UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOZOFSKI FAKULTET








Duko N. Prelevi


MODALNA EPISTEMOLOGIJA I
EKSPLANATORNI JAZ: ZNAAJ
ARGUMENTA NA OSNOVU
ZAMISLIVOSTI ZOMBIJA


doktorska disertacija













Beograd, 2012
UNIVERSITY OF BELGRADE

FACULTY OF PHILOSOPHY








Duko N. Prelevi


MODAL EPISTEMOLOGY AND
EXPLANATORY GAP: ON THE
IMPORTANCE OF THE ZOMBIE
ARGUMENT


Doctoral Dissertation













Belgrade, 2012
Podaci o Mentoru i lanovima Komisije

Mentor:
Redovni profesor, dr Milo Arsenijevi, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet
lanovi komisije:
Docent, dr Andrej Jandri, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet
Nauni saradnik u penziji, dr Miodrag Kapetanovi, Univerzitet u Beogradu,
Matematiki institut SANU

























Izjave zahvalnosti

Pisanje ove doktorske disertacije zapoeto je u okviru projekta Filozofskog fakulteta
Problem eksplanatornog jaza u filozofiji i nauci (evidencioni broj 149010), a zavreno
je u okviru projekta Logiko-epistemoloki osnovi nauke i metafizike (evidencioni
broj 179067). Oba projekta je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog
razvoja Republike Srbije, kome bih se ovom prilikom zahvalio na materijalnoj podrci
koja mi je olakala istraivanje. Takoe bih eleo da se zahvalim svom mentoru Milou
Arsenijeviu na korisnim sugestijama i svesrdnoj podrci prilikom izrade ove teze.
Izuzetno korisne sugestije iz filozofije duha i filozofije nauke sam, kroz brojne
diskusije, dobio od Slobodana Perovia i Daniela Kostia. lanovi Komisije, Andrej
Jandri i Miodrag Kapetanovi, dali su mi dragocene savete prilikom zavrne izrade
ovog rada. Neke od ideja, koje se u ovom radu mogu nai, prezentovane su na
meunarodnoj konferenciji za postdiplomce Mind, World, and Action (IUC
Dubrovnik 2009; 2010; 2011; 2012). Zahvalio bih se studentima koji su komentarisali
moje prezentacije, organizatorima, kao i Timoti Vilijamsonu (Timothy Williamson),
Donu Hotornu (John Hawthorne) i Tomasu Kredelu (Thomas Kroedel), koji su mi dali
veoma korisne komentare i savete za dalje istraivanje. Uee u radionici The
Epistemology of Modality (Cologne University, 2012) pruilo mi je priliku da
upoznam i ostvarim saradnju sa prominentnim strunjacima iz filozofije i
epistemologije modalnosti. U tom smislu dugujem veliku zahvalnost Bobu Hejlu (Bob
Hale) i Bjornu Jespersenu (Bjrn Jespersen) na veoma korisnim razgovorima o filozofiji
modalnosti, kao i Sonji Roka-Rojes (Sonia Roca-Royes) na detaljnim i veoma
ohrabrujuim komentarima jednog teksta iz modalne epsitemologije koji sam pisao na
engleskom jeziku. Najzad, ali ne i najmanje vano, zahvalio bih se svojoj porodici na
velikoj podrci koju su mi pruali svih ovih godina, pre svega, svojim roditeljima i
supruzi Ivani.


































MODALNA EPISTEMOLOGIJA I EKSPLANATORNI JAZ: ZNAAJ
ARGUMENTA NA OSNOVU ZAMISLIVOSTI ZOMBIJA
Rezime
Cilj ovog rada je da se odgovori na sledee pitanje: na koji nain argument na osnovu
zamislivosti zombija utie na reavanje problema ekplanatornog jaza u filozofiji duha?
Odgovor na ovo pitanje je sledei: argument na osnovu zamislivosti zombija je validan i
zdrav, i ostavlja problem eksplanatornog jaza, i jo vie, problem ontolokog jaza
izmeu fizikog i mentalnog, nereenim. U ovom radu se nude novi argumenti koji ovoj
tezi idu u prilog.
Argument na osnovu zamislivosti zombija instanca je argumenta na osnovu
zamislivosti, kojim se bavi modalna epistemologija, i u kome se iz zamislivosti zombija
(naeg fizikog dvojnika koji, za razliku od nas, ne poseduje subjektivna svesna
iskustva) izvodi da je metafiziki mogue da takva bia postoje. Ovim argumentom se
dovodi u pitanje fizikalizam u filozofiji duha, kojim se tvrdi da je itava stvarnost
fizike prirode (u smislu da je fiziko dovoljan uslov za mentalno) i/ili da je potpuni
fiziki opis univerzuma dovoljan za objanjenje celokupne prirode univerzuma. S
obzirom na to da je Dejvid almers ponudio najrazvijeniju verziju argumenta na osnovu
zamislivosti zombija, koja je i danas predmet velikih diskusija meu filozofima, u ovom
radu se vri detaljna egzegeza njegove verzije argumenta. Posebna panja se pridaje
prigovorima koje mnogi filozofi upuuju almersovom argumentu, a na koje sam
almers nije odgovorio ili, po miljenju autora, nije odgovorio na zadovoljavajui
nain. Fizikalisti na razliite naine pokuavaju da ospore argument na osnovu
zamislivosti zombija. Jedni smatraju da zombiji nisu zamislivi u relevantnom smislu;
drugi smatraju da su zombiji zamislivi, ali da zamislivost ne povlai metafiziku
mogunost; neki su pak spremni da redefiniu fizikalizam tako da izbegnu neeljene
posledice argumenta. U ovom radu se razmatraju svi ovi pokuaji i pokazuje se da oni
ne uspevaju da ospore almersov argument. almers je svoj argument zasnovao na
elaboriranoj verziji modalnog racionalizma u modalnoj epistemologiji, i primeni
epistemike verzije dvodimenzionalne semantike (E2-D). U poglavlju 1 detaljno se
artikuliu pojmovi koje almers koristi u odbrani modalnog racionalizma, kao i
implicitne i eksplicitne premise na kojima je njegov argument zasnovan. Artikuliu se
pojmovi zamislivost, mogunost, Kripkeovo objanjenje modalnih iluzija, prikazuju se
dvodimenzionalni semantiki okvir (2-D) i almersov E2-D okvir. Posebna panja je
posveena almersovom pojmu idealna pozitivna primarna zamislivost (IPPZ). Autor,
vrei egzegezu almersovih tekstova, uoava da je IPPZ mogue koristiti u dva smisla:
u idealizovanom smislu idealne pozitivne primarne zamislivosti (IIPPZ), u kome
zamiljamo scenario (epistemiki mogui svet), i u neidealizovanom smislu idealne
pozitivne primarne zamislivosti (NIPPZ), u kome zamiljamo situaciju (deo scenarija).
Takoe se pojam IPPZ razgraniava od slinih pojmova kao to su intuicija,
imaginacija, i razumevanje. Navoenjem primera, autor smatra da IPPZ ne treba
poistoveivati sa intuicijama, kao i da intuicije nisu nuan uslov za IPPZ. U poglavlju 2
se detaljno prikazuje pozicija fizikalizma (physicalism). Ukazuje se da je minimalni
fizikalizam njegova najbolja formulacija. Cilj ovog poglavlja jeste da se pokae kako
je neopravdana pretpostavka mnogih fizikalista da njihovu poziciju treba prihvatiti u
nedostatku kontraargumenata, i da je zato teret dokazivanja na strani njihovih kritiara
(antifizikalista). Ova teza se brani navoenjem takozvane Hempelove dileme koja se
pojaava almersovim tekim problem svesti, a takoe se iz istorije nauke navodi
primer Dekartove fizike koja je bila u skladu sa antifizikalistikim pogledom na svet. U
poglavlju 3 se iznosi almersov argument na osnovu zamislivosti zombija i ekspliciraju
premise koje nisu bile razmatrane u prethodna dva poglavlja. Takoe se ukazuje da je
almers svojim argumentom prebacio teret dokazivanja na stranu fizikalista i kritiara
modalnog racionalizma.
Rezultati analize iz prva tri poglavlja koriste se u poglavlju 4 (Prigovori i
odgovori), u kome se procenjuju reprezentativni prigovori almersovoj verziji
argumenta na osnovu zamislivosti zombija. Razlikovanje izmeu IPPZ i intuicija koristi
se da bi se odbacio prigovor da zamislivost zombija poiva na prihvatanju
antifizikalistikih intuicija. Razlikovanje izmeu IIPPZ i NIPPZ se koristi da bi se
odgovorilo na najnoviji pokuaj konstruisanja parodije na almersov argument. Uoava
se da su zombiji zamislivi i u IIPPZ smislu i u NIPPZ smislu, a da se u parodiji moe
koristiti samo IIPPZ smisao. Zatim se konstruie nezavisan argument, tzv.
modifikovani prigovor nepotpunosti, koji osporava nau sposobnost da zamislimo
scenario, i kojim se odbacuje IIPPZ, a razvija se argument koji pokazuje da je NIPPZ
dovoljno dobra polazna osnova za konstruisanje argumenta na osnovu zamislivosti
zombija. Takoe se pokazuje da zamislivost zombija povlai postojanje eksplanatornog
jaza, poto se osporava tipian primer koji navode fizikalisti koji tvrde da pojmovna
analiza nije nuan uslov za reduktivno objanjenje u nauci. Zatim se razmatra teza da
postoje primeri koje modalni racionalizam nije u stanju da objasni (takozvane jake
nunosti). Autor ispituje dva takva sluaja. Prva je teza da su fiziki zakoni metafiziki
nuni, i ona se, izmeu ostalog, kritikuje ukazivanjem na to da je njeno opravdanje
cirkularno u kontekstu u kom se vodi debata, s obzirom na to da pretpostavlja
prihvatanje esencijalizma, a da sama slui za njegovo opravdanje. Druga teza je jedna
od moguih interpretacija Kripkeovog primera esencijalnosti porekla. Autor pokazuje
da se primer esencijalnosti porekla moe uskladiti s almersovim modalnim
racionalizmom, i da to ne naruava nae uobiajene intuicije po pitanju odnosa izmeu
epistemologije i metafizike. Zatim se ispituje takozvana strategija fenomenalnog
pojma, po kojoj eksplanatorni jaz postoji, ali se tvrdi da su fizikalisti u stanju da
objasne ovu injenicu pozivajui se na specifinu prirodu fenomenalnih pojmova. Autor
ukazuje da zagovornici strategije fenomenalnog pojma u najboljem sluaju mogu da
ponude ilustraciju fizikalistike pozicije, ali ne i argument koji bi je opravdao. Sledei
pokuaj fizikalista koji se razmatra jeste pokuaj preformulacije inteligibilnosti naunog
objanjenja. U tom smislu se razmatra pokuaj fizikalista da kauzalno objanjenje svesti
zamene topolokim objanjenjem. Autor smatra da topoloko objanjenje svesti, ak i
da je dovoljno, nije dovoljno dobro za fizikaliste, s obzirom na to da ne nudi uspean
kriterij individuacije mentalnih stanja i fizikih stanja. Najzad, na primeru ceteris
absentibus fizikalizma razmatra se pokuaj da se fizikalistika pozicija preformulie.
Autor pokazuje da se argument na osnovu zamislivosti zombija lako moe izmeniti tako
da pogaa ceteris absentibus fizikalizam, kao i to da fizikalisti ne mogu da naprave
novu (ceteris absentibus) parodiju na almersov argument.
Kljune rei: modalna epistemologija, modalni racionalizam, dvodimenzionalna
semantika, eksplanatorni jaz, fizikalizam, argument na osnovu zamislivosti zombija,
idealna pozitivna primarna zamislivost, parodija, jake nunosti, strategija fenomenalnog
pojma.

MODAL EPISTEMOLOGY AND EXPLANATORY GAP: ON THE IMPORTANCE
OF THE ZOMBIE ARGUMENT
Summary
The aim of this thesis is to answer to the following question: how the zombie argument
affects explanatory gap problem in philosophy of mind? Author gives the following
answer: the zombie argument is valid and sound, and it leaves the explanatory gap
problem (and, moreover ontological gap problem) unsolved. The author provides new
arguments that support this way of thinking.
The zombie argument is an instance of the conceivability argument in modal
epistemology, which starts with a premise that zombies (our physical duplicates, who
unlike us lack phenomenal consciousness) are conceivable, and concludes that zombies
are metaphysically possible. The argument challenges physicalism in philosophy of
mind, a view according to which everything is physical (in the sense that the physical is
a sufficient condition for the mental), and/or a complete physical description of the
universe suffices in explaining its nature. Physicalists deal with the zombie argument in
various ways. Some of them think that zombies are not conceivable in any relevant
sense; others think that conceivability does not entail metaphysical possibility; there are
also physicalists who are willing to redefine their view in a way which avoids
consequences of the zombie argument. In this thesis, all these attempts are assessed, and
it is shown that they are not capable of rejecting the zombie argument. Bearing in mind
that David Chalmers offers the most elaborated version of the zombie argument, which
is still in a great focus among philosophers, the author provides a detail exegesis of
Chalmers argument. Special attention is given to objections to which Chalmers has not
provided an answer or, according to the authors opinion, he has not answered
successfully.
The author lays out the key notions of Chalmers zombie argument as well as
explicit and implicit premises on which the argument rests. Chalmers bases his
argument on an elaborated version of modal rationalism in modal epistemology, as well
as on the application of epistemic two-dimensional semantics (E2-D). Therefore, in
Chapter 1, the key notions of Chalmers argument are articulated, such as conceivability
and possibility as well as Kripkes explanation of modal illusions, two-dimensional
semantics (2-D), and Chalmers E2-D. Special attention is dedicated to the notion of
ideal positive primary conceivability (IPPC). The author interprets Chalmers work and
finds at least two readings of IPPC: idealized sense (IIPPC), in which we conceive of
a scenario (epistemically possible world), and non-idealized sense (NIPPC), in which
we conceive of a situation (a part of a scenario). The author also makes distinction
between IPPC and some other notions, like intuition, imagination, and understanding.
Using some examples, the author emphasizes that IPPC should not be identified with
intuition (whatever sense of this notion we use) as well as that intuitions are not
necessary condition for IPPC. In Chapter 2, physicalism is presented in detail. The aim
of this chapter is to show that, contrary to what most physicalists believe, it is not clear
at all that physicalism is the default position that should be accepted in the absence of
counterarguments. Such a thesis is defended by using Hempels dilemma, which is
strengthened with Chalmerss the hard problem of consciousness, and Descartes
physics, which is used as an example of a physical theory that was in accordance with a
non-physicalistic world view. In Chapter 3, Chalmers zombie argument is presented
and one of its new premises is elaborated. Also, it is shown how Chalmers turns the
table to his opponents (physicalists and critics of modal rationalism).
In Chapter 4 (Objections and Responses), the author, using the results from
previous three chapters, assesses the most representative challenges to the zombie
arguments in order to show that they do not refute it. The distinction between IPPC and
intuitions is used against the objection that the conceivability of zombies requires anti-
physicalistic intuitions. The IIPPC/NIPPC distinction is used against a new version of
parody of the zombie argument (so called the anti-zombie argument). First, the author
notices that there is an important asymmetry between the zombie argument, in which we
can choose between the IIPPC or the NIPPC, and the parody in which we are restricted
only by the IIPPC. Then the author introduces the incompleteness objection against
the IIPPC and shows how the NIPPC reading can render the zombie argument plausible.
It is also shown that the conceivability of zombies is sufficient for explanatory gap,
because the example, which is usually offered in order to show that conceptual analysis
is not necessary for reductive explanation in science, is not quite convincing.
The author then explores a view according to which modal rationalism is not
able to explain some relevant examples (so called strong necessities). The first thesis
is that physical laws are metaphysically necessary. The author shows that this view is
circular in the context of the debate. The second example is an interpretation of
Kripkes the essentiality of origin case. The author shows that such an example can be
accommodated within modal rationalism, and that this move does not undermine our
ordinary views on the relation between epistemology and metaphysics. The author then
explores so called phenomenal concept strategy, according to which explanatory gap
exists, but it is not seen as a threat for physicalists, for they believe that they can explain
this fact by appealing to a special nature of phenomenal concepts. It is shown that such
a strategy at best can provide merely an illustration of their view, but not an argument
for it. Another attempt to defend physicalism, which is explored, is the claim that there
are sorts of explanations of phenomenal consciousness, other than causal explanation,
which are relevant in science too. Using topological explanations as an example, the
author argues that topological explanation of phenomenal consciousness, even if it
works, is not good enough for physicalists, for they cannot provide us an appropriate
criterion of individuation of mental states and physical states. Last, ceteris absentibus
physicalism is explored as an example of an alternative formulation of physicalism. The
author shows that the zombie argument can easily be reformulated in a way in which
ceteris absentibus physicalism is challenged as well as that an attempt to make a ceteris
absentibus parody of the modified zombie argument does not stand a chance, for the
conceivability of ceteris absentibus physicalism is not the relevant sort of conceivability
that can be used in the conceivability arguments.
Key words: modal epistemology, modal rationalism, two-dimensional semantics,
explanatory gap, physicalism, the zombie argument, ideal positive primary
conceivability, parody, strong necessities, phenomenal concept strategy.




SADRAJ
Podaci o Mentoru i lanovima Komisije
Izjave zahvalnosti
Rezime
Summary
Uvod 1
1. Modalna epistemologija 7
1.1.Epistemologija i modalna epistemologija 7
1.2.Modalna epistemologija i epistemologija modalnosti 15
1.3.Argument na osnovu zamislivosti 17
1.4.Kripkeovi primeri 21
1.4.1. Semantiki eksternalizam 23
1.4.2. Objanjenje modalnih iluzija i dvodimenzionalna semantika 28
1.4.3. Epistemika verzija dvodimenzionalne semantike 37
1.5.Modalni racionalizam 41
1.5.1. Zamislivost: traenje relevantnog smisla 47
1.5.2. Jaki, slabi, i isti modalni racionalizam 58
1.5.3. Zamislivost, imaginacija, intuicija 64
1.5.4. Dva pojma idealne pozitivne primarne zamislivosti 72
2. Problem eksplanatornog jaza i fizikalistiki pogled na svet 81
2.1.Fizikalizam 82
2.2.Fizikalizam i materijalizam 87
2.3.Redukcionizam 90
2.4.Teorija identiteta i funkcionalna analiza svesti 96
2.5.Eksplanatorni jaz i teki problem svesti 105
2.6.Hempelova dilema 111
2.7.Usaglaavanje Kripkeovih primera sa fizikalizmom 124
2.8.Problem formalizacije fizikalizma 128
2.9.Fizikalizam i teret dokazivanja 134
2.10. Kauzalni argument 141
3. Argument na osnovu zamislivosti zombija 145
3.1. Filozofski zombi 146
3.2.almersov argument na osnovu zamislivosti zombija 149
4. Prigovori i odgovori 159
4.1.Konstruisanje parodije 159
4.1.1. Metamodalna parodija 160
4.1.2. Antizombi-argument 165
4.1.3. Pronalaenje asimetrije 170
4.1.4. Modifikovani prigovor nepotpunosti 175
4.2. Prigovori koji se odnose na zamislivost zombija 180
4.2.1. Prigovori koji se odnose na antifizikalistike intuicije 181
4.2.2. Pojmovna analiza i reduktivno objanjenje 190
4.2.3. Prigovori koji se odnose primarnu zamislivost 195
4.2.4. Parodija na zamislivost zombija 198
4.3.Teza jake nunosti 205
4.3.1. Fizika i metafizika nunost 212
4.3.2. Esencijalnost porekla 219
4.4. Pokuaji da se blokira almersov argument 229
4.4.1. Strategija fenomenalnog pojma 230
4.4.2. Naputanje kauzalnog modela objanjenja 237
4.4.3. Ceteris absentibus fizikalizam 239

Zakljuna razmatranja 244
Literatura 249
Biografija autora 272


1

UVOD
Svesno postupanje je jedna od najvanijih osobina na osnovu kojih razlikujemo ive
organizme od neivih. Pojam svesti je teko definisati, i izgleda da je najlaki nain da
se to uini putem denotativne definicije, ukazivanjem na neke aspekte ovog pojma. Na
primer, moemo rei da je svest ono stanje individue u kom ona moe da nam saopti da
je svesna, da moe da odri panju, budnost, voljnu kontrolu, saznanje ili da ima
samosvest. Ipak, izgleda da je na lini doivljaj da smo svesni najizvesnija potvrda
toga da u svetu postoje svesna bia. ini se da ovaj aspekt svesti ne poseduju entiteti za
koje obino smatramo da predstavljaju simulaciju svesnog iskustva (na primer,
raunari). Da li je svest fiziki proces? Fizikalisti smatraju da je to sluaj, dok
antifizikalisti to osporavaju. Izgleda da se u istoriji nauke moe nai dovoljno jakog
uporita za optimizam koji obino krasi fizikaliste. Prirodne nauke su uspeno objasnile
brojne fenomene za koje se u prolosti smatralo da zahtevaju misteriozna ili
nematerijalna objanjenja: problem takozvanih sekundarnih kvaliteta (na primer,
toplote) objanjen je pozivanjem na mikrofizike procese (u sluaju toplote, svoenjem
na srednju kinetiku energiju kretanja molekula), na slian nain objanjenji su brojni
makrofenomeni (jedan od primera je i svoenje populacione genetike na
mikrobiologiju), a to je po svoj prilici sluaj i sa fenomenom ivota, jednim od
najmistinijih fenomena u prirodi, sa kojim je svesno iskustvo prisno povezano. U
jednom periodu se u razlikovanju ivog i neivog sveta trailo uporite u stavu da
poreklo organskog sveta zahteva postuliranje nematerijalnih uzroka [na primer, ivotne
sile (elan vital), kao to je sluaj u vitalizmu; vidi Bergson 1907/1991]. Ipak, od ove
ideje se odustalo iz nekoliko razloga. Prvi je Volerovo otkrie da je urea organsko
jedinjenje koje ima odgovarajuu hemijsku strukturu, i koje se, kao takvo, moe
2

vetaki proizvesti. Drugi razlog da se odbaci elan vital je Helmholcovo otkrie da
prilikom pokretanja miia ne dolazi do gubitka energije, tako da je suvino pozivati se
na nematerijani princip koji nadoknauje navodni gubitak energije prilikom pokretanja
(prikaz ovih ideja moe se nai u Papineau 2001, 2326). Najnovije debate oko porekla
ivota vode se oko utvrivanja osnovnih elemenata iz kojih su molekuli DNK
sastavljeni. Doskoro se smatralo da pet elemenata ini osnovu ivota: ugljenik, vodonik,
azot, kiseonik, fosfor i sumpor. Smatralo se da ovi elementi formiraju DNK, RNK,
proteine, i elijsku membranu. U skorije vreme se pojavila nova, iako jo uvek ne i
opte prihvaena nauna hipoteza. Otkriveno da bakterija GFAJ-1, koja je pronaena u
jezeru Mono u Kaliforniji, za izgradnju DNK umesto fosfora koristi arsenik, element
koji je za ostale organizme otrovan (Wolfe-Simon et al., 2011). Ako su ova istraivanja
pouzdana, onda se pojam ivota moe proiriti i na neke druge entitete za koje
prethodno nismo smatrali da su ivi. Ipak, ovakvo otkrie i dalje je u skladu s
fizikalistikim pogledom na svet. Fizikalisti mogu tvrditi da se ivot moe realizovati na
razliite naine, i da se svaka od realizacija moe objasniti na nain koji je uobiajen u
nauci. Debata oko osnovnih elemenata ivota se i dalje odvija unutar fizikalistike
paradigme.
Ve due vremena se u filozofiji i nauci smatra da kauzalna objanjenja, koja se
kauzalne uloge entiteta ija se priroda eli objasniti, jesu najprihvatljiviji (po svoj prilici
jedino prihvatljiv) model objanjenja (vidi 4.2.2). Ipak, izgleda da se fenomen svesnog
iskustva razlikuje od fenomena (poput ranije navedenih fenomena toplote, ivota, i tako
dalje) za koje se razlono moe pretpostaviti da su barem u naelu objanjivi preko
kauzalnog modela objanjenja. U sluaju subjektivnog svesnog iskustva (fenomenalna
svest, qualia), izgleda da sam subjektivni doivljaj instancira u prirodi svojstvo biti
3

svestan; ne vidi se na koji nain bi ovaj aspekt stvarnosti mogao biti objanjen na nain
na koji se to uobiajeno ini u prirodnim naukama. Ovo je problem eksplanatornog
jaza (Levine 1983) ili teki problem svesti (Chalmers 1996) (o razlici izmeu ova
dva problema, vidi 2.5). Na taj nain, izgleda da postoji barem jedna misterija koja
izmie unifikovanom modelu kauzalnog objanjenja. Neki fizikalisti su spremni da
prihvate da postoji eksplanatorni jaz izmeu fizikog i mentalnog, ali i dalje veruju da
nema ontolokog jaza izmeu njih, odnosno smatraju da je celokupna stvarnost fizike
prirode. Obino se kao razlozi koji ovoj tezi idu u prilog navode princip jednostavnosti,
zatim teza da je fizikalizam jedna razlona nauna hipoteza koju u nedostatku
kontraargumenata treba prihvatiti, kao i optimizam zasnovan na dosadanjim uspesima
nauke (vidi poglavlje 2).
Jedan od argumenata koji su smiljeni u prilog teze da postoji eksplanatorni jaz i
ontoloki jaz izmeu fizikog i mentalnog jeste takozvani argument na osnovu
zamislivosti zombija (the zombie argument) (Kirk 1974a, b; Chalmers 1996), koji je
instanca argumenta na osnovu zamislivosti (the conceivability argument), i koji e u
ovom radu biti glavni predmet istraivanja. U najgrubljim crtama, ovim argumentom se
polazi od premise da moemo zamisliti naeg fizikog dvojnika (zombija) koji, za
razliku od nas, ne poseduje subjektivna svesna iskustva, a zatim se, primenom opteg
principa da zamislivost povlai metafiziku mogunost (smislu objektivne mogunosti
koja je nezavisna od naeg saznanja), izvodi da su takva bia metafiziki mogua. Time
se dovodi u pitanje fizikalistika pozicija, poto fizikalisti smatraju ili da je celokupnu
prirodu univerzuma (ukljuujui i subjektivna svesna iskustva) mogue objasniti na
nain na koji je to uobiajeno u prirodnim naukama (fizici, shvaenoj kao bazinoj
nauci). Zakljuak argumenta na osnovu zamislivosti zombija jeste taj da fiziki uslovi,
4

onako kako ih zamiljaju fizikalisti nisu dovoljni za objanjenje fenomenalne svesti, i da
je samim tim fizikalizam laan.
Argument na osnovu zamislivosti zombija predstavlja primenu tradicionalnog
metoda zamislivosti, koji spada u domen istraivanja modalne epsitemologije, i koji je,
nakon Dekartovih Meditacija o prvoj filozofiji, esto korien prilikom konstruisanja
misaonih eksperimenata u filozofiji. Ovaj metod je i ranije bio osporavan (na primer,
poznata je Arnoova kritika Dekartovog metoda u sedamnaestom veku), ali su Kripkeovi
uvidi da postoje nuni aposteriorni iskazi (Kripke 1972/1980; vidi 1.4) postali
najuticajniji izazov ovakvom pristupu. Kripke je ukazao na to da postoje modalne
iluzije (situacija u kojoj nam se ini da je neto metafiziki mogue, a u stvari je
nemogue), i objasnio je na kako nastaju. Iako je Kripke koristio svoje rezultate s ciljem
da opovrgne u to vreme popularne verzije fizikalizma (teoriju identiteta, analitiki
funkcionalizam), fizikalisti su njegove uvide prilagodili tako da je njihova pozicija
izgledala jaom nego to je bila ranije. Oni su sada, odbacujui tezu modalnog
racionalizma, po kome zamislivost povlai metafiziku mogunost, mogli istovremeno
da dozvole postojanje eksplanatornog jaza i da poriu postojanje ontolokog jaza
izmeu fizikog i mentalnog. Australijski filozof Dejvid almers je, koristei nekoliko
distinkcija pojma zamislivo i pojma mogue, kao i epistemiku verziju
dvodimenzionalne semantike (E2-D), rekonstruisao argument na osnovu zamislivosti
zombija tako da je uskladio izvorne Kripkeove primere sa stanovitem modalnog
racionalizma (Chalmers 1996; 1999; 2002a; 2010a; vidi 1.5.11.5.4, 3.2), i ponovo
vratio teret dokazivanja na stranu fizikalista. almersova verzija modalnog racionalizma
i argumenta na osnovu zamislivosti zombija predstavlja veliki izazov za fizikaliste, i
predstavlja jednu od najrasprostranjenijih filozofskih debata dananjice. U ovom radu
5

istrauje se priroda debate izmeu almersa i savremenih fizikalista, i nude se
argumenti kojima se brani almersova pozicija modalnog racionalizma, iako u neto
blaoj varijanti od onoga kako je almers izvorno zastupa. Preispituju se osnovne
logiko-epistemoloke pretpostavke na kojima argument na osnovu zamislivosti
zombija poiva, detaljno se ekspliciraju pojmovi koji se u ovom argumentu koriste, kao
i implicitne i eksplicitne premise na kojim je ovaj argument zasnovan. Vaan aspekt
ovog istraivanja je i to to se na svakom koraku argumenta eli ustanoviti kontekst u
kojme se vodi debata, kao i to na ijoj strani se nalazi teret dokazivanja.
Sadraj ovog rada je, u najkraim crtama, sledei. U poglavlju 1 ovoga rada
prikazuje se predmet istraivanja modalne epistemologije, i detaljno se artikuliu
pojmovi koji se u almersovom argumentu na osnovu zamislivosti koriste, kao i
implicitne i eksplicitne premise na kojima je ovaj argument zasnovan. Artikuliu se
pojmovi zamislivost, mogunost, Kripkeovo objanjenje modalnih iluzija, prikazuju se
dvodimenzionalni semantiki okvir (2-D) i almersov E2-D okvir. Posebna panja je
posveena almersovom pojmu idealna pozitivna primarna zamislivost (IPPZ). U
poglavlju 2 artikuliu se najvanije verzije fizikalizma koje predstavljaju predmet
kritike, i ukazuje se na to da je minimalni fizikalizam njegova najbolja formulacija.
Cilj ovog poglavlja jeste da se pokae kako je neopravdana pretpostavka mnogih
fizikalista da njihovu poziciju treba prihvatiti u nedostatku kontraargumenata, i da je
stoga teret dokazivanja na strani njihovih kritiara (antifizikalista). Ovaj rezultat se
koristi u 4.3 s ciljem da se pokae da fizikalisti ne mogu tek tako da odustanu od
pokuaja objanjenja modalnih iluzija. U poglavlju 3 navodi se argument na osnovu
zamislivosti zombija, i ekspliciraju se nove premise, koje su specifine za ovaj
argument. U poglavlju 4 (Prigovori i odgovori) procenjuju se reprezentativni
6

prigovori almersovoj verziji argumenta na osnovu zamislivosti zombija. Poinje se sa
procenjivanjem parodije na almersov argument, a zatim se procenjuje, redom, svaka
od eksplicitnih ili implicitnih premisa na kojima ovaj argument poiva. Autor ovog rada
pokuava da na sve ove prigovore odgovori, a to ini koristei se rezultatima iz
prethodna tri poglavlja, interpretacijom almersove pozicije, i konstruisanjem novih
argumenata.

















7

1. POGLAVLJE

MODALNA EPISTEMOLOGIJA

U ovom poglavlju prikazae se predmet modalne epistemologije, neka reprezentativna
stanovita iz ove discipline, kao i osnovni ciljevi koje bi svaka dobra modalno-
epistemoloka teorija trebalo da ispuni. Artikulisae se almersova odbrana modalnog
racionalizm i izdvojiti relevantni pojmovi koji e se kasnije (u poglavlju 4) upotrebiti u
odbrani argumenta na osnovu zamislivosti zombija.

1.1.Epistemologija i modalna epistemologija
Kao to je poznato, epistemologija je filozofska disciplina koja se bavi mogunou i
granicama ovekovog saznanja. U epistemologiji se obino pod saznanjem misli na
ljudsko saznanje, a ne saznanje koje bi, na primer, mogao imati Bog (pod
pretpostavkom da postoji). U tom smislu se moe rei da svaka epistemologija, koja od
nas zahteva da uradimo ono to nismo u stanju da uradimo, ne treba biti smatrana
epistemologijom (Hanrahan 2009a, 284; vidi takoe Bonjour 1980, 66; Bealer 2002).
Poto mi, po pretpostavci, nismo sveznajua bia, onda bi i svaka dobra epistemoloka
teorija trebalo da uzme u obzir nau nesavrenost.
Jedno od osnovnih pitanja iz epistemologije se tie toga da li postoji adekvatna
evidencija za naa verovanja, i, ako postoji, ta bi je inilo. Ipak, treba imati u vidu da se
klasini problemi epistemologije odnose na objanjenje saznajne vrednosti naih
verovanja koja se tiu aktualnog sveta, odnosno sveta u kome ivimo. Takvo su, na
8

primer, pitanja Da li postoji spoljanji svet? i Da li percepcija opravdava naa
verovanja u istinitost perceptivnih iskaza (iskaza koji opisuju naa ulna iskustva)?.
Ako se ograniimo na saznanje istina o aktualnom svetu, na koje se epistemolozi obino
ograniavaju, onda je prirodno da mentalne aktivnosti poput elja, imaginacije,
zamislivosti ne smatramo adekvatnom evidencijom za naa verovanja; na primer, moje
verovanje da postoji spoljanji svet ni na koji nain se ne moe opravdati time to mogu
da zamislim da postoji spoljanji svet, ili time to elim da postoji spoljanji svet.
Pa ipak, ne vidi se zato bismo epistemoloka istraivanja ograniili samo na
verovanja o aktualnom svetu. U svakodnevnom ivotu je uobiajeno da pored govora o
aktualnom svetu, koji se moe opisati jezikom predikatskog rauna, govorimo i o
neemu to bi se moglo desiti ili o neemu to se ne bi moglo desiti, odnosno, o onome
to je mogue, nuno, ili kontingetno (onome to nije ni nemogue ni nuno). Na
primer, esto kaemo da smo mogli da postupimo drugaije od onoga kako smo zaista
postupili. Slina je stvar i kada konstruiemo misaone eksperimente u teorijskoj nauci i
filozofiji s ciljem da testiramo jednu teoriju. Ovde se postavlja pitanje: da li se naa
modalna verovanja mogu opravdati, i ako da, ta bi ovo opravdanje inilo? Upravo se
modalna epistemologija (modal epistemology) bavi istraivanjem mogunosti i granica
(ovekovog) modalnog saznanja.
Treba imati u vidu da se ovde pod modalnim saznanjem, koje se u modalnoj
epistemologiji istrauje, misli na saznanje metafizike modalnosti. Ovaj pojam je dosta
nejasan i filozofija modalnosti se generalno bavi ispitivanjem toga koje sve vrste
modalnosti postoje i u kakvom su odnosu. Jedno od vanih pitanja je: da li je
metafizika mogunost modalnost sui generis, ili se moe redukovati na neku drugu
vrstu modalnosti (najplauzibilniji kandidati su pojmovna mogunost i fizika
9

mogunost)? Ovo pitanje e se raspravljati podrobnije u 4.3, a na ovom mestu ukazae
se na nekoliko osnovnih uvida koji se vezuju za nae shvatanje modalnosti.
O mogunosti se moe govoriti na razliite naine (vidi, na primer, Gendler and
Hawthorne 2002). Na primer, jedan iskaz, koji izraava jednu injenicu, fiziki je
mogu ako ne protivrei zakonima fizike; nomoloka mogunost podrazumeva
uskladivost jednog iskaza sa prirodnim zakonima. Slino se moe rei za ekonomsku
mogunost, tehnoloku mogunost, deontiku mogunost i tako dalje, u kojima se
procenjuje da li je neto mogue ili ne s obzirom na zakone ekonomije, tehnologije,
etike, i tako dalje. Takoe, epistemika mogunost se odnosi na iskaz za koji verujemo
da je istinit s obzirom na korpus naih verovanja, dok pojmovna mogunost predstavlja
mogunost s obzirom na znaenje pojmova. Sledea vana vrsta mogunosti je logika
mogunost, po kojoj je jedan iskaz logiki mogu ako i samo ako je u skladu sa
zakonima logike. Neto to je mogue u jednom smislu moe biti nemogue u nekom
drugom smislu. Na primer, ako znam da je danas sunan dan, onda je epistemiki
nemogue da danas nije sunan dan, ali je to, na primer, fiziki mogue (poto je
mogue da su fiziki uslovi izmenjeni, a da vae isti fiziki zakoni). Takoe, ono to je
fiziki nemogue moe biti epistemiki mogue (na primer, kada ne poznajemo zakone
fizike). Od zanimljivih primera se moe navesti i sluaj u kome je neto logiki mogue,
ali pojmovno nemogue. Na primer, iskaz Sve to je crveno je obojeno je pojmovno
nuan (njegova negacija je samim tim pojmovno nemogua), ali nije logiki nuan, jer
se moe formalizovati kao x (x je crveno x je obojeno), a ovaj iskaz je laan u
modelu u kom je antecedens istinit a kosnekvens laan. Ovi i slini primeri ukazuju na
potrebu za klasifikovanjem razliitih vrsta modalnosti, koje bi bilo zasnovano na
prethodnom istraivanju njihove prirode.
10

Na ovom mestu se moe ukazati i na razliku izmeu nunih svojstava i
esencijalnih svojstava na koju je ukazao Kit Fajn (Fine 1994). Za ilustraciju moe
posluiti sledei primer. Princeza je kraljeva erka i to je njeno esencijalno svojstvo,
poto princeza ne bi bila princeza da nije kraljeva erka. Poto su esencijalna svojstva
nuna svojstva, onda je svojstvo biti kraljeva erka nuno svojstvo koje princeza
poseduje. Ako je to sluaj, onda je i nuno svojstvo kralja da bude princezin otac. Ipak,
to to je princezin otac nije esencijalno svojstvo kralja, poto bi kralj bio kralj i da nema
ensko dete. Na taj nain esencijalna svojstva nisu isto to i nuna svojstva. Ovaj i slini
primeri pokazuju da metafizika nunost nije dovoljan uslov za odreenje esencijalnih
svojstava (i dalje moe tvrditi da je njen nuan uslov).
Potrebu za modalnom epistemologijom u filozofiji moemo videti na primeru
koji navodi Piter van Invagen. Naime, u svojim sporenjima oko toga da li je neto
mogue ili ne, filozofi esto zapadaju u pat poziciju. Van Invagen navodi sluajeve
argumenata na osnovu mogunosti (possibility arguments), a jedan od primera je
sledei argument (van Inwagen 1998, 6768):
(1) Mogue je da postojim, a da nita materijalno ne postoji.
(2) Sve to je materijalno, materijalno je po svojoj prirodi (esenciji).
(3) Dakle, ja nisam materijalno bie.
Ovom argumentu se moe uzvratiti kontraargumentom:
(4) Mogue je da postojim, a da nita nematerijalno ne postoji.
(5) Sve to je nematerijalno, nematerijalno je po svojoj prirodi (esenciji).
(6) Dakle, ja nisam nematerijalno bie.
11

Da bi se izbegla pat pozicija, jedan od naina jeste da se istrai da li postoji asimetrija u
potkrepljenosti prve premise (1) i potkrepljenosti premise (4). Najprirodniji nain da se
to uini jeste da se preispita zasnovanost naih modalnih verovanja, a time se prelazi na
teren modalne epistemologije.
Izgleda da postoje sluajevi u kojima se modalni iskazi lako mogu opravdati. Na
primer, injenica da znamo da je neki iskaz istinit u aktualnom svetu dovoljna je da
opravda nae tvrenje da je taj iskaz mogue istinit. Ipak, to jo uvek ne znai da znanje
da je neto aktualno sluaj povlai da znamo da je taj iskaz mogue istinit. Ovde treba
biti oprezan i videti koje sve vrste znanja uzimamo u obzir. Naime, ako zastupamo
takozvanu kauzalnu teoriju saznanja, koju je zastupao Alvin Goldman (vidi Goldman
1967; neki potencijalni kontraprimeri kauzalnoj teoriji saznanja se mogu nai u Collier
1973), nailazimo na sledei problem. Kauzalna teorija znanja podrazumeva da je za
znanje iskaza p neophodno da je verovanje u p uzrokovano stanjem stvari koje p
opisuje; drugim reima, saznajni subekt zna da p samo ako se nalazi u kauzalnom
odnosu sa objektom saznanja. Ipak, ini se da apstraktni objekti, poput moguih
svetova, nisu ni u kakvom kauzalnom odnosu, to je jedan od aksioma metafizike.
Kripkeovski reeno, mogui svetovi nisu udaljene planete koje bismo mogli
naseljavati i istraivati na nain na koji istraujemo udaljene planete u aktualnom svetu.
U tom smislu je nemogue da mi, kao saznajni subjekti iz aktualnog sveta, stupimo u
kauzalni odnos sa objektima iz nekog mogueg sveta. Na taj nain kauzalna teorija
saznanja nije u stanju da objasni nae saznanje modalnosti. Ovo se u literaturi naziva
Benaserafova dilema (Benacerrafs dilemma), koju je uoio Pol Benaseraf
(Benacerraf 1973), koristei se primerom apstraktnih objekata u matematici, a iji se
12

uvidi mogu primeniti i na mogunost saznanja modalnosti, s obzirom na to da su
mogui svetovi apstraktni objekti koji se upotrebljavaju u matematikoj logici.
Jedan od moguih odgovora na Benaserafovu dilemu jeste odbacivanje
pretpostavke da je za znanje neophodan kauzalni odnos izmeu saznavaoca i objekta
saznanja, odnosno da se odbaci kauzalna teorija saznanja. Drugi nain je da se vaenje
kauzalne teorije saznanja ogranii na sluajeve saznanja putem percepcije, s obzirom na
to da izgleda da je u sluaju percepcije neophodan kauzalni odnos izmeu saznavaoca i
objekta saznanja. Na primer, kada posmatram drvo ispred sebe, ini se da sam u nekom
kauzalnom odnosu sa drvetom koje opaam, i da ovaj odnos ini deo opravdanja za
moje verovanje da se drvo koje opaam zaista nalazi ispred mene. Ipak, ini se da
znanje apstraktnih objekata ne zahteva da je subjekt saznanja u kauzalnom odnosu sa
objektom saznanja. Neeljena posledica kauzalne teorije znanja je ta da, na primer, ne
bismo mogli imati nikakva znanja iz matematike, i zato izgleda da kauzalnu teoriju
saznanja treba ograniiti u domenu njenog vaenja.
Ovaj uvid nam sugerie da evidenciju za naa modalna verovanja moda ne
treba traiti u percepciji, ve u nekim drugim mentalnim aktivnostima (koje e u toku
rada biti detaljnije razmotrene) kao to su zamislivost, imaginacija, modalna intuicija,
ratumevanje, i slino. Izgleda da se u tome ogleda, izmeu ostalog, razlika izmeu
epistemologije i modalne epistemologije, s obzirom na to da ove saznajne sposobnosti
retko kada smatramo dobrom evidencijom za naa verovanja o aktualnom svetu (na
primer, to to moemo da zamislimo da je neto sluaj ne smatramo dovoljnim
opravdanjem za nae verovanje da je to stvarno sluaj, i tako dalje).
13

Na poetku 1.1 je ukazano da je aktualnost uvek dobra evidencija za
mogunost. Zanimljivo filozofsko pitanje je da li je aktualnost jedina evidencija da je
neto mogue. tavie, moda bismo mogli biti skeptici po pitanju znanja istina o
aktualnom svetu, a da nismo skeptici po pitanju toga da li je neto mogue ili
nemogue. Takva je, po svoj prilici, pozicija skeptika u Dekartovim Meditacijama. Na
primer, prvi korak kartezijanske sumnje (Descartes 1641/1998, 1. meditacija) usmeren
je protiv mogunosti znanja zasnovanog na opaanju. Dekart, pored mogunosti
optikih iluzija i halucinacija, ukazuje da je mogue da sanjamo, a takoe uvodi i
fiktivnu hipotezu zlog demona s ciljem da dovede u pitanje nunost logikih i
matematikih istina. Ipak, izgleda da Dekartov skeptik zna barem to da je mogue da
sanjamo, ili da je mogue da su lane logike i matematike formule za koje verujemo
da su istinite. U tom smislu se ini da kartezijanska sumnja ne dovodi u pitanje znanje o
mogunostima. Drugim reima, kartezijanska sumnja se moe ograniiti na znanje
aktualnog sveta i znanje da je neto nuno istinito, dok znanje o mogunosti moe
ostaviti nedirnutim.
Ipak, ne vidi se zato kartezijanski skepticizam ne bismo mogli proiriti i na nae
saznanje mogunosti. Ako moemo greiti po pitanju toga da li je neto aktualno
istinito, zato ne bismo mogli greiti i po pitanju toga da li je neto mogue ili ne? ini
se da i u jednom i u drugom sluaju nemamo garanciju da naa subjektivna ubeenja
zaista odgovaraju objektivnoj stvarnosti (da li je neto aktualno ili mogue). Upravo taj
korak ini Antoan Arno kritikujui Dekarta. Jedan od Dekartovih argumenata u
Meditacijama jeste taj da telesnost nije esencijalno svojstvo njegovog duha, s obzirom
na to da moe zamisliti da njegov duh postoji nezavisno od njegovoga tela. Arno smatra
14

da upravo ovakav pristup zahteva nezavisno opravdanje koje Dekart ne nudi (Arnauld
1641/1984, 140141).
Arnoova sumnja u doslednost primene Dekartove metodske sumnje od samog
Dekarta moe se artikulisati tako da nas uvode u samu sr problema modalne
epistemologije. Naime, do sada smo videli da ako je neto aktualno sluaj, onda je i
mogue. Ono to je daleko interesantnije i problematinije jeste da se ustanovi da li je
jedan iskaz mogue istinit, a da pritom ne znamo da li je istinit, ili kada ak znamo da je
taj iskaz u aktualnom svetu laan. U ovakvim sluajevima nam elementarni uvidi iz
logike nisu od pomoi, poto Kp ^p ili Kp ^p (gde je K epistemiki operator
koji znai znam da) nisu dokazane formule. U tom smislu je jedna od moguih
definicija modalne epistemologije ta da se ona bavi pitanjem kako moemo znati da su
neaktualni iskazi mogui? (Ichikawa and Jarvis 2012, 127). Ako problem modalne
epistemologije postavimo pomou nunosti, a ne pomou mogunosti, onda se moe
postaviti sledee pitanje: kako je mogue da znamo da je jedan iskaz nuno istinit u
sluajevima kada znamo da je istinit? (van Inwagen 1998). S obzirom na to da je
predmet ovog rada istraivanje argumenta na osnovu zamislivosti zombija, ovo drugo
pitanje se u daljem tekstu nee istraivati, dok e se prvom pitanju posvetiti najvea
panja. U svetlu Kripkeovih uvida da postoje nuni aposteriorni iskazi (vidi 1.4),
moe se postaviti i sledee pitanje koje je takoe predmet rasprave u modalnoj
epistemologiji: na koji nain moemo da objasnimo injenicu da postoje brojni
koherentni iskazi koji su nemogui? (Ichikawa and Jarvis, 2012, 128). Ova pitanja
ukazuju na potrebu da svaka dobra teorija modalne epistemologije izae u susret
Kripkeovim uvidima da postoje nuni aposteriorni iskazi.

15

1.2.Modalna epistemologija i epistemologija modalnosti
ini se da je naslov ovog pododeljka jedna parataksa koja ne zavreuje ozbiljniju
panju. Ipak, izgleda da se ovde krije jedna znaajna razlika koju se ponekad
zanemaruje prilikom vrednovanja argumenta na osnovu zamislivosti o kojem e biti rei
u narednom pododeljku. Istina, u literaturi se pominju i modalna epistemologija
(modal epistemology) i epistemologija modalnosti (epistemology of modality), ali se
obino ova dva izraza smatraju sinonimnim. Ovde e biti navedeni razlozi koji ukazuju
da se ovi izrazi odnose na dve razliite vrste problema vezanih za nae saznanje
modalnosti.
Epistemologija modalnosti se moe definisati kao obuhvatni projekat kojim se
pokuava dati sistematsko objanjenje itavog naeg modalnog znanja (Vaidya 2008,
206). U epistemologiji modalnosti se unapred pretpostavlja da postoje odreene
modalne istine, kao i da mi posedujemo odreena znanja o njima. Cilj koji se pred nju
postavlja jeste pokuaj da se za ova znanja ponudi adekvatan model objanjenja (vidi
Vaidya 2008; 2010; Roca-Royes 2011). Na primer, pretpostavi se da je esencijalizam
taan, da mi posedujemo znanje o esencijalnim svojstvima, a zatim se pokuava
objasniti nain na koji mi to znanje posedujemo. Slino pitanje, koje se u epistemologiji
modalnosti moe postaviti, jeste i pitanje o tome na koji nain saznajemo modalne
injenice (Hill 1997; Williamson 2007). Ovde bi istraivanje moglo ii u pravcu
pronalaenja kognitivnih mehanizama koji dovode do saznanja modalnih istina, to bi
moglo ii u susret interdisciplinarnim istraivanjima koja zadiru u oblast kognitivnih
nauka i psihologije. U izvesnom smislu, predmet ovakvih istraivanja bi se mogao
nazvati psihologija modalnog saznanja.
16

Ipak, modalna epistemologija se moe shvatiti na drugaiji nain. Moe se
tvrditi da se u modalnoj epistemologiji prvenstveno eli utvrditi da li je bilo kakvo
saznanje modalnosti mogue. Kao to Dord Biler primeuje, modalna epistemologija
se moe shvatiti na tri naina (Bealer 2002, 71):
Termin modalna epistemologija se moe razumeti na tri naina. Prvo,
kao teorija o modalnom saznanju saznanju o tome ta je nuno i
mogue. Drugo, kao teorija o moguem saznanju o tome kakve su vrste
saznanja mogue. I tree, kao presek ova dva naina: kao teorija o
moguem modalnom saznanju to jest, o tome koje je modalno saznanje
mogue. (podvukao D.P.).
Ovde bi prvi smisao odgovarao onome to smo nazvali epistemologija modalnosti, a
trei smisao bi odgovarao modalnoj epistemologiji kako se u ovom radu koristi.
Takoe, Bilerovo odreenje modalne epistemologije nam govori da se ovde radi o
teoriji mogueg modalnog saznanja, a ne o znanju modalnosti. U tom smislu, nije
nuno da se pred modalno-epistemoloka pitanja postavi problem Benaserafove dileme
koja se odnosi na nae znanje modalnih istina.
U tom smislu je modalna epistemologija razliita od epistemologije modalnosti.
Modalna epistemologija se bavi pitanjem opravdanja naih modalnih verovanja, dok se
epistemologija modalnosti bavi pitanjem objanjenja naeg znanja modalnosti. U
modalnoj epistemologiji se, huserlovski reeno, stavlja u zagrade ono to se u
epistemologiji modalnosti pretpostavlja da vai. Razlika izmeu modalne
epistemologije i epistemologije modalnosti se moe ilustrovati sledeom analogijom
koja je pozajmljena iz epistemologije. Ako, na primer, uzmemo Dekartove Meditacije,
17

videemo da je osnovno pitanje na koje Dekart eli da odgovori: da li (i ta) mogu da
znam? S druge strane, Kant je u Kritici istog uma pretpostavio da postoje odreena
saznanja (na primer, znanje sintetikih iskaza a priori), a zatim je pokuao da objasni na
koji nain su ova saznanja mogua (Kant 1787/1970). Razlika izmeu Dekartovog i
Kantovog pristupa epistemolokim preoblemima se moe, mutatis mutandis, primeniti i
na razlikovanje modalne epistemologije i epistemologije modalnosti. Razlikovanje
izmeu modalne epistemologije i epistemologije modalnosti e biti od koristi u 4.3,
gde e se utvrivati kontekst u kome se ispituje na ijoj strani je teret dokazivanja u
sporu oko istinitosti Teze jake nunosti.

1.3.Argument na osnovu zamislivosti
Gledajui unazad, kroz istoriju moderne filozofije, moemo uvideti da primena metoda
zamislivosti od strane filozofa predstavlja iroko rasprostranjen fenomen. Uopteno
govorei, argumentom na osnovu zamislivosti (the conceivability argument) se iz
epistemolokog stava o zamislivosti nekog stanja stvari izvodi a priori modalni stav o
mogunosti postojanja takvog stanja stvari, da bi se na kraju izveo metafiziki zakljuak
o samoj prirodi stvari. Metod zamislivosti se moe shvatiti kao dosledna i esta primena
argumenta na osnovu zamislivosti od strane jednog filozofa. Stanovite koje podrava
primenu metoda zamislivosti u filozofiji, to jest, apriornog izvoenja pojma metafizike
mogunosti iz pojma zamislivosti, naziva se modalni racionalizam.
U najgrubljem obliku, argument na osnovu zamislivosti se moe izraziti na sledei
nain:

18

(7) Iskaz S je zamisliv;
(8) Ako je iskaz S zamisliv, onda je iskaz S metafiziki mogu;
(9) Ako je iskaz S metafiziki mogu, onda su metafizike teorije koje tvrde da je iskaz
S nemogu lane;
(10) Metafizike teorije koje tvrde da je iskaz S nemogu su lane,
u kome je S iskaz (reenini token) koji zamiljamo. Premisa (7) se moe nazvati teza
zamislivosti, a premisa (8) se moe nazvati teza modalnog racionalizma. Kao to se
vidi, Tezom modalnog racionalizma se tvrdi da je zamislivost dovoljan uslov za
metafiziku mogunost, kao i da zamislivost predstavlja adekvatnu evidenciju za naa
modalna verovanja. U narednim odeljcima e se videti na koji nain treba razumeti
termine zamislivost i metafizika mogunost kako bi navedeni argument na osnovu
zamislivosti imao anse na uspeh. Premisa (8) ini jedan od osnovnih predmeta kojim se
modalna epistemologija bavi. Ovde e se ukratko prikazati nekoliko reprezentativnih
pozicija koje se odnose na njeno procenjivanje.
Modalni racionalizam (modal rationalism) je stanovite po kome relevantan
smisao zamislivosti povlai (entail) metafiziku mogunost. Zamislivost se ovde shvata
kao potpuno pouzdana evidencija za nae modalne iskaze. Modalni racionalizam u
epistemologiji su zastupali i racionalisti poput Dekarta i empiristi poput Hjuma. Danas
je Dejvid almers najprominentniji zagovornik modalnog racionalizma (Chalmers
1996; 1999; 2002a; 2010a; vidi takoe i Hossack 2007). Videemo u 1.5.2 da postoje
tri razliite verzije ovog stanovita (jaki, slabi, i isti modalni racionalizam).
19

Umereni racionalizam (moderate rationalism) je stanovite po kome mi imamo
pogreivu, ali i dovoljno pouzdanu evidenciju za nae modalne iskaze. Tipini
predstavnik ovog stanovita je Dord Biler (Bealer 2002). On smatra da su racionalne
intuicije, koje definie kao intelektualno izgledanje (intellectual seeming), evidencija
za naa modalna verovanja. Primeri poput Naivne teorije skupova nam pokazuju da
intuicije mogu biti pogreive (vidi 1.5.1). Ipak, to ne znai da mi nemamo pravo da
intuicije koristimo kao evidenciju u filozofskom istraivanju. Biler pravi poreenje
izmeu intuicija u filozofiji i percepcije u nauci. Kao to je percepcija pogreiva, ali
dovoljno pouzdana evidencija za opravdanje iskaza u empirijskim naukama, tako je i
intuicija pogreiva, ali dovoljno pouzdana evidencija za nae modalne iskaze.
Modalni skepticizam (modal skepticism) je stanovite po kome se treba uzdrati
od suda po pitanju toga da li postoji pouzdani vodi ka metafizikoj mogunosti.
Zagovornici ovog stanovita se, analogno skepticizmu u epistemologiji, mogu podeliti u
dve grupe. Jedni bi, po uzoru na antike skeptike, koji dovode u pitanje mogunost
znanja o stvarima koje su udaljene od svakodnevnog iskustva, to isto inili sa modalnim
verovanjima koja odstupaju od zdravorazumskih modalnih verovanja. Na primer, oni bi
prihvatili da se iskaz poput Mogue je da e se ova aa razbiti padne li na pod moe
opravdati pozivanjem na imaginaciju, ali bi dovodili u pitanje filozofske misaone
eksperimente za koje se ne nazire kako bi mogli biti instancirani u svakodnevnom
ivotu. Tipini predstavnici ovog stanovita su Piter van Invagen i Stiven Jablo (Yablo
1993; van Inwagen 1998). Jedna od varijacija ovog stanovita je da se tvrdi da je samo
perceptivna imaginacija dovoljno pouzdan vodi ka metafizikoj mogunosti, dok
zamislivost to nije (vidi Kung 2010). S druge strane, radikalniji skeptici bi, u duhu
kartezijanskog skepticizma, smatrali da mi ne moemo imati bilo kakvo znanje o
20

modalnim injenicama. Na primer, ako bismo prihvatili kauzalnu teoriju saznanja (koja
bi vaila za svaku vrstu saznanja, a ne samo za perceptivno saznanje), Benaserafova
dilema bi predstavljala oblik radikalnog modalnog skepticizma.
Modalni empirizam (modal empiricism) je stanovite po kom je kauzalna teorija
znanja primenljiva ne samo na znanje istina aktualnog sveta, ve i na znanje modalnih
istina (Roca-Royes 2007, 118), ime se direktno odbacuje jedna od teza na kojoj je
Benaserafova dilema zasnovana. Jedan od razloga koji se navode u prilog ovoj tezi je taj
da postoji modalnost de re, koja se odnosi i na objekte aktualnog sveta (Roca-Royes
2007, 125). Modalni empiristi po pravilu ne tvrde da su sva modalna saznanja
zasnovana na ulnom iskustvu, ve samo ona koja se odnose na modalnost de re.
Modalni abduktivizam (modal abductivism) je stanovite po kome evidenciju za
naa modalna verovanja treba traiti u abduktivnom rezonovanju (u smislu inference to
the best explanation), a ne u mentalnim aktivnostima poput zamislivosti, imaginacije, ili
modalne intuicije (Biggs 2011, 284). Ideja koju zastupa Stiven Bigs je da treba
prihvatiti onu teoriju u modalnoj epistemologiji koja se na najbolji nain uklapa u ostale
opte prihvaene teorije sa kojima su pitanja iz modalne epistemologije povezana. Na
primer, Bigs smatra da je aposterioni fizikalizam (fizikalizam tipa B, vidi 2.8)
dominatna teorija u filozofiji duha, i da u skladu sa tim treba prihvatiti i adekvatnu
modalnu epistemologiju (po kojoj zamislivost ne povlai metafiziku mogunost).
Modalni abduktivizam sam po sebi nije suprotstavljen modalnom racionalizmu, ve
samo ako pretpostavimo, kao to to Bigs ini, da je fizikalizam teorija koju u nedostatku
kontraargumenata treba prihvatiti. U 2.9 su navedeni razlozi iz kojih nije
samooigledno da fizikalizam treba prihvatiti kao dominantnu teoriju.
21

U ovom radu ispitivae se i braniti stanovite modalnog racionalizma, a najvea
panja bie posveena pokuaju Dejvida almersa da ovo stanovite pojaa i odbrani.
Ovo je jedan od najpoznatijih i najvie diskutovanih filozofskih projekata dananjice.
Rezultati ovog rada su neto drugaiji od almersovih, a ponudie se i novi argumenti
koji idu u prilog neto umerenijoj verziji modalnog racionalizma od one koju almers
zastupa (branie se, za razliku od almersa, samo slabi modalni racionalizam, a ne i
jaki i isti modalni racionalizam; vidi 1.5.2). Ali, pre nego to bude prikazana
almersova pozicija i autorovi argumenti koji joj idu u prilog, pogledajmo zato mnogi
filozofi veruju da modalni racionalizam nije odriva pozicija. Najpre e biti naveden
primer Kripkeovih nunih aposteriornih iskaza kao potencijalni kontraprimer za Tezu
modalnog racionalizma, a onda i naini na koje almers pokuava da sa ovim primerom
(i s nekim drugim prigovorima) izae na kraj.

1.4.Kripkeovi primeri
U ovom pododeljku bie prikazani Kripkeovi primeri nunih aposteriornih iskaza i
dvodimenzionalni semantiki okvir (2-D) koji su bitni za razumevanje almersovog
modalnog racionalizma i argumenta na osnovu zamislivosti zombija.
Sol Kripke je iz temelja izmenio nae shvatanje odnosa izmeu razuma i
modalnosti. Filozofi pre njega su bespogovorno prihvatali da je nunost koekstenzivna
sa apriornim saznanjem. Na primer, jo je Imanuel Kant (Kant 1787/1970, 39) tvrdio da:
Nunost i stroga optost jesu, dakle, sigurne oznake jednog saznanja a
priori, te nerazdvojno pripadaju jedna drugoj.
22

Shodno tome, iskazi saznati a posteriori su kontingentno istiniti. Kripke je ovo
verovanje doveo u pitanje. On je smatrao da, pored nunih apriornih iskaza i
kontingentnih aposteriornih iskaza, postoje i kontingentni apriorni iskazi i nuni
aposteriorni iskazi.
Za primer kontingentnog iskaza a priori (contingent a priori statement) Kripke
je navodio primer tapa koji se uva u jednom pariskom muzeju, a koji se koristi da
oznai mernu jedinicu za duinu 1 metra. Prema Kripkeu, mi znamo a priori da je tap
koji se uva u Parizu 1 metar dugaak zato to smo to stipulirali. Ipak, ovo je
kontingentna istina, poto bismo taj isti tap mogli saviti, istopiti, rairiti, i on ne bi vie
bio 1 metar dugaak. U tom smislu imamo sluaj kontingentnog iskaza a priori (Kripke
1972/1980, 5455)
Za ovaj rad su relevantniji sluajevi nunih aposteriornih iskaza (necessary a
posteriori statements), i njima e se posvetiti vea panja. To su iskazi poput Hesperus
je Fosforus, Voda je H
2
O, Toplota je kretanje molekula, i slini. U njima se tvrdi
da su dva rigidna dezignatora (rigid designator) koreferirajui termini. Rigidni
dezignatori su termini koji oznaavaju objekt x u svim moguim svetovima u kojima x
postoji, i ne oznaava nijedan drugi objekt y u svim moguim svetovima u kojima x ne
postoji. Mogui svetovi se obino definiu kao maksimalno konzistentni skupovi
iskaza; Kripke smatra da mogue svetove treba shvatiti kao kontrainjenike situacije,
a ne kao udaljene planete koje naseljavaju nai dvojnici (counterparts) (Kripke
1972/1980, 1620). Kontrainjenike situacije su one u kojima se neka od injenica
aktualnog sveta izmenila. Ipak, objekti koji postoje u kontrainjenikoj situaciji su oni
isti objekti iz aktualnog sveta, a ne njihovi dvojnici. Najplauzibilniji kandidati za rigidne
dezignatore su vlastita imena, jer se ini da pomou njih samo etiketiramo jedan objekt i
23

nita drugo. Prema Kripkeu, ako u aktualnom svetu imenujemo jedan objekt, onda e
mu se to ime pripisivati u svim moguim svetovima u kojima ovaj objekt postoji. Ako
dva rigidna dezignatora u aktualnom svetu referiraju na isti objekt, onda e referirati na
isti objekt i u svim moguim svetovima, pa je njihov identitet nuan. Sa druge strane,
poto je otkriven u aktualnom svetu, ovaj identitet je saznat a posteriori. Na taj nain
imamo sluajeve nunih aposteriornih iskaza.
Ovde je potrebno videti razloge iz kojih nuni aposteriorni iskazi deluju
prihvatljivo brojnim filozofima, i neke od problema koji su inspirisali pokuaj
objanjenja nunih aposteriornih iskaza pomou uvoenja dvodimenzionalnog
semantikog okvira (2-D).

1.4.1. Semantiki eksternalizam
Ideja da postoje izrazi koji direktno oznaavaju objekt referencije, karakteristina je za
stanovite semantikog eksternalizma ili takozvane nove teorije referencije (the new
theory of reference). Prema ovoj teoriji, koja ima razliite varijacije, znaenja jezikih
izraza ne zavise od kognitivnih sposobnosti subjekta ve je uslovljeno spoljanjim
iniocima kao to su priroda sveta, prvobitni in imenovanja ili drutvenim faktorima.
Dve su pretpostavke karakteristine za stanovite semantikog eksternalizma (vidi
Bochner 2011). Prva pretpostavka je referencijalizam, po kome postoje izrazi (na
primer, vlastita imena) ije se znaenje iscrpljuje u oznaavanju nekog objekta. Ovu
tezu je zastupao jo Don Stjuart Mil (takozvana naivna teorija referencije).
Semantiki eksternalisti se, izmeu ostalog, mogu razilaziti u tome da li shvataju
imenovanje kao akcidentalno ili kao esencijalno svojstvo imenovanog objekta. Druga
24

pretpostavka semantikog eksternalizma je kauzalizam, po kome je znaenje jednog
izraza odreeno kauzalnom ulogom koju upotreba tog izraza obavlja u jezikoj
zajednici nakon prvobitnog ina imenovanja. Od momenta kada je jedan objekt
imenovan, to ime ga prati nezavisno od toga kakve asocijacije (kakav smisao) sa tim
objektom povezujemo. U tipinim sluajevima iz nauke, eksperti su ti koji prvi vre in
imenovanja nekog objekta (na primer, kada srednju kinetiku energiju kretanja
molekula nazovu toplota). U tom smislu postoji lingvistika podela rada i ne
moraju svi lanovi jezike zajednice da imaju ista znanja o jednom izrazu da bi
komunikacija meu njima bila uspena. Na primer, Patnam smatra da iako on ne moe
napraviti razliku izmeu bresta i bukve, to ne znai da se ove rei ne razlikuju u
znaenju ili da ih on sam ne moe uspeno koristiti jednu ili drugu re. in imenovanja
je, naravno, proizvoljan. Imenovani objekt smo mogli imenovati drugaije nego to smo
to aktualno uinili. Ali, poto je dati objekt imenovan, to ime ga prati u svim
okolnostima.
Teza da postoje termini ije se znaenje iscrpljuje u oznaavanju jednog objekta,
koja je karakteristina za teorija semantikog eksternalizma, nije bila oduvek opte
prihvaena meu filozofima. Takozvana Fregeova zagonetka (Freges puzzle) je bila
jedan od osnovnih razloga iz kojih je naivna teorija znaenja, pretea semantikog
eksternalizma, bila smatrana opovrgnutom. Gotlob Frege se pitao: ako izrazi a i b
oznaavaju isti objekt, i ako se znaenje jednog izraza iscrpljuje u oznaavanju objekta,
kako je onda mogue (pod pretpostavkom da vai princip kompozicionalnosti
znaenja)
1
da se iskazi identiteta poput [a=a] i [a=b] oigledno razlikuju po pitanju
saznajne vrednosti, odnosno da imaju razliito znaenje? Prva vrsta iskaza su analitike

1
Prema principu kompozicionalnosti, znaenje jednog izraza je odreeno znaenjem njegovih
konstitutivnih delova i pravilima njihovog povezivanja.
25

i potpuno neinformativne istine, dok su druga vrsta iskaza sintetiki iskazi koji su
informativni. Primera radi, ako uzmemo sluaj identiteta vlastitih imena, poput iskaza
Hesperus je Hesperus i iskaza Hesperus je Fosforus, uviamo da u prvom sluaju
imamo posla sa potpuno samorazumljivom istinom koja je saznata a priori, dok sa
drugim iskazom to nije sluaj. Saznanje da su Hesperus i Fosforus jedno isto nebesko
telo, to jest, planeta Venus, predstavlja vano nauno otkrie, i kao takvo ne predstavlja
sluaj apriornog saznanja. Jedna ista, dovoljno racionalna, osoba moe sasvim razlono,
i usled nepoznavanja naunih injenica, prihvatiti iskaz Hesperus je Hesperus kao
istinit, a odbaciti iskaz Hesperus je Fosforus kao laan. Poruka Fregeove zagonetke je
da se znaenje jednog izraza ne iscrpljuje u oznaavanju objekta.
Fregeovo (raz)reenje Fregeove zagonetke sastoji se u razlikovanju dve
komponente znaenja smisla (Sinn) i referencije (Bedeutung) jezikih izraza (Frege
1892/1992). Smisao jednog jezikog izraza je nain prikazivanja (modus prezentacije)
nekog objekta, metod pomou kojeg ovaj objekt identifikujemo i izdvajamo u prirodi.
Smisao je objektivan i razlikuje se od ideja, mentalnih predstava koje mogu da variraju
od subjekta do subjekta. S druge strane, referencija predstavlja neposredno oznaavanje
predmeta (ili sam predmet/referens). Smisao se moe definisati pomou funkcije kojom
su izrazi iz jednog modusa prezentacije preslikavaju u njihove ekstenzije, dok se
referencija moe shvatiti kao funkcija kojom se jedan termin preslikava u njegovu
ekstenziju, odnosno skup objekata koji potpadaju pod taj termin. Odnos izmeu smisla i
referencije je, prema Fregeu, takav da smisao odreuje referenciju. Jedan izraz nikada
ne oznaava objekat direktno, ve to uvek ini pomou odreenog modusa prezentacije.
Drugim reima, referencija jednog izraza je posredovana njegovim smislom. Obino
26

karakteristini opis koji vezujemo za jedan termin igra ulogu smisla, odnosno naina
prikazivanja jednog objekta.
Fregeov(sk)a parola smisao odreuje referenciju moe se tumaiti na razliite
naine. Smisao vlastitih imena se moe razumeti pomou raselovskih odreenih
deskripcija (definite descriptions). Na primer, vlastito ime Aristotel moe se shvatiti
kao skraeni opis koji ukazuje na Platonovog uitelja. Ovakvo shvatanje semantike
vlastitih imena, koje ima razliite varijacije (kao jedan od tipinih primera, vidi Searle
1958), obino se podvodi pod zajedniki naziv deskriptivizam, i moe se rei da je
inspirisano Fregeovim razreenjem zagonetke koju je sam postavio.
Ipak, deskriptivizam je, poev od 60-tih godina dvadesetoga veka, naiao na
brojne kritike od strane zagovornike nove teorije referencije. Oni su, koristei se
mnogim misaonim eksperimentima, osporavali stav deskriptivista da ne postoje direktno
referencijalni izrazi. Tako je, na primer, Kit Donelan pokazivao da ak i odreene
deskripcije mogu da budu upotrebljene iskljuivo radi oznaavanja objekta, a ne kao
metod identifikovanja objekta referencije. Na taj nain se opovrgava deskriptivistiki
stav da ne postoje isto referencijalni izrazi. Donelan je napravio razliku izmeu
atributivne i referencijalne upotrebe deskriptivnih izraza (odreene deskripcije; vidi
Donnellan 1966, 285). Prva bi odgovarala smislu kako ga shvataju Frege i deskriptivisti,
i njime se odreuju uslovi koje treba jedan objekat da ispuni kako bi bio identifikovan i
izdvojen kao objekt referencije. Na primer, kada kaemo Sadanji kralj Francuske (the
king of France) je elav, ovakva reenica se moe interpretirati na nain da nam govori
Sadanji kralj Francuske, ko god da je, jeste elav. Ipak, ovu reenicu moemo
upotrebiti i na drugaiji nain. Moemo se nalaziti na nekoj raskonoj sveanosti u
Parizu i zapaziti oveka koji je elav, elegantno obuen i kome svi ukazuju veliko
27

potovanje koje se granii sa poniznou. U tom sluaju moemo rei Sadanji kralj
Francuske je elav. Ipak, ispostavlja se da sadanji kralj Francuske ne postoji i da je
osoba o kojoj je re bogati mecena koji je organizovao sveanost, a ne kralj Francuske.
Donelan smatra da i u ovakvim sluajevima navedena reenica, bez obzira to je lana,
ipak sadri ispravnu upotrebu, u ovom sluaju potpuno razliitu od prethodne
(atributivne) upotrebe deskriptivnog izraza. Ovu upotrebu Donelan naziva
referencijalna upotreba odreene deskripcije. Njen cilj nije da se, kao u prethodnom
sluaju, odrede uslovi za identifikaciju objekta referencije, ve upravo da se objekt
referecije direktno izdvoji. Donelanov primer ukazuje da barem skraeni opisi mogu biti
isto referencijalni izrazi, to dovodi u pitanje deskriptivistiku poziciju.
Hilari Patnam je navodio primere koji nam sugeriu da znaenja mogu da zavise
samo od injenica spoljanjeg sveta. Na primer, u aktualnom svetu znaenje termina
voda obino izdvajamo pomou karakteristinog opisa za vodu koji skraeno moemo
da nazovemo vodenasta stvar (watery stuff). U aktualnom svetu je voda hemijskog
sastava H
2
O, i skloni smo da prihvatimo da je referencija termina za prirodne vrste
voda H
2
O. Ipak, zamislimo mogui svet u kom na dvojnik ima ista kvalitativna
svojstva vode kao i mi, ali da u tom svetu vodenasta stvar nije sastava H
2
O ve sastava
XYZ. U takvom svetu referencija termina voda je i dalje H
2
O, a ne XYZ, poto jedino
H
2
O u kauzalnoj relaciji sa biti tenost sa uzorkom vode koji je izdvojen prilikom
prvobitnog ina imenovanja. Patnamov primer nam pokazuje kako je mogue da jedan
isti opis (smisao) odreuje dve razliite referencije, i da samim tim smisao ne odreuje
referenciju. Zato Patnam smatra da znaenja nisu u glavi (Patnam 1992, 86).
28

Ovakvi i slini argumenti i misaoni eksperimenti za brojne filozofe predstavljaju
dovoljno ubedljiv razlog da se odbaci deskriptivizam. Semantiki eksternalizam i danas
predstavlja dominantnu teoriju u filozofiji jezika.
Kripke je uveo termin rigidni dezignator s ciljem da ideju o neposrednom
oznaavanju objekta referencije stavi u modalni kontekst. U prethodnom pododeljku
smo videli da su rigidni dezignatori izrazi koji neposredno oznaavaju objekt
referencije, i to ine u svim moguim svetovima (kontrainjenikim situacijama) u
kojima ovi objekti postoje. Tipian primer rigidnih dezignatora su vlastita imena, mada
to mogu biti i neki drugi izrazi (indeksiki izrazi, termini za prirodne vrste, ak i
odreene deskripcije). Iskaz u kome se tvrdi identitet dva rigidna dezignatora je, prema
Kripkeu, nuan i saznat a posteriori. Ipak, postavlja se pitanje: kako je mogue da je to
sluaj?

1.4.2. Objanjenje modalnih iluzija i dvodimenzionalna semantika
Atraktivnost Kripkeove pozicije se ogleda, izmeu ostalog u tome to je ponudio
objanjenje modalnih iluzija u sluaju nunih aposteriornih iskaza. Da bismo videli u
emu se ovo objanjenje sastoji, uzmimo za primer iskaz Hesperus je Foesforus. ini
nam se da je mogue da su Hesperus i Fosforus dva razliita nebeska tela. Drugim
reima, nama izgleda da iskaz Hesperus je Fosforus moe biti laan, a ini se da
zamislivost jednog scenarija, u kome Hesperus ne bi bio identian Fosforusu ve nekom
drugom nebeskom telu, govori dodatno tome u prilog. Ipak, ovo je, prema Kripkeu,
modalna iluzija, i metafiziki je nemogue.
29

Kripkeu se pripisuje zasluga da je prvi objasnio kako su modalne iluzije
mogue. Prema popularnoj interpretaciji njegove teorije, modalne iluzije nisu isto to i
deluzije, odnosno halucinacije, jer one uvek ukazuju na neto to je zaista mogue.
Kripkeov princip se, u popularnoj formi, moe izraziti na sledei nain: Kad god se
neto ini moguim, neto je stvarno mogue; pa ipak, esto je sluaj da je ono to se
ini moguim u stvari nemogue (vidi Kallestrup 2006, 281). Formalizovano, moe se
predstaviti na sledei nain:
(11) stvarno (a=b) izgleda (Da=Db) Kripkeova teza;
(12) izgleda (Da=Db) stvarno (a=b) Kontrapozicija od (11);
(13) stvarno ^(DaDb) izgleda ^(ab) Objanjenje modalne iluzije
(prolazak negacije),
gde su a i b rigidni dezignatori (na primer, vlastita imena Hesperus i Fosforus),
dok su Da i Db su njihove karakteristine deskripcije (u ovom sluaju, redom,
svetlee nebesko telo koje zauzima odreeni poloaj na nebu kada ga posmatramo
uvee, i svetlee nebesko telo koje zauzima odreeni poloaj na nebu kada ga
posmatramo ujutro). Poto je, u sluaju Hesperusa i Fosforusa, antecedens od (13)
oigledno istinit, imamo objanjenje modalne iluzije koja se nalazi u konsekvensu istog
iskaza. Izgleda da Kripkeovi primeri direktno opovrgavaju da zamislivost povlai
metafiziku mogunost. Upravo postojanje nunih aposteriornih iskaza pokazuje da je
mogue da jedan iskaz bude zamisliv i metafiziki nemogu. Prema nekim tumaenjima
(Yablo 2006, 334335), Kripke je ponudio i modalnu psihoanalizu: on je prvi filozof
koji ne samo da je tvrdio da je neto mogue ili nemogue, ve je pokuao i da nas
30

ubedi da prihvatimo da kada nam se ini da zamiljamo jedan scenario, mi u stvari
zamiljamo neto sasvim drugo. Na primer, kada zamiljamo da voda nije sastava H
2
O,
mi ne zamiljamo vodu, ve tenost koja ima kvalitativna svojstva vode (watery stuff).
U tom smislu iskaz Voda je sastava XYZ ne samo da je metafiziki nemogu, ve je i
nezamisliv. Stiven Jablo zastupa neto blai stav, smatrajui da tek nakon to je
ustanovljeno da je voda sastava H
2
O, iskaz Voda je XYZ postaje nezamisliv. U ovom
kontekstu, jedino je iskaz Voda je H
2
O zamisliv, ali je takoe i saznat a posteriori, pa
izgleda da nema osnova da tvrdimo kako postoji aprioran pristup u metafiziku
modalnost.
Ipak, problem koji je karakteristian za Fregeovu zagonetku i dalje ostaje.
Naime, Kripke je, razdvajanjem epistemikog i metafizikog domena, pokazao da je
mogue da postoje nuni aposteriorni (i kontingentni apriorni) iskazi. Time je rasvetlio
deo problema koji postavlja Fregeova zagonetka, poto je pokazao da iskazi identiteta
mogu biti informativni (odnosno saznati a posteriori). Objanjenjem modalnih iluzija je
pokazao i nain na koji je to mogue. Ali problem Fregeove zagonetke i dalje je na
snazi. Jer ako vlastita imena neposredno oznaavaju objekt referencije, bez ikakvog
posredovanja modusa prezentacije, zato onda zamena koreferirajuih vlastitih imena
dovodi do promene saznajne vrednosti iskaza? U vezi sa tim se moe postaviti i sledee
pitanje: zato u sluaju iskaza Hesperus je Fosforus modalne iluzije nastaju, a u
sluaju iskaza Hesperus je Hesperus modalne iluzije ne nastaju. Izgleda da u
Kripkeovoj verziji semantikog eksternalizma ponovo nailazimo na Fregeovu
zagonetku, ovoga puta izraenu u modalnoj varijanti, s obzirom na to da se vlastita
imena shvataju kao rigidni dezignatori koji u svim moguim svetovima oznaavaju
imenovani objekt.
31

Jedan od naina da se objasne nuni aposteriorni (i kontingentni apriorni) iskazi
je uz pomo dvodimenzionalnog semantikog okvira (2-D). Osnovna ideja 2-D okvira je
da je istinitost jednog iskaza na dva naina odreena injenicama, i da je, u skladu sa
tim, i znaenje jednog izraza dvostruko odreeno. Sa jedne strane, znaenje jednog
izraza je odreeno injenicama aktualnog sveta. U sluaju iskaza, to su istinosni uslovi,
a, u sluaju pojedinih termina (indeksikali, vlastita imena), to je njihov objekt
referencije. Na primer, u aktualnom svetu iskaz Hesperus je Fosforus je taan jer i
Hesperus i Fosforus oznaavaju isto nebesko telo (planetu Venus). Ali, sa druge
strane, sami istinosni uslovi su odreeni time kakav je aktualni svet (vidi Stalnaker
1978). Da su istinosni uslovi bili drugaiji, ini se da bi bilo mogue da Hesperus
oznaava neko drugo nebesko telo, i da iskaz Hesperus je Fosforus bude laan. Ovo
predstavlja drugu dimenziju znaenja, koja ima interpretativnu ulogu i odreuje ono to
je reeno (what is said); ranije pomenuta dimenzija znaenja nam odreuje da li je ono
to je reeno istinito ili ne (Stalnaker 2006, 295).
U jeziku predikatskog rauna, u kome ne koristimo modalne operatore (mogue
je da, nuno je da, i tako dalje), koji u gramatikom pogledu obavljaju ulogu priloga
u reenici, istinitost jedne reenice procenjujemo na osnovu stanja stvari u aktualnom
svetu (svetu koji mi naseljavamo). Operator aktualnosti (aktualno je sluaj da) je u
ovom jeziku suvian (redundantan), zato to je iskaz poput Kia pada ako i samo ako je
aktualno sluaj da kia pada tautologija (reenica koja je istinita u svakoj
interpretaciji).
U svakodnevnom ivotu nam, pak, trebaju bogatiji jezici koji e, izmeu
ostalog, moi da obuhvate i na govor o modalnosti. Na primer, esto kaemo da neto
nismo uradili, a da smo to mogli da uradimo. Jedan od popularnih naina da se ponudi
32

logika analiza modalnih iskaza je preko semantike moguih svetova. U 2.7 smo
videli da se mogui svetovi se obino definiu kao maksimalno konzistentni skupovi
iskaza, a da Kripke smatra da ih treba shvatiti kao kontrainjenike situacije, a ne kao
udaljene planete koje naseljavaju nai dvojnici (counterparts). Kontrainjenike
situacije su one u kojima se neka od injenica aktualnog sveta izmenila; objekti koji
postoje u kontrainjenikoj situaciji jesu oni isti objekti iz aktualnog sveta, a ne njihovi
dvojnici. Kontrainjeniki svetovi odreeni u odnosu na aktualni svet, jer znanje o
njima podrazumeva da posedujemo znanja o objektima iz aktualnog sveta. Poto je
znanje o tome koji je svet aktualan aposteriornog karaktera, onda je i znanje o
kontrainjenikim mogunostima aposteriornog karaktera. Standardni sistemi modalne
logike (na primer, sistem S5) su jednodimenzionalni sistemi koji istinosnu vrednost
iskaza procenjuju pomou kontrainjenikih moguih svetova. Na primer, iskaz
Mogue je da kia pada je istinit ako i samo ako postoji barem jedan mogui svet u
kom je iskaz Kia pada istinit, i tako dalje.
Aktualni svet u kome ivimo je ujedno i mogui svet, ali mogui svet ne mora
biti aktualni svet. To nam ukazuje na potrebu da pored operatora mogue i
operatora nuno uvedemo i operator aktualnosti @. Ipak, ranije smo videli da je u
nemodalnom jeziku oprator @ suvian. Da li je suvian i u modalnom jeziku? Neki
filozofi smatraju da to nije sluaj, s obzirom na to da postoje reenice poput Mogue je
za svakog ko je aktualno bogat da bude siromaan, za koje izgleda da se ne mogu
uspeno formalizovati koristei se iskljuivo operatorom ili operatorom . Ova
reenica se ne moe napisati u obliku x (x je bogat x je siromaan) (to je
formalizacija reenice Mogue je da za svako x vai da ako je x bogat, onda je x
siromaan) jer bi bila kontradikcija u sluaju da je antecedens istinit (nemogue je da
33

neko istovremeno bude i bogat i siromaan), a bila bi istinita samo onda kada niko ne bi
bio bogat (kada je antecedens laan), a to nije ono to se navedenim iskazom eli tvrditi.
S druge strane, izgleda da nije dobar ni zapis x (x je bogat x je siromaan) (to je
formalizacija reenice Za svako x vai da ako je x bogat, onda je mogue da je x
siromaan) jer se njim tvrdi da za svakog ko je aktualno bogat postoji bar jedan
dostiivi svet u kom je siromaan, a to se prvobitnim iskazom ne eli tvrditi. Iskazom
Mogue je za svakog ko je aktualno bogat da bude siromaan eli se tvrditi da je
mogue da postoji svet u kome je siromaan svako ko je u aktualnom svetu bogat; misao
koja se ovde eli izraziti jeste da postoji mogui svet u kom su svi bogatai iz aktualnog
sveta siromani, a ne ta da se za svakog bogataa iz aktualnog sveta moe nai barem
jedan mogui svet u kom je on siromaan, jer bi to dozvoljavalo da je jedan bogata iz
aktualnog sveta siromaan u jednom moguem svetu, a da je neki drugi bogata iz
aktualnog sveta siromaan u nekom drugom moguem svetu. Zato je razloan predlog
da se reenica Mogue je za svakog ko je aktualno bogat da bude siromaan
formalizuje u kao x (@ x je bogat x je siromaan) (to je formalizacija reenice:
Mogue je da za svako x vai da ako je aktualno sluaj da je x bogat, onda je x
siromaan) (vidi, na primer, Fara and Williamson 2005, 45; slian primer moe se
nai u Davies 2006, 142143) injenica da postoji razlika izmeu formalizacije x (x je
bogat x je siromaan) i formalizacije x (@ x je bogat x je siromaan) ukazuje
na to da u navedenom sluaju operator @ nije redundantan.
Ako je ova analiza tana, onda operator @ nije redundantan u interakciji sa
modalnim operatorima i . Ranije smo videli da se istinitost jednog iskaza u
kontrainjenikom svetu procenjuje u zavisnosti od toga koji smo svet odredili za
aktualni svet. Sada mogue svetove moemo shvatiti i na drugaiji nain: mogue je da
34

posmatramo da li je neto mogue ili ne, a da pri tom ne znamo koji je svet aktualan.
ini se razlonim da je neki drugi svet mogao biti aktualni svet, a ne ovaj na u kom se
mi nalazimo. Ovakve svetove moemo nazvati kontraaktualni svetovi. Na taj nain,
mogue svetovi se unutar 2-D tumae na dva naina: kao kontraaktualni i kao
kontrainjeniki (vidi Davies and Humberstone 1980).
Tako je uspostavljena razlika izmeu kontraaktuanih i kontrainjenikih
moguih svetova. Poto standardni operatori iz modalne logike, i , kvantifikuju
preko domena kontrainjenikih moguih svetova (iskaz p definiemo kao iskaz
kojim se tvrdi da postoji barem jedan kontrainjeniki svet u kom je p istinito. Iskaz
p interpretiramo kao iskaz kojim se tvrdi da je u svakom kontrainjenikom svetu p
istinito), javlja se sintaktika potreba za uvoenjem novih operatora koji e
kvantifikovati preko domena kontraaktualnih svetova. Ovi operatori se mogu nazvati
primarna mogunost i primarna nunost dok se operatori i mogu nazvati
sekundarna mogunost i sekundarna nunost.
2

U semantici moguih svetova znaenje iskaza obino se odreuje pomou
intenzija koje se odreuju funkcijom kojom se vri preslikavanje izraza iz skupa
moguih svetova u skup ekstenzija. Unutar 2-D okvira moe se napraviti razlika izmeu
primarnih i sekundarnih intenzija. Intenzije su funkcije koje preslikavaju iz skupa
moguih svetova u skup ekstenzija (ekstenzija je obim jednog izraza; na primer,
ekstenzija singularnih termina su individue, optih termina su klase, ekstenzija predikata
su svojstva ili klase, ekstenzija iskaza je njihova istinosna vrednost, i tako dalje; vidi
Chalmers 2002b, 135136). U skladu s tim, primarne intenzije su funkcije koje jedan

2
U literaturi se ovi operatori razliito nazivaju; ovde se, radi jednostavnosti, koristi almersova
terminologija.
35

izraz preslikavaju iz skupa kontraaktualnih svetova u skup ekstenzija, dok su
sekundarne intenzije funkcije koje preslikavaju jedan izraz iz skupa kontrainjenikih
svetova u skup ekstenzija. Ovde se mogu uvesti i dvodimenzionalne intenzije koje
preslikavaju jedan izraz iz ureenog skupa kontraaktualnih i kontrainjenikih svetova u
skup ekstenzija. U skladu sa principom kompozicionalnosti, termini koji ine reenicu
takoe mogu imati dve intenzije, primarnu i sekundarnu. Motivacija je pojedinih
zagovornika 2-D okvira da pomou primarnih intenzija obuhvate Fregeov smisao, a da
pomou sekundarnih intenzija obuhvate referenciju.
Primenimo rezultate 2-D okvira na analizu iskaza Hesperus je Fosforus. Ovaj
iskaz je nuno istinit u jednom smislu, ali je kontingentno istinit u jednom drugom
smislu. Istinit je u svim kontrainjenikim svetovima, ali moe biti laan u nekom
kontraaktualnom svetu. Drugim reima, iskaz Hesperus je Fosforus ima nunu
sekundarnu i kontingentnu primarnu intenziju. Na taj nain su unutar 2-D okvira
objanjeni nuni aposteriorni iskazi. Ovo se objanjava time to se primarna intenzija
termina Hesperus shvata kao veernja zvezda, dok se primarna intenzija termina
Fosforus shvata kao jutarnja zvezda. Izgleda da je mogu bar jedan kontraaktualni
svet u kome jutarnja zvezda i veernja zvezda oznaavaju razliite nebeska tela, a
ne jedno isto. S druge strane, poto je sluaj da u aktualnom svetu Hesperus i
Fosforus oznaavaju planetu Venus, onda, s obzirom na to da su rigidni dezignatori,
to ine i u svim kontrainjenikim svetovima. Na ovom primeru se vidi da primarna
intenzija vlastitog imena Hesperus odgovara odreenoj deskripciji veernja zvezda,
dok planeta Venus ini njegovu sekundarnu intenziju.
Sada emo ukratko prikazati tri razliite verzije 2-D okvira koje e se na nekim
mestima u ovom radu pominjati. Jedan od moguih 2-D okvira je ponudio Dejvid
36

Kaplan, i on vai za indeksike izraze (indeksikale, demonstrative), ali ne i za vlastita
imena. Kaplan interpretira 2-D matricu pomou sledeih dimenzija: sadraj (content)
izraza i kontekst izricanja. Ova razlika dolazi do izraaja ako se napravi uobiajena
razlika izmeu (indeksikog) tipa reenice i (indeksikog) reeninog tokena
(konkretnog izriaja). Kontekst izricanja u Kaplanovoj 2-D semantici igra ulogu ranije
pomenutih primarnih intenzija, dok sadraj igra ulogu sekundarnih intenzija. U sluaju
indeksikih tokena, indeksiki termini direktno oznaavaju objekt referencije. Ipak, u
razliitim kontekstima oni mogu izdvajati razliite objekte referencije, to jest, imati
razliit sadraj. Na primer, token Ja sam Dejvid Kaplan je istinit kada ga izrie Dejvid
Kaplan, ali je neistinit kada ga izrie Dejvid almers, zato to u ovim reenicama
demonstrativ ja rigidni dezignator koji oznaava Kaplana a ne almersa. S druge
strane, indeksiki tipovi nemaju referenciju, ali smo uvek u stanju da na osnovu
njihovog opisa odredimo kakvu e primenu imati u razliitim kontekstima. Na primer,
tip reenice Ja sam ovde sada se ne odnosi ni na jednu posebnu individuu, mesto i
vreme, ali je u domenu naih kognitivnih sposobnosti da znamo da e svaka njena
instanca (token) biti istinita nezavisno od toga ko je izgovara. Ko god da izgovori ovu
reenicu, ona e biti istinita jer se odnosi na njega i na mesto i vreme u kojem je
izgovara. Kaplan smatra da reenini tipovi poseduju karakter, koji shvata kao
funkciju koja preslikava jedan izraz iz konteksta u kome se izgovara reenica u njen
sadraj. Kaplanov karakter odgovara dvodimenzionalnoj intenziji. Za razliku od
indeksikih izraza, Kaplan smatra da vlastita imena nemaju drugog znaenja osim
njihovog objekta referencije; ovde je imenovanje shvaeno kao esencijalno svojstvo
objekta referencije (Kaplan 1989, 562563). U tom smislu iskaz Hesperus je Fosforus
ima, pored nune sekundarne, i nunu primarnu intenziju, zato to jedno ime oznaava
37

isti objekt i u kontraaktualnim i u kontrainjenikim svetovima. Poto je isti sluaj i sa
iskazom Hesperus je Hesperus, ini se da Kaplanov 2-D okvir nije u stanju da objasni
u emu je razlika izmeu ova dva iskaza. Na taj nain Kaplanova verzija 2-D nije u
stanju da objasni Fregeovu zagonetku unutar eksternalistikog okvira (vidi i Chalmers
2002c, 625).
Sledea verzija 2-D okvira je takozvana metasemantika verzija 2-D koju je
uveo Robert Stalnaker (Stalnaker 1978; 2006). Stalnakerova teorija moe da objasni
nune aposteriorne iskaze ali ne moe da objasni iskaze koji su istiniti a priori (samim
tim ni Fregeovu zagonetku). Prema metasemantikoj verziji 2-D, ne postoje nune
primarne intenzije, jer su one odreene pragmatiki, pomou komunikativne namere
koju prepoznajemo kod sagovornika. Poto, u pojedinim kontekstima, sagovornik moe
raspolagati pogrenim informacijama, mogue je i da trivijalne apriorne istine budu
lane u nekom kontraaktualnom svetu (na primer, iskaz 7+5=12 kada osoba koja ga
izgovara veruje da se odnosi na oktavni, a ne na dekadni brojni sistem); samim tim bi i
iskaz Hesperus je Hesperus mogao biti laan u nekom kontraaktualnom svetu.

1.4.3. Epistemika verzija dvodimenzionalne semantike
almersova epistemika interpretacija 2-D okvira (E2-D) istovremeno nudi
razreenje Fregeove zagonetke i objanjenje modalnih iluzija. Osnovna ideja E2-D
okvira je izraena u onome to almers naziva Kljuna teza(the core thesis):
Kljuna teza: Izreena reenica S je saznata a priori ako i samo ako ima
nunu primarnu intenziju.
38

U E2-D okviru su epistemiki i semantiki pojmovi vezani jaom vezom konstitucije a
ne puke koincidencije. Pored primarnih i sekundarnih intenzija, almers uvodi i
epistemike (primarne i sekundarne) intenzije. Epistemike intenzije su funkcije koje
jedan izraz preslikavaju is skupa scenarija u skup ekstenzija. Scenarije, shvaene kao
epistemiki mogue svetove (maksimalno konzistentne epistemike hipoteze), takoe
moemo procenjivati dvodimenzionalno kao kontraaktualne i kontrainjenike
scenarije. Na primer, ako ve znamo da su Hesperus i Fosforus identini, onda nam je
nezamislivo da u nekom kontrainjenikom scenariju Hesperus bude identian sa nekim
drugim nebeskim telom. Ali ako ne znamo da li su Hesperus i Fosforus identini, onda
nam je zamislivo da je Hesperus neko drugo nebesko telo (Mars, Jupiter i slino).
Kontrainjeniki scenariji podrazumevaju posedovanje znanja o aktualnom svetu, pa je
samim tim aposteriorne prirode, dok su kontraaktualni scenariji saznati a priori.
Apriorno saznanje se moe odrediti kao istinitost u svakom kontraaktualnom scenariju.
Ovo se moe izraziti preko epistemikih intenzija. Iskaz je istinit a priori ako i samo
ako ima nunu primarnu epistemiku intenziju, odnosno ako ne postoji nijedan
kontraaktualni scenario koji ga opovrgava. Na taj nain, iskaz koji je istinit a priori ima
nunu epistemiku intenziju. Pomou Kljune teze se moe isvesti da iskaz koji je istinit
a priori ima i nunu primarnu intenziju. S druge strane, iskaz nije istinit a priori ako i
samo ako postoji bar jedan kontraaktualni scenario koji ga opovrgava, odnosno ako
moemo da zamislimo scenario u kom pomenuti iskaz nije istinit.
Epistemike intenzije kod almersa igraju ulogu fregeovskih modusa
prezentacije (Chalmers 2002c, 622). Pomou njih su opisani scenariji. almers smatra
da je scenarije potrebno opisati semantiki neutralnim renikom, odnosno terminima
koji imaju identinu primarnu i sekundarnu intenziju. Izrazi koji se koriste u odreenim
39

deskripcijama (veernja zvezda, jutarnja zvezda, i tako dalje.) ispunjavaju ovaj
uslov. Za razliku od njih, vlastita imena nisu semantiki neutralna. Videli smo ranije da
vlastito ime Hesperus ima razliitu primarnu i sekundarnu intenziju.
S druge strane, primarne intenzije zavise od inenjica iz kontraaktualnoga sveta.
Na primer, ako u jednom kontraaktualnom svetu osoba x naie na vodenastu stvar, onda
od injenica toga sveta zavisi da li e ovaj opis referirati na H
2
O ili XYZ. tavie,
mogue je, prema almersu, i to da u istom kontraaktualnom svetu, u jednom njegovom
domenu, vodenasta stvar bude sastava H
2
O, a da u drugom njegovom domenu
vodenasta stvar bude sastava XYZ. Na taj nain, u sluaju primarnih intenzija,
znaenje jednog izraza zavisi i od stanja stvari.
Sada se postavlja pitanje da li su modusi prezentacije isto to i smisao. Izgleda
da se unutar deskriptivizma, barem kako je prikazan u 1.4.1, podrazumeva da je to
sluaj. Moda je ovo bila i Fregeova pozicija (Frege 1992; Makin 2010). U tom smislu
bi i epistemike intenzije, koje su u potpunosti odreene time ta mi kao racionalni
subjekti verujemo, bile identine sa smislom. Ovo bi odgovaralo jakom tumaenju
fregeovska parole smisao odreuje referenciju, po kojem je smisao sam po sebi
dovoljan da odredi referenciju. almers ovo ne prihvata jer smatra da se tada javlja
problem kako da se objasni informativnost iskaza poput Veernja zvezda je jutarnja
zvezda (Chalmers 2006). Ako bi jako itanje fregeovske parole bilo tano, ovaj iskaz
ne bi bio informativan, zato to su racionalnom subjektu oba opisa dostupna, i svaki od
njih je dovoljan da izdvoji isti objekt referencije.
Zato almers daje prednost slabijem itanju fregeovske parole koje je u
skladu sa 2-D okvirom. Prema njemu, smisao, zajedno sa injenicama aktualnoga sveta,
40

odreuje referenciju. Sada se moe objasniti informativnost iskaza Veernja zvezda je
jutarnja zvezda. Naime, mogue je da u nekom kontraaktualnom svetu veernja i
jutarnja zvezda izdvajaju razliita nebeska tela. Poto je prihvaena Kljuna teza,
pomenuti iskaz ne predstavlja apriornu istinu.
Iz ovih razmatranja se vidi da smisao nije identian sa epistemikim intenzijama.
Ali, smisao nije identian ni sa primarnim intenzijama, jer one pre odgovaraju
referenciji u kontraaktualnim moguim svetovima. Tek epistemika i primarna intenzija
zajedno obuhvataju, unutar almersovog E-2D okvira, fregeovski pojam smisla,
odnosno slabije tumaenje parole smisao odreuje referenciju.
Sada se, uz izostavljanje odreenih finesa (za detaljniji prikaz E2-D reenja
Fregeove zagonetke, vidi Chalmers 2011a) moe videti na koji nain E2-D okvir
razreava Fregeovu zagonetku. U sluaju iskaza Hesperus je Fosforus, postoji
scenario koji ga opovrgava, a samim tim, na osnovu Kljune teze, i kontraaktualni svet
u kom je laan. U sluaju iskaza Hesperus je Hesperus, ne postoji scenario koji ga
opovrgava, pa samim tim (opet na osnovu Kljune teze) ni mogui kontraaktualni svet u
kojem je laan. Ovo bi unutar almersove verzije E2-D okvira obuhvatalo Fregeovu
ideju da pomenuta dva iskaza imaju razliit smisao. S druge strane, iskazi Hesperus je
Hesperus i Hesperus je Fosforus imaju istu referenciju, jer su oba istiniti u svakom
kontrainjenikom svetu (ovo je tano za svaku od verzija 2-D okvira).
E2-D okvir nudi reenje Fregeove zagonetke, a takoe ga je mogue primeniti
na reavanje modalno-epistemolokih problema. U 3.2 e biti prikazano kako se E2-D
okvir koristi u almersovom argumentu na osnovu zamislivosti zombija.

41

1.5.Modalni racionalizam
Prisetimo se na trenutak argumenta na osnovu zamislivosti u obliku u kom je prikazan u
1.3:
(7) Iskaz S je zamisliv.
(8) Ako je iskaz S zamisliv, onda je iskaz S metafiziki mogu.
(9) Ako je iskaz S metafiziki mogu, onda su metafizike teorije koje tvrde da je iskaz
S nemogu lane.
(10) Metafizike teorije koje tvrde da je iskaz S nemogu su lane.
U ovako izloenom argumentu nisu dovoljno jasno izloena znaenja termina
zamislivo i mogue. Zato mu se moe uputiti standardan prigovor, i primeniti
uobiajena strategija koja se koristi u cilju pobijanja ovako iznetog argumenta. Upravo
to ini Robert van Gulik, pitajui se na koji nain treba itati termin zamisliv(van
Gulick 2003, 331332). Naime, ako termin zamislivo itamo u slabom smislu,
recimo u uskom epistemikom smislu poput zamislivo s obzirom na korpus verovanja
koji posedujemo, onda je evidentno da druga premisa argumenta nije istinita, jer ono
to je u skladu sa naim korpusom verovanja ne mora da predstavlja objektivno stanje
stvari (da je neto metafiziki mogue). Videli smo da su modalne injenice nezavisne
od toga ta mi o njima znamo. Samim tim ni argument nije zdrav, odnosno, bar jedna od
premisa mu je lana. Ako, pak, zamislivo tumaimo u jakom smislu, na primer, kao
ono to se nepogreivom rasuivau ini da je metafiziki mogue, tada bismo imali
trivijalno izvoenje i unapred bismo pretpostavili da je rasuiva nepogreiv, a to je ono
to tek treba dokazati (begging the question). Argument bi liio na poznatu bare
42

assertibility fallacy poput: Ja kaem: kia pada; ja sam nepogreiv; dakle, kia pada.
Na taj nain argument opet ne bi bio zdrav. Na kraju, kako Van Gulikov prigovor glasi,
ako bismo hteli da sauvamo istinitost premisa, neophodno je da prvu premisu
argumenta itamo u slabom smislu (ime izbegavamo trivijalno izvoenje), a da drugu
premisu itamo u jakom smislu (ime spasavamo istinitost druge premise). Ali tada
bismo napravili greku ekvivokacije, i argument ne bi bio validan, odnosno premise mu
ne bi bile na pravilan nain povezane. Zakljuak je da argument na osnovu zamislivosti
ili nije zdrav ili nije validan.
Van Gulikov prigovor je standardni nain kritikovanja argumenta iji termini
nisu dovoljno jasno odreeni. Ipak, postoji i standardan pokuaj da se ovakva vrsta
kritike otkloni. Potrebno je pronai adekvatno itanje termina zamislivo, koje bi bilo
dovoljno jako da obezbedi istinitost druge premise, ali koje ne bi bilo prejako i uinilo
itavo zakljuivanje trivijalnim. Da bi ovo postiglo, potrebno je definisati pojam
zamislivost na nain da u sebi ne sadrani pojam metafizike mogunosti, a po svoj
prilici je neophodno i da se metafizika mogunost adekvatnije odredi kako bi Teza
modalnog racionalizma bila odriva. Upravo se u ovome sastoji pokuaj Dejvida
almersa. Da bismo se uverili da ovo nije tako lak zadatak, pogledajmo neke od
prigovora koji su se kroz istoriju upuivali stanovitu modalnog racionalizma.
Za almersov argument na osnovu zamislivosti je kljuno ustanoviti koji je
smisao pojma zamislivosti relevantan za upotrebu, i da li ih ima vie od jednog. Videli
smo da je naelni prigovor protiv argumenta na osnovu zamislivosti taj da je zamislivost
epistemiki pojam, a da postoje dobri razlozi da se epistemiki domen razdvoji od
semantikog, logikog ili metafizikog domena. Za modalnost, bez obzira da li se radi o
logikoj, pojmovnoj ili metafizikoj modalnosti, obino smatramo da je nezavisna od
43

onoga to mi znamo (to jest, da je mind independent). U izvesnom smislu je jo Antoan
Arno, kritikujui (preko Mersena) Dekarta u takozvanoj etvrtoj grupi prigovora,
tvrdio da je zamislivost epistemiki pojam koji zavisi od subjekta, dok je metafizika
mogunost neto to objektivno postoji. Arno se pitao na koji nain, onda, neto to je
subjektivne prirode moe da bude garant objektivne egzistencije (u Cottingham,
Stoothoff and Murdock.1984, 140).
Dodatni problem za argument na osnovu zamislivosti sastoji se u tome to
zamislivost treba razgraniiti od ostalih pojmova koji su mu slini, a koji po svoj prilici
nisu dovoljni za opravdanje Teze modalnog racionalizma, niti premise u kojoj se tvrdi
da je neto zamislivo. Na primer, neto se, to nam se na prvi pogled ini zamislivim,
moe ispostaviti nezamislivim. Za poetak treba napraviti razliku izmeu zamislivosti i
razumevanja, pretpostavljanja, ili pak posedovanja (entertainment) neke misli. Na to su
ukazivali jo Don Stjuart Mil i Tomas Rid, kritikujui Dejvida Hjuma (vidi Reid 1785,
esej 4, poglavlje 3; Mill 1886, knjiga 2, poglavlja 5 i 7; podrobnija analiza njihove
kritike moe se nai u Casullo 1979). Jedan od primera koji ilustruje razliku izmeu
zamislivosti s jedne strane, i razumevanja, pretpostavljanja, ili pak posedovanja jedne
misli s druge strane, jeste upotreba pravila izvoenja reductio ad absurdum. Kada
primenjujemo ovo pravilo izvoenja, prvi korak koji inimo jeste da pretpostavimo tezu
(takozvana thesis for reductio) za koju emo daljim izvoenjem pokazati da povlai
protivrenost. Ovaj postupak zahteva da smo u stanju da razumemo i pretpostavimo
protivrenost, odnosno da posedujemo protivrenu misao.
Vilijem Nil je navodio primer u kom zamislivosti nije dovoljna za metafiziku
mogunost. To je primer nedokazanih matematikih formula (Kneale 1949, 7980). Na
primer, za Goldbahovu hipotezu (Goldbachs Conjecture), kojom se tvrdi da svaki
44

paran broj, vei od dva, jeste zbir dva prosta broja, moe se rei da moemo da
zamislimo da je tana (pozitivno reenje), i da moemo da zamislimo da je netana
(negativno reenje). Ipak, ne mogu oba reenje biti tana, pa ako se, na primer, ispostavi
da je pozitivno reenje Goldbahove hipoteze tano, onda je ono, s obzirom na to da se
radi o matematikoj istini, nuno istinito. Samim tim je negativno reenje Goldbahove
hipoteze zamislivo ali nemogue. Na taj nain, nije sve to je zamislivo istovremeno i
mogue.
Primeri sa svoenjem na apsurd i sa Goldbahovom hipotezom se odnose na
pojmovno predstavljanje nae zamisli, koje se moe izraziti u formi iskaza. Ipak, u
nekim drugim sluajevima se moe pokuati da se termin zamislivo ita u smislu
perceptivne imaginacije u kojoj nam pojmovni opis scenarija nije neophodan, ve je
dovoljno da ulno predstavimo (najee putem vizualizacije) objekat ili situaciju koja
nije aktualno data u opaaju. Ipak, u 3.1 emo videti da imaginacija ne igra znaajnu
ulogu u konstruisanju argumenta na osnovu zamislivosti zombija. Ako je to tano, onda
je potrebno ponuditi koncepciju zamislivosti koja bi bila neto vie od perceptivne
imaginacija, a opet restriktivnija od pukog razumevanja, pretpostavljanja ili
posedovanja misli. Ovaj problem je uoio i Vilbur Hart smatrajui ga je nereivim (Hart
1988, 15).
Sledei pokuaj je da zamislivost poistovetimo s modalnim intuicijama. Pojam
intuicija se moe shvatiti na mnogo razliitih naina, i o tome e biti vie rei u 1.5.3 i
u 4.2.2. Na ovom mestu intuicije moemo shvatiti kao verovanja koja nam izgledaju
samooigledno istinita. esto se intuicije shvataju kao neizvedena verovanja koja, usled
njihove samooiglednosti, prihvatamo kao istinita. Na primer, filozofi i matematiari su
esto skloni da intuitivno prihvatljiva verovanja izaberu kao aksiome svog sistema
45

verovanja. Verovanja sama po sebi nisu dovoljna da ubedimo nekoga u argumentovanoj
raspravi, dok se ini da kad nam je neto intuitivno prihvatljivo imamo prava da od
ostalih uesnika u debati traimo da se oko toga s nama sloe. Ipak, ini se da postoje
sluajevi u kojima ljudi ne dele iste intuicije (na primer, u etikim sporovima), odnosno
da dolazi do sukoba intuicija, i da stoga nemamo uvek prava da od drugih zahtevamo da
dele iste intuicije kao i mi. U tom smislu mogao bi se razumeti stav mnogih filozofa da
su intuicije zamaskirana verovanja koja se kriju iza termina intuicija koji nam u
psiholokom smislu zvui mnogo autoritarnije (vidi Williamson 2007, 215).
Takoe, ne samo da postoje sluajevi u kojima sagovornici dele uzajamno
protivrene intuicije, ve postoje i sluajevi u kojima se ispostavilo da intuitivno
prihvatljivi iskazi nisu istiniti. Verovanje u intuicije kao u samooigledne istine
uzdrmano je brojnim primerima. Poznat je sluaj sa Plejferovim aksiomom (kroz taku
van prave postoji samo jedna prava paralelna s tom pravom) koji predstavlja
preformulaciju Petog postulata Euklidove geometrije. Ovaj aksiom je intuitivno
prihvatljiv, ali je u geometriji Lobaevskog pokazano da se moe odbaciti bez stvaranja
protivrenosti. Takoe, Rasel je pokazao da takozvana naivna teorija skupova koja je
zasnovana na samooiglednim principima (definiciji skupa kao kolekciji objekata koji
poseduju zajedniko svojstvo, i na Kantorovom aksiomu po kom za svako svojstvo
postoji skup iji su lanovi objekti koji to svojstvo poseduju), vodi u protivrenost
(takozvani Raselov paradoks, vidi Russell 1902/1967). U tom smislu se smatra da su
intuicije pogreive. Kao to smo videli 1.3, zagovornici umerenog racionalizma u
modalnoj epistemologiji smatraju da intuicije, bez obzira to su pogreive, i dalje mogu
sluiti kao dovoljno pouzdana evidencija za naa verovanja, analogno percepciji koja je
se, uprkos tome to je pogreiva, moe koristiti kao dovoljno pouzdana evidencija u
46

nauci. Ipak, u naem sluaju, ako su intuicije pogreive, i ako zamislivo itamo u
smislu intuitivno, onda Teza modalnog racionalizma nije odriva, poto se njom tvrdi
da zamislivost povlai metafiziku mogunost, a ne da je pogreiv ali dovoljno pouzdan
vodi ka njoj. Zato, ako elimo da sauvamo Tezu modalnog racionalizma, neophodno
je pokazati da se zamislivost moe razgraniiti od ovako shvaenih intuicija, ili barem
da se na njih ne svodi. O ovome e biti vie rei u 1.5.3.
Jo jedan, veoma znaajan, primer govori protiv argumenta na osnovu
zamislivosti. To su ve navedeni Kripkeov primer nunih aposteriornih iskaza
Hesperus je Fosforus, Voda je H
2
O, Toplota je kretanje molekula i slinih. Poto
nuni aposteriorni iskazi nisu apriorne istine, nama izgleda da mogu biti lani. Na
primer, ini nam se da je mogue da su Hesperus i Fosforus dva razliita nebeska tela,
kao i da je mogue da voda ima drugaiju molekularnu strukturu, recimo XYZ. Ipak,
poto su nuni aposteriorni iskazi nuno istiniti to je metafiziki nemogue. U tom
smislu je to to nam se ini da je mogue da nuni aposteriorni iskazi budu lani
modalna iluzija, i metafiziki je nemogue.
U 1.4.2 smo videli nain na koji je Kripke objasnio kako su modalne iluzije
mogue. Prema Kripkeu, modalne iluzije nam uvek ukazuju na neto to je zaista
mogue, ali to je neto to je drugaije od onoga to smo prvobitno mislili da
zamiljamo. U tom smislu je Kripke je ponudio i modalnu psihoanalizu; on je prvi
filozof koji ne samo da je tvrdio da je neto mogue ili nemogue, ve je pokuao i da
nas ubedi da prihvatimo da kada nam se ini da zamiljamo jedan scenario, mi u stvari
zamiljamo neto sasvim drugo (Yablo 2006, 334335). Na primer, kada zamiljamo da
voda nije sastava H
2
O, mi ne zamiljamo vodu, ve tenost koja ima kvalitativna
svojstva vode (watery stuff). U tom smislu iskaz Voda je sastava XYZ ne samo da je
47

metafiziki nemogu, ve je i nezamisliv. Stiven Jablo zastupa neto blai stav,
smatrajui da tek poto je ustanovljeno da je voda sastava H
2
O, iskaz Voda je XYZ
postaje nezamisliv. U ovom kontekstu, zamislivo je da je voda sastava H
2
O, ali je ova
zamislivost aposteriornog karaktera, poto zavisi od saznanja injenica iz aktualnog
sveta. Poto se Tezom modalnog racionalizma tvrdi da mi imamo aprioran pristup u
metafiziku modalnost, navedena vrsta zamislivosti nije u stanju da je opravda. Zato
treba pronai relevantna smisao zamislivosti koji e izai u susret Kripkeovim
primerima.

1.5.1. Zamislivost: traenje relevantnog smisla
Ovakve i sline rezultate iz prethodnog pododeljka almers je imao pred sobom pre
nego to je pokuao da odredi adekvatno znaenje termina zamislivo i mogue, koji
bi mogli da podre stanovite modalnog racionalizma. almers nudi taksonomski prikaz
pojma zamislivost, koristei se do tada poznatim distinkcijama, i uvodei nove
distinkcije i nove kombinacije razliitih vrsta smisla zamislivosti.
Prema almersu, za poetak se moe napraviti razlika izmeu prima facie
zamislivosti, secunda facie zamislivosti, i idealne zamislivosti (Chalmers 2002a, 147
149). Prima facie zamislivost je sluaj u kom nam se na prvi pogled, bez detaljnijeg
promiljanja, ini da je odreeni iskaz neprotivrean. Postoje neke situacije koje
odreenoj osobi (recimo, prosenom lanu jedne zajednice) nisu ak ni prima facie
zamislive. Na primer, stav 2+2=5 je za prosenog lana nae zajednice prima facie
nezamisliv. Ipak, postoje sluajevi u kojima se prosenom lanu zajednice jedan iskaz
moe uiniti zamislivim, a da se to, nakon paljivijeg rezonovanja, na primer, od strane
48

nekog eksperta, pokae kao protivrena zamisao. Na primer, neko ko se ne bavi
geometrijom moe pomisliti da je mogue da postoji trougao oko koga se ne moe
opisati krug, ali matematiar lako moe da dokae da je to protivrena zamisao. Zato se
ini da nam je potreban pouzdanija vrsta zamislivosti od prima facie zamislivosti.
Secunda facie zamislivost je obino sluaj u kom se jednom ekspertu, nakon
ozbiljnog promiljanja, ini da je odreeni iskaz neprotivrean. Ali mogue je da ak i
eksperti ponekad gree u svojim procenama. Ovo ilustruje ranije pomenuta naivna
teorija skupova koju je opovrgao Rasel konstruiui paradoks skupa svih skupova
(Russell 1902/1967, 124125). U sluaju secunda facie zamislivosti, zamisao eksperta
je opovrgnuta ukazivanjem na duboku protivrenost, koja nije lako uoljiva. Navedeni
primeri pokazuju da postoje sluajevi prima facie i secunda facie zamislivosti koji su
logiki nemogui, to jest, koji se nakon jo paljivijeg rezonovanja ispostavljaju kao
nezamislivi. Samim tim nemamo dobrog razloga da ove dve vrste zamislivosti koristimo
u premisi (1). Takoe, zajedniko za prima facie i secunda facie zamislivost je da se
nakon paljivijeg rezonovanja moe opovrgnuti naa poetna zamisao, odnosno mogue
je postojanje boljeg rasuivaa koji je u stanju da opovrgne neiju zamisao. Zato su ove
dve vrste zamislivosti nedovoljne da podre prvu premisu argumenta na osnovu
zamislivosti.
Zato almers uvodi pojam idealne zamislivosti, koji definie na negativan nain
kao neopovrgljivost boljim rezonovanjem (Chalmers 2002a, 148). Zapravo, njegov
pojam idealne zamislivosti je definisan ukazivanjem na nedostatke koje imaju prethodna
dva pojma, prima facie i secunda facie zamislivost, i pokuajem da se ti nedostaci
definicijom otklone. U sluaju idealne zamislivosti bolji rasuiva ne postoji, odnosno
nije ukazano na skrivenu protivrenost nae zamisli. To to je idealna zamislivost
49

definisana uz pomo negativne definicije za almersa nije problem, jer smatra da su i
drugi, baziniji pojmovi u epistemologiji negativno definisani. Na primer, pojam znanje
se moe definisati negativno kao neopovrgljivost boljim opravdanjem (Chalmers
2002a, 148), i tako dalje. almers eli da izbegne probleme koji se javljaju ako se
idealna zamislivost definie kao ono to se nepogreivom rasuivau ini da je
mogue, gde bismo imali isti problem kao onaj na koji je ukazao Van Gulik, a koji smo
pomenuli u 1.5. Tada bi zakljuivanje bilo trivijalno, jer bismo u prvoj premisi
argumenta eksplicitno pretpostavili da je iskaz koji zamiljamo mogue istinit, a to je
upravo ono to bi trebalo dokazati.
Svojom definicijom idealne zamislivosti almers prebacuje teret dokaza na
skeptika; sada je na skeptiku obaveza da ukae na boljeg rasuivaa koji bi pokazao da
naa zamisao skriva protivrenost. Takoe, idealna zamislivost se shvata kao
racionalan, a ne psiholoki pojam, jer je u situaciji u kojoj ne postoji bolji rasuiva
racionalno da prihvatimo iskaz koji zamiljamo kao istinit. Ovo je veoma vana
komponenta almersovog odreenja idealne zamislivosti.
Izgleda da je idealna zamislivost povezana sa logikom mogunou, odnosno
sa zamiljanjem scenarija koji ne protivrei zakonima logike. Ipak, jo je vanije
naglasiti da je u pojmu idealne zamislivosti sadrana i pojmovna mogunost (vidi
Chalmers 1999, 477). Sledei almersov pasus sugerie da je u sluaju idealne
zamislivosti teret dokazivanja na skeptiku, a takoe nam sugerie da je neto logiki
mogue zato to je pojmovno mogue (Chalmers 1996, 96):
Uopteno govorei, odreeni teret dokaza jeste na onima koji tvrde da je
odreeni opis logiki nemogu. Ako neko zaista veruje da je jednu milju
50

visok monocikl logiki nemogu, onda on mora navesti gde se nalazi
protivrenost, bilo eksplicitno, bilo implicitno. Ako nije u stanju da
odredi bilo ta to se tie intenzija pojmova dugaak jednu milju i
monocikl, a to bi moglo da vodi u protivrenost, tada njegov stav nee
biti uverljiv.
Mada to almers eksplicitno ne pominje, kod njega se mogu nai dva smisla idealne
zamislivosti. Prvi bi se mogao nazvati idealizovani pojam idealne zamislivosti, po
kom idealna zamislivost predstavlja sluaj u kom smo osloboeni svih logiko-
matematikih greki, odnosno sluaj u kom smo lieni akcidentalnih kognitivnih
ogranienja koja aktualno imamo, dok bi se drugi smisao idealne zamislivosti mogao
nazvati neidealizovani smisao; po ovom drugom smislu idealne zamislivosti, mi se u
poziciji idealne zamislivosti nalazimo onda kada u naoj zajednici ne postoji bolji
rasuiva koji moe da nas opovrgne, drugim reima, kada je za nas racionalno da
prihvatimo da je korpus naih verovanja neprotivrean (Chalmers 2002a, 148). Jasno je
da neidealizovani smisao idealne zamislivosti ne povlai idealizovani smisao idealne
zamislivosti: moemo se nalaziti u zajednici u kojoj niko nije u stanju da opovrgne nae
rezonovanje, a da pritom, usled ogranienih saznajnih sposobnosti, nismo u stanju da
zamislimo scenario koji je potpun. Videemo kasnije da se ova razlika u nekim
sluajevima moe pokazati kao bitna.
Ako je ova interpretacija tana, onda se primeri koje almers navodi mogu
interpretirati na neto drugaiji nain od onoga na koji on to ini. Na primer, almers
koristi distinkciju izmeu prima facie i idealne zamislivosti sa ciljem da odgovori na
prigovore poput onog sa Goldbahovom hipotezom koji je uputio Vilijem Nil. almers
smatra da se u sluaju Goldbahove hipoteze mi nalazimo u poziciji prima facie
51

zamislivosti, i da, zbog ogranienosti naih saznajnih sposobnosti, nismo u stanju da
odredimo da li je ona tana ili ne. To ne znai da, kada bismo se nalazili u
idealizovanim uslovima, ne bismo mogli da znamo njenu istinosnu vrednost. Ovo nam
moe sugerisati da se mi u sluaju Godlbahove hipoteze ne nalazimo u idealizovanom
smislu idealne zamislivosti. Ipak, to jo uvek ne znai da se ne nalazimo u
neidealizovanom smislu idealne zamislivosti. Mogli bismo, na primer, rei da je
zamislivo da je Goldbahova hipoteza tana, i da niko u naoj zajednici nije u stanju da
nas opovrgne.
almersov pojam idealne zamislivosti je neto vie od pukog razumevanja,
pretpostavljanja ili posedovanja neke misli, s obzirom na to da mi moemo razumeti
(pretpostaviti) protivrene iskaze, a da oni esto nisu ni prima facie zamislivi. U tom
smislu almersova koncepcija idealne zamislivosti izbegava one prigovore koje su
Dejvidu Hjumu upuivali Don Stjuart Mil i Tomas Rid. Ipak, pojam idealne
zamislivosti jo uvek nije sam po sebi dovoljan da odgovori na ostale prigovore koji se
mogu uputiti modalnom racionalizmu. Njime se jo ne objanjavaju sluajevi nunih
aposteriornih sudova niti misaoni eksperimenti koji prevazilaze granice perceptivne
imaginacije. Zato almers uvodi dodatna odreenja pojma zamislivosti.
Sledei pojmovni par, koji almers uvodi pod uticajem Van Klevea i Stivena
Jabloa (van Cleve 1983; Yablo 1993), predstavlja razliku izmeu pozitivne i negativne
zamislivosti. Negativna zamislivost je sluaj u kom pretpostavku koju zamiljamo
nismo u stanju da odbacimo apriornim rezonovanjem. Ako nismo u stanju da taj iskaz
odbacimo i nakon paljivog rezonovanja, i kada ne postoji bolji rasuiva koji moe da
nas opovrgne, onda se nalazimo u poziciji idealne negativne zamislivosti. Pozitivna
zamislivost pretpostavlja negativnu zamislivost, ali je jo zahtevnija, jer nalae
52

konstruisanje situacije ili scenarija koji verifikuje iskaz koji zamiljamo kao istinit. U
tom smislu je pozitivna zamislivost objektnog karaktera, jer je njen sadraj sama
situacija ili scenario koji zamiljamo (vidi Chalmers 2002a; Yablo 1993). almers
ponekad povezuje pozitivnu zamislivost sa imaginabilnou (imaginability) i sa
modalnim intuicijama (modal intuition). Neko stanje stvari zaista moemo da
vizualizujemo (na primer, moemo da vizualizujemo krilatog konja). Ovo su uobiajeni
sluajevi perceptivne imaginacije. Ipak, postoje sluajevi kada su objekti koje
zamiljamo suvie veliki ili suvie mali, kao na primer veliki istorijski dogaaj ili
mikrofizika struktura nekog predmeta. Ovakvu situaciju nismo u stanju da precizno
vizualizujemo ili na neki drugi nain ulno predstavimo. Pa ipak, moe se rei da smo u
stanju da pojmovno prikaemo situaciju koju zamiljamo, odnosno da imamo
koncepciju o situaciji u kojoj se neki istorijski dogaaj deava ili u kojoj odreeni
predmet ima odreenu mikrofiziku strukturu. Takoe, postoje sluajevi koje u principu
ne bismo mogli ulno da predstavimo, recimo kada zamiljamo bie koje se ne moe
percipirati. Filozofski su interesantni i sluajevi u kojima ne moemo perceptivno
razlikovati dve razliite situacije. Na primer, ne moemo perceptivno razlikovati
situaciju u kojoj postoje svesna bia od situacije u kojoj postoje njihovi fiziki dvojnici
koji ne poseduju svest (filozofski zombiji). Pa ipak, mi i dalje znamo da situacija koju
zamiljamo verifikuje iskaz koji zamiljamo kao istinit (Chalmers 2002a, 150152).
Moe se napraviti razlika izmeu prima facie pozitivne zamislivosti i idealne
pozitivne zamislivosti. Ova razlika nam omoguava da uoimo vrste greaka koje
moemo napraviti prilikom konstruisanja misaonih eksprimenata. U osnovi se nalaze
dva uzroka. Prvi je sluaj kada situacija koju zamiljamo krije neopaenu protivrenost,
na primer, kada zamiljamo geometrijski objekt za kog se naknadno uoi da su mu
53

pripisana protivrena svojstva. Druga vrsta sluaja je kada na pogrean nain
interpretiramo situaciju, odnosno kada mislimo da situacija koju zamiljamo verifikuje
jedan iskaz, a zapravo verifikuje neki drugi. Na primer, kada verujemo da smo pozitivno
zamislili reenje Goldbahove hipoteze pukim zamiljanjem matematiara kome se
uruuje nagrada za njeno reenje. Ovo bi bio sluaj u kom pozitivno zamiljamo dodelu
nagrade, a ne matematiki dokaz Goldbahove hipoteze. U sluaju da nismo napravili
neku od ovih greaka, nalazimo se u poziciji idealne pozitivne zamislivosti (vidi
Chalmers 2002a).
ini se da almersovu koncepciju idealne pozitivne zamislivosti moemo
interpretirati barem na dva naina, to e u kasnijem radu biti od znaaja. Prvi,
idealizovani smisao idealne pozitivne zamislivosti bi bio sluaj u kom zamiljamo
scenario na nain da smo u stanju da ponudimo koherentan i potpun kvalitativan opis
epistemiki mogueg sveta. Drugi, neidealizovani smisao idealne pozitivne
zamislivosti predstavljao bi zamiljanje situacije koju ni nakon paljivog rezonovanja
nismo u stanju da odbacimo kao irelevantnu ili nekoherentno opisanu (Chalmers 2002a,
151). Definicija idealne pozitivne zamislivosti je podeena tako da zadovoljava ono to
almers naziva princip realizacije (plenitude principle) (Chalmers 2006, 81):
Princip realizacije: Iskaz S je epistemiki mogu ako i samo postoji
scenario koji ga verifikuje.
Na nivou prima facie zamislivosti jasna je razlika izmeu pozitivne i negativne
zamislivosti. Razlika se ogleda u tome to pozitivna zamislivost zahteva konstruisanje
scanarija (situacije) koji na nedvosmislen nain verifikuje iskaz koji zamiljamo, dok je
u sluaju negativne zamislivosti jedan isti scenario (situacija) subdeterminisan
54

meusobno protivrenim iskazima koje zamiljamo. almers ovu razliku ilustruje na
sledei nain. Za primer negativne zamislivosti uzima sluaj sa nejasnim predikatima.
Poruka paradoksa nejasnih predikata, recimo elavca, jeste da ne postoji tano
odreena granica (u ovom sluaju, taan broj dlaka na glavi) izmeu elavog oveka i
onog koji nije elav. Ako preemo na teren zamislivosti, ispostavlja se da ne postoji
situacija koji nedvosmisleno potvruje iskaz Osoba x je elava i u isto vreme
opovrgava iskaz Osoba x nije elava. Samim tim ni Princip realizacije nije zadovoljen
i imamo sluaj negativne zamislivosti. Nilov primer sa Goldbahovom hipotezom bi
takoe spadao u sluaj (prima facie) negativne zamislivosti. S druge strane, zamislivost
zombija za almersa predstavlja sluaj pozitivne zamislivosti. Jer situacija u kojoj
zamiljamo naeg mikrofizikog dvojnika koji ne poseduje subjektivna iskustva
nedvosmisleno potvruje iskaz Zombiji su zamislivi a ne Svesna bia su zamisliva.
Problem subdeterminacije se ovde ne javlja, Princip realizacije je zadovoljen, pa samim
tim imamo sluaj pozitivne zamislivosti (Chalmers 2002a, 181). Kasnije emo ispitati
da li se moe napraviti razlika izmeu idealne pozitivne i idealne negativne
zamislivosti.
Distinkcija izmeu pozitivne i negativne zamislivosti omoguava almersu da
potrai relevantne sluajeve zamislivosti koji prevazilaze granice perceptivne
imaginacije, i da, kao to e se videti, na blii nain odredi Tezu modalnog
racionalizma. Ipak, jo uvek ostaje potreba da se odgovori na izazove kripkeovske
modalne psihoanalize.
Da bi odgovorio na ovaj problem, almers uvodi razlikovanje izmeu primarne
i sekundarne zamislivosti (Chalmers 2002a, 156159), a ovo razlikovanje je i pod
uticajem Kripkeovog objanjenja modalnih iluzija i 2-D okvira (pomenuti su 1.4.2).
55

Kao to se moe napraviti razlika izmeu kontraaktualnih i kontrainjenikih moguih
svetova, tako se moe napraviti razlika izmeu kontraaktualnih i kontrainjenikih
scenarija (situacija). Primarna zamislivost je kada zamiljamo da je neto sluaj u
aktualnom scenariju (situaciji), dok je sekundarna zamislivost sluaj u kome zamiljamo
da bi neto bilo sluaj s obzirom na informacije o aktualnom svetu koje posedujemo.
Drugim reima, primarna zamislivost podrazumeva zamiljanje kontraaktualnog
scenarija (situacije), dok sekundarna zamislivost podrazumeva zamiljanje
kontrainjenikog scenarija (situacije). Ove dve vrste zamislivosti se mogu vrednovati
preko epistemikih intenzija (vidi 1.4.3). Kontrainjeniki scenariji podrazumevaju
posedovanje znanja o aktualnom svetu koje je aposteriorne prirode, dok su
kontraaktualni scenariji saznati a priori. Pomou primarne zamislivosti i primarnih
intenzija se moe definisati apriorno saznanje. Apriorno saznanje je verifikovano u
svakom kontraaktualnom scenariju, odnosno ima nunu primarnu epistemiku intenziju.
S druge strane, iskaz nije istinit a priori ako i samo ako postoji bar jedan kontraaktualni
scenario koji ga opovrgava, odnosno ako moemo da zamislimo scenario u kom
pomenuti iskaz nije istinit. Distinkcija izmeu primarne i sekundarne zamislivosti je
vana distinkcija za almersa, i on smatra da su je brojni filozofi prevideli, ime su
suvie rano odustali od odbrane Teze modalnog racionalizma. Pomou ove distinkcije
se moe objasniti Kripkeove modalna psihoanaliza (vidi 1.4.2): iskaz Voda je sastava
XYZ je sekundarno nezamisliv (poto znamo da je u aktualnom svetu voda sastava
H2O), ali je primarno zamisliv (Voda nije sastava XYZ nije a priori).
Sekundarna zamislivost je aposteriornog karaktera, jer zavisi od otkrivenih istina
iz aktualnog sveta. Samim tim ne moe da podri Tezu modalnog racionalizma kojom
se trai aprioran pristup modalnosti. Primarna zamislivost je apriornog karaktera, jer ne
56

zavisi od poznavanja injenica iz aktualnog sveta, ve samo ukazuje na mogunost da se
scenario, razmotren kao da je aktualan, vrednuje (Chalmers 2002a, 158). Zato je
primarna zamislivost relevantni smisao zamislivosti koji almers koristi u opravdanju
modalnog racionalizma.
almers takoe ukazuje na to da postoji primarno-sekundarna zamislivost u
kojoj zamiljamo kontraaktualni scenario u kom se tvrdi da je neto sekundarno
(metafiziki) mogue (Chalmers 2002a, 198199). Primarno-sekundarna zamislivost je
aposteriornog karaktera, s obzirom da podrazumeva znanje o aktualnom svetu na kom
je sekundarna zamislivost zasnovana. U tom smislu primarno-sekundarna zamislivost
nije relevantna za ispitivanje Teze modalnog racionalizma, kojom se tvrdi da postoji
apriorni pristup metafizikoj modalnost. Kasnije emo (vidi 4.4.3) videti da se na neke
prigovore almersovom argumentu moe odgovoriti da su oni zasnovani na korienju
primarno-sekundarne zamislivosti. Koristei se pomenutim distinkcijama, almers je
izdvojio dva relevantna smisla zamislivosti koja pretenduju da zadovolje Tezu
modalnog racionalizma: idealnu pozitivnu primarnu zamislivost i idealnu negativnu
primarnu zamislivost. Ova dva pojma pretenduju na apriorni pristup metafizikoj
modalnosti, s obzirom na to da je primarna zamislivost apriornog karaktera.
S druge strane, videli smo u 1.4.2 da 2-D okvir pravi razliku izmeu
kontraaktualnih i kontrainjenikih moguih svetova. Kontrainjeniki mogui svetovi
odgovaraju uobiajenom smislu metafizike mogunosti, a poto zavise od
poznavanja injenica iz aktualnog sveta, u bitnoj meri su aposteriornog karaktera. Ipak,
izgleda da primarna mogunost ne zavisi od injenica iz aktualnog sveta. Zato almers
smatra razlonim pretpostaviti da je primarna mogunost dostiiva a priori, i da se
moe povezati sa pojmom primarne zamislivosti, odnosno, u naem sluaju, sa pojmom
57

idealne pozitivne primarne zamislivosti i sa pojmom idealne negativne primarne
zamislivosti. Sledea teza izraava tu ideju (Chalmers 2006, 82):
Metafizika realizacija (metaphysical plenitude): za svaki iskaz S vai da
ako je iskaz S epistemiki mogu, onda postoji kontraaktualni mogui
svet koji verifikuje iskaz S.
Princip realizacije i Metafizika realizacija nam omoguavaju da tvrdimo ono to
almers naziva slabi modalni racionalizam (weak modal rationalism) (Chalmers
2002a, 194).
Slabi modalni racionalizam: Idealna pozitivna primarna zamislivost
povlai primarnu mogunost.
Na taj nain je, u kontekstu zasnivanja modalnog racionalizma, povezan relevantan
pojam zamislivosti sa relevantnim pojmom metafizike mogunosti (u sledeem
pododeljku ispitae se da li idealna negativna primarna zamislivost povlai primarnu
mogunost). U svetlu izvedenih pojmovnih distinkcija, Slabi modalni racionalizam
deluje plauzibilno. almers ovu tezu ne dokazuje, ali smatra da postoje dobri razlozi da
se kao pretpostavka prihvati. On ukazuje da odbacivanje premisa Metafizike realizacije
vodi neeljenim posledicama koje treba izbegavati iz metodolokih razloga, poto bi to
podrazumevalo da postoji scenario koji verifikuje iskaz koji zamiljamo, ali da taj iskaz
nije istinit ni u jednom kontraaktualnom svetu, to jest, da je primarno nemogu. Kao to
smo videli ranije, standardni sluajevi nunih aposteriornih sudova ne podravaju
ovakav stav, jer nuni aposteriorni sudovi imaju kontingentnu primarnu i nunu
sekundarnu intenziju. Za negiranje Metafizike realizacije su potrebne jae nunosti od
onih koje je mogue nai u Kripkeovim primerima, odnosno potrebni su iskazi koji bi
58

imali nunu primarnu i nunu sekundarnu intenziju, a koji bi, uprkos tome, usled
pojmovne nezavisnosti njihovih konstituenata, bili saznati a posteriori. Ovakvu nunost
almers naziva jaka metafizika nunosti (strong metaphysical necessity). Premda
postoje brojni zagovornici ove teze, almers smatra da je ova teza krajnje neplauzibilna
i da ne postoje jasni sluajevi koji joj idu u prilog, a da je trebamo odbaciti i iz
metodolokih razloga (vidi 4.3 u kome e biti vie rei o Tezi jake nunosti).
Na taj nain je teret dokaza prebaen na kritiare modalnog racionalizma, i oni
moraju da ponude jasan primer koji moe da podri Tezu jake nunosti. Prebacivanje
tereta dokaza je, dijalektiki posmatrano, najznaajnije dostignua almersove odbrane
modalnog racionalizma.

1.5.2. Jaki, slabi i isti modalni racionalizam
U prethodnom pododeljku bio je prikazan Slabi modalni racionalizam. almersa jo
interesuje i to da li su idealna pozitivna primarna zamislivost i idealna negativna
primarna zamislivost koekstenzivni pojmovi, odnosno da li je teza kojom se tvrdi da
jesu, a koju naziva isti modalni racionalizam (pure modal rationalism), istinita. Ovo
je interesantno pitanje, zato to, ako bi odgovor bio potvrdan, modalni racionalisti bi se
nalazili u dosta lagodnijoj poziciji, poto prilikom konstruisanja argumenta na osnovu
zamislivosti ne bi bili u obavezi da konstruiu scenario (situaciju) koji verifikuje njihov
stav, ve bi bilo dovoljno samo to da nisu u stanju da svoju zamisao opovrgnu apriornim
rezonovanjem.
U prethodnom pododeljku smo takoe videli da prima facie negativna
zamislivost ne moe da zadovolji Princip realizacije. Ipak, moglo bi se tvrditi da barem
59

u sluaju idealne negativne primarne zamislivosti postoji scenario koji na nedvosmislen
nain verifikuje iskaz koji zamiljamo, i da se Princip realizacije moe zadovoljiti. To bi
bio sluaj ako bismo prihvatili ono to almers naziva dokuivost istine (scrutability
of truth) po kojoj je potpuni kvalitativni opis scenarija dovoljan uslov za epistemiku
potpunost, to jest znanje (ili logiku izvodivost) svake istine o tom svetu. almers
razmatra dve vrste kontraprimera protiv istog modalnog racionalizma koje naziva
nerazreene nezamislivosti (open inconceivabilities) i nedokuivost istine
(inscrutability of truth). Ve njihov naziv ukazuje na to zato almers potencijalno
nepraznu klasu ovih iskaza naziva zona sumraka (twilight zone) (Chalmers 2002a,
174).
Nerazreene nezamislivosti se odnose na iskaze koje ne moemo da odbacimo ni
nakon paljivog apriornog rezonovanja, ali takoe nismo u stanju ni da konstruiemo
pozitivan scenario koji bi ih potvrdio. Najplauzibilniji kandidati protiv istog modalnog
racionalizma su iskazi Postoje nezamislive osobine sveta i Ne postoji kvalitativno
potpun opis sveta (Chalmers 2002a, 174). Ne vidi se kako bismo ovakve stavove mogli
da odbacimo a priori, a ini se i da ne postoji scenario koji ih verifikuje. Stoga je isti
modalni racionalizam u velikoj meri kontroverzna teza. Iako almers veruje da nije
jasno da ovi sluajevi opovrgavaju isti modalni racionalizam, ini se je na njemu teret
dokaza da to i pokae.
Tezu da idealna negativna primarna zamislivost povlai primarnu mogunost
almers naziva jaki modalni racionalizam (strong modal rationalism). Ova teza je
odriva ako, pored ostalih premisa, prihvatimo i Dokuivost istine, poto se samo tada
moe dobiti Teza realizacije koja je navedena u prethodnom pododeljku. Na taj nain je
Nedokuivost istine odnosno teza po kojoj potpuni kvalitativni opis sveta nije
60

dovoljan uslov za epistemiku potpunost, to jest znanje (ili logiku izvodivost) svake
istine o tom svetu potencijalni kontraprimer za Jaki modalni racionalizam. almers
razmatra nekoliko potencijalnih primera Nedokuivosti istine, od kojih e dva biti
pomenuta. Prvi primer je poznata i iroko diskutovana epistemika teorija nejasnosti
(Williamson 1994), po kojoj su iskazi u kojima se koriste nejasni predikati, poput iskaza
Osoba x je elava, istiniti ili lani, ali da mi, zbog ogranienja naih saznajnih
sposobnosti, to nikada ne moemo znati. Na taj nain, potpuni opis sveta nije dovoljan
da nam svaka istina o njemu bude epistemiki dostupna. almers jednostavno odbacuje
Vilijamsonovu teoriju nejasnih predikata upravo jer smatra da je odbacivanja Slabog
modalnog racionalizma njena neeljena posledica.
Drugi zanimljiv primer u prilog Nedokuivosti istine predstavlja Hipoteza
kontinuuma (Continuum Hypothesis), po kojoj ne postoji kardinalnost koja se nalazi
izmeu kardinalnosti skupa prirodnih brojeva i kardinalnosti skupa realnih brojeva. Za
razliku od Goldbahove hipoteze, za Hipotezu kontinuuma je dokazano da je nezavisna u
odnosu na Cermelo-Frankelov sistem kome je dodata aksioma izbora (Cohen 1964).
Zato imamo dobrog razloga da verujemo da se u pogledu nje nalazimo u poziciji idealne
zamislivosti. U svetlosti Gedelove teoreme nepotpunosti, mogli bismo pomisliti da se
meu istinama koje se ne mogu dokazati nalazi i Hipoteza kontinuuma. Ako bi, na
primer, Hipoteza kontinuuma bila nedokaziva, ali ipak istinita, onda bi teza Dokuivosti
istine bila lana. almers smatra da je ovaj primer najozbiljniji kandidat za odbacivanje
Jakog modalnog racionalizma, ali takoe smatra da nije jasno da li to zaista i uspeva.
Ipak, nije ba najjasnije na koji tano nain almers izlazi na kraj sa primerom Hipoteze
kontinuuma. On nudi nekoliko mogunosti (Chalmers 2002a, 180). Prva mogunost je
da se tvrdi da se za Hipotezu kontinuuma ne moe rei ni da je istinita ni da je lana.
61

Teza, po kojoj se istinosna vrednost tano ili netano ne moe pripisati Hipotezi
kontinuuma, moe se shvatiti barem na dva naina. Moe se, u duhu polivalentnih
logika, tvditi da Hipoteza kontinuuma ima istinosnu vrednost neodreeno. Iako je
almers sklon ovom reenju, ini se da je ovaj manevar uveden ad hoc kako bi se Jaki
modalni racionalizam spasio od prigovora Nedokuivosti istine. Slina stvar bi bila i u
sluaju da se, u strosnovskom duhu (vidi Strawson 1950), tvrdi da Hipoteza kontinuuma
predstavlja prazan iskaz, odnosno iskaz koji je smislen, ali kome nema smisla pripisivati
istinosnu vrednost. Drugi ponueni odgovor od strane almersa jeste taj da mi nismo u
obavezi da prihvatimo zakon iskljuenja treeg. Ovo tvrenje je u duhu intuicionizma, i
osnovna ideja koja iza njega stoji jeste ta da se o istinitosti jedne formule moe govoriti
samo ako smo u stanju da je dokaemo. Imajui u vidu da almers, kao to emo videti
u 4.1.1, prihvata sistem S5 modalne logike, ovo reenje je udno, s obzirom na to da
se intuicionizam obino kombinuje sa slabijim sistemom S4 modalne logike, a ne sa
sistemom S5. Takoe, izgleda da ponueno intuicionistiko reenje dovodi u pitanje
razlikovanje izmeu prima facie negativne primarne zamislivosti i idealne negativne
primarne zamislivosti. Naime, almers smatra da je sluaj s Hipotezom kontinuuma
razliit od sluaja s Goldbahovom hipotezom zato to predstavlja sluaj idealne, a na
prima facie zamislivosti, poto imamo dokaz da se Hipoteza kontinuuma ne moe
dokazati, to nije sluaj s Goldbahovom hipotezom. Pa ipak, moda bismo mogli rei da
i Hipoteza kontinuuma, slino Goldbahovoj hipotezi, predstavlja sluaj prima facie
zamislivosti, a ne idealne zamislivosti. Naime, Hipoteza kontinuuma se ne moe
dokazati ako se ograniimo na Cermelo-Frankelov sistem i na aksiomu izbora. To jo
uvek ne znai da se ona ne bi mogla dokazati ako bismo imali drugaiji sistem aksioma.
tavie, neki filozofi matematike smatraju da je bez aksiome izbora (to nije isto to i
62

negiranje aksiome izbora) Hipoteza kontinuuma lana (s obzirom na to da je u tom
sluaju kardinalnost prirodnih brojeva izjednaena sa kardinalnou realnih brojeva;
vidi Feferman and Levy 1963). To nam sugerie da se razlika izmeu prima facie
negativne primarne zamislivosti i idealne negativne primarne zamislivosti ne moe
napraviti simpliciter, ve da zavisi od sistema aksioma koji smo prihvatili. Rezultat da
je bez aksiome izbora Hipoteza kontinuuma netana mogu je zato to kardinalnost ne
moramo nuno shvatiti kao oznaku jednog skupa per se, ve i kao oznaku bazinog
skupa odreene relacione strukture (modela; vidi Arsenijevi 2012, 7475). U tom
smislu je moda za almersa bolje da tvrdi da je pozitivno (ili negativno) reenje
Hipoteze kontinuuma samo prima facie zamislivo, a to ide u prilog tezi da je teko nai
sluaj prima facie negativne zamislivosti koji ne bi bio sluaj idealne negativne
zamislivosti (sam almers kao da ne nudi nijedan takav primer; vidi Hanrahan 2009a).
U sledeem odgovoru na primer Hipoteze kontinuuma, almers dolazi do
znaajnog uvida u emu se sastoji problem vezan za idealnu negativnu (mutatis
mutandis, i idealnu pozitivnu) primarnu zamislivost. On smatra da primer Hipoteze
kontinuuma ak i ako ne uspeva, na jasan nain postavlja znaajna pitanja kakve su sve
vrste idealizacija dozvoljene u odreenju racionalnih pojmova koje koristimo
(Chalmers 2002a, 180). Poto smo u 1.5.1 videli da almersov pojam idealne
pozitivne primarne zamislivosti predstavlja racionalni a ne psiholoki pojam, koji se
odnosi na logiko-pojmovnu mogunost, potrebno je videti u kom je obliku prisutna
idealizacija u razumevanju ovog pojma.
Jedna mogunost je da za relevantan smisao idealizacije uzmemo Boje
sveznanje (pod pretpostavkom da On postoji). Tada izgleda da bi Bog u sluaju
nedokazivih matematikih formula ipak mogao da ima znanje neposrednim uvidom da
63

su one, na primer, istinite. Jasno je da bi ovakva koncepcija idealizacije zamislivosti
dovodila u pitanje Jaki modalni racionalizam, s obzirom na to da bi u primeru s
Hipotezom kontinuuma ostao otvoren prostor da Bog zna da se Hipoteza kontinuuma ne
moe dokazati, ali i da neposredno zna da je ona, na primer, istinita. S druge strane, ako
idealizaciju koristimo samo za opis ovekovog saznanja, i odredimo je kao odsustvo
kontingentnih kognitivnih ogranienja, izgleda da bi to bilo vie u duhu
intuicionistikog odgovora na problem Hipoteze kontinuuma koji nudi almers. Ipak,
ovde se pored ranije navedenog prigovora da je kombinacija sistema S5 sa
intuicionizmom neuobiajena, moe navesti i injenica da se almers, kao to emo
videti u 1.5.4, u ilustraciji logike mogunosti poziva i na to ta bi Bog (hipotetiki)
mogao da izabere. Na taj nain, almersu je u jednom smislu neophodno pozivanje na
Boje sveznanje u opisu idealizovane zamislivosti (u sluaju opisa logike mogunosti),
a u drugom smislu eli da to izbegne (u sluaju primera s Hipotezom kontinuuma). Ne
ini se, na prvi pogled, da su ove dve koncepcije uskladive.
Koncepciji idealne negativne zamislivosti se moe uputiti i prigovor koji navodi
Manolo Martinez, a koji se zove problem zaustavljanja (halting problem). Ovaj
problem je poznat u raunarstvu, i odnosi se na neodluive formule u matematici, a
sastoji se u tome da postoje sluajevi u kojima Tjuringova maina nije u stanju da
predvidi da li e se njeno raunanje zaustaviti ili ne (Martinez 2012, 6). Ako je to sluaj,
onda, na primer, u sluaju operacija sa veoma velikim brojevima neemo biti u stanju
da, ak ni uz pomo Tjuringove maine, predvidimo konani rezultat. To otvara
mogunost da konani rezultat ipak postoji, a da smo mi u stanju da zamislimo pogrean
(i nemogu) ishod.
64

Kako god da stvari stoje sa potencijalnim kontraprimerima iz Zone sumraka,
izvesno je da oni ne pogaaju koncepciju idealne pozitivne primarne zamislivosti, i da
ona ve u svojoj definiciji zadovoljava Princip realizacije. U tom smislu je znatno lake
braniti Slabi modalni racionalizam negoli ostale dve navedene vrste modalnog
racionalizma. Zato e se u daljem tekstu pojam idealne pozitivne primarne zamislivosti
tretirati kao releventan za dalje istraivanje.

1.5.3. Zamislivost, imaginacija, intuicija
U ovom pododeljku razgraniie se pojam idealna pozitivna primarna zamislivost od
pojma imaginacija i od pojma intuicija. Ponekad se zamislivost (conceivability) i
imaginabilnost (imaginability) poistoveuju u literaturi, ali je takoe sluaj da se izmeu
njih pravi razlika. Naime, imaginacija (uobrazilja, mata) je saznajna sposobnost
pomou koje ulno predstavljamo objekt koji nam nije aktualno dat u opaaju.
Vizualizacija (imagery) je najei sluaj (ne i jedini) ovakvog ulnog predstavljanja.
Za razliku od imaginacije, zamislivost predstavlja pojmovno prikazivanje jedne situacije
ili jednog scenarija (ovi pojmovi e se definisati kasnije), i predstavlja pripovedanje
mentalne prie. Kao takva, zamislivost ne zahteva opaajnu komponentu, iako je
moe sadravati.
Razlika izmeu zamislivosti i imaginacije se moe videti na nekoliko poznatih
primera. Prvi primer je Barklijeva poznata teza da ne moe da zamisli drvo koje niko
ne opaa. Kao to je poznato, Barkli je verovao da postojati znai opaati ili biti
opaen (esse est percipii out percipere), a poto je bio empirista, smatrao je da izvor
65

naeg znanja lei u ulnom iskustvu, u ta je ubrajao i imaginaciju. Sada se u
zamiljanju drveta koje niko ne opaa javlja sledei problem (Barkli 1713/1986, 7273):
Hilas: ... Ba smena greka. Poto sam mislio o nekom drvetu na
osamljenom mestu gde nema nikoga ko bi ga video, uinilo mi se da sam
zamislio drvo koje egzistira tako da ga niko ne opaa i da o njemu niko
ne misli, ali nisam uzeo u obzir da ga ja zamiljam sve vreme.
Standardni odgovor Barkliju je da ne moemo vizualizovati drvo koje niko ne opaa, ali
da moemo zamisliti scenario (situaciju) u kojoj postoji drvo koje niko ne opaa.
Drugim reima, moemo ispriati mentalnu priu koja je koherentna u kojoj postoji
drvo koje niko ne opaa, a da pritom nismo u stanju da ovu priu ilustrujemo jednom
predstavom (vidi Campbell 2002, 127128). U tom smislu se Barkliju moe odgovoriti
da se zamislivost moe itati drugaije od imaginabilnost.
Drugi primer koji ukazuje na razliku izmeu imaginacije i zamislivosti je
Dekartov primer sa zamiljanjem geometrijskih figura. Na primer, trougao je
geometrijska figura koju lako moemo vizualizovati. Za razliku od toga, za oveka je
gotovo nemogue da vizualizuje hiljaduugao, ili pak, da uz pomo vizualizacije napravi
razliku izmeu figure sa hiljadu uglova i figure sa deset hiljada uglova. (Descartes
1641/1998, 5051). Ipak, iz ovoga ne sledi da se ne moe na koherentan nain opisati
figura sa deset hiljada uglova.
O imaginaciji je napisana obimna filozofska literatura. Ono to nas ovde zanima
je to da li imaginacija obavlja znaajnu ulogu u konstruisanju argumenta na osnovu
zamislivosti zombija. ini se da ne igra znaajnu ulogu, s obzirom da se ne vidi kako
mogli vizualizovati, ili na neki drugi nain ulno predstaviti zombije, ili scenario
66

(situaciju) u kojoj ne postoji fenomenalna svest. Sintagma unutra je sve mrano,
pomou koje slikovito opisujemo odsustvo svesnog iskustva kod zombija, ne
predstavlja precizan opis zombi scenarija (situacije), poto mi moemo imati svesna
iskustva ak i kada smo u potpunom mraku, a u sluaju zombija svesnih iskustava
uopte nema. Vizualizovanje zombija bi bilo slino vizualizovanju drveta koje niko ne
opaa, i u tom smislu moe predstavljati problem za opravdanje almersovog
argumenta.
Dekartov i Barkllijev primer nam ukazuju da zamislivost i imaginacija nisu iste
saznajne sposobnosti, iako mogu da se prepliu. Sledee pitanje koje se moe postaviti
je: da li je zamislivost isto to i modalna intuicija? Neki filozofi smatraju da je to sluaj.
Tako, na primer, Dord Biler smatra da zamislivost treba redukovati na racionalne
intuicije. Na primer, u sluaju zamislivosti, Biler smatra da se reenica zamislivo je da
p moe prevesti sa imam intuiciju da je p mogue (Bealer 2002, 75). Biler pie
sledee (Bealer 2002, 77):
... moj opti sud je da je najsigurnije jednostavno izbei minsko polje
zamislivosti i nezamislivosti i drati se neproblematinog idioma
intuicije da je neto mogue ili da je neto nemogue.
Ako bi to bio sluaj, onda bismo, kao to smo videli u 1.3, imali problem sa
opravdanjem Teze modalnog racionalizma, poto su intuicije pogreive, a Tezom
modalnog racionalizma se pretenduje na nepogreivu evidenciju za naa modalna
verovanja.
Najpre da vidimo ta su intuicije. Postoji mnotvo naina da se ovaj pojam
shvati, i esto nije jasno u kom smislu ga filozofi koriste u svojoj argumentaciji. U
67

psihologiji se intuicije obino shvataju kao esto ulo (sixth sense), kao vrsta
percepcije koja se razlikuje od ostalih oblika percepcije (gledanje, sluanje, dodirivanje,
mirisanje, ukus). Ipak, ovakav smisao intuicija nije relevantan za argument na osnovu
zamislivosti jer oigledno ne moe da podri Tezu modalnog racionalizma. Ovde se
opet moe ukazati na prigovor koji je karakteristian za Benaserafovu dilemu koja je
pomenuta u 1.1. Naime, znanje koje se stie percepcijom zahteva kauzalni odnos
izmeu onoga koji opaa i predmeta opaanja (vidi, na primer, Smith 1994, 21). Sa
druge strane, mogui svetovi ne mogu biti u kauzalnom odnosu sa drugim moguim
svetovima. Mogui svetovi nisu udaljene planete koje bi se mogle istraivati tako to
bismo ih naselili i posmatrali. Na taj nain nije mogue putem percepcije ostvariti
kauzalni kontakt izmeu aktualnog sveta i mogueg sveta. Poto se mi nalazimo u
aktualnom svetu, onda smo pomou percepcije u stanju da istraujemo jedino objekte
aktualnog sveta, a ne i mogue svetove. U tom smislu shvatanje intuicije kao oblika
percepcije nije podesno za opravdanje Teze modalnog racionalizma.
Drugaiji pokuaj je da intuicije podelimo na filozofske i zdravorazumske
intuicije (vidi, na primer, Symons 2008, 68). Razlika izmeu zdravorazumskih i
filozofskih intuicija se moe videti na primeru Goldbahove hipoteze. Po svoj prilici je
zdravorazumski pretpostaviti da je Goldbahova hipoteza tana, poto do sada nismo
pronali primer koji je opovrgava, a i sama hipoteza je u izvesnom smislu
samooigledna. To je po svoj prilici i razlog iz kojeg matematiari i uvode neku
neproverenu pretpostavku u obliku u kom je uvode (na primer Svaki paran broj, vei
od dva, zbir je dva prosta broja). Ipak, profesionalni matematiari su svesni da to to
do sada nismo naili na parni broj koji nije zbir dva prosta broja jo uvek ne iskljuuje
68

mogunost da naiemo na takav broj. Zato je mogue da postoji profesionalni
matematiar ija je profesionalna intuicija da je Goldbahova hipoteza netana.
Ipak, i jedan i drugi smisao intuicija nije isto to i idealna pozitivna primarna
zamislivost, niti predstavlja njen nuan uslov. Uzmimo za primer zdravorazumski
smisao intuicija. Na primer, moemo rei da je iskaz Postoje planine intuitivno
prihvatljiv, poto znamo da postoje planine u Srbiji ili u vajcarskoj (vidi Williamson
2007, 218219). U tom smislu su intuicije izvedena verovanja ija prihvatljivost zavisi
od naeg background znanja koje imamo.
Izgleda da ni zdravorazumski smisao intuicija nije identian sa almersovim
pojmom idealne pozitivne primarne zamislivosti. Razlika izmeu ovakvog shvatanja
intuicija i primarne zamislivosti se ogleda u sledeem. Zdravorazumske intuicije su
izvedena verovanja koja zavise od naeg background znanja koje koje se u bitnoj meri
sastoji od poznavanja injenica aktualnog sveta, i mora biti u skladu sa njima. Pomenuta
intuicija da planine postoje zavisi od naeg znanja da u aktualnom svetu planine postoje
u Srbiji ili u vajcarskoj. Ipak, mi moemo (primarno) zamisliti situaciju u kojoj planine
ne postoje. Nae background znanje iz aktualnog sveta se moe u potpunosti izmeniti.
Slina je stvar i sa intuicijama koje dele strunjaci, s obzirom da i one zavise od
njihovog sistema verovanja, koji se, pak, u sluaju primarne zamislivosti, moe menjati.
Sledea znaajna osobina koja se za intuicije esto vezuje jeste samooiglednost.
Ovu psiholoku komponentu naglaava Dord Biler, a ona mu slui i kao razlog iz
kojeg intuicije razlikuje od verovanja. Da bi to pokazao, Biler vri fenomenoloku
analizu intuicija (vidi, na primer, Bealer 1999/2004, 303304). Biler smatra da intuicije
69

predstavljaju autentinu vrstu svesnog dogaaja u kome nam se ini da je neto sluaj.
Biler navodi primer (Bealer 1999/2004, 303):
Na primjer, kada prvi put uzmete u razmatranje jedan od De
Morganovih zakona, esto se ini da nije niti istinit niti laan; no nakon
kratkog razmiljanja deava se neto novo: zakon se iznenada ini
tonim.
Biler takoe pravi razliku izmeu fizikalnih i racionalnih intuicija. Fizikalne intuicije su
oslonjene na imaginaciju. Na primer, kada imamo intuiciju da e se kua, kojoj su
izmaknuti temelji, sruiti. U tom smislu Biler smatra da u fizici i srodnim naukama
imamo posla sa fizikalnim intuicijama. Ipak, u primeru sa kuom kojoj su izmaknuti
temelji, postoji smisao u kome se moe rei da imamo intuiciju da bi kua mogla ostati
da lebdi u vazduhu, ili da bi se mogla kretati na drugaiji nain od onog u kome bi se
sruila. U tom smislu Biler smatra da pored fizikalnih intuicija postoje i racionalne
intuicije koje Biler definie kao intelektualno izgledanje (intellectual seeming) u
kome nam se neto predstavlja kao nunost (Bealer 1999/2004, 303).
Biler smatra da se i fizikalne i intelektualne intuicije razlikuju od verovanja, i da
predstavljaju propozicionalne stavove sui generis (Bealer 2002, 7374). Na primer, u
sluaju fizikalnih intuicija, moe nam izgledati da je jedna horizontalna linija, na ijim
su krajevima postavljene unutranje strelice, kraa od horizontalne linije na ijim su
krajevima postavljene spoljne strelice, ali da u to ipak ne verujemo jer smo uoili da se
ovde radi o Miler-Lajerovoj iluziji, poto smo prethodno izmerili duinu linija i
ustanovili da su jednake duine. Primer koji pokazuje da se intelektualne intuicije
razlikuju od verovanja je Naivna teorija skupova, za koju imamo intuiciju da tana (jer
70

je zasnovana na samooiglednim principima), ali ipak ne verujemo da je tana, zato to
je Bertrand Rasel otkrio da ona krije skrivenu protivrenost.
Ideja da su intelektualne intuicije propozicionalni stavovi sui generis moe se
osporavati. Tako, na primer, Ernest Sosa smatra da Bilerovi primeri dozvoljavaju da
intuicije definiemo pomou verovanja. U primeru sa Naivnom teorijom skupova, Biler
tvrdi da on i dalje ima intuiciju da je ona tana, ali da u nju ne veruje zato to zna za
Raselov paradoks. Sosa smatra da je i dalje ostao otvoren prostor da se tvrdi da bismo u
Naivnu teoriju skupova verovali u sluaju da nismo saznali za Raselov paradoks (Sosa
1996, 153154). U tom smislu su intuicije ipak verovanja koja prihvatamo ili ne
prihvatamo u zavisnosti od toga da li smo naili na opovrgavajuu evidenciju ili ne.
Izgleda da almersova idealna pozitivna primarna zamislivost nije isto to i
Bilerov pojam racionalnih intuicija koje definie preko pojma samooiglednosti. Ako
intuicije definiemo pomou samooiglednosti, onda nam pitanje oko intuicija moe
izgledati kao da je stvar stepena. Neto nam se moe initi u manjoj ili u veoj meri
samooiglednim. Ipak, zamislivost je sve ili nita i nije stvar stepena (vidi Frankish
2007, 660). Za neto se moe rei da je zamislivo ili da nije zamislivo, a ne da je
zamislivije od neeg drugog. Zamislivost ne mora biti prisno povezana sa psiholokim
pojmom samooiglednosti. Jo jedan primer koji to ilustruje su matematike operacije s
velikim brojevima. Na primer, uopte nam nije samooigledno koja je vrednost
proizvoda dva izuzetno velika broja (vidi Weatherson 2003, 3), ali mi i dalje moemo
verovati da je dati raun taan ili tvrditi da je zamislivo da je taan.
U prilog razlikovanju almersovog pojma zamislivosti i Bilerovog pojma
intuicija moe se navesti sledea vana osobina idealne zamislivosti. Ranije smo videli
71

da je idealna zamislivost definisana kao neopovrgljivost boljim rezonovanjem i da je
u tom smislu nepogreiva. Ukoliko bi se naa zamisao ispostavila nekoherentnom, onda
ne bismo vie smatrali (pod pretpostavkom da smo to smatrali) da je naa zamisao
predstavljala sluaj idealne zamislivosti, ve bismo rekli da je to bio sluaj prima facie
(ili secunda facie) zamislivosti. S druge strane, primer sa Naivnom teorijom skupova, na
koji se Biler poziva, sugerie nam da nae racionalne intuicije ostaju na snazi i nakon
saznanja novih informacija koje ih opovrgavaju. U tom smislu je pojam zamislivosti
relaciono odreen, u odnosu na postojanje ili nepostojanje boljeg rezonovanja, dok je
pojam racionalnih intuicija nerelaciono odreen. Razlika izmeu prima facie i idealne
zamislivosti zavisi od toga da li postoji ili ne postoji bolji rasuiva koji je u stanju da
nas opovrgne. Kod intuicija to nije sluaj. Nezavisno od toga da li postoji bolji
rasuiva ili ne, mi emo i dalje imati intuiciju da je neto sluaj. Neto to nam je
izgledalo samooiglednim ostaje samooigledno i nakon opovrgavajueg rezonovanja.
Takoe, Bilerova fenomenoloka analiza mogla bi se nastaviti na nain koji
vodi rezultatima razliitim od njegovih. Uzmimo za primer sluaj sa Goldbahovom
hipotezom. Izgleda nam zamislivo da je Goldbahova hipoteza tana, a takoe nam
izgleda zamislivo da Goldbahova hipoteza nije tana. Poto je zamislivost sve ili
nita, onda nam su nam pozitivno i negativno reenje Goldbahove hipoteze podjednako
zamislivi. Ipak, da li se moe rei da imamo intuiciju (u smislu da nam je
samooigledno) da je Goldbahova hipoteza tana kao i da imamo intuiciju da je
Goldbahova hipoteza netana? Verovatno da ne. U izvesnom smislu, mogli bismo imati
intuiciju (u smislu samooiglednosti) da je Goldbahova hipoteza tana, zato to je svaki
do sada izbrojani parni broj, koji je vei, zbir dva prosta broja. U tom smislu nam je
samooigledno da je Goldbahova hipoteza tana. Ali daleko od toga da nam je
72

samooigledno da je Goldbahova hipoteza netana. Istina, moemo imati razloga da
verujemo da Goldbahova hipoteza nije tana, s obzirom da nismo uspeli da izbrojimo
sve parne brojeve, pa ostaje otvorena mogunost da bar jedan od njih nije zbir dva
prosta broja. U tom smislu bi neko mogao rei da ima intuiciju profesionalnog
matematiara da je Goldbahova hipoteza netana. Ali ova intuicija nije intuicija koja se
moe odrediti preko pojma samooiglednosti. Takoe, ak i kada bismo tvrdili da je
samooigledno da je Godlbahova hipoteza tana, i da je samooigledno da je
Goldbahova hipoteza netana, ostalo bi otvoreno pitanje da li su te dve hipoteze
podjednako samooigledne, kao to su podjednako zamislive. Zato se ini da se
almersov pojam zamislivosti ne moe redukovati na Bilerov pojam racionalne
intuicije.
Ostaje pokuaj da se vidi da li postoji neki drugi smisao intuicija koji bi se
mogao poistovetiti sa almersovim pojmom idealne pozitivne primarne zamislivosti. O
ovome e biti rei u 4.2.2 u kome e se istraivati epistemika koncepcija
analitinosti.

1.5.4. Dva pojma idealne pozitivne primarne zamislivosti
U 1.5.1 smo doli do pojma koji je izuzetno vaan za formulisanje argumenta na
osnovu zamislivosti: idealne pozitivne primarne zamislivosti. Ipak, u almersovim
radovima se moe nai da on ovaj pojam upotrebljava u dva razliita smisla koja, po
uzoru na ranije postavljene distinkcije, moemo nazvati idealizovani smisao idealne
pozitivne primarne zamislivosti (skraeno: IIPPZ) i neidealizovani smisao idealne
73

pozitivne primarne zamislivosti (skraeno: NIPPZ). Prvi je sluaj kada zamiljamo
kontraaktualni scenario, a drugi je sluaj kada zamiljamo kontraaktualnu situaciju.
Na primer, u Does Conceivability Entail Possibility?, almers prilikom
istraivanja pojma zamislivost esto pie situacija ili scenario, da bi kasnije
neprimetno prestao da pominje situacije, i preao na scenarije. Jasno je da je almersu
mnogo komotnije ako bi mogao da ima scenarije pri ruci, jer bi mu to omoguilo da na
jednostavniji nain brani modalni monizam (tezu po kojoj je prostor logiki moguih
svetova koekstenzivan sa prostorom metafiziki moguih svetova) o kome e biti rei u
4.3. Ipak, na jednom mestu almers jasno ukazuje da se argument na osnovu
zamislivosti moe zapoeti pomou zamiljanja situacije (Chalmers 1996, 67):
U praksi, da bismo konstruisali sud da je neto zamislivo, potrebno je
uzeti u obzir samo situaciju mali deo sveta i biti siguran da smo je
ispravno opisali. Ako postoji zamisliva situacija u kojoj je jedan iskaz
istinit, onda je oigledno da e postojati zamislivi svet u kom je taj iskaz
istinit, pa e nam ovaj metod dati dovoljno dobre rezultate, na nain da
se nai kognitivni resursi optereuju manje nego da zamiljamo itav
svet!
Iz ovog pasusa se vidi da almers priznaje da je lake zamisliti situaciju od scenarija.
To je sasvim prirodno, poto je za zamiljanje jedne situacije dovoljno da navedemo
relevantne detalje koji nas interesuju, dok je za zamiljanje scenarija potrebno da
navedemo sve detalje koji su potrebni. almers takoe smatra da je oigledno da je
zamiljanje situacije dovoljno za potrebe konstruisanja argumenta na osnovu
zamislivosti. Ovu tezu osporavaju filozofi koji smatraju da iako zamiljanje situacije
74

nije toliko zahtevno kao to je to zamiljanje scenarija, u sluaju zamiljanja situacije se
javlja problem da se situacija koju zamiljamo na koherentan nain uklopi (embed) u
odreeni scenario (vidi Yablo 1993, fusnota 58; Hanrahan 2009a, 285; ovaj problem e
biti razmotren u narednim pasusima i u 4.1.4).
Za razlikovanje IIPPZ i NIPPZ smisla idealne pozitivne primarne zamislivosti,
koje e nam biti od koristi u 4.1 bitno je napraviti razliku izmeu situacije i scenarija.
Scenario predstavlja epistemiki mogui svet, odnosno maksimalno odreenu
epistemiki moguu hipotezu (Chalmers 2006, 81). S druge strane, situacija je deo
scenarija i almers je definie kao konfiguraciju objekata i svojstava (Chalmers
2002a, 150), ili, kao to smo videli u gorenavedenom almersovom pasusu, mali deo
sveta. Osnovna razlika izmeu situacije i scenarija se ogleda u tome to se opis jedne
situacije moe netrivijalno proiriti, dok se opis jednog scenarija ne moe netrivijalno
proiriti. Ovu razliku je takoe mogue formalizovati na nain da se uvede logika koja
bi se odnosila na situacije, a koja bi se razlikovala od logike za scenarije. Postoje
filozofi koji smatraju da je u modalnoj logici bolje koristiti situacije (ponekad ih
nazivaju mogunosti) prilikom procenjivanja istinosne vrednosti modalnih iskaza
nego li mogue svetove. Na primer, u logici koja se odnosi na situacije, iskaz u kom je
glavni veznik disjunkcija (AvB) se moe evaluirati kao istinit ak i ako ne znamo koji
je od disjunkata taan (vidi Humberstone 1981, 322). S druge strane, potpunost je
glavno obeleje scenarija, i formula u kojoj je glavni veznik disjunkcija mogla bi se
evaluirati kao istinita samo ako znamo koji je od njenih disjunkata taan.
Pre nego to se podvue jasna razlika izmeu situacija i scenarija, potrebno je
prvo videti ta sve spada u kvalitativni opis jednog scenarija. Za poetak je za odreenje
jednog scenarija potrebno navesti sve partikularne injenice; zatim je potrebno navesti
75

indeksiku informaciju da je svet koji opisujemo aktualni svet, s obzirom na to da
mogue da postoje dva sveta koja imaju iste partikularne injenice, ali koji se razlikuju
u tome to je jedan svet aktualan, a drugi ne. Ipak, to nije sve. Naime, jo je Bertrand
Rasel (Rasel 1918/2007, 5253) uoio da za potpuni kvalitativni opis sveta nije
dovoljno navesti spisak svih partikularnih injenica, ve je potrebno i uvesti jednu optu
injenicu kojom se tvrdi da nabrojane partikularne injenice predstavljaju sve injenice
koje su dovoljne da se njima kompletira opis sveta. Ova opta injenica izraava se
takozvanim To je sve iskazom drugoga reda (nazivaju ga i totality-clause, thats all
clause, ili stop clause, i tako dalje, a mogao bi se nazvati i uslov totalnosti). Frenk
Dekson na sledeem primeru ilustruje potrebu za uvoenjem reenice To je sve
(Jackson 2003, 86): prosenu visinu jedne grupe ljudi moemo izraunati samo ako,
pored informacija o visini svakog njenog lana, imamo informaciju o tome da su
lanovi iju visinu uzimamo u razmatranje svi lanovi grupe koju razmatramo, odnosno
da ne postoji nijedan lan grupe koji nije uzet u razmatranje. O reenici To je sve
almers pie sledee (Chalmers 1996, 86):
Ova injenica nam kae da su sve partikularne injenice sveta ukljuene
ili da slede iz datog skupa injenica. Iz ove injenice drugoga reda
(second-order fact), u konjunkciji sa svim bazinim partikularnim
injenicama, sve negativne injenice e da slede Ona jednostavno
izraava graninu prirodu naeg sveta, ili bilo kog drugog sveta.
Ipak, postavlja se pitanje: da li je reenicu To je sve mogue koristiti i u opisu
situacije, a ne samo u opisu scenarija? Na prvi pogled se ne vidi zato to ne bi bilo
mogue. almersovo odreenje situacije kao konfiguracije objekata i svojstava i kao
mali deo sveta nije ba najjasnije. Stiven Jablo je malo odreeniji i smatra da su
76

scenariji potpuni u svakom smislu, dok situacije ne moraju biti potpune u svakom
smislu (Yablo 1993, 28). Jablo smatra da se situacije mogu shvatiti kao prostorni,
vremenski, ili ontoloki delovi sveta. Imajui to u vidu, izgleda da situacije mogu biti
potpune u jednom smislu (na primer, ontoloki), a nepotpune u nekom drugom smislu
(na primer, prostorno ili vremenski). Drugi nain da se napravi razlika izmeu situacija i
scenarija je taj da se tvrdi da su scenariji u potpunosti odreeni opisi, dok su situacije
samo delimino odreeni opisi.
ini se prirodnim da se razlika izmeu situacija i scenarija odredi preko reenice
To je sve. Reenica To je sve ini jedan scenario potpunim, a potpunost je upravo
ono to nedostaje opisu situacija. Ipak, moe se postaviti pitanje: da li se reenica To je
sve moe primeniti i na opis situacija? U jednom smislu je to svakako sluaj, jer
moemo napraviti razliku izmeu potpuno opisane situacije i nepotpuno opisane
situacije. Ipak, s obzirom da postoji pojmovna razlika izmeu situacije i scenarija, koja
se ogleda u tome da je situacija deo scenarija koja se u njega moe uklopiti, nju je
mogue i netrivijalno proiriti: netrivijalnim proirenjem jedne situacije moemo dobiti
scenario. Pouzdan znak da smo iz jedne situacije dobili scenario je da vie ne postoje
netrivijalna proirenja navedene situacije; drugim reima, kada u opis jedne situacije
uvedemo reenicu To je sve u obliku ne postoje dalja netrivijalna proirenja
navedenog opisa. S druge strane, jedan scenario po definiciji nije deo nekog drugog
scenarija, niti ga moemo uklopiti u neki drugi scenario, a upravo to garantuje reenica
To je sve. U tom smislu je reenica To je sve primenljiva samo na odreenje
scenarija, a ne i na odreenje situacija. Ipak, u sluaju da elimo da zadrimo intuiciju
da se moe napraviti razlika izmeu situacija koje su potpuno opisane i onih koje to
nisu, moemo napraviti razliku izmeu apsolutne i relativne (moe se nazvati i
77

relevantna potpunost) potpunosti; prva vrsta potpunosti bi bila rezervisana za
scenarije (i za mogue svetove), dok bi druga vrsta potpunosti vaila za situacije. Ova
druga vrsta potpunosti bi se mogla izraziti u obliku: injenice koje su nabrojane za
opis situacije predstavljaju sve relevantne injenice; Ona bi naelno dozvoljavala
netrivijalna proirenja, ali bi se smatralo da ta proirenja ne utiu bitno na ve steene
informacije o prirodi situacije koju zamiljamo. Za razliku od relativne potpunosti,
apsolutna potpunost ne bi dozvoljavala nikakva netrivijalna proirenja, i bila bi
rezervisana samo za opis scenarija.
U ovom pododeljku smo ustanovili razliku izmeu dva smisla idealne pozitivne
primarne zamislivosti (IPPZ): idealizovani smisao idealne pozitivne primarne
zamislivosti (IIPPZ) i neidealizovani smisao idealne pozitivne primarne zamislivosti
(NIPPZ). Ova razlika je sadrana u almersovom radu, iako se na mnogim mestima
stie utisak da je almers ignorie. U jednom smislu, njemu su scenariji potrebni da bi
lake opravdao Tezu modalnog racionalizma, dok je u drugom smislu svestan da je
umesto scenarija lake zamisliti situaciju i time zapoeti svoj argument.
Jasno je da je zamiljanje situacije znatno laki posao od zamiljanja scenarija,
jer situacija predstavlja deo scenarija. tavie, postoje filozofi koji smatraju da
zamiljanje scenarija prevazilazi granice ovekovih sposobnosti. Jedan od prigovora u
tom pravcu je takozvani prigovor nepotpunosti (the incompleteness objection;
ponekad se naziva i standardni prigovor; vidi Brueckner 2001; Worley 2003). Ovaj
prigovor je detaljno opisala Rebeka Hanrahan (2009b, 389):
Obino se smatra da e nam zamislivost obezbediti put ka mogunosti
ako se za zamiljanje p zahteva konstruisanje maksimalno konzistentnog
78

skupa iskaza koji sadre p. Ali, naravno, mi ne moemo da konstruiemo
takav skup, jer je takav skup beskonano velik. Jedino to moemo je da
konstruiemo podskup tog skupa. Ali tada mi iz pukog podskupa ne
moemo da izvedemo bilo kakve zakljuke o p-ovom modalnom statusu,
jer je mogue da, kada se ovaj podskup upotpuni, otkrijemo da iskaz koji
pripada tom podskupu protivrei skupu kome pripada (superset). A ova
protivrenost e otkriti da je p nemogue. Ovo je prigovor nepotpunosti.
U ovom pasusu su sadrane dve ideje koje su relevantne za nae istraivanje. Prva ideja
je da mi nismo u stanju da zamislimo scenario, odnosno maksimalno konzistentni skup
iskaza. U tom smislu se odbacuje idealizovani smisao idealne pozitivne primarne
zamislivosti. Ovakva vrsta zamislivosti gotovo da je nedostina za ljudsko saznanje, a
brojni filozofi smatraju da svaka epistemologija koja od nas zahteva da uradimo ono
to nismo u stanju da uradimo ne treba biti razmotrena kao epistemologija (Hanrahan
2009a, 284). Bitno je uoiti da se Prigovorom nepotpunosti ne tvrdi da niko nije u stanju
da zamisli maksimalno konzistentni skup iskaza (scenario), ve samo to da zamiljanje
scenarija prevazilazi granice ovekovih saznajnih mogunosti. U tom smislu ostaje
otvorena mogunost da jedan scenario moe biti zamisliv uprkos tome to mi nismo u
stanju da ga zamislimo; na primer, Bog bi, ukoliko postoji, bio u stanju da zamisli
scenario s obzirom na to da je po definiciji sveznaju i svemoan.
Druga ideja koja je izraena gore navedenim pasusom jeste da zamiljanje
situacije, koje je zasigurno u granicama ovekovih mogunosti, nije garancija da je
neto mogue. Ova ideja protivrei upravo onome to almers smatra oiglednim
(vidi citirani pasus u ovom pododeljku). Na taj nain je Prigovor nepotpunosti suvie
jak i u potpunosti dovodi u pitanje argument na osnovu zamislivosti. Ipak, Prigovor
79

nepotpunosti nam ostavlja otvorenom mogunost da se ograniimo na zamiljanje
situacije, a da umesto zamiljanja scenarija u argumentu na osnovu zamislivosti
uvedemo sledeu premisu:
(14) Ako je iskaz S NIPP-zamisliv, onda postoji scenario u kom je iskaz S istinit.
Da li je ova pretpostavka plauzibilna? Videli smo da almers smatra da je oigledna,
dok se neki drugi filozofi sa tim ne bi sloili. Ako se prisetimo almersove definicije
idealne zamislivosti kao neopovrgljivosti boljim rezonovanjem, po kojoj je na
skeptiku da ukae na skrivenu protivrenost situacije koju zamiljamo, izgleda da
imamo vie razloga da ovu pretpostavku prihvatimo nego li da je odbacimo. Moe se
tvrditi da mi nismo u stanju da zamislimo potpun scenario, ali da jo uvek ne znai da je
na scenario protivrean, i da je na skeptiku obaveza da ukae na eventualnu
protivrenost nae situacije.
almers ovu mogunost anticipira u sledeem pasusu (Chalmers 1996, 35):
O logikoj mogunosti se moe govoriti slobodno kao o mogunosti u
najirem smislu, koja ugrubo korespondira sa zamislivou, i koja je u
potpunosti osloboena stega koje nameu zakoni naega sveta. Korisno
je misliti o logiki moguem svetu kao o svetu koji bi Bog mogao
(hipotetiki!) da stvori, da je tako birao. Bog nije mogao da stvori svet sa
mukim lisicama (male vixens), ali je mogao da stvori svet sa leteim
telefonima.
Iz ovog pasusa se vidi da almers smatra da je Bog u stanju da stvori samo ono to je
logiki (ili barem pojmovno) mogue. Logika (pojmovna) mogunost je granica
80

njegove svemoi. Ovo pitanje nas vodi ka razmatranju koncepcije Boje svemoi, koja
e biti kratko pomenuta u 4.1.4.
Iz dosadanjih razmatranja se moe uoiti da su u almersovoj teoriji prisutna
dva pojma idealne pozitivne primarne zamislivosti (idealizovani i neidealizovani) i da se
u skladu s tim Slabi modalni racionalizam moe formulisati na dva naina. Ova
distinkcija e biti upotrebljena u 4.1.3 sa ciljem da se odgovori na Frankiovu
parodiju.
U ovom poglavlju je u najvanijim segmentima prikazan almersov modalni
racionalizam, a takoe su definisani i relevantni pojmovi koji e kasnije u radu biti
korieni. U sledeem poglavlju prikazae se stanovite fizikalizma u filozofiji duha, i
ukazati na koji nain su razmatranja iz modalne epistemologije relevantna prilikom
procenjivanja ovog stanovita.











81

2. POGLAVLJE

PROBLEM EKSPLANATORNOG JAZA I FIZIKALISTIKI
POGLED NA SVET

Fizikalizam danas, i nekoliko decenija unazad, predstavlja dominatno stanovite u
filozofiji duha. U svojoj najiroj formulaciji, fizikalizam je teza po kojoj ne postoji nita
preko i iznad (over and above) fizikog sveta. To je stanovite po kome je celokupna
stvarnost fizike prirode, i po kome je fizika u stanju da ponudi objanjenje celokupne
prirode univerzuma. Fizikalizam ne postoji u fizici, ve predstavlja filozofski pokuaj
da se vaenje pojmovnog okvira, ontolokih obaveza, i metodolokih principa jedne
nauke (u ovom sluaju, fizike) generalizuje na sve ostale domene naunog i filozofskog
istraivanja.
Obino se smatra da je fizikalizam stanovite koje, u nedostatku
kontraargumenata, treba prihvatiti (vidi Place 1956/2004 kao klasian primer ove teze).
Samim tim se smatra i da je teret dokazivanja na strani onih koji fizikalizam kritikuju. S
obzirom na to da je argument na osnovu zamislivosti zombija, koji se u ovom radu
procenjuje, usmeren protiv fizikalizma, vano je videti ta se sve pod fizikalizmom
moe smatrati. U ovom poglavlju e se detaljnije obrazloiti koja su osnovna obeleja
fizikalizma i njegove razliite i reprezentativne verzije, kao i koji se argumenti navode u
prilog tezi da je poetni teret dokazivanja na strani kritiara fizikalizma. Tvrdie se da
ne treba unapred pretpostaviti da je fizikalizam pozicija koju u nedostatku
kontraargumenata treba prihvatiti. Umesto toga, fizikalisti treba da iznesu argument u
prilog svoje pozicije. U skladu s tim, navodi se kauzalni argument, koji je jedan od
82

skorijih pokuaja u tom pravcu, i ukazuje se na njegova eventualna ogranienja u
odnosu na alternativni antifizikalistiki argument na osnovu zamislivosti zombija.

2.1.Fizikalizam
Termin fizikalizam je u filozofski diskurs uveo Oto Nojrat i pod tim je smatrao
stanovite po kome je ujedinjena nauka fizika u svom najirem vidu, splet zakona koji
izraavaju prostorno-vremenske veze (Neurath 1931/1983, 49). Osnovna Nojratova
ideja, karakteristina za pripadnike Bekog kruga, bila je da se sve reenice iz nauke
mogu prevesti na reenice koje izraavaju prostorno-vremenski poredak, a to je oblast
kojom se prvenstveno bavi fizika. Ovde se fizika tretira kao jeziko-logiki konstrukt, a
ne kao stvarno postojea fizika teorija. U tom smislu je i Rudolf Karnap pod fizikom
smatrao ne sistem zakona koje dananja fizika poznaje, ve pre nauku koja je odreena
nainom formiranja pojmova koji su opisani pomou koordinatnog poloaja, to jest,
pomou sistematskog pripisivanja brojanih vrednosti prostorno-vremenskim takama
(Carnap 1959, 197).
U eri logikog empirizma (Nojrat) i logikog pozitivizma (Karnap) vladala je
bila tendencija ka jedinstvu nauke (the unity of science). Smatralo se da je mogue
izgraditi univerzalni jezik nauke u kome bi svaka reenica iz bilo koje nauke (na primer,
hemije, biologije, psihologije, sociologije, ekonomije, i tako dalje) mogla biti prevedena
na jezik fizike, koja je shvaena kao bazina nauka. Sintagma jedinstvo nauke se,
prema Fajglu, moe tumaiti na tri naina (Feigl 1953, 382383). Prvi smisao je taj da
postoji zajedniki jezik koji bi sve nauke trebalo da dele. Drugi smisao je naturalistiki,
po kome za naune teorije nije potrebno da zau van okvira prostorno-vremensko-
83

kauzalnih objanjenja. Trei smisao se tie mogunosti izvoenja svih naunih zakona
iz zakona fizike, i ovaj aspekt Fajgl naziva fizikalizam u striktnom smislu. On
podrazumeva koncepciju unitaristike nauke (unitary), prema kojoj, principijelno
govorei, postoji samo jedna nauka (fizika) sa svojim zakonima, a sve ostale nauke se
na nju mogu redukovati. Ipak, ne moraju svi fizikalisti prihvatiti ovako jaku tezu.
Sintagma jedinstvo nauke se moe itati i kao ujedinjujua nauka (unifying), ime
se uvaava autonomija ostalih nauka (na primer, biologije, psihologije, sociologije, i
tako dalje), a fizika se shvata kao nauka ije osnovne metodoloke principe svaka od
njih treba da deli (Poland 1994, 1112; takoe, vidi Feigl 1963, 227228). Ovakva
koncepcija bi prihvatala prva dva smisla sintagme jednistvo nauke koja je naveo
Fajgl, a trei smisao bi fizikalisti mogli da odbace ili barem da ostanu neutralni po
pitanju njegovog prihvatanja.
Ideja o jedinstvu nauke, u ranije navedenom smislu ujedinjujue nauke, i dalje je
prisutna meu fizikalistima. Endrju Melnik smatra da upravo fizikalizam na uspean
nain moe rei problem postojanja razliitih naunih disciplina (problem mnogih
nauka), jer moe ponuditi model u kome je fizika okosnica svih nauka (Melnyk 1994,
222). U slinom maniru, neko ko se bavi filozofijom biologije, kao, na primer, Eliot
Sober (vidi Sober 1993/2006, 3839), moe smatrati da brojne fenomene, koji su
predmet prouavanja biologije, biolozi ne reavaju uz pomo fizikih teorija (Sober
navodi primere evolucije polnog razmnoavanja i oblast ontogenetskog razvia), ali da
to ne znai da biologija nije u skladu sa fizikom; fenomeni organskog sveta i dalje mogu
biti konzistentni sa zakonima fizike, i to moe biti dovoljno za pojedine fizikaliste;
tavie, fizikalisti mogu ostaviti kao otvorenu mogunost da e budua fizika teorija
84

dati jedinstveno objanjenje fenomena koje prouava dananja fizika i fenomena koje
prouava dananja biologija.
Vano je imati u vidu da fizikalizam kod Nojrata i Karnapa ima izrazito
antimetafiziko znaenje. Na primer, Nojrat pie da je u njegovom vremenu fizika
uspeno oiena od metafizikih formula (Neurath1931/1983, 49). Pripadnici Bekog
kruga su pravili otru razliku izmeu nauke i metafizike, a verifikaciju su uzimali kao
kriterij njihovog razgranienja. Verifikacija je ujedno za njih predstavljala i kriterij
smislenosti iskaza, pa su metafizike iskaze, ija je priroda takva da se ne mogu
verifikovati, smatrali kognitivno besmislenim. Takoe, vrsta verifikacije, koja se uzima
za relevantnu u nauci, jeste verifikacija iz perspektive treeg lica, neto to se smatra
objektivnim.
Ipak, projekat izgradnje univerzalnog jezika nauke, kako su ga zamislili Nojrat i
Karnap, naiao je na nekoliko kljunih i iroko poznatih problema (izvori se koriste iz
Poper 1963/2002, 384395). Na njih je ukazivao Karl Poper, koji je i sam verovao da se
nauka i metafizika mogu uspeno razgraniiti, premda na drugaiji nain od onog koji
su prihvatali pripadnici Bekog kruga. Prema Poperu, Gedelovi rezultati (dve teoreme
nepotpunosti) su pokazali da ne postoji univerzalna formalna teorija koja bi bila
potpuna, odnosno u kojoj bi svaka reenica iz nauke bila sadrana i iz nje izvodiva.
Naime, Gedel je pokazao da je jezik aritmetike, koji je pretpostavka plauzibilnog
fizikog opisa sveta, jeste nepotpun; uvek je mogue da postoji reenica koja je istinita
a koja nija u njemu nije sadrana, i koja se, samim tim, ne moe unutar njega prevesti na
bazinije reenice. S druge strane, Alfred Tarski je pokazao da ne postoji univerzalni
jezik koji bi bio konzistentan, ve da je potrebno napraviti razliku izmeu objekt-jezika
i meta-jezika. Na osnovu ovih rezultata, Karl Poper zakljuuje: ao mi je da kaem, ali
85

ujedinjena nauka izraena u ujedinjenom jeziku jeste besmislica (Poper 1963/2002,
391). Poper smatra da je greka logikih pozitivista i logikih emprista u tome to su
znali za ove rezultate, ali nisu uvideli njihov stvarni znaaj po ovome pitanju.
Druga vrsta prigovora koji se mogu uputiti pokuajima izgradnje univerzalnog
jezika nauke je dobro poznata Kvajnova kritika razlikovanja izmeu analitikih i
sintetikih iskaza (Quine 1951). Ovde analitike iskaze moemo shvatiti kao iskaze koji
su istiniti na osnovu znaenja, nezavisno od injenica aktualnog sveta, dok su sintetiki
iskazi oni ija istinitost zavisi od injenica aktualnog sveta. Ako bismo prihvatili
distinkciju analitiko/sintetiko, onda bi se moglo tvrditi da je filozofija razliita
delatnost od nauke jer se bavi izuavanjem analitikih istina, za ta je dovoljna jezika
kompetencija, dok se nauka bavi izuavanjem sintetikih istina, za ta je potrebno
empirijsko prouavanje. Moric lik je ovu ideju izrazio tako to je smatrao da se
filozofija bavi otkrivanjem znaenja, a nauka otkrivanjem istine (Schlick 1932/1992,
48). Ovo je jedna od verzija stanovita filozofskog ekscepcionalizma. Izraeno u
verziji logikog empirizma i logikog pozitivizma, moglo bi se rei da filozofija
predstavlja uvod u nauku. Ipak, Kvajn je smatrao da se ne moe nai adekvatna
definicija analitikih iskaza i da je razlika izmeu analitikih i sintetikih iskaza razlika
u stepenu nae spremnosti da ih odbacimo usled iskustva koje opovrgava teoriju koju
prihvatamo. Filozofski problem se ponovo shvataju kao injeniki problemi. Kvajnovi
uvidi su odvratili brojne filozofe od stanovita filozofskog ekscepcionalizma (novija
kritika ovog stanovita se moe nai u Williamson 2007).
Gorenavedeni razlozi ne moraju da budu obavezujui za odbacivanje
fizikalizma. Na primer, postoje filozofi koji prihvataju distinkciju analitiko/sintetiko,
ali smatraju da je fizikalizam pogrean. Takoe, filozofi mogu prihvatiti da je mogue
86

da postoji potpuni opis sveta, ali da ne prihvataju da je renik fizike taj koji bi za
potpuni opis sveta bio dovoljan, ve da je, na primer, pored fizikog opisa (ili moda
bez njega) potrebno uvesti i mentalistiki opis sveta koji bi takoe bio fundamentalan.
Ipak, gorenavedeni prigovori protiv fizikalizma su znaajno odredili pravac njegovog
razvoja.
Naime, Kvajnov napad na tradicionalnu distinkciju analitiko/sintetiko
afirmisao je jednu znaajnu liniju rezonovanja u filozofiji duha, takozvanu teoriju
identiteta (koja se ponekad u literaturi naziva nauni materijalizam ili teorija
identiteta svojstava) iji su glavni proponenti bili Herbert Fajgl, Alin Plejs i Don
Smart. Don Smart je, poput Kvajna, takoe verovao da su filozofski problem
injenike prirode (Smart 1966/1985). Ako filozofske probleme shvatimo kao
injenike probleme, to nam Kvajnova kritika sugerie, onda moemo tvrditi da je i
problem svesti injeniki problem koji bi jedna nauna teorija barem u naelu mogla
reiti adekvatnim empirijskim istraivanjem.
Iz ovih i slinih razloga, danas se pitanje fizikalizma vie shvata kao ontoloko pitanje,
a ne kao pitanje jezike analize. U tom smislu se esto citira sledei pasus Dejvida
Papinoa (Papineau 2001, 3):
Dananji fizikalizam je pre ontoloka nego li metodoloka doktrina.
Njime se tvrdi da je sve fiziki konstituisano, a ne da bi sve trebalo
prouavati metodima koji se koriste u fizici. Logiki pozitivisti su
vie bili zaokupljeni pitanjem da li razliite naune discipline, od fizike
do psihologije, treba da koriste isti metod kontrolisanog posmatranja i
87

sistematske generalizacije. Oni su malu ili nikakvu panju posveivali
pitanju da li je sve sainjeno od iste fizike grae.
Ideja da je fizikalizam ontoloka doktrina moe se shvatiti na razliite naine, u
zavisnosti od toga kakvu ontologiju zastupamo, i na koji nain razumevamo mogunost
saznanja ontolokih istina. Ovde e se, za poetak, prikazati u jednom period dosta
uticajan pokuaj da se fizikalizam zasnuje po uzoru na to kako funkcioniu prirodne
nauke.

2.2.Fizikalizam i materijalizam
Iako se u literaturi ponekad poistoveuju, fizikalizam i materijalizam su razliite
pozicije. Fizikalizam je naslednik materijalistikog pogleda na svet, ali je u bitnom
smislu razliit od materijalizma, a u izvesnom smislu mu i protivrei. Materijalizam je
stanovite po kome u svetu postoji samo materijalna supstancija, pri emu je ovde
supstancija shvaena kao nosilac kvaliteta; karakteristian je za sedamnaestovekovnu i
osamnaestovekovnu fiziku, kao i za antike materijaliste.
Materijalizam ni izbliza nije bio toliko popularna pozicija koliko je to
fizikalizam danas. Filozofima nije bilo jasno na koji nain iz beivotne materije moe
nastati svesno iskustvo. Tako, na primer, filozofima sedamnaestoga veka, kao to su
Spinoza, Malbran i Lajbnic, koji su uvaavali postojanje mentalnih stanja, nije bilo
jasno na koji nain je mogua mentalna uzronost (videemo da je jedino Dekart imao
spremljeno reenje ovog problema). Zato su pribegavali razliitim uenjima poput
teorije dvostrukog aspekta (Spinoza), okazionalizma (Malbran) ili uenja o
prestabiliranoj harmoniji (Lajbnic). U osamnaestom veku, kada je u biologiji
88

darvinizam stupao na scenu, filozofi su imali odreene skrupule prema prihvatanju
materijalistikih konsekvenci ove teorije. Za primer se moe uzeti Avgust Vajsman, koji
je svojim istraivanjima osnaio Darvinovu poziciju. Jedna od posledica Vajsmanovih
istraivanja je bila ta da su mehanizmi evolucije podjednako determinisani kao i
mehanizmi neorganskog sveta. Time je doveo u pitanje metodoloki dualizam, koji su
delili mnogi filozofi toga vremena, po kome su za neorganski svet vaili zakoni
mehanike, a za organski svet zakoni svrhovitosti. Ipak, Vajsman je i dalje imao odreeni
otpor prema materijalizmu. Fridrih Vajnert za njega kae sledee (Weinert 2009, 96):
Vajsman, naunik, prihvatao je mehaniku koncepciju prirode.
Vajsman, filozof, plaio se grubog materijalizma. U oima
Darvinovih protivnika, teorija evolucije je imala neeljenu filozofsku
posledicu: materijalizam.
Tipini predstavnici materijalizma su bili presokratovci, Lukrecije, Hobs, Gasendi,
Holbah, Lametri i mnogi drugi. Materijalisti smatraju da se stvarnost sastoji iz materije
koja zauzima prostor i nalazi se u vremenu. Filozofi su (nezavisno od toga da li su bili
materijalisti ili ne) smatrali da su osnovna obeleja materije protenost (Dekart), ili pak
primarni kvaliteti (Lok) kao to su vrstoa, obim, oblik, kretanje, mirovanje i broj.
Mnoge od ovih pretpostavki su odbaene od strane savremenih fizikih teorija kao to
su specijalna teorija relativnosti i kvantna mehanika, koje su izmenile tradicionalna
shvatanja prostora, vremena, supstancije i kauzalnosti (vidi, na primer, Feigl 1963, 242).
Jedno od bitnih obeleja savremenih fizikih teorija jeste to da one govore o
entitetima na takav nain da opisuju njihove dispozicije i kauzalnu ulogu (kauzalne
moi), ne ulazei pritom u njihovu intrinsinu prirodu, odnosno njihova nerelaciona
89

svojstva (vidi, na pimer, Goff 2010, 120). Tako je, na primer, masa odreena relaciono,
kao dispozicionalno svojstvo tela da se opire ubrzanju, i to se (u specijalnoj teoriji
relativnosti) pri velikim brzinima pretvara u energiju. Uverenje brojnih fizikalista da
nam fizike teorije govore samo o relacionim, a ne i o intrinsinim svojstvima, moe se
ilustrovati preko analogije s matematikom u kojoj imamo individualne promenljive i
relacije, dok su predikati implicitno definisani preko relacija. Iako fizikalisti smatraju da
postoje fundamentalna svojstva prirode, to ih jo uvek ne obavezuje da prihvate da su
fundamentalna svojstva intrinsina svojstva; mogue je da se fundamentalni nivo i dalje
moe odrediti samo pomou dispozicionalnih svojstava. U tom smislu Sajmon Blekbern
smatra da e nam bilo koje zamislivo poboljanje u nauci dati samo bolji model
dispozicija i moi. To je nain na koji fizika funkcionie. (Blackburn 1990, 63).
Pa ipak, tradicionalni materijalisti su, poput Hobsa, u izvesnom smislu bili i
fizikalisti. Oni su uglavnom verovali u rezultate tadanje fizike, koja se kasnije
ispostavila netanom. Rei da oni nisu bili fizikalisti samo zato to je njihova fizika
teorija bila lana je kao kada bismo rekli da Njutn nije bio naunik samo zato to je
njegova teorija bila kasnije opovrgnuta, a to je neuverljivo. S druge strane, dananji
istinski materijalisti/fizikalisti, kao to je Galen Strosn, smatraju da savremena fizika
nije u stanju da objasni celokupnu prirodu fizikoga sveta, upravo zato to ne objanjava
intrinsinu prirodu fizikih entiteta. Strosn pravi razliku izmeu istinskog fizikalizma
koji on zastupa i FIZIKAlizma kojeg zastupaju savremeni fizikalisti (vidi Strawson
2008, 54). Jasno je da u njihovoj upotrebi materijalizam nije zasnovan na naunim
uvidima, ve predstavlja metafiziku teoriju. U tom smislu Galen Strosn nije fizikalista.

90

2.3.Redukcionizam
Fizikalizam je redukcionistika doktrina, koja se, u skladu sa tim da li je shvatamo kao
metodoloku i/ili ontoloku doktrinu, moe shvatiti na dva naina. Moe se napraviti
razlika izmeu dve vrste redukcionizma: izmeu ontoloke redukcije i semantike
redukcije (reduktivnog objanjenja; vidi Kim 2005, poglavlje 4). Semantika redukcija
je prevoenje pojmovnog okvira jedne teorije (redukovane teorije) na pojmovni okvir
druge teorije (redukujue teorije). Ontoloka redukcija je stav da se celokupna stvarnost
moe svesti na fizike injenice. Ove dve vrste redukcionizma su nezavisne jedna od
druge. Na primer, videli smo da su pripadnici Bekog kruga zainteresovani samo za
reduktivno objanjenje, a da ih ontoloko pitanje redukcije ne zanima. S druge strane,
predstavnici nereduktivnog fizikalizma smatraju da se ne moe ponuditi adekvatno
reduktivno objanjenje mentalnih stanja pomou neurofiziolokih procesa, ali i dalje
smatraju da postoji ontoloka redukcija, odnosno da mentalna stanja jesu
neurofizioloki procesi.
Sam pojam interteorijske redukcije je daleko od samorazumljivog, i u literaturi
postoji velika debata po pitanju toga kako ga treba shvatiti (prikaz osnovnih pozicija
redukcionizma se moe nai, na primer, u Sineli 1999). Ovde se, za poetak, moe
napraviti kratak pregled osnovnih ideja vezanih za interteorijski redukcionizam u nauci
(koji se odnosi na reduktivno objanjenje), sa ciljem da se vidi na koje sve naine
fizikalisti mogu da razumeju svoju poziciju. Poetna ideja interteorijske redukcije se
moe nai kod Ernesta Nejgela (Nejgel 1961/1974, poglavlje 11). Prema Nejgelu,
postoje dve vrste redukcije: homogena i heterogena redukcija. Homogene redukcije
predstavljaju sluajeve u kojima se proiruje domen vaenja jedne teorije. Nejgel navodi
za primer teorije mehanike koja je prvo vaila za kretanje materijalnih taaka, a kasnije
91

je proirena na kretanje vrstih tela (Nejgel 1961/1974, 300). Heterogene redukcije
predstavljaju sluajeve u kojima redukujua i redukovana teorija opisuju kvalitativno
razliit skup pojava. Primer heterogene redukcije je svoenje termodinamike na
statistiku mehaniku. U njoj je pojam toplote, koji se koristi samo u termodinamici,
redukovan na pojam srednje kinetike energije kretanja molekula. Nejgelov model
inter-teorijske redukcije podrazumeva da postoje premoujui zakoni (bridge laws),
izraeni u formi bikondicionala (na primer, mentalni predikat M fiziki predikat
P), a koji povezuju predikate redukovane teorije sa predikatima redukujue teorije. Na
taj nain se pojmovni okvir redukovane teorije povezuje sa pojmovnim okvirom
redukujue teorije.
Nejgelovo shvatanje redukcije je u skladu sa kumulativistikim shvatanjem
naunog progresa, po kome je razvoj nauke uvek dovodi do pojave naunih teorija koje
imaju bogatiji sadraj u odnosu na prethodne teorije, ali takoe nova teorija u sebi
sadri u gotovo neizmenjenom obliku sadraj prethodnih teorija. Iz nove teorije se moe
deduktivno izvesti stara teorija (induktivisti bi, pak, tvrdili da se iz stare teorije
induktivno moe izvesti nova teorija), a istorija nauke je proces nagomilavanja novih
saznanja. Takoe, Nejgelovo shvatanje redukcije je u skladu sa Hempelovim
deduktivno-nomolokim shvatanjem objanjenja u nauci (Hempel 1966/1997, 7072)
po kojem objanjenja predstavljaju podvoenje injenica koje elimo da objasnimo
(eksplanandum) pod opte naune zakone. U tom duhu, javljanje pojedinanog dogaaja
objanjavamo pozivanjem na univerzalno vaei nauni zakon, a interteorijsku
redukciju vrimo povezivanjem samih zakona redukovane i redukujue teorije.
Problem sa Nejgelovim shvatanjem objanjenja ogleda se u nekoliko stvari.
Prvo, istorija nauke ukazuje na brojne sluajeve u kojima su stare naune teorije,
92

posmatrane sa aspekta nove nauke, pogrene. Tako su, na primer, neki filozofi skloni da
tvrde da Njutnova mehanika ne predstavlja generalizaciju Keplerove i Galilejeve teorije,
niti to da se te dve teorije mogu izvesti iz Njutnove mehanike (primer je preuzet iz
Popper 1973/1985). Oni smatraju da bi se Keplerova teorija kretanja nebeskih tela i
Galilejeva teorija kretanja tela na Zemlji mogle izvesti iz Njutnove teorije samo pod
pretpostavkom da su netane, a to onda nije dobar smisao logikog izvoenja jedne
teorije iz druge, zato to valjano izvoenje podrazumeva da se iz istinitih premisa doe
do zakljuka. Na primer, Njutn je uveo pojam sile u fiziku, koji se moe izraziti kao
proizvod mase i ubrzanja (F=ma). Pre njega su fiziari (Kepler i Galilej) silu
poistoveivali sa ubrzanjem. Iz ovoga se vidi da se sila moe svesti na ubrzanje samo
pri zanemarljivo malim masama tela (kada je m=1). Poto fizike teorije opisuju i
kretanje tela ija je masa znatno vea, iz Njutnove teorije bi se mogle izvesti Keplerova
i Galilejeva samo pod netanom pretpostavkom da u fizici prouavamo tela sa
zanemarljivo malim masama. Ipak, navedeni primer pokazuje i to da Njutnova teorija
ima pojmovni okvir koji je adekvatan da ukae na netanost Keplerove i Galilejeve
teorije. Na taj nain nova teorija ima pojmovni okvir koji je dovoljno bogat da obuhvati
staru teoriju, kao i da ukae na njena ogranienja.
Drugi problem sa Nejgelovim shvatanjem interteorijske redukcije je u tome to
sami premoujui zakoni zahtevaju objanjenje. Fajgl je premoujue zakone nazivao
nomoloki privesci (nomological danglers) (Feigl 1967; Smart 1959/2004, 18), i
smatrao je da, poto sami ostaju neobjanjeni, oni ne doprinose uspenom objanjenju
mentalnih stanja. Takoe, ini se da brojne discipline, poput biologije i hemije, nemaju
naune zakone kakve ima fizika, ili ih imaju u zanemarljivom broju. Ova injenica
dovodi u pitanje redukovanje naunih teorija pomou premoujuih zakona. Takoe,
93

ini se da neto to u bazinoj nauci ne igra ulogu zakona moe da uzrokuje zakonito
ponaanje u nauci koju elimo da redukujemo. Deri Fodor je navodio primer
ispisivanja eka. Ovaj fiziki dogaaj ne moramo objasniti pozivanjem na fizike
zakonitosti. Mogue je da se potpiemo na bilo koji nain. Ipak, potpisivanje eka utie
na ekonomsku stvarnost (Fodor 1974/2004, 81). Drugim reima, u mnogim sluajevima
ne postoji preslikavanje jedan na jedan predikata redukovane teorije na predikate
redukujue teorije, ve imamo sluaj da se predikat redukovane teorije moe preslikati
na mnotvo razliitih predikata redukujue teorije.
Pojedini fizikalisti su spremni da prihvate radikalno drugaije tumaenje istorije
nauke od onog koje nude logiki pozitivisti i Poper. Kao to je poznato, Tomas Kun i
Pol Fajerabend su tvrdili da postoje znaajne epizode u istoriji nauke u kojim se pre
moe govoriti o nesamerljivosti naunih teorija nego li o kontinuitetu (vidi Kun
1962/1974; Feyerabend 1975/1987). Najee navoeni primer jeste prelazak sa
Njutnove mehanike na Ajntajnovu specijalnu teoriju relativnosti. Ajntajnova teorija je
radikalno izmenila dotadanje poimanje osnovnih kategorija fizike, kao to su prostor,
vreme i kauzalnost. Privid kontinuiteta izmeu nove i stare teorije se ogleda samo u
tome to i jedna i druga teorija koriste iste termine. Ipak, ovi termini dobijaju sasvim
razliito znaenje u novoj teoriji i to, usled ekvivokacije, onemoguava klasino
izvoenje stare teorije iz nove teorije (Kun 1962/1974, 155156). Obino se na primeru
mase pokazuje o emu je re. Masa je u Njutnovoj teoriji mera inertnosti jednog objekta
i predstavlja (za razliku od sile) njegovu konstantnu intrinsinu vrednost (jedno telo ima
istu masu u bilo kom delu univerzuma). Ipak, prema Specijalnoj teoriji relativnosti,
masa se pri velikim brzinama pretvara u energiju i predstavlja relaciono svojstvo jednog
objekta. Kun je, izmeu ostalog, ukazivao da postoje epizode u istoriji nauke u kojima
94

dolazi do radikalne promene pojmovnog okvira i kriterija vrednovanja naunih
problema i uspeno sprovedenih reenja, odnosno onoga to je nazivao nauna
paradigma.
Kunovo shvatanje naunih revolucija se esto shvata kao argument u prilog
nemogunosti da se racionalizuje istorija nauke i njen napredak. Ipak, nije nuno
izvoditi ovakav zakljuak. Postoje takozvani neretencionistiki pristupi redukciji po
kojima bez obzira to stara i nova nauna teorija ne dele zajedniki pojmovni okvir,
meu njima i dalje postoji kontinuitet, s obzirom na to da nova teorija ima veu
eksplanatornu mo od stare teorije.
Ono to nam sugerie ideja nesamerljivosti naunih teorija, a to pojedini
fizikalisti ele da upotrebe u svoju korist, jeste to da je mogue da unutar jednog
pojmovnog okvira neto bude zamislivo, a da se unutar novog pojmovnog okvira
ispostavi nezamislivim, kao i da je mogue da neto to je unutar starog okvira bilo
nezamislivo postane zamislivo. Brojni fizikalisti su takoe skloni da ovaj uvid primene
na reenje problema svesti, i da tvrde kako e neka budua fizika teorija eliminisati
problem svesti, na slian nain na koji su neki drugi pojmovi u nauci bili eliminisani
tokom istorije. U filozofiji nauke se ovo obino naziva problem nezamiljenih
alternativa (the problem of unconceived alternatives) (za opirniju diskusiju vidi
Stanford 2006, poglavlje 2). To je bio jedan od razloga iz kojih je, na primer, Pjer Dijem
smatrao da, za razliku od matematikih teorija, ne postoji opovrgavanje naunih teorija
u fizici. U matematici, ako prihvatimo reductio ad absurdum kao pravilo za
opovrgavanje hipoteza, moemo tvrditi da smo opovrgavanjem negacije jedne formule
istovremeno i dokazali samu tu formulu, zato to tu imamo posla samo sa dve hipoteze
95

(formulom i njenom negacijom). U fizici se ini da to nije sluaj. Dijem pie sledee
(Dijem 1914/2993, 194):
Da li se tako stroga hipoteza moe javiti kada su u pitanju fizike
hipoteze? Moemo li se usuditi da tvrdimo da se pored dve nikada ne
moe zamisliti i neka trea hipoteza? Nama bi, meutim, bilo teko da
se izrazimo tako odluno
Za primer da neto to je nekada bilo zamislivo moe postati nezamislivo obino se
navodi sluaj sa etrom (vidi Churchland 1996, 228). Dugotrajni spor izmeu
njutnovaca, koji su smatrali da je svetlost estine prirode (korpuskularna teorija
svetlosti) i hajgensovaca, koji su smatrali da je svetlost kretanje talasa (talasna teorija
svetlosti), vodio se u okviru zajednike pretpostavke da postoji medijumu kroz koji se
svetlost kree, a koji su nazivali etar. Eksperimenti, poput Jangovog i Fukoovog,
obino su ili u prilog talasne teorije svetlosti. inilo se da je pronaen bar jedan
krucijalni eksperiment koji dokazuje jednu teoriju, a opovrgava drugu. Ipak, Majkelson-
Morlijev eksperiment je doveo u pitanje postojanje etra (vidi, na primer, Harre 1984,
115124). Posmatrajui stvari iz ovog ugla, ispada da su i korpuskularna i talasna
teorija lane. Neto kasnije je Albert Ajntajn, u drugom postulatu Specijalne teorije
relativnosti, izbacio etar iz pojmovnog okvira svoje fizike teorije. Pouka koja se iz
ovog primera moe izvesti je da nova nauna teorija moe uvesti novi pojmovni okvir u
kome su pojmovi stare naune teorije izbaeni. Kunovski reeno, neto to je zamislivo
unutar jedne paradigme postaje nezamislivo unutar druge.
S druge strane, neto to je nekada bilo nezamislivo moe promenom
pojmovnog okvira postati zamislivo. Ovde se moe pozajmiti sledei primer. Otkria
96

vantelesnog zaea in vitro je promenilo dotadanje shvatanje materinstva. Postalo je
zamislivo neto to je ranije izgledalo nezamislivo, a to je da neka ena moe biti majka
detetu koje nije porodila (Lazovi 2006, 17). Primer sa svetlou nam takoe moe
ukazati na dijalektiki razvoj nauke. Za dekartovce i hajgensovce je po svoj prilici bilo
nezamislivo da se svetlost moe u jednom smislu posmatrati kao estica, a u drugom
kao talas. U kvantnoj mehanici se tvrdi da je to sluaj, pa je unutar ove fizike teorije
postalo zamislivo neto to je unutar prethodnih fizikih teorija bilo nezamislivo.
Upravo se na neretencionistiki model redukcije fizikalisti mogu pozivati (vidi, na
primer, Churchland 1996). Oni mogu da tvrde da je svest pojam koji e, poput pojma
etar i slinih pojmova iz istorije nauke (flogiston, elan vital, i tako dalje), ieznuti iz
pojmovnog okvira budue naune teorije, pojmovnog okvira koji danas nismo u stanju
da zamislimo. Stanovite ovih fizikalista se moe sumirati sledeom tezom:
Nezamislivost ne povlai nemogunost.
Ova teza je, pak, kompatibilna sa Tezom modalnog racionalizma kojom se tvrdi da
zamislivost povlai metafiziku mogunost (vidi 4.1.4). Ipak, ak i da prihvatimo da
to to budua fizika teorija, koja je u stanju da rei problem svesti, prevazilazi okvire
naeg poimanja, to jo uvek ne znai da imamo dobre razloge da je fizikalizam pozicija
koju u nedostatku kontraargumenata treba da prihvatimo. Na to nam ukazuje
Hempelova dilema koja e biti prikazana u 2.6.

2.4.Teorija identiteta i funkcionalna analiza svesti
Paralelno sa Kvajnovom kritikom distinkcije analitiko/sintetiko, razvila se pedesetih
godina dvedesetoga veka takozvana teorija identiteta (identity theory) koju smo
97

pomenuli na kraju 2.1. Zagovornici teorije identiteta, za razliku od lanova Bekog
kruga, odustaju od ideje da se jezik psihologije moe redukovati na jezik fizike. Prema
njima, iskazi poput Svest je modani proces nisu analitiki iskazi, zato to termin
svest i termin modani proces nisu sinonimi. Karakteristino za zagovornike
Teorije identiteta je da zastupaju identitet vrsta (type identity) jer smatraju da su iskazi
poput Svest je modani proces univerzalni iskazi kojima se tvrdi das u tipovi
mentalnih stanja identini sa tipovima neurofiziolokih procesa (Plejs 1956/2004, 11).
Umesto da tvrde da su predikati koji oznaavaju mentalna stanja sinonimni sa
predikatima koji oznaavaju neurofizioloke procese, zagovornici Teorije identiteta
tvrde da mentalna stanja jesu neurofizioloki procesi, ime iznose ontoloku tezu da je
neto sluaj. Kvajnovim ukidanjem otro uspostavljene granice izmeu nauke i
filozofije fizikalizam postaje filozofska doktrina koja promovie nauni pogled na svet
(zato se ponekad i naziva nauni materijalizam), poto se nauka pre svega bavi
reavanjem injenikih problema. Analogija sa naukom postaje presudna za
razumevanje Teorije identiteta. Tako, na primer, Plejs tvrdi sledee (Place 1956/2004,
9):
Teza da je svest odreen proces u mozgu, izlae se kao razumna nauna
hipoteza koja se ne moe odbaciti iz isto logikih razloga.
Poto je u ovom pasusu naglaena analogija problema koje zagovornici Teorije
identiteta ele da ree i uobiajenih naunih hipoteza, onda je jasno da se problem svesti
ne moe reiti pozivanjem na isto logike razloge kao to su logika konzistentnost
alternativne teorije ili zamislivost da je teorija koja se kritikuje lana, ili ak puka
mogunost da je lana, jer to nije sluaj ni u nauci. Naune teorije se odbacuju
prvenstveno kada prestaju da budu u stanju da objasne i predvide fenomene koji su nam
98

iz odreenih razloga zanimljivi, ili kada postoji rivalska teorija koja je u stanju da
ponudi uspena objanjenja i predvianja datih fenomena. U tom smislu, pozivanje na
isto logike razloge nije dovoljno da se odbaci fizikalizam.
Zagovornici Teorije identiteta smatraju da je iskaz identiteta Svest je modani
proces kontingentno istinit. U tom smislu se ini da argumenti kojima se eli pokazati
kako je mogue da fizikalizam nije istinit nisu dovoljni za opovrgavanje fizikalizma,
poto metafizika mogunost ne garantuje istinitost u aktualnom svetu, a Teorijom
identiteta se tvrdi da je upravo u aktualnom svetu fizikalizam istinit. Ako je to sluaj,
onda je argument na osnovu zamislivosti irelevantan sa stanovita Teorije identiteta
(vidi, na primer, Locke 1976, 9899). Ipak, ini se da zamislivost antifizikalistikog
scenarija nije irelevantna za odbacivanje fizikalizma. Ako iskaz Svest je modani
proces nije analitika istina, onda nije ni apriorna istina, a samim tim, kao to smaraju
zagovornici Teorije identiteta, nije ni nuna istina. U tom sluaju ne vide se razlozi iz
kojih bismo prihvatili fizikalizam. Stav da je fizikalizam istinit postaje puko tvrenje i
nita vie od toga (vidi Kirk 1977, 264). Na ovo bi fizikalisti mogli odgovoriti da
fizikalizam i ne predstavlja dogmatsko tvrenje da je svest neurofizioloki proces, ve
da je to jedna razlona hipoteza koja, kao i brojne druge hipoteze koja se u nauci
prihvataju, ima heuristiku vrednost. U 2.9 e se ispitati da li je to sluaj.
Iako se na prvi pogled Teorije identiteta ini zdravorazumskom, Teorija
identiteta je vrlo brzo naila na kritiku i proglaavana je neinteligibilnom. Njenim
kritiarima nije bilo jasno na koji nain treba shvatiti iskaz Oset je modani proces.
Pojanjenja koja su davali zagovornici Teorije identiteta su smatrali problematinim.
Tako je, na primer, Don Smart je smatrao da iskaz Oset je modani proces ima
sledee znaenje (Smart 1959/2004, 20):
99

Kada kaem da je oset modani proces ili da je munja elektrino
pranjenje, upotrebljavam je u smislu strogog identiteta. (Ba kao u
iskazu u ovom sluaju nunom 7 je identian s najmanjim prostim
brojem veim od 5).
Ovakva formulacija teze identiteta je podlona kritici koju je Smartu uputio Norman
Malkolm (slian prigovor mu je neto ranije uputio i Dek Stivenson; vidi Stevenson
1960). Naime, nejasno je ta sintagma strogi identitet znai. Analogija sa
matematikom istinom, koju je Smart ponudio u navedenom pasusu, nije najsrenija,
zato to su matematike istine po pretpostavci nune istine, a teorijom identiteta se tvrdi
da je identitet izmeu oseta i modanih procesa kontingentan, a ne nuan (Malcolm
1964, 116). Na nekim mestima Smart iskaz Svest je modani proces po svojoj
logikoj formi poistoveuje sa iskazom Veernja zvezda je jutarnja zvezda, ali ni sa
tim primerom nije potpuno zadovoljan, jer se ini da ovaj drugi iskaz ne predstavlja
sluaj striktnog identiteta. Naime, mogli bismo rei da veernja zvezda nije u isto vreme
identina jutarnjoj zvezdi (Malcolm 1964, 117). Iskaz Veernja zvezda je jutarnja
zvezda je po svojoj formi slian iskazu Veliki general je onaj mali deak to je nekada
davno ukrao jabuke; ovim iskazom se tvrdi identitet, ali ne striktni identitet, s obzirom
da je mogue da se u istoj sobi nalazi general, a da nigde nema malog deaka (Malcolm
1964, 117).
Izgleda da je Smartu najprihvatljiviji primer striktnog identiteta iskaz Munja je
pranjenje elektrona. Ovaj iskaz, i njemu slini iskazi, koji ukazuju na teorijske
identifikacije u nauci (Luisov izraz, vidi Lewis 1972/2004, 45), po svoj prilici su
najplauzibilniji analogoni iskazu Svest je modani proces. Iskazom Munja je
pranjenje elektrona se tvrdi da munja prostorno i vremenski koicidira sa pranjenjem
100

elektrona i da munja nije nita povrh i iznad pranjenja elektrona. U tom smislu i
svest nije nita povrh i iznad modanih procesa.
Ipak, i ovakvo najblagonaklonije tumaenje strogog identiteta nailazi na
problem. Malkolm, navodei primer iznenadnih misli (sudden thought), smatra da se ne
vidi na koji je nain mogue izvriti test koji e pokazati da je iznenadna misao
identina sa neurofiziolokim procesom, a ne samo da se radi o njihovoj korelaciji
(Malcolm 1964, 119120). Takoe, fizikalisti bi trebalo da ponude objanjenje
mentalnih stanja koje je nezavisno od objanjenja fizikih stanja. Jer ak i kada bi svest
bila isto to i neurofizioloki proces, ne sledi, prema Malkolmu, da je potpunim opisom
neurofiziolokih procesa ipso facto objanjena i svest. To je, prema Malkolmu,
intencionalna greka na koju je i sam Smart ukazivao kritikujui antifizikaliste.
Malkolm duhovito primeuje da Smart pretpostavlja neto poput sledeeg: Ako se
moja misao nalazi u mome mozgu, onda moj mozak poseduje misao. Ovo je kao kada
bismo mislili da ako se moja pozivnica na veeru nalazi u mome novaniku, onda moj
novanik ima pozivnicu za veeru. Jedna loa ala zasluuje drugu. (Malcolm 1964,
125).
Stie se utisak da se problemi vezani za razumevanje kontingentnog i striktnog
identiteta, sa kojima se zagovornici Teorije identiteta suoavaju, nastaju usled toga to
im u to vreme nisu bile poznate kripkeovska ideja nunih aposteriornih iskaza i njena
interpretacija uz pomo 2-D okvira (vidi 1.4.11.4.3), odnosno ideja da neto to je
nuno a posteriori (u smislu nunosti sekundarnih intenzija) moe istovremeno biti i
kontingentno a priori (u smislu kontingentnosti primarnih intenzija). Da su imali ove
uvide pri ruci, fizikalisti bi mogli da tvrde da su iskazi poput Munja je pranjenje
elektrona i Svest je modani proces aposteriorno nuni i apriorno kontingentni.
101

Ovakav manevar se pak pribliava verziji fizikalizma koja e biti navedena u 2.7, u
kome e takoe navesti i osnovni problemi na koje ova vrsta fizikalizma nailazi.
Drugi znaajan prigovor koji se moe uputiti Teoriji identiteta jeste prigovor o
mnogostrukosti realizacije mentalnih stanja. ini se oiglednim da jedna ista vrsta
mentalnih stanja moe biti realizovana na razliite naine. Moda je kod ljudi svest isto
to i modani proces, ali se ini da i druga bia osim oveka poseduju mentalna stanja.
tavie, ini se da bismo mogli i kompjuterima pripisati posedovanje mentalnih stanja,
jer su u mnogim aspektima funkcionalno izomorfni (Patnamov izraz, vidi Putnam
1975/2004, 9394) sa ovekom. Moda je u sluaju oveka svest isto to i modani
proces, i moda je kod sisara bol aktivacija C-vlakana, ali sama svest se moe
realizovati na razliite naine
Ovo se ini veoma uverljivim u sluaju viih kognitivnih funkcija kao to su
memorija, miljenje, kategorizacija, prepoznavanje likova, odgovor na spoljanje
stimuluse, i tako dalje. Na primer, jo od vremena Roberta Fiera je postalo popularno
da kompjuteri igraju ah protiv najjaih ahista sveta. Na poetku je ovek bio
superiorniji, ali kako su se programi usavravali, kompjuteri su poeli da pobeuju u
meevima. ini se da bi se raunarima moglo pripisati miljenje, memorija, verovanja,
elje, i da oni, kao i ovek, mogu da igrajui ah povlae dobre ili loe poteze. Kao i
ovek, kompjuter takoe poseduje algoritam pomou kog dolazi do reenja konkretnih
problema. Moe se govoriti o tome da je algoritam koji kompjuteri koriste prilikom
reavanja problema drugaiji od onog koji ljudi koriste. Na primer, u jednom meu je
Gari Kasparov sumnjao da je u jednoj partiji ovek pomagao kompjuteru u izboru
poteza. Ipak, ovaj prigovor, filozofski gledano, ukazuje samo na to da ovek i
kompjuter razliito misle, a ne i to da kompjuteri ne misle uopte. Moda kompjuter
102

bolje rauna od oveka, a loije prevodi tekstove sa jednog jezika na drugi, ali to ne
znai da ovek poseduje mentalna stanja, a da ih kompjuter ne poseduje.
Iz primera sa kompjuterima se moe izvesti da jedan isti tip mentalnih stanja
moe biti realizovan preko potpuno razliitih fizikih struktura. ovek i kompjuter
mogu biti funkcionalno izomorfni sistemi koji se strukturno razlikuju. ovek svoje
mentalne aktivnosti realizuje preko nervnog sistema, a kompjuter preko hardvera. To je
jedan od razloga iz kojih su filozofi pokuavali da razumeju svest preko funkcija koje
izvrava. Ova analiza je ontoloki neutralna, s obzirom da se jedna ista funkcija moe
realizovati preko razliitih struktura.
Tako su analitiki funkcionalisti, poput Dejvida Luisa i Dejvida Armstronga,
pokuali da usavre Teoriju identiteta. Oni su smatrali da Plejsova i Smartova Teorija
identiteta tek delimino opisuje mentalna stanja. Smart je izvetaje o naim senzacijama
analizirao pomou takozvane predmetno neutralne analize (the topic neutral analysis)
koja ima sledei oblik (Smart 1959/2004, 24):
Kada neka osoba kae Vidim ukasto-narandastu naknadnu sliku,
ona kae neto poput sledeeg Neto se deava to je slino onome to
se deava kada su mi oi otvorene, budan sam i preda mnom se nalazi
dobro osvetljena pomoranda, to jest, kada stvarno vidim pomorandu.
Slino Smartu, funkcionalisti su takoe skloni da izvre predmetno neutralnu analizu,
ali tako da uzmu u obzir i one komponente mentalne uzronosti koje u Smartovoj
analizi nedostaju. Oni smatraju da Smartova analiza uzima u obzir samo posledice koje
proizvodi stimulus, a ne i posledice koje proizvodi samog mentalnog stanja (vidi
Armstrong 1968, 79). Prema funkcionalistima, mentalna stanja su u potpunosti
103

odreena kauzalnom ulogom koju obavljaju. Kauzalna uloga jednog mentalnog stanja
se moe opisati holistiki pomou senzornog inputa, kauzalnog odnosa sa drugim
mentalnim stanjima, i bihejvioralnog autputa (Armstrong 1968, 83). Za primer moemo
uzeti kauzalno-funkcionalnu definiciju bola koji se moe shvatiti kao stanje koje je
tipino prouzrokovano povredom i sa svoje strane izaziva elju da ga otklonimo, kao i
pojavu odreenih telesnih i verbalnih reakcija (vidi Grahek 1990, 160161), ili
skraeno Bol je stanje s tim-i-tim svojstvima u kome definiens oznaava skraeni opis
kauzalnih uloga koje obavlja definiendum.
Dodatna prednost kauzalno-funkcionalne analize je ta to se koristi u kauzalnom
objanjenju, koje predstavlja osnovnu vrstu naunog objanjenja. Jedan od primera
takvog objanjenja u prirodnim naukama je objanjenje zato je voda identina sa
molekulskom strukturom H2O. Ova vrsta objanjenja se moe prikazati na sledei
nain:
(15) Voda je tenost s tim-i-tim svojstvima (watery stuff);
(16) Tenost s tim-i-tim svojstvima je sastava H2O;
(17) Dakle, voda je sastava H2O,
gde sintagma s tim-i-tim svojstvima oznaava sveukupni opis kauzalnih uloga termina
voda; na primer, da je voda tenost koja ima odreena hemijska svojstva. Prva
premisa argumenta predstavlja semantiku premisu, i u tom smislu je to analitiki iskaz
(iskaz koji je istinit na osnovu znaenja). Svako ko poseduje pojam voda prihvatie prvu
premisu kao istinitu. U prvoj premisi je pojam voda definisan pomou kauzalne uloge
koju igra u jednoj teoriji, a to je uobiajena definicija teorijskih termina u nauci (vidi
Lewis 1972/2004, 4546). Druga premisa je empirijska premisa koja nam govori da
104

molekulska struktura H2O obavlja kauzalnu ulogu vode (H2O je takozvani vrioc
uloge, role filler). Zakljuak argumenta sledi iz premisa i itavo izvoenje je apriorne
prirode. Da je funkcionalna analiza prihvatljiva u nauci smatraju i filozofi koji nisu
fizikalisti. Tako, na primer, Dejvid almers pie sledee (Chalmers 1996, 44):
Za najvei broj fenomena koji zahtevaju objanjenje, ukljuujui
fenomene poput razmnoavanja i uenja, relevantni pojmovi se obino
mogu analizirati funkcionalno. Sutina ovih pojmova moe se odrediti
preko izvravanja odreene funkcije ili funkcija (gde se funkcija shvata
kauzalno, a ne svrhovito), ili preko sposobnosti da se izvre odreene
funkcije. Iz toga sledi da im smo objasnili nain na koji se ove funkcije
izvravaju, objasnili smo itav fenomen.
Spor nastaje oko toga da li se kauzalna analiza moe primeniti na objanjenje fenomena
svesti. Zagovornici analitikog funkcionalizma smatraju da se kauzalna analiza moe
primeniti na pojmove koji oznaavaju mentalna stanja (vidi Lewis 1966, 3).
(18) Bol je stanje s tim-i-tim svojstvima.
(19) Stanje s tim-i-tim svojstvima je aktiviranje C-vlakana.
(20) Dakle, bol je aktiviranje C-vlakana.
Ako bi funkcionalistiko objanjenje svesnog iskustva bilo mogue, onda bi postojala
analogija izmeu nauke i filozofije duha, i fizikalisti poput Plejsa bi bili u pravu kada
tvrde da je njihova teorija jedna zdravorazumska nauna hipoteza. Ipak,
funkcionalistika analiza svesnog iskustva nailazi na prigovore koji e biti pomenuti u
narednim pododeljcima.
105

2.5.Eksplanatorni jaz i teki problem svesti
Analiza mentalnih stanja, koju su nudili zagovornici Teorije identiteta i zagovornici
analitikog funkcionalizma, nije ubedila brojne filozofe, od kojih su mnogi od njih
fizikalisti. Kritiari Teorije identiteta i analitikog funkcionalizma su smatrali da je
funkcionalna analiza samo delimino u stanju da objasni svest. U filozofskom diskursu
su se pojavile dve poznate sintagme koje izraavaju otpor prema kauzalnoj analizi
svesnog iskustva: eksplanatorni jaz (explanatory gap) i teki problem svesti (the
hard problem of consciousness).
Eksplanatorni jaz je fraza koju je Dozef Livajn uveo u filozofski diskurs u
svom tekstu Materialism and Qualia: The Explanatory Gap (Levine 1983, 357). Ova
fraza ukazuje na nemogunost da se ponudi adekvatno objanjenje svesti pomou
kauzalnih uloga. U tome se ogleda sutinska disanalogija izmeu uspenih objanjenja
koje imamo u prirodnim naukama i pokuaja da se na isti nain objasni fenomenalna
svest. Dok smo u uobiajenim naunim objanjenjima u stanju da objasnimo injenice
pozivanjem na kauzalne uloge, izgleda da je u sluaju svesnog iskustva to samo
delimino sluaj. Livajn pie sledee (Levine 1983, 357):
Zaista, mi oseamo da je kauzalna uloga bola krucijalna za na pojam o
njemu, i da otkrivanje fizikog mehanizma koji ovu kauzalnu ulogu
proizvodi objanjava vaan aspekt onoga to treba u sluaju bola
objasniti. Ipak, u naem pojmu bola ima neeg vie od kauzalne uloge
koju obavlja, a to je njegov kvalitativni karakter, kako se on osea; i ono
to je ostalo neobjanjeno otkriem aktivacije C-vlakana je zato se bol
osea na nain na koji se osea!
106

Levinov pasus nam otkriva da postoje dve komponente svesnog iskustva, od kojih je
jednu komponentu mogue objasniti pozivajui se na kauzalne uloge koje obavlja, a
drugu ne. Ovu poentu je naglasio Dejvid almers razlikovanjem lakih i tekih
problema koji su vezani za nae razumevanje svesti. Prema almersu, laki problemi
svesti odnose se na onaj domen koji prouava psihologija, a to su, na primer, kognitivna
stanja, miljenje, verovanje, memorija, prepoznavanje likova, uenje, i tako dalje. Ovaj
domen svesti almers naziva psiholoka svest (psychological consciousness).
Psiholoka svest se odnosi na kauzalnu ili eksplanatornu osnovu ponaanja (Chalmers
1996, 11). Aspekti psiholoke svesti su budnost, introspekcija, diskriminacija svojstava,
kategorizacija, samosvest, panja, memorija, voljna kontrola, saznanje, i slino
(Chalmers 1996, 2627). Razlog iz kojeg almers smatra da se ovde radi o lakim
problemima svesti je taj to izgleda sasvim plauzibilno objanjavati psiholoku svest
preko kauzalnih uloga koje obavljaju mentalni fenomeni ili preko neuralno-
komputacionih mehanizama od kojih su oni sainjeni (vidi Chalmers 1996; 1997).
Ranije smo na primeru aha videli da su kompjuteri u stanju da ravnopravno igraju
protiv najjaih ahista sveta, i da je, s obzirom da kompjuterski programi poseduju
algoritam za reavanje konkretnih problema, uverljivo pripisati im obavljanje odreenih
kognitivnih funkcija, kao to je miljenje, raunanje, memorija, donoenje odluka, i tako
dalje. Kao to almers primeuje, laki problemi svesti u izvesnom smislu mogu biti
veoma teki, jer naunici mogu decenijama da ulau znaajne napore da precizno
ustanove mehanizme i nain funkcionisanja odreenih psiholokih procesa. Ipak, ono
to lake probleme ini lakima je to da mi ve unapred znamo kakav je tip objanjenja
neophodan za njihovo reavanje; mi ve sada znamo da e zadovoljavajue reenje
jednog lakog problema svesti uspeno opisati kauzalne uloge fenomena koji se
107

objanjava, a da je pitanje samo o kojoj se konkretno kauzalnoj ulozi radi. Imajui ove i
sline primere u vidu, moe se rei da su filozofi, koji su pokuavali da objasne svest
pomou kauzalnih objanjenja, poput zagovornika teorije identiteta, i analitikih
funkcionalista, nudili reenja lakog problema psiholoke svesti. Spor izmeu njih bi se
svodio na pitanje da li postoji mnogostrukost realizacije mentalnih stanja, a praktini
problem jeste da se u svakom pojedinanom sluaju ustanovi koji tano mehanizam
realizuje stanja psiholoke svesti.
Ipak, almers smatra da pored lakih problema, postoji i teak problem svesti
(the hard problem of consciousness) koji se odnosi na ono to naziva fenomenalna
svest (phenomenal consciousness), a ponekad svesno iskustvo, ili samo iskustvo
(Chalmers 1997, 11). To su naa subjektivna svesna iskustva, koja se u literaturi jo
zovu i qualia. Tomas Nejgel je ukazivao da je glavna odlika ovakvih svesnih iskustava
to da nekako izgleda biti (what is it like to be) u tom stanju (Nagel 1974). Na primer,
u situaciji kada miriem ruu, izgleda da pored prepoznavanja mirisa rue, koje se moe
objasniti kauzalnim objanjenjem, postoji i moj subjektivan doivljaj mirisanja rue.
Nejgel je ukazivao na to da mi ne moemo imati znanje o subjektivnim iskustvima
druge osobe (ili druge ivotinjske vrste) pa je itav problem postavljen u epistemoloku
ravan. almersov Teki problem ini stvari jo ozbiljnijim i prebacuje ga iz
epistemoloke ravni u eksplanatornu ravan.
Izgleda da se subjektivni svesni doivljaji ne mogu obuhvatiti kauzalnim
objanjenjem. Ono to konstituie svojstvo jednog subjektivnog doivljaja jeste sam taj
doivljaj. Moj lini doivljaj mirisanja crvene rue instancira svojstvo svesnog iskustva
mirisanja crvene rue. ini se da i pored poznavanja kauzalnih uloga koje su sa jednim
subjektivnim doivljajem povezane, i dalje moemo postaviti pitanje: Zato je
108

obavljanje ovih funkcija dopunjeno iskustvom? (Chalmers 1997, 12). almers smatra
da je ovo jedan od najuzbudljivijih intelektualnih izazova dananjice (Chalmers 1996,
xii).
Iako se Teki problem i problem eksplanatornog jaza razlikuju u nazivu, i,
tavie, Dozef Livajn je poznat po formulisanju problema Eksplanatornog jaza, a
Dejvid almers je poznat po uvoenju Tekog problema, esto je sluaj da se izmeu
ova dva problema ne pravi jasna razlika. Eksplanatorni jaz ukazuje na to da se
fenomenalna svest jednog sistema ne moe objasniti pozivanjem na kauzalne uloge koje
obavlja, niti na neuralno-komputacione mehanizme od kojih je sainjen, a ini se da
teak problem svesti ukazuje da je upravo zato fenomenalnu svest teko objasniti. Tako,
na primer, Degon Kim pie sledee (Kim 2005, 9394):
Zato bilo koje svesno iskustvo nastaje iz neuralnog stanja kao to je
aktivacija C-vlakana? Odgovor na ova i sa tim povezana pitanja
konstituiu problem eksplanatornog jaza, danas uobiajenog termina
koji je uveo Dozef Livajn 1983. godine; to je ono to Dejvid almers
naziva tekim problemom svesti.
Ipak, treba praviti razliku izmeu Eksplanatornog jaza i Tekog problema svesti.
Razlika je u tome to se Tekim problemom eli ukazati da se ne vidi nain na koji se
moe ponuditi bilo kakvo objanjenje fenomenalne svesti, dok se u sluaju
Eksplanatornog jaza eli rei da se za reenje problema fenomenalne svesti ne moe
ponuditi jedan poseban tip objanjenja, odnosno objanjenje koje se poziva na kauzalne
uloge eksplananduma. Moda je razlog zato filozofi poput Kima ne prave razliku
izmeu Tekog problema i Eksplanatornog jaza upravo taj to se kauzalno objanjenje
109

uzima za jedinu prihvatljivu vrstu objanjenja u nauci. Ipak, to jo uvek ne dokazuje da
neka budua nauna praksa (paradigma) nee prihvatiti neki drugi tip naunih
objanjenja.
Pored almersa i brojnih filozofa, ukljuujui i fizikaliste, koji smatraju da
postoji Teki problem svesti, postoje i oni fizikalisti koji to negiraju. Oni smatraju da
antifizikalisti postuliranjem Tekog problema svesti unapred pretpostavljaju da se teki
problem ne moe reiti, a to je neto to bi tek trebalo dokazati. Upravo zato neki
filozofi smatraju da Teki problem i nije problem u znaajnijem smislu, zato to svaki
interesantan problem otvara mogunost da e se jednom pronai njegovo reenje
(OHara and Scutt 1997, 70). Ipak, injenica da neko tvrdi da je jedan problem nereiv,
ne znai da to uopte i nije problem. Antifizikalisti takoe mogu da prebace
fizikalistima da unapred pretpostavljaju da je mogue ponuditi reenje Tekog problema
svesti. Isto tako, Teki problem se moe shvatiti na vie naina. Mogue ga je shvatiti
kao problem koji je teak sam po sebi, i koji se kao takav ne moe retiti. Drugi nain je
da se Teki problem shvati kao problem koji je teak za fizikaliste. ini se da almers
smatra da je ovo drugo sluaj, i da on ukazuje na mogunost da se Teki problem svesti
konano rei (vidi Chalmers 1996). Jedno od takvih reenja je Raselov neutralni
monizam na koji emo naii kasnije u argumentu na osnovu zamislivosti zombija.
Istina, teite istraivanja almersovog The Conscious Mind je vie u tome da naglasi
da Teki problem postoji, a manje u tome da se ponudi njegovo reenje.
Fizikalisti su esto skloni da ignoriu postojanje Tekog problema svesti. Ovde
se moe navesti jedan primer (naveden u Lazovi 2006, 2022). korpije su ivi
organizmi koji uspevaju da opstanu u ekstremnim uslovima (na primer, u pustinji u
kojoj se vre nuklearne probe), a jedna od njihovih osobina, zahvaljujui kojoj
110

preivljavaju, predstavlja emitovanje fluorescentne boje u mraku pomou koje privlae
plen. Ovaj oblik ponaanja korpije se moe objasniti fiziko-hemijskim procesima koji
se deavaju u njenom organizmu i okruenju, kao i kauzalno-funkcionalnom analizom.
Ova analogija, ili, bolje rei, model objanjenja se zatim koristi da bi se pokazalo da je u
naelu mogue izvriti analognu analizu subjektivnih svesnih iskustava.
Antifizikalisti bi mogli rei da je ova analogija pogrena i da poiva na zameni
teza (red herring). Naime, primer sa korpijom koja emituje fluorescentne boje u mraku
moe se objasniti na nain koji spada u uobiajena objanjenja koja se daju unutar
evolucione teorije. Na primer, moe se napraviti analogija izmeu primera sa korpijom
i istraivanja koja je vrio Bernard Ketlevel prouavajui promenu pigmentacije kod
biberastih moljaca u industrijskim sredinama (takozvani fenomen industrijskog
melanizma). U industrijskim sredinama tamni moljci su opstajali jer su bili manje
uoljivi pticama grabljivicama od svetlih moljaca. U ruralnim sredinama, u kojima nije
bila razvijena industrija, sluaj je bio obrnut. S obzirom da se darvinistika teorija moe
uklopiti u fizikalistiki pogled na svet (na primer, preko genetike i molekularne
biologije), mogue je i primer sa korpijom i primer sa biberastim moljcima objasniti
koristei se kauzalnim objanjenjima. Ipak, izgleda da se analogija sa korpijom i sa
biberastim moljcima ne moe primeniti na objanjenje subjektivnih svesnih iskustava i
na reavanje Tekog problema svesti, jer intuicija govori da se subjektivna svesna
iskustva ne mogu opisati preko kauzalne uloge. Izgleda da na ovom mestu dolazi do
sukoba intuicija izmeu fizikalista i antifizikalista. To je izraeno kod Dejvida Luisa
koji smatra da je fenomenalna svest ve sadrana u kauzalnom opisu psiholoke svesti.
Luis pie sledee (Lewis 1980/2004, 183):
111

Samo ako verujete, na nezavisnim osnovama, da razmatranje kauzalne
uloge i fizike realizacije nemaju nikakvu teinu za to da li je neko stanje
stanje bola, treba da kaete da ona nemaju veze s tim kako izgleda
oseati to stanje.
U 1.5.3 je pokazano da se pojam idealna pozitivna primarna zamislivost razlikuje od
pojma intuicije. Kasnije e u 4.2.1 biti pokazano da eventualni sukob intuicija koji se
moe pojaviti u sporu izmeu fizikalista i antifizikalista ne utie znaajno na
vrednovanje argumenta na osnovu zamislivosti zombija.

2.6.Hempelova dilema
Pritisak na fizikaliste se moe pojaati ako pored Eksplanatornog jaza i Tekog
problema svesti, uvedemo jo jedan prigovor koji je uputio Karl Hempel. Videli smo da
fizikalisti smatraju da rezultati fizike mogu da se primene na objanjenje celokupne
prirode univerzuma, a ne samo na prirodu fizikog sveta. Ali, ovde se moe postaviti
naelno pitanje: na koju fiziku teoriju fizikalisti misle kada tvrde da je mogue
redukovati svesna iskustva na fizike injenice i fizike zakone? Da li je to dananja
fizika teorija kojom raspolaemo ili je to neka budua fizika? Ovo pitanje se zove
Hempelova dilema, a Karl Hempel je smatrao, kao i brojni filozofi, da je nereiva za
fizikaliste (Hempel 1980, 194195).
Naime, ini se da su oba odgovora na Hempelovu dilemu nezadovoljavajua za
fizikaliste. Na primer, ako fizikalisti tvrde da aktualna fizika teorija moe da rei
problem svesti, onda je problem u tome to danas (kao u ni u vreme kada je Hempel
ukazao na ovaj problem) ne postoji opte prihvaena fizika teorija koja bi na
112

konzistentan nain objanjavala celokupnu prirodu univerzuma. Na primer, kvantna
mehanika je u stanju da objasni odreeni domen fizike stvarnosti (mikrosvet) dok je
Njutnova teorija gravitacije u stanju da, za razliku od kvantne mehanike, na adekvatan
nain objasni kretanje nebeskih tela. Teorija koja sintetizuje Njutnovu teoriju gravitacije
i kvantnu mehaniku, takozvana teorija svega (the theory of everything), ili kvantna
teorija gravitacije, daleko je od opte prihvaene teorije. Na taj nain, ako smatramo da
je dananja fizika u stanju da rei problem svih fenomena, pa samim tim i svesti, onda
se moe rei da je fizikalizam netaan, jer trenutno (jo od vremena kada je Hempel
konstruisao dilemu) ne postoji opte prihvaena fizika teorija koja na koherentan nain
objanjava sve fenomene u prirodi.
S druge strane, ako fizikalisti tvrde da e budua fizika objasniti celokupnu
prirodu univerzuma, onda je naelni problem u tome to ne znamo kako e budua
fizika teorija da izgleda. Moda e budua teorija fizike upravo postulirati svest kao
osnovni konstituent u objanjenju prirode univerzuma. U tom sluaju budua fizika
teorija ne bi bila onakva kakvu je danas fizikalisti prieljkuju. Ako bi fizikalisti
prihvatili i takvu teoriju, koja postulira svest kao konstitutivni element prirode, onda bi
im se mogao uputiti prigovor da je fizikalizam trivijalno istinit, neopovrgljiv, pa samim
tim i prazan. Na taj nain, oba kraka Hempelove dileme vode neeljenim posledicama
po fizikaliste, s obzirom na to da ako prihvatimo njene rezultate, fizikalizam je ili
netaan ili prazan (nema empiriki sadraj) ili trivijalno istinit.
Vano je dodati da se u Hempelovoj dilemi ne govori eksplicitno o problemu
Eksplanatornog jaza, niti o Tekom problemu, ve je teite na eksplanatornoj snazi
sadanje ili budue fizike teorije. U prvom kraku Hempelove dileme se ukazuje na
nepotpunost dananje fizike teorije, dok se u drugom kraku ukazuje da nemamo
113

predstavu kako e budua teorija da izgleda. Ipak, ini se da su Eksplanatorni jaz i Teki
problem implicitno sadrani u Hempelovoj dilemi, i da bi njena snaga jo vie dola do
izraaja kada bi se otvorenije povezala sa ova dva problema. Prvi krak Hempelove
dileme bi se pojaao dodavanjem pretpostavke Eksplanatornog jaza, jer je upravo
njegovo postojanje razlog iz kog smatramo da dananja fizika, koja koristi objanjenja
pomou kauzalnih uloga, nije u stanju da objasni postojanje fenomenalne svesti. S
druge strane, Hempelova dilema dodatno pojaava pritisak na fizikaliste i njihov
pokuaj da ree Teki problem svesti poto se ne vidi na koji bi nain budua fizika
teorija mogla da objasni fenomenalnu svest, a da to bude prihvatljivo za savremene
fizikaliste.
Fizikalisti na razliite naine pokuavaju da izau na kraj sa Hempelovom
dilemom. Jedan od pokuaja je da se Hempelova dilema izbegne tako to e se tvrditi da
fizikalizam nije teorija koja moe biti istinita ili lana, ve da izraava nau nastrojenost
(attitude) (vidi Ney 2008a). Ovakav pokuaj se moe smatrati izrazito dogmatskim, jer
ne doputa mogunost bilo kakve kritike. Istina, moe se prihvatiti da je fizikalizam
jedan program, u smislu nauno-istraivakih programa o kojima je pisao Imre Lakato
(Lakatos 1970/1985). U tom sluaju bi tvrdo jezgro fizikalistikih uverenja bilo
neopovrgljivo. Ali tada bismo i za antifizikalizam mogli rei da predstavlja jedan
nauno-istraivaki program, i, u Lakatoevom duhu, mogli bismo rei da je racionalni
izbor izmeu dva nauno-istraivaka programa mogu. Na primer, ako u jednom
vremenskom periodu postoje filozofski argumenti protiv fizikalizma na koje fizikalisti
nemaju adekvatan odgovor, onda je u tom vremenskom periodu racionalno da se
antifizikalizmu da prednost u odnosu na fizikalizam.
114

Izgleda da je najloginiji pokuaj da se odgovori na Hempelovu dilemu taj da se
barem jedan od krakova dileme ospori. Razmotrimo prvo pokuaj fizikalista da izau na
kraj sa prvim krakom dileme (koji se ponekad naziva kurentizam, poto se njime tvrdi
da je sadanja fizika teorija u stanju da izae na kraj sa Hempelovom dilemom). Na
primer, Piter Bokuli smatra da ne postoji naelni problem da se prihvati da je aktualna
fizika ipak u stanju da nam objasni prirodu svesti (vidi, Bokulich 2011). I pored toga to
jo uvek ne posedujemo opte prihvaenu teoriju svega, Bokuli smatra da se moe
pretpostaviti da je budui razvoj fizike relevantan za objanjenje nekih drugih fenomena
prirode univerzuma (na primer, objanjenja tamne materije ili pak kvantne gravitacije),
a da je irelevantan za reenje problema svesti (Bokulich 2011, 646). Bokuli uzima za
analogiju mnoge sluajeve iz istorije nauke u kojima je nova teorija zamenjivala staru
teoriju, a da je pritom mnogo toga od stare teorije ostajalo sauvano. Na primer,
Specijalna teorija relativnosti je nadmaila Njutnovu mehaniku u pogledu eksplanatorne
snage (mogla je da objasni mnoge fenomene koje Njutnova teorija nije mogla), ali
Njutnova mehanika i dalje dobro funkcionie u objanjenju kretanja makroobjekata koji
se kreu brzinom znatno niom od brzine svetlosti.
Ipak, Bokulievo reenje nam sugerie samo to da je mogue da aktualna fizika
teorija objasni fenomen svesti, ali nam ne dokazuje da je to stvarno sluaj. Jer, koji su
razlozi iz kojih treba da prihvatimo da je problem svesti reen? Moda nepotpunost
dananje fizike teorije nije naelna prepreka za reavanje problema sveti, ali to jo
uvek ne znai da je dananja fizika u stanju da rei problem svesti. Ako Hempelovu
dilemu pojaamo sa Eksplanatornim jazom i Tekim problemom, ne vidi se zato bismo
tek tako prihvatili da je sadanja, nepotpuna fizika teorija u stanju da rei problem
fenomenalne svesti.
115

Drugi odgovor na Hempelovu dilemu koji je u skladu sa kurentizmom ponudio
je Endrju Melnik. On smatra da je aktualna fizika teorija lana, ali da nas to ne
spreava da prihvatimo fizikalizam kao bolju ili bar verovatniju teoriju od anti-
fizikalizma. Na kraju krajeva, ako sledimo Poperov model poreenja naunih teorija, ni
za jednu teoriju ne moemo znati da je istinita (jer je ne moemo dokazati), ali moemo
znati da li je lana (nakon eksperimentalnog opovrgavanja). tavie, pesimistika meta-
indukcija nam govori da su sve teorije iz prolosti bile lane, pa je samim tim razlono
pretpostaviti, na osnovu induktivnog rezonovanja, da e i aktualna fizika teorija biti
lana. Ipak, to ne znai da se od dve lane teorije ne moe izabrati bolja teorija. Na
primer, ispostavilo se da su i Aristotelova i Njutnova fizika terija opovrgnute, ali i dalje
smatramo da je Njutnova teorija bolja jer uspeva da objasni brojne fenomene koje
Aristotelova teorija nije bila u stanju da objasni.
Melniku se moe prigovoriti da fizikalista nije iskreni fizikalista ako ne veruje
da je njegova teorija istinita (Ney 2008a, 6). Takoe, moe mu se uputiti prigovor da je
bespredmetno govoriti o verovatnoi jedne teorije za koju znamo da je lana (vidi
Wilson 2006, 6465). Ovome bi se mogao dodati jo jedan prigovor. Naime, ak i ako
prihvatimo da je aktualna fizika teorija lana, a da je takoe laan i antifizikalizam (jer
se to podrazumeva prvim krakom Hempelove dileme), i dalje nije oigledno da iz toga
sledi da fizikalizmu treba dati prednost u odnosu na antifizikalizam. Videli smo da
Melnik smatra da jednostavnost fizikalizma i mogunost uspene sistematizacije
posebnih nauka daju prednost fizikalizmu u odnosu na rivalske teorije. Ipak, ova teza se
moe dovesti u pitanje. Mogue je da fizikalizam bolje objanjava neke fenomene, a
neke ne. Na primer, mogue je da fizikalizam bolje od rivalskih teorija objanjava
korelaciju izmeu mentalnih stanja i fizikih procesa, ali ak i da je to sluaj, to jo
116

uvek ne bi povlailo da fizikalizam bolje objanjava itavu evidencionu bazu u odnosu
na neku od rivalskih teorija (na primer, epistemiki povlaen poloaj subjekta u sluaju
svesnog iskustva, i tako dalje; vidi Kim 2005, 129130; vidi takoe i 2.9).
Ovome bismo mogli dodati jo jedan prigovor. Ako i prihvatimo da je aktualna
fizika teorija lana, iz toga ne sledi da ne postoji alternativna teorija koja bi bila
istinita. I dalje je ostavljen prostor da dualizam, ili neka dualistika fizika, bude istinit.
Izgleda da je Melnik pristao na to da je fizikalizam laan, ali da nije naveo nikakav
argument da pokae da je antifizikalizam laan, odnosno uzeo je zdravo za gotovo da je
anti-fizikalizam takoe laan. Princip jednostavnosti, ili mogunost sistematizacije
razliitih naunih disciplina, za koje Melnik smatra da su razlozi koji favorizuju
fizikalizam, sam po sebi nisu dovoljni da bi se jedna teorija opovrgla. Komplikovanija
ili manje sistematina teorija teorija moe da bude i istinita. Princip jednostavnosti
dolazi do izraaja kao metodoloko sredstvo u odabiru alternativnih teorija samo ako
imamo isti stepen izvesnosti po pitanju istinitosti alternativnih teorija.
Moda bi Melnik mogao odgovoriti da je fizikalizam jedina aktualna nauna
teorija koja na naunim osnovama pretenduje da objasni svest; samim tim, ak i ako je
fizikalizam laan, i dalje imamo razloga da ga zadrimo u nedostatku druge naune
teorije. Na poetku bi se moglo prigovoriti da fizikalizam nije nauna teorija
(fizikalizam nije isto to i fizika), ve filozofska teorija koja jednu nauku (fiziku)
proglaava dovoljnom za objanjenje celokupne prirode univerzuma. Ali ak i kada
bismo prihvatili da je fizikalizam nauna teorija (recimo, tako to emo ukinuti granicu
izmeu filozofije i nauke), i tada bismo mogli rei da su fizikalizam i antifizikalizam
rivalske filozofske (naune) teorije; otvoreno priznavanje da je jedna teorija
(fizikalizam) lana (to ini Melnik) daleko je od toga da je preporui za prihvatanje.
117

Ako bismo, na primer, znali da je fizikalizam laan, a za antifizikalizam ne bismo znali
da li je istinit ili laan, svakako da bi bilo racionalnije prihvatiti antifizikalizam. Jedino
u sluaju kada bismo znali da su obe teorije lane, ili ako ni za jednu od njih ne bismo
znali da li je istinita ili lana, imali bismo razloga da na osnovu metodolokih kriterija
(na primer, jednostavnosti) damo prednost jednoj ili drugoj teoriji.
Drugi nain da se odgovori na Hempelovu dilemu je da se pokae da e budua,
kompletirana fizika teorija reiti problem fenomenalne svesti. To je takozvano
stanovite futurizma. Fizikalisti su skloni da tvrde da e neka budua fizika teorija
eliminisati problem svesti, na slian nain na koji su neki drugi pojmovi u nauci bili
eliminisani tokom istorije. Ranije smo videli primer sa etrom koji ilustruje ovaj stav.
Ipak, ovde se javlja problem za fizikaliste da definiu svoju poziciju. Tako, na primer,
Tim Krejn i Hju Melor (Crane and Mellor 1990) ukazuju na problem da ne postoji
zadovoljavajua definicija fizikalizma koja bi okarakterisala fizikalizam kao empirijsku
tezu. Naelni prigovor koji se postavlja pred svako futuristiko reenje Hempelove
dileme je taj da nemamo nikakvu garanciju da e budua fizika teorija biti onakva
kakvu bi dananji fizikalisti prieljkivali da bude.
Futuristi na dva naina pokuavaju da izau na kraj sa ovim prigovorom.
Desika Vilson smatra da fizikalisti, pored poverenja u fiziku kao nauku, moraju da
dodaju jo jedan uslov za uspeno definisanje fizikalizma. Ovaj uslov Vilsonova naziva
nema fundamentalnih mentalnih stanja (non fundamentality of mental) (NFM), po
kome se tvrdi da u buduoj fizikoj teoriji mentalna stanja nee initi fundamentalni
nivo objanjenja (Wilson 2006, 61, 70). Na ovaj nain bi fizikalistika teorija bila
opovrgljiva, jer bi, ukoliko se desi da budua fizika teorija sadri mentalna stanja u
osnovi objanjenja, fizikalizam bio laan.
118

S druge strane, Denis Dauel smatra da je NFM suvian za uspenu definiciju
fizikalizma (Dowell 2006). Dauelova smatra da je fizikalizam teza po kojoj e budua,
kompletirana fizika teorija, kakvog kod da je sadraja, uspeno opisati celokupnu
prirodu univerzuma. Po njenom shvatanju, fizikalisti veruju u sve ono to fizika kao
nauna teorija kae; ako budua fizika postulira da su mentalna svojstva fundamentalna
svojstva prirode, fizikalisti e se sa time sloiti. omskijev prigovor o trivijalnosti
fizikalizma Dauelova izbegava time to smatra da naune teorije po definiciji nisu
trivijalne, s obzirom na to da imaju empiriki sadraj.
I jedna i druga verzija futurizma se suoavaju sa znaajnim problemima. Naelni
je prigovor, koji se postavlja pred svako futuristiko reenje Hempelove dileme, taj da
nemamo nikakvu garanciju da e budua fizika teorija biti onakva kakvu bi dananji
fizikalisti prieljkivali da bude. Ovu mogunost nam ilustruje Dekartova fizika (vidi, na
primer, Papineau 2001, 1316),to na prvi pogled moe izgledati udnim, poto se
Dekartovo objanjenja odnosa duh-telo obino smatra krajnje neinteligibilnim. Naime,
Dekart je smatrao da su mentalna stanja, kao neprotena, ontoloki nezavisna od
fizikih (protenih) stanja, ali je ipak smatrao da izmeu njih dolazi do interakcije u
pinealnoj lezdi (glandula pinealis). Otuda se njegovo stanovite naziva
interakcionistiki dualizam. Dekartova teorija je njegovim savremenicima izgledala
neprirodno, i oni su pokuavali da istrae drugaije puteve. Njima se ideja delovanja
mentalnih stanja na fizike procese inila misterioznom. Jer postavlja se pitanje: na koji
nain ova dva, ontoloki razliita i nezavisna domena, kao tu su fiziki i mentalni
domen, mogu da deluju jedan na drugi? Kako je mogue da doe do interakcije izmeu
duha i tela, a da se pritom ne narui kauzalna zatvorenost fizikog sveta, odnosno
princip po kome je svaki fiziki dogaaj uzrokovan (pod pretpostavkom da je
119

uzrokovan) nekim fizikim dogaajem? Ovaj problem je bio toliko oigledan da ga je
uoila i princeza Elizabeta, koja se nije bavila filozofijom. Od Dekarta je traila da joj
odgovori na sledee pitanje (pismo Elizabete Dekartu 1643/2010, 16):
pa vas molim da mi kaete kako ovekova dua (budui da je samo
mislea supstancija) moe determinisati duh tela da obavlja voljne
inove. Jer ini mi se da se svaka determinacija kretanja obavlja
zahvaljujui impulsu pokrenute stvari, potom nainu na koji je potiskuje
stvar koja je pokree, ili pak osobenosti i obliku povrine ove potonje. Za
prva dva uslova zahteva se dodir, a za trei protenost. Ovu poslednju,
pak, potpuno iskljuujete iz vaeg pojma due, a ini mi se da je dodir
nespojiv s neim nematerijalnim.
Dekart je priznao da mu se ovo pitanje s pravom moe uputiti, a odgovor je nagovestio
uvidom da Elizabetino pitanje krije jednu preutnu pretpostavku koja se moe odbaciti.
Dekart pie sledee (pismo Dekarta Elizabeti 1643/2010, 19):
mislim da smo pojam moi kojom dua deluje na telo maloas
pobrkali s pojmom tela koje deluje na drugo telo, i da smo i jedan i drugi
pripisali ne dui, jer nju jo ne poznajemo, nego razliitim kvalitetima
tela, kao to su teina, toplota, i ostali kvaliteti (pismo Dekarta
Elizabeti 1643/2010, 19).
Iz ovoga se vidi da Dekart smatra da delovanje mentalnih stanja na fizika stanja ne
treba shvatiti na nain na koji razumemo delovanje jednog tela na drugo telo. Istina,
Dekart u navedenom pasusu ne ukazuje na pozitivnu koncepciju kojom bi se pomenuta
interakcija mogla razumeti.
120

Ipak, unutar Dekartove fizike se moe objasniti interakcija duha i tela (vidi, na
primer, Papineau 2001, 1316). Naime, Dekart je, kao to je poznato, pogreno verovao
da je koliina kretanja (neto to bismo danas nazvali impuls) iskljuivo skalarna, a ne
vektorska veliina. Poto koliina kretanja, prema Dekartu, nije vektorska veliina, onda
smer kretanja ne spada u opis kretanja materijalnih objekata. Pomeranje ruke odozgo na
dole, prema Dekartu, ima istu koliinu kretanja kao i pomeranje ruke odozdo na gore, i
obrnuto. Naravno, danas bismo moda rekli da je ova pretpostavka udna jer smatramo
da gravitaciona sila ini sputanje ruke lakim od podizanja ruke. Ipak, Dekartu i
njegovim sledbenicima je pojam gravitacione sile bio stran, jer je ukazivao na
mogunost delovanja materijalnih tela na daljinu, a to im je liilo na uvoenje
mentalistikog opisa materijalnih fenomena. Ako je koliina kretanja samo skalarna
veliina, onda ostaje otvoren prostor za delovanje duhovne supstancije na telesnu bez
naruavanja kauzalne zatvorenosti fizikog sveta. Duh moe da deluje na telo tako to
menja smer njegovog kretanja. Promena smera ne naruava kauzalnu zatvorenost
fizikoga sveta. U okviru Dekartove fizike ovo je bilo mogue. Na taj nain je
dualistiki interakcionizam predstavljao u potpunosti inteligibilnu tezu sa aspekta
Dekartove fizike.
Filozofi i fiziari su nedugo nakon pojave Dekartove fizike teorije prestali da
veruju da je impuls samo skalarna, ve su smatrali da je i vektorska veliina. Poeli su
da veruju da pomeranje ruke odozgo na dole ne sadri istu koliinu kretanja kao i
pomeranje ruke odozdo na gore. Poto je i smer kretanja fizikih tela uvrten u domen
kauzalne zatvorenosti fizikoga sveta, promena smera kretanja je poela da se shvata
kao naruavanje kauzalne zatvorenosti fizikoga sveta. Tek pod pretpostavkom da smer
121

kretanja spada u opis fizikih promena, Dekartov dualistiki interakcionizam postaje
neshvatljiv.
Primer sa Dekartovom fizikom nam sugerie da je ne samo zamislivo, ve i
mogue da budua fizika teorija bude drugaija od onoga kako savremeni fizikalisti
shvataju fizikalizam, odnosno razliita od stanovita po kom su, na primer, mentalna
stanja identina sa fizikim procesima. Da li je onda i Dekart bio fizikalista? Ukoliko
bismo Dekartovu fiziku shvatili u uskom smislu, kao njegovu mehaniku, onda Dekarta
ne bismo tretirali kao fizikalistu, jer je smatrao da u prirodi postoji neto vie od
mehanikog kretanja materijalnih objekata. Ipak, ako bismo Dekarta interpretirali kao
filozofa koji je verovao da bi potpuna fizika teorija trebala da obuhvati i njegov
interakcionistiki dualizam, onda bismo i Dekarta mogli da tretiramo kao fizikalistu. Ne
vidi se zato Dekarta ne bismo shvatili na ovaj nain; njegova mehanika je kompatibilna
sa postojanjem nesvodivih mentalnih stanja i mentalne uzronosti.
Ipak, tada bi ranije navedena definicija fizikalizma, kao stanovita po kome
prihvaena fizika teorija objanjava celokupnu prirodu univerzuma, bila suvie
permisivna jer bismo i Dekartovu fiziku proglaavala za fizikalistiku, to izgleda
krajnje neplauzibilno.
Ovde nailazimo na problem intuicija koje dele fizikalisti. Oni ele da svojom
definicijom fizikalizma na to bolji nain udovolje poetnim intuicijama koje se odnose
na pitanje da li nekoga moemo smatrati fizikalistom ili ne. Pre svega treba da vidimo
koji se rezultati klasifikacije, prima facie, ine plauzibilnim.
ini nam se da su materijalisti, koji su svoja uverenja zastupali usled verovanja
u mo naunog (fizikog) objanjenja prirode univerzuma, u bitnoj meri bili fizikalisti.
122

Osporavati da Hobs nije bio fizikalista samo zato to mu je fizika teorija koju je
prihvatao bila pogrena slino je odbacivanju da su Aristotel ili Njutn bili naunici samo
zato to su im teorije posle izvesnog vremena bile odbaene.
S druge strane, za Galena Strosna se ne bi moglo rei da je fizikalista u smislu u
kom savremeni fizikalisti upotrebljavaju ovaj pojam. Iako Strosn smatra da ne postoje
mentalna stanja koja bi bila deo fundamentalne strukture univerzuma (time zadovoljava
NFM uslov koji je postavila Vilsonova), Strosn ne veruje da je fizika u stanju da iscrpno
objasni celokupnu prirodu univerzuma.
Ipak, ini nam se da ako bismo izmeu Strosna i Dekarta morali da izaberemo
ko je blii fizikalizmu, pre bismo izabrali Strosna. Dauelova ne bi mogla da izae na
kraj sa ovom intuicijom, jer bi za nju po svoj prilici Dekart bio fizikalista, a Strosn ne. S
druge strane, za Vilsonovu bi Strosn po svoj prilici bio fizikalista, a Dekart ne. U tom
smislu je odreenje fizikalizma koje nudi Dauelova suvie permisivno, jer dozvoljava
da se Dekart smatra za fizikalistu, a takoe i restriktivno, jer Strosna ne smatra za
fizikalistu. S druge strane, ako prihvatimo verziju futurizma koju zastupa Vilsonova,
onda nemamo razloga da futurizam prihvatimo kao reenje, jer nam primer s
Dekartovom fizikom sugerie da postoji realna mogunost da e budua kompletirana
fizika teorija biti antifizikalistika.
Do sada smo videli da fizikalisti na razliite naine shvataju prirodu fizikalizma.
Zanimljivo je videti da li je spor izmeu njih verbalan ili ne. Dejvid almers smatra da
je spor oko adekvatne definicije fizikalizma verbalni spor (Chalmers 2011b, 533534).
Opte uzev, on smatra da je to sluaj svim filozofskim pitanjima koja su izraena u
formi ta je x?, pa samim tim i pitanje ta je fizikalizam?. Metod kojim se utvruje
123

da li je jedan spor verbalan almers naziva metod eliminacije, koji se sastoji u tome
da se termin oko kojeg postoji spor izbaci iz reenice i zameni nekim drugim terminom
sa ciljem da spor iezne. Podvrsta metoda eliminacije je ono to almers naziva
gambit uvoenja indeksa (subscript gambit) (Chalmers 2011b, 532). Metod se sastoji
u tome to se ponude dve (ili vie) alternativne definicije jednog pojma, a zatim se trai
da li u njihovim razliitim javljanjima dolazi do stvarnog neslaganja suprotstavljenih
strana. Izgleda da u primeru sa Dekartom i Strosnom ne dolazi do takvog neslaganja, jer
bi se po svoj prilici i Vilsonova i Dauleove sloile sa rezultatima klasifikacije svake od
ponuenih definicija fizikalizma, pod pretpostavkom da prihvatimo jednu od definicija.
Spor izmeu njih bi se odvijao samo oko toga koju od definicija treba prihvatiti, a to je
onda pokazatelj da se radi o verbalnom sporu.
Naime, ako prihvatimo da fizikalizam odbacuje mogunost postojanja mentalnih
stanja koja ine fundamentalni opis sveta, kao to to ini Vilsonova, onda je evidentno
da Dekarta ne treba da smatramo za fizikalistu, a takoe i to da bi svaka budua fizika
teorija, koja dozvoljava postojanje fundamentalnih mentalna stanja, opovrgavala
fizikalizam. Ipak, ako bismo, poput Dauelove, fizikalizam shvatili kao stanovite po
kome je sve to kae prihvaena fizika teorija istinito, onda bismo i Dekarta mogli
smatrati fizikalistom, a eventualno postojanje fizike teorije u budunosti, koja
dozvoljava postuliranje bazinih mentalnih stanja, bilo bi u skladu sa fizikalizmom. Iz
ovih razloga almers smatra da su sporovi oko definicije fizikalizma, kakve, na primer,
vode Desika Vilson i Denis Dauel, verbalne prirode. Naravno, almers prihvata da se
u obzir moe uzeti socioloka injenica koja nam ukazuje na koji nain su filozofi u
naoj zajednici skloni da razumeju fizikalizam. U tom smislu bismo se mogli sloiti da
je spor oko definicije fizikalizma, ako ga posmatramo po sebi, izvan svakog konteksta,
124

verbalni spor. Znaenje fizikalizma moemo stipulirati na razliite naine i u skladu sa
tim vriti kategorizaciju pojedinih filozofa. Ipak, ako bismo spor oko definicije
fizikalizma stavili u odreeni kontekst, onda se ini da je definicija koju nudi Vilsonova
prihvatljivija od one koju nudi Dauelova, kao i da se te dve definicije zaista razlikuju.
Naime, ako se prisetimo Papinoovog uvida ( 2.1) da se fizikalizam danas shvata kao
ontoloka, a ne kao metodoloka doktrina, onda je jasno da je svaka budua fizika, koja
bi postulirala da su nefizika svojstva fundamentalna svojstva prirode, bila
neprihvatljiva za fizikaliste (vidi Wilson 2006, 8488). Drugim reima, savremeni
fizikalisti su u obavezi da prihvate NFM uslov.

2.7.Usaglaavanje Kripkeovih primera sa fizikalizmom
U 1.4.2 smo videli u emu se sastoji Kripkeovo objanjenje modalnih iluzija. Ipak,
Kripke je smatrao da postoje sluajevi u kojima se modalne iluzije ne mogu objasniti.
Ponekad je neto to nam izgleda kao mogue zaista mogue. Ako nismo u stanju da
objasnimo na koji nain iskaz koji zamiljamo predstavlja modalnu iluziju, onda se, po
svoj prilici, i ne radi o modalnoj iluziji. Ovu ideju je Kripke ilustrovao na sledeem
primeru. Prema njemu, postoje sluajevi koji ukazuju na vanu disanalogiju izmeu
teorijskih identifikacija koje nalazimo u prirodnim naukama, poput iskaza Voda je
H
2
O i Toplota je kretanje molekula, i onih koje sreemo u psihologiji, poput iskaza
Bol je aktivacija C-vlakana. Iako se u oba sluaja radi o rigidnim dezignatorima
(voda, toplota, bol, i tako dalje), oni na razliit nain izdvajaju objekt referencije.
Termin bolje rigidni dezignator koji objekt referencije izdvaja pomou esencijalnog
svojstva bolnosti, jer bol bez bolnosti nije mogu, kao ni bolnost bez bola. Oseati bol
125

(feeling pain) je isto to i biti u stanju bola (being in pain). S druge strane, termini za
prirodne vrste, poput termina toplota i drugih, izdvajaju referenciju pomou
akcidentalnog svojstva, na primer, da neko osea toplotu. Toplota bi postojala u prirodi
i kada je ljudi ne bi oseali.
Ovo nam ukazuje da su pojmovi bol i bolnost koekstenzivni, dok toplota i oseaj
toplote (ili voda i tenost sa kvalitativnim svojstvima vode) to nisu. Stoga, u sluaju
iskaza Bol je aktivacija C-vlakana, modalni status antecedensa i konsekvensa u (13)
[stvarno ^(DaDb) izgleda ^(ab)] kovarira, pa se Kripkeovo objanjenje modalne
iluzije u ovom sluaju ne moe primeniti. Ovo je razlog iz kog je Kripke verovao da
dekartovske intuicije opovrgavaju materijalizam. (Kripke 1972/1980, Lecture 3). U
sluaju iskaza Bol je aktivacija C-vlakana, mi nismo u stanju da objasnimo modalnu
iluziju ili je barem teret dokazivanja na onima koji tvrde da smo u stanju da to uinimo.
Kripke je iz ovih uvida izveo zakljuak da je fizikalizam laan, jer je smatrao da
se u iskazu Bol je aktivacija C-vlakana tvrdi identitet dva rigidna dezignatora, iako se
modalne iluzije ne mogu objasniti. Kritika koju je Kripke uputio fizikalizmu predstavlja
vanu prekretnicu u razumevanju fizikalizma. Pa ipak, bez obzira to je Kripke verovao
da je zadao presudni udarac fizikalistikom pogledu na svet, njegovi rezultati se tumae
na krajnje oprene naine. Vrlo brzo se pojavilo tumaenje da Kripke sa svojim
primerima ne samo to nije opovrgao fizikalizam, ve to ga je i osnaio (McGinn 1977;
Boyd 1980; Feldman 1980). Prema ovakvom tumaenju, Kripke je dao uverljive
argumente protiv Teorije identiteta, a to jo uvek ne znai da ne postoji vrsta fizikalizma
koja bi bila u skladu sa Kripkeovim uvidima. Fizikalisti bi mogli na drugaiji nain
formulisati svoju teoriju sa ciljem da izbegnu Kripkeove prigovore. Ovo tumaenje je i
danas veoma popularno meu fizikalistima.
126

Fizikalisti su vrlo brzo nali naina da Kripkeove primere prilagode svojoj
teoriji. Ovi fizikalisti prihvataju postojanje nunih aposteriornih iskaza i pokuavaju da
preformuliu tezu fizikalizma na nain da Kripkeove uvide preokrenu u svoju korist.
Oni umesto identiteta vrsta (type identity), koji zastupaju fizikalisti, prihvataju
identitet instanci (token identity). Razlika je u tome to se u Teoriji identiteta tvrdi da
su odreene vrste mentalnih stanja identine sa odreenim vrstama fizikih stanja, dok
se u sluaju identiteta instanci tvrdi da je jedan pojedinani mentalni dogaaji, shvaen
kao instanca odreene vrste, identian sa odreenim fizikim dogaajem. Na primer,
konkretna instanca bola je identina sa konkretnom instancom neurofiziolokih procesa,
dok neka druga instanca bola moe biti identina, na primer, sa nekom instancom rada
hardvera, i tako dalje. U tom smislu fizikalizam instanci, za razliku od fizikalizma vrsta,
izlazi u susret tezi o mnogostrukosti realizacije. Istina, Kripke je eksplicitno naveo da
smatra da se njegovi argumenti, mutatis mutandis, mogu primeniti i protiv fizikalizma
instanci (Kripke 1972/1980, fusnota 73).
Kolin Mekgin je ukazivao da je fizikalizam instanci kompatibilan sa
Kripkeovim nunim aposteriornim iskazima (McGinn 1977, 7980). Mogue je da
instanca bola moje oseaj bola u trenutku t
1
bude identina s jednom instancom
neurofiziolokog procesa (na primer aktivacija C-vlakana u trenutku t
1
). Sada,
Mekgin smatra da je mogue da postoji instanca bola koja se kvalitativno ne razlikuje
od navedene instance moje oseaj bola u trenutku t
1
, a da ipak nije identina sa
instancom aktivacija C-vlakana u trenutku t
1
, ve sa nekom drugom instancom
neurofiziolokog procesa. Primer je analogan sa Kripkeovim primerom dva stola koja
ne moemo kvalitativno da razlikujemo (poto, na primer, imaju istu veliinu, oblik,
127

boju, vrstinu, i tako dalje), ali koja su ipak razliita, jer su, na primer, nainjeni od
razliitog materijala (primer esencijalnosti porekla, o kome e biti rei u 4.3.2).
Ipak, ne vidi se na koji nain bismo (u kripkeovskom duhu) mogli objasniti ovu
mogunost. Ako bismo prihvatili da je situacija koju Mekgin opisuje istinita, onda bi, u
skladu sa Kripkeovom semantikom, iskaz Moj oseaj bola u trenutku t
1
jeste aktivacija
C-vlakana u trenutku t
1
bio nuni aposteriorni iskaz. U tom sluaju bi trebalo da
ponudimo objanjenje modalne iluzije, odnosno da objasnimo (navodnu) prividnu
kontingentnost negacije pomenutog iskaza. Ne vidi se nain na koji bismo to mogli
uiniti, s obzirom na to da je, prema Kripkeovim semantikim intuicijama, upravo
bolnost, koja nam omoguava kvalitativni opis senzacije bola, esencijalno svojstvo bola.
Mekginova pozicija naziva misterijanizam, jer se njime tvrdi da je fizikalizam istinit
bez obzira to nikada neemo moi objasniti zato je to tako (McGinn 1989).
Radikalnija verzija ovog stanovita (Teza jake nunosti), koja je izraena u 2-D okviru,
bie prikazana u 4.3. Nedostatak misterijanizma je, izmeu ostalog, i u tome to jedan
problem (problem svesti) objanjava stvarajui nove problema, to ne predstavlja
poeljnu osobinu dobrog objanjenja (vidi Kukla 1995).
Jedan od naina da se izbegne misterijanizam jeste da se odbace Kripkeove
semantike intuicije po kojima je termin bol rigidni dezignator koji izdvaja senzaciju
bola pomou esencijalnog modusa prezentacije bolnosti. Postoje filozofi koji smatraju
da se mogu navesti primeri bola bez bolnosti i primeri bolnosti bez bola (vidi primere
Dejvida Luisa i Nikole Graheka koji su navedeni u 3.2). Ako bolnost ne bismo
shvatali esencijalnim svojstvom bola, onda nas ne bi udila mogunost da postoje dve
kvalitativno identine instance bolnosti koje se razlikuju u pogledu neurofiziolokih
mehanizama koji ih realizuju. Ovaj manevar emo razmotriti u 3.2.
128

2.8.Problem formalizacije fizikalizma
Do sada, posmatrajui stvari iz razliitih uglova, videli da fizikalisti na razliite naine
shvataju odnos izmeu mentalnih i fizikih stanja. Pitanje koje se prirodno postavlja je:
na koji nain je najpodesnije formalizovati stanovite fizikalizma, odnosno koju relaciju
treba primeniti da bi se prikazao odnos izmeu mentalnih i fizikih stanja. Videli smo
da zagovornici Teorije identiteta smatraju da su mentalna stanja identina fizikim
stanjima (neurofiziolokim procesima). S druge strane, oni fizikalisti koji uvaavaju
problem mnogostrukosti realizacije odustaju od relacije identiteta vrsta i koriste neku
drugu relaciju za odreenje sopstvene pozicije. Oni se pozivaju na relacije kao to su
supervenijencija, konstitucija, striktna implikacija, identitet instanci (o kome je bilo rei
u prethodnom pododeljku), olabavljeni dovoljni uslovi, i tako dalje. U ovom pododeljku
e se u prikazati u osnovnim crtama reprezentativni pokuaji da se formalizuje
fizikalistika pozicija, sa ciljem da se vidi koja od ovih formulacija najvie odgovara
osnovnim intuicijama koje dele fizikalisti.
Relaciju supervenijencije je u noviji diskurs filozofije duha uveo Donald
Dejvidson u svom tekstu Mental Events iz 1970. godine. Supervenijencija je relacija
izmeu skupova svojstava: bazinog (subvenijentnog) i izvedenog (supervenijentnog)
(pregled osnovnih ideja o supervenijenciji moe se nai u McLaughlin 1995). U
filozofiji duha se kao bazini nivo uzimaju fizika svojstva (na primer, neurofizioloki
procesi), dok se za mentalna stanja (u naem sluaju fenomenalna svest) uzima za
supervenijentni skup svojstava. Odnos izmeu supervenijentnog i subvenijentnog nivoa
se izraava tako to se tvrdi da ako su dva dogaaja identina po pitanju subvenijentnih
svojstava, onda e biti identina i po pitanju supervenijentnih svojstava (ili, po
kontrapoziciji, ako se dva dogaaja razlikuju po pitanju supervenijentnih svojstava,
129

onda e se njihova razlika manifestovati preko subvenijentnih svojstava), kao i da se
supervenijentni nivo moe realizovati na razliite naine. Relacija supervenijencije u
sebi ukljuuje ideju zavisnosti (dependence) supervenijentnog od subvenijentnog nivoa
i nesvodivosti supervenijentnog nivoa na subvenijentni nivo. Jedan isti tip mentalnih
stanja se moe realizovati na razliite naine (na primer, preko rada mozga ili preko
rada hardvera). Ipak, ako se dva entiteta razlikuju u pogledu mentalnih svojstava, onda
se razlikuju i u pogledu fizikih svojstava; i obrnuto, ako su dva entiteta identina u
pogledu fizikih svojstava, onda su identina i u pogledu mentalnih svojstava.
Prednost relacije supervenijencije u odnosu na relaciju identiteta jeste u tome to
izlazi u susret mogunosti mnogostrukosti realizacije mentalnih stanja, a zadrava ideju
zavisnosti svih stanja od fizike baze. Ipak, teza supervenijencije, shvaena kao teza
kojom se eli na adekvatan nain izraziti fizikalizam, ima i svoje nedostatke. Jedan od
nedostataka je u tome to ona sama po sebi ne iskljuuje stanovita suprotstavljena
fizikalizmu. U skladu sa tezom supervenijencije su i epifenomenalizam, i
emergentizam, i funkcionalizam, pa ak i interakcionistiki dualizam (vidi Crane 2007,
50). Na taj nain je definicija fizikalizma pomou relacije supervenijencije suvie
permisivna.
Iz ovih razloga su filozofi pokuavali da pronau adekvatniju definiciju
fizikalizma. Jedan od naina je da se u definiciju fizikalizma uvede relacija konstitucije.
Na primer, moe se rei da neurofizioloki procesi konstituiu mentalna stanja na isti
nain kao to delovi statue konstituiu statuu. Mikrofizikalizam, po kome su
makroobjekti konstituisani fizikim mikroobjektima, je jedan od naina da se ovaj
odnos izmeu mentalnih stanja i neurofiziolokih procesa prikae. Drugi nain je da se
kae da i mikro i makroobjekti, koji su opisivi renikom fizike, zajedno konstituiu
130

svesna iskustva (Huttemann and Papineau 2005). Mark Donston je smatrao da se
kljuni progres u reavanju Tekog problema svesti i Eksplanatornog jaza moe postii
ako fizikalizam definiemo preko relacije konstitucije, a ne preko relacije identiteta
(Johnston, 1992). Relacija konstitucije se razlikuje od relacije identiteta po tome to nije
simetrina (Crane 2003, 223). Na primer, ako se moe rei da je Hesperus identian
Fosforusu, onda se moe rei i da je Fosforus identian Hesperusu. Ipak, ako ima smisla
rei da mermerni materijal konstituie statuu, iz toga ne sledi da ima smisla rei da
statua konstituie mermerni materijal. Donstonova strategija je da pokae da ako
zamenimo relaciju identiteta sa relacijom konstitucije, onda nestaje disanalogija izmeu
prirodnih nauka i psihologije na koju je ukazivao Kripke. Na primer, videli smo da se
iskazi poput Voda je H
2
O i Bol je aktivacija C-vlakana prema Kripkeu razlikuju jer
u sluaju prvog iskaza smo u stanju da objanjenjem modalnih iluzija objasnimo i
identitet izmeu vode i H
2
O, dok u drugom sluaju to nije mogue, barem ne na isti
nain. Sada, ako bismo uzeli relaciju konstitucije umesto relacije identiteta, onda se ini
da su iskazi poput Voda je konstituisana molekulima H
2
O i Bol je konstituisan
aktivacijom C-vlakana po svojoj prirodi isti.
Ipak, ini se da i sa relacijom konstitucije fizikalisti nailaze na sline problem
koje imaju sa relacijom identiteta, poto izgleda da disanalogija izmeu teorijskih
identifikacija u prirodnim naukama i teorijskih identifikacija u psihologiji i dalje ostaje.
Ako delimo Kripkeove intuicije da su bol i bolnost koekstenzivni, kao i da se
fenomenalna svest ne moe opisati preko kauzalnih uloga, i dalje nismo u stanju da
objasnimo modalnu iluziju u kojoj nam se ini da je mogue da postoje dve identine
fizike konstitucije koje se razlikuju po pitanju toga da li im se moe pripisati senzacija
bola ili ne (Benbaji 2008). Takoe, ideja konstitucije ne zadovoljava ontoloku
131

pretpostavku fizikalizma da svest nije nita preko i povrh (over and above) fizikih
procesa, s obzirom na to da smo videli da relacija konstitucije nije simetrina. U tom
smislu definisanje fizikalizma preko relacije konstitucije nailazi na sline probleme kao
i definisanje fizikalizma preko relacije supervenijencije. Oba pokuaja ostavljaju
otvoren prostor za antifizikalistiku ontologiju.
Za sada smo videli da fizikalisti nailaze na problem ako svoju tezu formalizuju
preko relacije identiteta, supervenijencije ili konstitucije. Iz slinih razloga je Robert
Kirk uveo striktnu implikaciju sa ciljem da formalizuje minimalne obaveze koje, po
njegovom miljenju, svaki fizikalista treba da prihvati (Kirk 2001; 2006). Zato Kirk
svoje stanovite naziva minimalni fizikalizam. Novina u odnosu na prethodne
pokuaje formalizovanja teze fizikalizma je sledea. Striktna implikacija je kondicional
kojim se tvrdi da je nuno da ako je antecedens istinit, onda je i konsekvens istinit.
Osnovna je ideja, koja se krije iza uvoenja striktne implikacije u odreenju fizikalizma,
ta da se iskaz koji se javlja u konsekvensu shvata kao puka redeskripcija sveta (ili stanja
stvari) koji je opisan u antecedensu. Naime, striktnom implikacijom se tvrdi da je nuno
(u smislu apsolutne nunosti) da se konsekvens javi ako je dat antecedens. S obzirom na
to da fizikalisti smatraju da je stvarnost fizike prirode, odnosno da se priroda
univerzuma iscrpljuje u sveukupnosti fizikih injenica, striktnom implikacijom se
izraava teza da eventualni istiniti iskazi o svetu, u kojima se ne koriste termini
fizikalistikog renika, ne predstavljaju opis neke nove (nefizike) stvarnosti, ve samo
drukiji nain govorenja o (istoj) fizikoj stvarnosti (Schroder 2006, 537538). Takoe,
striktnom implikacijom se tvrdi da je fiziko dovoljan uslov za mentalno, a pojam
dovoljnog uslova se shvata u smislu necesitacije.
132

Kirkovom definicijom Minimalnog fizikalizma se iz igre iskljuuju i oni
antifizikalistiki argumenti kojima se eli pokazati da fiziko nije nuan uslov za
mentalno. Zagovornici Minimalnog fizikalizma bi se sa time mogli sloiti, ali i dalje
insistirati na tome da ako su fiziki uslovi dati, onda je priroda univerzuma u potpunosti
odreena. Time to dozvoljava da fiziko nije nuan uslov za mentalno, Minimalni
fizikalizam izlazi u susret i mogunosti mnogostruke realizacije mentalnih stanja.
Minimalni fizikalizam je podloan slinoj vrsti prigovora koja se moe uputiti
fizikalizmu koji je formulisan preko relacije supervenijencije (Schroder 2006, 537
538), s obzirom na to da je, izmeu ostalog, argument na osnovu zamislivosti zombija
(koji e biti prikazan u 3.2) usmeren podjednako protiv obe vrste fizikalizma. Ipak,
ini se da Minimalni fizikalizam predstavlja najprecizniji nain da se formulie teza
fizikalizma. Izgleda da su u njoj su sadrane najmanje obaveze koje svaki fizikalista
treba da deli. Zato e se u ovom radu kao reprezentativna formulacija fizikalizma
uzimati formulacija Minimalnog fizikalizma. Za sada emo Minimalni fizikalizam
prikazati kao:
Minimalni fizikalizam: (PQ),
gde je P iskaz koji oznaava sveukupnost fizikih injenica (plus fizike zakone), a Q je
iskaz koji oznaava bilo koju injenicu fenomenalne svesti (na primer, Neko je
svestan, ili Neko vidi crveni paradajz; samim tim Q znai Niko nije svestan i
tako dalje).
Fizikalisti na razliite naine shvataju smisao Minimalnog fizikalizma. Jedni
smatraju da se iz sveukupnosti fizikih uslova mogu apriorno izvesti iskazi Q, dok drugi
smatraju da to nije ili ne mora biti sluaj, ve da P metafiziki povlai Q. Danijel
133

Stolder prvu vrstu fizikalista naziva apriorni fizikalisti, dok drugu vrstu fizikalista
naziva aposteriorni fizikalisti (Stoljar 2001, 255).
almers takoe nudi slinu taksonomiju (Chalmers 2003, 5.4 5.5, 5.7).
Prema almersovoj podeli, fizikalisti tipa A su apriorni fizikalisti koji smatraju da je
aktualna nauka u stanju da rei problem svesti. Zastupnici Teorije identiteta i
analitikog funkcionalizma su reprezentativni predstavnici ovog stanovita. Fizikalisti
tipa B su aposteriorni fizikalisti koji smatraju da bez obzira to Eksplanatorni jaz
postoji, odnosno to se svest ne moe objasniti preko kauzalnih uloga, i dalje je sluaj
da fizike injenice povlae sve ostale injenice, pa samim tim i injenice svesnog
iskustva. Drugim reima, oni smatraju da se svest ne moe objasniti, ali da je ipak
fizikalizam istinit. Ovi fizikalisti zastupaju redukciju bez reduktivnog objanjenja, i
obino se pozivaju na Kripkeove rezultate koji se odnose na nune aposteriorne iskaze,
koji nam pokazuju da zamislivost ne povlai metafiziku mogunost. Tipini
predstavnici fizikalizma tipa B su zagovornici fizikalizma instanci koji je pomenut u
2.7.
Postoji jo jedna znaajna verzija fizikalista tipa B, koja se pojavila u skorije
vreme, a to su zagovornici strategije fenomenalnog pojma (phenomenal concepts
strategy) koji smatraju da Eksplanatorni jaz postoji, da se svest ne moe objasniti preko
kauzalnih uloga, ali da je, na nain prihvatljiv za fizikaliste, mogue objasniti zato se
svest ne moe objasniti preko kauzalnih uloga. Oni smatraju da fenomenalni pojmovi
imaju specifino znaenje koje se opire kauzalnoj analizi, ali da je i dalje mogue da
fenomenalni pojmovi oznaavaju fizike dogaaje. Za razliku od misterijanista (Mekgin
i ostali), zagovornici Strategije fenomenalnog pojma pokuavaju da ponude model
(account) koji bi pokazao kako je mogue da fenomenalni pojmovi imaju razliitu
134

semantiku od mikrofizikih pojmova, a da ipak oznaavaju iste fizike dogaaje.
Tipini predstavnici ovog stanovita su Brajan Loar, Don Peri, Dozef Livajn, Dejvid
Papino, Esa Diaz-Leon, i drugi. O strategiji fenomenalnog pojma e biti rei u 4.4.1.
Fizikalisti tipa C su apriorni fizikalisti koji smatraju da je budua nauka u stanju
da na adekvatan nain rei problem svesti. Tipini predstavnici ovog stanovita su
eliminativisti koji smatraju da svest ne postoji (vidi, na primer, Churchland 1996; Ball
2009). Prema eliminativistima, svest e, poput ostalih, davno prevazienih pojmova u
nauci (flogiston, etar, elan vital, i tako dalje), ieznuti iz pojmovnog okvira jedne
budue, kompletirane fizike.

2.9.Fizikalizam i teret dokazivanja
Teret dokazivanja (the burden of proof) je vaan kriterijum vrednovanja neijeg
stanovita. Njime se ustanovljuje da li jedna strana u debati ima obavezu da iznese
dodatne argumente u svoju korist, ili je za nju dovoljno da eka na kontraargumente
protivnike strane i da pokae kako ti argumenti nisu zadovoljavajui.
Fizikalisti veoma esto uzimaju zdravo za gotovo da na poetku istraivanja
njihovu poziciju treba prihvatiti kao istinitu, a da je teret dokazivanja na strani njihovih
protivnika. U tom duhu, brojni fizikalisti nisu toliko zainteresovani da dokazuju
istinitost svoje pozicije, ve najvei deo svoje energije troe na neutralizaciju
protivnikih argumenata; za njih je dovoljno da pokau kako protivniki argumenti nisu
u stanju da opovrgnu njihovu poziciju (vidi, na primer, Smart 1959/2004). Mnogi
dananji fizikalisti su zadovoljni ako mogu da pokau da ne postoje ni apriorni
(pojmovna analiza i reduktivno objanjenje) ni aposteriorni (svedoanstva iz nauke)
135

razlozi koji bi odluili u korist antifizikalizma, i da je injenica da takvi razlozi ne
postoje dovoljna da se fizikalizam prihvati (vidi, na primer, Balog 2012; Kallestrup
2006, 284).
Ipak, potrebno je videti da li su opravdane pretenzije fizikalista da svojoj poziciji
pripiu poetnu plauzibilnost u odnosu na antifizikalizam. Da bismo tvrdili da je teret
dokaza na neijoj strani, moramo za to takoe navesti neki razlog. Zato treba videti neke
od razloga koje fizikalisti navode kako bi pokazali da je poetni teret dokazivanja na
strani njihovih kritiara.
ini se da bi uspeh prirodnih nauka, posmatran kroz istoriju, mogao da bude
dobar razlog da se fizikalizam prihvati kao dominantno stanovite u filozofiji duha.
Fizika je uspeno reila brojne probleme u prolosti za koje se smatralo da zahtevaju
drugaiju vrstu objanjenja od kauzalnih objanjenja. Ovome bi se moglo prigovoriti na
dva naina. Prvi prigovor je da su takoe postojali i periodi u istoriji nauke kada su
naunici verovali da se unutar jedne naune paradigme mogu reavati odreeni
problemi, a da se to kasnije ispostavilo netanim. Na primer, u drugoj polovini
devetnaestoga veka se smatralo da je elektromagnetske fenomene mogue objasniti
Njutnovom mehanikom, ali se to kasnije ispostavilo pogrenim. Drugi, vaniji prigovor
je onaj kojim se ukazuje da se problem Eksplanatornog jaza i Teki problem svesti ne
mogu reavati kauzalnim objanjenjima, i da u tom smislu postoji vana disanalogija
izmeu problema koje je savremena fizika teorija uspela da rei i problema objanjenja
svesti.
Dejvid Armstrong je ukazivao na konsenzus koji postoji u fizici i da je to razlog
zato bi fizikalizam trebalo prihvatiti. On smatra da samo kroz nauno istraivanje
136

moemo doi do intelektualne saglasnosti o spornim pitanjima (Armstrong 1980/2004,
34). Ovaj predlog ostavlja nejasnim pojam nauno istraivanje. Armstrongov stav je u
skladu sa injenicom da se naunici meusobno spore, jer Armstrong samo tvrdi da je
nauno istraivanje nuan, ali ne i da je dovoljan uslov za postizanje intelektualnog
konsenzusa. Ali, postavlja se pitanje da li je i nuan uslov. Naime, ak i ako bismo iz
intelektualnog konsenzusa izbacili zdravorazumska i religiozna verovanja, onda bi
nam kao alternativni kandidat za postizanje intelektualnog konsenzusa ostala filozofija.
Sada, ako bismo filozofiju smatrali razliitom od nauke, ne vidi se zato i u njoj
intelektualni konsenzus ne bi mogao da se postigne, recimo, kroz filozofske dokaze
zasnovane na intuitivno prihvatljivim premisama; u tom sluaju, nauno istraivanje ne
bi bilo nuan uslov za postizanje intelektualne saglasnosti. U najmanju ruku, bilo bi
potrebno navesti razloge zato u filozofiji ne bi moglo doi do intelektualnog
konsenzusa. S druge strane, ako bismo filozofiju smatrali naukom, onda bismo i
dananji antifizikalizam mogli smatrati za naunu teoriju. U tom sluaju je oigledno da
ne postoji konsenzus po pitanju toga na koji nain treba objasniti svest.
Ako bismo nauno istraivanje shvatili kao istraivanje koje na sistematski nain
objanjava i predvia prirodne dogaaje, shodno emu se naune teorije mogu
eksperimentalno testirati, naili bismo na problem jer izgleda da se teza da su mentalna
stanja identina sa fizikim stanjima ne moe eksperimentalno testirati. Naime, fizika i
neurofiziologija su u stanju da ustanove samo korelaciju izmeu mentalnih stanja i
fizikih stanja, a korelacija nije isto to i identitet. Na primer, iskaz Kia pada ako i
samo ako trava raste, ustanovljuje korelaciju izmeu dva dogaaja, padanja kie i rasta
trave, ali je oigledno da su ovo dva razliita dogaaja, a ne jedan isti. Na slian nain, i
korelacija izmeu, na primer, bola i aktivacije C-vlakana ne garantuje da su bol i
137

aktivacija C-vlakana identini. Takoe, ak i ako bismo nekako ustanovili da su bol i
aktivacija C-vlakana identini, znali bismo i da oni nisu ni u kakvoj korelaciji, jer jedan
isti objekt ne moe biti u korelaciji sa samim sobom, ve samo sa nekim drugim
objektom. Prema tome, empirijsko zasnivanje fizikalizma u filozofiji duha ne pretenduje
na uspeh.
Zanimljivo je da se, na primer, Don Smart u svojim radovima ne poziva toliko
na empiriku utemeljenost fizikalizma koliko na vanempirike kriterije naune procene,
kao i na shvatanje naune racionalnosti koje je u to vreme promovisao Pol Fajerabend
(vidi Smart 1956/1985, 147). Kao to je poznato, Fajerabend je smatrao da je
proliferacija razliitih teorija od izuzetnog znaaja u nauci jer se time pospeuje
slobodna utakmica koja e iznedriti najuspeniju teoriju (Feyerabend 1975/1993).
Dogmatizam u nauci jeste ono to koi nauni razvoj, i unutar naune zajednice stvara
vernike umesto naunika sa kritikim stavom prema predmetu istraivanja. Smart
naglaava prednost principa jednostavnosti (naelo parsimonije ili Okamov brija)
koji nalae da ne treba umnoavati entitete ili postulate u teoriji ako to nije neophodno
ak i onda kada imamo sluaj subdeterminacije naunih teorija, odnosno situacije kada
se spor izmeu dve pojmovno inkompatibilne teorije ne moe reiti empirijskim putem
(posmatranjem i eksperimentom). Za primer uzima hipotetiki sluaj u kome bi
Ajntajnova teorija relativnosti i dalje bila superiornija u odnosu na Njutnovu teoriju
gravitacije. Prema, Smartu, ak i kada ne bismo mogli da posmatramo pomeranje
Merkurovog perihela (to je bio jedan od osnovnih razloga to je Njutnova teorija bila
odbaena), i dalje bismo imali razloga da damo prednost Ajntajnovoj teoriji, jer nam
daje jednostavnije i bolje razumevanje odreenih fenomena (Smart 1967, 8687). U
skladu s tim, Smart pie sledee (Smart 1966/1985, 150):
138

Nijedno opaanje, ili eksperiment, ne bi moglo, mislim, pobiti dualista.
U odsutnosti pozitivnog razloga za suprotno to ne bi trebalo sluiti kao
potpora dualizmu. Slino tome, ako se gledite da iskustva upravo
jesu modani procesi moe braniti protiv apriornih prigovora, treba mu
dati prednost protiv dualizma kao jednostavnijoj, elegantnijoj i
ekonominijoj teoriji.
Ako se prisetimo Dejvida Luisa, moemo napraviti razliku izmeu dve vrste
jednostavnosti: kvalitativne i kvantitativne jednostavnosti (vidi Lewis 1973/2001, 87).
Kvalitativna jednostavnost se odnosi na postuliranje manjeg broja entiteta razliite
vrste, dok je kvantitativna jednostavnost ona u kojoj se postulira manji broj entiteta iste
vrste. Prema Luisu, kvalitativna jednostavnost je korisna u filozofiji i nauci, dok se
kvantitativnom jednostavnou ne postie nita znaajno. U filozofiji duha, fizikalizam
pretenduje da bude kvallitativno jednostavnija teorija u odnosu na dualizam, jer
postulira samo jednu vrstu entiteta. Kvantitativno jednostavnija teorija bi bila ona u
kojoj bismo, na primer, poput Dekarta, mentalna stanja pripisivali samo ljudima, a ne i
ivotinjama.
Fizikalisti smatraju da pozivanje na jednostavnost predstavlja uobiajeni deo
naune prakse. Tako, na primer, Neven Sesardi, citirajui Lorensa Sklara (Sklar 1967,
122), smatra da je identifikaciju na osnovu korelacije potrebno izvriti uvek kada je
mogue i ako nemamo adekvatnih razloga za sumnju (Sesardi 1984, 14). Ipak,
ovakvo reenje problema svesti evidentno zanemaruje injenicu da je problem svesti
upravo teak problem, i da ba u sluaju svesti imamo dosta razloga da sumnjamo da
korelacija izmeu svesnih stanja i neurofiziolokih procesa ukazuje na njihov identitet.
139

Pozivanje na jednostavnost se u sluaju spora fizikalizam/antifizikalizam ne
moe empirijski testirati, kao to bi se to moda u nekim drugim sluajevima moglo
uiniti. Uzmimo za primer jednu debatu izmeu evolucionih biologa u kojoj se eli
ustanoviti da li postoji altruistiko ponaanje u prirodi. Primer koji se u njoj moe
navesti jeste sluaj mousnih goveda koja u sluaju napada predatora formiraju krug u
obliku karavana i, izlaui sebe opasnosti od napada, tite enke i mladunad (vidi
Sober 2006, 134135). ini se da je njihovo ponaanje altruistiko, jer dovode sebe u
opasnost zarad dobra itave grupe. Ipak, zagovornici takozvanih matematikih modela u
biologiji ovo osporavaju i smatraju da je ponaanje odraslih mujaka samo prividno
altruistiko, i da se ponaanje grupe moe objasniti pomou individualnih (egoistikih)
preferencija njenih lanova: krupnijim mujacima predatori izgledaju sitniji, pogotovo
ako se postave naspram njih, dok sitnijim lanovima grupe predatori deluju opasnije i
oni od njih bee, povlaei se u sredite kruga. Na taj nain, svaki od lanova grupe se
ponaa egoistiki, a rezultat je navedeno ponaanje grupe u kome nam se ini da postoje
altruisti. Matematiki model je u ovom sluaju komplikovaniji za raunanje ali je
jednostavniji u pogledu objanjenja, jer zahteva samo postuliranje individualnih
preferencija, a ne i preferencija na nivou grupe. Na taj nain je matematiki model
jednostavniji po broju osnovnih pretostavki koje koristi. Ipak, ini se da je u ovom
sluaju matematiki model podloan testiranju. Na primer, ako znamo veliinu i brzinu
kretanja mousnih goveda i ostalih lanova grupe, mogli bismo izraunati koja putanja
kretanja bi za svakog od njih bila najracionalnija. Ako bi proraun pokazivao da su se u
datim okolnostima krupniji lanovi grupe mogli ponaati egoistinije, onda bi teza
zagovornika matematikog modela bila opovrgnuta. Da li se ovako neto moe uiniti u
sluaju fizikalizma? Izgleda da ne. Ne postoji zamislivi eksperiment kojim bi se moglo
140

testirati da li je svest modani proces. Ipak, nemogunost da se napravi krucijalni
ekspriment sama po sebi ne znai da racionalno nauno odluivanje izmeu dve rivalske
teorije nije mogue. Takoe, ne znai ni da se sam problem ne moe reavati na
naunim osnovama. U nauci su esti sluajevi subdeterminacije (underdetermination)
naunih teorija, u kojima dve pojmovno inkompatibilne teorije podjednako uspeno
opisuju isti domen fenomena. Za razliku od uobiajenih sluajeva u nauci, u kojima
imamo sluaj privremene subdeterminacije, u filozofiji duha se ne vidi kako bi se
evidenciona baza, vezana za problem objanjenja fenomenalne svesti, mogla proiriti.
Ipak, ni samu tezu subdeterminacije ne moramo nuno shvatiti kao obeleje
iracionalnosti u nauci. Subdeterminacija se moe shvatiti kao epistemoloka epruveta
u kojoj neempirike vrline poput jednostavnosti dolaze do izraaja onda kada empiriko
proveravanje teorija nije u stanju da omogui izbor izmeu rivalskih teorija (vidi Carrier
2011, 197).
Ipak, pokuaj pozivanja na jednostavnost kao na neto to daje poetnu prednost
fizikalizmu nailazi na brojne tekoe. Sami fizikalisti se meusobno spore po ovom
pitanju. Pre svega, moe se tvrditi da pozivanje na jednostavnost predstavlja nekritiki
pokuaj prebacivanja tereta dokazivanja na stranu kritiara fizikalizma. Kao to Degon
Kim primeuje, pozivanje na jednostavnost nee ubediti dualistu koji bi mogao
insistirati da priroda nije jednostavna, i da to i jeste predmet spora izmeu njega i
fizikaliste (Kim 2005, 125126). Kim uopteno karikira ovakve pokuaje fizikalista
tako to ih predstavlja kao da tvrde sledee: Ja kaem da je bol identian sa
aktivacijom C-vlakana, i ja kaem da su senzacije identine modanim procesima.
Opovrgnite me ako Vam se to ne dopada! (Kim 2005, 122). U tom smislu bi se moglo
141

rei da fizikalisti za dokazano uzimaju da se priroda sastoji od jedne vrste entiteta, a to
je neto to bi tek trebalo dokazivati.
Jednostavnost teorije nije sama po sebi dovoljna da se jednoj teoriji da prednost
u odnosu na drugu. Mogue je da komplikovanija teorija bolje objanjava zanimljive
fenomene u odnosu na jednostavniju teoriju. Princip jednostavnosti dolazi do izraaja
kao metodoloko sredstvo u odabiru alternativnih teorija samo ako imamo isti stepen
izvesnosti po pitanju istinitosti alternativnih teorija, i ako im je evidenciona baza ista.
Na to ukazuje Degon Kim, koji odbacuje pokuaje pojedinih fizikalista da predstave
fizikalizam kao bolju teoriju od antifizikalizma zato to daje jednostavnije objanjenje
korelacije mentalnih procesa i fizikih procesa. Prema Kimu, ak i ako bi to bio sluaj,
to jo uvek ne bi znailo da fizikalizam bolje objanjava itavu evidencionu bazu u
odnosu na rivalsku teoriju (Kim 2005, 129130). Ono to nas, pored korelacije, kod
problema svesti obino interesuje jesu subjektivna iskustva svesti, povlaeni
epistemiki pristup subjekta koji ih poseduje, mogunost zombija, inverznog spektra, i
tako dalje, a ini se da nam o tome fizikalizam daje loija objanjenja u odnosu na anti-
fizikalizam. Nije jasno zato bi korelacija mentalnih i fizikih procesa predstavljala
vaniji deo evidencione baze u odnosu na ostale delove. Fizikalisti bi za to trebalo da
iznesu dodatne argumente.

2.10. Kauzalni argument
U prethodnom pododeljku su navedeni neki od razloga iz kojih ne samo kritiari
fizikalizma, ve i pojedini fizikalisti smatraju da ne treba olako prihvatiti da je poetni
teret dokazivanja na strani antifizikalista. Zato fizikalisti ove vrste pokuavaju da iznesu
142

argument u prilog fizikalizma. Jedan reprezentativni argument te vrste je takozvani
kauzalni argument koji danas, izmeu ostalih, brane Dejvid Papino (Papineau 2001,
9; 2002, 1718) i Degon Kim (Kim 2005). Kauzalni argument se moe prikazati u
sledeem obliku:
(21) Fenomenalna svest ima fizike posledice.
(22) Ako jedan fiziki dogaaj ima uzrok, onda je njegov uzrok fizike prirode.
(23) Nije sluaj da su fizike posledice mentalnih uzroka uvek naddeterminisane
razliitim uzrocima.
(24) Dakle, fizikalizam je istinit.
Prva premisa kauzalnog argumenta je zdravorazumsko tvrenje da naa svest uzrokuje
fizike dogaaje. Na primer, moja volja uzrokuje pomeranje moje ruke, a bol moe da
uzrokuje ponaanje koje je karakteristino za stanje bola. Sa ovom pretpostavkom se
svakako ne bi sloili oni filozofi koji brane epifenomenalizam, odnosno stanovite po
kome je svest usputna pojava (epifenomen) koja je uzrokovana fizikim procesima, ali
koja sama nema kauzalno dejstvo. Premisom (21) se unapred odbacuje
epifenomenalizam, a zarad prihvatanja zdravorazumske teorije o postojanju mentalne
uzronosti. Druga premisa je ranije navedena teza o kauzalnoj zatvorenosti fizikog
sveta. Papino smatra da je to empirika teza, koja vai u aktualnoj fizikoj teoriji,
upravo iz razloga to je svestan navedenog primera sa Dekartovom fizikom, u kojoj je
kauzalna zatvorenost fizikog sveta u skladu sa mentalnom uzronou. Prva i druga
premisa Kauzalnog argumenta dozvoljavaju da je svest razliita od fizikih procesa, a
takoe dozvoljavaju da svest uzrokuje fizike procese. Ipak, ove dve premise to
dozvoljavaju samo pod uslovom da prihvatimo da se u takvim sluajevima deava
143

naddeterminacija (overdetermination), odnosno sluaj u kome dva uzroka (fiziki i
mentalni) uzrokuju jedan fiziki dogaaj na nain da bi se taj dogaaj desio i u sluaju
da jedan od ova dva uzroka nije bio prisutan (slino sluaju u kom se pantalone
pridravaju istovremeno i kaiem i tregerima; zato se sluaj naddeterminacije popularno
naziva belts and braces).
Upravo se treom premisom Kauzalnog argumenta odbacuje teza
naddeterminacije. Odbacivanje naddeterminacije ima smisla jer ak i da imamo prisutnu
fiziku i mentalnu uzronost, mentalna uzronost ne bi igrala nikakvu ulogu u
kauzalnom objanjenju fizikog sveta. U tom smislu je mentalna uzronost suvina i
mogue je primeniti princip jednostavnosti, to se treom premisom Kauzalnog
argumenta i ini. Ovde jednostavnost dolazi do izraaja, ali na mnogo bolji nain nego
to je to bio sluaj u 2.9. Upravo se ovakva vrsta jednostavnosti primenjuje prilikom
odabira naunih teorija.
Kauzalni argument je jedan od najubedljivijih argumenata u prilog fizikalizma
danas. U njemu se na dobar nain primenjuje princip jednostavnosti, a fizikalisti takoe
mogu ostati neutralni po pitanju problema Eksplanatornog jaza. tavie, oni mogu
prihvatiti da postoji eksplanatorni jaz izmeu fizikog i mentalnog (kao to to Papino i
Kim prihvataju), ali da je fizikalizam i dalje istinit. Takoe, Kauzalni argument je u
skladu sa kripkeovskim stanovitem da ako je fizikalizam istinit, onda je nuno istinit.
Zato je sada potrebno da antifizikalisti iznesu argument koji e koji e pokazati da
fizikalizam nije istinit.
Jedan od nedostataka Kauzalnog argumenta je taj to na eksplicitan nain
unapred odbacuje epifenomenalizam, a to je pozicija za koju su mnogi filozofi smatrali
144

plauzibilnom (vidi, na primer, Huxley 1874/2002, 29; Chalmers 1996). U tom smislu,
ako bi antifizikalisti uspeli da ponude argument u kom se nee unapred odbaciti neka od
znaajnih fizikalistikih pozicija, bili bi svakako u prednosti u odnosu na fizikaliste. U
ovom radu e se analizirati argument na osnovu zamislivosti zombija koji upravo na
tako neto pretenduje.



















145

3. POGLAVLJE

ARGUMENT NA OSNOVU ZAMISLIVOSTI ZOMBIJA

U ovom poglavlju bie prikazan argument na osnovu zamislivosti zombija (the zombie
argument), koji na reprezentativan i znaajan nain povezuje domen modalne
epistemologije sa problemom eksplanatornog jaza u filozofiji duha. tavie, videemo
da se u ovom argumentu ukrtaju razliiti problemi iz epistemologije, filozofije jezika i
modalne metafizike. U najgrubljoj formi, argument na osnovu zamislivosti zombija
moe se izraziti na sledei nain:
(25) Zombiji su zamislivi.
(26) Ako su zombiji zamislivi, zombiji su metafiziki mogui.
(27) Ako su zombiji metafiziki mogui, onda je fizikalizam laan.
(28) Dakle, fizikalizam je laan.
U daljem tekstu e se utvrivati da li je ovaj argument validan (da li su mu premise
ispravno povezane), i zdrav (da li mu je svaka od premisa istinita). Takoe, prilikom
procene premisa ovog argumenta, vanu ulogu e igrati kontekst u kome se na svakom
koraku argumenta vodi debata, kao i pitanje na ijoj strani je teret dokaza (the burden of
proof).


146

3.1.Filozofski zombi
Ideja da je zamislivo da se ispod klobuka krije automat prisutna je jo u Dekartovim
Meditacijama (Descartes 1641/1998, 24). Takoe, pitanje da li su ovek i ostale
ivotinje svesna bia ili su samo automati raspravljali su Tomas Haksli i Vilijam
Dejms krajem devetnaestog i poetkom dvadesetoga veka (vidi Huxley 1871/2002;
James 1879); Herbert Fajgl je pominjao vrstu solipsistike zagonetke koja se sastoji u
tome da li znamo da drugi ljudi uopte poseduju svest (Feigl 1963, 231), Kit Kempbel je
uveo pojam imitacijski ovek (imitation man) (Campbell 1970/1984, 100), a Perki
Moreland je koristio pojam mislilac bez svesti (insentient thinker) (Moreland 1971;
vidi takoe Nagel 1970). Ove i mnoge druge ideje sline su, mada ne i potpuno onima
koje se javljaju u koncepciji filozofskog zombija.
Zombiji su sastavni deo pop-kulture: moemo ih videti u filmovima Dorda
Romera, ili ih sresti na ulicama prilikom odravanja brojnih manifestacija u svetu
koje su im posveene (za raznolikost asocijacija koje se vezuju za zombije u pop-
kulturi, vidi Gonsalo 2012; takoe, jedna popularna antropoloka studija o zombijima
moe se nai u Davis 1985). Pored ovakvih zombija, koji predstavljaju oivljene
mrtvace (ili, pak, zombifikovane individue) s vidnim fizikim deformitetima, moe se
govoriti i o filozofskoj ideji zombija, koja e nas zanimati u ovom radu. Za razliku od
zombija iz pop-kulture, filozofski zombiji su nai fiziki dvojnici koji nemaju
fenomenalnu svest, iako imaju istu psiholoku svest (o almersovom razlikovanju
izmeu ove dve vrste svesti, vidi 2.5). Odsustvo fenomenalne svesti kod zombija se
obino se izraava frazom ne postoji nita poput kako izgleda biti zombi (Stalnaker,
2002), ili unutra je sve mrano.
147

S druge strane, zombiji koje vidimo u Romerovim filmovima nisu nai fiziki
dvojnici. U izvesnom smislu, filozofski zombiji se ne mogu prikazati na filmu, iako bi
se to moglo uiniti u literaturi. Ne vidi se kako bismo filozofske zombije mogli
vizualizovati, ili ih na neki drugi nain ulno predstaviti. Sintagma unutra je sve
mrano, pomou koje slikovito opisujemo odsustvo svesnog iskustva kod zombija,
samo je slikovit, ali ne i precizan opis, jer mi moemo imati svesna iskustva ak i kada
smo u potpunom mraku, dok u sluaju zombija svesnih iskustava uopte nema. Izgleda
da se zombiji mogu prikazati pre u terminima zamislivosti negoli u terminima
imaginabilnosti.
Zombije moemo posmatrati kao nae bihevioralne, funkcionalne ili kao
mikrofizike dvojnike (vidi Guzeldere 1995, 327328). Prva vrsta zombija imala bi
identino ponaanje kao i mi, druga vrsta zombija bi nam bila funkcionalno izomorfna,
dok bi trea vrsta zombija imala istu fiziku strukturu kao i mi. Neko ko nam je
identian u ponaanju moe svoje ponaanje realizovati pomou razliitih funkcija ili
preko razliite strukture (to je jedan mogui smisao prema kome se moe razlikovati
bihejviorizam od funkcionalizma). U ovom smislu Dekartova hipoteza da se iza
klobuka moe nalaziti automat ne predstavlja anticipaciju argumenta na osnovu
zamislivost zombija, ve se u najboljem sluaju odnosi na bihejvioralne zombije.
Takoe, neko ko nam je funkcionalno izomorfan moe imati razliitu strukturu. U tom
smislu argumenti poput absent qualia osporavaju funkcionalizam, ali ne i
mikrofizikalizam. Za pokuaj opovrgavanja Minimalnog fizikalizma najprirodnije je da
se zombiji shvate kao nai mikrofiziki dvojnici.
Obino se smatra da je Robert Kirk u svoja dva teksta iz 1974. godine (Kirk
1974 a, b) eksplicitno uveo pojam zombija u diskurs filozofije duha. U svom tekstu
148

Sentience and Behaviour, Kirk kroz priu o Danu, koji postepeno gubi sposobnost
posedovanja svesnog iskustva pomou ula, ukazuje na mogunost da ovek, koji je
veim delom svog ivota imao subjektivna svesna iskustva, privremeno prestane da ih
ima (to jest, da postane zombi), ali da i dalje nastavlja da se ponaa kao oni koji ova
iskustva poseduju.
Kirk je vodio polemiku sa Donom Lokom da li njegov argument opovrgava
Teoriju identiteta ili analitiki funkcionalizam (vidi Kirk 1977; Locke 1976). On se
najvie fokusirao na logiku mogunost zombija, na kritiku Teorije ident iteta i
analitikog funkcionalizma. Don Lok je smatrao da Kirkov argument ne pogaa
fizikalizam kojim se tvrdi da je zamislivo i logiki mogue da zombiji postoje, ali da u
aktualnom svetu to nije sluaj (Locke 1976). Kirkov odgovor se, izmeu ostalog,
sastojao u tome da logika mogunost zombija predstavlja problem za tadanje
fizikaliste, koji su verovali da su logika i metafizika modalnost koekstenzivne.
Kripkeovi primeri nunih aposteriornih iskaza su preokrenuli stvari u korist fizikalista
koji su sada mogli da tvrde da su zombiji zamislivi ali metafiziki nemogui. U tom
duhu je Dozef Livajn izneo ideju da argument na osnovu zamislivosti zombija pred
fizikaliste postavlja problem Eksplanatornog jaza, ali ne i ontolokog jaza izmeu
mentalnih stanja i fizikih procesa, pa samim tim nije u stanju da opovrgne fizikalizam
(Levine 1983). Drugim reima, nakon prilagoavanja Kripkeovih primera od strane
fizikalista, smatralo se da Kirkova verzija argumenta na osnovu zamislivosti zombija ne
predstavljala problem za aposteriorne fizikaliste (fizikaliste tipa B), ve samo za
apriorne fizikaliste (tipa A i tipa C). Kirk je nakon izvesnog vremena odustao od svog
argumenta na osnovu zamislivosti zombija i iz korena je promenio svoju poziciju.
149

tavie, danas smatra da su zombiji nezamislivi, iz razloga slinih onima koji e biti
navedeni u 4.2.4 (Kirk 1999; 2008).

3.2.almersov argument na osnovu zamislivosti zombija
Stvari se bitno menjaju nakon almersovog The Conscious Mind iz 1996. godine
(njegova doktorska disertacija pod istim nazivom je objavljena godinu dana ranije).
almers je svojim poboljanjima argumenta na osnovu zamislivosti zombija pokazao da
ovaj argument moe predstavljati problem ne samo za apriorne, ve i za aposteriorne
fizikaliste (Chalmers 1999; 2002a; 2010a). On je uloio znaajan napor da pronae
relevantan smisao zamislivosti i metafizike mogunosti ( 1.5), a takoe je primenio
E2-D okvir (prikazan je u 1.4.3) u konstruisanju svog argumenta. Upravo almersova
verzija argumenta na osnovu zamislivosti zombija i dan danas predstavlja predmet
velike polemike.
Filozofski zombiji su pre svega shvaeni u modalnom kontekstu, kao mogua
bia, a ne kao nai fiziki dvojnici koji naseljavaju aktualni svet u kome se i mi
nalazimo. U tom smislu treba napomenuti da zombije moemo shvatiti na dva naina:
kao aktualno postojea bia ili kao mogua bia u smislu kontrainjenike mogunosti.
Na primer, eliminativisti (vrsta fizikalista tipa C, po kojima fenomenalna svest ne
postoji) smatraju da smo mi sami zombiji. Oni smatraju da u aktualnom svetu svest ne
postoji, i da u stvarnosti postoje samo fizike injenice i fiziki zakoni. Eliminativisti bi
zombi-svet opisali sa PTI, bez korienja Q u opisu. S druge strane, argumentom na
osnovu zamislivosti eli se pokazati da su zombiji metafiziki (sekundarno) mogui, i
da je to dovoljno da se fizikalizam, kojim se tvrdi da je fiziko dovoljan uslov (u smislu
150

necesitacije) za mentalno, odbaci. Obino se ovaj opis formalizuje kao ^(PTI.Q), to
je isto to i (PTI Q). Upravo nas ovaj drugi smisao pojma zombi u ovom radu
zanima. Za razliku od eliminativista, u argumentu na osnovu zamislivosti zombija
pretpostavlja se da u aktualnom svetu mi posedujemo svest.
U almersovoj verziji, argument na osnovu zamislivosti zombija ima sledei oblik:
(29) PTI.Q je idealno pozitivno primarno zamislivo;
(30) Ako je PTI.Q idealno pozitivno primarno zamislivo, onda je PTI.Q primarno
mogue;
(31) Ako je PTI.Q primarno mogue, onda je PTI.Q sekundarno mogue ili je
Raselov monizam istint;
(32) Ako je PTI.Q sekundarno mogue, onda je fizikalizam laan;
(33) Dakle, ili je fizikalizam laan, ili je Raselov monizam istinit,
gde je P konjunkcija svih iskaza o parikularnim mikrofizikim injenicama (zajedno sa
prirodnim zakonima), T predstavlja raselovski To je sve iskaz drugog reda (totality-
clause), I predstavlja indeksiku informaciju (ukazuje da je svet koji opisujemo aktualni
svet), a Q je iskaz koji izraava bilo koju injenicu fenomenalne svesti (na primer,
Neko je svestan ili Neko vidi crveni paradajz; samim tim Q znai Niko nije
svestan, i tako dalje).
U 1.5.4 i 1.4.2 videli smo ta znae pojmovi idealna pozitivna primarna
zamislivost, primarna i sekundarna mogunost. Ovde emo se zadrati na premisi (31) u
ijem se konsekvensu nalazi disjunkcija (Ili je PTI.Q sekundarno mogue ili je
151

Raselov monizam istint). Ideja koja je sadrana u ovoj premisi je sledea: ako
prihvatimo almersov E2-D okvir, i ako smatramo da primarna i sekundarna intenzija
teorijskih temina fizike F i fenomenalnih pojmova M koincidiraju, onda je fizikalizam
laan; ista je stvar i ako M nema identinu primarnu i sekundarnu intenziju, a F ima;
ako, pak, smatramo da F nema identinu primarnu i sekundarnu intenziju, onda je
Raselov monizam istinit. Raselov (neutralni) monizam je teorija po kojoj postoji
fundamentalni nivo intrinsinih svojstava koji se moe organizovati na razliite naine, i
u zavisnosti od organizacije voditi formiranju fizikih ili mentalnih svojstava (Rasel
1927/2010).
Ako prihvatimo almersov E2-D okvir i da su F i M rigidni dezignatori ija
primarna intenzija i sekundarna intenzija koincidiraju odnosno da, na primer, u sluaju
M bol i bolnost koincidiraju, a da teorijski termini fizike koincidiraju sa kauzalnim
ulogama koje obavljaju (to je uobiajeno shvatanje) onda je evidentno da ako je
PTI.Q primarno mogue, onda je PTI.Q sekundarno mogue; time je fizikalizam
opovrgnut, poto se njime tvrdi da je PTI Q sekundarno nuno.
Vano je napomenuti da ako primarna i sekundarna intenzija od F i M
koincidiraju, onda se to deava na takav nain da i F i M imaju nunu primarnu i nunu
sekundarnu intenziju. Na to je ukazao Jesper Kalestrup (Kallestrup 2006). Naime, ako
bi F ili M imali kontingentnu primarnu i kontingentnu sekundarnu intenziju, i ako bi,
nekim sluajem, njihova primarna i sekundarna intenzija koincidirale, neeljena
posledica bi bila ta da vie ne bismo bili u stanju da u Kripkeovom duhu objasnimo
modalne iluzije, niti bismo mogli da tvrdimo da su teorijske identifikacije poput Voda
je H
2
O nuni aposteriorni iskazi. Jer, ako bi mikrofiziki termini F imali kontingentnu
152

primarnu i kontingentnu sekundarnu intenziju, onda bi i termin H
2
O imao
kontingentnu primarnu i kontingentnu sekundarnu intenziju, poto je i sam mikrofiziki
termin. U tom sluaju bi iskaz Voda je H
2
O imao kontingentnu sekundarnu intenziju,
jer bi se njime tvrdio identitet rigidnog dezignatora voda i nerigidnog dezignatora
H
2
O. Tada bi iskaz Voda je H
2
O bio kontingentni iskaz a posteriori, a ne nuni
iskaz a posteriori (Kallestrup 2006, 284285).
Druga mogunost je ili da ne prihvatimo almersovu semantiku teoriju (E2-D)
ili da tvrdimo da se ona ne moe primeniti na F ili na M. almersov E2-D okvir
moemo odbaciti, na primer, prihvatanjem Stalnakerove metasemantike verzije 2-D
okvira po kojoj ne postoje nune primarne intenzije, a koja je prikazana u 1.4.2. Meta-
semantika verzija 2-D okvira odbacuje Kljunu tezu sa desna na levo (odbacuje stav da
ako je reenini token a priori, onda ima nunu primarnu intenziju). Druga opcija za
kritiare almersovog argumenta jeste da zadre E2-D okvir, ali da tvrde da se E2-D
okvir ne moe primeniti bilo na mikrofizie pojmove F bilo na fenomenalne pojmove
M, iz razloga to ih ne moramo shvatiti kao rigidne dezignatore. Ovim bi se odbacile
uobiajene semantike intuicije po kojima mikrofiziki termini izdvajaju objekt
referencije preko uloge koju unutar jedne teorije obavljaju, i po kojima termini koji
oznaavaju mentalna stanja izdvajaju objekt referencije preko subjektivnih svesnih
iskustava koja se shvataju kao njihova esencijalna svojstva.
Vano je primetiti da argument na osnovu zamislivosti ne zavisi sutinski od
prihvatanja E2-D okvira i njegove primene na F i M. U sluaju da se E2-D okvir ne
moe primeniti na F ili na M, prema almersu je Raselov neutralni monizam istinit, a to
je pozicija s kojom se najvei broj savremenih fizikalista ne bi sloio. almers to
pokazuje na sledei nain. Pretpostavimo da primarna i sekundarna intenzija od F ili M
153

ne koincidiraju. Tako, na primer, postoje filozofi koji su skloni da osporavaju
Kripkeove semantike intuicije u vezi sa terminom bol. Videli smo da Kripke veruje
da je termin bol rigidni dezignator koji izdvaja senzaciju bola pomou esencijalnog
svojstva bolnosti. Njegova intuicija je da bol bez bolnosti nije mogu, kao ni bolnost
bez bola. U sluaju bola, izgleda da su stvarnost i privid jedno te isto: neko ko osea bol
je zaista u stanju bola. Ideja da M nije rigidni dezignator moe se nai u misaonim
eksperimentima koje je konstruisao Dejvid Luis (Luis 1980/2004, 175176). Na primer,
moemo da zamislimo sluaj ludog bola u kome jedna osoba osea bol kao i mi, ali
ije se stanje bola realizuje preko drugaijih kauzalnih uloga nego to je to sluaj kod
nas. Na primer, nas obino bol ometa u radu, dok pomenutu osobu bol navodi da reava
matematike zadatke. U tom smislu bi primer ludog bola bio primer bolnosti bez bola.
Ista vrsta primera se oslanja na empirijska svedoanstva iz neurofiziologije. Nikola
Grahek je navodio primere asimbolije za bol, u kojima pacijenti, usled razliitih
modanih oteenja, oseaju bol, ali ne ispoljavaju manifestacije karakteristine za
stanje bola (na primer, povlaenje od bolnih nadraaja, i tako dalje). Poruka ovog
primera je sledea (Grahek 2001/2002, 53):
... bol, i pored toga to nam se moe initi prostim, homogenim
doivljajem, zapravo predstavlja sloeno iskustvo: ono obuhvata
senzorno-diskriminativne, emocionalno-kognitivne i bihejvioralne
komponente koje se obino javljaju zajedno, ali mogu biti razdvojene, i,
na nae veliko zaprepaenje, postojati odvojeno.
Moe se postaviti pitanje da li ovakvi primeri zaista pogaaju ono to se argumentom na
osnovu zamislivosti zombija eli postii. ini se da u ovim primerima nije opisana
fenomenalna svest, koja izmie pokuajima da se odredi preko kauzalne uloge, ve
154

samo psiholoka svest, koja je u potpunosti odreena kauzalnom ulogom (vidi 2.5).
Dejvid Luis je eksplicitan u odbacivanju fenomenalne svesti koja ne bi bila svodiva na
kauzalne uloge (Luis 1980/2004, 183; relevantni pasus smo citirali u 2.5). Spor
izmeu Luisa i Kripkea u velikoj meri predstavlja spor oko semantikih intuicija koje se
odnose prirodu fenomenalnih pojmova. U 4.2.1 branie se teza da se pitanje (idealne
pozitivne primarne) zamislivosti ne moe svesti na spor oko intuicija ovakve vrste, i da
samim tim ovaj spor ne ugoava tezu da su zombiji zamislivi. Takoe, ini se da postoji
smisao fenomenalnih pojmova koji su imuni na Luisove misaone eksperimente. Istina,
Kripkeov primer sa senzacijom bola moe da nas zavede na pogrean trag, s obzirom na
to da nam se moe uiniti da se znaajno razlikuje od na primer, senzacije crvenog.
Izgleda da su u sluaju senzacije bola prisno povezani (kako se u citiranom pasusu
Nikole Graheka nazivaju) senzorno-diskriminativni aspekt i emocionalno-
kognitivni aspekt bola (bolnost), dok se u sluaju senzacije crvenog ini da ova dva
aspekta mogu biti odvojena (moemo imati senzaciju crvenog bez bilo kakvog
emocionalno-kognitivnog aspekta). Luisovi misaoni eksperimenti i Grahekova
podrobna analiza rezultata iz neurofiziologije pokazuju nam da u tom pogledu nema
sutinske razlike izmeu senzacije bola i senzacije crvenog, odnosno da je u oba sluaja
mogue govoriti samo o senzorno-diskriminativnom aspektu.
Ipak, ini se da je jedan drugi smisao fenomenalnih pojmova relevantan u sporu
oko toga da li postoji Eksplanatorni jaz ili ne. almers smatra da su ovde relevantni
takozvani isti fenomenalni pojmovi (pure phenomenal concepts) (Chalmers 2010b,
256), koji direktno izdvajaju neku instancu kvalitativno obojenog svesnog iskustva. To
je takozvano konstitucionalno shvatanje fenomenalnih pojmova, po kom je svaka
instanca fenomenalnog pojma, koja se pripisuje sadanjem iskustvu, (delimino)
155

konstituisana tom instancom iskustva, i ova injenica jeste kljuna za odreivanje
referencije datog pojma (Balog 2012, 7). Ovakvo shvatanje prirode fenomenalnih
pojmova izgleda krajnje plauzibilno i moe se primeniti na svako okurentno svesno
iskustvo kojem moemo pristupiti samo iz perspektive prvog lica.
Ali ak i da prihvatimo da primarna i sekundarna intenzija od M (bol i bolnost)
ne koincidiraju, almersov argument je podeen tako da je Minimalni fizikalizam laan.
To je zato to se ispred iskaza Q nalazi negacija. Jer ako primarna intenzija iskaza Q (na
primer, kada osoba x vidi crveni paradajz) odgovara sekundarnoj intenziji Q (kada se,
na primer, u sluaju inverznog spektra, ispostavi da osoba x vidi zeleni paradajz), onda
se moe tvrditi sledee:
(34) Ako je PTI Q primarno mogue, onda je PTI Q sekundarno mogue.
Iz (29), (39), i (34) se, po tranzitivnosti i pravilu modus ponens, moe dobiti:
(35) PTI Q je sekundarno mogue,
to je takoe dovoljno da opovrgne Minimalni fizikalizam, s obzirom na to da se
Minimalnim fizikalizmom tvrdi da PTI povlai sve iskaze koji ine opis univerzuma
(vidi 2.8), a u (35) se ispostavlja da postoji barem jedna injenica svesnog iskustva
koju fizikalistiki opis univerzuma nije u stanju da obuhvati. U tom smislu almers pie
sledee (Chalmers 2002a, 197):
veoma je plauzibilno tvrditi da najvaniji fenomenalni pojmovi
imaju nunu primarnu i nunu sekundarnu intenziju ... A ak i da to nije
tano, primarna intenzija od Q se moe shvatiti kao sekundarna intenzija
neke druge istine Q, koja naspram Q stoji otprilike kao to vodenasta
156

stvar stoji naspram voda. Sve dok P ima nunu primarnu i nunu
sekundarnu intenziju, dotle e primarna mogunost PTIQ povlaiti
sekundarnu mogunost PTIQ, to e samo po sebi povlaiti
neistinitost materijalizma.
Videli smo da situacija u kojoj primarna i sekundarna intenzija od M ne koincidiraju ne
dovodi u pitanje almersov argument. S druge strane, u sluaju da mikrofiziki termini
F nemaju identinu primarnu i sekundarnu intenziju, javlja se sledea mogunost (vidi
Chalmers 2010a, 150152). Primarna intenzija mikrofizikih termina F se obino
odreuje preko kauzalne uloge koju oni u jednoj teoriji obavljaju (recimo, primarna
intenzija termina masa je svojstvo tela da se opire ubrzanju, i tako dalje). Ova uloga
se moe izraziti fizikalistikim renikom kojim se opisuju samo relaciona svojstva
objekata, to je u skladu sa fizikalistikim ubeenjima koja su navedena u 2.2, a po
kojima se fizikalizam razlikuje od materijalizma. Sada, da bi se izbegao stav (32), moe
se tvrditi da se, u aktualnom (i svakom kontrainjenikom) svetu, neki drugi entitet F,
koji obavlja istu ulogu kao F, moe javiti bez M. Tada imamo sledeu situaciju:
(36) Ako je PTIQ primarno mogue, onda je PTIQ sekundarno mogue.
Iz (29), (30), i (36) se, po trenzitivnosti i pravilu modus ponens, moe dobiti:
(37) PTIQ je sekundarno mogue,
a to ne opovrgava direktno Minimalni fizikalizam kojim se tvrdi PTI Q. Ipak, sada se
postavlja pitanje: u emu se sastoji razlika izmeu F i F, s obzirom na to da obavljaju
istu kauzalnu ulogu unutar jedne teorije, to jest, da su identini u pogledu relacionih
svojstava? Odgovor koji se namee je da se F i F razlikuju u pogledu intrinsinih
157

svojstava koja seu izvan granica fizikalistikog opisa. To nas navodi da prihvatimo
stav da, pored relacionih svojstava, koja jezik potpune fizike opisuje, postoje i
nerelaciona, intrinsina svojstva prirode. Tek intrinsina i relaciona svojstva
mikrofizikih objekata zajedno predstavljaju dovoljan uslov za javljanje M, a to je bitno
razliito od onoga to fizikalizam tvrdi. Ovakvo stanovite se u velikoj meri poklapa sa
Raselovim neutralnim monizmom (Rasel 1921/2008, 12; 1927/2010, 20) po kom
postoje intrinsina svojstva prirode koja su, sama po sebi, neutralna, a koja se mogu
organizovati na nain koji je opisiv fizikalistikim, kao i na nain koji je opisiv
mentalistikim renikom. Raselov neutralni monizam je razliit od fizikalizma zato to
dozvoljava postojanje intrinsinih svojstava, dok kao to smo videli u 2.2, savremeni
fizikalisti smatraju da postoje samo relaciona (dispozicionalna) svojstva koja se mogu
opisati renikom fizike. U svakom sluaju, Raselov neutralni monizam nije pozicija
koju bi veina fizikalista bila spremna da prihvati. Materijalizam nam govori da su
intinsina svojstva prirode materijalna, dok je Raselov monizam neutralan izmeu
materijalizma i spiritualizma. Na taj nain i Raselov monizam predstavlja zakljuak koji
je za mnoge savremene fizikaliste neprihvatljiv.
Argument na osnovu zamislivosti zombija nam pokazuje da modalni
racionalizam moe da postigne znaajne filozofske rezultate (u ovom sluaju, na polju
fundamentalne ontologije) i bez korienja E2-D. U 1.5.1 smo videli da je almersov
Slabi modalni racionalizam, na kom je zasnovan argument na osnovu zamislivosti
zasnovan, prebacio teret dokazivanja na stranu fizikalista koji ele da Kripkeove
primere iskoriste u cilju opravdanja svoje pozicije. U daljem tekstu bie analizirani
reprezentativni prigovori koji se mogu uputiti almersovom argumentu, a rezultati iz
158

dosadanjih razmatranja koristie se sa ciljem da se pokae da ovaj argument moe
izdrati kritiku.
















159

4. POGLAVLJE

PRIGOVORI I ODGOVORI

U poglavljima 1 i 3 je prikazan almersov argument na osnovu zamislivosti zombija i
nain na koji almers uvodi vie pojmovnih distinkcija s ciljem da ovaj argument uini
uverljivim. Ipak, njegovi pokuaji nisu ubedili brojne fizikaliste koji i dalje na razliite
naine osporavaju almersov argument. Osporavana je gotovo svaka od premisa
argumenta na osnovu zamislivosti zombija. U ovom poglavlju bie razmotreni
najvaniji i najreprentativniji prigovori, a posebna panja bie posveena onim
prigovorima na koje almers nije odgovorio, ili, po miljenju autora ovog rada, nije
odgovorio na zadovoljavajui nain. Cilj ovog poglavlja je da se pokae da almersov
argument na osnovu zamislivosti zombija moe da, uz odgovarajue modifikacije, izdri
test kritike.

4.1. Konstruisanje parodije
Konstruisanje parodije je jedan od glavnih pokuaja da se argument na osnovu
zamislivosti zombija dovede u pitanje. Parodija je argumentativni postupak kojim se
eli pokazati da se iz istih optih principa, koje koristi argument koji se napada, mogu
izvesti kontradiktorni ili neeljeni rezultati u odnosu na sam taj argument. U izvesnom
smislu, parodija je reductio ad absurdum jednog od osnovnih principa koji se tvrde u
argumentu koji se napada. Ipak, parodija se ne svodi na reductio ad absurdum, jer neko
ko se brani od parodije ima mogunost da pokua da zadri opte principe, a da
160

osporava neku od premisa parodije koja ne predstavlja opti princip. Prvenstveni cilj
parodije je neutralizacija argumenta koji se napada, a svoenje na apsurd je jedno od
sredstava kojima se postie eljeni cilj. U ovom odeljku istraivaemo dva razliita
pokuaja da se konstruie parodija na argument na osnovu zamislivosti zombija.

4.1.1. Metamodalna parodija
Ubrzo nakon to je The Conscious Mind objavljen, Piter Marton (Marton 1998) je
konstruisao zanimljiv nain parodiranja almersovog argumenta na osnovu zamislivosti
zombija. U tom periodu je slinu vrstu parodije konstruisao i Stiven Jablo (Yablo 1999;
kasniji pokuaji u istom duhu se mogu nai u Sturgeon, poglavlje 5; Tye 2009, 6.4;
Brown 2010).
Marton je najpre uoio da argument na osnovu zamislivosti zombija zahteva
prihvatanje sistema S5 modalne logike. U protivnom, ako bismo prihvatili neki slabiji
sistem (na primer, sistem S4), relacija dostiivosti meu moguim svetovima ne bi bila
simetrina, pa bi bilo mogue da postoji mogui svet koji je nedostiiv u odnosu na
ostale mogue svetove. Upravo takav nedostiivi svet bi mogao da bude zombi-svet,
svet u kome su dati fiziki uslovi isti kao u aktualnom svetu, ali u kome nema
fenomenalne svesti. Na taj nain bi istovremeno bilo mogue da je Minimalni
fizikalizam istinit [to jest, da je (PTIQ) istinito], jer bi bio istinit u svim dostiivim
svetovima, ali i da je zombi-svet metafiziki mogu, s obzirom da bi PTI.Q bilo
istinito u bar jednom nedostiivom svetu. Ali tada argument na osnovu zamislivosti
zombija, ak i da je validan i zdrav, ne bi opovrgavao fizikalizam. Zato izgleda da je
161

almers u obavezi da prihvati S5 sistem modalne logike, ukoliko smatra da argument na
osnovu zamislivosti zombija moe da opovrgne Minimalni fizikalizam.
Ipak, ako prihvatimo S5 sistem modalne logike, onda je potrebno da prihvatimo
teoremu sistema S5 ^p p (vidi, na primer, Hughes and Cresswell 1968, 49). Sada,
poto je fizikalizam izraen u formi (PTI Q), jasno se vidi da ako je ^(PTI Q)
istinito, onda je (prema navedenoj teoremi sistema S5 i pravilu modus ponens) i
(PTIQ) istinito, to jest, ako je fizikalizam mogu, onda je i istinit.
Sada se nazire mogunost konstruisanja parodije. Fizikalisti mogu primeniti
Tezu modalnog racionalizma i pretpostaviti da je fizikalizam idealno pozitivno
primarno zamisliv. Iako Marton ne koristi almersov pojmovni aparat (idealne
pozitivne primarne zamislivosti, primarne i sekundarne mogunosti, i tako dalje),
njegova parodija bi se mogla rekonstruisati u sledeem obliku:
(38) (PTIQ) je idealno pozitivno primarno zamislivo.
(39) Ako je (PTIQ) idealno pozitivno primarno zamislivo, onda je (PQ) primarno
mogue.
(40) Ako je (PTIQ) je primarno mogue, onda je (PTIQ) sekundarno mogue.
(41) Ako je (PTIQ) sekundarno mogue, onda je fizikalizam istinit.
(42) Dakle, fizikalizam je istinit.
Tako smo pomou primene istih principa izveli kontradiktorne zakljuke (da je
fizikalizam istinit, i da fizikalizam nije istinit). Ako je to sluaj, onda argument na
osnovu zamislivosti zombija nije zdrav, i treba odbaciti barem jedan od optih principa
162

na kojima oba argumenta poivaju, a ini se da je, u kontekstu debate, Slabi modalni
racionalizam najplauzibilniji kandidat za odbacivanje. Drugi opti princip, koji je (u
Martonovoj interpretaciji) ekspliciran, je sistem S5, a izgleda da njega almers ne moe
odbaciti a da ne poniti snagu argumenta na osnovu zamislivosti zombija (jer, kao to je
pokazano, almersov argument opovrgava fizikalizam samo ako prihvatimo sistem S5).
Takoe, ini se da imamo dobre nezavisne razloge da sistem S5 prihvatimo (vidi, na
primer, Skrogsovu teoremu u Scroggs 1951), a eventualno odbacivanje S5 sistema bi
predstavljalo eksternu kritiku parodije: ono oko ega se strane u argumentu na osnovu
zamislivosti prvenstveno spore jeste premisa poput Teze modalnog racionalizma, a ne
prihvatljivost esto korienog sistema S5 modalne logike. Takoe, ini se da almersu
treba sistem S5 modalne logike za odreenje idealne pozitivne primarne zamislivosti,
poto idealni rasuiva ima transparentan uvid u opis scenarija koji zamilja. Iz ovih
razloga se ini da ako treba birati izmeu Teze modalnog racionalizma i sistema S5,
onda treba odbaciti Tezu modalnog racionalizma.
Poto je konstruisao parodiju na almersov argument, Marton koristi duhovitu
dosetku, na koju je jednom prilikom ukazao Fred Drecke (Dretske, 1995, 129): ono to
je modus ponens za jednog uesnika u debati, to je modus tollens za njegovog
protivnika (i obrnuto). Videli smo da je argument na osnovu zamislivosti zombija
izveden upotrebom pravila modus ponens, zakljuak je da je fizikalizam laan. Ako je
ovaj argument validan i zdrav, onda je njegov zakljuak negacija zakljuka Martonove
parodije. Ako je zakljuak Martonove parodije (da je fizikalizam istinit) netaan, onda
po pravilu modus tollens sledi da je fizikalizam ili nemogu ili nezamisliv (naravno, ako
je nemogu, onda je, po pravilu modus tollens, i nezamisliv).
163

Zato se ini da je najizglednija opcija da se odgovori na Martonovu parodiju ta
da se odbaci premisa da je fizikalizam idealno pozitivno primarno zamisliv, ili, jo
preciznije, da se pronae asimetrija u zamislivosti zombija i zamislivosti fizikalizma.
Tako bi se sauvali opti principi na kojima almersov argument i Martonova parodija
poivaju, a sav teret bi se prebacio na premisu kojom se tvrdi da je fizikalizam zamisliv
u relevantnom smislu. Sada dolazimo do Martonove glavne poente. On smatra da ako
prihvatimo almersovo odreenje idealne zamislivosti, teret dokazivanja prelazi na
almersovu stranu. Poto smo u 1.5.1 videli da almers smatra da je teret dokaza na
onima koji tvrde da je odreeni opis logiki nemogu (Chalmers 1996, 96), a samim
tim i nezamisliv, sada bi almers trebalo da pokae zato fizikalizam nije idealno
zamisliv, odnosno da pronae skrivenu protivrenost u fizikalistikom scenariju
(situaciji). Tako se parodijom vraa teret dokazivanja na almersovu stranu, to je i bio
krajnji cilj Martonove parodije.
U naredna dva pododeljka emo videti razloge iz kojih almers smatra da
fizikalizam nije idealno pozitivno primarno zamisliv. Ukazaemo na to da almers
nalazi slabost koja je specifina za verziju parodije koju su konstruisali Marton i Jablo.
Naime, almers uoava da njihova parodija pored Slabog modalnog racionalizma i
sistema S5 zahteva prihvatanje jo jednog opteg principa, a to je modalni dualizam,
odnosno teza po kojoj je prostor logikih mogunosti vei od prostora metafizikih
mogunosti. Naime, ako je fizikalizam primarno mogu, onda je, na osnovu teoreme
sistema S5 ^p p, fizikalizam primarno nuan. Na slian nain, ako je fizikalizam
sekundarno mogu, onda je (pomou iste teoreme sistema S5) fizikalizam sekundarno
nuan. Drugim reima, u parodiji (PTIQ) ima nunu primarnu i nunu sekundarnu
intenziju. Ipak, u parodiji se ne tvrdi da je (PTIQ) apriorna istina, ve samo to da je
164

fizikalizam zamisliv. Martonova i Jabloova parodija dozvoljava da su zombiji
(PTI.Q) zamislivi (ili barem to ne dovodi eksplicitno u pitanje) pa samim tim i da
PTIQ nije a priori. Na taj nain je u njihovoj parodiji fizikalizam primarno i
sekundarno nuan i saznat a posteriori. Drugim reima, fizikalizam je primer Jake
nunosti koja e biti detaljnije razmotrena u 4.3. Samim tim Martonova i Jabloova
parodija podrazumeva prihvatanje Teze jake nunosti i modalnog dualizma na kom je
zasnovana. S druge strane, videli smo da almersov argument na osnovu zamislivosti
zombija podrazumeva prihvatanje modalnog monizma. Poto su modalni monizam i
modalni dualizam razliiti opti principi, argument na osnovu zamislivosti zombija i
njegova parodija poivaju na razliitim optim principima. Ova dva argumenta ne mogu
biti istovremeno istinita, a izbor izmeu njih je mogue izvriti ako se opredelimo
izmeu modalnog monizma i modalnog dualizma. almers smatra da nam princip
jednostavnosti govori u prilog modalnog monizma (vidi 4.3). Sada imamo sluaj da
fizikalizam, koji je u ontolokom smislu jednostavniji od antifizikalizma (jer postulira
samo jednu vrstu entiteta), postaje komplikovaniji u eksplanatornom smislu, poto za
njegovo opravdanje treba da prihvatimo komplikovaniju Tezu modalnog dualizma. Na
taj nain almers smatra da treba napraviti izbor izmeu jednostavnije ontologije i
jednostavnijeg objanjenja. Poto filozofi prvenstveno tee da objasne prirodu, jasno je
da treba dati prednost jednostavnijem objanjenju, i da samim tim treba prihvatiti
antifizikalizam, a odbaciti fizikalizam.
U kontekstu debate je jo vanija sledea injenica. Poto smo na poetku ovog
poglavlja parodiju definisali kao pokuaj u kome se iz istih principa, koje koristi
argument koji se napada, izvode kontradiktorni ili neeljeni zakljuci u odnosu na taj
argument koji se napada, parodija koju konstruiu Marton i Jablo samo je parodija u
165

pokuaju, a ne prava parodija, jer podrazumeva prihvatanje drukijeg opteg principa u
odnosu na argument koji se napada.
Martonov i Jabloov pokuaj konstruisanja parodije na almersov argument se
nazivaju metamodalna parodija, s obzirom na to da se, barem u almersovoj
interpretaciji njihovog pokuaja, u razmatranje uzimaju modalni monizam i modalni
dualizam koji su teze o prirodi prostora moguih svetova. U sledeem pododeljku emo
razmotriti verziju parodije na almersov argument koja ova dva stanovita iz modalne
metafizike ne uzima u razmatranje.

4.1.2. Antizombi-argument
Nov i zanimljiv pokuaj konstruisanja parodije na argument na osnovu zamislivosti
zombija je u skorije vreme konstruisao Kit Franki (Frankish 2007). Njegovo pojaanje
u odnosu na metamodalnu verziju parodije se sastoji u tome to on ne pretpostavlja
modalni dualizam (Frankish 2007, 656).
Franki svoj argument naziva antizombi-argument (the anti-zombie
argument), poto uvodi definiciju antizombija, koje shvata kao bia koja su nai
fiziki dvojnici, koji, za razliku od zombija, imaju ista subjektivna iskustva kao i mi, i
kod kojih su sva svojstva (properties) fizike vrste (kind) (vidi Frankish 2007, 653).
Antizombiji se od nas razlikuju po tome to je kod njih ve odreeno da su fenomenalna
svojstva fizike vrste, dok kod nas to nije sluaj. U antizombi-scenariju ne postoje
svojstva fizike vrste, to je isto to i sva svojstva su fizike vrste (Frankish 2007,
654). Ovo je u stvari reenica To je sve koja je pomenuta u 1.5.4, a kojom se
166

kompletira antizombi-scenario. Poto je definisao antizombi-scenario, Franki izvodi
sledei argument, koji se moe prikazati almersovim pojmovnim aparatom:
(43) Antizombiji su idealno pozitivno primarno zamislivi.
(44) Ako su antizombiji idealno pozitivno primarno zamislivi, onda su antizombiji
primarno mogui.
(45) Ako su antizombiji primarno mogui, onda su antizombiji sekundarno mogui.
(46) Ako su antizombiji sekundarno mogui, onda je svest fizike prirode.
(47) Dakle, svest je fizike prirode.
Za poetak se moe postaviti pitanje da li zakljuak sledi iz premisa. Moe se initi
udnim da iz metafizike mogunosti antizombija sledi istinitost fizikalizma. Videli
smo da iz metafizike mogunosti fizikalizma sledi (uz pomo teoreme sistema S5) da je
fizikalizam istinit, poto je fizikalizam formulisan u modalnoj formi (PTIQ). S
obzirom na to da antizombi-scenario nije formulisan u modalnoj formi, ve je izraziv
raunom predikata drugoga reda, ne vidi se jasno na koji nain bi metafizika
mogunost povlaila istinitost u aktualnom svetu.
Franki na ovu sumnju ima spreman odgovor. On smatra da je fizikalizam teza
kojom se tvrdi da mentalno metafiziki supervenira nad fizikim [(PTIQ)], a pod tim
smatra da svaki svet, koji ima iste mikrofizike zakone kao i na svet, imae takoe
istu distibuciju fenomenalnih svojstava (Frankish 2007, 651). Poto je antizombi-
scenario identian sa aktualnim svetom u pogledu fizikog opisa, onda, prema Tezi
metafizike supervenijencije, aktualni svet ima istu distribuciju fenomenalnih svojstava
kao i antizombi-svet, a to, izmeu ostalog, znai da su i u naem svetu fenomenalna
167

svojstva fizike vrste. Ovaj manevar omoguava Frankiu da svoje pojaanje u odnosu
na metamodalnu verziju parodije opie na sledei nain: fizikalizam moe da povlai
modalnu tezu, ali ne mora biti zamiljen kao modalna teza (Frankish 2007).
Izgleda da almers ignorie znaaj Frankiove parodije, svrstavajui je u isti
rang sa metamodalnom verzijom parodije. U svom The Two-Dimensional Argument
against Materialism, almers stavlja Frankiovu parodiju u rubriku zamislivost
materijalizma (Chalmers 2010a, 180) u koju stavlja i metamodalnu verziju parodije. U
prethodnom pododeljku smo pak videli da postoji razlika izmeu metamodalne verzije
parodije i Frankieve parodije.
almers smatra da se moe ponuditi isti naelni odgovor i na metamodalnu
parodiju i na Frankievu parodiju. Odgovor se sastoji u stavu da je fizikalistiki scenario
nezamisliv, u smislu da nije idealno pozitivno primarno zamisliv. U ovom radu se tvrdi
da parodija ne uspeva, ali ne iz onih razloga iz kojih almers smatra. almers navodi
dva razloga iz kojih to smatra da fizikalistiki scenario nije idealno pozitivno primarno
zamisliv. Prvi razlog je sledei (Chalmers 2010a, 180):
Mnogi su uoili da je veoma teko zamisliti (imagine) da je svest fiziki
proces. Ne mislim da je ova neimaginabilnost toliko oigledna da bi se
mogla koristiti kao premisa u argumentu protiv materijalizma, ali, slino
tome, ni ovaj stav o imaginabilnosti (materijalizma) se ne moe koristiti
kao premisa. I dalje, ako sam u pravu da je CP (misli se na tezu da
zamislivost povlai metafiziku mogunost, D.P.) a priori, onda postoji
apriorni argument da PQ nije nuno tako da nije ak ni idealno
negativno zamislivo da je PQ nuno.
168

Izgleda da almers na ovom mestu zamislivost shvata u smislu imaginabilnosti, a to
je u ovom radu odbaeno u 1.5.3. Ako pak almersov argument i Frankiovu parodiju
prikaemo u terminima zamislivosti, onda se almersu moe prigovoriti da ismeva
jednu vrstu zamislivosti na raun druge (appeal to pitty) (Frankish 2007, 663). Jer, kao
to Franki kae, zamislivost je sve ili nita (Frankish 2007, 660); s obzirom na to da
zamislivost (za razliku od, na primer, intuicija ili imaginacije) nije stvar stepena, onda
nema smisla postavljati pitanje da li je jedan scenario u manjoj meri zamisliv od nekog
drugog scenarija. Slian prigovor se moe primeniti i na almersov stav da je, poto
smo ve pretpostavili da su zombiji zamislivi, i izveli apriorni argument na osnovu
zamislivosti zombija, fizikalizam nezamisliv (Chalmers 2010a). Franki bi na isti nain
mogao rei da poto smo ve pretpostavili da su antizombiji zamislivi, i izveli a priori
antizombi-argument, zombiji vie nisu zamislivi. Opet se ne bi video razlog iz kog
bismo zamislivosti zombija dali prednost u odnosu na zamislivost antizombija.
Poto almersov odgovor na Frankievu antizombi-parodiju nije dovoljno
uverljiv, potrebno je istraiti da li postoje drugaiji naini da se na nju odgovori. I dalje
se ini da je najsvrsishodnije osporavati premisu da su antizombiji idealno pozitivno
primarno zamislivi. Ovoga je svestan i sam Franki, ali smatra da se ne vidi na koji se
nain to moe uspeno uiniti. Franki razmatra jednu mogunost za koju smatra da ne
uspeva. To je takozvana teza transparentnosti (the transparency thesis) po kojoj je
identitet dva koreferirajua rigidna dezignatora saznatljiv a priori (o Tezi
transparentnosti, vidi Papineau 2002). Prema Frankiu, ako bismo prihvatili Tezu
transparentnosti, onda antizombiji ne bi bili zamislivi, s obzirom na to da identitet
izmeu mentalnih stanja i neurofiziolokih procesa nije saznatljiv a priori, poto se
antizombi-scenario pretpostavlja da su mentalna svojstva razliita od fizikih svojstava
169

(pretpostavlja se da vai identitet instanci, a ne identitet vrsta). Ipak, ako bismo
prihvatili Tezu transparentnosti, fizikalizam bi bio ne samo nezamisliv, ve i neistinit,
zato to rigidni dezignatori koji oznaavaju mentalna stanja ne bi bili identini sa
rigidnim dezignatorima koji oznaavaju neurofizioloke procese. Na taj nain je Teza
transparentnosti, ak i da je tana, prejaka za odbacivanje zamislivosti antizombija, jer
ini argument na osnovu zamislivosti zombija redundantnim (Frankish 2007, 664).
Ovakva vrsta redundantnosti je loa, zato to uspeh argumenta na osnovu zamislivosti
zombija, dijalektiki posmatrano, zavisi od istinitosti Teze transparentnosti. Tek ako je
Teza transparentnosti tana, onda je argument na osnovu zamislivosti zombija zdrav, ali
i suvian. Bez prihvatanja Teze transparentnosti, i u nedostatku nekog drugog
argumenta koji opovrgava zamislivost antizombija, argument na osnovu zamislivosti
zombija ne bi bio zdrav.
Frankiov zakljuak je da argument na osnovu zamislivosti zombija ili nije
zdrav (ako je antizombi-argument validan i zdrav), ili da je redundantan (ako je, na
primer, Teza transparentnosti istinita). S druge strane, antizombi-argument bi mogao
biti validan i zdrav, a da ne bude redundantan. Na primer, ako bismo prihvatili analitiki
funkcionalizam stanovite po kome se moe izvriti funkcionalna analiza fenomenalne
svesti, i koji je ontoloki neutralna teorija onda bi zombi-scenario bio nezamisliv
poto bi funkcionalna analiza u potpunosti objasnila fenomenalnu svest, i ne bi bilo
mogue da se dva funkcionalno izomorfna entiteta razlikuju u pogledu toga da li
poseduju fenomenalnu svest ili ne. S druge strane, u analitikom funkcionalizmu ne bi
se prejudiciralo da je antifizikalizam laan, zato to je i dalje mogue da nefiziki objekt
obavlja ulogu koja je opisana funkcionalnom analizom. Tek bi antizombi-argument, sa
svim svojim premisama, pod pretpostavkom da je validan i zdrav, mogao da opovrgne
170

antifizikalizam. Samim tim antizombi-argument ne bi bio redundantan. U tom smislu se,
prema Frankiu, antizombi-argument nalazi u dijalektiki povoljnijem poloaju od
argumenta na osnovu zamislivosti zombija.
Franki ne iskljuuje mogunost da se moe nai argument koji bi, za razliku
od Teze transparentnosti, bio dovoljno jak da opovrgne (idealnu pozitivnu primarnu)
zamislivost antizombija, a koji ne bi bio suvie jak da istovremeno opovrgne
fizikalizam. Ipak, sada se od kritiara njegove parodije trai da pronau takav argument.
U tom smislu je Franki prebacio teret dokazivanja na stranu kritiara fizikalizma.
Da li antifizikalisti mogu da izdre ovaj teret? Izgleda da mogu. U ovom radu se
tvrdi da je u almersovom duhu mogue nai odgovor na antizombi-parodiju, ali ne na
nain na koji to almers ini. Videli smo da se almersovom odgovoru moe prebaciti
da ismeva jednu intuiciju zamislivosti na raun druge. Zato treba krenuti drugim putem,
i potraiti stvarnu asimetriju u zamislivosti zombija i zamislivosti antizombija.

4.1.3. Pronalaenje asimetrije
Najpre, podsetimo se da je, u sluaju da je tana interpretacija almersove pozicije u
1.5.4, mogue napraviti razliku izmeu idealizovanog (IIPPZ) i neidealizovanog
(NIPPZ) smisla idealne pozitivne (primarne) zamislivosti (IPPZ). Prva vrsta
zamislivosti se odnosi na zamiljanje scenarija, a druga vrsta zamislivosti se odnosi na
zamiljanje situacije. Moda bi se u ovom pogledu mogla potraiti razlika u
zamislivosti zombija i zamislivosti antizombija; u tom sluaju bi se ova razlika mogla
iskoristiti za odbacivanje Frankieve parodije, tako to bi se odbacio smisao u kom su
antizombiji zamislivi, a zadrao smisao u kom su zombiji zamislivi. Ipak, treba videti da
171

li se, i na koji nain ova strategija moe primeniti. Ali, treba najpre videti da li se
razlikovanje izmeu IIPPZ i NIPPZ moe primeniti na uspostavljanje relevantne
asimetrije izmeu zamiljanja zombija i zamiljanja antizombija.
Na asimetriju izmeu zamislivosti zombija i zamislivosti antizombija nam
ukazuje injenica da je u definiciji antizombija sadrana reenica To je sve, a to nije
sluaj sa definicijom zombija. Samim tim, kada kaemo antizombiji su zamislivi,
reenica To je sve se nalazi u polju delovanja operatora zamislivosti (zamislivo je
da); s druge strane, reenica To je sve nije deo definicije zombija, i u sluaju iskaza
zombiji su zamislivi ona moe ali i ne mora biti u polju delovanja operatora
zamislivosti. Franki ovo uvia, ali smatra da to ne predstavlja pretnju njegovom
argumentu. On pie sledee (Frankish 2007, 654):
Moglo bi se prigovoriti da postoji asimetrija izmeu premise 1
(zamislivost zombija, dodao D.P.) i premise 5 (zamislivost antizombija,
dodao D.P.), koja se ogleda u tome to se u drugoj premisi reenica To
je sve [Ne postoje svojstva nefizike vrste] nalazi u polju delovanja
operatora zamislivosti, dok u prvoj premise to nije sluaj. Ipak, nije jasno
da to ini premisu 5 manje uverljivom, i obe premise su identine u tome
to od nas zahtevaju da zamislimo otsustvo neega u jednom sluaju
fenomenalnih svojstava, a nefizikih svojstava u drugom.
Poslednja reenica ovog pasusa predstavlja zamenu teza (red herring). Naime, Franki
ispravno primeuje da i zamislivost zombija i zamislivost antizombija podrazumevaju
zamiljanje odsustva neega, i da u tom smislu ne postoji relevantna razlika izmeu
njih. Ovaj uvid je znaajan jer anticipira i otklanja prigovor da su navodno zombiji
172

pozitivno zamislivi, dok su antizombiji negativno zamislivi. Ako bi to bio sluaj, onda
bi se sa Frankievom parodijom moglo izai na kraj prihvatanjem Nedokuivosti istine
koja je pomenuta 1.5.2, poto Nedokuivost istine (ako je tana) pogaa samo
negativnu zamislivost, ali ne i pozitivnu zamislivost. Franki ubedljivo pokazuje da se
asimetrija izmeu zamislivosti zombija i zamislivosti antizombija ne moe traiti na
ovom mestu, poto u oba sluaja zamiljamo odsustvo neega. Takoe, u citiranom
pasusu Franki tvrdi da nije jasno da je navedena asimetrija (vezana za reenicu To
je sve) u zamiljanju zombija i zamiljanju antizombija relevantna. Drugim reima, on
smatra da je teret dokaza na onima koji ele da iskoriste ovu asimetriju protiv
antizombi-argumenta.
Ipak, Frankiova poenta skree s pravog problema, koji se odnosi na reenicu
To je sve i na to da li se ona nalazi u polju delovanja operatora zamislivosti ili ne.
Franki ne govori nita o tome da li ova injenica ima uticaja na to da li su zombiji
zamislivi u idealizovanom smislu idealne pozitivne primarne zamislivosti (IIPPZ) ili
su zamislivi u neidealizovanom smislu idealne pozitivne primarne zamislivosti
(NIPPZ). Upravo u tome moemo traiti asimetriju izmeu zamislivosti zombija i
zamislivosti antizombija. Moemo rei da su zombiji zamislivi na dva naina
(zamiljanjem zombi-situacije ili zamiljanjem zombi-scenarija), dok su antizombiji
zamislivi samo na jedan nain (zamiljanjem antizombi-scenarija). Drugim reima,
moe se tvrditi da su zombiji zamislivi i u IIPPZ smislu i u NIPPZ smislu, dok su
antizombiji zamislivi samo u IIPPZ smislu. Ako je to tano, onda se odgovor na
Frankievu parodiju nazire. Moemo odbaciti IIPPZ i zadrati NIPPZ. Na taj nain
Frankiev antizombi-argument ne bi bio zdrav, dok bi almersov argument na osnovu
zamislivosti zombija mogao biti validan i zdrav. Ipak, potrebno je prvo videti da li su
173

zombiji zaista zamislivi u IIPPZ smislu i NIPPZ smislu, a antizombiji samo u IIPPZ
smislu, kao i to da li se mogu konstruisati nezavisni argumenti koji bi odbacili IIPPZ
smisao, a zadrali NIPPZ smisao.
Izgleda, barem na prvi pogled, da su zombiji zamislivi i u IIPPZ smislu i u
NIPPZ smislu. Zombi-situaciju moemo zamisliti tako da fiziko nije dovoljan uslov za
postojanje fenomenalne svesti, a time se ne prejudicira da je itava stvarnost fizika ili
ne, i da je neutralna po pitanju odreenja celokupne prirode univerzuma; nju je mogue
uklopiti i u fizikalistiki i u dualistiki scenario. Uvoenjem nefizike ektoplazme
(spiritualne supstancije), duhova, i slinih entiteta, mogue je zombi-situaciju
netrivijalno proiriti na nain da je ne uinimo protivrenom. U tom smislu zamiljanje
zombi-situacije ne povlai zamiljanje zombi-scenarija. Tako je na zombi-situaciju
mogue primeniti ranije navedeni relativizovani pojam potpunosti koji se odnosi samo
na potpunost situacije, a ne i potpunost scenarija (vidi 1.5.4). Na skeptiku je sada da
tvrdi da postoji netrivijalno proirenje koje zombi-situaciju ini protivrenom. Sa druge
strane, ako bismo unutar operatora zamislivosti imali reenicu To je sve, onda bi
zombiji evidentno bili istiniti u IIPPZ smislu, odnosno, imali bismo sluaj zamislivosti
zombi-scenarija. Dodavanjem reenice To je sve zombi-situacija se upotpunjuje i
postaje scenario.
Za razliku od zombija, izgleda da su antizombiji zamislivi samo u IIPPZ smislu,
zato to je reenica To je sve sadrana u definiciji antizombija; videli smo da reenica
To je sve ini potpunim jedan scenario, to se vidi iz almersovog pasusa u kome se
za reenicu To je sve kae da je to injenica drugoga reda kojom se tvrdi kae da su
sve partikularne injenice sveta ukljuene ili da slede iz datog skupa injenica
(Chalmers 1996, 86, podvukao D.P.). Izgleda da zamiljanje situacije u kojoj je
174

fizikalizam istinit ve podrazumeva potpuno odreenje prirode univerzuma (to jest, da
je svaki entitet fizike vrste). Ne vidi se na koji je nain mogue netrivijalno proiriti
antizombi-situaciju. ta god da u opis antizombi-situacije dodamo (na primer, duhove,
ektoplazmu, i tako dalje), unapred emo znati da je taj entitet fizike prirode. Na taj
nain se kod fizikalizma ne moe primeniti relativizovan pojam potpunosti, jer ne
postoje netrivijalna proirenja (koji god entitet da uvedemo, unapred znamo da je
fizike prirode). Zato se stie utisak da ako je zamisliva situacija u kojoj je fizikalizam
istinit, onda je zamisliv i scenario u kom je fizikalizam istinit.
Neko bi mogao uputiti prigovor da su antizombiji ipak zamislivi u NIPPZ
smislu, s obzirom da ih moemo zamisliti unutar jednog malog prostorno-vremenskog
dela sveta. Ako bismo se prisetili Jablovog odreenja situacije kao prostornog,
vremenskog, ili ontolokog dela sveta (vidi 1.5.4), onda bismo za antizombi-situaciju
mogli rei da je potpuna u jednom smislu, a da je nepotpuna u nekom drugom smislu.
Na primer, u sluaju u kom je reenica To je sve izvan polja delovanja operatora
zamislivosti, zombi-situacija prostorno-vremenski potpuna, ali je ontoloki nepotpuna.
S druge strane, oigledno je da je antizombi-situacija potpuna u ontolokom smislu, s
obzirom na to da je u njoj prejudicirano da su svi entiteti fizike vrste. Ostaje da se vidi
da li je antizombi-situacija potpuna u prostorno-vremenskom smislu.
Izgleda da je antizombi-situacija potpuna ne samo u ontolokom, ve i u
prostorno-vremenskom smislu. Da bi se to videlo, dovoljno je setiti se da su antizombiji
nai dvojnici, a da naa situacija podrazumeva prostorno-vremensku potpunost, s
obzirom da fizikalizam smatra da se stvarnost sastoji od fizikih injenica i fizikih
zakona, a da fiziki zakoni (obino) nemaju prostorno-vremenskih ogranienja. U tom
smislu se sve strane u debati oko istinitosti fizikalizma slau da fizika daje potpuni
175

prostorno-vremenski opis sveta. Ono oko ega postoji spor jeste da li je fizika u stanju
da ponudi potpuni ontoloki opis sveta. Fizikalisti na ovo pitanje odgovaraju potvrdno,
dok antifizikalisti smatraju da to nije sluaj.
Imajui u vidu da je fizikalistiki opis situacije prostorno-vremenski potpun, a
da reenica To je sve garantuje ontoloku potpunost anti-zombi situacije, izgleda da je
anti-zombi situacija i prostorno-vremenski potpuna i ontoloki potpuna. U tom smislu
antizombi-situacija i nije situacija u pravom smislu rei ve scenario, jer se ne vidi na
koji nain bi ona mogla biti nepotpuna, odnosna na koji bi se nain mogla netrivijalno
proiriti (bez stvaranja protivrenosti). U svakom sluaju, teret dokazivanja je na onima
koji tvrde da je mogue zamisliti antizombi-situaciju: oni treba da pokau u kom smislu
je antizombi-situacija nepotpuna.

4.1.4. Modifikovani prigovor nepotpunosti
Ako je tano da su zombiji zamislivi i u IIPPZ smislu i u NIPPZ smislu, dok su
antizombiji zamislivi samo u IIPPZ smislu, onda se odgovor na Frankievu parodiju
nazire: dovoljno je odbaciti IIPPZ, a zadrati NIPPZ. Sada je potrebno videti da li je
umesto pukog odbacivanja mogue ponuditi argument protiv NIPPZ. U 1.5.4 je
prikazan prigovor nepotpunosti koji se moe uputiti protiv IIPPZ. Ovim prigovorom
se tvrdi da IIPPZ nije primeren ovekovim saznajnim sposobnostima, i da tako
prevazilazi okvire epistemolokih razmatranja koja se odnose na mogunosti i granice
ovekovog saznanja. Ipak, Prigovor nepotpunosti je suvie jak prigovor jer se njime
tvrdi i to da zamiljanje jedne situacije ne garantuje da ju je mogue uklopiti na
koherentan nain u odgovarajui scenario. Drugim reima, Prigovor nepotpunosti je
176

usmeren i protiv NIPPZ: njime se istovremeno osporava i almersov argument i
Frankieva parodija.
Zato je potrebno konstruisati blai argument koji bi bio dovoljno jak da
opovrgne antizombi-argument, ali ne i suvie jak da opovrgne almersov argument.
Argument koji po svoj prilici moe posluiti toj svrsi je modifikovani prigovor
nepotpunosti koji je naveden u 1.5.4. Ovim prigovorom se samo eli ukazati da mi
nismo u stanju da zamislimo scenario, ve samo situaciju, ali ostavlja otvorenom
mogunost da je zamiljanje situacije dovoljno dobra polazna osnova za konstruisanje
argumenta na osnovu zamislivosti zombija.
Ako je Modifikovani prigovor nepotpunosti ispravan, onda prva premisa
Frankievog argumenta nije istinita, s obzirom da su antizombiji zamislivi samo u IIPPZ
smislu. Takoe, nije tana ni prva premisa almersovog argumenta ako je itamo u
IIPPZ smislu idealne pozitivne primarne zamislivosti. Ipak, prva premisa almersovog
argumenta se moe itati i u NIPPZ smislu. Sada treba videti da li je taj smisao dovoljan
da se uspeno zapone argument na osnovu zamislivosti zombija. Izgleda da je to sluaj,
jer se Modifikovanim prigovorom nepotpunosti, za razliku od izvornog Prigovora
nepotpunosti, dozvoljava da je zamiljanje situacije, koje spada u domen naih
kognitivnih sposobnosti, dovoljno da se na uspean nain zapone argument na osnovu
zamislivosti.
Ipak, u 1.5.1 smo videli da je u sluaju NIPPZ potrebno prihvatiti jo jednu
premisu, tezu Modalnog monizma, po kojoj je prostor logikih mogunosti
koekstenzivan sa prostorom metafizikih mogunosti, kako bi itav argument radio.
Naime, ak i kada bismo prihvatili da Bog (ukoliko postoji) moe da zamisli
177

neprotivrean scenario u kom je iskaz koji zamiljamo istinit, ini se da je potrebno
imati odgovarajuu koncepciju Boje svemoi koja e obezbediti da se iz Njegovog
zamiljanja moe izvesti metafizika mogunost. Na ovaj problem je ukazala Rebeka
Hanrahan, koja smatra da nijedna koncepcija Boje svemoi ne opravdava Tezu
modalnog racionalizma (Hanrahan 2009b, 379391). Na primer, ako, poput Dekarta,
verujemo da Bog moe da uini nemogue stvari, onda zamislivost svakako nije
pouzdan vodi za metafiziku mogunost. S druge strane, ako, poput Spinoze, verujemo
da su aktualne istine nune istine, onda je svaki zamislivi kontraaktualni scenario
metafiziki nemogu. Ako pak, poput Akvinskog, Kripkea, i almersa, verujemo da
Bog ne moe da ini nemogue stvari, jer bi to vodilo u protivrenost (jer bi to
podrazumevalo stav mogue je da se uini nemogue), onda se suoavamo sa
cirkularnim zakljuivanjem: Bog ne moe da uini metafiziki nemogue stvari zato to
su protivrene; sa druge strane, Bog ne moe da uini protivrene stvari zato to je
protivrenost opis metafizike nemogunosti. Time bismo, u stvari, jednostavno
odbacili tezu da Bog moe da uini nemogue stvari. Ostaje opcija da tvrdimo da je
neto metafiziki mogue zato to Bog eli da to bude mogue, odnosno da je injenica
da Bog eli da neto bude mogue dovoljan uslov da to zaista bude mogue. Ali tada je
problem to mi nismo u poziciji da znamo ta Bog eli, tako da ne znamo ni da li je ono
to zamiljamo u skladu sa Njegovim eljama. Na taj nain, pozivati se na Boju
omnipotenciju kao na jedini argument koji opravdava naa modalno-epistemoloka
stanovita Hanrahan naziva varanje sa Bogom (cheating with God) (Hanrahan 2009b,
385388).
Uvidi koje nudi Hanrahanova su krajnje interesantni ako ih posmatramo per se.
Ipak, ako razmatranje Hanrahanove stavimo u kontekst Frankieve parodije, u kome se
178

Modalni monizam ne dovodi u pitanje, odnosno u kome se Modalni monizam moe
pretpostaviti, onda imamo razloga da odbacimo dekartovsko uverenje da Bog moe da
uini nemogue stvari, kao i spinozistiku koncepciju da su jedino istine aktualnoga
sveta nune istine. Poto se Modalnim monizmom tvrdi da je neto zamislivo ako i
samo ako je metafiziki mogue, onda Bog, koji je u stanju da zamisli koherentan
scenario, taj scenario moe i da realizuje u nekom metafiziki moguem svetu.
Hanrahanova je svesna da se prihvatanjem Modalnog monizma moe izbei Prigovor
nepotpunosti. Ona pie sledee (Hanrahan 2009b, 389):
Ali Bog, s obzirom da je svemoan i sveznajui, moe uiniti ono to
mi ne moemo da uinimo. On moe da konstruie skup iskaza koji je
potpun i da zna da li ovaj skup sadri protivrenost ili ne. Na taj nain,
ako bih mogla da zamislim (imagine) Boga koji stvara svet u kome je p
istinito, znala bih da je taj skup potpun, a ako bih takoe znao da je ova
Boja mo koekstenzivna sa onim to je mogue (iako je injenica da
ovo ne mogu da znam), znao bih i da je ovaj skup koherentan. Tada bi
nam ovakvo pozivanje na Boga, u sluaju da je uspeno, omoguilo da
izaemo na kraj s prigovorom nepotpunosti.
Na taj nain glavno pojaanje Frankiove parodije (prihvatanje Modalnog monizma)
postaje i njena slabost, s obzirom na to da Modalni monizam omoguava da je NIPPZ
dovoljno da se argument na osnovu zamislivosti uspeno zapone. O modalnom
monizmu e biti vie rei u 4.3. Za sada je dovoljno to to je pokazano da se IIPPZ
moe odbaciti, a da NIPPZ predstavlja dobru polaznu osnovu za konstruisanje
argumenta na osnovu zamislivosti.
179

Do sada smo videli da postoji asimetrija u zamislivosti zombija i zamislivosti
antizombija, i da se Modifikovani prigovor nepotpunosti moe iskoristiti protiv
antizombi-argumenta, kao i da ovaj prigovor nije suvie jak da opovrgne argument na
osnovu zamislivosti zombija. Sada treba videti da li Modifikovani prigovor
nepotpunosti ini almersov argument suvinim, kao to je sluaj sa Tezom
transparentnosti. Izgleda da to nije sluaj. Da bi se to videlo, dovoljno je prisetiti se
jedne od Hjumovih maksima. Hjum pie (Hume 1739/1999, 29) kako je:
ustanovljena maksima u metafizici je da togod da um jasno zamilja
(conceive), sadri ideju mogue egzistencije, ili, drugim reima, da nita
to mi zamiljamo (imagine) nije apsolutno nemogue. Mi moemo
formirati ideju zlatne planine, i odatle zakljuiti da je mogue da zlatna
planina aktualno postoji. S druge strane, mi ne moemo formirati
nikakvu ideju planine bez doline, i zato ovu ideju smatramo
nemoguom.
U Hjumovom pasusu se tvrde dve teze koje su nezavisne jedna od druge. Prva teza je da
zamislivost povlai metafiziku mogunost. Druga teza je da nezamislivost povlai
metafiziku nemogunost. Ove dve teze su nezavisne jedna od druge (vidi Casullo
1979, 212). Mogue je da prihvatimo prvu tezu (to ine modalni racionalisti), a da
drugu tezu ne prihvatimo. Na primer, moemo tvrditi da, usled naeg neznanja, u datom
trenutku smatramo da je odreeni scenario (situacija) nezamisliv, a da, promenom
pojmovnog okvira, postane zamisliv. Neto to je u jednom trenutku nezamislivo moe
u nekom sledeem trenutku postati zamislivo (i, prema Tezi modalnog racionalizma,
mogue), to nam svedoi kunovski model smene naunih paradigmi (vidi 2.3), koji je
zasnovan na primerima iz istorije nauke.
180

Imajui u vidu da modalni racionalisti mogu da odbace stav Nezamislivost
povlai nemogunost, moe se tvrditi da su antizombiji, usled Modifikovanog
prigovora nepotpunosti, nezamislivi (u smislu da nisu idealno pozitivno primarno
zamislivi), ali da iz toga jo uvek ne sledi da nisu metafiziki mogui. U tom smislu
Modifikovani prigovor nepotpunosti nije suvie jak da opovrgne fizikalizam. Tek u
sluaju da je argument na osnovu zamislivosti zombija validan i zdrav, fizikalizam se
ispostavlja kao neistinit i, po pravilu modus tollens, nemogu. Na taj nain
Modifikovani argument nepotpunosti ne ini argument na osnovu zamislivosti zombija
suvinim. Ako su razmatranja u ovom pododeljku tana, onda se moe izai na kraj sa
Frankievom parodijom almersovog argumenta na osnovu zamislivosti zombija.
tavie, Frankieva parodija se moe shvatiti kao vano heuristiko sredstvo koje nas
navodi da se, na jo odreeniji nain, opredelimo za relevantni pojam idealne pozitivne
primarne zamislivosti.

4.2. Prigovori koji se odnose na zamislivosti zombija
U ovom pododeljku e se razmotriti prigovori koji se odnose na prvu premisu
argumenta na osnovu zamislivosti zombija, kojom se tvrdi da su zombiji idealno
pozitivno primarno zamislivi; takoe e se razmatrati da li je zamislivost zombija sama
po sebi dovoljna za uspostavljanje problema Eksplanatornog jaza. Premisa da su
zombiji zamislivi moe se osporavati na razliite naine, i do sada su prikazani neki od
znaajnih pokuaja koji su u tom pravcu injeni. U 2.8 je ukazano da fizikalisti tipa A
i fizikalisti tipa C smatraju da zombiji nisu idealno zamislivi. U tom duhu su prikazani
pokuaji kurentista (fizikalisti tipa A) i futurista (fizikalisti tipa C) da, pozivanjem na
rezultate dananje ili budue nauke koja e biti u stanju da rei problem svesti, odgovore
181

na Hempelovu dilemu. Takoe smo videli i da njihovi odgovori nailaze na brojne
tekoe. Pritisak na fizikaliste se poveava i almersovom definicijom idealne
zamislivosti, s obzirom na to da sada fizikalisti treba da pokau zato zombi-scenario
(situacija) nije idealno zamisliv, odnosno da pokau da li ona u sebi krije protivrenost,
ili opisuje neto drugo od onoga za ta se prvobitno smatralo da opisuje. U 4.1.4 je
pokazano da je neidealizovani smisao idealne pozitivne primarne zamislivosti
relevantni smisao prilikom procenjivanja almersovog argumenta, i da upravo ovaj
smisao zamislivosti omoguava da se odgovori na parodiju koju je konstruisao Kit
Franki. Sada e se prikazati najvaniji prigovori kojima se eli osporiti da su zombiji
idealno pozitivno primarno zamislivi, kao i pokuaj da se zamislivost zombija parodira.

4.2.1. Prigovori koji se odnose na antifizikalistike intuicije
Jedan od pokuaja da se napadne zamislivost zombija je taj da se ukae da zamislivost
zombija poiva na intuicijama koje fizikalisti ne moraju da prihvate. Naime, pojedini
kritiari almersovog argumenta smatraju da kada zamiljamo zombi-scenario, mi
unapred pretpostavljamo da fizikalizam nije taan, zato to zamiljamo da u
sveukupnosti fizikih injenica nije sadrana fenomenalna svest. Kada bismo imali
fizikalistike intuicije, zombi-scenario nam ne bi bio vie zamisliv. Na primer, kada
bismo imali intuiciju da se moe uspeno izvesti funkcionalna analiza fenomenalne
svesti (to jest, kada bismo prihvatili analitiki funkcionalizam), onda nam vie ne bi bilo
zamislivo da mogu da postoje bia koja podleu istom funkcionalnom opisu kao i mi,
ali koja, za razliku od nas, ne poseduju fenomenalnu svest. U tom smislu, zamiljanje
zombi-scenarija nije teorijski neutralno, ve je, naprotiv, impregnirano naim
182

antifizikalistikim ubeenjima. Postoje razliite varijacije ovog stanovita. Tako, na
primer, Dejvid Rozental smatra da se u argumentu na osnovu zamislivosti zombija
preutno pretpostavlja da se mentalnim stanjima moe pristupiti samo iz perspektive
prvog lica. Rozental pie (Rosenthal 2010, 370):
Mogunost ili zamislivost zombija poiva na stanovitu da su mentalni
kvaliteti dostupni jedino iz perspektive prvog lica.
Rozental smatra da fizikalisti jednostavno treba da odbace ovu intuiciju. Slino misle i
Glen Karuters i Elizabet ir (Carruthers and Schier 2012, onlajn konferencija), koji
smatraju da su zombiji zamislivi samo ako pretpostavimo da postoji Teki problem
svesti. Oni piu sledee (Carruthers and Schier 2012, 5):
izgleda da ne prolazi argument na osnovu zamislivosti koji je
usmeren da pokae da postoji teki problem svesti. Sve dok se u prvoj
premisi ne pretpostavi postojanje tekog problema svesti da su zombiji
zamislivi ne moe se koristiti ovaj argument niti misaoni eksperiment
sa ciljem da se pokae da postoji teki problem svesti.
Slian argument navodi i Don Peri, koji smatra da su zombiji zamislivi samo ako smo
ve unapred prihvatili epifenomenalizam (Perry 2001, 80), to jest, stanovite po kom je
svest kauzalno inertna i ontoloki razliita od fizikih procesa. Peri smatra da u
scenariju koji ima isti opis fizikih injenica kao i na svet, a u kome nema fenomenalne
svesti, vae drukiji fiziki zakoni, pa da samim tim taj scenario i nije identian naem
svetu u fizikom pogledu, s obzirom na to da fiziki zakoni ine sastavni deo fizikog
opisa univerzuma. Ako bismo, pak, i dalje smatrali da u zombi-svetu vae isti fiziki
zakoni kao i u aktualnom svetu, onda bi to bilo mogue jedino ako pretpostavimo da
183

svest nema nikakav kauzalni uticaj na deavanja u fizikom svetu; drugim reima,
zombiji su zamislivi samo pod pretpostavkom da smo ve prihvatili epifenomenalizam.
Na taj nain bismo unapred pretpostavili ono to bi trebalo dokazati (begging the
question) i almersov argument ne bi bio zdrav. Moda to i ne bi bio veliki problem
ako bismo argument na osnovu zamislivosti zombija uporedili sa Kauzalnim
argumentom (vidi 2.10), jer se u ovom argumentu unapred odbacuje
epifenomenalizam. Ipak, tada bi argument na osnovu zamislivosti zombija bio manje
atraktivan, i ne bi imao poetnu prednost u odnosu na Kauzalni argument koji nude
fizikalisti.
Rezonovanje fizikalista koji osporavaju zamislivost zombija moglo bi se
pojaati Bilerovom tezom da se zamislivost moe redukovati na modalne intuicije (vidi
1.5.3; iako je Biler antifizikalista, njegove uvide o prirodi zamislivosti mogli bi
iskoristiti fizikalisti za jaanje svoje pozicije); tavie, fizikalisti ne moraju
poistoveivati zamislivost s modalnim intuicijama, ve mogu tvrditi da su
antifizikalistike intuicije samo nuan uslov za zamislivost zombija, a ne i da su
identine s njom.
Na ove prigovore fizikalista se moe ponuditi nekoliko odgovora. Krenimo od
Perijevog prigovora. Jedan od almersovih odgovora na Perijevu kritiku (vidi Chalmers
2004, 1 i 3) je taj da zamislivost zombija ne pretpostavlja da je epifenomenalizam
istinit, poto je zamislivost zombija samo prva premisa argumenta, i potrebno je
odbraniti jo nekoliko implicitnih i eksplicitnih premisa almersovog argumenta da bi
se dolo do antifizikalistikog zakljuka; pre svih je potrebno odbraniti Tezu modalnog
racionalizma, odnosno tezu da zamislivost povlai metafiziku mogunost. Postoje
brojni fizikalisti, na primer fizikalisti tipa B, koji prihvataju da su zombiji zamislivi, ali
184

koji i dalje odbacuju epifenomenalizam. Takoe, almers, za razliku od Perija, smatra
da je zamislivost zombija kompatibilna ne samo sa epifenomenalizmom, ve, na primer,
i sa Raselovim neutralnim monizmom (kao i sa interakcionistikim dualizmom):
zamislivo je da su zombiji nai fiziki dvojnici, i shodno tome bi mogli da imaju ista
relaciona svojstva kao i mi, ali da se od nas razlikuju u pogledu intrinsinih svojstava. U
tom smislu se ne moe rei da zamislivost zombija unapred pretpostavlja
epifenomenalizam. tavie, i zakljuak almersovog argumenta je disjunkcija (Ili je
fizikalizam netaan ili je Raselov neutralni monizam istinit), i dozvoljava da se izabere
izmeu razliitih stanovita.
Argument koji navodi Glen Karuters poiva na nerazlikovanju Tekog problema
svesti i zamislivosti zombija, a to je u velikoj meri posledica nerazlikovanja zamislivosti
i intuicija (slino rezonovanje se moe primeniti i na Rozentalovu poziciju), ili pak
pogrene pretpostavke da je posedovanje intuicija nuan uslov za zamislivost. Naime,
moe se rei da je Teki problem svesti jedna intuicija shodno kojoj se prima facie ne
vidi nain na koji bismo mogli objasniti fenomenalnu svest. S obzirom na to da su
intuicije pogreive, moe se ispostaviti i da je intuicija o Tekom problemu svesti
takoe pogrena, kao to to misle brojni fizikalisti i antifizikalisti koji nude reenje ovog
problema. Ipak, ako fizikalisti pokuaju da, na primer, ponude objanjenje fenomenalne
svesti preko kauzalnih objanjenja koja su uobiajena u fizici, onda zamislivost zombija
moe biti u funkciji odbrane Tekog problema. To jo uvek ne znai da je zamislivost
zombija zasnovana na prihvatanju intuicije da postoji Teki problem svesti. Zamisliti
zombi-situaciju (scenario) zahteva samo to da se ponudi odreeni opis scanarija (ili
situacije; u 3.2 smo videli da se taj opis moe formalizovati kao PTI.Q), i ne
obavezuje nas na prihvatanje bilo kakvih intuicija. tavie, imajui u vidu da je ovde
185

relevantan smisao primarne zamislivosti, poznavanje naih aktualnih intuicija (to jest,
da li smo fizikalisti ili ne) nema nikakvog znaaja u procenjivanju kontraaktualnog
scenarija (situacije). Takoe, u 1.5.3 smo videli da se idealna pozitivna primarna
zamislivost razlikuje od intuicija ukoliko ih shvatimo kao vrstu percepcije (kao esto
ulo), od zdravorazumskog smisla intuicija, kao i od Bilerovog shvatanja intuicija kao
samooiglednih propozicionalnih stavova sui generis. U ovom pododeljku e se
pokazati da zamislivost treba razlikovati i od doksatikog shvatanja intuicija, kao i od
razumevanja intuicija preko epistemike koncepcije analitinosti. Naime, videli smo u
1.5.3 da Ernest Sosa smatra, za razliku od Dorda Bilera, da su intuicije verovanja, i da
time zastupa doksastiku koncepciju intuicija (Sosa 1996). U tom duhu bismo
zamislivost mogli shvatiti kao verovanje da je neto metafiziki mogue, i da je, samim
tim, zamislivost zombija verovanje da je zombi-scenario mogu. Ipak, jasno je da se
almersov pojam zamislivosti razlikuje od navedenog verovanja da je neto metafiziki
mogue. Ako zamislivost shvatimo kao oblik verovanja, a ne kao propozicionalni stav
sui generis, onda se za zamislivost moe rei da predstavlja verovanje da je neto
zamislivo, a ne verovanje da je neto metafiziki mogue. Takoe, u almersovom
pojmu pozitivne i negativne zamislivosti je sadrana ideja da se iskaz koji zamiljamo
kao istinit ne moe odbaciti apriornim rezonovanjem; almers reenicu Zamislivo je
da p smatra sinonimnom sa reenicom Nije a priori da ne-p ili sa reenicom
Pojmovno je mogue da p. Na taj nain je mogue da verujemo a posteriori u razliite
iskaze, kao to je esto sluaj, a da istovremeno smatramo da se ti iskazi ne mogu
odbaciti a priori, odnosno da je zamislivo da su istiniti. U tom smislu doksastika
koncepcija intuicija nije podesna da obuhvati pojam idealne pozitivne primarne
zamislivosti.
186

Ipak, moda bi fizikalisti, koji smatraju da je zamislivost zombija zasnovana na
antifizikalistikim intuicijama, mogli prigovoriti da prilikom zamiljanja zombi-
scenarija mi zapravo osporavamo mogunost apriornog izvoenja (a priori entailment)
svesnog iskustva iz sveukupnosti fizikih injenica. Sada, ako bismo apriorno izvoenje
povezali sa intuicijama, onda bismo mogli tvrditi da je zamislivost zombija zasnovana
na intuicijama. Na primer, fizikalisti bi mogli pokuati da intuicije poistovete sa
jezikim kompetencijama koje se odnose na poznavanje znaenja rei. Jedna takva
koncepcija je takozvana epistemika koncepcija analitinosti. Kao to je poznato,
Kvajn je u svom tekstu Dve dogme empirizma (Quine 1951) osporavao razlikovanje
izmeu analitikih i sintetikih iskaza tako to je ukazivao na to da se ne moe ponuditi
zadovoljavajua definicija analitikih iskaza, kao i na to da nepogreivost nije osobina
po kojoj bi se analitiki iskazi razlikovali od sintetikih. Ali ak i ako prihvatimo
Kvajnove argumente protiv distinkcije izmeu analitikih i sintetikih iskaza, to jo
uvek ne znai da se razlika izmeu njih ne moe povui na nekom drugom nivou. Na
jedan od takvih pokuaja ukazuje Pol Bogosjan koji prihvata da je Kvajn u svojim
tekstovima ponudio uspenu kritiku metafizike koncepcije analitinosti, po kojoj je
analitiki iskaz onaj iskaz koji je istinit na osnovu znaenja nezavisno od injenica;
ipak, Bogosjan smatra da se moe razviti drukija koncepcija analitinosti, koju naziva
epistemika koncepcija analitinosti, po kojoj je analitiki iskaz onaj koji prihvatamo
kao istinit ako razumemo znaenje rei koje koristimo (Boghossian 1996). Bogosjan
smatra da epistemika koncepcija analitinosti izbegava otricu Kvajnovih argumenata.
ini se da je epistemika koncepcija analitinosti u naem sluaju prikladna za
konstruisanje argumenta na osnovu zamislivosti, poto smo videli da almers reenicu
zamislivo je da p tumai kao pojmovno je mogue da p.
187

Istina, postoje filozofi koji osporavaju epistemiku koncepciju analitinosti.
Tako, na primer, Timoti Vilijamson (Williamson 2007, poglavlje 4) smatra da postoje
primeri u kojima neko moe da razume znaenje pojmova koji ine jedan iskaz, a da
ipak odbaci taj iskaz kao laan. Vilijamson kao jedan od primera koristi poznati
kontraprimer za univerzalno vaenje pravila modus ponens koji je konstruisao Van
Mekgi (McGee 1985). Vilijamson smatra da Mekgi, kao kompetentni logiar, dobro
razume znaenje veznika ako, onda (if), ali da ipak odbacuje univerzalno vaenje
pravila modus ponens (Williamson 2007, 9293). Ovde moemo da se prisetimo
poznatog primera koji je Mekgi navodio (McGee 1985, 462). Pretpostavimo, kao to je
bio sluaj na izborima u SAD 1980. godine, da postoje tri kandidata za predsednika, od
kojih su dvojica republikanci (Regan i Anderson), a jedan demokrata (Karter).
Istraivanje javnog mnjenja pokazuje da je u predsednikoj trci Regan blagi favorit u
odnosu na Kartera, a da Anderson daleko zaostaje za obojicom. Ove informacije nam
omoguavaju da procenjujemo sledee izvoenje:
(48) Ako republikanac pobedi na izborima, onda e, ako ne pobedi Regan, pobediti
Anderson.
(49) Republikanac e pobediti na izborima.
(50) Dakle, ako ne pobedi Regan, pobedie Anderson.
Mekgi smatra da u ovom argumentu zakljuak ne sledi iz premisa. S obzirom na
informacije koje imamo o kandidatima i njihovim izgledima u predsednikoj trci, prva
premisa navedenog argumenta je istinita, dok je druga premisa veoma verovatna. Ipak,
zakljuak je manje verovatan od druge premise, poto je u sluaju da Regan ne pobedi,
verovatnoa da pobedi Karter znatno vea od verovatnoe da pobedi Anderson. Uspena
188

primena pravila modus ponens podrazumeva, izmeu ostalog, da verovatnoa zakljuka
ne sme da bude manja od verovatnoe neke od premisa, a ovde se ini da to nije sluaj.
Prema tome, izgleda da navedeni primer osporava univerzalno vaenje pravila modus
ponens.
Primer koji je navodio Mekgi je predmet brojnih debata i podloan je
raznovrsnoj kritici. Jedna od moguih kritika je da se u navedenom primeru pojam
verovatnoa koristi u dva razliita smisla. U prvoj premisi se radi o verovatnoi
kondicionala, dok se u zakljuku verovatnoa koristi u smislu uslovne verovatnoe.
Kritiari smatraju da je za uspenu primenu pravila modus ponens potrebno da
verovatnoa kondicionala ne bude manja u zakljuku negoli u premisama (to je sluaj
u navedenom primeru), dok ouvanje uslovne verovatnoe, koje se u navedenom
primeru ne deava, nije toliko vano (vidi Sinnott-Armstrong, Moor and Forgelin 1986).
Pored ovog prigovora, ini se da bi zagovornici epistemike koncepcije analitinosti
mogli uputiti Mekgijevom primeru sledei prigovor. Naime, prisetimo se da je modus
ponens pravilo izvoenja koje nam govori da ako su premise odreenog oblika istinite,
onda je i zakljuak istinit. Sada, za prvu premisu znamo da je istinita u modelu u kom
postoje samo dva kandidata za republikanca. Ako je to sluaj, onda zakljuak sledi iz
premisa, i Mekgijev primer nije kontraprimer, ve, naprotiv, primer za modus ponens.
Ako bismo pak prvu premisu Mekgijevog argumenta posmatrali u modelu u kom, na
primer, postoje tri republikanska kandidata za predsednika (a ne dva), onda prva
premisa argumenta ne bi bila istinita, jer bi u sluaju da Regan ne pobedi na izborima,
pobednik mogao biti neki drugi republikanac, a ne Anderson. U sluaju da prva premisa
Mekgijevog primera nije istinita, onda se u modelima, u kojima prva premisa nije
istinita, pravilo modus ponens ne moe primeniti. Na taj nain, ili se Mekgijev primer
189

ne moe primeniti kao kontraprimer za modus ponens ili ak predstavlja primer primene
pravila modus ponens.
Sada, ako prihvatimo epistemoloku koncepciju analitinosti, treba videti da li
ona odgovara nekom od znaenja pojma intuicija, kao i da li je identina sa pojmom
idealne pozitivne primarne zamislivosti (ili je barem nuan uslov). Pol Bogosjan je
eksplicitan u tome da epistemoloka koncepcija analitinosti nije identina pojmu
intuicija shvaenom kao oblik percepcije (Boghossian 1996, 363). Epistemika
koncepcija analitinosti definisana je preko razumevanja znaenja rei, a to je saznajna
sposobnost koja se razlikuje od intuicija, s obzirom na to da moemo razumeti mnoge
iskaze koji nam se ne ine intuitivnim. Bogosjan smatra da je epistemika koncepcija
analitinosti zasnovana na implicitnim definicijama kojima se stipulativno odreuje
znaenje logikih konstanti, a to obezbeuje nae razumevanje znaenja rei
(Boghossian 1996, 376). Na taj nain se epistemika koncepcija analitinosti ne moe
poistovetiti sa intuicijama. Takoe, epistemika koncepcija analitinosti, koja je
zasnovana na razumevanju znaenja, nije dovoljna za idealnu zamislivost, poto smo
1.5 videli da razumevanje nije isto to i idealna zamislivost, s obzirom na to da je
mogue da razumemo tezu koju svodimo na apsurd (tezu za koju znamo da ima
protivrene posledice), a da je evidentno da ona nije idealno zamisliva. Sada treba videti
da li je razumevanje znaenja nuan uslov za idealnu zamislivost. Ako se prisetimo da
su logika i pojmovna mogunost razliite (vidi 1.1), u smislu da neto moe
istovremeno biti logiki mogue i pojmovno nemogue, a da je idealna zamislivost
definisana u terminima (ne)opovrgljivosti, odnosno u terminima logike modalnosti,
onda se moe smatrati da u izvesnom smislu ni razumevanje znaenja nije nuan uslov
za idealnu zamislivost.
190

Iz dosadanjih razmatranja videli smo da se pojam idealne pozitivne primarne
zamislivosti ne moe poistovetiti ni sa psiholokim pojmom intuicija (shvaenih kao
esto ulo), ni sa zdravorazumskom koncepcijom intuicija, ni sa Bilerovim odreenjem
intuicija kao intelektualno izgledanje, ni sa doksastikom koncepcijom intuicija, ni sa
epistemikom koncepcijom analitinosti. Takoe smo videli da nijedan od ovih
smislova termina intuicija nije nuan uslov za idealnu pozitivnu primarnu zamislivost.
U tom smislu se ne vidi zato bismo prihvatili prigovor fizikalista da zamislivost
zombija poiva na antifizikalistikim intuicijama. U najmanju ruku je teret dokazivanja
na njihovoj strani, i oni bi sada trebalo da ponude koncepciju intuicija koja bi inila
neophodnu osnovu za konstruisanje prve premise argumenta na osnovu zamislivosti
zombija.

4.2.2. Pojmovna analiza i reduktivno objanjenje
Jo jedan argument se moe izneti u prilog tezi da zamislivost zombi-situacije
(scenarija) nije isto to i intuicija da postoji Teki problem svesti. Naime, postoje
filozofi smatraju da zamislivost zombija sama po sebi nije dovoljna da uspostavi
problem Eksplanatornog jaza. Za to je potrebna jo jedna premisa koju neki fizikalisti
dovode u pitanje, a koja glasi:
Pojmovna analiza je nuan uslov za reduktivno objanjenje.
U 2.3 smo videli da se moe napraviti razlika izmeu redukcije i reduktivnog
objanjenja, i da su ta dva pojma uzajamno nezavisna. U sluaju Eksplantornog jaza,
nas prvenstveno zanima reduktivno objanjenje, a obino se smatra da je pojmovna
analiza njen neizostavni deo. Prisetimo se reprezentativnog primera reduktivnog
191

objanjenja u prirodnim naukama, u kome se koristi pojmovna analiza, a koji je naveden
u 2.4:
(15) Voda je tenost s timi-tim svojstvima (watery stuff).
(16) Tenost s timi-tim svojstvima je sastava H
2
O.
(17) Dakle, voda je sastava H
2
O.
Premisa (1) je semantika premisa u kojoj se voda odreuje pomou identifikujue
deskripcije (watery stuff) koja opisuje kauzalnu ulogu koju voda igra u jednoj naunoj
teoriji, i koja nam da e svako ko razume znaenje termina voda, i ko vlada ovim
pojmom, prihvatiti ovu premisu kao istinitu. Druga premisa je empirijska premisa koja
nam govori da molekulska struktura H
2
O obavlja kauzalnu ulogu vode u aktualnom
svetu. Zakljuak argumenta sledi iz premisa i itavo izvoenje je apriorne prirode.
Mnogi filozofi, ukljuujui i almersa, smatraju da primer sa vodom predstavlja
paradigmatski primer uspenog objanjenja u nauci (vidi Chalmers and Jackson 2001;
Gertler 2002).
Upravo je na pretpostavci da je pojmovna analiza nuan uslov za reduktivno
objanjenje je zasnovan argument na osnovu zamislivosti zombija. Ideja premise kojom
se tvrdi zamislivost zombija jeste da se pokae kako se fenomenalna svest ne moe
funkcionalizovati na nain na koji se pojam voda moe definisati u semantikoj
premisi. Na taj nain, poto je gorenavedeni model objanjenja jedini legitimni model
objanjenja u prirodnim naukama, a izgleda da nije primenljiv na objanjenje
fenomenalne svesti, ini se da je prirodno prihvatiti da postoji Eksplanatorni jaz izmeu
fizikog i mentalnog.
192

Ipak, postoje fizikalisti koji smatraju da je ovakvo rezonovanje pogreno, jer
poiva na pogrenoj implicitnoj premisi da je pojmovna analiza nuan uslov za
reduktivno objanjenje. Oni jednostavno odbacuju ovu premisu (Block and Stalnaker
1999; Dowell 2008a, b), smatrajui da je u nauci legitimno koristiti kauzalna
objanjenja koja nisu zasnovana na semantikoj premisi. Za primer se moe navesti
skoriji pokuaj Denis Dauel koja navodi sledei primer (Dowell 2008a, 105):
(48) Zlato je ono to se izdvaja terminom zlato uz pomo referencijalne
upotrebe odreene deskripcije.
(49) Ono to se izdvaja terminom zlato uz pomo referencijalne upotrebe
odreene deskripcije jeste element sa atomskim brojem 79.
(50) Dakle, zlato je element sa atomskim brojem 79.
Za razliku od sluaja sa vodom, u primeru sa zlatom prva premisa nije semantika
premisa, ve je injenika (empirijski otkrivena) premisa u kojoj imamo referencijalnu
upotrebu odreene deskripcije, u kojoj se deskriptivni izraz koristi da bi se direktno
izdvojio objekt referencije (Donnellan 1966; vidi odeljak u kome se pominje
Donelanovo razlikovanje izmeu referencijalne i atributivne upotrebe deskriptvinog
izraza). tavie, fizikalisti smatraju da ovaj model objanjenja ima i tu prednost to
odslikava proces empirikog istraivanja u nauci, u kojem se prilikom istraivanja
pojmovi postepeno ekspliciraju (primer sa zlatom, ili Bakar je dobar provodnik
elektrine struje, i tako dalje).
Pred pokuaj Dauelove se moe postaviti sledea dilema: da li referencijalna
upotreba deskriptivnog izraza ima ista semantika svojstva kao i vlastito ime (rigidni
dezignator koji direktno izdvaja objekt referencije) ili ne? Ako bi odgovor na ovo
193

pitanje bio potvrdan, onda bi se moglo tvrditi da navedeni primer sa zlatom ne
predstavlja objanjenje u relevantnom smislu. Mogao bi se upotrebiti uvid Degona
Kima da se iskaz identiteta dva rigidna dezignatora ne moe koristiti kao premisa u
objanjenju. Kim navodi sledei primer (Kim 2005, 132; vidi takoe str. 111-2, 116): na
pitanje zato je Ciceron bio mudar moemo pokuati da odgovorimo na sledei nain:
(51) Tulije je bio mudar.
(52) Ciceron je Tulije.
(53) Dakle, Ciceron je bio mudar.
Kim smatra da ovo nije sluaj objanjenja iz razloga to u drugoj premisi imamo samo
redeskripciju jedne iste injenice, a ne i prelazak sa jedne injenice na drugu, ega
mora biti u istinski eksplanatornom argumentu (Kim 2005, 132).
S druge strane, ako bismo iz nekog razloga tvrdili da referencijalna upotreba
deskriptivnog izraza ima drugaija semantika svojstva od vlastitih imena (na primer,
ako bi se tvrdilo da ona direktno izdvaja objekt referencije, ali da nije rigidni
dezignator), onda bi se moglo tvrditi da ak i tada relevantni sluajevi objanjenja
zahtevaju pojmovnu analizu. U tu svrhu se moe koristiti uvid Donatana Loua da
identifikacije u nauci, koje se mogu koristiti kao premise u objanjenju, poivaju na
metafizikim pretpostavkama o prirodi objekata koji se identifikuju (Lowe 2008).
Uzmimo sledei primer u kojem se iskaz identiteta vlastitih imena nalazi u
eksplanandumu:
(54) Hesperus je veernja zvezda.
(55) Fosforus je jutarnja zvezda.
(56) Jutarnja zvezda je identina veernjoj zvezdi.
194

(57) Dakle, Hesperus je Fosforus.
Ovde se moe postaviti sledee pitanje: na osnovu ega tvrdimo da je jutarnja zvezda
identina veernjoj zvezdi? Lou smatra da je razlog u tome to smo prihvatili
metafiziku pretpostavku da su Hesperus i Fosforus materijalni objekti, da je to njihova
priroda, i da za materijalne objekte vai princip da se ne mogu dva razliita materijalna
objekta nalaziti na istom mestu. Kada Hesperus i Fosforus ne bismo smatrali
materijalnim objektima (na primer, kada bismo ih definisali kao rupe na nebeskom
svodu kroz koje prolaze svetlosni zraci, ili kao senke, ili kao celinu i deo, i slino), onda
bi rezultat identifikacije mogao biti drugaiji. Mogue je da se dve razliite rupe (ili
senke) u jednom momentu preklapaju, ali to i dalje ne implicira da predstavljaju jedan
isti objekt (Lowe 2008, 2728). Ovde se, u kontekstu debate, metafizika modalnost o
kojoj govori Lou moe poistovetiti sa pojmovnom modalnou. Kasnije e se videti da
se to moe dovesti u pitanje, ali spor oko odnosa pojmovne i metafizike modalnosti
dolazi do izraaja tek kada se ispituje druga premisa argumenta na osnovu zamislivost i
(kojom se tvrdi da zamislivost povlai metafiziku mogunost), a ne u sluaju spora oko
toga da li postoji Eksplanatorni jaz ili ne.
Imajui u vidu ova razmatranja, moe se zakljuiti da primer sa zlatom koji nudi
Dauelova ne uspeva da odbaci ideju da je pojmovna analiza nuan uslov za reduktivno
objanjenje. Rezultat dileme, koja se moe postaviti pred navedeni primer sa zlatom koji
nudi Dauelova, je da ili ovaj primer ne predstavlja sluaj adekvatnog objanjenja, ili da
ipak zahteva (barem na ovom nivou rasprave) pojmovnu analizu. U tom smislu primer
Dauelove ne uspeva da pokae kako pojmovna analiza nije nuan uslov za reduktivno
objanjenje.
195

4.2.3. Prigovori koji se odnose na primarnu zamislivost
Postoje filozofi koji osporavaju da postoji relevantna razlika izmeu primarne i
sekundarne zamislivosti, i da pojam primarne zamislivosti takoe pretpostavlja
posedovanje informacija iz aktualnoga sveta. Naime, videli smo u 1.5.1 da je
almersu potreban pojam primarne zamislivosti kako bi njegov argument bio
zasnovan na apriornom, a ne na aposteriornom rezonovanju. Primarna zamislivost
podrazumeva zamiljanje kontraaktualnog scenarija (situacije), i kao takva ne zavisi od
poznavanja injenica iz aktualnoga sveta. Ipak, ovome se moe prigovoriti da mi nismo
u stanju da zamislimo kontraaktualni scenario, jer je svako nae zamiljanje uslovljeno
znanjima iz aktualnoga sveta. Na primer, kada zamiljamo zombi-scenario, mi
pokuavamo da damo potpuni fiziki opis sveta u kome izostaje fenomenalna svest.
Ovaj fiziki opis sveta identian je sa fizikim opisom aktualnog sveta u kome ivimo.
Na taj nain je kontraaktualni opis sveta odreen preko znanja injenica aktualnog
sveta. Da bismo znali da je fiziki opis kontraaktualnog sveta identian sa opisom
aktualnog sveta u kome ivimo, moramo posedovati fiziki opis aktualnog sveta, a
saznanje aktualnog sveta je aposteriorne, a ne apriorne prirode. Zato se ini da je zombi-
scenario samo sekundarno zamisliv, a ne i primarno zamisliv. Samim tim je i argument
na osnovu zamislivosti zasnovan na aposteriornom saznanju, i nije onakav kakvim bi
almers eleo da ga predstavi.
Jedan od moguih prigovora ove vrste se moe nai kod Denis Dauel (Dowell
2008b, 100) koja smatra da prilikom konstruisanja zombi-scenarija mi nismo u stanju da
zamislimo neku buduu fiziku teoriju koja je kompletirana, ve jedino to moemo da
zamislimo jeste sadanja fizika teorija koja je nepotpuna. Poto nismo u stanju da
zamislimo kompletiranu fiziku teoriju, onda je mogue da e se saznavanjem novih
196

detalja iz fizike, kao i obogaivanjem njenog pojmovnog okvira, zombi-scenario
ispostaviti protivrenim i samim tim nezamislivim.
Prigovor Dauelove se delimino preplie sa prigovorima protiv idealne
zamislivosti, ali ima i elemenata kritike koncepcije primarne zamislivosti. Na deo
njenog prigovora, koji se odnosi na idealnu zamislivost, moe se odgovoriti
ukazivanjem da je almers definicijom idealne zamislivosti kao neopovrgljivosti
boljim rezonovanjem prebacio teret dokazivanja na stranu skeptika, i da je sada skeptik
taj koji treba da navede na koji nain je scenario koji zamiljamo protivrean. Takoe,
na prigovor Dauelove se moe odgovoriti tako da se tvrdi da smo u stanju da zamislimo
zombi-scenario u kome bi fizika teorija bila ona koju predlau fizikalisti. Oni mogu
predloiti sadanju fiziku teoriju, i time izbegavamo problem koji Dauelova eli da
postavi, ili mogu da konstruiu alternativnu fiziku teoriju koja bi bila budua,
kompletirana, fizika teorija. U tom sluaju bi teret dokazivanja bio na njiima da takvu
teoriju ponude. Ovaj drugi odgovor na kritiku Dauelove bi mogao da izazove sumnju da
li su zombiji primarno zamislivi, poto fizikalisti mogu da predloe onu fiziku teoriju
za koju smatraju da je istinita u aktualnom svetu.
Na prigovor da zombiji nisu primarno zamislivi moe se odgovoriti na nekoliko
naina. Na primer, moe se napraviti uobiajena distinkcija izmeu apriornog i
aposteriornog saznanja koja rasvetljava njihov uzajamni odnos. Prema standardnom
shvatanju, iskustvo moe da vri dve razliite uloge u procesu saznanja: evidencionu i
osposobljujuu (enabling) (vidi Williamson 2007, 165). Primer za prvi sluaj je nae
znanje da je ova koulja zelena, a za drugi sluaj znanje da su sve zelene stvari obojene.
U drugom sluaju uloga iskustva moe biti samo u tome da steknemo, odnosno da nas
osposobi da koristimo pojmove zeleno i obojeno. Ovaj sluaj i dalje moe predstavljati
197

sluaj apriornog znanja, poto je opravdanje istinitosti iskaza Sve to je zeleno je
obojenonezavisno od empirikog proveranja. Na taj nain je apriorno saznanje
kompatibilno sa osposobljujuom ulogom iskustva, dok sa evidencionom ulogom
iskustva to nije sluaj. Primenjeno na sluaj zamislivosti zombija, moemo rei da, s
obzirom na to da smo pojmove koji se odnose na fizika i mentalna svojstva stekli
uenjem iz iskustva, poznavanje injenica aktualnog sveta igra osposobljujuu ulogu za
konstruisanje zombi-scenarija (situacije), ali da ne igra evidencionu ulogu: za
opravdanje naeg verovanja da je jedan scenario (situacija) primarno zamisliv nije
neophodno pozivati se na poznavanje injenica aktualnog sveta. Poznavanje opisa
aktualnog sveta nas moe osposobiti za konstruisanje kontraaktualnog scenarija, ali ne
opravdava iskaz da je kontraaktualni zombi scenario primarno zamisliv.
Sledee pitanje koje se u vezi primarne zamislivosti moe postaviti je sledee:
kako znamo da je scenario koji zamiljamo primarno zamisliv? Na ovaj prigovor se
moe odgovoriti ukazivanjem na distinkciju izmeu situacije u kojoj znamo da
zakljuak sledi iz premisa, i situacije u kojoj znamo svaku od premisa jednog
argumenta. U argumentu na osnovu zamislivosti zombija ne moramo insistirati da
znamo svaku od premisa. Na primer, ne moramo insistirati na tome da znamo da su
zombiji zamislivi, ili barem ne moramo tvrditi da znamo da su zombiji zamislivi u
smislu epistemikog internalizma, po kojem je za znanje neophodno da saznajni subjekt
ima uvid u razloge na osnovu kojih zasniva svoje verovanje (o epistemikom
internalizmu, vidi, na primer, Lazovi 2009, 5). Mi ne moramo da znamo da je scenario
koji zamiljamo identian u pogledu fizikog opisa sa naim aktualnim svetom;
dovoljno je da se tvrdi da ako zombi-scenario ima identian opis fizikih injenica kao i
aktualni svet, to jest, ako je prva premisa argumenta na osnovu zamislivosti zombija
198

istinita, onda je zamislivost zombija predstavlja sluaj primarne zamislivosti i argument
moe da krene svojim tokom.

4.2.4. Parodija na zamislivost zombija
Jedan od pokuaja kritike prve premise almersovog argumenta je pokuaj da se ukae
na neeljene posledice koje zamislivost zombija povlai. Noviju verziju ovog
argumenta je izneo Majkl Lin [Lynch 2006; varijacije ovog argumenta, koji almers
naziva paradoks fenomenalnog rasuivanja (paradox of phenomenal judgment), mogu
se nai u Shoemaker 1975; Kirk 1999; Bayne 2001, izmeu ostalih]. Argument se
sastoji u sledeem. Mi smatramo da posedujemo izvesnost po pitanju toga da smo
svesni, odnosno da posedujemo subjektivna svesna iskustva. Ako je ita na ovom svetu
izvesno, onda je to injenica da smo svesni. Ipak, ako su zombiji zamislivi, pa samim
tim i logiki mogui, onda se, u duhu kartezijanske metodske sumnje, moe konstruisati
misaoni eksperiment koji ukazuje da nije izvesno da smo svesni. Na taj nain
zamislivost zombija vodi posledicama koje ne bismo eleli da prihvatimo, i to je jedan
od razloga iz kojih bi trebalo odbaciti da su zombiji zamislivi.
Lin koristi motive metodske sumnje koju je Dekart sproveo u svojim
Meditacijama. Dekart je postavio veoma jak kriterij znanja po kome znamo samo one
stvari u koje ne moemo na bilo koji nain da sumnjamo. Poto je postavio tako jake
kriterije za posedovanje znanja, Dekartu je bilo lako da dovede u sumnju pouzdanost
naih verovanja koja su zasnovana na ulnom opaanju. ula nas ponekad varaju, a
takoe je mogue da pomeamo san i javu; tavie, mogue je da haluciniramo. Dekart
je iao jo dalje i smatrao da bismo mogli greiti i u sluaju logikih i matematikih
199

izvoenja, tako to nas, na primer, zli demon obmanjuje prilikom vrenja prorauna ili
prilikom izvoenja zakljuka iz premisa. Majkl Lin uoptava primer kartezijanske
sumnje. Prema njemu, mogue je da se varamo ne samo u sluajevima koje Dekart
opisuje, ve i u pogledu toga koja kvalitativna iskustva svesti imamo. Na primer,
gledajui paradajz, mi moemo verovati da vidimo paradjz crvene boje, a da u stvari
vidimo paradajz zelene boje. Sada, Lin smatra da ne postoji prepreka da zamislimo
sluaj fenomenalnog deparenja (phenomenal pickpocket) u kome nas dekartovski zli
demon vara ne samo oko toga koja fenomenalna iskustva imamo, ve i da li ih uopte
imamo. Lin smatra da ako su zombiji zamislivi, kao to se u almersovom argumentu
pretpostavlja, onda je Dekartov zli demon u stanju da podesi stvari tako da moemo da
verujemo da posedujemo svesna iskustva onda kada ih uopte ne posedujemo. Drugim
reima, zamislivo je da smo mi zombiji. U tom sluaju, smatra Lin, vie nije izvesno
da smo mi bia koja poseduju fenomenalnu svest, poto Lin definie izvesnost kao
nau sposobnost da opravdano odbacimo sve mogunosti kojima se tvrdi suprotno od
onoga to smatramo izvesnim (Lynch 2006, 38). Poto su zombiji po pretpostavci
zamislivi, a zamislivost povlai metafiziku mogunost, Lin smatra da mi nismo u
stanju da odbacimo mogunost da smo mi zombiji, i da samim tim ne posedujemo
izvesnost po pitanju toga da li posedujemo fenomenalnu svest ili ne. Zato on smatra da
je potrebno da odbacimo neku od sledeih pretpostavki: moemo odbaciti pretpostavku
da su zombiji zamislivi, ili odbaciti pretpostavku da se ne moemo prevariti po pitanju
toga koja svesna iskustva posedujemo, ili, pak odbaciti pretpostavku da je izvesno da
smo mi svesni. Lin smatra da je najprirodnije odbaciti prvu pretpostavku, odnosno da
su zombiji zamislivi.
200

Izgleda da se Linov argument moe osnaiti i sledeim uvidom. Kao to je
poznato, Dekart je, poto je izneo ideju metodske sumnje, uvideo da postoji neto u ta
ne moe nikako sumnjati, a to je da on sumnjajui misli, a da samim tim i postoji.
Dekartov stav se obino izraava u popularnoj formi kao Mislim, dakle postojim
(Cogito, ergo sum). Prema poznatoj Hintikinoj interpretaciji (Hintika 1962/1999),
Mislim, dakle postojim nije zakljuak argumenta izraenog u obliku: Ja mislim.
Svako ko misli postoji. Dakle, ja postojim, ve samopotvrujui performativ (govorni
in kojim se vri neka radnja) koji ukazuje na to da svako ko izgovori ovu reenicu
potvruje svoje postojanje. Ako ovaj uvid uporedimo sa izriajem Ja sam svestan (u
smislu posedovanja fenomenalne svesti, a ne samo psiholoke svesti; vidi 2.5), onda
se jasno vidi da ovaj izriaj nije samopotvrujui performativ, jer je mogue da ga
izgovori neko ko ne poseduje fenomenalnu svest (na primer, zombi). U tom smislu
izgleda da ne postoji garancija da je osoba koja izgovara reenicu Ja sam svestan
zaista svesna, za razliku od sluaja u kome neko izgovaranje reenice Ja postojim
potvruje da osoba koja je izgovara zaista postoji.
Mogue je na razliite naine pokuati odgovoriti na Linov prigovor. Na
primer, moe se ukazati na to da zombije moemo definisati na dva naina, kao to je
pokazano u 3.1. Jedan nain je da zombije shvatimo kao bia koja nemaju subjektivna
svesna iskustva (fenomenalnu svest); drukija definicija zombija je da su zombiji nai
fiziki dvojnici, koji, za razliku od nas, nemaju subjektivna svesna iskustva. Zombiji su
u ovom smislu relaciono definisani, a takoe se pretpostavlja da u aktualnom svetu
imamo subjektivna svesna iskustva, a da ih zombiji u kontraaktualnom scenariju
(situaciji) nemaju. Ovaj drugi smisao pojma zombi je relevantan u almersovom
argumentu. Nedostatak ovog odgovora je u tome to iz pretpostavke da smo svesni ne
201

sledi znanje (ili, jo jae, izvesnost) da smo svesni, poto istinitost jedne pretpostavke
nije isto to i znanje (izvesnost) da je ta pretpostavka istinita.
Jedan od naina da se odgovori na Linov prigovor je da se prihvati da mi ne
posedujemo izvesnost po pitanju toga da li smo svesni, ali da ipak znamo da smo svesni.
Znanje i izvesnost se po svoj prilici mogu razlikovati, a moe se tvrditi i da izvesnost
nije nuan uslov za znanje, poto iskaz Sve to znam je izvesno nije samooigledno
istinit (vidi Stanley 2008, 39). Mogue je da znamo brojne stvari koje nam nisu izvesne.
Ipak, ovakav odgovor bi se mogao tretirati kao ustupak Linovom argumentu, poto
nam se obino ini da imamo izvesnost po pitanju toga da smo svesni.
Sledei pokuaj je da se odbace osnovni princip kartezijanske sumnje, po kom
ne treba prihvatiti da je jedan iskaz istinit sve dok postoji i najmanji razlog da se u njega
sumnja. Umesto odbacivanja svih moguih alternativa, to nam nalae kartezijanska
sumnja, dovoljno je odbaciti samo relevantne alternative kako bi se odgovorilo na
Linov misaoni eksperiment (vidi, na primer, Grahek 1990, 171173; Grahek daje
odgovor umejkerovoj verziji argumenta, ali se njegov odgovor, mutatis mutandis,
moe primeniti i na Linov argument). Tako, na primer, u sluaju da u aktualnom svetu
naiemo na zombija (naeg fizikog dvojnika koji nema subjektivna svesna iskustva)
koji kae Ja sam svestan, imali bismo razloga da posumnjamo da li smo i mi svesni,
ali ako nam se predoi puka mogunost zombija, onda je neemo proglasiti za
relevantnu alternative koja moe dovesti u pitanje nae znanje da smo svesni. Ovakva
strategija bi se takoe mogla shvatiti kao delimian ustupak Linovom argumentu, poto
u sluaju relevantnih alternativa moemo rei da posedujemo znanje da smo svesni, ali
ne i izvesnost, a upravo se izvesnost naeg svesnog iskustva dovodi u pitanje Linovim
misaonim eksperimentom.
202

Izgleda da je najbolji odgovor Linovom prigovoru da se ukae na to da postoje
dve vrste izvesnosti koje su ovde relevantne, a koje zavise od toga koju vrstu znanja
imamo u vidu. Izvesnost moemo podeliti na subjektivnu izvesnost, koja predstavlja
najvei stepen poverenja u jedan iskaz, i epistemiku izvesnost, koja predstavlja
evidenciju na osnovu koje verujemo da je jedan iskaz taan (Stanley 2008, 35). Izgleda
da Lin izvesnost shvata u ovom drugom smislu, jer je odreuje kao situaciju u kojoj
smo u stanju da odbacimo svaku mogunost da u datom sluaju greimo (Lynch 2006,
38). Poto, prema Linu, mi nismo u stanju da odbacimo mogunost da nas zli demon
obmanjuje u pogledu naih svesnih iskustava, nije izvesno da smo svesni. Naravno, ako
izvesnost shvatimo kao neto u ta nemamo ni najmanje razloga da sumnjamo, a ako
pod razlozima mislimo na verovanja zasnovana na logikom izvoenju, onda svakako
da nije izvesno da sam ja svestan, poto je logiki mogue (pojmovno mogue i
zamislivo) da nisam, ili da verujem da sam svestan, ali da sistematski po tom pitanju
greim, kako je pokazano u Linovom misaonom eksperimentu. Ipak, postavlja se
pitanje da li je to jedini nain da razumemo pojam izvesnost, kao i da li je relevantan za
procenjivanje toga da li je izvesno da sam ja svestan ili ne.
Izgleda da je implicitna pretpostavka Linovog argumenta ta da jedino
verovanja mogu biti jedinica epistemike procene, odnosno da jedino verovanja mogu
biti opravdanje koje obezbeuje izvesnost. U epistemologiji obino zagovornici
koherentistike teorije opravdanja smatraju da je to sluaj. Obino se pod evidencijom
smatraju razlozi koji opravdavaju naa verovanja, a koji su i sami odreena verovanja
(ili barem propozicionalni stavovi, ako, na primer, smatramo da su intuicije
propozicionalni stavovi koji se razlikuju od verovanja). Ipak, evidenciju ne moramo
nuno shvatiti na ovaj nain. Na primer, zagovornici fundacionalizma u epistemologiji
203

smatraju da nije nuno da samo verovanja mogu initi opravdanje jednog iskaza, ve to
moe biti, na primer, i nae svesno iskustvo. U tom duhu Dejms Prajor navodi razliku
izmeu evidencije i onoga to opravdava nae verovanje (justification-maker) (vidi
Pryor 2005, 193). Ovo je jedna zdravorazumska koncepcija shvatanja evidencije. Vano
je uoiti da je ova koncepcija nezavisna od sporova koji se vode izmeu koherentista i
fundacionalista u epistemologiji (Chalmers 2010c, 289), poto ne zalazi u problem
reavanja regresa u opravdanju.
Ako se Prajorovi uvidi o prirodi evidencije primene na problem zasnovanosti
naih verovanja o tome da u datom trenutku posedujemo subjektivna svesna iskustva,
onda bismo mogli rei da je injenica to se nalazimo u navedenom mentalnom stanju
dovoljna evidencija za nae verovanje da se nalazimo u datom mentalnom stanju.
Znanje o ovoj injenici se moe opravdati jedino naim svesnim iskustvom. Ovo svesno
iskustvo predstavlja jednu posebnu vrstu znanja razliitu od znanja injenica, i obino
se naziva znanje upoznatou (knowledge by acquaintance), poto je Bertrand Rasel
napravio razliku izmeu ove vrste znanja i znanja pomou opisa (knowledge by
description) (vidi Russell 1910-11). Znanje pomou upoznatosti razlikuje se od znanja
pomou opisa, jer ova druga vrsta znanja odnosi se na znanje injenica koje se mogu
izraziti iskazima. Osnovna razlika je u tome to je prilikom znanja pomou
upoznavatosti saznavalac u direktnoj relaciji sa objektom saznanja, a ne sa injenicama.
Ovo znanje objekta je nezavisno od znanja injenica, a slui kao osnova za formiranje
pojmova iz kojih se kasnije formiraju iskazi.
Znanje pomou upoznatosti moe se tumaiti na razliite naine, i danas ga
filozofi obino shvataju drugaije nego to je to inio Rasel. Na primer, Rasel je
smatrao da znanje pomou upoznatosti predstavlja relaciju izmeu subjekta i ulnih
204

datosti (sense-date theory) (Russell 1910-11, 109), a teoriju ulnih datosti mnogi
filozofi danas odbacuju. Danas se upoznatost (acquaintance) obino shvata kao
relacija izmeu subjekta i nekog objekta, dogaaja, svojstva, ili instance nekog svojstva
(u naem sluaju, instance subjektivnog svesnog iskustva). Takoe, danas filozofi
obino odbacuju Raselov stav da je za znanje pomou upoznatosti neophodno da smo
tog znanja svesni (Chalmers 2010c, 286). Novije debate oko znanja pomou upoznatosti
ukazuju da je to donekle mistian pojam (Crane 2012, 3), u smislu da se za njegovo
odreenje ne mogu ponuditi nuni i dovoljni uslovi. Ipak, to jo uvek nije razlog da se
znanje pomou upoznatosti ne shvati kao znanje sui generis (Tye 2012, 217), koje nam,
izmeu ostalog, daje dobar model za objanjenje naeg epistemikog poloaja u pogledu
subjektivnih svesnih iskustava.
Vana odlika znanja pomou upoznatosti jeste da se ono u izvesnom smislu smatra
nepogreivim. Rasel pie sledee (Rasel 1912/1980, 127):
Mi smo uvek upoznati sa neim i moemo izvlaiti pogrene zakljuke
iz nae upoznatosti, ali sama upoznatost ne moe da zavara.
Sada se moe odgovoriti Linovom argumentu. Moemo razlikovati dva smisla pojma
izvesnost. Prvi smisao bi se odnosio na izvesnost naeg znanja pomou opisa, koji bi se
odnosio na opravdanje naeg verovanja da smo svesni, i koje iskljuuje svaku
mogunost sumnje. Jasno je da je Linov misaoni eksperiment usmeren protiv
izvesnosti ove vrste. Druga vrsta izvesnosti bi se odnosila na znanje pomou
upoznavanja u kome bismo imali izvesnost u pogledu naeg svesnog iskustva. Izgleda
da Linov misaoni eksperiment nije usmeren protiv ovakve vrste izvesnosti. Odgovor na
Linov argument protiv zamislivosti zombija je taj da su zombiji zamislivi, i da to
205

povlai da u jednom smislu nije izvesno da imamo svesna iskustva, ali da i dalje postoji
relevantni smisao izvesnosti, koji je utemeljen na naem znanju pomou upoznavanja, i
koji se moe primeniti na subjektivna svesna iskustva. U tom smislu zamislivost
zombija ne povlai neeljenu posledicu da ne postoji smisao u kome se moe rei da
posedujemo izvesnost po pitanju subjektivnih svesnih iskustava.
Razmatranja u ovom i prethodnom odeljku su pokazala da ukoliko se na
adekvatan nain interpretira almersov pojam idealna pozitivna primarna zamislivost,
najvaniji prigovori koji su usmereni protiv zamislivosti zombija se mogu otkloniti. Na
taj nain se moe opravdati prva premisa argumenta na osnovu zamislivosti zombija.

4.3. Teza jake nunosti
U ovom odeljku bie razmotren glavni prigovor na almersov argument na osnovu
zamislivosti zombija, koji almers naziva tezom jake nunosti (strong necessities), i
tvrdie se da ovaj prigovor nije dovoljno uverljiv za odbacivanje modalnog
racionalizma.
Pretpostavie se da vae dve stvari. Prva pretpostavka je da je Kripke ponudio
objanjenje modalnih iluzija koje je navedeno u 1.4.2 na primeru nunih aposteriornih
iskaza poput iskaza Hesperus je Fosforus i iskaza Voda je H
2
O. Kao to je ranije
pokazano, Kripke smatra da kada mislimo da smo zamislili da je Hesperus razliito
nebesko telo od Fosforusa, mi u stvari zamiljamo da veernja zvezda nije identina
jutarnjoj zvezdi, a ne da Hesperus nije identian Fosforusu. Na slian nain, kada
verujemo da zamiljamo da voda nije sastava H
2
O, mi u stvari zamiljamo da tenost sa
kvalitativnim svojstvima vode, a ne voda, nije sastava H
2
O. Objanjenje modalnih
206

iluzija svakako ini Kripkeovu poziciju atraktivnom, i svaka dobra teorija modalne
epistemologije bi trebalo da je uzme u obzir. Druga pretpostavka je da je 2-D okvir u
stanju da u Kripkeovom duhu objasni modalne iluzije. Sam Kripke nije koristio 2-D
okvir, ali je, istorijski gledano, upravo 2-D okvir u najveoj meri i konstruisan da bi se
objasnili Kripkeovi primeri (vidi, na primer, Stalnaker 1978). Videli smo da se u 2-D
okviru iskazi poput Hesperus je Fosforus i Voda je H
2
O shvataju kao iskazi koji
imaju kontingentnu primarnu i nunu sekundarnu intenziju. Kao otvoreno pitanje ostaje
da li treba prihvatiti E2-D okvir ili neku drugu verziju 2-D okvira. Na primer, E-2D
okvir moemo dovesti u pitanje tako to e se odbaciti Kljuna teza u itanju zdesna na
levo. ak i da ne prihvatimo almersov E2-D okvir, i dalje je mogue da se unutar 2-D
okvira objasne Kripkeovi primeri sa modalnim iluzijama. Na primer, Stalnakerova
metasemantika verzija 2-D okvira (Stalnaker 2006) takoe je u stanju da objasni nune
aposteriorne iskaze (istina, nije u stanju da objasni kontingentne apriorne iskaze, ali nas
to u argumentu na osnovu zamislivosti ne zanima). U 3.2 smo videli da ak i bez E2-
D okvira argument na osnovu zamislivosti zombija moe biti validan i zdrav, s obzirom
na to da ostaje opcija da se prihvati Raselov neutralni monizam, to je, prema almersu,
dovoljno za odbacivanje fizikalizma.
Bez obzira to se obino smatra da je poeljno da svaka modalno-epistemoloka
teorija izlazi u susret Kripkeovom objanjenju modalnih iluzija, postoje i filozofi koji
smatraju da ukoliko elimo da sauvamo fizikalizam, Kripkeovo objanjenje modalnih
iluzija jednostavno treba odbaciti (Kallestrup 2006, 284). Ovakav predlog bi imao
izgleda na uspeh samo u sluaju da prihvatimo da fizikalizam ima poetnu prednost u
odnosu na antifizikalizam, i da je fizikalizam pozicija koju treba prihvatiti u nedostatku
kontraargumenata. Ipak, u 2.9 je pokazano da to nije sluaj, i da fizikalizam nema
207

poetnu prednost u odnosu na antifizikalizam. Samim tim nestaje i motivacija za
odbacivanjem Kripkeovog objanjenja modalnih iluzija.
Ako prihvatimo da je Kripke objasnio modalne iluzije u sluaju nunih
aposteriornih iskaza, i ako prihvatimo da je 2-D okvir adekvatan model za razumevanje
Kripkeovog objanjenja modalnih iluzija, onda se ini da pozivanje na Kripkeove
primere nunih aposteriornih iskaza nije dovoljno da se opovrgne Slabi modalni
racionalizam, koji nas u argumentu na osnovu zamislivosti zombija zanima, poto se
Slabi modalni racionalizam moe uskladiti sa nunim aposteriornim iskazima.
Ono to bi predstavljalo opovrgavanje Slabog modalnog racionalizma (ipso
facto i Jakog modalnog racionalizma i istog modalnog racionalizma) jeste sluaj u
kome bi se pokazalo da je jedan scenario idealno pozitivno primarno zamisliv, ali da je
primarno i sekundarno nemogu. Drugim reima, kada bi se pokazalo da bez obzira to
postoji kontraaktualni scenario koji opovrgava jedan iskaz, i ini ga saznatim a
posteriori, ne postoji nijedan kontraaktualni (ni kontrainjeniki) mogui svet u kome bi
ovaj iskaz bio laan. Tezu kojom se tvrdi da postoje ovakvi iskazi almers naziva teza
jake nunosti (strong necessities), a naziva je tako po svoj prilici zato to smatra da se
njom tvrdi postojanje jaih nunosti od onih na koje nam ukazuju Kripkeovi primeri
nunih aposteriornih iskaza.
Tezom jake nunosti se tvrdi da postoje iskazi sa nunom primarnom i nunom
sekundarnom intenzijom koji su saznati a posteriori, i time se odbacuje Kljuna teza u
itanju zdesna na levo. Teza jake nunosti poiva na prihvatanju 2-D okvira, ali i na
osporavanju almersovog E2-D okvira. Ako bi Jake nunosti postojale, onda bi
aposteriorni fizikalisti (fizikalisti tipa B) mogli da tvrde da Minimalni fizikalizam
208

(PTIQ) predstavlja sluaj Jake nunosti, i time bi modifikovana verzija fizikalizma
tipa B bila tana. Naime, ako pretpostavimo da mikrofiziki pojmovi F i fenomenalni
pojmovi M imaju nunu primarnu i nunu sekundarnu intenziju, i da iskaz (PTIQ)
nije a priori, imamo jasan primer Jake nunosti (vidi Kallestrup 2006, 282).
Ipak, imajui u vidu da je Kripke ponudio objanjenje modalnih iluzija u sluaju
nunih aposteriornih iskaza, pred zagovornike Jakih nunosti se takoe moe postaviti
zadatak da objasne modalne iluzije u sluaju Jakih nunosti.
3
U protivnom bi njihova
pozicija bila misteriozna, i njom bi se tvrdilo da je naprosto injenica da Jake nunosti
postoje, bez ikakvog objanjenja naina na koji one postoje. Upravo to smatra i
almers, tvrdei da su Jake nunosti sirove i neobjanjive (Chalmers 1999, 489);
prihvatanjem Jakih nunosti, fizikalisti su prinueni da zastupaju misterijanizam
slian onom koji je zastupao Kolin Mekgin (vidi 2.7), samo u 2-D varijanti, i njihova
pozicija ne bi imala gotovo nikakvu eksplanatornu vrednost. Izgleda da je i sam Kripke
toga bio svestan, kada je ustanovio da postoji disanalogija izmeu teorijskih
identifikacija u prirodnim naukama i onih koje bi fizikalisti hteli da izvre u psihologiji.
On pie sledee (Kripke, 1971/1992, 81):
Materijalista je, dakle, suoen sa veoma velikim izazovom. On mora da
pokae kako su one stvari za koje mislimo da su oigledno mogue u
stvari nemogue. A to iziskuje neki argument koji bi se veoma
razlikovao od onog ponuenog u sluaju toplote i kretanja molekula. To
bi takoe morao biti argument iju dubinu i prefinjenost nisam u stanju

3
Na ovom mestu treba naglasiti da argumenti, koje navode Dejvid Luis i Nikola Grahek u prilog tezi da
bol nije rigidni dezignator (vidi 3.2), ne govore (pod pretpostavkom da su valjani) u prilog tezi da
Jake nunosti postoje, s obzirom na to da Jake nunosti upravo podrazumevaju postojanje rigidnih
dezignatora u jakom smislu (to jest, shvaeni su kao izrazi koji oznaavaju jedan objekt u svim
kontrainjenikim i u svim kontraaktualnim moguim svetovima).
209

da dokuim, argument prefinjeniji od bilo kojeg ikada izloenog u
materijalistikoj literaturi koju sam proitao.
Ovde se jasno vidi da je Kripke verovao da u sluaju nunih aposteriornih iskaza u
prirodnim naukama postoji objanjenje modalnih iluzija, dok to u najmanju ruku nije
oigledno u sluaju opravdanja fizikalizma (materijalizma). U svakom sluaju, jasno je
da Kripke smatra da je na fizikalistima teret dokazivanja da pokau da je objanjenje
modalnih iluzija u sluaju iskaza (PTIQ) mogue.
almers takoe smatra da Tezu jake nunosti treba odbaciti i zarad principa
jednostavnosti (Okamov brija). Naime, Teza jake nunosti podrazumeva da je prostor
pojmovnih (logikih) mogunosti vei od prostora metafizikih mogunosti, poto se
prema ovoj tezi tvrdi da neto to je logiki i pojmovno mogue (idealno pozitivno
primarno zamislivo) moe biti kontraaktualno (metafiziki) nemogue. U tom smislu
Teza jake nunosti podrazumeva prihvatanje modalnog dualizma (modal dualism), po
kome se za primitivne pojmove uzimaju dve vrste modalnosti: logika i metafizika.
4
S
druge strane, Slabi modalni racionalizam uzima samo jednu vrstu modalnosti za
primitivan pojam, poto podrazumeva prihvatanje modalnog monizma (modal monism)
kojim se tvrdi da postoji jedan prostor moguih svetova, i da su, izmeu ostalog, logika
mogunost i metafizika mogunost koekstenzivni pojmovi. Jasno je da je modalni
monizam jednostavnija teorija od modalnog dualizma. S obzirom na to da se i modalni
monizam i modalni dualizam koriste kao premise u proceni argumenta na osnovu

4
To znai da, prema stanovitu modalnog dualizma, obe vrste modalnosti treba shvatiti kao apsolutne
(u smislu u kom se ovaj pojam koristi u Hale1996), a ne da je metafizika nunost samo podvrsta logike
nunosti. Ako bi se pokazalo da su pojmovna modalnost i metafizika modalnost koekstenzivne, tada bi,
ako bismo pretpostavili da je pojmovna mogunost podvrsta logike mogunosti (vidi primer iz 1.1),
trebalo prihvatiti da je i metafizika mogunost podvrsta logike mogunosti, i modalni dualizam ne bi
bio istinit (jer bi metafizika modalnost bila samo relativna vrsta modalnosti ).
210

zamislivosti zombija (odnosno procenjivanja da li je fizikalizam istinit), njihova uloga u
ovim argumentima je eksplanatorna. U tom smislu nam modalni dualizam daje
komplikovanije objanjenje u odnosu na modalni monizam, i trebalo bi da, zarad
principa jednostavnosti, damo prednost modalnom monizmu (Chalmers 1999, 490
491).
5

Fizikalisti ili kritiari modalnog racionalizma koji prihvataju da je teret
dokazivanja na njihovoj strani, pokuavaju na razliite naine da pronau primere Jakih
nunosti. S druge strane, almers na mnoge od ovih primera nudi odgovor, smatrajui
da oni nisu dovoljno jasni ili da ne idu u prilog tezi da Jake nunosti postoje (vidi
Chalmers 2002a; 2010). Na primer, Stiven Jablo (Yablo 2002) je na sledei nain
pokuao da pokae da Jake nunosti postoje. On je najpre uveo distinkciju izmeu od
reakcije zavisnih pojmova (response-dependent concepts), poput pojma kakljivo, i
reakcijom omoguenih pojmova (response-enabled concepts) poput pojma ovalno. U
prvu grupu spadaju pojmovi ija je referencija u potpunosti fiksirana naim reakcijama,
dok nas u sluaju pojma ovalno, nae reakcije na jajolik izgled osposobljavaju da ga
koristimo, ali je njegova referencija nezavisna od njih, jer se, na primer, pojam ovalno
moe verno opisati matematikom definicijom (formulom). Takav pojam, koji oznaava
objektivno svojstvo predmeta koji nam se u ulnom iskustvu prikazuje kao ovalan,
Jablo naziva kasini-oblikovan, ili, skraeno, kasini, po francuskom astronomu an
Domeniko Kasiniju koji je prouavao nebeska tela i oblik njihovih putanja. Jablova
prvenstvena namera bila je da pokae kako je analitinost (pojmovna nunost) nekog

5
Modalni dualizam daje i ontoloki komplikovaniju teoriju u odnosu na modalni monizam. Poto je
fizikalizam po pretpostavci jednostavnija teorija od antifizikalizma (na primer, dualizma,
epifenomenalizma ili Raselovog neutralnog monizma), javlja se dilema da li treba prihvatiti jednostavniju
(ontoloku) teoriju u premisama ili to treba uiniti u zakljuku, Princip jednostavnosti nam govori da to
treba uiniti na nivou premisa (u ovom sluaju, da treba odbaciti modalni dualizam), poto se tako dobija
jednostavnije objanjenje (premise objanjavaju zakljuak, dok obrnuto nije sluaj).
211

iskaza mogua bez njegove apriorne saznatljivosti, i da ospori Kljunu tezu. Ako bi
postojali reakcijom omogueni pojmovi, onda bi iskaz Kasini su ovalni bio
analitian (pojmovno nuan), i imao bi nunu primarnu intenziju, ali ne bi bio saznat a
priori, jer je za njegovo saznanje potrebna percepcija ili imaginacija. Kao odgovor na
Jablov primer, almers navodi da iskaz Kasini su ovalni ili nije saznat a posteriori ili
nema nunu primarnu intenziju. Prema almersu, pojam ovalno je u potpunosti odreen
matematikom definicijom, te je stoga iskaz Kasini su ovalni aprioran. Ipak, ako i
dozvolimo da je ovaj iskaz saznat a posteriori, odnosno, ako dozvolimo da se moe nai
slian primer koji bi sluio istoj svrsi, onda takav iskaz ne bi imao nunu primarnu
intenziju. To je zato to bismo tada primarnu intenziju ovakvog identiteta mogli
razumeti na uobiajen nain koji podrazumeva da u nekom svetu w
1
kasini-oblikovani
predmeti uzrokuju reakcije karakteristine za sluajeve u kojima nam se prikazuju
ovalni predmeti (Chalmers 2002a, 190191). U tom sluaju bismo sintagmu svet koji
se razmatra kao aktualan (world considered as actual), koju su uveli Martin Dejvis i
Lojd Hamberstoun (Davies and Humberstone 1980), mogli izraziti u formi indikativnog
kondicionala: Ako je svet w
1
aktualan, kasini su ovalni, i takav kondicional bi bio
saznat a priori. Na taj bi nain, iskaz Kasini su ovalni imao moguu, ali ne i nunu
primarnu intenziju, jer bi bilo mogue da u nekom drugom svetu w
2
, koji se razmatra
kao aktualan, pojmovi kasini i ovalno ne budu identini. Time Kljuna teza ostaje
sauvana.
U naredna dva pododeljka bie navedena dva glavna pokuaja da se opravda
Teza jake nunosti. Prvi je stav da su fizika i metafizika mogunost koekstenzivni
pojmovi, dok je drugi primer sa esencijalnou porekla koji se moe nai u uvenoj
Kripkeovoj fusnoti 56 iz Naming and Necessity.
212

4.3.1. Fizika i metafizika nunost
Jedan od potencijalnih argumenata, iji je cilj da opravdaju Tezu jake nunosti, jeste taj
da se tvrdi da su fiziki zakoni metafiziki nuni (ovde e se, radi jednostavnosti,
fiziki zakoni poistovetiti sa prirodnim zakonima). Ovu tezu u poslednje vreme dele
brojni filozofi (vidi, na primer, Ellis 2001; Eddgington 2004; Bird, 2005; Leeds 2007;
raniji pokuaj te vrste se moe nai u Shoemaker 1998). ini se da i Kripkeov Naming
and Necessity daje povoda da se fizika i metafizika nunost poistovete. Na primer,
pretposlednja reenica ove knjige glasi: Tree predavanje sugerie da je dobar deo
onoga to savremena filozofija uzima za puku fiziku nunost zapravo nunost tout
court (Kripke 1972/1980, 164).
ini se evidentnim da su fiziki zakoni saznati a posteriori. Takoe, izgleda i da
fiziki zakoni odreuju granice fizike mogunosti i fizike nunosti. Jedno stanje stvari
je fiziki mogue ako i samo ako ne protivrei zakonima fizike, odnosno ako i samo ako
postoji bar jedan mogui svet u kome vae navedeni fiziki zakoni, i u kome je to stanje
stvari realizovano. To ukazuje na to da je fizika nunost samo relativna nunost
(Hale 1996). Na primer, izgleda da je u nekom smislu mogue da je brzina svetlosti bra
od one koju Ajntajnova Specijalna teorija relativnosti propisuje, ili da je u nekom
smislu mogue da Njutnov zakon gravitacije ne vai. ini se da su ovi sluajevi barem
logiki ili pojmovno mogui. tavie, brojni zagovornici metafizike modalnosti
smatraju da i metafizika mogunost prevazilazi granice fizike mogunosti. Na primer,
ako pripadnost jednoj vrsti smatramo za esencijalno svojstvo jedne individue, onda se
ini da je esencijalno svojstvo Sokrata to da je ovek, i da to ne zavisi od toga da li
odreeni fiziki zakoni vae ili ne.
213

Uobiajena shvatanja prirodnih zakona uvaavaju intuiciju da su fiziki zakoni
kontingentni, a ne nuni. Ipak, u poslednje vreme se pojavilo dispozicionalistiko
shvatanje prirodnih zakona, koje se moe nazvati esencijalistiki dispozicionalizam, a
iji je jedan od glavnih predstavnika Aleksander Berd (vidi, na primer, Bird 2005).
Jedna od posledica ovog stanovita jeste da se fiziki zakoni shvataju metafiziki
nunim. Bird smatra da njegovo stanovite bolje opisuje prirodu fizikih zakona od
alternativnih teorija. Naime, jedan od osnovnih problema u razumevanju fizikih zakona
jeste da se oni razgranie od akcidentalnih generalizacija (vidi, na primer, Nejgel
1961/1974, poglavlje 4). Na primer (vidi Lowe 2006, 143), izgleda da je potrebno
objasniti na osnovu ega se neto to smatramo da izraava fiziku zakonitost, poput
iskaza (Armstrongov primer) Za svaku uranijumsku loptu vai da je njen prenik manji
od 1 kilometra (jer bi u suprotnom, po zakonima fizike, dolo do nuklearne eksplozije
znatno pre nego to bi se takva lopta mogla napraviti), moe razgraniiti od
akcidentalne generalizacije poput iskaza Za svaku loptu od zlata vai da joj je prenik
manji od 1 kilometra (pod pretpostavkom da je to zaista sluaj u prirodi), ili iskaza
Sve vrane su crne.
Hjumovsko shvatanje fizikih zakona kao regularnosti u prirodi ima problem da
objasni razliku izmeu fizikih zakona i akcidentalnih generalizacija. Naime, prema
ovakvom shvatanju prirodnih zakona, fiziki zakoni opisuju pravilnosti koje zatiemo u
prirodi posmatrajui pojedinane dogaaje i individue. U tom smislu je fizike zakone
najprikladnije prikazati u formi univerzalnih iskaza oblika x (Fx Gx). Ipak, na isti
nain se prikazuju i akcidentalne generalizacije poput Sve vrane su crne ili Za svaku
loptu od zlata vai da joj je prenik manji od 1 kilometra, pa se i dalje ne vidi na koji
nain se prirodni zakoni i akcidentalne generalizacije mogu razgraniiti. Zato filozofi
214

poput Dejvida Armstronga (Armstrong 1985) smatraju da fizike zakone ne treba
shvatiti na nain da oni opisuju relacije izmeu individua, ve da ih treba shvatiti na
nain da oni opisuju relacije izmeu optosti (univerzalija). Iz ovakvih relacija se moe
izvesti univerzalni iskazi u raunu predikata prvoga reda koji opisuju relaciju izmeu
individua, dok obrnuto nije sluaj. Armstrong ovu relaciju izmeu skupova svojstava
naziva necesitacija. To znai da iako je mogue da i fiziki zakoni i akcidentalne
generalizacije ne ispoljavaju nikakvu razliku na nivou individualnih sluajeva koji
ukazuju na pravilnosti u prirodi, to jo uvek ne znai da se razlika izmeu njih ne moe
ispoljiti na nivou odnosa izmeu svojstava o kojima je re. Na primer, nauni zakon
poput Za svaku uranijumsku loptu vai da joj je prenik manji od 1 kilometra moe se
predstaviti u jeziku rauna predikata drugoga reda u formi poput Svojstvo biti
uranijumska lopta stoji u relaciji necesitacije sa svojstvom biti prenika manjeg od 1
kilometra. S druge strane, u primeru sa zlatnom loptom, svojstvo biti zlatna lopta
nije u relaciji necesitacije sa svojstvom imati prenik manji od 1 kilometra. Oigledno
je da se na nivou odnosa izmeu svojstava moe podvui razlika izmeu primera sa
uranijumskom loptom i primera sa zlatnom loptom, ak i kada se razlika izmeu njih ne
moe podvui na nivou pojedinanih sluajeva koje zatiemo u prirodi.
Ipak, Berd smatra da ovakva analiza prirodnih zakona ima nedostatak koji se
sastoji u tome to se relacija drugoga reda, koja opisuje odnos izmeu svojstava u
prirodi, uvodi bez bilo kakvog objanjenja i to se ini suvie misterioznom (Bird 2005,
356). Zato je Berdov predlog da se takva relacija ne koristi u opisu logike strukture
prirodnih zakona. On smatra da je prirodne zakone bolje shvatiti kao da opisuju svojstva
u prirodi koja su esencijalno odreena preko njihovih kauzalnih moi (causal powers)
(Bird 2005, 353355). Ova esencijalna svojstva se mogu odrediti preko dispozicija,
215

odnosno preko stimulusa i manifestacija, u onim sluajevima u kojima prirodni zakoni
univerzalno vae, dok je u sluajevima u kojima prirodni zakoni doputaju izuzetke
potrebno uvesti i ceteris paribus ili ceteris absentibus uslov. Prvim uslovom se tvrdi da
e jedan zakon vaiti sve dok su prisutni parametri koji ga ine konstantnim, dok se
drugim uslovom tvrdi da e jedan zakon vaiti sve dok se ne pojave parametri koji
ometaju vaenje zakona (Bird 2005, 359). Posledica Berdove analize je da su fiziki
zakoni metafiziki nuni, poto se u njoj dispozicije shvataju kao esencijalna svojstva
prirodnih zakona, a esencijalna svojstva se odreuju preko metafizike nunosti
(esencijalno svojstvo je ono svojstvo koje objekt poseduje u svim moguim svetovima u
kojima ovaj objekt postoji). Berd je svestan da se ovakvo shvatanje prirodnih zakona
kosi sa uobiajenim intuicijama da su prirodni zakoni kontingentni, ali i toga da se, u
nedostatku bolje teorije, ova intuicija moe odbaciti.
Ukazaemo na nekoliko problema na koje nailazi esencijalistiki
dispozicionalizam, a koji su u vezi sa kontekstom debate oko uverljivosti argumenta na
osnovu zamislivosti zombija. Pre svega, Berdova pozicija nije jedina koja na uspean i
nemisteriozan nain objanjava razliku izmeu prirodnih zakona i akcidentalnih
generalizacija. Tako je, na primer, Donatan Lou u skorije vreme razvio teoriju koja
takoe postavlja liniju razgranienja izmeu prirodnih zakona i akcidentalnih
generalizacija (Lowe 2006, 144), a koja nije u obavezi da pretpostavi da su prirodni
zakoni metafiziki nuni. Lou smatra da prirodne zakone treba formalizovati u obliku
generikih iskaza poput K je F (na primer, Zlato je provodnik elektriciteta, gde je
termin zlato shvaen kao nebrojiva imenica), K su F (na primer, Planete se kreu
eliptinim putanjama, gde je termin planeta shvaen kao brojiva imenica), u kojima
se tvrdi da jedna vrsta (kind) entiteta poseduje odreena svojstva tvrdi (Lowe 2006,
216

144). Ovi iskazi nisu logiki ekvivalentni univerzalnim iskazima ija je forma x (Fx
Gx), poto Lou smatra da prirodni zakoni doputaju izuzetke. Takoe, iskaz poput
Uranijumske lopte imaju prenik manji od 1 kilometra tumai se u Louovom modelu
tako da se njime tvrdi da je priroda vrste stvari uranijumska lopta takva da poseduje
odreeno svojstvo (da ima prenik manji od 1 kilometra), a ne da neke ili sve njene
instance imaju odreeno svojstvo (Lowe 2006, 145146). Time se izbegavaju neeljene
posledice na koje nailazi hjumovski model prirodnih zakona. S druge strane, Lou, za
razliku od Armstronga, smatra da kada se u prirodnim zakonima pominje neka relacija
(na primer, u iskazu So se rastvara u vodi), nije neophodno uvoenje relacije drugoga
reda, zato to se ovaj iskaz moe shvatiti tako da tvrdi da u sluaju instanciranja
navedenog zakona jedan objekt moe biti u relaciji sa drugim objektom. Ovakav model
sam po sebi ne zahteva postuliranje esencijalnih svojstava (dodatne razloge koje Lou
navodi videemo u treoj grupi prigovora protiv Berdovog modela za razumevanje
prirodnih zakona). Primer sa Louovim objanjenjem prirodnih zakona nam sugerie da
nije jasno da postoje nezavisni teorijski razlozi koji su dovoljno dobri da se
esencijalistiki dispozicionalizam, i s njim u vezi Teza jake nunosti, prihvate. tavie,
ako je sluaj da i Berdova i Louova pozicija uspeno objanjavaju razliku izmeu
prirodnih zakona i akcidentalnih generalizacija, onda bismo imali vie razloga da
prihvatimo ovu drugu poziciju, s obzirom da ne odstupa od poetne intuicije da su
fiziki zakoni metafiziki kontingentni.
Drugi problem sa esencijalistikim dispozicionalizmom je taj to se njime
pretpostavlja da postoje esencijalna svojstva koja su saznata a posteriori, a upravo je to
predmet spora u modalnoj epistemologiji, a samim tim i u vrednovanju argumenta na
217

osnovu zamislivosti zombija. Tako, na primer, Berd kao prednost svoje pozicije u
odnosu na Armstrongovu navodi sledee (Bird 2005, 357):
Rezultat je da je jedna misteriozna ralacija zakonolike necesitacije
zamenjena mnogo bliskijim pojmom metafizike necesitacije.
Necesitacija je zaista nuna.
Kontekst debate ovde dolazi do izraaja. Sigurno da je u sporu oko razumevanja prirode
fizikih zakona legitimno pozajmiti odreene pojmove iz drugih disciplina, kao to je u
ovom sluaju pojam metafizike necesitacije. Ipak, to nije legitimno uiniti u
disciplinama u kojima se upravo priroda pozajmljenog pojma preispituje. Na taj nain
imamo situaciju da esencijalistiki dispozicionalizam opravdava Tezu jake nunosti, a
da sam esencijalistiki dispozicionalizam zahteva da se pretpostavi da postoje
esencijalna svojstva koja su saznata a posteriori, to u krajnjoj liniji zahteva prihvatanje
Teze jake nunosti. To ini Berdov argument cirkularnim.
Treim se prigovorom na Berdov pokuaj ukazuje da je analogija koja se pravi
izmeu prirodnih zakona i nunih aposteriornih iskaza pogrena, jer ini se da izmeu
njih postoji znaajna razlika. Kao to je Donatan afer uoio, u sluaju nunih
aposteriornih iskaza imamo sluaj identiteta dva rigidna dezignatora, kao i dokaz da je
taj identitet nuan, a ne kontingentan (vidi Kripke 1971/1992). S druge strane, u sluaju
prirodnih zakona nemamo sluaj identititeta dva rigidna dezignatora, ve sluaj
upravljanja (governance) prema prirodnim zakonima, a dokaz da je takvo upravljanje
prema prirodnim zakonima nuno, a ne kontingentno, jo nije ponuen (Schaffer 2005,
11). Na taj nain zagovornici esencijalistikog dispozicionalizma koriste pogrenu
analogiju u cilju opravdanja svoje pozicije. Ako bi pak zagovornici esencijalistikog
218

dispozicionalizma pokuali da odgovore tezom da u sluaju prirodnih zakona nemamo
dokaz da je upravljanje prema prirodnim zakonima metafiziki nuno, ali da nam
prirodni zakoni ipak ukazuju da postoji identitet izmeu prirodnih svojstava koji je
metafiziki nuan, mogao bi im se uputiti sledei prigovor Donatana Loua. Naime,
Lou smatra da su kriterijumi identiteta izmeu svojstava razliiti u sluajevima
odreenja unutarsvetskog identiteta od onih u kojima se odreuje meusvetski identitet.
Oni koji to osporavaju suoavaju se sa brojnim neeljenim posledicama, poput one da
su kauzalni odnosi izmeu pojedinanih dogaaja metafiziki nuni, ili da je zauzimanje
odreene prostorno-vremenske pozicije esencijalno svojstvo jednog objekta (Lowe
2006, 149151). U svakom sluaju, Lou smatra da je teret dokaza na strani esencijalista
koji poistoveuju unutarsvetske i meusvetske kriterijume identiteta prirodnih
svojstava.
Kao etvrti prigovor protiv esencijalistikog dispozicionalizma se moe navesti
da neprihvatanje ove pozicije ne povlai neprihvatanje esencijalizma kao takvog. Ovaj
prigovor moe biti usmeren protiv onih filozofa koji veruju da je bar neka forma
esencijalizma istinita, i da treba odbaciti teorije koje nisu u stanju da se prilagode bilo
kakvoj formi esencijalizma. U sledeem pododeljku e se pokazati da postoji bar jedna
esencijalistika teorija koja je ne zahteva prihvatanje esencijalistikog
dispozicionalizma, kao ni Teze jake nunosti.
Ovde se mogu sumirati prigovori protiv esencijalistikog dispozicionalizma.
Prvi i etvrti prigovor sugeriu da nemamo dovoljno dobre teorijske razloge da
pretpostavimo kako je esencijalistiki dispozicionalizam najbolje objanjenje prirodnih
zakona u odnosu na alternativna objanjenja. Drugi prigovor ukazuje da, u kontekstu
debate oko Teze jake nunosti u modalnoj epistemologiji, pozivanje na esencijalistiki
219

dispozicionalizam vodi u circulus vitiousus. I najzad, trei prigovor ukazuje da je teret
dokaza na strani zagovornika esencijalistikog dispozicionalizma koji treba da pronau
dokaz da je upravljanje prema zakonima u prirodi metafiziki nuno, a ne samo fiziki
nuno.

4.3.2. Esencijalnost porekla
U 1.4.2 su prikazani karakteristini primeri nunih aposteriornih iskaza i Kripkeov
pokuaj objanjenja modalnih iluzija, kao i pokuaj da se unutar E2-D okvira Kripkeove
intuicije sauvaju. Ipak, Kripke je u svojoj uvenoj fusnoti 56 u Naming and Necessity
naveo i primer esencijalnosti porekla (esssentiality of origin), a postoje filozofi koji
smatraju da se ovaj primer znaajno razlikuje od ostalih primera nunih aposteriornih
iskaza koji su do sada prikazani. Izgleda da je primer esencijalnosti porekla jedan od
najozbiljnijih argumenata u prilog tezi da Jake nunosti postoje. Primer za esencijalnost
porekla koji Kripke navodi je sledei (Kripke 1972/1980, fusnota 56):
Neka je B ime (rigidni dezignator) jednog stola, neka je A komad
drveta od kojeg je ovaj sto napravljen. Neka je C drugi komad drveta.
Zatim pretpostavimo da je B napravljeno od A, kao to je to sluaj u
aktualnom svetu, ali i da je takoe neki drugi sto D istovremeno
napravljen od C. (Pretpostavljamo da A i C nisu u relaciji koja ini
mogunost pravljenje stola od jednog komada drveta zavisnom od
mogunosti pravljenja stola od drugog komada drveta). U ovoj situaciji
je sluaj da B=D; otuda, ak i da je D stvoreno samo od sebe, i da nijedan
sto nije napravljen od A, D ne bi bilo identino sa B.
220

Poto se ini oiglednim da je utvrivanje porekla jednog objekta stvar aposteriornog
saznanja, kao i da barem u sluaju stola B, komada drveta A, i komada drveta C imamo
posla sa rigidnim dezignatorima, izgleda da je iskaz o esencijalnosti porekla nuni
aposteriorni iskaz. Neki filozofi smatraju da se primer sa esencijalnou porekla
razlikuje od ranije navedenih teorijskih identifikacija (Voda je H2O) i identiteta
vlastitih imena (Hesperus je Fosforus) (vidi, na primer, Roca-Royes 2011, 4647).
Oni smatraju da se ova druga vrsta primera odnosi na modalnost de dicto, a da
esencijalnost porekla predstavlja modalnost de re. U prvom sluaju se tvrdi Ovaj sto je
nuno nastao od ovog komada drveta (tvrdi se da jedan objekt nuno ima jedno
odreeno svojstvo), dok se u drugom sluaju tvrdi Nuno je sluaj da je voda H20
(tvrdi se da je jedan iskaz nuno istinit). Kao to je poznato, modalnost de re povlai
modalnost de dicto, ali obrnuto nije sluaj (Hughes and Cresswell 1968, 183188).
Filozofi koji smatraju da postoje dve vrste Kripkeovih primera, od kojih se jedna vrsta
odnosi na modalnost de re, a druga na modalnost de dicto, smatraju da je almersov
modalni racionalizam i E2-D okvir u stanju da objasne samo drugu vrstu sluajeva,
mada ne i prvu vrstu sluajeva, odnosno modalnost de re (Vaidya 2008; Roca-Royes
2011). Time, prigovor glasi, almersova pozicija gubi na eksplanatornoj snazi, poto bi
svaka dobra epistemologija modalnosti trebalo da objasni i nae znanje modalnosti de re
(Vaidya 2008, 206).
Kao odgovor na ovu vrstu prigovora, moe se ukazati na razliku izmeu
modalne epistemologije i epistemologije modalnosti, na ta je ukazano 1.2. U
epistemologiji modalnosti moemo unapred pretpostaviti da postoje modalnosti de re i
esencije koje se pomou njih mogu izraziti. tavie, moemo pretpostaviti i da Jake
nunosti postoje, a zadatak dobre teorije epistemologije modalnosti jeste da objasni nae
221

znanje Jakih nunosti. S druge strane, u modalnoj epistemologiji to nije sluaj, i tezu da
postoje Jake nunosti tek treba dokazivati. U sluaju da je modalni racionalizam istinit,
Jake nunosti ne postoje, i ne javlja se potreba za objanjenjem njihovog postojanja koja
bi se mogla javiti u epistemologiji modalnosti. Na eventualni prigovor da je prihvatanje
de re modalnosti dobar nain da se ouva poetna intuicija da je modalnost nezavisna
od subjekta (to jest, intuicije o modalnom realizmu) moe se odgovoriti ukazivanjem da
je pojmovna mogunost takoe nezavisna od subjekta (u smislu da su znaenja
nezavisna od kognitivnih sposobnosti subjekta), i da nema potrebe postulirati
metafiziku mogunost kako bi se sauvale intuicije modalnog realizma (stanovita da
je modalnost nezavisna od saznajnog subjekta).
Sada treba videti na koji nain se obino tumai navedeni Kripkeov primer
esencijalnosti porekla, s ciljem da se ospori modalni monizam. Nejtan Salmon i Anand
Vaidija smatraju da se iz Kripkeovog primera moe izvesti da sistem S4 (samim tim i
sistem S5) modalne logike ne vai u sluaju metafizike modalnosti, s obzirom na to da
aksiom sistema S4 p p nije primenljiv u opisu metafizike modalnosti (Salmon
2005; 1989; Vaidya 2008). Ovi filozofi tumae gorenavedeni Kripkeov pasus na sledei
nain. Dva kvalitativno identina stola mogu se razlikovati ako ustanovimo njihovo
razliito poreklo. Izgleda da je poruka Kripkeovog primera da je poreklo jednog objekta
njegovo esencijalno svojstvo pomou koga dati objekt individuiramo u prirodi.
Esencijalna svojstva se obino shvataju kao svojstva koje jedan objekat ima u svakom
moguem svetu u kom postoji. Ako je to sluaj, onda e, s obzirom na to da smo
prihvatili da je poreklo esencijalno svojstvo jednog objekta, biti sluaj da e u sluaju da
je sto D nastao iz komada drveta C, u svim kontrainjenikim situacijama biti sluaj da
je sto D napravljen od komada drveta C. Pa ipak, Salmon i Vaidija smatraju da je bilo
222

mogue da isti sto nastane od neto drukijeg komada drveta C koji se neznatno
razlikuje od C. U tom smislu nije nuno da je nuno da je sto D nastao od komada
drveta C. Na taj nain, nuno je sluaj da je sto D nastao od komada drveta C, ali nije
nuno da je nuno da je sto D nastao od komada drveta C. Drugim reima, aksiom
sistema S4 p p ne vai u navedenom Kripkeovom primeru, kao ni u sluaju
metafizike modalnosti. Poto se za opis logike mogunosti obino uzima sistem S5
(samim ti i sistem S4 koji je u njemu sadran), onda, ako je Salmonova i Vaidijina
interpretacija tana, logika i metafizika mogunost nisu koekstenzivne i modalni
monizam nije istinit.
Salmonova i Vaidijina interpretacija Kripkeovog primera koriste dve intuicije:
prva je da postoji esencijalnost porekla; druga je da esencijalnost porekla nije nuna
barem za neku vrstu objekata, kao to su, na primer, artefakti (Vaidya 2008, 200). Na
primer, u sluaju biolokih vrsta je mogue da neznatne izmene u DNK strukturi dovedu
do izmena za koje se moe rei da menjaju prirodu predmeta koji je od pomenute
strukture nainjen, s obzirom da neznatne promene u DNK strukturi mogu dovesti do
drastinih promena linosti. Ipak, Vaidija smatra da u sluaju artefakata neznatne
izmene ne menjaju prirodu datog objekta: predmet koji je nainjen od neznatno
drukijeg materijala i dalje ostaje isti predmet. U tom smislu postoji disanalogija
izmeu biolokih vrsta i artefakata, a ovi drugi slue za primer da esencijalnost porekla
nije nuno svojstvo datog objekta (Vaidya 2008, 202203).
Jedan od moguih prigovora protiv primera sa esencijalnou porekla je teza da
ipak nije mogue da je sto D napravljen od komada drveta C koji se neznatno razlikuje
od C. Time bi se odbacila intuicija da je mogue da esencijalnost porekla u datom
sluaju ne vai. Vaidija smatra da bi se ovaj prigovor mogao opravdati jednim dokazom
223

za esencijalnost porekla iz koga bi se zatim izvelo da je svaki komad materijala od kog
je jedan objekt nainjen relevantan za individuaciju datog objekta (Vaidya 2008, 201).
Ipak, Vaidija smatra da je sada teret dokazivanja na onima koji ovaj prigovor zastupaju,
s obzirom na to da bi trebalo da ponude dokaz da sto D moe biti napravljen samo od
komada drveta C i nijednog drugog materijala. Sam Kripke u pomenutoj fusnoti 56 o
svom primeru kae da njegov primer predstavlja dokaz za esencijalnost porekla,
stavljajui dokaz pod znake navoda. Danas mnogi filozofi smatraju da ponueni
dokaz nije ubedljiv (vidi Salmon 2005; Cameron 2005). Naime, ako citirani Kripkeov
pasus tumaimo doslovno, onda izgleda da se njime ne dokazuje esencijalnost porekla
ve se tvrdi nunost razlike (necessity of distinctness), jer je njegov zakljuak da ni u
jednoj kontrainjenikoj situaciji sto B nee biti identian stolu D, a ne taj da je to to je
u aktualnom svetu sto B nastao od komada drveta C njegovo esencijalno svojstvo. S
druge strane, Ros Kameron je pokazao da Kripkeov dokaz nije uspean ak i ako se
prikae u poboljanoj verziji (Cameron 2005). Kameron smatra da ni Salmonova
reinterpretacija Kripkeovog argumenta, po kojoj je implicitna premisa u Kripkeovom
primeru ta da se od komada drveta C moe napraviti samo sto D i nijedan drugi sto, nije
dovoljno uverljiva. S jedne strane, to unapred pretpostavlja esencijalizam porekla, a s
druge strane, to po sebi nije dovoljno ubedljivo. Kao to Kameron primeuje, ini se da
se od jednog komada drveta mogu napraviti predmeti razliite vrste, pa je samim tim
mogue od istog materijala napraviti i razliite objekte iste vrste (na primer, mogue je
od istog komada drveta napraviti sto sa tri noge ili sto sa etiri noge, okrugli sto ili
etvrtasti sto, i tako dalje; vidi Cameron 2005, 264265). Kameron zatim nudi treu
verziju Kripkeovog argumenta po kojoj se sto D tumai kao nerigidni dezignator (neki
drugi sto D), i u kojoj se, pored ranije pomenutog principa nunosti razlike, u
224

Kripkeovom primeru naglaava znaaj pretpostavke nezavisnosti (independence
assumption), po kojoj komad drveta A i komad drveta C nisu u relaciji takvoj da
injenica da je od A napravljen sto B uslovljava injenicu da je od C napravljen sto D
(Cameron 2005, 266267). Kameronova rekonstrukcija Kripkeovog dokaza
esencijalnosti porekla je sledea. Pretpostavimo da je u aktualnom svetu sto B
napravljen od komada drveta A, a da od komada drveta C nije napravljen nijedan
predmet. Sada, ako je u nekom kontrainjenikom svetu sto B napravljen od komada
drveta A, a od komada drveta C je takoe napravljen odreeni sto, taj sto nije identian
stolu B, s obzirom da vai princip nunosti razlike. S druge strane, u nekom
kontrainjenikom svetu u kome od komada drveta A nije napravljen nijedan sto, a u
kome je jedan odreeni sto napravljen od komada drveta C, taj sto nije identian stolu
B, s obzirom da vai pretpostavka nezavisnosti. Kameron smatra da je problem sa
ovakvom interpretacijom Kripkeovog argumenta za esencijalnost porekla taj to nije
jasno kako treba itati Pretpostavku nezavisnosti. Ako je itamo na nain da se njom
tvrdi kako injenica da je od komada drveta A napravljen sto B samo po sebi ne
uslovljava da od C ne moe biti napravljen bilo kakav (ili tano odreeni) sto D, onda je
mogue da u barem jednom kontrainjenikom svetu sto B moe biti identian stolu D
(na primer, tako to bi sto B, to jest, sto D, bio nainjen i od komada drveta A i od
komada drveta C), i samim tim zakljuak kojim se tvrdi esencijalnost porekla ne bi
sledio iz premisa. S druge strane, ako bi se Pretpostavka nezavisnosti itala na nain da
injenica da jedino od komada drveta A napravljen sto B ne uslovljava da jedino od
komada drveta C ne moe biti napravljen sto D, onda bi sledilo da B nije identino sa D
samo ako pretpostavimo princip kompozibilnosti (compossibility), kojim se tvrdi da
ako je upravo opisana situacija istinita u aktualnom svetu, je istovremeno sto B
225

napravljen od komada drveta A i sto D napravljen od komada drveta C. Ipak, ne vidi se
zato bismo prihvatili Princip kompozibilnosti osim ako ve nismo prihvatili
esencijalnost porekla (Cameron 2005, 271272).
Ako je tana interpretacija po kojoj sistem S4 (i S5) modalne logike nije u stanju
da opie metafiziku nunost, i ako prihvatimo da se logika nunost (a pogotovo
almersova koncepcija idealne zamislivosti) obino opisuje unutar sistem S5, onda
logika modalnost i metafizika modalnost nemaju ista svojstva i samim tim nisu
identine. Anand Vaidija razmatra neke od moguih prigovora koji se mogu uputiti
primeru esencijalnosti porekla u cilju da se modalni monizam sauva, i smatra da
nijedan od razmotrenih prigovora nije dovoljno ubedljiv (Vaidya 2008). Ovde e se
navesti nekoliko razloga iji je cilj da dovedu u pitanje valjanost Vaidijine kritike.
Pre svega, Vaidija konstruie primer esencijalnosti porekla u terminima
intuicija, a ne u terminima zamislivosti. Vaidija je i sam svestan da postoji razlika
izmeu intuicije i zamislivosti, a takoe smatra da je intuicija baziniji pojam u
izgradnji bilo koje teorije epistemologije modalnosti (Vaydia 2008, 208). Ipak, ranije je
pokazano da nas u argumentu na osnovu zamislivosti prvenstveno zanima zamislivost, a
ne intuicije, i da te dve stvari treba razlikovati. U tom smislu je Vaidijina intuicija da je
mogue da je sto D napravljen od komada drveta C irelevantna za to da li je idealno
pozitivno primarno zamislivo da je sto D napravljen od komada drveta C.
Primer esencijalnosti porekla se moe unutar E2-D okvira (ili, pak,
Stalnakerovog metasemantikog 2-D okvira) interpretirati na nain da se tvrdi da je
sekundarno nuno da je sto D nastao od komada drveta C, da je, u skladu sa aksiomom
sistema S4 p p, sekundarno nuno da je nuno da je sto D nastao od komada
226

drveta C, ali da je primarno mogue da je sto D nastao od komada drveta C. Sam
almers smatra da je ovo zadovoljavajua strategija koja uspeva da uskladi primer
esencijalnosti porekla sa E2-D okvirom (Chalmers 2010a, 188189). Anand Vaidija
razmatra ovu mogunost, ali smatra da nije dovoljno uverljiva, poto se, prema
njegovom miljenju, u ovakvom odgovoru modalnost shvata u dva smisla,
epistemikom (koji se odnosi na primarne intenzije), i metafizikom (koji se odnosi na
sekundarne intenzije). Suprotno tome, smatra Vaidija, ispravno 2-D itanje Kripkeovog
primera za esencijalnost porekla ukljuuje samo metafiziku modalnost (Vaidya 2008,
205).
Ipak, ne vidi se zato bismo primarnu mogunost smatrali epistemikom, a ne
metafizikom modalnou. Vaidija po svoj prilici smatra da kontraaktualni svetovi
predstavljaju epistemiku, a ne metafiziku mogunost zato to se oni obino opisuju
preko indikativnih kondicionala, a njihova je semantika obino shvaena pomou
takozvanog Remzijevog testa (Vaidya 2008, 204) koji otprilike glasi: pq je istinito
ako i samo ako naem korpusu verovanja dodamo p i uvidimo da je u tom sluaju q
istinito. Na primer, za iskaz Voda je XYZ kaemo da je primarno mogu zato to
postoji bar jedan kontraaktualni scenario u kome je indikativni kondicionalni iskaz
Ako je vodenasta stvar sastava XYZ, voda je sastava XYZ istinit. Ipak, semantika
indikativnih kondicionala se ne mora nuno shvatiti preko epistemikih mogunosti,
pogotovo ne u almersovom E2-D okviru. Na primer, semantika za indikativne () i
kontrainjenike () kondicionale, koju su nezavisno razradili almers i Brajan
Vederson (Chalmers 1998; Weatherson 2001), moe se odrediti preko kontraaktualnih i
kontrainjenikih moguih svetova, bez eksplicitnog pozivanja na scenarije (situacije).
Iskaz pq je istinit ako i samo ako je u najbliem kontrainjenikom antecedens-
227

svetu (sveta u kom je antecedens istinit) konsekvens istinit, dok je iskaz pq istinit ako
i samo ako je konsekvens istinit ne u najbliem kontraaktualnom antecedens-scenariju,
ve u najbliem kontraaktualnom antecedens-svetu (Weatherson 2001, 205). Na taj
nain se evaluacija primarnih intenzija odvija preko moguih svetova, koji nisu
epistemiki pojmovi, a ne preko scenarija. Tek prihvatanjem Kljune teze (vidi 1.4.3),
kojom se povezuje domen scenarija i moguih svetova, moemo tvrditi da se indikativni
kondicionali mogu odrediti preko epistemikog domena. Zagovornici Teze jake
nunosti upravo bi osporavali Kljunu tezu, ali sam princip jednostavnosti bi, u
nedostatku argumenata jedne ili druge strane, iao u prilog Kljunoj tezi, poto se ona
koristi kao jedna od premisa u argumentaciji oko istinitosti fizikalizma.
Vano je uoiti da je esencijalistikim intuicijama mogue izai u susret i bez
prihvatanja Vaidijinog tumaenja Kripkeovog primera. tavie, sam almers smatra da
nije neophodno odbaciti ideju metafizike nunosti. On je sklon da metafiziku nunost
definie kao subjunktivnu (kontrainjeniku) nunost koja operie preko prostora
logiki moguih svetova (Chalmers 2010a, 187). Drugim reima, almers smatra da se
metafizika mogunost (nunost), kako je koriste esencijalisti, odnosi na sekundarnu
mogunost (nunost), ali ne i na primarnu mogunost (nunost). Takoe, jedna od
moguih esencijalistikih pozicija koja ne zahteva prihvatanje Teze jake nunosti je i
takozvani intenzionalni esencijalizam (intensional essentialism) koji zastupaju Bjorn
Jespersen i Pavel Materna (Jespersen and Materna 2002), inspirisani semantikom Pavela
Tihija. Prema ovim autorima, individue same po sebi nemaju nikakva esencijalna
svojstva, one su u tom smislu ogoljene (one su numeriki indikatori, vidi Jespersen
and Materna 2002, 119), i njihova uloga se iscrpljuje u instanciranju svojstava. U tom
smislu su Jespersen i Materna ekstenzionalni antiesencijalisti. Pa ipak, Jespersen i
228

Materna dozvoljavaju da intenzije imaju esencijalna svojstva, i u tome se ogleda njihov
intenzionalni esencijalizam. Na primer, esencijalno svojstvo patrijarha je da je prvi
ovek pravoslavne crkve, i ovo esencijalno svojstvo moe se odrediti na nivou intenzija.
S druge strane, prema teoriji intenzionalnog esencijalizma, individua koja instancira
svojstvo biti patrijarh, sama po sebi nema esencijalna svojstva, ali im instancira
jedno od svojstava, na sebe preuzima mreu ostalih pojmova koji ine esenciju
prvobitnog pojma koji ova individua instancira (u navedenom primer, im jedna
individua instancira svojstvo biti patrijarh, ona instancira i svojstvo biti prvi ovek
pravoslavne crkve, i tako dalje). Ipak, to da li e jedna individua da instancira jedno
svojstvo, kontingentna je stvar (Jespersen and Materna 2002, 119120).
Jasno je da se osnovna ideja intenzionalnog esencijalizma moe integrisati u iru
sliku E2-D okvirom koji, pored intenzija, obuhvata i objekte i individue. tavie, ini se
veoma prirodnim da se to uini. Moe se tvrditi da intenzionalni esencijalizam pripada
domenu apriornog saznanja, a da instanciranje svojstava pripada domenu aposterionog
saznanja. U tom smislu su iskazi poput Patrijarh je prvi ovek pravoslavne crkve
primarno i sekundarno nuni, ali i saznati a priori, dok je samo instanciranje svojstava
sekundarno nuno (ako prihvatimo da postoje esencijalna svojstva), saznato a
posteriori, ali i primarno kontingentno, s obzirom na to da je mogue da jedna individua
instancira (u bar jednom kontraaktualnom svetu) neko drugo svojstvo, a ne ono svojstvo
koje u aktualnom svetu instancira. Jasno je da navedeni primer intenzionalnog
esencijalizma i njegova integracija u E2-D okvir ne pokazuju da postoje Jake nunosti.
Osvrnimo se sada na esencijalistike intuicije koje se odnose na individualne
esencije, takozvane haecceitas (ovost), o kojima je govorio jo Duns Skot u XIV
veku (vidi Koplston 1946/1989, 498504). Izgleda da se i one mogu uskladiti sa E2-D
229

okvirom. Ideja da postoje individualne esencije obino nailazi na prigovor da se njome
nepotrebno umnoava ontoloka slika sveta, s obzirom na to da podrazumeva da za
svaku individuu postuliramo njenu individualnu esenciju. Pa ipak, ak i ako bismo
prihvatili ovakvu ideju, izgleda da bi se intuicija da postoji ovost mogla prikazati u
Kaplanovoj verziji 2-D okvira po uzoru na ideksike izraze. Naime, u 1.4.2 je
prikazano da se u Kaplanovoj semantici indeksiki izrazi shvataju na nain da
indeksiki tipovi nemaju referenciju, ali da daju pravilo pomou kojeg u svakom
kontekstu moemo odrediti sadraj indeksikog tokena. Tip iskaza Ja sam ovde sada
ne izdvaja nijednu individuu, mesto, ili vreme, ali ima stabilan karakter (funkcija koja
preslikava iz konteksta u sadraj) koji nam omoguava da u svakom kontekstu
odredimo a priori objekte na koje referiraju delovi tokena Ja sam ovde sada
(konkretnu individuu, mesto i vreme). Slino tome, mogli bismo rei da ovost nema
objekt referencije ako se prikae kao tip izraza koji se odnosi na individualnu esenciju
(ne izdvaja nijednu konkretnu individuu), ali da se u svakom kontekstu moe odrediti a
priori na koju se tano individuu odnosi. S obzirom na to da se Kaplanova semantika
moe integrisati u almersov E2-D okvir (E2-D okvir u stvari generalizacija
Kaplanovog 2-D okvira), izgleda da se primer individualnih esencija (haecceitas) moe
tumaiti na nain da ne predstavlja primer Jakih nunosti. Ako je to sluaj, onda teret
dokazivanja i dalje ostaje na strani zagovornika Jakih nunosti.

4.4. Pokuaji da se blokira almersov argument
U poslednjih nekoliko godina nainjeni su brojni zanimljivi pokuaji da se pokae kako
se, i uz injenje maksimalnih ustupaka almersovom argumentu, fizikalizam ipak moe
230

sauvati. Naveemo tri takva pokuaja i pokazaemo osnovne probleme koji se pred
njih mogu postaviti.
.
4.4.1. Strategija fenomenalnog pojma
Jedan od pokuaja da se blokira almersov argument je ono to je Daniel Stolder
nazvao strategija fenomenalnog pojma (phenomenal concept strategy) (Stoljar 2005,
469). Ovom strategijom se pokuava da se fizikalizam brani na nain da se usklade dve,
na prvi pogled suprotstavljene intuicije: istinitost fizikalizma i postojanje
Eksplanatornog jaza. U tom smislu njihova teorija pretenduje da postigne visok
eksplanatorni potencijal.
Naime, Strategijom fenomenalnog pojma se prihvata da je Eksplanatorni jaz
neizbean, ali da se moe ponuditi fizikalistiki prihvatljivo objanjenje zato je to tako.
Objanjenje lei u specifinoj prirodi fenomenalnih pojmova koji se stiu iskljuivo
posedovanjem subjektivnih svesnih iskustava, i koji nam omoguavaju prikazivanje
objekta samo iz perspektive prvog lica, a to preko fizikog opisa nikako ne moemo
postii. Ipak, oni fizikalisti koji su zagovornici Strategije fenomenalnog pojma smatraju
da je jo uvek mogue pretpostaviti da fenomenalni i mikrofiziki pojmovi referiraju na
iste entitete, i da je samim tim fizikalizam istinit.
Vano je imati u vidu da je dijalektika pozicija zagovornika Strategije
fenomenalnog pojma takva da je teret dokazivanja na njihovoj strani. Njihova pozicija
je vrsta aposteriornog fizikalizma (fizikalizma tipa B) kojom se tvrdi da je PTIQ Jaka
nunost. U 4.3 je pokazano da je teret dokaza na strani zagovornika Teze jake
231

nunosti; u istom odeljku je ukazano i da je Kripke smatrao da se ne vidi kako bi mogao
izgledati argument kojim bi se mogla objasniti modalna iluzija da je iskaz PTIQ
kontingentan; samim tim se ne vidi ni razlog iz kojeg bismo smatrali iskaz PTIQ
kontingentnim. Ipak, zagovornici Strategije fenomenalnog pojma veruju da na ovom
mestu teret dokaza nije teko izdrati. Oni uglavnom smatraju da za njih nije neophodno
da ponude argument za svoju poziciju, kako je to smatrao Kripke, ve samo model
(account) kojim se moe pokazati kako je mogue da fiziki i fenomenalni pojmovi
koreferiraju, a da su pritom uzajamno nezavisni. S obzirom na to da je teret dokazivanja
na strani zagovornika Strategije fenomenalnog pojma, ovde se nee razmatrati
almersov glavni argument (master argument) protiv ove strategije, oko koga se
razvila opsena debata (vidi, na primer, Chalmers 2003). Dovoljno je ukazati na to da
sami pokuaji da se ponudi odgovarajui model koji ide u prilog Strategije
fenomenalnog pojma nailazi na brojne tekoe.
Strategija fenomenalnog pojma moe se najlake ilustrovati ako se primeni na
Deksonov epistemoloki argument. Prisetimo se Deksonovog misaonog eksperimenta
(Jackson 1982). Savreni neuronaunik Meri provodi svoj ivot u crno-beloj sobi. Ona
ima sva znanja koja se iz fizike mogu dobiti o crvenoj boji, ali nikada u ivotu nije
videla crvenu boju. Kada Meri konano izae iz crno-bele sobe i naie na crveni
paradajz, ona u jednom momentu dolazi do saznanja koje moe izraziti iskazom Ovo je
crveno. Poruka ovog misaonog eksperimenta jeste da je Meri stekla novo znanje koje
nije imala, niti je mogla da ima dok je boravila u crno-beloj sobi. Ukoliko je to sluaj, i
ukoliko je Meri stekla novo znanje, ini se da je razlono izvesti zakljuak da potpuno
poznavanje injenica, koje su opisive jezikom potpune fizike, nije dovoljan uslov za
znanje injenica fenomenalne svesti, to jest, potpuno poznavanje fizike nije dovoljan
232

uslov za potpuno poznavanje sveta u celini, odnosno, prirode univerzuma. Zagovornici
Strategije fenomenalnog pojma smatraju da ovakvu intuiciju treba uvaiti. Oni smatraju
da je Meri tek nakon izlaska iz crno-bele sobe mogla da sazna kako izgleda videti crveni
paradajz, iz prostog razloga to subjektivna svesna iskustva moemo imati samo iz
perspektive prvog lica. Ipak, za razliku od kritiara fizikalizma, poput almersa,
zagovornici Strategije fenomenalnog pojma ne ele da iz ovoga izvedu zakljuak da je
fizikalizam laan. Oni smatraju da nakon izlaska iz crno-bele sobe Meri nije stekla
znanje nove injenice ve novo znanje stare injenice, odnosno, injenicu koju je ranije
znala preko fizikalistikog modusa prezentacije, sada je upoznala preko fenomenalnog
modusa prezentacije.
Postoje razliite verzije Strategije fenomenalnog pojma, u zavisnosti od toga
kako se shvata znaenje fenomenalnih pojmova. Ovde e se razmotriti jedan
reprezentativni predlog. Jedan od najprirodnijih pokuaja je da se fenomenalni pojmovi
shvate po uzoru na indeksike izraze (Ismael 1999; Perry 2001; ODea 2002), s obzirom
na to da su svesna iskustva okurentna, odnosno da se deavaju u tano odreenom
trenutku na koji u normalnim okolnostima moemo da ukaemo. Slino indeksikalima,
u sluaju kojih se moe napraviti razlika izmeu vrste (type) i instance (token)
indeksikog izraza, izgleda da se isto moe uiniti i u sluaju fenomenalnih pojmova, a
takoe i prikazati pomou Kaplanove verzije 2-D okvira (koja je prikazana u 1.4.2).
Jednu instancu fenomenalnog pojma stiemo samo u trenutku kada imamo svesna
iskustva. Ako bi indeksiko shvatanje fenomenalnih pojmova bilo ispravno, onda bi se
zamislivost zombija mogla tumaiti na nain da se iz nje ne mora izvesti neistinitost
fizikalizma, poto se scenario (situacija) PTI.Q koji zamiljamo moe tumaiti tako
da on opisuje da fiziki opis nije dovoljan za izvoenje jednog tipa svesnog iskustva, ali
233

da to jo uvek ne znai da fiziki opis nije dovoljan za izvoenje svake instance svesnog
iskustva (Levine 2008, 331).
Ipak, ini se da indeksiko shvatanje fenomenalnih pojmova ne odslikava
najvernije smisao fenomenalnih pojmova koji se u almersovom argumentu koristi.
Sam almers smatra da postoji jasan smisao u kome se fenomenalni pojmovi mogu
shvatiti kao indeksiki izrazi, ali ukazuje da to nije relevantni smisao u kome se
fenomenalni pojmovi koriste u argumentu na osnovu zamislivosti zombija. On pravi
razliku izmeu indeksikih fenomenalnih pojmova i istih fenomenalnih pojmova
(pure phenomenal concepts), i smatra da je ova druga vrsta fenomenalnih pojmova
relevantna za konstruisanje argumenta na osnovu zamislivosti zombija. almers smatra
da indeksiki fenomenalni pojmovi i isti fenomenalni pojmovi nemaju ista semantika
svojstva, to se vidi iz iskaza Ova vrsta iskustva je takva-i-takva . Navedeni iskaz je
saznat a posteriori (slino iskazu Ovaj oblik je okrugao), to, prema almersu, znai
da se primarne intenzije ovih pojmova ne podudaraju, i da samim tim nemaju ista
semantika svojstva (Chalmers 2010b, 256258). Takoe, isti fenomenalni pojmovi se
odnose na tano odreeno svesno iskustvo, dok se indeksiki fenomenalni pojmovi
odnose na tipove svesnih iskustava koji se mogu primenjivati na razliite instance
svesnog iskustva. Ova intuicija se moe ilustrovati na primeru iskaza Ovo subjektivno
iskustvo je slino ovom subjektivnom iskustvu u sluaju kada u istom vizuelnom polju
istovremeno imamo dve razliite senzacije (Chalmers 2010b). Izgleda da fenomenalni
pojmovi nisu demonstrativni tipovi ni iz sledeeg razloga koji navodi Dozef Livajn.
On uoava da je demonstracija mentalni akt, ali i da postoje mentalna stanja koja ne
predstavljaju mentalne akte, ve stanja u kojima se subjekt nalazi. Upravo je to sluaj sa
234

subjektivnim svesnim iskustvima; ona spadaju u sluajeve u kojima se subjektu koji ih
ima neto deava, a ne u sluajeve u kojima subjekt neto ini (Levine 2008, 333).
Strategiji fenomenalnog pojma se moe uputiti nekoliko naelnih prigovora. Na
jedan od njih je ukazao Daniel Stolder, koji smatra da Strategija fenomenalnog pojma
nije u stanju da objasni zato je iskaz PTIQ saznat a posteriori. On pravi razliku
izmeu dve vrste kondicionalnih iskaza: apriornih kondicionalnih iskaza i apriorno
izvodivih (a priori synthesizable) kondicionalnih iskaza (Stoljar 2005, 478). Prva vrsta
kondicionalnih iskaza je takva da nam razumevanje znaenja svakog pojma koji se u
datom iskazu koristi omoguava da znamo da je taj iskaz istinit. Druga vrsta primera je
takva u kojoj se samo iz razumavanja znaenja antecedensa moe izvesti a priori da je
itav iskaz istinit. Stolder uoava da je mogue da postoje apriorno saznati iskazi koji
nisu apriorno izvodivi. Takav je, na primer, iskaz Ako je x etvrtasto, onda x ima jedno
svojstvo ili neko drugo svojstvo. Ovaj iskaz je evidentno apriorno saznatljiv, ali
izgleda da nije apriorno izvodiv: iz poznavanja pojma etvrtast jo uvek ne sledi da
moemo izvesti da znamo bilo ta o pojmu svojstvo ili o mogunosti kvantifikovanja
preko domena svojstava (Stoljar 2005, 478). Slina je stvar i sa iskazom Ako je x broj,
onda x nije senzacija crvenog (Stoljar 2005, 479). Imajui u vidu da ovaj drugi
kondicionalni iskaz u znaajnoj meri podsea na kondicionalni iskaz PTIQ, ini se da
su zagovornici Strategije fenomenalnog pojma u obavezi da pokau u emu se sastoji
relevantna razlika izmeu ova dva primera. Stolder smatra da zagovornici Strategije
fenomenalnog pojma nisu u stanju da objasne zato PTIQ nije (po pretpostavci)
apriorno saznat iskaz, ve samo to da nije apriorno izvodiv, to je nedovoljno za
opravdanje njihove pozicije.
235

Esa Diaz-Leon smatra da Strategija fenomenalnog pojma ima dovoljno resursa
da izae na kraj sa Stolderovim prigovorom. Prema Leonovoj, Strategijom
fenomenalnog pojma se tvrdi da ak i kada imamo svesna iskustva i potpuni opis
fizkog sveta, nama psiholoki izgleda da su fenomenalni pojmovi nezavisni od fizikog
opisa. Na primer, u Deksonovom misaonom eksperimentu Meri e i nakon izlaska iz
crno-bele sobe i doivljaja senzacije crvene boje imati psiholoku intuiciju da senzacija
crvenog nije isto to i fizikalistiki opis crvene boje za koji je pre izlaska iz crno-bele
sobe znala. Upravo je to psiholoko razlikovanje dovoljno da se smatra da je iskaz
PTIQ saznat a posteriori (Diaz-Leon 2008, 603). tavie, Leonova smatra da postoje
primeri u kojima apriorna izvodivost jednog kondicionalnog iskaza povlai da je taj
iskaz saznat a priori. Na primer (Diaz-Leon 2008, 607), iskaz Ako je x okrugli kvadrat,
onda je x crvena senzacija je apriorno izvodiv, jer usled toga to je antecedens (ije
znaenje po pretpostavci razumemo) laan moemo izvesti a priori da je itav iskaz
istinit i bez poznavanja znaenja konsekvensa. Razumevanje znaenja pojma crvena
senzacija je u navedenom primeru suvino za utvrivanje toga da li je itav iskaz a
istinit priori. Leonova smatra da bi upravo to mogao biti sluaj sa iskazom PTIQ.
Leonovoj se moe uputiti prigovor da je primer sa okruglim kvadratom, koji
koristi za ilustraciju svoje pozicije, nepodesan. Naelna teza da postoje sluajevi, poput
gore navedenog sluaja sa okruglim kvadratom, u kojima apriorna izvodivost jednog
iskaza povlai da je taj iskaz istinit a priori, nije dovoljna za opravdanje Strategije
fenomenalnog pojma; potrebno je da se pokae da je upravo PTIQ iskaz u kome je to
sluaj. tavie, ini se da je analogija koju navodi Leonova sporna, s obzirom na to da je
antecedens iskaza Ako je x okrugli kvadrat, onda je x crvena senzacija nemogu, to
izgleda (tavie, ini se oiglednim) da nije sluaj sa iskazom PTIQ. Na taj nain
236

plauzibilnost modela koju nudi Diaz-Leon poiva na pogrenoj analogiji (Ren 2010,
350).
Na sledei problem u vezi sa Strategijom fenomenalnog pojma je ukazao Majkl
Taj (Tye 2009, 49). Problem je u tome to ak i ako bi ova strategija bila u stanju da
objasni zato je PTIQ aposteriorno saznat iskaz, ne vidi se na koji nain je mogue
objasniti evidentnu razliku izmeu ovog iskaza i nunih aposteriornih iskaza poput
iskaza Hesperus je Fosforus. Majkl Taj smatra da se model Strategije fenomenalnog
pojma moe takoe primeniti i na objanjenje informativnosti iskaza Hesperus je
Fosforus. Na taj nain Strategija fenomenalnog pojma nije u stanju da objasni zato je
(pretpostavljena) istinitost fizikalizma i dalje zagonetna za nas, za razliku od istinitosti
iskaza Hesperus je Fosforus koji se moe demistifikovati Kripkeovim objanjenjem
modalnih iluzija.
Diaz-Leon smatra da ovaj prigovor zahteva isuvie mnogo od Strategije
fenomenalnog pojma. Ona smatra da je primarni cilj ove strategije da se pokae kako je
iskaz PTIQ saznat a posteriori, a da nije neophodno uputati se u dalja objanjenja o
zagonetnosti fizikalizma koja se Taju ine vanim (Diaz-Leon 2009, 910).
Zagovornici Strategije fenomenalnog pojma bi mogli da pokuaju sledee. Oni mogu da
tvrde da ako pretpostavimo da je PTIQ Jaka nunost, a samim tim i da je aposteriorno
saznat iskaz, onda se moe ponuditi model koji opisuje kako je to mogue. Ipak, ovde je
pitanje da li ovakav pokuaj, ak i ako je uspean, daje dovoljno razloga da se spase
fizikalizam. Naime, moe se postaviti pitanje: na koji bismo nain mogli da razumemo
model koji nam zagovornici Strategije fenomenalnog pojma nude? Izgleda da oni
zapravo nude ilustraciju toga na koji bi nain fizikalizam mogao biti istinit. Ipak,
237

ilustracija sama po sebi nije dovoljna da bismo neije stanovite prihvatili, ve samo da
bismo ga na bolji nain razumeli (vidi Dijem 1914/2003, poglavlje 4). Na primer,
obino se smatra da u sporu izmeu darvinizma i kreacionizma postoji vie argumenata
koji idu u prilog darvinizmu, a jedan od njih je i pozivanje na metodoloki princip
jednostavnosti (vidi, na primer, Sober 2006, poglavlje 2). Sada, ako bi zagovornici
kreacionizma kao odgovor na taj princip navodili model koji ilustruje njihovu poziciju,
to jo uvek ne znai da imamo dovoljno razloga da je prihvatimo. Drugim reima,
pruanje modela nije dovoljan uslov za prihvatanje neije teorije.
Moda bi zagovornici Strategije fenomenalnog pojma mogli na ovaj prigovor da
odgovore tako to bi rekli da je njihov prvenstveni cilj da blokiraju argument na osnovu
zamislivosti zombija, odnosno da pokau da zakljuak ovog argumenta ne sledi iz
premisa. Ipak, ne vidi se kako bi to mogli da uine, s obzirom na to da zakljuak
argumenta na osnovu zamislivosti zombija sledi iz premisa ukoliko se meu njima
nalazi i premisa modalnog monizma kojom se odbacuje Teza jake nunosti. Na taj
nain, uspeh Strategije fenomenalnog pojma zavisi od prihvatanja Teze jake nunosti
(na ovu cirkularnost je ukazao almers u Chalmers 1999, 488489).

4.4.2. Naputanje kauzalnog modela objanjenja
U 4.2.2 smo videli da je problem Eksplanatornog jaza zasnovan na pretpostavci da je
kauzalno objanjenje jedini prihvatljivi tip objanjenja u fizici, shvaenoj kao bazinoj
nauci, i da ovu pretpostavku deli veliki broj filozofa. U skorije vreme su se pojavili
razliiti pokuaji da se ova pretpostavka dovede u pitanje. Kritiari smatraju da se u
mnogim naukama sasvim legitimno koriste drugaije vrste objanjenja od kauzalnih
238

objanjenja. Takva su, na primer, topoloka objanjenja (topological explanations), ili,
pak, objanjenja pomou mehanizama sistema (mechanistic explanations) (vidi, na
primer, Craver 2007). Ovde emo se ograniiti na sluajeve topolokih objanjenja, s
obzirom na to da se rezultati vezani za njih mogu, mutatis mutandis, primeniti i na
mehanistika objanjenja. Topolokim objanjenjem se eksplanandum objanjava
navoenjem njegovih topolokih karakteristika. Na primer, injenicu da se lopta kotrlja
po ravnoj povrini moemo objasniti pozivajui se na njen loptast oblik. Od
jednostavnijih primera primene topolokih objanjenja u biologiji se moe uzeti primer
stabilnosti ekosistema koji se objanjava preko topoloke mree lanca ishrane
(Huneman 2010, 216; primeri topolokih objanjenja u neuronaukama su prikazani u
Bullmore and Sporns 2009; Kosti 2012).
Ovakve alternativne vrste objanjenja se danas primenjuju u razliitim naunim
disciplinama, a najreprezantativniji primeri su iz biologije i kognitivnih nauka. tavie,
moe se, u duhu kunovskog shvatanja smene naunih paradigmi, tvrditi da e budue
naune teorije uvesti standarde ispravnog objanjenja koji se razlikuju od dananjih.
Ovde e se razmotriti osnovna ideja koja je vezana za uvoenje topolokih objanjenja,
a rezultati njihove procene se po svoj prilici, uz odgovarajue izmene, mogu primeniti
na mehanistika objanjenja.
Ovde se moe navesti naelni prigovor pokuajima da se topoloka objanjenja
primene na razumevanje fenomenalne svesti. ak i ako bi topoloki model objanjenja
bio primenljiv na objanjenje Tekog problema svesti, ne vidi se zato bi ovakvo reenje
Tekog problema svesti bilo prihvatljivo za fizikaliste. Ranije smo videli (vidi 2.5) da
se almersov Teki problem svesti ne mora nuno shvatiti kao problem za koji se ne
moe ponuditi bilo kakvo reenje. Sam almers smatra da je Raselov neutralni monizam
239

jedno od moguih reenja Tekog problema svesti. Ipak, almers smatra je da fizikalisti
nisu u stanju da ponude zadovoljavajue reenje Tekog problema svesti, a ne da
nijedno reenje ovoga problema nije mogue. Takoe, u 2.1 smo videli da je
fizikalizam prvenstveno ontoloka pozicija, a izgleda da topoloko objanjenje,
posmatrano per se, ne govori nita o ontolokoj prirodi elemenata iji odnos predstavlja.
Naime, postavlja se pitanje: na osnovu ega moemo da individuiramo jedan
mentalni dogaaj (svesno iskustvo) unutar jedne topoloke strukture? Naravno,
zagovornici topolokih objanjenja mogu proizvoljno da odrede poloaj odreene
qualia u topolokoj strukturi, ali se ne vidi motivacija zato bi se to uinilo. tavie,
zamislivo je (i mogue, poto zastupnici topolokih objanjenja ne osporavaju
eksplicitno modalni racionalizam) da dva sistema budu u topoloki izomorfna, a da su
ontoloki razliita. Ne vidi se da nam topoloka struktura govori bilo ta o ontolokoj
strukturi entiteta.

4.4.3. Ceteris absentibus fizikalizam
U prethodnim odeljcima su se istraivali neki od moguih principijelnih odgovora na
almersov argument. Neki od navedenih prigovora su dovodili u pitanje validnost
almersovog argumenta, druga vrsta prigovora direktno ili indirektno osporava neku od
njegovih premisa, dok se Strategijom fenomenalnog pojma eli pokazati da zakljuak
almersovog argumenta ne sledi iz premisa. U ovom pododeljku ispitae se sledei
manevar fizikalista. Oni mogu uvaiti snagu almersovog argumenta, ali i pokuati da
redefiniu fizikalizam na nain koji bi bio dovoljno prihvatljiv za fizikaliste, a koji
izbegava otricu argumenta na osnovu zamislivosti zombija.
240

Zanimljiv nain da se redefinie fizikalizam jeste da se oslabi pojam dovoljnog
uslova koji se koristi u odreenju Minimalnog fizikalizma. Videli smo u 2.8 da se
Minimalni fizikalizam moe izraziti u formi (PTI Q), to, izmeu ostalog, znai da
je potpuni fiziki opis sveta dovoljan uslov (u smislu necesitacije) za fenomenalnu
svest. Ako je almersov argument na osnovu zamislivosti zombija validan i zdrav, onda
je Minimalni fizikalizam laan. Jedan od pokuaja fizikalista je da se ovaj rezultat
prihvati, ali da se fizikalizam preformulie na nain da izbegava otricu almersovog
argumenta. tefan Lojenberger je osmislio jednu takvu verziju fizikalizma koju je
nazvao ceteris absentibus fizikalizam (Leuenberger 2008).
Naime, pojam dovoljnog uslova, koji se koristi u formulaciji Minimalnog
fizikalizma, moe se oslabiti korienjem ceteris absentibus klauzule (opisana je u
4.3.1). Ceteris absentibus fizikalizam bi se mogao prikazati na sledei nain: (PTI
ceteris absentibus Q), to bi znailo da je potpuni fiziki opis sveta, koji
procenjujemo kao da je aktualan, u odsustvu ometajuih uslova (blokera Hotornov
izraz, vidi Hawthorne 2002), dovoljan uslov za fenomenalnu svest. Na taj nain
zamislivost i metafizika mogunost zombija ne opovrgavaju ceteris absentibus
fizikalizam, s obzirom na to da je upravo zombi-svet mogui svet u kome su se pojavili
blokeri koji spreavaju javljanje fenomenalne svesti.
Jasno je da argument na osnovu zamislivosti zombija, u izvornoj formi u kojoj
ga almers iznosi, i u kojoj je razmatran u ovom radu, nije u stanju da bez
odgovarajuih izmena dovede u pitanje ceteris absentibus fizikalizam. Bez obzira na to,
ista metodologija, koja stoji iza prihvatanja modalnog racionalizma, moe se primeniti
na konstruisanje argumenta koji bi mogao da ospori ceteris absentibus fizikalizam.
241

Nain da se to postigne je taj da se u opisu zombi-scenarija (situacije) navede da nema
blokera, odnosno da se tvrdi da je PTI.B.Q idealno pozitivno primarno zamislivo,
gde B znai nema blokera. Ipak, Lojenberger smatra da je ovo sluaj negativne a ne
pozitivne zamislivosti, i da je to dovoljan ustupak od strane antifizikalista, poto moe
predstavljati problem barem za one antifizikaliste koji usled Teze nedokuivosti istine
ne prihvataju Jaki modalni racionalizam (vidi 1.5.2). Istina, almers nema problem sa
ovakvom posledicom, s obzirom na to da smatra da Teza nedokuivosti nije tana, i da
se moe prihvatiti Jaki modalni racionalizam (Chalmers 2010a, 164165).
Ipak, ne vidi se zato bi PTI.B.Q scenario (situaciju) morali tretirati kao
sluaj negativne zamislivosti. U 1.5.1 je pokazano da se razlika izmeu pozitivne i
negativne zamislivosti ogleda, izmeu ostalog, u tome to pozitivna zamislivost zahteva
konstruisanje scanarija (situacije) koji na nedvosmislen nain verifikuje iskaz koji
zamiljamo, dok je u sluaju negativne zamislivosti jedan isti scenario (situacija)
subdeterminisan meusobno protivrenim iskazima koje zamiljamo. Izgleda da upravo
PTI.B.Q scenario (situacija) na nedvosmislen nain verifikuje iskaz Postoji
zombi-opis sveta u kome nema blokera, a opovrgava iskaz Ne postoji zombi-opis
sveta u kome nema blokera. Ako PTI.B.Q scenario (situacija) predstavlja sluaj
idealne pozitivne primarne zamislivosti, onda i zagovornici Slabog modalnog
racionalizma, stanovita koje je manje obavezujue od Jakog modalnog racionalizma,
mogu na dosta lak nain da konstruiu izmenjenu verziju argumenta na osnovu
zamislivosti zombija sa ciljem da opovrgnu ceteris absentibus fizikalizam.
Ovde je zanimljivo uoiti da zagovornici ceteris absentibus fizikalizma nisu u
stanju da konstruiu parodiju na argument na osnovu zamislivosti zombija, jer nailaze
242

na specifinu vrstu prigovora u odnosu na ranije navedene pokuaje konstruisanja
parodije na almersov argument. Naime, ako bi fizikalisti pokuali da konstruiu
parodiju sledei nain:
(51) (PTI ceteris absentibus Q) je idealno pozitivno primarno zamislivo
(52) (PTI ceteris absentibus Q) je idealno pozitivno primarno zamislivo, onda je
(PTI ceteris absentibus Q) primarno mogue.
(53) Ako je (PTI ceteris absentibus Q) primarno mogue, onda je (PTI ceteris
absentibus Q) sekundarno mogue.
(54) Ako je (PTI ceteris absentibus Q) sekundarno mogue, onda je (PTI ceteris
absentibus Q) istinito.
Ovakvom argumentu bi se mogao uputiti prigovor da je premisa (51) netana zato to ne
predstavlja sluaj idealne pozitivne primarne zamislivosti ve sluaj idealne pozitivne
primarne-sekundarne zamislivosti (opisana je u 1.5.1). Naime, ceteris absentibus
klauzula se obino izraava preko kontrainjenikih kondicionala (Keil 2005); na
primer, fromulu A ceteris absentibus B moemo itati kao Ako bi A bilo sluaj, i ako
ne bi bilo ometajuih uzroka za javljanje B, bilo bi sluaj da B. S obzirom na to da
kontrainjeniki kondicionali zahtevaju fiksiranje injenica aktualnog sveta, koje se pak
samo mogu saznati a posteriori, namee se zakljuak da zamislivost ceteris absentibus
klauzule podrazumeva i znanje injenica aktualnog sveta. U 1.5.1 smo videli da je
almers pokazao da primarno-sekundarna zamislivost nije relavantan smisao
zamislivosti zato to je aposteriornog karaktera, i zato to nas u argumentu na osnovu
zamislivosti zombija zanima iskljuivo apriorno izvoenje mogunosti iz zamislivosti.
243

Na taj nain, ne uspeva pokuaj da se napravi ceteris absentibus parodija na almersov
argument na osnovu zamislivosti zombija.






















244

ZAKLJUNA RAZMATRANJA
U ovom radu ispitivan je almersov argument na osnovu zamislivosti zombija, koji je
paradigmatska instanca argumenta na osnovu zamislivosti. Autor ovog rada pokuao je
da ponudi dodatne razloge koji ovom argumentu idu u prilog, i da u izvesnoj meri ublai
stanovite modalnog racionalizma. Za razliku od Dejvida almersa, koji brani Jaki,
Slabi, i isti modalni racionalizam, autor ovog rada smatra da Slabi modalni
racionalizam najplauzibilnija, i po svoj prilici jedino prihvatljiva forma modalnog
racionalizma, koja nam ipak omoguava da postignemo znaajne rezultate iz
fundamentalne ontologije. Takoe, autor ovog rada smatra i to da se, umesto
idealizovanog smisla idealne pozitivne primarne zamislivosti (IIPPZ), treba opredeliti
za neidealiziovani smisao idealne pozitivne primarne zamislivosti (NIPPZ), jer je to
najpouzdaniji nain da se izbegne Frankiova parodija na almersov argument. U ovom
radu ukazano je i na to da NIPPZ treba razgraniiti od ostalih mentalnih aktivnosti, pre
svega od intuicija. Time se otklanjaju prigovori da zamislivost zombija unapred
pretpostavlja da je fizikalizam netaan. Takoe, navedeni su razlozi da je NIPPZ
dovoljno dobra polazna osnova za konstruisanje argumenta na osnovu zamislivosti. Ovi
rezultati nam govore u prilog plauzibilnosti poetne premise argumenta na osnovu
zamislivosti zombija, kojom se tvrdi da su zombiji zamislivi. U 4.2.2 videli smo da
zamislivost zombija sama po sebi ne povlai postojanje Eksplanatornog jaza, ve da je
za tako neto potrebno prihvatiti jo jednu premisu, kojom se tvrdi da je pojmovna
analiza nuan uslov za reduktivno objanjenje. Ipak, ovde je teret dokaza na onima koji
ovu premisu osporavaju, i autor ovog rada je pokazao da primer Dauelove, koji je bio
zamiljen da pokae kako je reduktivno objanjenje mogue i bez korienja pojmovne
analize (samim tim i pojmovne mogunosti na kojoj je IPPZ zasnovana), nije dovoljno
245

uverljiv. Tako je opravdana teza da zamislivost zombija povlai Eksplanatorni jaz
izmeu fizikog i mentalnog.
Zatim je razmatrano da li Eksplanatorni jaz povlai ontoloki jaz izmeu
fizikog i mentalnog. Poto je almers na vet nain spojio 2-D okvir sa stanovitem
modalnog racionalizma (vidi 3.2), i prebacio teret dokaza na stranu fizikalista, autor
ovog rada je u daljem radu ukazivao na to da najreprezentativniji pokuaji fizikalista da
izdre ovaj teret ne uspevaju da postignu eljeni cilj. Argumenti u prilog Jakih nunosti
pokazali su se nedovoljno uverljivim: teza da su fiziki zakoni metafiziki nuni ne
uspeva pre svega zato to poiva na cirkularnom zakljuivanju (unapred pretpostavlja
esencijalizam koji eli istovremeno i da opravda; vidi 4.3.1); s druge strane, Vaidijina
interpretacija Kripkeovog primera esencijalnosti porekla ( 4.3.2) moe se uskladiti s
almersovim E2-D okvirom, a takoe se moe upotrebiti i razlika izmeu modalne
epistemologije i epistemologije modalnosti s ciljem da se pokae da modalni racionalisti
nisu u obavezi da ponude model objanjenja modalnosti de re (tavie, nisu u obavezi
da tvrde ni to da takva vrsta modalnosti postoji). Strategija fenomenalnog pojma po svoj
prilici predstavlja ilustraciju fizikalistike pozicije i Teze jake nunosti, ali ne i njeno
objanjenje ( 4.4.1). U ovom radu su takoe ukazani i naelni prigovori koji se mogu
postaviti pokuajima da se unutar fizikalistike paradigme razviju alternativni modeli
objanjenja ( 4.4.2). Ispitivan je i jedan noviji pokuaj preformulacije fizikalizma,
ceteris absentibus fizikalizam, i ukazano na to da se ista metodologija koja se koristi u
almersovom argumentu moe primeniti u konstruisanju nove verzije argumenta na
osnovu zamislivosti zombija. Takoe je pokuzano je i to da eventualni pokuaj da se
konstruie ceteris absentibus parodija na modifikovani almersov argument ne uspeva,
246

s obzirom na to da zamislivost ceteris absentibus fizikalizma ne predstavlja relevantni
smisao zamislivosti koji se u almersovom argumentu koristi ( 4.4.3).
Rezultat ovog rada jeste taj da je argument na osnovu zamislivosti zombija
validan i zdrav, i da je samim tim fizikalizam, u obliku u kom je izraen, laan.
Naravno, argument na osnovu zamislivosti zombija treba shvatiti pre svega kao
argument ije su premise u manjoj ili veoj meri ubedljive, a ne kao dokaz koji se
koristi bezupitno prihvaenim aksiomima. Dijalektiki posmatrano, jedna od
najznaajnijih odlika almersovog argumenta na osnovu zamislivosti zombija jeste
prebacivanje tereta dokazivanja na stranu fizikalista. To je vana osobina ovog
argumenta i u istorijsko-filozofskom smislu, s obzirom na to da je fizikalizam ve due
od pola veka shvatan kao pozicija koju u nedostatku kontraargumenata treba prihvatiti.
(u poglavlju 2, autor ovog rada je nudio dodatne razloge iz kojih je ovakvo uverenje
podlono kritici). Takoe, argument na osnovu zamislivosti zombija ima prednost u
odnosu na Kauzalni argument koji nude pojedini fizikalisti ( 2.10), s obzirom na to da
je zasnovan na apriornom rezonovanju (za razliku od Kauzalnog argumenta koji je
baziran na empirikoj premisi kojom se tvrdi kauzalna zatvorenost fizikog sveta), i da
ne odbacuje unapred neku od rivalskih teorija (za razliku od Kauzalnog argumenta u
kom se unapred odbacuje epifenomenalizam).
Fizikalisti mogu na razliite naine da pokuaju da izau na kraj sa almersovim
argumentom. Moda je za njih jedna od najkorisnijih strategija da preispitaju osnovne
pretpostavke fizikalizma. U tom smislu su posebno interesantni pokuaji koje vre
zagovornici Strategije fenomenalnog pojma i oni filozofi koji tragaju za alternativnim
vrstama objanjenja (pre svih, za topolokim ili mehanistikim objanjenjem) u
prirodnim naukama koja bi istovremeno imala primenu u reavanju problema
247

fenomenalne svesti. Pokuaji da se teza fizikalizma preformulie, poput ceteris
absentibus fizikalizma, takoe idu u tom smeru. Ne postoji nikakva garancija da neki od
njih (uz mnoge modifikacije) ili njima slini pokuaji nee uroditi plodom. Ova
mogunost u ovom radu nije bila osporavana. Na kraju krajeva, u ovom radu se nije
branila teza da nezamislivost povlai metafiziku nemogunost, ve samo teza da
zamislivost povlai metafiziku mogunost. Ipak, to to ova teza nije odbaena ne znai
da teret dokazivanja nije na onima koji je brane (to se, u neto drugaijem kontekstu,
moglo videti na primeru pokuaja futurista da odgovore na Hempelovu dilemu; vidi
2.6). Fizikalisti su u obavezi da pokau na koji je tano nain mogue artilkulisati
fizikalistiko stanovite koje nije podlono almersovim prigovorima (i onim
prigovorima koji su u ovom radu ponueni).
Pa ipak, ak i ako bi fizikalisti uspeli da pronau adekvatnu formulaciju svoje
pozicije, koja bi bila u stanju da izbegne almersov argument, to jo uvek ne bi znailo
da modalni racionalisti ne bi bili u stanju da konstruiu modifikovanu verziju argumenta
na osnovu zamislivosti zombija (ili moda neki drugi argument iste vrste: u tom smislu,
vidi Goff 2010) koja bi bila efikasna protiv novonastale teorije. Takva mogunost je
ilsutrovana na primeru ceteris absentibus fizikalizma. Metod zamislivosti se u ovom
radu pokazao korisnijim kritiarima fizikalizma negoli fizikalistima (to se moglo videti
na primeru konstruisanja parodije u 4.1.3 i u 4.4.3).
U ovom radu smo imali prilike da vidimo da jedan naizgled jednostavan
filozofski argument, kakav je argument na osnovu zamislivosti zombija, u sebi krije
sloenost koja, na izvestan nain, zahteva nalaenje sistemskih reenja koja zadiru u
temeljne probleme filozofije jezika, modalne metafizike, filozofije duha, epistemologije,
filozofije nauke, pa i kritikog miljenja. Zato i ne udi to je ve due vremena
248

almersov argument na osnovu zamislivosti zombija jedan od najdiskutovanijih
filozofskih argumenata dananjice.






















249

LITERATURA
Armstrong, David. (1968), A Materialist Theory of Mind, London: Routledge & Kegan
Paul.
Armstrong, David. (1980/2004), Priroda duha, u B. Stankovi (prir.), Saznajno
povlaeni poloaj?, Panevo: Mali Nemo.
Armstrong, David. (1985), What Is a Law of Nature?, Cambridge: Cambridge
University Press.
Arnauld, Antoine. (1641/1984), Fourth Set of Objections, in J. Cottingham, R.
Stoothoff, and G. Murdock (translation), The Philosophical Writings of Descartes, vol.
II, New York: Cambridge University Press.
Arsenijevi, Milo. (2012), The Philosophical Impact of the Lowenheim-Skolem
Theorem, in M. Trobok, N. Mievi and B. arni (eds.), Between Logic and Reality:
Modeling Inference, Action and Understanding, Dordrecht: Springer.
Ball, Derek. (2009), There Are No Phenomenal Concepts, Mind, 118: 935962.
Balog, Katalin. (2012), In Defense of Phenomenal Concept Strategy, Philosophy and
Phenomenological Research, 84: 123.
Barkli, Dord. (1713/1986), Tri dijaloga izmeu Hilasa i Filonusa, Beograd: BIGZ.
Bayne, Tim. (2001), Chalmers on the Justification of Phenomenal Judgments,
Philosophy and Phenomenological Research, 62: 407419.
250

Bealer, George. (2002), Modal Epistemology and Rationalist Renaissance, in T.
Gendler and J. Hawthorne (eds.), Conceivability and Possibility, Oxford: Oxford
University Press.
Bealer, George. (1999/2004), A priori, u J. Greco i E. Sosa (prir.), Epistemologija:
vodi u teorije znanja, Zagreb: Naklada Jasenski i Turk.
Benacerraf, Paul. (1973), Mathematical Truth, The Journal of Philosophy, 70: 661
679.
Benbaji, Hagit. (2008), Constitution and the Explanatory Gap, Synthese, 161: 183
202.
Bergson, Anri. (1907/1991), Stvaralaka evolucija, Sremski Karlovci: Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia.
Biggs, Stephen. (2011), Abduction and Modality, Philosophy and Phenomenological
Research, 83: 283326.
Bird, Alexander. (2005), The Dispositionalist Conception of Laws, Foundations of
Science, 10: 353370.
Blacburn, Simon. (1992), Filling in Space, Analysis, 50: 62 65.
Block, Ned and Stalnaker, Robert. (1999), Conceptual Analysis, Dualism, and the
Explanatory Gap, Philosophical Review, 108: 146.
Bochner, Gregory. (2011), The Meta-Syntactic Interpretation of Two-Dimensional
Semantics, Philosophical Studies (published online): 116.
Boghossian, Paul. (1996), Analyticity Reconsidered, Nous, 30: 360391.
251

Bokulich, Peter. (2011), Hempels Dilemma and Domains of Physics, Analysis, 71:
646651.
BonJour, Lawrence. (1980), Externalist Theories of Knowledge, Midwest Studies in
Philosophy, 5: 5373.
Boyd, Richard. (1980), Materialism Without Reductionism: What Physicalism Does
Not Entail?, in N. Block (ed.), Readings in Philosophy of Psychology (vol. 1), United
Kingdom: Methuen.
Brown, Richard. (2010), Deprioritizing the A Priori Arguments Against Physicalism,
Journal of Consciousness Studies, 17: 4769.
Brueckner, Anthony. (2001), Chalmers Conceivability Argument for Dualism,
Analysis, 61: 187193.
Bullmore, Ed and Sporns, Olaf. (2009), Complex Brain Networks: Graph Theoretical
Analysis of Structural and Functional Systems, Nature, 10: 186198.
Cameron, Ross. (2005), A Note on Kripkes Footnote 56 Argument for the Essentiality
of Origin, Ratio, 18: 262275.
Campbell, Keith. (1970/1984), Body and Mind (second edition), Indiana: University of
Notre Dame.
Campbell, John. (2002), Berkeleys Puzzle, in T. Gendler and J. Hawthorne (eds.),
Conceivability and Possibility, Oxford: Oxford University Press.
Carnap, Rudolph. (1959), Psychology in Physical Language, in A. J. Ayer (ed.),
Logical Positivism, New York: Free Press.
252

Carrier, Martin. (2011), Underdetermination as an Epistemological Test-Tube;
Expounding Hidden Values of the Scientific Community, Synthese, 180: 189204.
Carruthers, Glenn and Schier, Elizabeth. (2012), Dissolving the Hard Problem of
Consciousness, The Consciousness Online Conference, 19.
http://consciousnessonline.com.
Casullo, Albert. (1979), Reid and Mill on Humes Maxim of Conceivability, Analysis,
39: 212219.
Chalmers, David. (1996), The Conscious Mind, Oxford: Oxford University Press.
Chalmers, David. (1997), Facing Up to the Problem of Consciousness, in J. Shear
(ed.), Explaining Consciousness: The Hard Problem, Cambridge MA: MIT Press.
Chalmers, David. (1998), The Tyranny of the Subjunctive, dostupno na
http://consc.net/papers.html
Chalmers, David. (1999), Materialism and Metaphysics of Modality, Philosophy and
Phenomenological Research, 59: 473496.
Chalmers, David. (2002a), Does Conceivability Entail Possibility?, in T. Gendler and
J. Hawthorne (eds.), Conceivability and Possibility, Oxford: Oxford University Press.
Chalmers, David. (2002b), On Sense and Intension, Philosophical Perspectives, 16:
135182.
Chalmers, David. (2002c), The Components of Content (revised version), in D.
Chalmers (ed.), Philosophy of Mind: Classical and Contemporary Readings, New York
and Oxford: Oxford University Press.
253

Chalmers, David. (2003), Consciousness and Its Place in Nature, in S. Stich and T.
Warfield (eds.), The Blackwell Guide to Philosophy of Mind, Oxford: Blackwell.
Chalmers, David. (2004), Imagination, Indexicality, and Intensions, Philosophy and
Phenomenological Research, 68: 182190.
Chalmers, David. (2006), Foundations of Two-Dimensional Semantics, in G.
Carpintero and J. Macia (eds.), Two-Dimensional Semantics: Foundations and
Applications, Oxford: Oxford University Press.
Chalmers, David. (2010a), The Two-Dimensional Argument against Materialism, in
D. Chalmers (ed.), The Character of Consciousness, Oxford: Oxford University Press.
Chalmers, David. (2010b), The Content of Phenomenal Concepts, in D. Chalmers
(ed.), The Character of Consciousness, Oxford: Oxford University Press.
Chalmers, David. (2010c), The Epistemology of Phenomenal Belief, in D. Chalmers
(ed.), The Character of Consciousness, Oxford: Oxford University Press.
Chalmers, David. (2011a), Propositions and Attitude Ascriptions: A Fregean
Account, Nous, 45: 595639.
Chalmers, David. (2011b), Verbal Disputes, Philosophical Review, 120: 515566.
Chalmers, David and Jackson, Frank. (2001), Conceptual Analysis and Reductive
Explanation, The Philosophical Review, 110: 315361.
Churchland, Paul. (1996), The Rediscovery of Light, The Journal of Philosophy, 93:
211228.
254

Cohen, Paul. (1964), The Independence of Continuum Hypothesis II, Proceedings of
the National Academy of Sciences of the United States of America, 51: 105110.
Collier, Kenneth. (1973), Contra the Causal Theory of Knowing, Philosophical
Studies, 24: 350352.
Crane, Tim. (2003), The Mechanical Mind: A Philosophical Introduction to Minds,
Machines and Mental Representation (second edition), London and New York:
Routledge.
Crane, Tim. (2007), Cosmic Hermeneutics vs. Emergence: The Challenge of the
Explanatory Gap, in M. Arsenijevi and . Lazovi (ed.), Explanatory Gap, Belgrade:
Faculty of Philosophy, University of Belgrade.
Crane, Tim. (2012), Tye on Acquaintance and the Problem of Consciousness,
Philosophy and Phenomenological Research, 84: 190198.
Crane, Tim and Mellor, Hugh. (1990), There is No Question of Physicalism, Mind,
99: 185206.
Craver, Carl. (2007), Explaining the Brain: Mechanisms and the Mosaic Unity of
Neuroscience, Oxford: Clarendon Press.
Davies, Martin. (2006), Reference, Contingency and the Two-Dimensional
Framework, in G. Carpintero and J. Macia (eds.), Two-Dimensional Semantics:
Foundations and Applications, Oxford: Oxford University Press.
Davies, Martin and Humberstone, Lloyd. (1980), Two Notions of Necessity,
Philosophical Studies 38: 130.
255

Davis, Wade. (1985), The Serpent and the Rainbow, New York: Simon & Schuster
Paperbacks.
Descartes, Rene. (1641/1998), Meditacije o prvoj filozofiji, Beograd: Plato.
Diaz-Leon, Essa (2008), Defending the Phenomenal Concept Strategy, Australasian
Journal of Philosophy, 86: 597610.
Diaz-Leon, Essa. (2009), Tye on the Phenomenal Concept Strategy, unpublished,
dostupno online.
Dijem, Pjer. (1914/2003), Cilj i struktura fizike teorije, Sremski Karlovci i Novi Sad:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Donnellan, Keith. (1966), Reference and Definite Descriptions, The Philosophical
Review, 75: 281304.
Dowell, Janice. (2006), Physical: Empirical, Not Metaphysical, Philosophical Studies,
131: 2560.
Dowell, Janice. (2008a), A Priori Entailment and Conceptual Analysis: Making Room
for Type-C Physicalism, Australasian Journal of Philosophy, 86: 93111.
Dowell, Janice. (2008b), Serious Metaphysics and the Vindication of Reductions,
Philosophical Studies, 139: 91110.
Dretske, Fred. (1995), Naturalizing the Mind, Cambridge MA: MIT Press.
Eddgington, Dorothy. (2004), Two Kinds of Possibility, Aristotelian Society
Supplementary Volume, 78: 122.
256

Ellis, Brian. (2001), Scientific Essentialism, Cambridge: Cambridge University Press.
Fara, Michael and Williamson, Timothy. (2005), Counterparts and Actuality, Mind,
114: 130.
Feferman, Solomon and Levy, Azriel. (1963), Independence Results in Set Theory by
Cohens Methods II, Notices on the American Mathematical Society, 10: 593593.
Feigl, Herbert. (1953), Unity of Science and Unitary Science, in H. Feigl and M.
Brodbeck (eds.), Readings in the Philosophy of Science, New York: Appleton-Century-
Crofts, INC.
Feigl, Herbert. (1963), Physicalism, Unity of Science and the Foundations of
Psychology, in P. Schillp and R. Carnap (eds.), The Philosophy of Rudolph Carnap, La
Salle, Illinois: Open Court.
Feigl, Herbert. (1967), The Mental and the Physical: The Essay and a Postscript,
Minneapolis: University of Minnesota Press.
Feyerabend, Paul. (1975/1993), Against Method: Outline of an Anarchistic Theory of
Knowledge (third edition).
Fine, Kit. (1994), Essence and Modality, Philosophical Perspectives, 8: 116.
Fodor, Deri. (1974/2004), Posebne nauke ili nejedinstvo nauke kao radna hipoteza, u
B. Stankovi (prir.), Saznajno povlaeni poloaj?, Panevo: Mali Nemo.
Frankish, Keith. (2007), The Anti-Zombie Argument, The Philosophical Quarterly,
57: 650666.
257

Frege, Gotlob. (1892/1992), O smislu i nominatumu, u . Lazovi i A. Pavkovi
(prir.), Ogledi o jeziku i znaenju, Beograd: FDS.
Gendler, Tamar and Hawthorne, John (eds.). (2002), Conceivability and Possibility,
Oxford: Oxford University Press.
Gertler, Brie. (2002), Explanatory Reduction, Conceptual Analysis, and Conceivability
Arguments about the Mind, Nous, 36: 2249.
Goff, Philip. (2010), Ghosts and Sparse Properties: Why Should Physicalists Have
More to Fear from Ghosts tha Zombies, Philosophy and Phenomenological Research,
81: 119139.
Goldman, Alvin. (1967), A Causal Theory of Knowing, The Journal of Philosophy,
64: 357372.
Gonsalo, Horhe. (2012), Filozofija zombija, Beograd: Geopoetika.
Grahek, Nikola. (1990), Materija, svest i saznanje, Beograd: FDS.
Grahek, Nikola. (2007), Feeling Pain and Being in Pain, Cambridge, MA: MIT Press.
Guzeldere, Guven. (1995), Varietes of Zombiehood, Journal of Consciousness
Studies, 2: 326333.
Hale, Bob. (1996), Absolute Necessities, Philosophical Perspectives, 10: 93117.
Hanrahan, Rebecca. (2009a), Consciousness and Modal Empiricism, Philosophia, 37:
281306.
258

Hanrahan, Rebecca. (2009b), Getting Out God of (Our) Modal Business, SOPHIA,
48: 379391.
Harre, Rom. (1984), Great Scientific Experiments: Twenty Experiments that Changed
our View of the World, Oxford and New York: Oxford University Press.
Hart, Wilbur. (1988), The Enginees of the Soul, New York: Cambridge University
Press.
Hawthorne, John. (2002), Advice for Physicalists, Philosophical Studies, 108: 1752.
Hempel, Karl. (1966/1997), Filozofija prirodnih nauka, Beograd: Plato.
Hempel, Carl. (1980), Comments on Goodmans Ways of Worldmaking, Synthese,
45: 193199.
Hill, Christopher. (1997), Imaginability, Conceivability, Possibility and the Mind-
Body Problem, Philosophical Studies, 87: 6185.
Hintika, Jako. (1962/1999), Cogito, ergo sum: zakljuak ili performativ?, Izokrenuti
svet, 1: 227250.
Hossack, Keith. (2007), Actuality and Modal Rationalism, Proceedings of the
Aristotelian Society, 107: 433456.
Hughes, George and Cresswell, Max (1968), An Introduction to Modal Logic, London:
Methuen and Co Ltd.
Humberstone, Lloyd. (1981), From Worlds to Possibilities, Journal of Philosophical
Logic, 10: 313339.
259

Hume, David. (1739/1999), A Treatise of Human Nature, Kitchener: Batoche Books.
Huneman, Philippe. (2010), Topological Explanations and Robustness in Biological
Sciences, Synthese, 177: 213 245.
Huttemann, Andreas and Papineau, David. (2005), Physicalism Decomposed,
Analysis, 65: 3339.
Huxley, Thomas. (1874/2002), On the Hypothesis that Animals Are Automata, and Its
History (excerpt), in D. Chalmers (ed.), Philosophy of Mind: Classical and
Contemporary Readings, New York and Oxford: Oxford University Press.
Ichikawa, Jonathan, and Jarvis, Benjamin. (2012), Rational Imagination and Modal
Knowledge, Nous, 46: 127158.
Ismael, Jenann. (1999), Science and the Phenomenal, Philosophy of Science, 66: 351
369.
Jackson, Frank. (1982), Epiphenomenal Qualia, The Philosophical Quarterly, 32:
469477.
Jackson, Frank. (2003), From Water to H2O: The Relevance to A Priori Passage, in
H. Lillehammer and G. Rodriguez-Pereyra (eds.), Real Metaphysics: Essays in Honour
of D.H. Mellor, London and New York: Routledge.
James, William. (1879), Are We Automata?, Mind, 4: 122.
Jespersen, Bjrn and Materna, Pavel. (2002), Are Wooden Tables Necessarily
Wooden? Intensional Essentialism Versus Metaphysical Modality, Acta Analytica, 17:
115150.
260

Johnston, Mark. (1992), Constitution Is Not Identity, Mind, 101: 89105.
Kallestrup, Jesper. (2006), Physicalism, Conceivability and Strong Necessities,
Philosophical Studies, 151. 273295.
Kant, Imanuel. (1787/1970), Kritika istog uma. Beograd: Kultura.
Kaplan, David. (1989), Demonstratives, in J. Almog, J. Perry and H. Wettstein (eds.),
Themes from Kaplan, Oxford: Oxford University Press.
Keil, Geert. (2005), How the Ceteris Paribus Laws of Physics Lie, in J. Feye, P.
Needham, U. Scheffler and M. Urchs (eds.), Natures Principles, Netherlands: Springer.
Kim, Jaegwon. (2005), Physicalism, or Something Near Enough, Princeton and Oxford:
Princeton University Press.
Kirk, Robert. (1974a), Sentience and Behaviour, Mind, 83: 4360.
Kirk, Rober. (1974b), Zombies v. Materialist, Proceedings of the Aristotelian Society,
suppl. volume, 48: 135163.
Kirk, Robert. (1977), Reply to Don Locke on Zombies and Materialism, Mind, 86:
262264.
Kirk, Robert. (1999), Why There Couldnt Be Zombies, Proceedings of the
Aristotelian Society, suppl. volumes, 73: 116.
Kirk, Robert. (2001), Nonreductive Physicalism and Strict Implication, Australasian
Journal of Philosophy, 79: 544 552.
Kirk, Robert. (2006), Physicalism and Strict Implication, Synthese, 151: 523536.
261

Kirk, Robert. (2008), The Inconceivability of Zombies, Philosophical Studies, 139:
7389.
Kneale, William. (1949), Probability and Induction, Oxford: Clarendon Press.
Koplston, Frederik. (1946/1989), Istorija filozofije, tom II (Srednjevekovna filozofija:
Avgustin-Skot), Beograd: BIGZ.
Kosti, Daniel. (2012) Vagueness Constraint and the Quality Space for Pain,
Philosophical Psychology, 25: 929939.
Kripke, Saul. (1972/1980), Naming and Necessity, Cambridge MA: Harvard University
Press.
Kripke, Saul. (1971/1992), Identitet i nunost, u . Lazovi i A. Pavkovi (prir.),
Ogledi o jeziku i znaenju, Beograd: FDS.
Kukla, Andre. (1995), Mystery, Mind, and Materialism, Philosophical Psychology, 8:
255264.
Kun, Tomas. (1963/1974), Struktura naunih revolucija, Beograd: Nolit.
Kung, Peter. (2010), Imagining as a Guide to Possibility, Philosophy and
Phenomenological Research, 81: 620663.
Lakatos, Imre. (1970/1985), Historija nauke i njezine racionalne rekonstrukcije, u: N.
Sesardi (prir.), Filozofija nauke, Beograd: Nolit.
Lazovi, ivan. (2006), Funkcionalizam i qualia, Theoria, 48: 226.
Lazovi, ivan. (2009), Da li je opravdanje u glavi?, Beograd: Plato.
262

Leeds, Stephen. (2007), Physical and Metaphysical Necessity, Pacific Philosophical
Quarterly 88: 458485.
Leuenberger, Stephan. (2008), Ceteris Absentibus Physicalism, Oxford Studies in
Metaphysics, 4: 145170.
Levine, Joseph. (1983), Materialism and Qualia: The Explanatory Gap, Pacific
Philosophical Quarterly, 64: 354361.
Levine, Joseph. (2008), Demonstrative Concepts, Croatian Journal of Philosophy, 24:
329336.
Lewis, David. (1966), An Argument for the Identity Theory, The Journal of
Philosophy, 63: 1725.
Lewis, David. (1972/2004), Psihofizike i teorijske identifikacije, u B. Stankovi
(prir.), Saznajno povlaeni poloaj?, Panevo: Mali Nemo.
Lewis, David. (1980/2004), Ludi bol i marsovski bol, u B. Stankovi (prir.), Saznajno
povlaeni poloaj?, Panevo: Mali Nemo.
Loar, Brian. (1990), Phenomenal States, Philosophical Perspectives, 4: 81108.
Locke, Don. (1976), Zombies, Schizophrenics, and Purely Physical Objects, Mind,
85: 9799.
Lowe, Jonathan. (2006), The Four-Category Ontology: A Metaphysical Foundation for
Natural Science, Oxford: Oxford Clarendon Press.
Lowe, Jonathan. (2008), Two Notions of Being: Entity and Essence, The Royal
Institute of Philosophy Supplement, 83: 2348.
263

Lynch, Michael. (2006), Zombies and the Case of the Phenomenal Pickpocket,
Synthese, 149: 3758.
Makin, Gideon. (2010), Freges Distinction Between Sense and Reference,
Philosophy Compass, 5/2: 147163.
Malcolm, Norman. (1964), Scientific Materialism and the Identity Theory, Dialogue,
3: 115125.
Martinez, Manolo. (2012), Ideal Negative Conceivability and the Halting Problem,
Erkenntnis (online): 112.
Marton, Peter. (1998), Zombies versus Materialists: The Battle for Conceivability,
Southwest Philosophy Review, 14: 131138.
McGee, Vann. (1985), A Counterexample to Modus Ponens, The Journal of
Philosophy, 82: 462471.
McGinn, Colin. (1977), Anomalous Monism and Kripkes Cartesian Intuitions,
Analysis, 37: 7880.
McGinn, Colin. (1989), Can We Solve the Mind-Body Problem?, Mind, 98: 349366.
McLaughlin, Brian. (1995), Varieties of Supervenience, in E. Savellos and U. Yalcin
(eds.), Supervenience: New Essays, Cambridge: Cambridge University Press.
Melnyk, Andrew. (1994), Being a Physicalist: How and (More Importantly) Why,
Philosophical Studies, 74: 221241.
Mill, John Stewart. (1886), The System of Logic, London: Logmans, Green and Co.
264

Moreland, Perkins. (1971), Matter, Sensation, and Understanding, American
Philosophical Quarterly, 8: 112.
Nagel, Thomas. (1970), Armstrong on the Mind, Philosophical Review, 79: 394403.
Nagel, Thomas. (1974), What Is It Like To Be a Bat?, The Philosophical Review, 83:
435450.
Nejgel, Ernest. (1961/1974), Struktura nauke: problem logike naunog objanjenja,
Beograd: Nolit.
Neurath, Otto. (1931/1983) Physicalism: The Philosophy of the Viennese Circle, in
R. Cohen (ed.), Otto Neurath: Philosophical Papers 1913-1946, Dordrecht: D. Reidel
Publishing Company.
Ney, Alyssa. (2008a), Physicalism as an Attitude, Philosophical Studies, 138: 115.
Ney, Alyssa. (2008b), Defining Physicalism, Philosophy Compass, 3/5: 10331048.
ODea, John. (2002), The Indexical Nature of Sensory Concepts, Philosophical
Papers, 31: 169181.
OHara, Kieron and Scutt, Tom. (1997). There Is No Hard Problem of Consciousness,
in J. Shear (ed.), Explaining Consciousness: The Hard Problem, Cambridge MA: The
MIT Press.
Papineau, David. (2001), The Rise of Physicalism, in C. Gillett and B. Loewer (eds.),
Physicalism and Its Discontents, Cambridge: Cambridge University Press.
Papineau, David. (2002), Thinking About Consciousness, Oxford: Clarendon Press.
265

Patnam, Hilari. (1992), Znaenje i referencija, u . Lazovi i A. Pavkovi (prir.),
Ogledi o jeziku i znaenju, Beograd: FDS.
Perry, John. (2001), Knowledge, Possibility, and Consciousness, Cambridge MA: MIT
Press.
Pismo Dekarta Elizabeti. (1643/2010), u J. akota-Mimica (prir.), Misliti zajedno:
Prepiska izmeu Dekarta i Elizabete, Beograd: Slubeni glasnik.
Pismo Elizabete Dekartu. (1643/2010), u J. akota-Mimica (prir.), Misliti zajedno:
Prepiska izmeu Dekarta i Elizabete, Beograd: Slubeni glasnik.
Place, Ullin. (1956/2004), Da li je svest modani proces?, u B. Stankovi (prir.),
Saznajno povlaeni poloaj?, Panevo: Mali Nemo.
Poland, Jeffrey. (1994), Physicalism: The Philosophical Foundations, Oxford:
Clarendon Press.
Poper, Karl. (1963/2002), Razgraniavanje nauke i metafizike, u: K. Poper (prir.)
Pretpostavke i pobijanja: Rast naunog znanja, Sremski Karlovci i Novi Sad: Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia.
Popper, Karl. (1973/1985), Cilj nauke, u N. Sesardi (prir.), Filozofija nauke,
Beograd: Nolit.
Pryor, James. (2005), There is Immediate Justification, in M. Steup and E. Sosa
(eds.), Contemporary Debates in Epistemology, Oxford: Blackwell.
Putnam, Hilary. (1975/2004), Filozofija i na mentalni ivot, u B. Stankovi (prir.),
Saznajno povlaeni poloaj?, Panevo: Mali Nemo.
266

Quine, Willard. (1951), Two Dogmas of Empiricism, The Philosophical Review, 60:
2043.
Rasel, Bertrand. (1912/1980), Problemi filozofije, Beograd: Nolit.
Rasel, Bertrand (1918/2007), Filozofija logikog atomizma, Sremski Karlovci:
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Rasel, Bertrand. (1921/2008), Analiza duha, Beograd: Otkrovenje.
Rasel, Bertrand (1927/2010), Analiza materije, Beograd: Otkrovenje.
Reid, Thomas. (1785), Essays on the Intellectual Powers of Man, Edinburgh.
Ren, Huiming. (2010), On Defending Phenomenal Concept Strategy, Australasian
Journal of Philosophy, 88: 347351.
Roca-Royes, Sonia. (2007), Mind Independence and Modal Empiricism, Latin
Meeting in Analytic Philosophy Genova, 117135.
Roca-Royes, Sonia. (2011), Conceivability and De Re Modal Knowledge, Nous, 45:
2249.
Rosenthal, David. (2010), How to Think About Mental Qualities, Philosophical
Issues, 20: 368393.
Russell, Bertrand. (1902/1967), Letter to Frege, in J., van Heijenoort (ed.), From
Frege to Gedel: A Source Book in Mathematical Logic, Cambridge: Harvard University
Press.
267

Russell, Bertrand. (1910-1911), Knowledge by Acquaintance and Knowledge by
Description, Proceedings of the Aristotelian Society, 11: 108128.
Salmon, Nathan. (2005), Reference and Essence (second edition), New York:
Prometheus Books.
Schaffer, Jonathan. (2005), Quiddistic Knowledge, Philosophical Studies, 123: 132.
Schlick, Moritz. (1932/1992), The Future of Philosophy, in R. Rorty (ed.), The
Linguistic Turn: Essays in Philosophical Method, Chicago and London: The University
of Chicago Press.
Schroder, Jurgen. (2006), Physicalism and Strict Implication, Synthese, 151: 537
545.
Scroggs, Joe. (1951), Extension of the Lewis System S5, The Journal of Symbolic
Logic, 16: 112120.
Searle, John. (1958), Proper Names, Mind, 67: 166173.
Sesardi, Neven. (1984), Fizikalizam, Beograd: Istraivako-izdavaki centar SSO
Srbije.
Shoemaker, Sydney. (1998), Causal and Metaphysical Necessity, Pacific
Philosophical Quarterly, 79: 5977.
Sineli, Svetozar. (1997), Kumulativnost i revolucija u nauci, Beograd: FDS.
Sinnott-Armstrong, Walter, Moor, James and Fogelin, Robert. (1986), A Defense o
Modus Ponens, The Journal of Philosophy, 83: 296300.
268

Smart, John. (1967), Comments on the Papers, in C. Presley (ed.), The Identity Theory
of Mind, Queensland: University of Queensland Press.
Smart, John. (1956/1985), Filozofija i znanstvena plauzibilnost, u N. Sesardi (prir.),
Filozofija nauke, Beograd: Nolit.
Smart, John. (1959/2004), Oseti i modani procesi, u B. Stankovi (prir.), Saznajno
povlaeni poloaj?, Panevo: Mali Nemo.
Smith, Michael. (1994), The Moral Problem, Oxford: Blackwell Publishing.
Sober, Eliot. (1993/2006), Filozofija biologije, Beograd: Plato.
Sosa, Ernest. (1996), Rational Intuition: Bealer on Its Nature and Epistemic Status,
Philosophical Studies, 81: 151162.
Stalnaker, Robert. (1978/1999), Assertion, in R., Stalnaker (ed.), Context and
Content: Essays on Intentionality in Speech and Thought, New York: Oxford University
Press.
Stalnaker, Robert. (2002), What Is It Like to Be a Zombie?, in T. Gendler and J.
Hawthorne (eds.), Conceivability and Possibility, Oxford: Oxford University Press.
Stalnaker, Robert. (2006), Assertion Revisited, in G. Carpintero and J. Macia (eds.),
Two-Dimensional Semantics: Foundations and Applications, Oxford: Oxford University
Press.
Stanford, Kyle. (2006), Exceeding Our Grasp: Science, History, and the Problem of
Unconceived Alternatives, Oxford: Oxford University Press.
Stanley, Jason. (2008), Knowledge and Certainty, Philosophical Issues, 18: 3557.
269

Stevenson, Jack. (1960), Sensations and Brain Processes: A Reply to J. J. C. Smart,
The Philosophical Review, 69: 505510.
Stoljar, Daniel. (2001), Two Conceptions of the Physical, Philosophy and
Phenomenological Research, 52: 253281.
Stoljar, Daniel. (2005), Physicalism and Phenomenal Concepts, Mind and Language,
20: 469494.
Strawson, Galen. (2008), Realistic Monism: Why Physicalism Entails Panpsychism,
in G. Strawson (ed.), Real Materialism and Other Essays, Oxford: Clarendon Press.
Strawson, Peter. (1950), On Referring, Mind, 59: 320344.
Sturgeon, Scott. (2000), Matters of Mind: Consciousness, Reason, and Nature, London
and New York: Routledge.
Symons, John. (2008), Intuitions and Philosophical Methodology, Axiomathes, 18:
6789.
Tye, Michael. (2009), Consciousness Revisited: Materialism without Phenomenal
Concepts, Cambridge MA: MIT Press.
Tye, Michael. (2012), Reply to Crane, Jackson and McLaughlin, Philosophy and
Phenomenological Research, 84: 215232.
Vaidya, Anand. (2008), Modal Monism and Modal Rationalism, Erkenntnis, 68: 191
212.
Vaidya, Anand. (2010), Understanding and Essence, Philosophia, 38: 811833.
270

Van Cleve, James. (1983), Conceivability and Cartesian Argument for Dualism,
Pacific Philosophical Quarterly, 63: 3545.
Van Gulick, Robert. (2003), Maps, Gaps, and Traps, in: Q. Smith and A. Joki (eds.),
Consciousness: New Philosophical Perspectives, New York: Oxford Clarendon Press.
Van Inwagen, Robert. (1998), Modal Epistemology, Philosophical Studies, 92: 67
84.
Weatherson, Brian. (2001), Indicative and Subjunctive Conditionals, The
Philosophical Quarterly, 51: 200216.
Weatherson, Brian. (2003), What Good Are Counterexamples?, Philosophical
Studies, 115: 130.
Weinert, Friedel. (2009), Copernicus, Darwin & Freud: Revolutions in the History and
Philosophy of Science, Oxford: Wiley-Blackwell.
Williamson, Timothy. (1994), Vagueness, London and New York: Routledge.
Williamson, Timothy. (2007), The Philosophy of Philosophy, Oxford: Blackwell.
Wilson, Jessica. (2006), On Characterizing the Physical, Philosophical Studies, 131:
6199.
Wolfe-Simon, Felisa, et.al. (2011), A Bacterium That Can Grow by Using Arsenic
Instead of Phosphorus, Science, 332: 11631166.
Worley. Sara, (2003), Conceivability, Possibility and Physicalism, Analysis, 63: 15
23.
271

Yablo, Stephen, (1993), Is Conceivability a Guide to Possibility?, Philosophy and
Phenomenological Research, 53: 142.
Yablo, Stephen. (2002), Coulda, Woulda, Shoulda, in T. Gendler and J. Hawthorne
(eds.), Conceivability and Possibility, Oxford: Oxford University Press.
Yablo, Stephen. (2006), No Fools Cold: Notes on Illusions of Possibility, G.
Carpintero and J. Macia (eds.), Two-Dimensional Semantics: Foundations and
Applications, Oxford: Oxford University Press.
















272

Biografija autora
Duko Prelevi je roen u Beogradu 13.11.1981. godine. Filozofski fakultet u Beogradu
zavrio je 2007. godine s temom diplomskog rada Smer i tok vremena, iji je mentor
prof.dr Milo Arsenijevi. Za esej na slobodnu temu dobio je prvu nagradu na
meunarodnoj filozofskoj koli Felix Romuliana u Zajearu 2007. godine. Kao
stipendista Ministarstva za nauku i tehnoloki razvoj, bio je angaovan na projektu
Filozofskog fakulteta Problem eksplanatornog jaza u filozofiji i nauci. Trenutno je
zaposlen kao Istraiva-saradnik na Filozofskom fakultetu u Beogradu na projektu
Logiko-epistemoloki osnovi metafizike i nauke, koji finansira Ministarstvo
prosvete, nauke, i tehnolokog razvoja Republike Srbije. Na Filozofskom fakultetu u
Beogradu angaovan je u nastavi na predmetima Uvod u filozofiju i kritiko
miljenje, Opta metodologija 2 i Filozofija nauke. Duko Prelevi je do sada
objavljivao naune radove u vodeim nacionalnim asopisima i zbornicima, uestvovao
je na naunim skupovima u zemlji i inostranstvu, i preveo je nekoliko filozofskih
tekstova sa engleskog jezika. Oblast Prelevievih interesovanja su modalna
epistemologija, filozofija duha, filozofija jezika, istorija filozofije, filozofija nauke i
kritiko miljenje.