, unutranjost severne Grke i ostrvo
Peloponez oznaili zajednikim imenom: Srbija.
Mada profesor Novakovi nije koristio ove britanske
karte kad je istraivao rasprostranjenost Srba na Balkanu u 9.
stoleu, i on je zakljuio da su oni tada naseljavali oblasti na
desnoj obali Kupe. Ovaj podatak je dragocen, jer se njime rui
ukorenjeno miljenje o turskom progonu Hrvata iz srpskih
krajina i Dalmacije, pa doseljavanju tamo Srba u 15. i 16.
stoleu. Stara dokumenta ovo demantuju, jer pruaju podatke o
srpskom stanovnitvu u ovim krajevima 600 godina pre turskih
osvajanja na zapadu Balkana. Jedan od tih dokumenata je
Ajnhardov letopis, u kojem se opisuje slovenska (srpska)
pobuna, pod vostvom kneza Ljudevita, u Panoniji protiv
franake vlasti. Na osnovu njega prof. Novakovi zakljuuje:
to se tie prostora na kojem su se mogli nalaziti Srbi,
meu koje je otiao Ljudevit, jedino to se zasad moe rei jeste
da se deo njihovog podruja morao tada nalaziti uz samu
granicu Ljudevitove Panonije i to, najverovatnije, od Siska
prema jugu ili jugoistoku. Kad budemo kasnije razmatrali i
druge stare podatke, Porfirogenitove i Dukljaninove, videom
da su se Ajnhardovi Srbi mogli zaista nalaziti negde nadomak
Une. Opredeljujui se za ovakvo miljenje, ne teba izgubiti iz
vida da Ajnahrd zna kako se pria da su Srbi u njegovo vreme,
a svakako i pre, drali (nastanjivali) veliki deo Dalmacije. Kad
ovom dodamo da je Ljudevit ubio jednog od srpskih knezova i
da on govori o Srbima kao o narodu, ini se da sa jo veim
pravom moemo rei da je sasvim mogue da u veliki deo
Dalmacije moemo ukljuiti i poreje Une, utoliko pre to itav
Ajnhardov opis Ljudevitovog ratovanja s Bornom i njegov
sukob sa srpskim knezom upuuje gotovo jedino na podruje
od Kozare do Grmea, preko Une, do Kupe''.
18


3) Nadlenost Rimokatolike crkve nad Hrvatskom
Koliko je srpskih intelektualaca: istoriara, pisaca,
filologa, knjievnih kritiara, politikologa... pisalo o hrvatskoj
dravi, narodu, kulturi, jeziku..., ogreivi se i o nauku, i o
istinu, da bi hrvatsko uee u evropskoj istoriji prikazali to
znaajnijim? Pomagali su hrvatskim istoriarima da krivotvore
da su dananje zemlje Republike Hrvatske uvek bile s
katolikim stanovnitvom. Katolianstvom na hrvatskoj
zemlji se tumai pripadnost Hrvata zapadnoevropskoj
civilizaciji, a ne bizantiskoj (grkoj, ili pravoslavnoj), u koju
Hrvati smetaju samo Srbe.
Vezivanje Hrvata za hrianski centar u Rimu, nalazimo
ve kod Porfirogenita, to je oigledan znak da je to neko

18
. : 7. 12. ,
'' '', , 1981, .
35.
17
podmetnuo ovom vizantijskom caru, jer bi on morao da se
zalae za jurisdikciju carigradskog centra nad hrianima, a ne
rimskog. Jer, iako jo nije bilo raskola u Hrianskoj crkvi i tad
se (u 7. stoleu i u Porfirogenitovom destom) naziralo
neslaganje Carigrada i Rima posebno zato to su bili centri u
dve razliite imperije. Pogledajmo taj deo u Spisu o narodima:
Car Iraklije, poslavi i iz Rima dovevi svetenike i od
njih proizvevi arhiepiskopa i episkopa i prezvitere i akone,
pokrsti Hrvate...Ovi pokrteni Hrvati nee da ratuju protiv
stranih zemalja, izvan svoje zemlje. Jer dobili su neko
prorotvo i zapovest od rimskog pape, koji je za Iraklija cara
Romeja poslao svetenike i njih pokrstio. Naime, ovi Hrvati
posle svoga pokrtavanja dadnu svojeruno potpisanu
obavezu, pod vrstom i nepokolebljivom zakletvom u Svetog
Petra Apostola, da nikada nee provaliti u tuu zemlju i
ratovati, ve da e radije iveti u miru sa svima koji to ele,
primivi od istog rimskog pape ovaj blagoslov: ako neki drugi
pagani pou protiv zemlje ovih Hrvata i zarate, neka za njih
(Hrvate) ratuje bog Hrvata i titi ih i pobedu im donese Petar
Hristov uenik.
19

Samo po izrazu ''Bog Hrvata'', vidimo kako je ireno u
hrvatskom narodu i u inteligenciji mnogo od onoga to je u
Porfirogenitovim spisima jer ''Bog Hrvata'' je mnogo
spominjan u vreme Drugog svetskog rata, kad je u Hrvatskoj
obavljen zamaan pokolj Srba.
Da je naa pretpostavka o podmetanju Porfirogenitu
hrvatske verske veze s Rimom tana, posvedoie istorijski
izvori o pravoslavnom stanovnitvu srednjevekovne Hrvatske
pre hrvatskog poraza od Maara 1.097. godine.
Poeemo s pravoslavnim stanovnitvom Istre, tako
udaljene od Drine, za koju hrvatski istoriari kau da je bila
granica Istoka i Zapada; katolianstva i pravoslavlja. Ovaj
podatak e iznenaditi (uklanjan je iz istorijske literature u obe
Jugoslavije). Svedoi da su Istrani ispovedali pravoslavnu
religiju sve do poetka 17. stolea. Ovo je previe za poimanje
proseno obavetenih Srba i Hrvata, jer se u hrvatskoj
istoriografiji (koju srpski istoriari nisu rado osporavali), kako
smo rekli, granica izmeu pravoslavlja i katolianstva smeta na
reku Drinu. Ni sami Istrani ne veruju da su im, ne tako davni,
preci bili pravoslavne veroispovesti. Moda zato Hrvati (da bi
prikrili istinu) prisutne pravoslavce u Istri povezuju s nekakvim
davnim doseljavanjem Crnogoraca. Mada je, dodue, moglo biti
doseljavanje srpskih porodica iz Crne Gore u Istru, ali treba
zanati da su oni zaticali u novoj postojbini pravoslavne
starosedeoce koji su se, kako smo rekli, oseali Srbima.
Pogledajmo o tim istarskim Srbima tekst jednog dokumenta iz
17. stolea. Pisan je rukom zagrebakog episkopa (biskupa)

19
, : 40 42.
18
Benedikta Vinkovia. Pismo je adresirano viim
dostojanstvenicima Rimokatolike crkve:
Uzviena i mnogopotovana Gospodo, moji
predusretljivi Zatitnici, elim Vam od Boga zdravlje, sreu,
doveka.
Blaene uspomene Ferdinand Drugi, Car Rimljana, kao
Kralj Ugarske i Slavonje, ustanovio je, bez znanja
mnogopotovanog Franje Erdeljskog tadanjeg biskupa
zagrebakog, ne traei saveta od nadbiskupa Kolae, ni od
njegovog mitorpolita, istovremeno duhovnog primata Ugarske,
novu episkopiju u Kraljevstvu Slavoniji, za stanovnitvo grke
vee, shizmatike, koji se dre grkih zabluda, to je dotinu
episkopiju poverio izvesnom Srbinu, vasilijanskom monahu, po
imenu Maksim Petrovi...On se, zajdeno sa svetenstvom i
narodom kojem je na elu, sve do danas dri grke shizme, te i
sam, kao njegovi svetenici i pavstva, zadrava teke zablude
protiv istinite vere... Najpre bi trebalo da Srbi, odbacivii
zablude i oistivi se od istih, ostanu u svom obredu. A kad bi se
okanili zabluda i shizme i kad bi upoznali Boiju slubu, pomalo
bi mogli da se oslobaaju i grkog obreda. Tako je uinjeno u
Istri, Pivki i Krasu, kao u Senjskoj dijacezi, u Lici i Dragi
Vinodolskoj, gde su Srbi, kod kojih su ranije vaile sline
zablude i obiaji, napustivi grki obred i odbacivi zablude,
zaslugom dobrih katolikih otaca, do sada su zadrali rimske
obrede, koje su primili i sebe vie ne nazivaju Srbima, nego
Hrvatima.
U Zagrebu, 3. 2. 1639, u Gospodu pokorni kapelan naih
Uzvienih Gospodstava, Benegdit Vinkovi, izabrani episkop
zagrebaki.
20

Austrija je ove hrvatske mere odobravala i pomagala.
Hrvati su od Austrije stalno traili da njihovoj lokalnoj
upravi budu potinjeni Srbi u Vojnoj Krajini, jer su, navodno, na
hrvatskoj zemlji. Zbog toga su Srbi duni da prihvate i katoliku
religiju.
Zabeleeno je da je austrijski car posvedoio ono to
smo videli u britanskim knjigama i to je zakljuio prof.
Novakovi da su Srbi starosedeoci na podrujima u dananjoj
Republici Hrvatskoj. Bio je to Leopold Drugi, i on e odgovoriti
Hrvatima 1790:
to se Mene tie, drim da je srpski narod, i pre rata s
Turcima, iveo u Sremu, Slavoniji i Bakoj, a prilikom rata,
jednoduno u ponovnom osvajanju istih predela, uestvovao, te i
sad tamo ivi, pa da, stoga, na te zemlje i najvie prava ima.
21

Da bi se Dalmaciji dao dodatni karakter hrvatstva, dr
ubrilovi e napisati da je u 11. stoleu u njoj katolika crkva.
Znamo da se Rim izdvojio iz Hrianske crkve 1054. godine, a
da, pre toga, nije imao nadlenosti nad crkvama u Dalmaciji. I
sam dr ubrilovi, na vie mesta, svedoi o vizantijskom

20
.
21
: , , , 1944.
19
crkvenom uticaju, ali e se odluiti da istakne da je u Dalmaciji
crkveni ivot po vatikanskim obrascima, da bi se, verovatno,
kako to Hrvati prieljkuju, posvedoilo da su se oni, jo tada,
ukljuili u civilizaciju Zapadne Evrope. To dr ubrilovi ini
zbrkano navodi da se u Dalmaciji primenjuju pravoslavni
obredi, ali da su to samo neprikladne pojave u Katolikoj crkvi:
U Splitu se sastao novi sabor da sprovede odluke
rimskog lateranskog sinoda 1.059. godine.Trebalo je i katoliku
crkvu u Hrvatskoj oistiti od raznih istonih obiaja:enidba
svetenstva, slovenska sluba, noenje brade i duge kose,
posveivanje svetenika bez znanja latinskog jezika, itd.
22

Samo 36 godina posle ovog Sabora, Hrvatsku e pokoriti
Ugarska, pa nema mesta tvrdnjama hrvatskih uenjaka da je
srednjevekovna hrvatska drava bila ukljuena u tokove
zapadnoevropske civilizacije. Nije se to moglo desiti kad im
svetenici nisu znali latinski, enili su se i bili su obrasli u dugu
kosu i bradu. Znai, Hrvati su mogli da se priblie zapadnoj
civilizaciji tek u Ugarskoj, pa ako je civlizacijska prednost biti
katolik, a ne pravoslavni hrianin, onda hrvatski narod za svoju
katoliku prolost treba da zahvali ugarskoj dravi. Nikako
svojoj dobrovoljnoj opredeljenosti, ili odluci svojih
srednjevekovnih kraljeva pre ugarske okupacije. Na to
upozorava i dr ubrilovi, jer svedoi da se u Dalmaciji
propoved drala ili na grkom ili na slovenskom jeziku videli
smo da svetenici nisu znali latinski jezik:
Kreimir etvrti, odgojen u Veneciji, jo manje je branio
slovensku slubu u Hrvatskoj od kralja Tomislava.
23

A da su nii plemii, nie svetenstvo i narod Dalmacije
ostali verni pravoslavlju, pokazuje i skori nestanak hrvatske
drave. Uzrok je bio Sabor biskupa u Splitu, jer su ga Kreimir
etvrti i naslednici podravali i pokuavali sprovesti njegove
odluke protivno volji veine svetenstva, naroda i plemia.
Ovako to objanjava dr ubrilovi:
Iako je papa odobrio odluke Splitskog sabora, ipak ih je
u Hrvatskoj bilo vrlo teko sprovesti. Kad su saoptene
svetenstvu i narodu, izazvale su veliko uzbuenje. Zabrana
slovenske slube po crkvama, prisiljavanje svetenstva da se
razdvaja od porodica i sve vei uticaj latinskih biskupa, izazvao
je otpor u narodu. Nie svetenstvo, nie plemstvo i narod bili su
protiv reforma Splitskog sabora, kralj, visoko plemstvo i
svetenstvo su ih pomagali. Borba izmeu naoroda i latinske
stranke poela je jo za ivota Kreimirovog i bie glavni uzrok
neslozi i neredima meu Hrvatima, pa i propasti hrvatske
drave 1.102. godine... Kraljeva poslunost prema papskoj kuriji
i otvoreno pomaganje latinskog sveta, izazivalo je
nezadovoljstvo u hrvatskom narodu. Mi nemamo podataka ta se
u to vreme sve odigravalo u Hrvatskoj, ali ubistvo Dimitrija

22
: , ,
'''' ., 1939.
23
.
20
Zvonimira na Saboru na Kninskom polju 1.089. najbolje
pokazuje dokle su se tamo bile raspalile strasti meu strankama.
Ako je ispovedanje katolike vere jednog naroda
neosporno svedoanstvo o ulasku tog naroda u krug kulturnih
naroda Evrope, onda vidimo da to stanovnici Hrvatske nisu
mogli da uine 1.089. godine. Tada su bili privrenici
pravoslavlja i to estoki, jer su ubili i svog kralja, zagovornika
katolianstva. Da ponovimo, uli su u taj krug (da zanemarimo
injenicu da li je Zapad, tada, bio kulturniji ili ne od Istoka) tek
poto ih je tamo uvela Ugarska koja ih je pokorila 1.097
osam godina posle ubistva Dimitrija Zvonimira na Kninskom
polju.
24


Porfirogenit protiv Porfirogenita
Poto smo videli da se Porfirogenitova svedoenja
koriste za podrku hrvatskim posezima na srpske zemlje, ne
moemo se oteti utisku da su ta svedoenja dodavana - kad je
ve bila uobliena strategija imperijalnih sila Evrope da se na
Balkanu jedna drava s katolikim stanovnitvom (Hrvatska)
suprostavi dravi s pravoslavnim Srbima. Da je ova
pretpostavka tana, ne upuuju nas na to samo suprotne tvrdnje
o istom dogaaju u mnogim glavama Spisa o narodima, nego i
spomenuta greka - kad Porfirogenit opisuje svoju sopstvenu
smrt.
Inae, to se tie navodnog doseljavanja Slovena na
Balkan i u Panoniju i za ta se uporite trai kod Porfirogenita,
navodimo carevo kljuno svedoenje o tome. Odmah emo
videti da logiki nije prihvatljivo da se na osnovu toga moe
prihvatiti, zdravo za gotovo, pojava Slovena u sedmom stoleu,
na tako ogromnom prostoru od Carigrada do Milana.
Porfirogenit o tome obavetava u Glavi 32. Spisa o narodima:
Treba znati da Srbi vode poreklo od nekrtenih Srba,
nazvanih i Beli, naseljenih s one strane Turske (tj. Maarske),
u kraju koji se kod njih naziva Bojki; njima je u susedstvu i
Franaka, isto kao i velika Hrvatska, ona nekrtena, koja se
naziva i Bela. Tamo su dakle i oni Srbi od davnine naseljeni.
Poto su dva brata nasledili od oca vlast nad Srbijom, jedan od
njih, preuzevi polovinu naroda, prebegne Irakliju, caru
Romeja; car Iraklije ga primi i kao mesto naseljavanja dade
mu u solunskoj temi Serviju, koja otada taj naziv nosi. Srbi na
jeziku romeja znai robovi, pa se stoga i ropska obua obino
naziva serbula, a cerbulijani oni koji jevtinu i srimanu obuu
nose. Ovo ime dobie Srbi, jer postadoe robovi cara Romeja.
Posle nekog vremena isti Srbi odlue da se vrate u svoje zemlje
i car ih otpusti. Kada su preli reku Dunav, pokaju se, i preko
stratega koji je tada upravljao Beogradom, jave caru Irakliju
da im dodeli drugu zemlju za naselje. I poto sadanja Srbija i
Paganija i zemlja Zahumljana i Travunija i zemlja Konavljana

24
.
21
behu pod vlau cara Romeja, a te zemlje opuste od Avara (jer
iz tonjih zemalja, oni izgnae Romane koji sada stanuju
Dalmaciji i drau), to car u ovim zemljama naseli iste Srbe i
behu oni potinjeni caru Romeja; car njih pokrsti donevi
svetenike iz Rima i, nauivi ih da pravilno vre dela
pobonosti, izloi im hriansko verouenje.
Ne moemo se oteti utisku da ovaj tekst, navodno pisan
u desetom stoleu, ne odie duhom novih vremena. Pre svega,
zbog svedoenja da ''Srbin'' znai ''rob'', to su hrvatski ovinisti,
u prvom redu Ante Starevi, tako vatreno koristili prilikom
priprema i sprovoenja pokolja nad Srbima u devetnaestom i
dvadesetom stoleu. I ovde se naglaava uticaj Rimokatolike
crkve (i zapadne kulture to moe biti samo konstrukcija
novijeg vremena), pa odjednom vidimo da su i Srbi pokrteni od
svetenika u Rimu, a ne od onih u Carigradu. Dalje, neodrive
su dve tvrdnje cara Porfirogenita oko naseljavanja Srba u
dananjoj Hercegovini i Dalmaciji jedna je da su ova podruja
bila pod vlau Vizantije, a druga da je bila pod vlau Avara.
Ako su tamo vladali Avari, onda Iraklije nije mogao da donosi
odluke da avarsku zemlju pokloni Srbima. Jo jedno ukazivanje
da su ovi tekstovi podeeni da bi se poveao znaaj Hrvata na
Balkanu, nalazimo u injenici da Porfirogenit ne spominje ime
arhonta Srba koji je ''pobegao Irakliju'' (mada su najbrojniji
Juni Sloveni), a kod Hrvata navodi imena pet voa brae i
imena njihovih sestara, Tuge i Buge!?
U ovako malo rei, toliko protivrenosti i lako uoavanje
da Porfirogenit uestalo nastupa protiv Porfirogenita. To e
uiniti i u Glavi 49. Spisa o narodima, jer e posvedoiti da
Sloveni mnogo pre Iraklija ive na Balkanu i da su monoj
Vizantiji oteli teritorije u Grkoj i ceo Peloponez! To pie
Porfirogenit ovako:
Kada je Niifor drao skiptar Romeja, ovi (tj. Sloveni)
koji behu u temi Peloponez odlue da se odmetnu i najpre
opustoe i opljakaju kue suseda Grka, polja pred zidinama i
ponu grad opsedati, vodei sa sobom i afrike Saracene.
Poto je prolo dosta vremena i u gradu poela da se pojavljuje
oskudica ivotnih namirnica, vode i hrane, (graani) se
posavetuju i odlue da stupe u pregovore, dobiju obeanje
sigurnosti i tada da predaju grad njima. Poto se strateg tada
nalazio na kraju teme, u tvravi Korintu, oekivali su da e
pritei u pomo i pobediti narod Slovena, poto je od arhonata
prethodno bio obaveten o njihovom napadu.
U Glavi 50, Porfirogenit jo jasnije pie da su Sloveni
bili nezavisni od Vizantije na Peloponezu, pre vremena cara
Iraklije i navodnog naseljavanja Slovena na Balkan:
Treba znati da su Sloveni pelopneske teme u vreme
cara Teofila i njegovog sina Mihajla, ustali i postali
samostalni, vrei pljakanja i zarobljavanja i haranja i
paljenja i krae.
22
Francuski slavista Frensis Kont, profesor na Sorboni,
pie da su Sloveni vladali na Peloponezu od 587. do 805. godine
ukupno 218 godina. Znai, bili su nezavisni od Vizantije 23
godine pre nego to e Iraklije stupiti na presto u Carigradu, a
sigurno je da su na Peloponezu i odranije jer su 587. samo
zbacili vizantijsku vlast.
25

Nijedan istorijski izvor nije ovako protivrean kao
Porfirogenitov Spis o narodima. Paivljijim prouavanjem,
pronale bi se i druge, brojne, nedoslednosti, pa je pravo udo da
je Spis o narodima zaokupio toliku panju naunika i postao
temeljni oslonac za tvrdnju o doseljavanju Slovena na Balkan u
6. i 7. stoleu uz situaciju kad i mnogi istoriari (zagovornici
tog doseljavanja) odbacuju mnogo toga iz Porfirogenitovih
spisa.
Nema sumnje, da e nauni skup o Porfirogenitu u
aprilu, u Niu, biti izuzetan doprinos novim znanjima o Srbima
(Slovenima) u Antici i Srednjem veku. Za tu svrhu, lanovi
Srboslovenske akademije e se pozvati na desetine pisaca
Starog, Srednjeg i Novog veka. Oni su ostavili podatke da su
Sloveni pre Vizantije bili poznati pod raznim imenima: Traani,
Tribali, Iliri, Mezi, Sarmati, Dalmatinci...

Beograd, 9. septembar 7515 (2007).


25
: , , '' '', 1989.