Sadraj

SIDARTA
PRVI DEO
SIN BRAMANA
KOD SAMANA
GOTAMA
BUENJE
DRUGI DEO
KAMALA
KOD LJUDI DETINJEG UMA
SANSARA
NA RECI
SPLAVAR
SIN
OM
GOVINDA
O Piscu
Beleke

HERMAN HESE

SIDARTA
Prevela SONJA PEROVI

by nela012 & forster

PRVI DEO

SIN BRAMANA

senci kue, na sunanoj renoj obali kraj unova, u senci smokvinih stabala stasao je
Sidarta, prelepi sin bramana1, mladi soko, zajedno sa Govindom, svojim prijateljem. Sunce
je opalilo njegova svetla plea na obali reke, kada se kupao, obavljao sveta pranja, prinosio
svete rtve. Senke su se slivale u njegove crne oi u mangoovom lugu za vreme deakih igara, kada
je sluao majinu pesmu, kada je prinosio svete rtve, sluao uenje svoga oca, uenjaka, u razgovoru
sa mudracima. Odavno je Sidarta uestvovao u razgovorima mudraca, uio se sa Govindom
govomitvu, uio se sa Govindom vetini razmiljanja, podvrgavao meditacijama. Umeo je da
neujno izgovori Om2, re nad reima, da je izgovara u sebi sa udahom, da je izgovara iz sebe sa
izdahom, sabrane due, ela ovenana sjajem bistroumna duha. U biti svoga bia ve je znao za
Atman3 nerazruiv, sjedinjen sa svemirom.
Radost bi zaigrala u srcu njegovog oca zbog sina, sklonog uenju, ednog znanja, kad bi video da
on izrasta u velikog mudraca i svetenika, u velikana meu bramanima.
Milina bi zaigrala u nedrima njegove majke kad bi ugledala kako seda i kako ustaje snani lepi
vitkonogi Sidarta, kako je pozdravlja savreno uglaeno.
Ljubav bi se raala u srcima mladih bramanskih keri kada bi Sidarta prolazio ulicama grada,
svetlog ela, kraljevskog pogleda, uzanih bedara.
Ali, vie od svih njih voleo ga je Govinda, njegov prijatelj, sin bramana. Voleo je Sidartin
pogled i njegov umiljat glas, voleo je njegov hod i savreni sklad njegovih pokreta, voleo je sve to
je Sidarta inio i rekao, a najvie je voleo njegov duh, njegove uzviene, vatrene misli, arku volju,
njegovu obdarenost. Govinda je znao da Sidarta nee biti obian braman, lenj obredni inovnik,
gramzivi prodavac vradbina, sujetan, jalov besednik, da nee biti zao, podmukao svetenik, niti
pitoma, glupava ovca meu brojnim stadom. Ne, on to nee biti, a ni sam Govinda nije eleo da
postane takav, da bude braman kakvih ima na desetine hiljada. eleo je da bude sledbenik Sidarte,
voljenog, uzvienog. I ako bi Sidarta jednom postao bog, ako bi jednom uao meu ozarene, Govinda
e ga slediti, kao njegov prijatelj, pratilac, kao njegov sluga, kopljonoa, njegova senka.
Svi su voleli Sidartu, svima je on bio radost, svima uivanje.
Ali, Sidarta sam sebi nije bio radost, nije uivao u sebi. Promiui ruiastim stazama smokvika,
sedei u plaviastoj senci u lugu razmiljanja, perui svoje telo pri svakodnevnom pokajnikom
kupanju, prinosei rtvu u dubokoj senci mangoove ume, savreno skladnih pokreta, voljen od svih,
svima radost, on ipak nije u svom srcu nosio radost. Snovi i nemirne misli dolazili su mu iz renih
voda, iz svetlucanja nonih zvezda, iz rastopljenih sunevih zraka, nadirali su snovi i nespokojstvo
due iz rtvenog dima, iz daha stihova Rig-vede4, iz odlomaka uenja starih bramana.
Sidarta je u sebi poeo da pothranjuje nezadovoljstvo. Da osea da ga ljubav oca, ljubav majke,
pa i ljubav njegovog prijatelja, Govinde, nee uvek i za sva vremena usreiti, utoliti, zasititi i
zadovoljiti. Poeo je da nasluuje da su mu preasni otac i ostali njegovi uitelji, mudri bramani, ve
saoptili vei i najbolji deo svoje mudrosti, da su svoje obilje ve ulili u posudu njegovog uma
punog iekivanja, a ta posuda nije bila puna, duh nije bio zadovoljan, dua nije bila spokojna, srce
se nije stialo. Sveta pranja su bila dobra, ali ona su bila samo voda, nisu mogla da speru greh, nisu
leila e duha, nisu mogla da razree pritisak u srcu. Osobite su bile rtve i prizivanje bogova ali
zar je to bilo sve? Da li su rtveni obredi pruali sreu? I kako su stvari stajale sa bogovima? Da li je

zbilja Prajapati5 stvorio svet? Nije h to bio Atman, on, jedini, svemogui? Nisu li likovi bogova
stvoreni kao ti i ja, podreeni vremenu, prolaznosti? Da ii je samim tim dobar, da li je pravilan, da li
je celishodan in prinoenja rtve bogovima? Kome drugom je trebalo prinositi rtve, kome drugom
odavati poast, da li Njemu, Jedinom, Atmanu? I gde je boravio, gde je kucalo njegovo veno srce,
gde drugde doli u sopstvenom j a, u onome najdubljem, u nerazruivom, koje svakako nosi u sebi.
Ali, gde je bilo to j a, to najunutarnjije, poslednje? Nije bilo meso i kost, ni misao, niti svest, tako je
glasilo uenje najmudrijih. Gde se onda nalazilo? Da bi se prodrlo do tog j a, do sebe, do Atmana
da li je postojao neki drugi put za kojim je vredelo tragati? Oh, niko mu nije ukazivao na taj put, niko
ga nije znao, ni otac ni uitelj ni mudraci, niti svete obredne pesme! Bramani i njegove svete knjige
znali su sve, o svemu su vodili brigu i vie od toga, o stvaranju sveta, o postanku govora, hrane, o
udahu i izdahu, o poretku ula, o delima bogova znali su beskrajno mnogo ali, da je bilo vredno
znati sve to, a ne znati ono jedno jedino, najosnovnije i jedino bitno?
Svakako, mnogi stihovi u svetim knjigama, prvenstveno u Upaniadama6 Sama-veda7, govorili su
u divnim pesmama o tom najunutarnjijem i poslednjem. Tvoja dua je vasceli svet, pisalo je tu, a
bilo je napisano i to da ovek u snu, u najdubljem snu, ulazi u svoje najsutastvenije i boravi u
Atmanu. udesnu mudrost su sadrali ovi stihovi, sva saznanja najmudrijih bila su sabrana u magine
rei, iste kao med koji skupljaju pele. Zacelo, neizmerna saznanja, koja su sakupila i ouvala
bezbrojna pokolenja mudrih bramana, nisu se smela nipodatavati.
Ali, gde su bili bramani, gde svetenici, gde mudraci ili pokajnik kojima je uspelo ne samo da
dokue to najdublje znanje, ve i da u njemu ive? Gde je posveeni koji e postojanje u Atmanu
volebno preneti iz sna u budno stanje, u ivot, u svaki korak, u rei i dela? Sidarta je poznavao
mnoge preasne bramane, pre svih svog oca, iskonski istog, uenog, nadasve potovanja dostojnog.
Njegov otac je izazivao divljenje, ponaanje mu je bilo uzdrano i plemenito, njegov ivot u znaku
istote, njegova re bila je mudra, iza njegovog ela rojile su se tanane i uzviene misli ali, da li
je on, koji je toliko znao, iveo u blaenstvu, da li je imao svoj mir, zar nije i on bio jedan od onih
koji trae, a ne mogu da utole e? Zar on.nije morao uvek, navodno edan, piti sa svetih izvora,
napajati se prinoenjem rtava, itanjem knjiga, raspravama meu bramanima? Zato je on, tako
besprekoran, svakodnevno morao da sa sebe spira greh, da obavlja in pranja, svakoga dana i uvek
ponovo? Zar Atman nije bio u njemu, zar iz njegova srca nije izvirao praiskonski izvor? Taj
praiskonski izvor je trebalo nai u sebi, prisvojiti ga! Sve drugo je bilo samo traenje, zaobilazni put,
lutanje.
To su bile Sidartine misli, to je bila njegova e, to je bila njegova patnja.
esto je izgovarao rei iz jednog andogija-upaniada: Zacelo, ime bramana je Satiam
zacelo, onaj kome je to poznato svakog dana ulazi u nebeski svet.esto mu se inilo da je nebeski
svet sasvim blizu, ali nikada nije sasvim dopro do njega, nikada nije utolio poslednju e. I od svih
mudrih i najmudrijih koje je poznavao i koji su ga prouavali, nije bilo nijednog koji bi sasvim dopro
do nebeskog sveta, koji bi sasvim utolio veitu e.
-Govindo ree Sidarta svom prijatelju Govindo, mili, poi sa mnom do banijanovog
drveta, da tonemo u meditacije.
Poli su do banijanovog drveta i seli, ovde Sidarta, a dvadeset koraka dalje Govinda. Poto se
smestio, spreman da izgovara Om, Sidarta je mrmljao u sebi stih:
Om je luk, a dua je strela,
Cilj strele je braman

Kome treba nepokolebljivo teiti.

Kada je prolo uobiajeno vreme za vebe u meditiranju, Govinda se die. Spustilo se vee i
dolo je vreme da se obavi pranje u suton. Pozvao je Sidartu po imenu. Sidarta se nije odazvao.
Sedeo je utonuo u duboko razmiljanje, svoj ukoeni pogled upravio je u neki veoma daleki cilj i,
dok mu je vrh jezika virio izmeu zuba, izgledalo je da i ne die.
Sedeo je tako, duboko zaronivi u meditiranje, mislei Om, odailjui duu kao strelu ka
bramanu.
Jednom su samane8 prolazili kroz Sidartin grad, isposnici-hodoasnici, tri usahla, ugasnula
oveka, ni stari ni mladi, pranjavih i krvavih plea, gotovo nagi, spreni suncem, okrueni osamom,
zazorni i odbojni prema svetu, tuinci i olinjali akali u ljudskom carstvu. Njihovim tragom
provejavao je vreli dah priguivane strasti, razorne slube nemilosrdnog unitavanja svoga bia.
Uvee, nakon asa meditacije, Sidarta ree Govindi:
-Sutra u rano jutro, prijatelju moj, Sidarta odlazi samanama. Postae samana.
Govinda preblede uvi ove rei i proitavi sa skamenjenog lica svoga prijatelja da je njegova
odluka neizmenjiva kao putanja strele odapete sa luka. U magnovenju i na prvi pogled Govinda je
znao: evo, to je poetak, Sidarta sad ide svojim putem, nikla je klica njegove sudbine, a sa njegovom
i moja. I njegovo lice postade bledo kao suva kora banane.
-O Sidarto povika hoe li ti to otac dozvoliti?
Sidarta ga pogleda kao da se prenuo iz sna. Munjevito je prozreo Govindinu duu, proitao u njoj
strepnju, otkrio u njoj mirenje sa sudbinom.
-O Govindo ree tihim glasom ne gubimo rei. Sutra u osvit zore poinjem ivot samane.
Ne govorimo vie o tome.
Sidarta ue u odaju u kojoj je njegov otac sedeo na hasuri od rogozine, prie mu s lea i zastade,
sve dok otac ne oseti da neko stoji iza njega.
Braman ree:
-Jesi li to ti, Sidarto? Kazuj to to si doao da mi kae.
Sidarta ree:
-S tvojim doputenjem, oe moj, doao sam da ti kaem da elim sutra da napustim tvoju kuu i da
odem meu isposnike. Moja je elja da postanem samana. Neka se moj otac tome ne protivi.
Braman je utao, a utao je tako dugo da su se za to vreme iza malog prozora kretale zvezde i
promenile svoj poloaj pre no to se prekinuo tajac u odaji. Nem i nepokretan stajao je u odaji sin,
nem i nepokretan sedeo je na hasuri otac, a zvezde su se kretale nebom. Tad progovori otac:
-Ne dolikuje bramanu da izgovara rei estine i jarosti. Ali, negodovanje mi je uskomealo srce.
Ne bih eleo da i po drugi put ujem ovu elju iz tvojih usta.
Braman lagano ustade, Sidarta je stajao nem, skrtenih ruku.
-ta eka? upita otac.
Sidarta ree: Ti zna.
Nezadovoljan, otac napusti odaju, nezadovoljan potrai svoj leaj i isprui se na njemu.
Sat kasnije, kako mu san nije dolazio na oi, braman se die, proeta tamo-amo i izie iz kue.
Bacivi pogled kroz mali prozor odaje vide Sidartu kako stoji, skrtenih ruku, nepomian. Mutno se
belasalo njegovo svetlo gornje ruho. Nespokojna srca otac se vratio.
Posle jednog sata, san mu nije dolazio, braman se ponovo die, opet proeta amo-tamo, izie pred
kuu i vide da je mesec iziao. Bacio je pogled kroz prozor u odaju, u njoj je stajao Sidarta,

nepomian, skrtenih ruku, a na njegovim nagim cevanicama ogledao se meseev sjaj. Zabrinuta srca
otac se vratio.
I ponovo naie posle jednog sata, i, pogledavi kroz prozor, vide Sidartu kako stoji na meseini,
pri sjaju zvezda, u tami. I navraao bi tako svakog sata, i utke bacivi pogled u odaju ugledao bi
Sidartu kako stoji nepomino, a srce mu se punilo gnevom, srce mu se punilo nespokojstvom, srce mu
se punilo strepnjom, punilo tugom.
I u poslednji noni as, pre no to e dan, opet je navratio i ugledao mladia kako stoji, pa mu se
uinio velik i nekako tu.
-Sidarto progovori ta eka?
-Ti zna.
-Hoe li tako stajati i ekati da doe dan, da doe podne, da doe vee?
-Stajau i ekau.
-Umorie se, Sidarto.
-Umoriu se.
-Zaspae, Sidarto.
-Neu zaspati.
-Umree, Sidarto.
-Umreu.
-Zar e radije da umre nego da poslua svog oca?
-Sidarta je uvek sluao svog oca.
-Znai li to da se odrie svoje namere?
-Sidarta e uiniti kako mu otac kae.
Prva svetlost dana prodre u odaju. Braman vide da Sidarti podrhtavaju kolena. Na Sidartinom
licu nije bilo drhtaja, pogled njegovih oiju bio je uperen u daljinu. Otac je tada znao da Sidarta vie
nije kod njega, u zaviaju, da ga je, u stvari, ve napustio.
Otac spusti ruku Sidarti na rame.
-Poi e u umu ree i bie samana. Nae li blaenstvo u umi, doi i poui me. Naie
li na razoarenje, vrati se i daj da opet zajedniki prinosimo rtve bogovima. Sad idi i poljubi svoju
majku, reci joj kuda ide. Meni je, meutim, vreme da poem na reku i da obavim prvo pranje.
Skinuvi ruku sa sinovljeva ramena, izie. Sidarta se zateturao kada je pokuao da koraa.
Ovladavi svojim udovima poklonio se ocu i poao majci, da uini kako mu je otac rekao.
Kada je u prvi osvit, polako kreui utrnule noge, napustio jo usnuli grad, kod poslednjih koliba
die se neka senka, koja se tu bila uurila, i prikljui pokloniku - Govinda.
-Doao si ree Sidarta i nasmei se.
-Doao sam ree Govinda.

KOD SAMANA

vee istoga dana stigoe isposnike, usahle samane, i ponudie im svoju pratnju i pokornost,
bili su prihvaeni.
Sidarta pokloni svoju odeu nekom siromanom bramanu na ulici. Nosio je jo samo
pregau oko bedara i neiveni ogrta zemljane boje. Jeo je samo jedanput dnevno i nikad kuvanu
hranu. Postio je petnaest dana. Postio je dvadeset i osam dana. Snaga mu se istopila na butinama i
obrazima. Vreli snovi sukljali su iz njegovih uveanih oiju, na sasuenim prstima izrasli su nokti kao
kande, a na podbratku trava brada. Pogled mu je bio leden pri susretu sa enama; krivio je usne pun
prezira kada bi prolazio kroz grad u kome su ljudi bili lepo odeveni. Viao je trgovce kako trguju,
velmoe kako odlaze u lov, oaloene kako oplakuju svoje mrtve, bludnice kako se nude, lekare
kako se zauzimaju oko bolesnika, svetenike kako odreuju dan za setvu, zaljubljene kako vode
ljubav, majke kako doje decu i sve to nije bilo dostojno njegovog pogleda, sve je bilo lano, sve
je zaudaralo, vonjalo na la, sve je bila samo obmana uma, varka sree i lepote, sve samo prikrivena
trule. Gorak je bio ukus sveta. ivot je bio patnja.
Sidarta je pred sobom imao samo jedan jedini cilj: da u njemu sve bude prazno, bez ei, bez
elja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumire i da vie ne bude ja, da opustela srca nae mir, da u
mislima, u nebiu, bude otvoren udima to je bio njegov cilj. Kada budem sve savladao i umro,
kad se svaka pouda i svaki nagon u mome srcu stiaju, razbudie se ono poslednje, najdublja bit,
ono to vie nije j a ve velika tajna.
utke je Sidarta stajao pod vrelim sunevim zracima, usijan od bola, usijan od ei. utke je
stajao u vreme kia, preko kose mu se slivala voda niz plea koja su se mrzla, niz bedra koja su se
mrzla i niz noge, stajao je pokajnik tako sve dok mu se plea i noge vie nisu mrzli, nisu tmuli,
obamirali. utke se uurio meu trnje, iz rana na koi koje su ga pekle kapala je krv, iz ireva gnoj,
a Sidarta je ostao ukoen, nepokretan sve dok krv nije prestala da curi, dok vie nije nita bolelo,
nita nije peklo.
Sidarta je sedeo uspravno i uio da tedi dah, da gotovo ne die, uio je da prekida dah. Poeo je
sa disanjem da bi nauio da smiri otkucaje srca, dok nisu utihnuli i gotovo sasvim prestali.
Pouavan od najstarijeg samane, Sidarta je vebao unitenje svoga sopstva, vebao se u
meditaciji prema novim samanskim pravilima. aplja je proletela nad bambusovom umom i
Sidarta primi aplju u svoju duu, polete preko ume i planine, postade aplja, jedui ribe, gladujui
glau aplje, govorei kretanjem aplje, umirui smru aplje. Na peskovitoj obali je leao uginuli
akal i Sidartina dua se uvukla u leinu, postala mrtvi akal; leei tako na pesku nadula se,
zaudarala, raspadala se, hijene su je raskomadale, orluine oderale, pretvorila se u kostur, pretvorila
se u prainu i bila razvejana po polju. I Sidartina dua se vratila, bila je umrla, bila se raspala, bila
se pretvorila u prah, bila je razvejana, okusila je sumorni zanos krunog toka ivota, iekivala u
novoj ei, kao lovac, prodor kroz koji bi mogla da utekne iz tog kruga, onamo gde je kraj svih
uzroka i gde poinje bezbolna venost. Umrtvljavao svoja ula, nitio svoje uspomene, izmigoljivi
se iz svoga j a prelazio bi u hiljade tuih oblija, bio je ivotinja, bio je strvina, bio je kamen, bio je
drvo, bio je voda i, probudivi se, svaki put je opet nalazio sebe, na svetlosti sunca ili meseca
ponovo bi postao j a, okreui se u krunom toku ivota, osetio bi e i, savladavi je, ponovo naao
neutoljenu.

Sidarta je nauio mnogo kod samana, nauio je da ide mnogim putevima koji su ga odvajali od
njegovog ja. Iao je putem gubitaka sopstvenosti kroz patnju, kroz dobrovoljno podnoenje i
savladavanje bola, gladi, ei, umora. Iao je putem gubljenja sebe pomou meditacija, pomou
pranjenja svog uma od svih misli i predstava. Nauio je da ide ovim i drugim putevima, hiljadu puta
naputajui svoje j a, boravio je satima i danima u nebitku. Ali, kako god su ga putevi odvajali od
njegovog j a, na kraju puta se ono ipak vraalo. Neka je Sidarta i hiljadama puta utekao svome j a i
boravio u nitavilu, boravio u ivotinji, u kamenu, ipak je povratak bio neminovan, i neizbean as u
kome je ponovo nalazio sebe, na suncu ili na meseini, u senci ili na kii, kada je opet bio Sidarta,
ponovo muen patnjama nametnutog krunog toka ivota.
Pokraj njega je iveo Govinda, njegova senka, idui istim putevima, potinivi se istim tenjama.
Retko su njih dvojica razgovarali o neem to je bilo van potrebe slube i vebe. Katkad bi udvoje
prolazili selima i prosili hranu za sebe i svoje uitelje.
-ta misli, Govindo ree jednom Sidarta dok su ili u pronju ta misli, jesmo li
napredovali? Jesmo li dostigli svoje ciljeve?
Govinda odgovori:
-Uili smo i dalje uimo. Ti e biti veliki samana, Sidarto. Brzo si savladao svaku vebu, mnogo
puta zadivio stare samane. Jednom e postati svetac, o Sidarto.
Sidarta ree:
-Meni se tako ne ini, prijatelju moj. To to sam do dananjeg dana nauio kod samana, mogao
sam, o Govindo, da nauim bre i jednostavnije. U svakoj krmi po etvrtima bludnica, prijatelju
moj, meu kiridijama i kockarima.
Govinda ree:
-O Sidarto, ti bi da se ali sa mnom. Kako bi od tih bednika mogao da se ui meditaciji,
zadravanju daha, kako bi nauio da bude neosetljiv prema gladi i bolu?
A Sidarta ree tiho, kao da govori samom sebi:
-ta je meditacija? ta je naputanje svoga tela? ta je post? ta je zadravanje daha? To je
bekstvo od svoga j a, kratkotrajno izbavljenje od patnji sopstvenog bia, prolazni zanos da se
zaborave boli i besmislenost ivota. To je bekstvo i isti kratkotrajni zaborav koji nalazi i goni
volova, kada u svratitu popije nekoliko olja pirinanog vina ili prevrelog kokosovog mleka. Tada
on vie nije svestan svoga bia, ne osea bol ivota ve nalazi kratkotrajni zanos. Utonuvi u san nad
oljom pirinanog vina on nalazi ono isto to nalaze Sidarta i Govinda, kad nakon dugih vebi
umaknu svom telu, kad borave u nebiu. Tako je to, o Govindo.
Govinda ree:
-Tako kae, o prijatelju, iako zna da Sidarta nije goni volova, da je samana i nije pijanac.
Zacelo, onaj koji pije nalazi zanos zaborava, nalazi kratkotrajno izbavljenje i predah, ali se vraa iz
sveta priine i opet je sve po starom, nije postao mudriji, nije sakupio saznanja, niti se uzdigao za
nekoliko stupnjeva.
I Sidarta mu ree smeei se:
-Ne znam, nikad nisam bio pijanac. Ali, znam da ja, Sidarta, u svojim vebama i meditacijama
nalazim samo kratkotrajni zanos, da sam isto tako daleko od mudrosti, od izbavljenja, kao kada sam
bio dete u majinoj utrobi, to je ono to znam, o Govindo.
Nekom drugom prilikom, kada je Sidarta sa Govindom napustio umu da bi u selu lsprosio neto
hrane za svoju brau i uitelje, Sidarta progovori:

-Kako li je to, o Govindo, jesmo ]i na pravom putu? Pribliavamo li se saznanju? Pribliavamo li

se izbavljenju? Ili se moda vrtimo u krugu ti i ja, mi koji smo eleli da se oslobodimo krunog toka
bitisanja.
Govinda ree:
-Mnogo smo nauili, Sidarto, a ostalo je jo mnogo da se naui. Ne vrtimo se mi u krugu ve se
penjemo navie, krug ima oblik spirale i mi smo se popeli ve mnogim stepenima.
Sidarta odgovori:
-ta misli, koliko ima godina na najstariji samana, na uvaeni uitelj?
Govinda ree:
-Naem najstarijem samani je kanda ezdeset godina.
No to e Sidarta:
-Navrio je ezdeset godina i nije dostigao nirvanu. Navrie sedamdeset i osamdeset godina; ti i
ja takoe emo dostii tu starost, vebaemo se, postiemo i razmiljaemo. Ali, nirvanu neemo
dostii, ni on, ni mi. O Govindo, ini mi se da od svih samana, koliko ih ima, moda nijedan, ni jedan
jedini nee dostii nirvanu. Nalazimo utehe, nalazimo zanos, uimo se vetinama sa kojima se
zavaravamo. Ali, ono sutastveno, put svih puteva taj put ne nalazimo.
-Ne govori tako zastraujue rei, Sidarto! - ree Govinda. Zar da meu tolikim uenim
ljudima, meu tolikim bramanima, meu tolikim strogim i uvaenim samanama, meu mnotvom onih
koji tragaju, koje proima revnost, zar da meu tolikim svetim ljudima nijedan ne nae put svih
puteva?
Sidarta, meutim, ree glasom u kome je bilo, koliko tuge toliko i podsmeha, priguenim, malo
tunim, a malo podrugljivim glasom:
-Uskoro e tvoj prijatelj, Govindo, napustiti stazu samana kojom je tako dugo iao zajedno s
tobom. e me mori, o Govindo, a na tom dugom samanskom putu nimalo je nisam ublaio. Oduvek
sam bio edan saznanja, oduvek sam postavljao mnoga pitanja. Raspitivao sam se kod bramana iz
godine u godinu, a ispitivao sam i svete vede, iz godine u godinu. Moda bi, o Govindo, bilo isto tako
korisno, mudro i spasonosno da sam se raspitivao kod ptice zvane nosorog ili kod impanza. Trebalo
mi je dugo vremena i jo nisam konano nauio, o Govindo, ovo: da se nita ne moe nauiti. ini mi
se da zaista ne postoji to to mi nazivamo uenjem. Postoji, prijatelju moj, samo jedno znanje, a
ono je svuda, to je Atman, to je u meni, to je u tebi, i u svakom biu. Te tako poinjem da verujem:
znanje nema goreg neprijatelja od hteti-znati, od uenja.
Govinda u taj mah zastade nasred puta, die ruke uvis i ree:
-Ne zbunjuj svoga prijatelja takvim govorom, Sidarto! Zacelo, tvoje rei u mom srcu bude strah.
Pomisli samo: ta bi bilo sa svetou molitava, ta sa visokim potovanjem prema staleu bramana,
ta sa svetou samana kad bi bilo kao to ti kae, kad ne bi postojalo uenje?! ta bi bilo, o
Sidarto, sa svim onim to je na zemlji sveto, dragoceno i potovanja dostojno?!
I Govinda poe da mrmlja u sebi stih iz jedne od Upaniada:
Onaj ko razmiljajui, prosveena uma, utone u Atman,
Ispunie srce neiskazanim blaenstvom.
Ali, Sidarta je utao. Razmiljao o reima koje mu je Govinda uputio i mislio o njima sve do
njihovog krajnjeg znaenja.
Da, pomislio je stojei, oborene glave, ta bi preostalo od svega to nam se inilo svetim? ta

ostaje? ta se potvruje? I zatrese glavom.

Jednog dana, kada su dva mladia ve skoro tri godine iveli kod samana i uestvovali u
njihovim vebama, dopre do njih, raznim putevima i stranputicama, vest, glas, predanje: da se
pojavio ovek po imenu Gotama, zvani Uzvieni, Buda', koji je u svom biu savladao patnju sveta i
zaustavio toak ponovnih raanja. Sirei svoja uenja, okruen sledbenicima, on obilazi zemlju, bez
ikakvog poseda, bez zaviaja, bez ena, odeven u uti ogrta askete, ali vedra ela, blaen, a bramani
i kneevi mu se klanjaju i postaju njegovi uenici. (balkan download . org)
Ovo predanje, ova glasina i pria irila se, zamirisavi tu i tamo kao cvet, po gradovima su je
prepriavali bramani, po umama samane, te bi ime Gotame, Bude9, uvek nanovo dopiralo do uiju
mladia, pominjano i u dobru i u zlu, u vidu hvalospeva i u vidu pogrda.
Kao kada u nekoj zemlji zavlada kuga i pukne glas da se tamo i tamo nalazi ovek, mudrac, ija
re ili dah imaju mo da izlee svakog koga je boletina napala, pa se taj glas iri po celoj zemlji i
svi o njemu govore, mnogi sa verom, mnogi sa sumnjom, ali ipak ubrzo mnogi kreu na put da potrae
mudraca, spasioca, tako isto se irilo zemljom predanje, miomirisna pria o Gotami, o Budi, mudracu
iz plemena Sakija. Njegove pristalice govorahu da je ovladao najviim saznanjima, da se sea svojih
ranijih ivota, da je dostigao nirvanu i da se nikada vie nee vratiti u kruni tok, nikada vie nee
zaroniti u mutne struje stvaranja. Mnogo velianstvenog i neverovatnog se prialo o njemu, inio je
uda, savladao avola, razgovarao s bogovima. Ali, njegovi protivnici i nevernici govorahu da je taj
Gotama puka varalica, da provodi dane u raskonom ivotu, da prezire prinoenje rtvi, da nije uen i
da ne zna ni za vebe, ni za muenje svog tela.
Milozvuno je bilo predanje o Budi, iz njega je provejavao arobni miris. Jer, svet je bolestan, a
ivot se teko podnosi i gle, inilo se da je tu pokuao, iknuo izvor, da odjekuje glas vesnika, pun
utehe, blagosti i plemenitih obeanja. Svuda gde se proulo o Budi, u svim krajevima Indije, mladii
su poeli da oslukuju, osetivi enju, osetivi nadu, a sinovi bramana po gradovima i selima
doekivali bi dobrodolicom svakog hodoasnika i namernika koji bi im donosio vesti o njemu, o
Uzvienom, o Sakijamuniju10.
Tako je i do samana u umi, do Sidarte i do Govinde, doprlo predanje, postepeno, kap po kap, a
svaka kap bila je bremenita nadom, svaka kap bremenita sumnjom. Malo se govorilo o tome, jer
najstariji samana nije bio naklonjen toj glasini. uo je da je tobonji Buda ranije bio isposnik i iveo
u umi, ali se zatim opredelio za raskoan ivot i svetovna uivanja, pa nije imao dobro miljenje o
tom Gotami.
-O Sidarto obrati se jednom Govinda svom prijatelju. Danas sam bio u selu i neki braman
me pozva u svoju kuu, u njoj se nalazio sin bramana iz Magade, koji je svojim oima video Budu i
sluao njegovo uenje. I tada i dah ispuni bolom moje grudi i ja pomislih: da mi je, da je nama
dvojici, Sidarti i meni, doiveti as u kome bismo sluali nauk iz usta onog koji je dovrio svoj put!
Reci, prijatelju moj, hoemo i mi poi onamo da ujemo uenje iz Budinih usta?
Sidarta ree:
-O Govindo, uvek sam zamiljao da e Govinda ostati kod samana, verovao sam da je njegov cilj
doiveti starost od ezdeset i sedamdeset godina, usavravajui se u vetinama i vebama koje krase
samane. Ali, g)e, nisam dovoljno poznavao Govindu, malo sam znao o njegovom srcu. Eto, sada bi ti,
najdrai, krenuo jednim putem i poao onamo gde Buda obznanjuje svoje uenje.
Govinda ree:
-Tebi je do podsmeha. Neka, Sidarto, podsmevaj se! Ali, zar se nije i u tebi razbudila udnja,

elja da uje taj nauk? I zar mi nisi jednom rekao da vie nee dugo ii putem samana?
Tad se Sidarta nasmeja, tako da je u njegovom glasu zatreperila i senka tuge i senka podsmeha, te
ree:
-Odista, Govindo, dobro si govorio i seanje te nije prevarilo. eleo bih da se seca i onog
drugog to si od mene uo, a to je da sam postao podozriv i umoran prema nauku i uenju, da malo
verujem u rei koje nam dolaze od uitelja. Ali, dela, mili, spreman sam da ujem ono uenje, iako u
srcu verujem da smo ve okusili najbolje plodove tog nauka.
Govinda ree:
-Tvoja spremnost ispunjava moje srce radou. Ali, reci, kako je to moguno? Kako je uenje
Gotame, jo pre no to smo ga uli, moglo da nam prui svoje najbolje plodove?
Sidarta ree:
-Uivajmo u tim plodovima i saekajmo ono dalje, o Govindo! A plod, na kome ve sad treba da
blagodarimo Gotami je to to nas poziva da odemo od samana! Da li e moi da nam prui i neto
drugo i bolje, prijatelju moj, saekajmo smirena srca.
Istog dana Sidarta je najstarijem samani saoptio svoju odluku da ode. Obratio se stareini utivo
i skromno, kao to dolikuje mlaem i ueniku. Ali samana pade u jarost uvi da dvojica mladia
hoe da ga napuste, digao je glas i upotrebio grube i pogrdne rei.
Govinda se uplaio i zbunio, ali Sidarta apnu Govindi na uvo:
-Sad u pokazati starome da sam neto nauio kod njega.
Stao je tik ispred samane i, sabrane due, uhvatio pogled starca, te zagospodario njime uinivi
da starac zanemi, liivi ga sopstvene volje, a potinivi je svojoj, pa mu naredi da bez ijednog glasa
uini ono to od njega bude traio. Starac je zanemeo, pogled mu je bio ukoen, volja mu se oduzela,
ruke su oputeno visile niz telo, bio je opinjen.
Sidartine misli zavladale su samanom, i on im se morao povinovati. I tako se stari nekoliko puta
poklonio i pokretima ruku blagosiljao obojicu, promucavi pobonu elju za srean put. Mladii mu
se zauzvrat poklonie, uzvratie dobru elju, pozdravie i odoe.
Usput Govinda ree:
-O Sidarto, nauio si kod samana vie nego to mi je bilo poznato. Teko je, veoma teko opiniti
starog samanu. Zacelo, da si ostao, ti bi uskoro nauio da hoda po vodi.
-Nije mi elja da hodam po vodi odvrati Sidarta. Neka se stare samane zadovolje takvim
vetinama.

GOTAMA

gradu Savati svakom detetu je bilo poznato ime Uzvienog Bude, a svaka kua je bila
spremna da sledbenicima Gotame, utljivim misliocima, napuni anak za milostinju. U
blizini grada se nalazilo najdrae prebivalite Gotame, u gaju Jetavana, koji je bogati
trgovac Anatapindika, odani potovalac Uzvienog, poklonio njemu i njegovim uenicima.
Ovo je bio predeo u koji se uputie dvojica mladih isposnika, prema priama i uputstvima
dobijenim u toku njihovog traganja za Gotamom. I im su stigli u Savati, ponuena im je hrana ve u
prvoj kui, lspred ijih su se vrata molei zaustavili, i oni je primie, a Sidarta upita enu koja im je
pruila hranu:
-Bili bismo radi znati, molosrdna, gde boravi Buda, nadasve preasni, mi smo dvojica samana iz
ume, a doli smo da vidimo njega, Savrenog, i da ujemo uenje iz njegovih usta.
ena ree:
-Odista, ovde se vas dvojica samana iz ume nalazite na pravom mestu. Znajte, Uzvieni boravi u
Jetavani, u vrtu Anatapindike. Podite tamo, hodoasnici, ima dovoljno mesta za sve one bezbrojne
koji dolaze sa svih strana da uju uenje iz njegovih usta.
Govinda se tada obradova i radosno povika:
-Blago nama, jer smo doli do cilja i ovo je kraj naeg puta! Ali, reci nam, majko hodoasnika,
poznaje li Budu, jesi li ga videla svojim oima?
ena ree:
-Mnogo puta sam videla Uzvienog. Mnogo puta su ga videle moje oi kako promie ulicama,
utke, u utom ogrtau, kako pred vratima, bez ijedne rei, prua svoj anak za milostinju, kako zatim
odlazi dalje sa punim ankom u rukama.
Ushieno je Govinda sluao ove rei elei da pita i da uje jo mnogo toga. Ali, Sidarta ga
opomenu da treba poi dalje. Oni se zahvalie i pooe, a upravo i nisu morali da pitaju za put, jer su
se mnogi hodoasnici i monasi iz Gotamme zajednice takoe uputili u Jetavanu. I kako su oni stigli
usred noi, tako su neprestano pristizali i drugi, na sve strane su odzvanjali dozivanja i govor onih
koji su traili i dobili konak. Dvojica samana, naviknutih na ivot u umi, nali su sebi brzo i bez
buke sklonite u kome su se odmarali do jutra.
Pri izlasku sunca bili su iznenaeni videi koliki je broj vernika i radoznalaca tu proveo no. Po
svim stazama arobnog gaja etali su monasi u utom ruhu, neki su sedeli ispod stabala, utonuvi u
razmiljanja, pa je senoviti vrt liio na grad u kome su ljudi vrveli kao pele u konici. Veina
monaha krenu sa ankom za milostinju u grad da prikupe hranu za podnevni obrok, jedini u toku celog
dana. I sam Buda, Posveeni, obiavao je da jutrom odlazi u pronju.
Sidarta ga je poznao im ga je ugledao, kao da mu ga je neki bog pokazao. Video je skromnog
oveka u utoj monakoj rizi, sa ankom za milostinju u ruci.
-Pogledaj! ree Sidarta tiho Govindi. Onaj tamo je Buda.
Pomno se Govinda zagledao u monaha u utoj rizi, koji se, na izgled, ni po emu nije razlikovao
od stotine drugih monaha. I ubrzo bi jasno i Govindi: to je on. Oni krenue za njim posmatrajui ga.
Buda je, skromna dranja i zadubljen u misli, iao svojim putem, njegovo smireno lice nije bilo ni
vedro ni tuno, inilo se kao da se tiho smei u sebi. Sa skrivenim osmehom, tih i spokojan, pomalo
slian zdravom detetu, odmicao je Buda lagano, njegovo ruho i nain na koji je sputao stopala bili

su kao kod svih njegovih monaha po tano utvrenom pravilu. Ali, njegov lik i njegov korak, njegov
smemo oboreni pogled, ruke mimo sputene niz telo i svaki prst na tim smirenim rukama zraili su
spokojstvom, odraavali savrenstvo lieno elje za traganjem, lieno podraavanja, odiui blagom i
nerazruivom pomirljivou, nepresuivom svetlou, neprikosnovenim mirom.
Tako se Gotama lagano pribliavao gradu gde e skupljati milostinju, a dvojica samana poznah su
ga jedino po savreno sabranom liku na kome nije bilo traganja, ni htenja, ni podraavanja, niti bilo
kakve tenje, ve je samo zrailo svetlou i savrenim mirom.
-Danas emo uti uenje iz njegovih usta ree Govinda.
Sidarta nije odgovorio. Nije bio radoznao da uje to uenje, niti je verovao da e mu ono dati
neto novo, jer je, kao i Govinda, esto sluao u emu je sadrina Budinog nauka, iako uvek samo iz
kazivanja drugih. Ali, njegov pogled pun panje poivao je na liku Gotame, na njegovim pleima,
stopalima, na ruci koju je mimo opustio niz telo, pa mu se uinilo da svaki zglob na svakom prstu te
ruke iri njegovo uenje, da govori, da die i blista sjajem istine. Ovaj ovek, ovaj Buda, bio je sav u
znaku istine, sve do pokreta svog poslednjeg prsta. Ovaj ovek je bio svetac. Sidarta nikada nikog
dmgog nije tako duboko potovao, nikada nikog nije tako voleo kao tog oveka pred sobom.
Obojica su utke sledili Budu sve do grada i vratili se otud, jer su nameravali da se toga dana
uzdre od svake hrane. Videli su Gotamu kada se vratio, videli ga za obedom u kmgu svojih
sledbenika to to je pojeo ni pticu ne bi zasitilo videli zatim da se povukao u senku mangoovog
drvea. Uvee, kada je ega popustila i logor oiveo, ljudi su se okupili, pa su i njih dvojica uli
Budino uenje. Sluali su njegov glas, koji je takoe bio savren, odavao savreno spokojstvo,
savren mir. Gotama ih je uio o patnji, govorio o poreklu patnje, o putu ka nestanku patnje. Blago i
jasno su tekle rei iz njegovih usta. Patnja je ivot, svet je pun patnji, ali, otkriveno je oslobadanje:
izbavie se onaj koji ide putem Bude.
Uzvieni je govorio odmerenim glasom, objanjavao je etiri glavna naela, tumaio osmostruku
stazu, strpljivo je iao putem pouavanja, iznosio primere, ponavljao; jasno i spokojno je Iebdeo
njegov glas nad sluaocima, kao neka svetlost, kao zvezdano nebo.
Kada je Buda zavrio svoj govor a ve je bila pala no, javie se mnogi hodoasnici s
molbom da budu primljeni u zajednicu, da nadu utoite u tom uenju. I Gotama in primi, rekavi:
-Zaista, uli ste uenje, zaista, ono ie objavljeno. Pridite, dakle, i ivite u svetosti kako bi se
okonale sve patnje.
I gle, uto istupi i Govinda, snebivljivi, pa ree:
-I ja traim utoite kod Uzvienog i u njegovom uenju i zamoli da bude primljen meu
uenike. I bi primljen.
Odmah nakon toga, poto se Buda povukao na noni poinak, Govinda se obrati Sidarti i ree mu
usrdno:
-Sidarto, ne prilii mi da te prekorevam. Obojica smo uli Uzvienog, obojica smo sluali
njegovo uenje. Govinda je uo nauk i naao u njemu utoite. Ali, zar ne eli i ti, uvaeni, da poe
stazom izbavljenja? Zar jo okleva, zar jo eka?
Sidarta se prenu kao iza sna uvi Govindine rei. Dugo je netremice gledao u Govindu. Zatim
proeovori tihim glasom, u kome nije bilo ni traga podsmeha:
-Govindo, prijatelju moj, uinio si taj korak i u ovaj as izabrao si put. Oduvek si, o Govindo,
bio moj prijatelj, oduvek si iao korak iza mene. esto sam pomiljao: nee i Govinda jednom uiniti
neki korak sam, bez mene, po nagonu sopstvene due? I gle, postao si ovek i sam bira svoj put.

Neka ti se ostvari da ide njime do kraja, o prijatelju moj! Neka ti donese izbavljenje!
Govinda, koji ga jo nije u potpunosti shvatio, ponovi pitanje sa prizvukom nestrpljenja:
-Govori, molim te, mili moj! Red, kao to drugaije ne moe ni biti, da e i ti, moj ueni
prijatelju, potraiti utoite kod uzvienog Bude!
Sidarta poloi ruku na Govindino rame:
-Preuo si moju elju kojom te ujedno blagosiljam, o Govindo. Ponoviu je: elim da ide njime
do kraja! Neka ti donese izbavljenje!
U taj tren Govinda shvati da ga prijatelj naputa i briznu u pla.
-Sidarto! uzviknu bolno.
Sidarta mu se obrati ljubazno:
-Ne zaboravi, Govindo, da ti sad pripada samanama Bude! Odrekao si se zaviaja i roditelja,
odrekao si se porekla i imetka, odrekao se sopstvenog htenja, odrekao prijateljstva. Tako to trai
uenje, tako hoe Uzvieni. Tako si i ti sam hteo. Sutra te naputam, o Govindo.
Prijatelji su jo dugo hodali po umarku, dugo leali jedan kraj drugoga a da im san nije dolazio
na oi. I Govinda bi uvek nanovo saletao prijatelja, zahtevajui da mu kae zato ne eli da potrai
utoite u Gotaminom uenju, ta po njemu nedostaje tom nauku. Ali, Sidarta bi svaki put odbijao
odgovor, rekavi:
-Pomiri se s tim, Govindo! Uenje Uzvienog ie veoma dobro, kako bih mogao da mu naem
mane!
U cik zore prode kroz gaj jedan od sledbenika Bude, jedan od njegovih najstanjih monaha,
pozivajui sve novajlije koji su nali utoite u uenju, da ih odene u uto ruho i da ih upozna sa
prvim poukama i dunostima svoga stalea. Tada Govinda skoi, jo jednom zagrli prijatelja iz
mladih dana, i prikljui se povorci iskuenika, Sidarta je zamiljeno hodao lugom. Uto sretne Gotamu
Uzvienog, i kada ga je pozdravio sa dubokim potovanjem, a pogled Bude bio tako pun dobrote i
spokojstva, mladi se ohrabrio i zamolio duboko potovanog za dozvolu da mu se obrati. Uzvieni je
utke klimnuo glavom u znak pristanka.
Sidarta ree:
-Jue mi je pala u udeo milost da sluam tvoje udesno uenje, Uzvienj. Zajedno sa jednim
prijateljem doao sam iz daleka kraja da ujem nauk. A sada e moj prijatelj ostati Kod tvojih, u tebi
je naao utoite. Ja, meutim, odlazim i nastavljam svoj put.
-Kako ti je drago ree Uzvieni uljudno.
-Moj govor je odvie smeo nastavi Sidarta - ali ne bih eleo da napustim Uzvienog, a da mu
ne saoptim svoje misli u punoj iskrenosti. Da li bi Uzvieni izvoleo da me slua jo koji trenutak?
Uzvieni nemo odobri, Sidarta ree:
-Osobito me je zadivilo jedno u tvom uenju, o, duboko potovani! Sve je u tvom nauku savreno
jasno, sve je dokazano; svet prikazuje kao savreni, nikada i nigde prekinuti lanac, kao veiti lanac,
sastavl jen od uzroka i posledica. Nikada niko nije to sagledao tako jasno, mkada niko nije to izloio
tako nepobitno; zaeelo, svakom e bramanu jae zakucati srce u nedrima kada kroz tvoje uenje
ugleda svet kao savrenu povezanost, bez ijedne upljine, kristalno jasan, neovisan od sluajnosti,
neovisan od bogova. Da li je dobar ili opak, da li je ivot u njemu patnja lli uivanje, to ostavimo na
stranu, moda to i nije bitno ali jedinstvo sveta, povezanost sveg zbivanja, obuhvatanje svega
velikog i malog istim tokom, istim zakonom uzronosti nastajanja i umiranja, to jasno zrai iz tvog
uenja, o Savreni. Ali, ba po tvom uenju ipak su prekinuti jedinstvo i doslednost svih stvari na

jednoj taki, a kroz tu pukotinu u ovaj svet jedinstva prodire neto tue, neto novo, neto ega pre
nije bilo i to se ne moe ni prikazati ni dokazati: a to je tvoje uenje o savlaivanju sveta, o
izbavljenju. Ali, ta mala pukotina, taj proboj, opet razbija i rui vasceli veiti i jedinstveni zakon
sveta. Oprosti mi to moje rei sadre zamerku.
Gotama ga je sasluao utke i mimo.
A onda blagim, uljudnim i jasnim glasom Savreni progovori:
-uo si uenje, o sine bramana, i blago tebi to si o njemu tako duboko razmislio. Pronaao si u
tom uenju nedostatak. Razmiljaj i dalje o tome. Ali bih te, udnog znanja, upozorio na opasnost
bespua u miljenju i raspri oko rei. Miljenja nemaju znaaja, ona mogu da budu lepa ili runa,
mudra ili budalasta, svako moe da ih prihvati ili da ih odbaci. Ali, uenje koje si uo iz mojih usta
nije moje miljenje i nije mu cilj da tumai svet onima koji ude za znanjem. Ono ima drugi cilj, a taj
cilj je izbavljenje od patnji. To je ono to Gotama ui, nita drugo.
-Ne ljuti se na me, o Uzvieni! ree mladi. - Nisam ti se obratio da bih se prepirao s tobom,
vodio raspre oko rei. Ti si odista u pravu, miljenja nemaju veliki znaaj. Ali, dopusti mi da kaem
jo i ovo: ni za trenutak nisam posumnjao u tebe. Ni za trenutak nisam posumnjao da si ti odista Buda,
da si dostigao cilj, i to najvii, za kojim idu mnoge hiljade bramana i sinovi bramana. Ti si naao
izbavljenje od smrti. Ono je poniklo iz tvog vlastitog traganja, na vlastitom putu, kroz misli, kroz
meditaciju, kroz spoznaju, kroz prosveivanje. Ono nije poniklo iz uenja! I zato, a takva je moja
misao, o Uzvieni, nikom nije dosueno izbavljenje kroz uenje! Jer, ti, o Uzvieni, nikom nee moi
reima i uenjem saoptiti i rei ta se u tebi zbilo u asu otkrovenja! Mnogo toga sadri uenje
posveenog Bude, ono mnoge ui da ive u potenju, da se klone zla. Ali, jedno ipak ne sadri ovo
jasno, osvetalo uenje: ne sadri tajnu ta je sam Uzvieni doiveo, on jcini meu stotinama
hiljada. To je ono to sam mislio i spoznao kada sam sluao tvoje uenje. To je ono zbog ega
nastavljam svoj put, ne da bih tragao za drugim, boljim uenjem, jer znam da takvog nema, ve da bih
napustio sva uenja i sve uitelje i sam stigao do svog cilja, ili da umrem. Ali, ja u se esto seati
dananjeg dana, o Uzvieni, i asa u kome su moje oi videle sveca.
Buda je mirno oborio pogled zemlji i savrenom nepokolebljivou je zraio njegov nedokuivi
lik.
-Neka tvoje misli ne budu zabluda! progovori dubokopotovani. Neka ti bude dato da
dospe do svoga cilja! Ali, reci mi: jesi li video mnotvo mojih samana, moju brojnu brau koja su
nala utoite u uenju? Vemje li ti, strani samano, veruje da bi svima njima bilo bolje da napuste
uenje i da se vrate svetovnom ivotu i uivanjima?
-Daleka bila takva pomisao od mene! uzviknu Sidarta. Neka svi ostanu verni uenju, nek
stignu do svog cilja! Ne prilii mi da dajem sud o ivotu drugih! Jedino sam za sebe moram da
presudim, da odaberem, da odbijam. Mi samane traimo izbavljenje od svoga j a, o Uzvieni. Da sam
jedan od tvojih uenika, o duboko potovani, plaim se da bi mi se dogodilo da moje ja samo
prividno, varljivo, doe do spokojstva i izbavljen ja, ali bi ono, u stvari, ivelo dalje i raslo, jer,
imajui uenje, imajui sledbenika, imajui ljubav prema tebi i zajednici monaha pretvorio bih sve to
u svoje ja.
Gotama je sa poluosmehom, nepokolebljivo vedro i ljubazno gledao strancu u oi i otpustio ga
gotovo neprimetnim pokretom ruke.
-Uman si, o samano! ree duboko potovani. Ume da govori, mudro, prijatelju moj. uvaj
se prevelike mudrosti!

Buda ode lagano, a njegov pogled i poluosmeh zauvek ostae urezani u idartino seanje.
-Nikad nisam video oveka takvog pogleda i osmeha, niti bilo koga koji tako sedi i koraa,
pomisli, odista bih eleo da imam takav pogled i osmeh, da umem tako da sedim i da koraam, tako
dostojanstveno, tako prikriveno a ipak otvoreno, tako detinje i tajanstveno. Zacelo, tako gleda i
koraa samo ovek koji je prodro do svog najdubljeg bia. Odista u i ja pokuati da prodrem do
najskrivenijeg.
-Video sam oveka, pomisli Sidarta, jednog jedinog, pred kojim sam morao da oborim pogled.
Vie ni pred jednim ovekom neu obarati pogled, ni pred kim. Vie me nikakvo uenje nee privui,
kada me uenje tog oveka nije primamilo.
-Buda me je poneeg liio, pomisli Sidarta, ali, liavajui me jo vie mi je dao. Liio me je
prijatelja, koji je verovao u mene, a sada veruje u njega, koji je bio moja senka, a sada je senka
Gotame. Ali, podario mi je Sidartu, mene samog.

BUENJE

apustivi lug, u kome je ostavio za sobom Budu, Savrenog, u kome je ostavio za sobom
Govindu, Sidarta oseti da je u tom lugu za sobom ostavio i svoj dosadanji ivot, da se
zauvek rastao s njim. Idui, lagana koraka, razmiljao je o tom oseanju, koje ga je celog
ispunilo. Duboko je utonuo u misli, zaranjajui kao kroz vodu do dna ovog oseanja, sve donde gde
poivaju uzroci, jer je sagledavanje uzroka kako mu se inilo sutina razmiljanja i jedino se
tim putem oseanja pretvaraju u saznanje, ne ieznu ve postaju stvarna i poinju da zrae iz sebe
ono to je u njima.
Koraajui lagano Sidarta je razmiljao. Ustanovio je da vie nije mladi, da je postao ovek.
Ustanovio je da je neto ostavio za sobom, kao to zmija ostavlja koulju, vie u njemu nema nieg
to ga je pratilo i to je bilo njegovo kroz itavu mladost: elja da ima uitelja i da slua uenje. Evo,
napustio je i poslednjeg uitelja koji se pojavio na njegovom putu, napustio je najvieg i najmudrijeg,
najsvetijeg Budu morao se rastati s njim, ne mogavi da prihvati njegovo uenje.
Usporavajui korak mislilac je produio put, pitajui sebe: ta je to to si hteo da naui iz
uenja i od uitelja. a emu te oni, koji su te mnogome uili, ipak nisu mogli nauiti? I otkri: Bilo
je to moje j a, iji sam smisao i sutinu hteo da dokuim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga
savladam. Ali, to mi nije polo za rukom, uspeo sam samo da ga obmanem, da beim i da se skrivam
od njega. Zacelo, nita na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje j a, ta zagonetka to
ivim, to predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, to sam Sidarta! I ni o emu na
vetu ne znam manje nego to znam o sebi, o Sidarti!
Zastao je obuzet ovom misli, ali, ubrzo se iz nje rodi druga, nova misao, koja je glasila: To to
nita ne znam o sebi, to je za me Sidarta ostao tu i nepoznat, proizlazi iz jednog jedinog uzroka:
plaio sam se samog sebe, neprekidno sam beao od sebe! Tragao sam za Atmanom, tragao za
bramanom, bio sam voljan da raskomadam i da ogolim svoje j a, da bih u njegovom nepoznatom i
najsutastvenijem naao jezgro svih ljutura, Atman, ivot, ono boansko i poslednje. Ali sam se ja
sam pri tom izgubio.
Sidarta die pogled i osvrnu se oko sebe, na licu mu zasja osmeh i sve do nonih prstiju proe ga
duboko oseanje buenja iz dugog sna. I odmah zatim ubrza korak, pohitavi kao ovek koji zna ta
ima da radi.
Oh, pomisli udahnuvi duboko, odsada vie neu dozvoliti da mi Sidarta utekne! Svoja
razmiljanja i ivot vie neu zapoinjati Atmanom i patnjom sveta. Vie neu da ubijam i rastaem
sebe, da bih iza osulina otkrio tajnu. Vie se neu povoditi za uenjem Joga-vede 11, niti Atarvavede12, ni za bilo kakvim drugim uenjem. elim da pouavam samog sebe, da sam sebi budem
uenik, elim da upoznam sebe, tajnu zvanu Sidarta.
Osvrnuo se oko sebe, kao da prvi put vidi svet.
Lep je svet, arolik, zaista je svet neobian i tajanstven! Ovde se vidi plavo, tamo uto, onamo
zeleno, proticali su nebo i reka, ukipile su se ume i planine, sve je to bilo lepo, sve je bilo
tajanstveno i zaarano, a usred svega toga je Sidarta koji se, eto, razbudio na putu ka samom sebi.
Sve ovo, sve to uto i plavo, reka i uma prodirali su prvi put u Sidartine oi, to vie nije bila
arolija maraa13, nije bila koprena maja14, vie nije predstavljalo besmisleno i sluajno svu
raznolikost pojavnog sveta koji dubokomisleni braman potcenjuje, jer prezire raznolikost i traga za

jedinstvom. Plavo je bilo plavo, reka je bila reka i, ako je i u plavom, i u reci, i u Sidarti ivelo
skriveno ono jedno i boanstveno, znai da je bila namisao boanskog da ovde bude uto, tamo plavo,
ovde nebo, tamo uma, a ovde Sidarta. Smisao i sutina se nisu nalazili negde iza tih pojava, oni su
bili u njima, u svemu.
Kako sam bio gluv i tup! pomisli Sidarta idui brzim koracima. Kada neko ita spis iji
smisao eli da dokui, tada nee sa prezirom gledati na znake i slova, rekavi da su varka, sluajnost
i bezvredna ljuska, ve e ih itati, prouavati i voleti slovo po slovo. A ja, koji sam hteo da itam
knjigu sveta i knjigu sopstvenog bia, prezreo sam za ljubav unapred nasluivanog smisla, znake i
slova, nazivajui pojavni svet varkom, a svoje oi i svoj jezik sluajnim i bezvrednim pojavama. Ali,
to je prolo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio.
Sledivi tu misao Sidarta je ponovo zastao, napreac, kao da se pred njim na putu nalazi zmija.
Jer, namah mu je postalo jasno i ovo: on, koji kao da se odista tek probudio i rodio, morao je da
zapone svoj ivot iznova i sasvim od poetka.
Kada je istog jutra napustio lug Jetavana, lug Uzvienog, ve razbuen 1 ve na putu ka sebi, bila
mu je namera i uinilo mu se prirodnim i po sebi razumljivim da se posle godina lsposnitva vrati u
aviaj i svom ocu. Meutim, sada, ali tek u trenutku kad je zastao kao da se pred njim na putu nalazi
zmija, razbudilo se u njemu i ovo saznanje: ja vie nisam onaj koji sam bio, vie nisam isposnik,
vie nisam svetenik, vie nisam braman. ta da radim u svom domu? Da studiram? Da prinosim
rtve? Da se vebam u meditaciji? Sve je to prolo, sve se to vie ne nalazi na mom putu.
Sidarta je stajao bez ijednog pokreta i za trenutak, u magnovenju, osetio da mu se srce ledi, da
zebe u njegovim nedrima kao ivotinjica, ptica ili zec, pri pomisli koliko je usamljen. Ciodinama je
bio bez zaviaja a da toga nije bio svestan. Sada ga je to muilo. Do tog asa je ipak, pa i onda kada
bi uronio u najdublje meditacije, uvek bio sin svog oca, braman visokog stalea i svetenik. Sad je
bio samo jo Sidarta, probudeni, i nita vie. Duboko je udahnuo vazduh i za trenutak mu je bilo
hladno, sav se najeio. Niko nije bio tako sam kao on. Nijedan plemi koji nije pripadao plemstvu,
nijedan zanatlija koji nije pripadao zanatlijama a naao kod njih utoite, delio njihov ivot,
govorio njihovim jezikom. Nijedan braman koji nije spadao medu bramane, a iveo s njima, nijedan
isposnik koji nije naao sebi utoite u redu samana, pa ni najzabitiji pustinjak u umi, nije bio toliko
jedinka i sam, jer je i on pripadao nekom staleu koji mu je bio zaviaj. Govinda je postao monah i
hiljade monaha bili su mu braa, nosili isto ruho, verovali istim verovanjem, govorili istim jezikom.
A on, Sidarta, kome je pripadao? iji e ivot da deli? ijim e jezikom da govori?
Iz tog trenutka, u kome je svet oko njega iilio, u kome se zatekao sam kao zvezda na nebu, iz tog
trena zebnje i obeshrabrenja Sidarta je izronio i njegovo j a se jo vie zgusnulo. Bio je svestan da
mu je to poslednja jeza buenja. poslednji gr raanja. I ubrzo je opet pustio korak. iao brzo i
nestrpljivo, ne u pravcu svoga doma, ne svom ocu, ne onamo odakle je krenuo.

DRUGI DEO

KAMALA

a svakom koraku svoga puta Sidarta je uio neto novo, svet se preobrazio, a njegovo srce
je bilo opinjeno. Video je raanje sunca iznad umovite pianine i njegov zalazak iza
dalekog ala na kome su se uzdizale palme. Nou je na nebeskom svodu video niske zvezda
i srp polumeseca, koji je kao unj plovio tamnom modrinom. Video je drvee, zvezde, ivotinje,
oblake, dugu na nebu, stene, travke, cvee, potok i reku, video je blistavu jutarnju rosu po bunju,
daleke planinske vrhove modre i blede; pevale su ptice, zujale su pele, pirkao je vetar iznad
srebrnastih pirinanih polja. Sve je to, hiljadustruko i aroliko, postojalo oduvek, od vajkada su sijali
Sunce i Mesec, umile reke i zujale pele, ali ranijih dana je sve ovo za Sidartu bila samo prolazna
varljiva koprena pred oima, sve te pojave posmatrao je sa podozrenjem, one su bile predodreene
da u njih prodre svojim mislima i da ih uniti, budui da one nisu bile sutastvo, jer se ono nalazi s
one strane svega vidljivog. Njegov osloboeni pogled je sad boravio s ove strane pojavnog sveta,
uoio je i spoznao prljavi svet, poelevi da u njemu nae sebi dom, vie nije tragao za sutastvom,
nije teio za vanzemaljskim ciljem. Svet je lep, kada se posmatra bez elja za traganjem, jednostavno
i kao dete. Lepi su Mesec i zvezde, lepi su i obala, uma i stena, koza i zlatna buba, cvet i leptir.
Divno je i prijatno hodati po svetu, probuen i otvoren za sve to je blisko, bez ikakvog podozrenja.
Sunce mu je drugaije grejalo potiljak, drugaije ga je rashlaivala senovita uma, drugaiji je bio
ukus potoka i cisteme, bundeva i banana. Dani su bili kratki i kratke su bile noi, asovi su promicali
hitro kao jedra na mom, a ispod jedara je plovio brod pun blaga i radosti. Meu kronjama umskih
stabala Sidarta je u prolazu video opor majmuna i uo njihovo pomamno, pohlepno kretanje. Video
je ovna koji je gonio i zaskoio ovcu. U evam je video tuku kako u predveerje lovi da utoli glad, a
mlade ribe su uplaeno, u lepravim i blistavim rojevima, iskakale pred njom iz vode, dok su
plahoviti vodeni vrtlozi, tragom neobuzdanog lovca, odisali strastvenom snagom.
Sve je ovo oduvek postojalo, ali ranije on to nije video; nije bio uesnik u svemu tome. Sad je i
on bio deo tog sveta. Svetlost i senke prodirale su u njegove oi, zvezde i mesec prodirali su u
njegovo srce.
Putem je Sidarta oivljavao u sebi sve to je doiveo u vrtu Jetavana, uenje koje je tamo sluao,
boanskog Budu, rastanak sa Govindom, razgovor sa Uzvienim. Seao se svake rei koju je uputio
Uzvienom, zaprepastivi se to je rekao i poneto to tada zapravo nije znao. Jer, upravo to to je
rekao Gotami da Budino blago i tajne ne lee u njegovom uenju, ve u onome neizrecivom i
neshvatljivom to je jednom doiveo u asu otkrovenja to ga je i nagnalo da krene na put i da
doivi ono to je sad poeo da doivljava. Trebalo je da doivi sam sebe. Zacelo, znao je on odavno
da je njegovo ropstvo Atman, sazdano od iste vene biti kao braman. Ali, on to ropstvo uistinu nikada
nije naao, jer je hteo da ga uhvati u mreu misli. Mada telo uopte nije bilo sopstvo, kao ni igra ula,
to nisu bili ni misao, ni razum, niti nauena mudrost i nauena vetina da se izvlae zakljuci i da se
iz ve promiljenog raspredaju nove misli. Ovaj misaoni svet se jo nalazio s ove strane pojava i
nikakav cilj nije postizao unitenjem sluajnog j a koje se krije u ulima, dok se i dalje gaji sluajno j
a u carstvu misli i uenosti. Jedno kao i drugo, misli kao i ula, bilo je lepo, iza njih se krio poslednji
smisao, trebalo ih je sluati i poigravati se njima, ni jedno ni drugo nije bilo za potcenjivanje kao ni
za precenjivanje, trebalo je oslunuti i uti tajne glasove onoga najunutarnjijeg koji provejavaju iz
misli u ula. Ubudue on e teiti samo za onim to mu glas bude naloio, a zadravati se samo pri

onom to mu glas bude savetovao. Zato je Gotama jednom, u asu nad asovima, seo ispod boovog
stabla, gde ga je prostrelilo otkrovenje? On je uo glas, jedan glas u sopstvenom srcu, koji mu je
naloio da se odmori pod tim stablom, a on se nije opredelio za muenje svoga tela, za prinoenje
rtvi, za kupanje ili molitvu, niti za jelo i pie, za spavanje i za snove, ve je posluao glas. Trebalo
je posluati samo glas, a nikakvo naredenje spolja; dobro je bilo i neophodno biti za to spreman, sve
drugo je bilo nepotrebno.
U noi, koju je prespavao u slamom pokrivenoj kolibi splavara na reci, Sidarta je usnuo san:
Govinda je stajao pred njim, u utom ruhu isposnika. Govinda je izgledao tuan i tuno je upitao:
Zato si me napustio? On tada zagrli Govindu, obujmi ga obema rukama, a kad ga je privio na
svoje grudi i poljubio to vie nije bio Govinda ve jedna ena, a iz haljine te ene virila je
nabubrela dojka na kojoj je leao Sidarta i napajao se, a mleko iz te dojke je imalo sladak i jak ukus.
Imala je ukus ene i mukarca, sunca i ume, ivotinje i cveta, ukus svakog ploda i svake slasti. Ono
ga je opilo i liilo svesti. Kada se Sidarta probudio, iza vrata kolibe svetlucala se bleda reka, a iz
ume je duboko i skladno odzvanjao turobni krik sove.
Kada se razdanilo, Sidarta zamoli svog domaina, splavara, da ga preveze preko reke. Splavar ga
svojim splavom od bambusove trske prebaci preko reke; iroka vodena povrina prelivala se
ruiastim sjajem na jutarnjem rumenilu.
-Lepa je ova reka ree svom pratiocu.
-Da odgovori splavar ovo je veoma lepa reka i ja je volim iznad svega. esto sam je
sluao, esto joj gledao u oi i uvek sam od nje neto nauio. Od reke se mnogo moe nauiti.
-Hvala ti, dobrotvoru ree Sidarta, popevi se na suprotnu obalu. Nikakvim te gostinskim
poklonom ne mogu darivati, mili moj, niti nagraditi. Ja sam beskunik, sin bramana i samana.
-Odmah sam to uoio odvrati splavar i nisam oekivao od tebe ni nagradu, ni gostinski dar.
Darivae me drugom prilikom.
-Vemje li u to? upita Sidarta razdragano.
-Svakako. I to sam nauio od reke: sve se ponovo vraa! I ti e se, samano, vratiti. A sad
zbogom ostaj! Neka mi tvoje prijateljstvo bude nagrada. Seti me se kada bude prinosio rtve
bogovima!
S osmehom su se rastali. S osmehom se Sidarta poradovao prijateljstvu i ljubaznosti splavara.
On je kao Govinda, pomisli smeei se, svi oni koje susreem na svom putu su kao Govinda. Svi
su blag<xiarni, iako njima samim treba blagodariti. Svi su pokorni, svi eie da budu prijatelji, da
sluaju a da malo misle. Ljudi su deca.
Oko podne je proao kroz neko selo. Ispred kolibe od blata tumbala su se deca na ulici, igrajui
se semenkama od bundeva i koljkama, galamila su i kokala se, ali su uplaeno pobegla ugledavi
stranog samanu. Na kraju sela put ga je vodio preko jednog potoka, a na mbu potoka kleala je mlada
ena i prala mblje. Kada je Sidarta pozdravi ona die glavu 1 pogleda ga smeei se, a on vide sjaj
beonjae u njenom oku. Doviknuvi joj dobre elie, kao to je uobiajeno meu putnicima, upita je
koliki mu put jo predstoji do velikog grada. Ona se die i prie mu, vlana usta su primamljivo
blistala na njenom mladom licu. Izmenivi s njim nekoliko aijivih rei, ona ga upita da je ve jeo i
da je istina da samane nou sami spavaju u umi i ne smeju da imaju enu kraj sebe. Pri tom je svoje
Ievo stopalo stavila na njegovo desno i napravila pokret kakav ine ene kada mukarca pozivaju na
onu vrstu ljubavnog uivanja koje se u ubenicima naziva penjanje uz drvo. Sidarta oseti da mu se
krv zagreva i u taj mah se opet seti svoga sna, pa se malko sae ka eni i usnama dodimu mrku

bradavicu njene dojke. Ona die pogled i zagleda mu se u lice, smeei se puna udnje, enjivo
suenih onih kapaka. Sidartu takoe obuze enja i oseti pokret polnog izvora; ali, kako jo nikada
nije dotakao enu ustezao se za trenutak, dok su mu ruke ve bile spremne da posegne za njom. I tog
trenutka je, najeivi se, uo glas svog unutamjeg bia, a taj glas je rekao ne. Tada je sva ar
iezla sa nasmeenog lica mlade ene, video je samo jo zamueni pogled uspaljene enke. On je
ljubazno pomilova po obrazu, okrenu se od nje i praen njenim razoaranim pogledom, laka koraka,
nestade u bambusovoj ikari.
Toga dana je u predveerje stigao u veliki grad, jer je bio eljan ljudi. Dugo je iveo po umama
i slamom pokrivena koliba splavara, u kojoj je proveo proteklu no, bila mu je posle tolikog vremena
prvi krov nad glavom.
Na domaku grada, u blizini lepo ograenog gaja, putnik susrete buljuk slugu i slukinja,
natovarenih korpama. U bogato ukraenoj nosiljci, koju su nosila etvorica slugu, ispod arenog
zaklona od sunca sedela je na crvenim jastucima ena, gospodarica. Sidarta se zaustavio na ulazu u
gaj i posmatrao povorku, video je sluge i slukinje, gomilu korpi, video je nosiljku i u nosiljci gospu.
Ispod visoko podignute crne kose video je veoma svetio, veoma neno, veoma mudro lice,
svetlocrvena usta nalik na tek raspuklu smokvu, negovane obrve iscrtane u irokom luku, tamne oi
visprena i budna pogleda, svetloputi dugi vrat, koji je virio iz zelene i zlatne gomje haljine, duge i
uzane mke sa irokim zlatnim grivnama oko lanaka.
Sidarta je uoio koliko je lepa i srce mu se razgalilo. Duboko se poklonio kada je nosiljka stigla
blizu i, uspravivi se, zagledao se u to svetlo, ljupko lice, za trenutak je pogledom zaronio u bistre
oi pod irokim lukom obrva i udahnuo daak mirisa koji mu je bio nepoznat. Smeei se, lepa ena
klimnu glavom, u magnovenju, a onda nestade u gaju a za njom sluge.
Evo, ulazim u ovaj grad pod tako ljupkim znakom, pomisli Sidarta. Mamilo ga je da iz istih stopa
zakorai u gaj, ali se predomislio, jer je tek u taj mah postao svestan sa koliko prezira i podozrenja,
koliko odbojno su ga gledale sluge i slukinje na ulazu.
Ja sam jo uvek samana, pomisli, jo uvek sam isposnik i prosjak. Neu smeti da ostanem takav,
ne smem takav da kroim u gaj. I nasmeja se.
Prvog oveka na koga je naiao upitao je za gaj i za enu. Saznavi da je to gaj Kamale, uvene
kurtizane, a da ona, osim tog gaja, poseduje i kuu u gradu.
Nakon toga je uao u grad. Sad je imao odreeni cilj.
Idui za svojim ciljem pustio je da ga grad proguta, noen ulinom vrevom zaustavljao se po
trgovima, odmarao na stepenicama kraj reke. Predvee se sprijateljio sa berberskim pomonikom,
koga je video na radu u senci nekog svoda i zatim ponovo naao pri molitvi u hramu Vinua ls, a kome
je zatim priao priu o Vinuu i Lakmi u. No je prespavao kraj amca na reci i u rano jutro, pre no
to e prve muterije dod u radnju. pomonik herberina mu obrija bradu i podia ga, oelja mu kosu
i namaza je finim uljem. Zatim je poao na reku da se okupa.
Kada se u kasne popodnevne asove lepa Kamala u svojoj nosiljci pribliavala svom lugu, na
ulazu je stajao Sidarta, poklonio se i zauzvrat primio pozdrav kurtizane. Dao je zatim znak sluzi koji
je iao na kraju povorke i zamolio ga da javi svojoj gospodarici da jedan braman eli s njom da
govori. Posle nekog vremena sluga se vrati, pozva ga da poe za njim, pa ga bez rei odvede do
paviljona u kome je ugledao Kamalu u Iealjki za odmaranje.
-Nisi li i jue stajao tu napolju i pozdravio me? upita Kamala.
-Odista sam te jue video i pozdravio.

-Nisi li jue imao bradu, i dugu kosu, i prainu u kosi?

-Dobro si uoila, sve si videla.. Videla si Sidartu, sina bramana, koji je tri godine bio samana.
Ali, saa sam napustio taj put i doao u ovaj grad, a prva ko ju sam sreo pre no to sam kroio u grad
bila si ti. Doao sam da bih ti to rekao, o Kamala! Ti si prva ena sa kojom Sidarta govori ne
obarajui pogled. Vie nikad neu da obaram pogled kad sretnem lepu enu.
Kamala se smeila i igrala svojom lepezom od paunovog perja. Ona ga upita: Zar je Sidarta
doao k meni samo da mi to kae?
-Da ti to kaem i da ti se zahvaiim to si tako lepa. I, ako to ne izaziva tvoje negodovanje, molio
bih te da mi bude prijatel jica i uiteljica, jer ja nita ne znam o vetini u kojoj si ti majstor.
Kamala prsnu u smeh.
-Nikada mi se nije dogodilo, prijatelju, da neki samana iz ume doe k meni sa eljom da ga
pouavam. Nikada mi se nije dogodilo da mi dode samana sa dugom kosom i sa starom, iscepanom
pregaom oko bedara. Mnogi mladii dolaze k meni, meu njima ima i sinova bramana, ali oni dolaze
u lepoj odei, dolaze sa finom obuom, kosa im je miomirisna, a kesa puna novca. Eto kakvi su,
samano, mladii koji k meni dolaze.
Sidarta ree:
-Ve poinjem da uim od tebe. I jue sam neto nauio. Evo, skinuo sam bradu, oeljao kosu i
namazao je uljem. Neznatno je to to mi jo nedostaje, svetla gospo: a to su fina odea, fina obua i
novac u kesi. Znaj, Sidarta je umeo da postavi sebi i tee zadatke nego to su takve sitnice i uvek ih je
ostvarivao. Kako onda ne bih ostvario i zadatak koji sam sebi jue postavio: da budem tvoj prijatelj i
da nauim od tebe slasti ljubavi! Videe da lako shvatam, Kamala, uio sam i tee nauke od onih
kojima e me ti uiti. Evo, dakle, ta je: Sidarta te ne zadovoljava takav kakav je, sa uljem u kosi,
ali bez odee, bez obue, bez novaca?
Smejui se Kamala ree:
-Ne, cenjeni, on jo ne zadovoljava. Mora imati lepu odeu i obuu, mnogo novaca u kesi i
poklone za Kamalu. Je li ti sad jasno, samano iz ume? Jesi li zapamtio?
-Zacelo sam zapamtio povika Sidarta. Kako ne bih zapamtio sve to potie iz ovakvih usta!
Tvoja usta su kao tek raspukla sinokva, Kamalo. Moja usta su takoe rumena i svea, pristae uz
tvoja, videe. Ali, reci, lepa Kamalo, zar se nimalo ne plai samane koji je doao iz ume da ui
ljubav?
-Zato bih se plaila samane, glupog samane iz ume, koji dolazi od akala i jo ne zna ta je
ena?
-Oh, jak je taj samana i niega se ne plai. Mogao bi te prisiliti, lepa devojko. Mogao bi te oteti.
Mogao bi da ti zada bol.
-Ne, samano, toga se ne plaim. Zar se ikada neki samana ili braman plaio da bi neko mogao da
doe i da ga zgrabi, da bi mu oteo njegovu uenost, njegovu pobonost ili dubokoumnost? Ne, jer to
su njegovi posedi od kojih on daje samo onoliko koliko sam hoe i kome hoe. Isto ti je i sa
Kamalom i sa slastima ljubavi. Lepa su i rumena Kamalina usta, ali pokuaj da ih poljubi protiv
Kamaline volje i od tih usta, koja znaju da prue tolike slasti, nee dobiti ni kapi naslade! Ti si
prijemiv, Sidarto, zato naui i ovo: ljubav se moe isprositi, kupiti, dobiti na poklon, nai na ulici,
ali se ne moe silom oteti. Smislio si pogrean put. Doista bi bila teta kada bi tako lep mladi kao
to si ti imao tako pogrean pristup.
Sidarta joj se pokloni smeei se.

-Bila bi teta, Kamalo, oh, koliko si u pravu! Bila bi velika teta. Neu da izgubim ni kapi slasti
koju tvoja usta pruaju, kao to ne elim da ti umanjim slast od mojih usta! Zato neka bude ovako:
Sidarta e se vratiti kada bude imao ono to mu jo nedostaje: odeu, obuu i novac. Ali, reci,
draesna Kamalo, moe li mi dati jo jedan mali savet?
-Savet? Zato ne bih? Ko ne bi rado dao savet siromanom, neukom samani, koji dolazi od akala
iz ume.
-Mila Kamalo, posavetuj me: kuda da idem da bih najbre naao one tri stvari?
-Prijatelju, to bi mnogi hteli znati. Mora da radi ono to si nauio i trai da ti se za to da
novac, i odea, i obua. Drugaije siromah ne moe da doe do novca. ta ti ume da radi?
-Umem da mislim. Umem da ekam. Umem da postim.
-Nita drugo?
-Nita. Ipak, umem da spevam pesmu. Hoe li mi dati poljubac za jednu pesmu?
-Hou, ako mi se tvoja pesma svidi. Kakav joj je naslov?
Nakon nekoliko trenutaka razmiljanja Sidarta izgovori sledee stihove:
U svoj senoviti gaj kroila je lepa Kamala.
Na ulazu u gaj je stajao mrki samana.
Ugledavi lotosov cvet on se pokloni, duboko, a smeei se otpozdravi mu Kamala.
Mladi pomisli! Od prinoenja rtvi bogovima, slae je prinositi rtve lepoj Kamali.
Kamaia pljesnu rukama i zvecnu zlatnim grivnama.
-Lepi su tvoji stihovi, mrki samano, i odista nita neu izgubiti ako ti zauzvrat dam poljubac. Ona
ga privue pogledom i on prinese svoje lice njenom, poloivi svoja usta na njena koja su bila kao
raspukla smokva. Dugo ga je ljubila Kamala i Sidarta, duboko zapanjen, oseti kako ga ona ui, oseti
koliko je mudra i kako gospodari njime, kako ga odbija, kako ga mami i kako ga iza prvog oekuje
jo novi, smiljeno rasporeeni, znalaki niz poljubaca od kojih se svaki razlikuje od drugog. Zastao
je diui duboko i tog trenutka se kao dete zaudio obilju znanja i uenja vrednog, koje mu upravo
pue pred oima.
-Tvoji stihovi su veoma lepi uzviknu Kamala da sam bogata dala bih ti za njih zlatnike. Ali
bie ti teko da sa stihovima zaradi toliko novaca koliko ti je potrebno. Bie ti potrebno mnogo
novaca, ako eli da bude Kamalin prijatelj.
-Kako ume da ljubi. Kamalo! promuca Sidarta.
-Da, to umem, zato ne oskudevan u haljinama, obui, grivnama i ostalim Iepim stvarima. Ali, ta
e biti s tobom? Zar ne znas nita osim da moli, da posti i da sroi stihove?
-Znam i obredne pesme ree Sidarta ali vie neu da ih pevam. Znam i bajalice, ali vie
neu da ih izgovaram. itao sam svete spise
-Stani prekide ga Kamala. Zar ti ume da ita? A i da pie?
-Zacelo. Mnogi to znaju.
-Veina ne zna. Ni ja nisam tome vina. Dobro je to zna itati i pisati, veoma dobro.
Bajalice e ti takoe dobro doi
U taj mah dotra jedna slukinja i neto apnu svojoj gospodarici na uvo.
-Dolazi mi poseta povika Kamala. Pohitaj i nestani, Sidarto, ovde te niko ne sme videti,
zapamti to! Sutra u te ponovo videti.
Naredila je slukinji da pobonom bramanu da belo gomje ruho. Pre no to se osvestio, slukinja
povue Sidartu za sobom, zaobilaznim putevima odvede ga u batensku kuu i tu mu dade gornje ruho,

zatim ga povede u bunje i usrdno opomenu da se brzo i neopaeno udalji iz gaja.

Sav zadovoljan on postupi kako mu je reeno. Naviknut na umu, neujno se izvukao iz gaja i
preao preko ivice. Zadovoljan se vratio u grad, ponevi pod mikom savijenu odeu. Stigavi do
svratita u koje su putnici obino navraali stao je kraj vrata, molei utke da mu udele hranu, pa isto
tako utke primi prueni komad pirinanog kolaa. Moda ve sutra, pomisli u sebi, nikoga neu
moliti za hranu.
Namah se u njemu razbukta ponos. Vie nije bio samana, nije mu dolikovalo da prosi. Pirinani
kola dade nekom psu i osta bez hrane.
-Jednostavan je ivot koji se vodi ovde u svetu pomisli Sidarta. Ne krije u sebi nikakve
tekoe. Sve je bilo teko, tegobno i naposletku beznadeno kada sam jo bio samana. Sada je sve
lako, kao to je lako uiti kako se ljubi, u emu me Kamala pouava. Potrebni su mi odea i novac, i
nita vie, a to su bliski i sitni ciljevi koji ne ometaju san.
Obavestio se gde se nalazi Kamalina kua u gradu i posetio je sutradan.
-Dobro je krenulo doeka ga ona. Oekuje te Kamasvami, najbogatiji trgovac u ovom
gradu. Dopadne li mu se, uzee te u slubu. Budi mudar, mrki samano. Druge sam navela da mu
priaju o tebi. Budi ljubazan prema njemu, on je veoma moan. Ali, ne budi suvie skroman! Ne
elim da mu bude sluga, hou da bude njemu ravan, u suprotnom neu biti zadovoljna tobom.
Kamasvami stari i sve vie ugaa sebi. Dopadne li mu se, on e ti poveriti mnoge poslove.
Sidarta joj se zahvali i nasmeja, a poto je saznala da jue i danas nita nije jeo, naredi da mu se
donese hleb i voe i ugosti ga.
-Imao si sreu ree mu ona na rastanku- pred tobom se otvaraju vrata jedna za drugim. Kako je
to moguno? Raspolae li nekim inima?
Sidarta ree:
-Jue sam ti priao da umem da mislim, da ekam i da postim, ali ti si smatrala da to niemu ne
slui. Meutim, mnogo emu to slui, Kamala, videe i sama. Videe da glupe samane u umi naue
i znaju mnogo lepoga to vi ostali ne znate. Jo koliko prekjue bio sam upavi prosjak, jue sam ve
ljubio Kamalu, a uskoro u biti trgovac, imau novaca i sve one stvari koje smatra draeocenim.
-To je tano sloi se ona. Ali, ta bi bilo s tobom da nije mene? ta bi bio da ti Kamala ne
pomae?
-Mila Kamalo ree Sidarta i uspravi se kada sam doao u tvoj gaj napravio sam prvi korak.
Moja namera je bila da kod najlepe ene uim ljubav. U trenutku u kome sam doneo ovu odluku znao
sam i to da u je ostvariti. Znao sam da e mi pomoi, znao sam to ve kod tvog prvog pogleda na
ulazu u gaj.
-A da nisam htela?
-Htela si. uj, Kamalo: kada baci u vodu kamen, on najbrim putem tone da stigne do dna. Tako
je to i kad Sidarta ima neki cilj, neku nameru. Sidarta ne preduzima nita, on eka, on razmilja, on
posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kamen kroz vodu, a da nita ne radi, 3 da se ne pomakne;
on biva privuen, on se oputa i pada. Njegov cilj ga privlai, on ne doputa da mu u duu prodre
bilo ta to bi bilo suprotno cilju. To je ono to je Sidarta nauio kod samana. To je ono to neznalice
nazivaju inima, mislei da to izvode demoni. Ali, demoni nita ne izvode, demoni ne postoje. Svako
moe da baca ini, svako moe da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da eka, ako ume da posti.
Kamala ga je sluala. Volela je njegov glas, volela pogled njegovih oiju.
-Moda je tako kako ti kae, prijatelju ree tihom glasom. Ali, moda je tako, da je Sidarta

zgodan mukarac, da se njegov pogled svida enama i da mu zato srea dolazi u susret.
Sidarta se oprostio jednim poljupcem.
-Neka bude tako, uiteljice moja. Neka ti se moj pogled uvek svidi, neka mi od tebe uvek dode
srea u susret!

KOD LJUDI DETINJEG UMA

idarta poe trgovcu Kamasvamiju. Uputie ga u bogatu kuu, sluge ga povedoe preko
dragocenih tepiha u odaju u kojoj je trebalo da saeka domaina.
Ue Kamasvami, ovek hitrih i gipkih pokreta, progruane kose, mudra i oprezna pogleda,
poudnih usta. Domain i gost se ljubazno pozdravie.
-Rekoe mi zapoe trgovac da si braman, uenjak, ali da trai slubu kod trgovca. Zar si
zapao u nevolju, bramano, kad trai slubu?
-Ne ree Sidarta nisam zapao u nevolju, niti sam ikada bio u nudi. Znaj da dolazim od
samana, kod kojih sam dugo iveo.
-Kako ne bi bio u nudi kada dolazi od samana? Zar samane nisu bez ikakve svojine?
-Ja jesam bez svojine odvrati Sidarta ako na to misli. Nemam nita svoje. Ali, to je
dobrovoljno, prema tome, nisam u nudi.
-Od ega misli da ivi kad nema nita svoje?
-O tome nikad nisam razmiljao, gospodaru. Vie od tri godine sam bio bez svojine, a nikada
nisam razmiljao o tome od ega u da ivim.
-Znai da si iveo od svojine drugih.
-Verovatno je tako. Pa i trgovac ivi od tueg imetka.
-Dobro reeno. Ali on to tue ne uzima besplatno; on za to aje svoju robu.
-Kanda je tako. Svako uzima i svako daje, takav je ivot.
-Ali, dozvoli, ako nema imetka, ta e onda dati?
-Svako daje ono to ima. Ratnik daje snagu, trgovac robu, uitelj uenje, seljak pirina, a ribar
daje ribu.
v Vrlo dobro. A ta ti ima da da? ta si uio? ta ume?
-Umem da razmiljam. Umem da ekam. Umem da postim.
-Je li to sve?
-Mislim da je to sve!
-Kakva je korist od toga? Na primer, to to posti, zato je to dobro?
-Veoma je dobro, gospodaru. Kada neko nema ta da jede, najpametnije to moe da uradi jeste
da posti. Na primer, da Sidarta nije nauio da posti, on bi jo koliko danas morao da se prihvati neke
slube, kod tebe ili bilo gde, jer bi ga glad naterala. Ovako, meutim, Sidarta moe mirno da eka, on
ne zna za nestrpljenje, on ne zna za nudu, glad ga moe dugo opsedati a da se on tome samo smeje.
Eto, gospodaru, zato je dobro postiti.
-U pravu si, samano. Priekaj za trenutak.
Kamasvami izie i vrati se sa svitkom koji prui gostu, upitavi ga:
-Ume li ovo da ita?
Sidarta baci pogled u svitak u kome je bio ispisan kupoprodajni ugovor i poe da ga ita naglas.
-Odlino ree Kamasvami. A sad hoe Ji mi neto napisati na ovome listu?
On mu prui list i pisaljku, a Sidarta uze da pie i vrati list.
Kamasvami proita: Pisati je dobro, razmiljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje.
-Odlino ume da pie pohvali ga trgovac. Imaemo jo o mnogo emu da razgovaramo.
Za danas te molim da bude moj gost i da konai u mom domu.

Sidarta se zahvali i prihvati poziv, te je odsad iveo u kui trgovca. Doneli su mu odeu i obuu,
a jedan od sluga mu je svaki dan pripremao kupku. Dva puta dnevno se u kui sluio obilan obrok, ali
Sidarta je jeo samo jedanput u toku dana, nije jeo mesa i nije pio vina. Kamasvami mu je priao o
svojoj trgovini, pokazivao mu robu i skladita, pokazivao svoje proraune. Sidarta je upoznao mnogo
novog, sluao je paljivo a govorio malo. Seajui se Kamalinih rei, nikad se nije podredio trgovcu,
primoravi ga da postupa s njim kao sa sebi ravnim, tavie, kao sa viim od sebe. Kamasvami je
briljivo i esto gotovo strasno vodio svoje poslove, dok je Sidarta sve to smatrao igrom, zalaui se
da u tanine naui njena pravila, ali sadraj te igre se nije dotakao njegovog srca.
Nije dugo proveo u domu Kamasvamija a ve je poeo da uestvuje u trgovakim poslovima
svog domaina. Ali, svakoga dana, u asu koji bi mu ona naznaila,- poseivao je lepu Kamal'u, u
lepom ruhu, finoj obui, a ubrzo joj je donosio i poklone. Njena rumena, mudra usta nauila su ga
mnogo emu. Mnogo emu ga je nauila i njena nena, gipka ruka. Budui da je u I jubavi jo bio
deak, sklon da slepo i nezasito srlja u naslade kao u kakav ponor, ona ga je od samog poetka
poduavala i nauila da nema slasti bez pruanja slasti, kao i da svaki pokret, svako milovanje, svaki
dodir, svaki pogled, svako i najmanje mesto na telu ima svoju tajnu ije otkrivanje donosi blaenstvo.
Ona ga je uila da ljubavnici, posle ljubavne svetkovine, ne smeju da se razilaze a da se jedno
drugom ne dive, a da oboje nisu podjednako i pobedeni i pobednici, kako ni kod jednog od njih ne bi
dolo do zasienosti, do nelagodnog oseanja praznine i opakog oseanja da je jedno od njih dvoje
zloupotrebljavalo ono drugo ili bivalo zloupotrebljavano. udesne asove je provodio kod Iepe i
mudre umetnice, postao je njen uenik, njen ljubavnik i prijatelj. Kod Kamale se nalazila sva
vrednost i smisao njegovog sadanjeg ivota, a ne u trgovakim poslovima Kamasvamija.
Trgovac je preneo na njega pisanje vanih pisama i ugovora, a ulo mu je u naviku da se o svim
vanim pitanjima posavetuje s njim. Ubrzo je uvideo da Sidarta zna veoma malo o pirinu i vuni, o
plovidbi i trgovini, ali da je srene ruke, da prevazilazi trgovca u pogledu mimoe i staloenog
ponaanja, u vetini da slua rei sagovornika i u moi da prodre u duh drugih ljudi.
-Ovaj braman ree jednom nekom svom prijatelju nije pravi trgovac i nikad to nee ni biti.
Njegova dua nikad ne uestvuje sa arom u poslovima. Ali, on poseduje tajnu ljudi kojima uspeh
dolazi sam od sebe, bilo da je to zato to je roen pod srenom zvezdom, bilo da su to ini, ili neto
to je nauio kod samana. Reklo bi se da se samo igra poslovima, nikada on nije proet njima, niti
mogu da steknu prevlast nad njim, ali se nikad ne boji neuspeha, nikad ne brine zbog gubitka.
Prijatelj tad posavetova trgovca:
-U poslovima koje obavlja za tebe daj mu treinu dobitka, ali ga istovremeno obavei da sa istim
udelom snosi i gubitak ako bi do toga dolo. Na taj nain radie revnosnije.
Kamasvami je posluao savet. Ali, Sidarte se to nije ticalo. Ravnoduno je primao uee u
dobiti, a kad bi ga zadesio gubitak, nasmejao bi se i rekao: Gle, to je, dakle, polo naopako!
Zacelo je, po svemu sudei, bio ravnoduan prema poslovima. Jednom je otputovao u neko selo
da otkupi bogatu etvu pirina. Ali, kada je stigao, drugi trgovac je ve bio otkupio sav pirina.
Uprkos tome, Sidarta se nekoliko dana zadrao u selu, aavao je seljake, darivao decu bakrenim
noviima, uestvovao na jednoj svadbi i, naposletku, vratio se s puta veoma zadovoljan ovim
putovanjem.
Upoznao sam razne ljude, jedan braman mi je postao prijatelj, deca su mi jahala na kolenu,
seljaci su mi pokazivali svoja polja i niko me nije smatrao za trgovca.
-To je sve vrlo lepo povika Kamasvami negodujui ali, ti si trgovac u stvari, bar ja tako

smatram! Ili si putovao za svoje zadovoljstvo?

-Zacelo nasmeja se Sidarta zacelo sam putovao za svoje zadovoljstvo. Zato drugo?
Upoznao sam ljude i predele, uivao u ljubaznosti i poverenju, naao sam prijateljstvo. Vidi, mili, da
sam ja Kamasvami ja bih se, videvi da mi je kupovina osujeena, pun ljutnje brzo vratio s puta,
izgubivi tako odista i vreme i novac. Ovako sam, meutim, proveo prijatne dane, nauio poneto,
uivao u veselju, ne nanosei tetu ljutnjom i brzopletou ni sebi ni drugome. Ako ikad odem jo
jednom tamo, moda radi otkupa neke kasnije etve, ili sa bilo kojim ciljem, srdani ljudi e me
doekati ljubazno i vedro, a ja u sebe pohvaliti to tada nisam ispoljio urbu i zlovolju. Prema tome,
prijatelju, mani se svega i ne teti sebi grdnjom. Ukoliko doe dan kada bi smatrao da ti Sidarta
nanosi tetu, reci samo jednu re i Sidarta e poi svojim putem. Ali dotle, daj da jedan s drugim
budemo uzajamno zadovoljni.
Uzaludni su bili pokuaji trgovca da Sidartu ubedi da jede njegov, Kamasvamijev, hleb. Sidarta
je izjavljivao da jede svoj hleb, ili bolje reeno da obojica jedu hleb drugih, hleb svih. Sidarta
nikada nije imao uvo za Kamasvamijeve brige, a Kamasvami je esto brinuo. Ako bi u toku nekog
trgovakog posla pretio neuspeh, ako bi postojala opasnost da se neka poiljka robe izgubi, ili da
neko od dunika nee moi da plati, Kamasvami nikako nije uspevao da ubedi svog sagovomika da je
korisno troiti ememe ili gnevne rei, naborati elo, loe spavati. Kada mu je Kamasvami jednom
predoio da je sve navike koje je stekao nauio od njega, ovaj mu odgovori:
-Ne podsmevaj mi se takvim alama! Od tebe sam nauio koliko staje korpa puna ribe i kolika se
kamata moe traiti na pozajmljeni novac. To su tvoje nauke. Ali, mislim, to nisam nauio od tebe,
vrsni Kamasvami, bie boije da se potrudi da to naui od mene.
Njegova dua odista nije bila sklona trgovini. Poslovi su mu dobrodoli jer donose novac za
Kamalu, a donosili su mu mnogo vie nego to mu je trebalo. U svemu ostalom Sidartino
interesovanje i radoznalost bili su usmereni samo na ljude, jer su njihovi poslovi, zanati, brige,
radosti i ludosti ranije bili tui i daleki koliko i mesec. Koliko god mu je bilo lako da sa svima njima
razgovara, kraj svih da ivi i od svih da ui, ipak je bio svestan da postoji neto to ga odvaja od
njih, a odvajalo ga je to to je bio samana. Video je da ljudi ivotare na neki detinji ili ivotinjski
nain, koji je voleo a istovremeno i prezirao. Video je da se trude, da pate i da se kidaju zbog stvari
koje, po njegovom miljenju, nisu bile vredne tolike cene, na primer: zbog novca, zbog malih radosti
i malih poasti ljudi su se meusobno grdili i vreali, kukali zbog bolova koji bi samani izmamili
samo osmeh, teko su podnosili liavanja zbog kojih samana ne pati.
Bio je otvoren prema svemu to mu je dolazilo od tih ljudi. Dobrodolicom je doekivao trgovca
koji mu je nudio platno na prodaju, dobrodolicom je pozdravljao dunika koji mu je traio zajam, a
tako isto i prosjaka koji bi mu ceo sat priao o svom siromatvu, a da ni upola nije bio tako
siromaan kao bilo koji samana. Prema bogatom inostranom trgovcu se nije ophodio nimalo drugaije
nego prema sluzi koji ga je brijao, ili prema ulinom prodavcu kome je, pri kupovini, dozvoljavao da
ga prevari za neki novi. Kada bi Kamasvami navratio do njega da mu se poali i iznese svoje
brige, ili da mu prigovara zbog nekog posla, on bi ga sluao radoznalo i vedro, mnogo ta bi ga
zaudilo, ali je pokuavao da ga razume, dajui mu u neem i za pravo, tek toliko koliko mu se
uinilo neophodnim, da bi se odmah zatim okrenuo sledeem koji je doao da ga potrai. Mnogi su
mu dolazili, mnogi meu njima da trguju s njim, mnogi sa namerom da ga prevare, da neto dokue,
mnogi su opet dolazili da izazovu njegovo saaljenje, da uju njegov savet. On ih je savetovao,
saaljevao, dariyao, doputao da ga pomalo varaju, a ova igra i strasti kojom su je ljudi vodili

zaokupljale su njegove misli nita manje nego to su ga nekad zaokupljale misli o bogovima i o
bramanu.
Povremeno bi duboko u nedrima uo samrtniki, jedva ujni glas, koji ga je tiho opominjao, tiho
se jadao. U takvom asu dolazilo bi mu do svesti da vodi udan ivot, da je sve to ini samo igra, da
je, dodue, vedar i katkad radostan, ali da pravi ivot ipak protie mimo njega ne dotakavi ga se.
Kao to se igra igra sa svojim loptama, tako se i on igrao sa poslovima i ljudima iz svoje okoline,
posmatrao ih je i u tome nalazio razonodu; ali srcem i izvorom svoga bia nije uestvovao u tome.
Izvor je proticao negde daleko od njega, tekao je neprekidno i nevidljivo i vie nije bio ni u kakvoj
vezi sa njegovim ivotom. Dogaalo se da se preplaeno trgne zbog takvih misli, poelevi da i
njemu bude dato da sa arom i svim srcem uestvuje u detinjoj svakodnevici, da isdnski ivi, da
istinski radi, da istinski uiva i provodi ivot umesto da kao posmatra stoji po strani.
Ali, uvek je nanovo odlazio lepoj Kamali, uio se ljubavnim vetinama, vrio kult naslade u
kome, vie nego u bilo emu drugom, davati i primati postaje jedno. askao je sa njom, uio od nje,
davao joj savete i primao ih. Ona ga je razumevala bolje no to ga je ikad Govinda razumeo, ona mu
je bila slinija.
Jednom, on joj ree:
-Ti si kao ja, a drugaija od veine ljudi. Ti si
Kamala i nita drugo, u tebi se kriju spokojstvo i utoite u koje se moe povui svakog asa i
oseati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi to mogli
imati.
-Nisu svi ljudi mudri ree Kamala.
-Nisu ree Sidarta i upravo se o tome i radi. Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema
utoita u sebi. Drugi ga pak imaju, iako im je razum kao u malog deteta. Veina ljudi, Kamalo, slini
su listu koji opada, leluja se i vrti u vazduhu i u kovitlacu pada na zemlju. Drugi, ali malobrojni, su
kao zvezde, kreu se utvrenom putanjom, do njih ne dopiru nikakvi vetrovi, oni u sebi nose svoj
zakon i svoj put. Meu svim mudracima i samanama, od kojih sam mnoge poznavao, bio je samo
jedan takav, jedan savreni, koga nikad neu zaboraviti. To je Gotama, Uzvieni, onaj koji objavljuje
svoje uenje. Hiljade uenika ga sluaju svakodnevno, slede njegova pravila, ali svi su oni lie koje
opada i ne nose u sebi samima uenje i zakon.
Kamala ga je posmatrala smeei se.
-Opet govori o njemu ree opet ima misli samane.
Sidarta je utao, a onda su igrali igru ljubavi, jednu od tridesetak ili etrdesetak razliitih igara
koje je Kamala znala. Njeno telo je bilo savitljivo kao u jaguara, ili kao luk lovca; svako ko je od nje
nauio ljubav znao je za mnoge slasti, za mnoge tajne. Ona e dugo igrala sa Sidartom, mamila ga i
odbijala, privlaila ga i obavijala se oko njega radujui se njegovom majstorstvu, sve dok ne bi,
pobeen i umoran, poinuo kraj nje.
Nadneta nad njim, hetera je dugo posmatrala njegovo lice i umorne oi.
-Od svih koje znam ti si najbolji u ljubavi ree ona zamiljeno. Jai si od drugih,
savitljiviji, predaniji. Dobro si nauio moje vetine, Sidarto. Jednom, kada budem starija, htela bih
da imam tvoje dete. Ali, uprkos svemu, dragi, ti si ipak ostao samana, ti me ipak ne voli i ne voli
nijedno ljudsko bie. Zar nije tako?
-Izgleda da je tako progovori Sidarta posustalo. Ja sam kao ti. Ni ti ne ume da voli, jer
kako bi inae mogla da upranjava ljubav kao vetinu? Ljudi naeg soja kanda ne mogu da vole. To

mogu ljudi detinjeg uma; u tome je njihova tajna.

SANSARA15

idarta je ve dugo iveo ivotom sveta, ivotom naslade, a da ipak nije istinski uestvovao u
njemu. Ponovo su se u njemu probudila ula uguivana onih arkih godina provedenih kod
samana, okusio je izobilje, okusio je sladostrasna uivanja i mo, ali uprkos svemu u srcu je
dugo i dalje ostao samana i mudra Kamala je to jasno prozrela. Jo uvek je njegovim ivotom
upravljala sklonost i vetina da razmilja, da eka i da posti, ovozemaljski ljudi detinji ljudi
jo uvek su mu bili tui, kao to je i on njima bio tu.
Godine su prolazile, a uljuljkan blagostanjem, Sidarta gotovo i nije osetio kako odmiu. Obogatio
se i ve odavno je imao svoju kuu, vlastite sluge i svoj gaj na kraju grada, pored reke. Ljudi su ga
voleli i dolazili k njemu kad god im je bio potreban novac ili savet, ali, osim Kamale niko mu nije
bio blizak.
Ono uzvieno stanje posveene budnosti, koje je doiveo jednom u cvetu mladosti i drugi put u
danima posle Gotamine propovedi, nakon rastanka sa Govindom, ono napeto iekivanje, ponosna
osama, bez potrebe za uenjem i uiteljem, ona ivahna spremnost da uje boanski glas u
sopstvenom srcu vremenom se pretvorilo u seanje, sve se pokazalo prolaznim; veoma daleko i
jedva ujno je uborio sveti izvor, koji je nekad bio tako blizu i uborio u njemu samom. Zacelo, on
je jo dugo nosio u sebi mnogo od onoga to je nauio od samana, od Gotame, od svog oca i
bramana: da ivi umereno, da razmilja, da tone u meditacije, da hrani u sebi skrivena saznanja o
svom biu, o venom j a, koje nije ni telo ni svest. Mnogo je od toga nosio u sebi, ali, jedno po jedno,
saznanja su potonula, prekrila ih je praina. Kao to se grnarsko kolo, kada se jednom stavi u pokret,
jo dugo okree i tek lagano usporava *hod da bi se najzad zaustavilo, tako se i u Sidartinoj dui jo
dugo okretao toak askeze, toak razmiljanja i razaznavanja, jo se sve to kovitlalo u njemu, ali
sporije, zapinjui i sve blie zastoju. Lagano, kao to vlaga prodire u panj koji odumire, polako ga
puni i izaziva trnljenje, prodirali su u Sidartinu duu svet i otupelost, ispunivi je oseanjem tegobe,
umora i umalosti. Ali, zauzvrat su oivela njegova ula, koja su mnogo ta nauila, stekla mnoga
iskustva.
Sidarta je nauio da trguje, da vlada ljudima, da uiva sa enom, nauio je da se lepo odeva, da
nareuje slugama, da se kupa u miriljavoj vodi. Nauio je da jede probrana i briljivo pripremljena
jela, tavie, jeo je i ribu, meso i pticu, navikao je na razne zaine i slatkie, da pije vino koje
otupljuje i donosi zaborav. Nauio je i igru kockama i igru na ahovskoj tabli, nauio je da posmatra
ples igraica, da ga nose u nosiljci, da spava na mekoj postelji. Ali, jo uvek je smatrao sebe
drugaijim od ostalih, gledao je na njih sa primesom podsmeha, sa podrugljivim prezirom koji svaki
samana osea prema ljudima iz sveta. Sidarta je i na Kamasvamija gledao podrugljivo kad god bi
bolovao, ljutio se, oseao se uvreenim, ili kad bi ga muile trgovake brige. Postepeno i
neprimetno, uporedo sa smenom doba etve i doba kie, njegov podsmeh je posustajao, a nadmo
jenjavala. Malo-pomalo, Sidarta je, okruen sve veim bogatstvom, i sam poeo da poprima poneto
od ljudi detinjeg uma, prima njihove detinjaste tenje i strepnje. Pa ipak im je zavideo, i to je vie
postajao slian njima utoliko je vie rasla njegova zavist. Zavideo im je na svemu onome to je njemu
nedostajalo, a njima bilo svojstveno: na znaenju koje su pridavali sopstvenom ivotu, na aru koji su
unosili u svoja uivanja i strepnje, na plaljivoj, ali slatkoj, srei koju im je pruala njihova veita
zaljubljenost. Jer, ljudi su bili neprekidno zaljubljeni: u sebe same, u svoje ene, u svoju decu, u

poasti ili u novac, u svoje planove i nade. Sidarta, meutim, ba to nije nauio od njih, svu tu detinju
radost; nauio je od njih ono to je bilo neprijatno, to je i sam prezirao. Sve ee se dogaalo da se
jutrom, posle veeri provedenih u drutvu, beskrajno izleavao, oseajui se prazan i izmoden.
Dogaalo se da se ljutio i negodovao to mu Kamasvami dosauje svojim brigama. Dogaalo se da
se isuvie buno smeje kada bi gubio na kocki. U poreenju sa drugima njegovo lice je jo uvek
delovalo mudro i produhovljeno, ali se na njemu retko pojavljivao osmeh i postepeno je poprimalo
crte koje se esto vide na licu bogataa, crte koje su odraz nezadovoljstva, slabog zdravlja,
mrzovolje, otupelosti i odsustva ljubavi. Malo-pomalo, dua mu je obolela od bolesti koja mori
bogate ljude.
Zamor je obavijao Sidartu kao koprena, kao retka magla koja je iz dana u dan postajala sve gua,
iz meseca u mesec sve tmurnija, a iz godine u godinu sve tea. Kao to novo ruho vremenom postaje
staro, gubi lepu boju, isprlja se i izguva, lskrzana porubima, tkanina se izlie i iz nje vire konci
potke, tako je poeo da se haba i Sidartin ivot posle rastanka sa Govindom; sa godinama koje su
prolazile gubio je boju i sjaj, pojavile su se brazde i malje, prikrivajui se, tu i tamo bi iz potke
provirili i vrebali razoarenje i gaenje. Sidartinom oku je to promaklo. Primeivao je jedino da je
umukao jasni i odluni glas, koji se nekada davno javio u njemu i uvek ga pratio u najboljim danima.
Poeo je da robuje svetu, odao se nasladi, pohoti, otupelosti i, naposletku, jo i poroku koji je smatrajui ga najbudalastijim od svih oduvek najvie prezirao i ismevao: gramzivosti. Postao je
rob stremljenja za posedom i bogatstvom, i to vie nisu za njega bile igre i triarije, ve okov i teret.
U tu poslednju i nedostojnu zavisnost Sidarta je dospeo neobinim i podmuklim putem pomou
kocke. Od vremena u kome je u srcu prestao biti samana, Sidarta je poeo da se kocka u novac i
dragocenosti i, dok je ranije u toj igri uestvovao smeei se i uzgred, smatrajui je kao naviku ljudi
detinjeg uma, sad joj se predavao sve ee i strasnije. Bio je igra od kojeg su ostali zazirali
mali je bio broj onih koji bi smogli hrabrost da se kockaju s njim, toliko su njegovi ulozi bili visoki i
smeli. Sidarta se kockao gonjen tekim jadom u srcu; priinjavalo mu je retko zadovoljstvo da
prokpcka i proerda bedne pare, ne mogavi ni na koji nain jasnije da iskae koliko prezire novac
idol trgovaca. Zato se kockao u velike svote bespotedno, mrzei sebe i rugajui se sebi zgrtao je
i bacao hiljade, prokockao je novac, prokockao adiare i jedan svoj letnjikovac, da bi zatim dobio i
ponovo sve izgubio na kocki. Uivao je u strepnji, silnoj strepnji od koje mu se srce ledilo dok se
kockao u visoke uloge, uivajui u njoj eleo je da je obnovi, da pojaa golicavi izazov, jer je jo
jednom u tom oseanju nalazio neto nalik na sreu, neku vrstu zanosa, nagovetaj uzvienog ivota
nasuprot sopstvenom zasienom, mlakom i bljutavom postojanju.
I posle svakog veeg gubitka smiljao je kako da stekne nova bogatstva, bacao se jo ustrije na
trgovinu, terajui dunike neumoljivom strogou da namire svoj dug, a sve to samo da bi se ponovo
kockao, rasipao i na taj nain iskazao sav svoj prezir prema bogatstvu. Sidarta vie nije primao
gubitak ravnoduno, vie nije bio dobroduan prema prosjacima, niti je bio raspoloen da raznim
moliocima poklanja i pozajmljuje novac. On, koji bi jednim bacanjem kocke smejui se proigrao i
deset hiljada, postao je u trgovini strog i sitniav, a nou je, katkad, sanjao novac! I kad god bi se
povratio iz te opake opinjenosti, kad bi u ogledalu svoje spavae sobe otkrio da mu je lice ostarilo i
porunelo, kad god bi ga obuzelo oseanje stida i gaenja, traio bi izlaz u kockanju, opijao se
bludom i vinom, da bi zatim ponovo podlegao nagonu da nagomilava i stie novac. U toj besmislenoj
trci ukrug zamorio se, ostario i oboleo.
U to vreme usnio je san koji je protumaio kao opomenu. Toga dana proveo je veernje asove

kod Kamale, u njenom divnom gaju. Sedeli su pod drveem i askali, a Kamala je zamiljeno
izgovarala rei iz kojih su se krili seta i umor. Zamolila ga je da joj pria o Gotami i nije mogla sita
da se naslua koliko istote izbija iz njegovog pogleda, kako su mu usta spokojna i lepa, a osmeh
zrai dobrotom, kako mu je smiren hod. Morao je da joj pria dugo o uzvienom Budi, a Kamala je
uzdisala i rekla:
-Jednom, a moda ve uskoro, i ja u postati sledbenica Bude. Pokloniu mu svoj gaj i nai
utoite u njegovom uenju.
Ali, nakon toga poela je da ga drai i da ga u ljubavnoj igri privija uza se bolnom estinom, da
ga ujeda oblivena suzama, kao da je iz te puste, prolazne strasti jo jednom htela da iscedi i
poslednju slatku kap. Sidartu nikad pre toga nije tako duboko prostrelilo saznanje koliko su
sladostrast i smrt srodne. Ispruio se zatim kraj nje i zagledao iz neposredne blizine u Kamalino lice
oko njenih oiju i uglova usana video je jasno ispisane znake strepnje, znamenja od tamnih linija i
rasplinutih brazdi koja su podseala na jesen i starost, kao to je Sidarta i sam, mada tek u
etrdesetim godinama, tu i tamo ve otkrivao sede vlasi u svojoj ernoj kosi. Umor je bio ispisan na
Kamalinom licu, umor od dugog hodanja putem koji nije vodio radosnom cilju, umor i poetak
precvata, i skriveni, jo neiskazani i moda nesvesni strah od starosti, strah od jeseni, strah od smrti.
S uzdahom se oprostio od nje, due pune nezadovoljstva i skrivene zebnje.
No je Sidarta zatim proveo u svojoj kui sa plesaicama i uz vino, izigravajui pred zvanicama
nadmo koju vie nije oseao. Popio je mnogo vina i pono je odavno prola kada je otiao na
poinak. Umoran, pa ipak uzburkan, tek to nije zaplakao od oajanja a san mu dugo nije dolazio na
oi. Srce mu se ispunilo jadom, koji mu se uinio nepodnoljiv, gaenjem koje ga je proimalo kao i
munina od mlakog i odvratnog ukusa vina, od ogavno sladunjave i jednoline muzike, od bljutavo
nenih osmeha plesaiea i preslatkog mirisa koji se irio iz njihovih grudi i kose. Ali, najvie od
svega se gadio samoga sebe, svoje miriljave kose, vonja vina iz svojih usta, svoje mlitave, umorne i
prezasiene puti. Kad neko pretera sa jelom i piem i s mukom povraa, naposletku ipak osea
zadovoljstvo to mu je laknulo; tako je i on lien sna, pod plahovitom navalom gaenja poeleo da se
oslobodi uivanja, steenih navika, celog svog besmislenog ivota i samog sebe. Zadremao je tek u
osvit zore, kada je svet idui za svojim poslovima promicao ulicom ispred njegove kue u gradu,
utonuvi oamuen u neku vrstu nagovetaja sna. Tog trenutka je usnio san:
Kamala je u zlatnom kavezu drala malu, veoma retku pticu pevaicu. Sanjao je o njoj. Sanjao je
da je umukla ona koja je inae u jutarnjim asovima uvek pevala, i kako mu je to palo u oi priao je
kavezu i bacivi pogled ugledao ptiicu, mrtvu i ukoenu. lzvukavi je, za trenutak je odmeravao
njenu teinu na dlanu i odmah zatim izbacio na ulicu, ali se u taj mah toliko uplaio, srce ga je
zabolelo tako silno, jer mu se uinilo da je sa tom mrtvom pticom odbacio od sebe sve to je
dragoceno i dobro.
Trgnuvi se iz ovog sna, osetio je da ga obuzima duboka tuga. Uinilo mu se da je vodio
bezvredan ivot, pust i besmislen; u rukama mu nije ostalo nita to je ivo, to bi na neki nain bilo
dragoceno ili vredno da se sauva. Ostao je sam i bez iega, kao brodolomnik na alu.
U mranom raspoloenju Sidarta je poao u svoj gaj i zatvorivi vratnice za sobom seo ispod
mangoovog drveta, oseajui smrt u srcu i grozu u nedrima, sedeo je tako, svestan da mu dua umire,
da vene, da mu je doao kraj. Malo-pomalo se pribirao i u mislima jo jednom prevalio ceo svoj
ivotni put, od prvoga dana svojih uspomena. Kada li je doiveo sreu, osetio istinsko ushienje? Oh
da, vie puta je to doivljavao: u deakim godinama, kada bi stekao pohvale bramana, kada bi se

istakao u recitovanju svetih stihova, ostavivi svoje vrnjake daleko iza sebe u raspravama sa
naunicima, ili pomaui pri prinoenju rtvi, tada je svim svojim srcem oseao: Pred tobom se
nalazi put za koji si pozvan, bogovi te oekuju.I kasnije opet kao mladi, kada ga je cilj svih
razmiljanja vodio do sve veih visina, izdvojio i poneo iz jata onih koji su gajili ista stremljenja,
kada se u mukama borio da dokui ista stremljenja, kada se u mukama borio da dokui misao
bramana, a svako steeno saznanje u njemu raspirilo novu e, eto, tada je u toj ei i u tim mukama
osetio isto: Dalje! Dalje! Ti si pozvan! To je bio glas koji je uo kada je napustio zaviaj i
odabrao ivot samana, a i kada je od samana otiao i poao Savrenom, a zatim odatle krenuo u
neizvesno. Oh, kako dugo nije uo taj glas, kako dugo ve niie dospeo ni do kakve visine, kako je
jednolian i jalov bio njegov put niz godina, bez uzvienog cilja, bez ei, bez uzdizanja, a
zadovoljavao se malim nasladama, pa ipak nikad zadovoljan!
Za sve ove godine on je, i ne znajui, nastojao i udio da bude ovek kao toliki drugi, slian toj
deci, a pri tom je njegov ivot bio mnogo bedniji i siromaniji od njihovog, jer njihovi ciljevi nisu
bili i njegovi, kao ni njihove brige, a sav taj svet ljudi slinih Kamasvamiju za njega je bila samo
igra, ples koji posmatramo, komedija. Jedino mu je Kamala bila draga i dragocena ali, da li jo
uvek? Da li mu je ona jo bila potrebna, ili on njoj? Nisu oboje igrali igru koja nema kraja? Da li je
trebalo iveti za to? Ne, nipoto! Ta igra se zvala sansara, bila je to igra za decu, moda je bilo
prijatno igrati je jedanput, dvaput, deset puta ali stalno i neprekidno iznova?
Sidarta je tada znao da je igra zavrena, da vie ne moe da uestvuje u njoj. Podooe ga marci;
osetio je da je u njemu samom neto umrlo.
Celog tog dana sedeo je ispod mangoovog drveta, seajui se svog oca, seajui se Govinde,
seajui se Gotame. Zar ih je morao napustiti da bi postao slian Kamasvamiju? Sedeo je tako i kada
se no ve spustila. Podigavi pogled i ugledavi zvezde, pomislio je: Evo me gde sedim ispod
svog mangoovog drveta, u svom gaju. Malko se nasmeio da li je bilo nuno, da h je bilo
ispravno i zar nije bila samo luckasta igra to to poseduje mangoovo drvo, to ima svoj vrt?
I tome je doao kraj, i to je umrlo u njemu. Ustao je i oprostio se od mangoovog drveta, oprostio
od vrta. Kako celoga dana nita nije jeo spopala ga je estoka glad i on se seti svoje kue u gradu,
svoje odaje i postelje, trpeze pune jela. Nasmeio se umorno i stresavi se oprostio sa svim tim
stvarima.
U taj isti noni as Sidarta je napustio svoj vrt, napustio grad i nikada se vie nije vratio. Dugo je
Kamasvami tragao za njim, mislei da je pao u razbojnike mke. Kamala nije tragala za njim. Kada je
saznala da je Sidarta nestao, nije se zaudila. Nije li to oduvek oekivala? Zar on nije bio samana,
beskunik, veiti putnik? A najvie je to osetila prilikom njihovog poslednjeg sastanka, pa se usred
tuge zbog gubitka radovala to ga je poslednji put tako usrdno privila na svoje srce, to je jo jednom
osetila da mu pripada sva, da je sva proimana njime.
Kada je stigla prva vest o Sidartinom nestanku, prila je prozoru na kome je u zlatnom kavezu
drala retku pticu pevaicu. Otvorila je vrata kaveza, izvadila pticu i pustila da poleti. Dugo je
pogledom pratila let ptice. Od toga dana ona vie nije primala posete i zatvorila je vrata svoje kue.
Ali, posle nekog vremena znala je da je prilikom poslednjeg sastanka sa Sidartom ostala bremenita.

NA RECI

idarta je prolazio umom ve daleko od grada, a znao je samo jedno: da mu nema povratka, da
je ivot koji je godinama vodio otiao unepovrat, da ga je do odvratnosti iskusio i iscrpeo.
Mrtva je bila ptica pevaica o kojoj je sanjao. Mrtva je bila i ptica u njegovom srcu. Duboko
se zapleo u sansaru, upio je u sebe sa svih strana gaenje i smrt, kao to suner upija vodu dok se ne
napuni. Bio je prezasien, pun jada, pun smrti, vie niega nije bilo u svetu to bi ga privuklo,
obradovalo, to bi moglo da mu prui utehu.
arko je eleo da vie ne zna za sebe, da stekne mir, da bude mrtav. Kada bi grom hteo da ga
spali! Kada bi naiao tigar i rastrgao ga! Kada bi bar postojalo vino, neki otrov kojim bi se opio i
doao do zaborava i sna da se vie ne probudi! Da li je postojala prljavtina kojom se nije opteretio?
Zar se moglo iveti dalje? Zar se moglo i dalje disati, uvek nanovo udisati i izdisati vazduh, oseati
glad i ponovo jesti, ponovo spavati, ponovo leati kraj ene? Zar to tranje ukrug jo nije bilo
iscrpljeno i okonano?
Sidarta je stigao do velike reke u umi, one iste reke preko koje ga je jednom prevezao splavar, u
vreme kada je jo bio mladi i dolazio iz grada Gotame. Na toj reci se zaustavio i oklevajui stajao
na obali. Malaksao je od umora i gladi, uostalom emu bi sluilo da ide dalje, kakvom cilju? Ne,
ciljeva vie nije bilo, nieg vie nije bilo osim duboke, bolne enje, da se otarasi tog pustog sna, da
povrati bljutavo vino, da okona ovaj bedni i sramni ivot.
Nad obalom reke nadvilo se kokosovo stablo, Sidarta se ramenima oslonio na nj i obujmivi ga
rukama zagledao se u zelenu vodu koja je neprekidno proticala pred njim; netremice je gledao u
talase i otkrio da je sav obuzet eljom da se opusti i da utone u tu struju. U njoj je video odraz uasne
pustoi, kao odgovor na stranu prazninu u sopstvenoh dui. Zacelo, stigao je do kraja. Za njega vie
nita nije postojalo osim cia sam sebe uniti, da razbije promaenu tvorevinu svog ivota, da je baci
pred noge bogovima koji mu se grohotom smeju. To je bio cilj silovitog povraanja za kojim je
udeo: smrt i razbijanje kalupa koji je mrzeo! Neka ribe poderu to pseto, Sidartu, tog bezumnika, to
iskvareno i trulo telo, tu posustalu i zloupotrebljenu duu! Neka ga poderu ribe i krokodili, neka ga
demoni raskomadaju.
Izobliena lica zurio je u vodu i pljunuo ugledavi odraz svoga Iika. mrtno umoran odvojio je
ruke od stabla i okrenuo se sa namerom da se baci u talase, da najzad potone. Padao je zatvorenih
oiju u susret smrti.
U taj mah u najskrivenijim kutovima njegove due, iz prolosti njegovog premorenog ivota
odjeknu glas. Bila je to jedna re, jedan slog koji je bez ijedne misli promucao u sebi, staru poetnu i
zavrnu re svih bramanskih molitvi, sveti Om, koji znai savrenost, ili potpunost. I u trenutku u
kome do Sidartinog uva dopre glas koji izgovori Om, njegov usnuli duh se namah razbudi i on shvati
da je njegova namera bezumna.
Sidarta se prenerazi. Evo, ta se zbilo s njim, bio je tako izgubljen, zabludeo i lien svih saznanja
da je hteo da potrai smrt, da je u njemu mogla sazreti ova elja, toliko detinjasta elja, da nae mir
unitivi svoje telo! Sva patnja ovih dana, otrenjenje i oajanje nisu mogle da urode plodom koji mu
je doneo trenutak u kome je Om dopro do njegove svesti i on u magnovenju spoznao svoju bedu i
zabludu.
-Om! izgovorio je tiho. Om! I bi svestan bramana, i bi svestan da je ivot neunitiv i

svestan svega boanskog baenog u zaborav.

Ali, to je bio samo tren, blesak munje. Sidarta se sruio u podnoje kokosovog drveta, poloio
glavu na koren stabla i utonuo u dubok san.
Spavao je duboko i bez snova, odavno ve nije znao za takav san. Kada se nakon mnogih asova
probudio, uinilo mu se da je prolo deset godina. uo je tihi ubor vode, ali nije znao gde se nalazi i
kako je dospeo ovamo; otvorivi oi zaudio se drveu i nebu nad glavom, setivi se najzad gde se
nalazi i kako je ovamo doao. Ali, kako je tek nakon dueg vremena doao do saznanja, prolost mu
se uinila kao prekrivena nekom koprenom, beskrajno daleka, beskrajno strana i ravnoduna. Znao je
samo da je napustio svoj raniji ivot (u prvi mah, kada se osvestio, raniji ivot mu se uinio kao
davno minulo nekadanje ovaploenje, kao ranije roenje njegovog sadanjeg ja) da je hteo da ga
odbaci pun gaenja i jada, ali je zatim, kraj neke reke, ispruen ispod kokosovog drveta, doao k sebi
sa svetom rei Om na usnama, da je posle toga zaspao i da sada razbuen i kao preporoen posmatra
svet oko sebe. Tiho je izgovorio re Om sa kojom je zaspao, pa mu se uinilo da njegov dugi san nije
bio nita drugo ve samo dugotrajno, zadubljeno izgovaranje Oma, misao proeta Omom, uranjanje i
potpuno poniranje u Om, u bezimeno, u savreno.
Kako je bio udesan njegov san! Nikada ga spavanje nije tako okrepilo, preporodilo i
podmladilo! Moda je uistinu umro, potonuo i sada se ponovo rodio u nekom novom Iiku? Ali ne,
poznavao je on sebe, svoju ruku i svoje noge, poznavao je mesto na kome je leao, poznavao j a u
svojim nedrima, tog Sidartu, samovoljnog, neobinog, pa ipak se taj Sidarta preobrazio, preporodio,
bio je udnovato ispavan, udnovato budan, radostan i radoznao.
Sidarta se uspravi i vide da naspram njega sedi ovek, njemu nepoznat, u utoj monakoj rizi,
obrijane glave, u stavu razmiljanja. Posmatrao je oveka koji nije imao ni kosu ni bradu, i ne potraja
dugo i on u tom kalueru pozna Govindu, prijatelja iz mladih dana, Govindu koji je naao utoite
kod uzvienog Bude. Govinda je ostario, ali su mu crte lica ostale iste, iz njih su zraile revnost,
odanost, tenja za traganjem i strepnja. Kada je Govinda, osetivi njegov pogled, digao glavu i
zagledao se u njega, Sidarta vide da ga Govinda nije poznao. Govinda se obradovao to ga vidi
budnog, oigledno je dugo sedeo na tom mestu i ekao da se probudi, iako ga nije poznao.
-Spavao sam ree Sidarta. Kako si dospeo ovamo?
-Ti si spavao odgovori Govinda. Nije dobro spavati na mestima na kojima se esto nailazi
na zmije, gde prolaze umske ivotinje. Ja sam ti, gospodine, sledbenik uzvienog Gotame, Bude,
Sakijamunija, pa sam sa nekolicinom nae brae prolazio ovim putem i ugledao te gde lei i spava
na mestu na kome je opasno spavati. Namera mi je bila da te probudim, o gospodine, no videvi da je
tvoj san dubok, zaostao sam iza mojih i ostao da sedim kraj tebe. A onda, ini mi se, zaspah i ja koji
sam hteo da uvam tvoj san. Loe sam obavio svoju dunost, savladao me umor. Ali sad, poto si
budan, pusti me da odem, i da sustignem svoju brau.
-Hvala ti, samano, hvala tebi to si uvao moj san ree Sidarta. Prijazni ste vi svi,
sledbenici Uzvienog. Bilo ti prosto da ode!
-Odlazim gospodine. Neka vam je vazda dobro, gospodine!
-Hvala ti, samano.
Govinda napravi znak pozdrava i ree:
-Zbogom ostaj.
-Zbogom ostao, Govindo odvrati Sidarta.
Monah zastade.

-Dozvoli, gospodine, odakle ti je moje ime poznato?

Sidarta se tad osmehnu.
-Poznajem te, o Govindo, jo kad si bio u k'olibi svog oca i odlazio u kolu bramana, poznajem te
iz vremena kada smo prinosili rtve, kada smo otili meu samane i onog asa kada si u lugu Jetavana
potraio utoite kod Uzvienog.
-Ti si Sidarta! povika Govinda. Sad sam te poznao i ne shvatam kako te nisam odmah
poznao. Dobro doao, Sidarto, velika je moja radost to fe ponovo vidim.
-I meni je drago to te opet vidim. Ti si bio uvar mog sna, ja ti se jo jednom zahvaljujem na
tome, mada mi uvar nije bio potreban. Kuda si poao, prijatelju moj?
-Nikud. Mi monasi uvek smo na putu, sve dok ne naiu kie mi idemo iz mesta u mesto, primamo
milostinju i odlazimo dalje. Oduvek je to tako. A ti, Sidarto, kuda si ti krenuo?
Sidarta ree:
-Sa mnom je isto to i s tobom, prijatelju. Nikud ne idem. Ali se, eto nalazim na putu. Na
hodoau.
Govinda ree:
-Kae da si i ti na hodoau i ja ti verujem. Ali, oprosti, o Sidarto, ne lii na hodoasnika. Na
tebi je ruho bogataa, nosi obuu otmenih, a tvoja kosa, koja mirie na miriljave vodice, nije kosa
hodoasnika, niti je kosa samane.
-Zacelo, mili, dobro si zapazio, tvoje otro oko vidi sve. Ali, ja ti nisam rekao da sam samana.
Rekao sam, da sam na hodoau. I tako i jeste: ja sam hodoasnik na hodoau.
-Ti si hodoasnik ree Govinda. Ali, malo je onih koji na hodoae odlaze u takvom ruhu,
sa takvom obuom i kosom. Ja, koji sam tolike godine hodoasnik, jo nikad nisam sreo nijednog tebi
slinog.
-Verujem ti, Govindo moj. Ali, danas si, eto, sreo takvog hodoasnika, u ovakvoj obui i
ovakvom ruhu. Seti se, dragi: kratkog veka je svet oblija, veoma su kratkog veka naa odea i nain
na koji se eljamo, pa i sama naa kosa i telo. Na meni je odea bogataa, ti si to dobro uoio.
Nosim je jer sam bio bogata, a kosu eljam kao svetski ljudi i sladostrasnici, jer sam i sam bio
jedan od njih.
-A sada, Sidarta, ta si sad?
-Ne znam, kao to ne zna ni ti. Nalazim se na putu! Bio sam bogata, a to vie nisam, ne znam ta
u sutra biti.
-Jesi li izgubio svoje bogatstvo?
-Izgubio sam ga, ili je ono mene izgubilo. Nestalo je. Toak mena se okree veoma brzo,
Govindo. Gde je sad braman Sidarta? Gde Sidarta samana? Gde je bogati Sidarta? Brzo se menja sve
to je prolazno, Govindo, ti to zna.
Govinda se dugo zagledao u prijatelja iz mladosti, sa sumnjom u pogledu. Zatim ga pozdravi kao
to se pozdravljaju velika gospoda i ode svojim putem.
Sidarta ga je, smeei se, pratio pogledom jo uvek je voleo tog odanog i bojaljivog oveka.
Kako bi, uostalom, u tom trenutku, u tom velianstvenom asu svog udesnog sna, proet Omom, i
mogao da nekog ili neto ne voli! U tome i jeste bila sutina maije koju su mu doneli san i Om to
je sad voleo sve, to je bio pun I jubavi prema svemu to je video oko sebe. I upravo je u tome bila
njegova teka boljka tako mu se sad inilo to nita i nikog nije umeo da voli.
Nasmeena Lica je Sidarta pratio pogledom monaha koji se udaljavao. San ga je okrepio, ali ga

je silno muila glad, jer ve dva dana nita nije jeo, a davno je prolo vreme kada ie bio otporan na
glad. Tuno, ali i smejui se, pomiljao je na to vreme. Seao se da se tada Kamali hvalio sa svoje tri
plemenite i nesavladive vetine: da posti da eka - da misli. To je bio njegov posed, njegova mo
i snaga, njegov vrsti oslonac. U revnosnim i mukotrpnim godinama svoje mladosti nauio je ove tri
vetine i nita drugo. One su ga sada napustile, vie nijednu od njih nije posedovao, nije umeo ni da
posti, ni da eka, niti da misli. D^o ih je za ono najbednije, najprolaznije, za ulna uivanja, za
ugodan ivot, za bogatstvo! Doista je udno to to se s njim zbilo. I sada, tako mu se inilo, zbilja je
postao ovek detinjeg uma.
Sidarta je razmiljao o svom poloaju. Ali mu je padalo teko da misli, u stvari nije bio
raspoloen za to, ali se prisiljavao.
Sada, razmiljao je, kada su sve te prolazne stvari otpale, sada opet stojim na suncu, kao to sam
stajao nekada kao dete, nita nije moje, nita ne mogu, nita ne znam, nita nisam nauio. Kako je to
udno! Sad, kad vie nisam mlad, kad mi je kosa gotovo seda a snaga poputa, sad opet poinjem iz
poetka i od detinjeg doba! Nehotice se ponovo nasmeio. Da, udna je bila njegova sudbina! Krenuo
je nizbrdo i sad je opet stajao u svetu prazan, nag i glup. Ali to ga nije inilo tunim, tavie, dolo
mu je"da se smeje, da se smeje samom sebi, da se smeje tom udnom, budalastom svetu.
-Krenuo si nizbrdo! ree sebi i nasmeja se, i kako je to izgovorio pogled mu pade na reku i
vide da i ona tee nanie, da se valja nizvodno, a da pri tom veselo pevui. To mu se dopalo i on se
prijateljski osmehnu reci. Zar to nije bila reka u kojoj je hteo da se udavi nekada davno, pre sto
godina, ili je to samo sanjao?
Moj ivot je odista bio udesan, pomislio je, kretao se udmm zaobilaznim putevima. Kao dete
sam imao posla samo sa bogovima i rtvama. Kao deak sam se bavio samo askezom, razmiljanjem
j meditaeijom, u potrazi za bramanom, oboavajui ono veno u Atmanu. Kao mladi sam otiao u
pokajnike, iveo sam u umi, patio od ege i hladnoe, nauio sam da gladujem i da nateram svoje
telo da odumire. Zatim sam kroz uenje velikog Bude udesno doao do spoznaje, osetio sam kako u
meni krui saznanje o jedinstvu sveta kao sopstvena krv. Ali, morao sam da odem i od Bude i od
velikog saznanja. Poao sam, i od Kamale nauio ljubavne slasti, od Kamasvamija sam nauio da
trgujem, gomilao sam novac i rasipao ga, nauio sam da volim svoj stomak, da ugaam svojim
ulima. Mnoge godine sam morao da provedem da bih izgubio svoj duh, da se oduim da mislim, da
zaboravim na jedinstvo. Zar sve to nije kao da sam se polako i veoma zaobilaznim putevima od
mukarca preobrazio u dete, od mislioca pretvorio u detinjastog oveka? Pa ipak je taj put bio veoma
dobar, ptica u mojim nedrima ipak nije uginula. Ali, kakav je to bio put? Morao sam proi kroz tolike
gluposti, tolike poroke, kroz tolike zablude, gaenja, razoaranja i jade, samo da bih ponovo postao
dete i mogao poeti iznova. Ali, tako je trebalo da bude, moje srce se s tim slae, moje oi se smee.
Morao sam da doivim oajanje, da potonem do najbudalastije meu svim mislima, do pomisli na
samoubistvo, da bih doiveo milost, da bih opet uo Om, da bih mogao istinski da spavam i da se
istinski probudim. Trebalo je da postanem budala, da bih ponovo naao Atman u sebi. Kuda e me
jo odvesti moj put? Luckast je taj put, sav je u krivinama, a moda vodi ukrug. Kakav je da je, ja u
ii njime.
Radost mu je udesno preplavila grudi.
Odakle ti ta razdraganost? upitao je svoje srce. Izvire li ona iz tog dugog, dobrog sna, koji mi
je toliko prijao? Ili iz rei Om koju sam izgovorio? Ili potie otud to sam umakao, to je moje
bekstvo izvreno, to sam, najzad, slobodan i kao dete stojim pod nebeskim svodom? Oh, kako je

divno to sam utekao, to sam slobodan! Kako je vazduh ovde ist i lep, kako je prijatno udisati ga!
Tamo odakle sam pobegao sve je vonjalo na miriljava ulja, na zaine, na vino, na izobilje, na
otupelost. Kako sam mrzeo onaj svet bogataa, sladokusaca, kockara! Kako sam mrzeo samog sebe
to sam tako dugo ostao u tom uasnom svetu! Kako sam sebe mrzeo, trovao, muio, postavi kroz to
star i zao! Nikad vie neu uobraziti, kao to sam to nekad rado inio, da je Sidarta mudar! Ali, ovo
sam uradio dobfo, ovo mi se svia, moram da slavim to je sada doao kraj mrnji koju sam oseao
prema sebi, prema onom ludom i pustom ivotu! Hvalim te, Sidarto, to se posle tolikih godina
ludosti u tebi opet rodila jedna zamisao, to si neto uradio, to si u svojim nedrima uo pesmu ptice i
to si se odazvao njenom zovu!
Tako je hvalio sebe, radujui se samom sebi, a za to vreme je radoznalo oslukivao kako mu
stomak kri. Uinilo mu se da je deo patnji i jada u poslednje vreme i ovih dana do kraja okusio i
povratio iz sebe, do oaja i smrti. To je bilo dobro On je jo dugo mogao ostati kod Kamasvamija, da
stie novac i da ga rasipa, da se tovi a da mu dua umire od ei, jo dugo je mogao da obitava u tom
finom, ututkanom paklu da ovo nije dolo: trenutak potpune beznadenosti i oaja, onaj krajnji
trenutak i se nadnosio nad zahuktalom vodom spreman da sam sebe uniti. Sama injenica to je
osetio oajanje i duboko gaenje, a da nije podlegao, i to su ptice, radosni izvor i glas u njemu jo
bili ivi, ispunjavala ga je radou, zbog toga se smejao, zbog toga mu se ozarilo lice ispod osedele
kose.
Dobro je da ovek sam iskusi sve to treba da zna, pomislio je. Da uivanja sveta i bogatstvo
ne slue dobru, nauio sam jo u detinjstvu. Znao sam to odavno, ali sam tek sada doiveo. Sada
znam, i to ne samo po seanju ve svojim oima, svojim srcem, svojim stomakom. Blago meni to to
znam!
Dugo je razmiljao o svom preobraaju, oslunuo kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica nije
bila umrla u njemu, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, neto drugo je umrlo u njemu, neto to je ve
odavno eznulo za smru. Zar to nije bilo ono to je u svojim arkim pokajnikim godinama hteo da
umrtvi? Zar to nije, u stvari, bilo njegovo j a, njegovo malo, usplahireno i ponosno j a, sa kojim se
borio toliko godina, koje ga je uvek nanovo pobeivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja,
zabranivi mu radost, ispunjavajui ga strahom? Zar to nije bilo ono to je danas, najzad, nalo smrt
ovde u umi, pokraj ove ljupke reke? Nije li tragom ove smrti sada bio kao dete, pun poverenja,
osloboen straha, pun radosti?
Sidarta je sada slutio zato se kao braman, kao pokajnik uzalud borio sa tim svojim j a. Ometali
su ga preterano znanje, isuvie svetih stihova, isuvie rtvenih obreda, muenja svoga tela,
neobuzdanost u delima i stremljenjima! Bio je proet oholou, uvek je bio najmudriji, najrevnosniji,
uvek korak ispred ostalih, uvek posveen i uman, uvek svetenik ili mudrac. Njegovo ja se uvlailo u
to svetatvo, u tu oholost i mudrost, ono se uvreilo i raslo, dok je on verovao da e ga umrtviti
postom i pokorom. Sada je uvideo, prozreo da je skriveni glas u njemu bio u pravu, da ga nikada
nijedan uitelj ne bi mogao izbaviti. Zbog toga je morao da ide u svet, da se predaje uivanju i moi,
arima ene i novcu, zato je morao da postane trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok
svetenik i samana u njemu nisu zamrli. Zbog toga je morao da podnosi ove rune godine, da trpi
gaenja, prazninu i besmislicu jednog opustelog i izgubljenog ivota, do kraja, do najcrnjeg oajanja,
sve dok nisu, najzad, nali smrt i razvratnik Sidarta, i gramzivac Sidarta. On je umro, a iza sna se
probudio novi Sidarta. I on e ostariti, i on e jednom morati da umre, Sidarta je bio prolazan,
kratkog veka je svako bitisanje. Ali, danas je bio mlad, bio je kao dete, novi i radou ispunjen

Sidarta.
Takav je bio tok njegovih misli, on se oslukujui smeio kranju svojih creva i pun zahvalnosti
sluao zujanje pela. Vedro je gledao u reku koja je proticala, nikada mu se nijedna voda nije dopala
kao ova, nikada nije tako snano i lepo uo glas i parabolu vodenog toka. Uinilo mu se da reka ima
da mu kae neto naroito, neto to on jo ne zna, to ga tek eka. U toj reci je Sidarta hteo da se
udavi, u njoj se danas udavio stari, umorni, oajni Sidarta. Novi Sidarta je oseao duboku ljubav
prema toj vodenoj struji, te odlui da je skoro ne naputa.

SPLAVAR

ou da ostanem na toj reei, pomisli Sidarta, to je ona ista preko koje sam nekad preao na
putu ka ljudima detinjeg uma, tada me je povezao ljubazni splavar, poi u njemu, iz njegove
kolibe me je, u svoje vreme, put odveo u novi ivot, koji je ostario i umro neka i moj
sadanji put, moj sadanji novi ivot pou odavde!
Neno se zagledao u vodenu struju, u providno zelene i kristalne linije njenih tajanstvenih obrisa.
Video je kako iz dubine izranjaju svetli biseri, kako vazduni mehuri plivaju na povrini,
odraavajui nebesko plavetnilo. Reka mu je uzvraala pogled iz hiljade oiju, zelenih, belih,
kristalnih, nebesnoplavih. Kako je voleo ovu vodu, kako ga je oaravala, kako joj je bio zahvalan! U
svom srcu je uo glas, koji se nanovo probudio, a koji mu je govorio: Voli ovu vodu! Ostani kraj nje!
Oh, da, hteo je da ui od nje, hteo je da je slua. Uinilo mu se da bi onaj ko bi razumeo ovu vodu i
njene tajne razumeo i mnoge druge stvari, mnoge tajne sve tajne.
Ali, meu tajnama reke on je toga dana dokuio samo jedno, a to ga je dirnulo do dna due. Video
je da voda promie, neprekidno otie, a da je jo uvek bila tu, da uvek i za sva vremena ostaje ista,
pa ipak svakog frenutka drugaija! Oh, ko bi to mogao da shvati, da pojmi! On nije shvatio i poimao,
u njemu se pokrenula slutnja, zabrujala daleka seanja, boanski glasovi.
Sidarta se die; glad se nepodnoljivo uskomeala u njegovoj utrobi. U zanosu je krenuo dalje,
penjui se obalskom stazom oslukivao je um vodenog toka, oslukivao kako mu glad kri u utrobi.
Stigavi do splava, vide da je amac spreman i u njemu istog splavara, koji je nekad mladog
samanu prevezao preko reke. Sidarta ga je poznao, on je takoe veoma ostario.
-Hoe li da me poveze? upita ga.
Splavar se iznenadio to tako.-otmen ovek ide sam i peice, ali ga primi u amac i otisnu se od
obale.
-Odabrao si lep ivot progovori namernik.
-Mora da je lepo provoditi dane kraj ove vode i ploviti po njoj.
Vesla se, osmehnut, njihao:
-Lepo je, gospodine, ba kao to kae. Ali, nisu li svaki ivot i svaki rad lepi?
-Kanda je tako. Ali zavidim ti na tome.
-Oh, ti bi ubrzo izgubio volju na takav ivot i rad. Nije to za ijude u finoj odei.
Sidarta se nasmeja.
-Neko me je danas sa podozrenjem posma* trao upravo zbog moje odee. Da li bi, ti splavaru,
primio od mene ovu odeu koja mi je mrska? Treba da zna da nemam novaca da ti platim prevoz.
-Gospodin se ali nasmeja se splavar.
-Ne alim se, prijatelju. Znaj, da si me ve jednom prevezao svojim amcem preko ove vode, za
boju nagradu. Uini to i danas, a primi za to moju odeu.
-Zar e gospodin bez odee da nastavi put?
-Oh, najradije ne bih ni nastavio put. Najvie bih voleo, splavaru, da mi da neku staru pregau i
da me zadri kraj sebe kao pomonika, bolje rei kao uenika, jer prvo moram nauiti da baratam
oko amca.
Splavar je dugo i ispitivaki zagledao stranca.
-Sad te poznadoh ree naposletku.

-Jednom si spavao u mojoj kolibi, bilo je to davno, kanda je prolo vie od dvadeset godina, tada
sam te prevezao preko reke i rastali smo se kao dobri prijatelji. Nisi li ti bio samana? Ne mogu vie
da ti se setim imena.
-Moje ime je Sidarta, a bio sam samana kada si me poslednji put video.
-Dobro mi doao, Sidarto. Ja se zovem Vasudeva. Bie i danas, kako se nadam, moj gost i
spavae u mojoj kolibi, ispriae mi odakle dolazi i zato ti je ova Iepa odea tako mrska?
Stigli su na sredinu reke i Vasudeva je zaveslao snanije, hvatajui se u kotac sa vodenom
strujom. Radio je mimo snanim rukama, pogleda uperena u pramac. Sidarta je sedeo i posmatrao ga,
setio se kako se nekad, poslednjeg dana onog doba koje je proveo kao samana, u njegovom srcu
probudila ljubav prema tom oveku. Sa zahvalnou je prihvatio Vasudevin poziv. Kada su pristali
uz obalu pomogao mu je da amac privee za koeve, a onda ga splavar zamoli da ue u kolibu i
ponudi ga hlebom i vodom, te Sidarta sa zadovoljstvom prionu da jede, sa zadovoljstvom pojede i
plodove mangoa kojima ga je Vasudeva posluio.
Zatim se spustie na neko deblo na obali, sunce je bilo na zalasku, i Sidarta ispria splavaru
svoje poreklo i ivot, onako kako ga je danas video pred oima, u onom asu oaja. Njegova pria
potraja do duboko u no.
Vasudeva ga je sluao sa velikom panjom. Sve je poimao sluajui ga, njegovo poreklo i
detinjstvo, silno uenje, sva traganja, sve radosti i nevolje.
Medu svim vrlinama splavara bila je jedna od najveih: to je kao malo ko umeo da slua svog
sagovomika. Iako ne bi progovorio ni slovca, sagovomik bi osetio da Vasudeva upija njegove rei
mimo, otvoreno, trudei se da ne gubi nijednu, da nije nestrpljiv i da to kazivanje ne eli ni da hvali
niti da kudi, ve samo slua. Sidarta je bio svestan kakva je srea poveravati se takvom sluaocu,
polagati sopstveni ivot, sopstvena traganja i patnje u njegovo srce.
Pred kraj Sidartine prie, kada je govorio o stablu kraj reke, i o svom dubokom padu, o svetom
Omu i kako je nakon sna oseao toliku ljubav prema reci, splavar ga je sluao s dvostrukom panjom,
predano, zatvorenih oiju.
A kada je Sidarta zautao i nastupio dug tajac, Vasudeva najzad ree:
-Sve je ba kao to sam i mislio. Reka je progovorila. Ona ti je takoe prijatelj, i tebi se obraa.
To je dobro, veoma dobro. Ostani kod mene, Sidarto, prijatelju moj. Nekad sam imao enu, njen leaj
je bio pokraj mog, ali ona je umrla davno, odavno ivim sam. ivi sad ti sa mnom, mesta i hrane ima
za obojicu.
-Hvala ti ree Sidarta sa zahvalnou primam tvoj poziv. A hvala ti i na tome, Vasudevo,
to si me tako pomno sluao! Retki su ljudi koji umeju da sluaju rei drugoga, nikad nikoga nisam
sreo koji bi to umeo kao ti. I tome u se uiti od tebe.
-Ti e to nauiti ree Vasudeva ali ne od mene. Reka me je nauila da sluam, pa e i
tebe. Reka zna sve, od nje se svemu moe nauiti. Eto, i to si ve nauio od vode da je dobro
stremiti nanie, tonuti, traiti dubinu. Bogati i otmeni Sidarta e postati vesla, ueni braman Sidarta
e biti splavar: i to ti je reeno od reke. Nauie i ono drugo od nje.
Sidarta progovori posle dugog utanja.
-ta je to drugo, Vasudevo?
Vasudeva se die.
-Kasno je ree hajdmo na spavanje. Ono drugo ti ne mogu rei, prijatelju. Nauie to, a
moda ve i zna. Vidi, ja nisam uen, nisam vian da govorim, niti da mislim. Umem samo da

sluam i da budem poboan, nita drugo nisam uio.

Kada bih umeo da iskaem i da pouavam, moda bih bio mudrac, a ovako sam samo splavar i
moj zadatak je da ljude prevozim preko ove reke. Mnoge sam prevezao, hiljade, i svima njima ova
reka nije znaiia nita drugo doli prepreku na njihovom putu. Putovali su tragom novca i poslova, na
svadbe i na hadiluke, a reka im je bila smemja i splavar je bio samo tu da ih to bre prebaci preko
zapreke. Ali, nekim malobrojnim meu hiljadama, etvorici ili petorici, reka vie nije bila prepreka,
oni su uli njen glas, oni su ga sluah i reka im je postala sveta, kao i meni. Hajdemo sad na poinak,
Sidarto.
Sidarta je ostao kod splavara i nauio da opsluuje amac, a kad nije imao posla sa splavom
obradivao je sa Vasudevom pirinano polje, skupljao suvarke, brao plodove sa stabala banana.
Nauio je da delje vesla, da popravlja amac, da plete korpe, radujui se svemu to bi nauio, a dani
i meseci prolazili su mu u letu. Ali, vie no to je to Vasudeva mogao, pouavala ga je reka. Od nje je
neprestano uio. Pre'svega je nauio od nje vetinu sluanja, da oslukuje smirena srca, strpljive,
otvorene due, bez strasti, bez elje, bez suda i miljenja.
Prijatno je iveo kraj Vasudeve, izmenivi s njim tu i tamo po koju re, malobrojne i dugo
promiljene rei. Vasudeva nije voleo mnogo da pria, Sidarti je retko polazilo za rukom da ga
natera da govori.
-Da li si upita ga jednom od reke nauio i tajnu: da vreme ne postoji?
Vasudevino lice ozari vedri osmeh.
-Jesam, Sidarto ree. Misli li time ovo: da se reka nalazi svuda u isti mah, na izvoru i na
uu, na vodopadu i na skeli u brzaku, u moru, u planini, svuda i istovremeno, i da za nju postoji samo
sadanjica, bez senke budunosti?
-To je ono to sam mislio ree Sidarta. I kada sam to nauio, bacio sam pogled na svoj
ivot i on je takoe bio reka, i deaka Sidartu su od mukarca Sidarte razdvajale samo senke, a nita
stvarno. Sidartina ranija roenja nisu bila prolost, niti su njegova smrt i povratak Brami budunost.
Nita nije bilo, nita nee biti, sve jeste, sve ima svoje bitisanje i sadanjost.
Sidarta je govorio sa zanosom, ova svetla misao proimala ga je dubokom radou. O, zar nisu
sve patnje bile vreme, zar nije sve tegobno i neprijateljsko u svetu nastalo i bilo savladano im je
savladano vreme, im se iz misli moglo izbrisati vreme? Govorio je s ushienjem. Vasudeva ga je
gledao smeei se i klimao glavom, utke je odobravao i, preavi rukom preko Sidartinih plea,
vratio e svom poslu.
Jednom, kada je reka u doba kia nabujala i silno huala, Sidarta ree:
-Reka ima mnogo glasova, veoma mnogo glasova, zar ne, prijatelju? Zar u nje nije glas kralja, i
ratnika, i bika, i none ptice, i porodilje, i onoga koji uzdie i jo hiljade dmgih glasova. Zar ne,
prijatelju?
-Tako je klimnu Vasudeva glavom svi glasovi bia se nalaze u njenom glasu.
-Zna li produi Sidarta koju re izgovara ako ti poe za rukom da istovremeno uje
njenih deset hiljada glasova?
Vasudevino lice je ozario blaeni osmeh, i primaknuvi se Sidarti, on mu apnu na uvo sveti Om.
I upravo je to uo i Sidarta.
Njegov osmeh je svakom prilikom bivao sve sliniji osmehu starog splavara, gotovo je istovetno
zraio, blistao od sree, treperio u spletu hiljade bora, postajao isto tako detinjast, isto tako staraki.
Mnogi putnici su, ugledavi dvojicu splavara, pomislili da su braa. Cesto su veerom zajedno sedeli

na deblu kraj obale, utali i oslukivali um vode koja za njih nije bila voda, ve glas ivota, glas
postojanja, glas venog nastajanja. I katkad se dogaalo da su, sluajui reku, obojica mislili na istu
stvar, na prekjueranji razgovor, na nekog od svojih putnika iji su ih lik ili sudbina zanimali, na
smrt, na svoje detinjstvo, da u isti mah izmenjaju poglede kada bi im reka saoptila neto prijatno,
pomislivi isto, obojica sreni zbog istog odgovora na isto pitanje.
Iz splava i dvojice splavara izbijalo je, zrailo neto to je plenilo mnoge putnike. Dogaalo se
da neko od putnika, zagledavi se u lice jednog od splavara, pone da pria svoj ivot, da pria o
svojim jadima, da prizna zlodela, da trai utehu i savet. Dogaalo se da neko od njih zatrai dozvolu
da provede vee kod njih i da oslukuje um reke. Dogaalo se i to da dou radoznalci, koji su uli
da na tom splavu ive dva mudraca, ili arobnjaka, ili sveca. Radoznalci su postavljali mnoga
pitanja, ali nisu dobijali odgovore, a nisu naili ni na arobnjake, niti na mudrace, zatekli su samo
dva stara prijatna oveuljka koji su, po svemu sudei, bili mutavi i pomalo udni, a i tupavi.
Radoznalci su se smejali i silno ih je zabavljalo koliko je benast i lakoveran narod kad iri prazne
glasine.
Godine su prolazile a da ih nijedan od njih nije brojao. Jednom su naili monasi, sledbenici
Gotame, Bude, koji su ih zamolili da ih prebace preko reke, i splavari su od njih saznali da ure da se
vrate svom velikom uitelju, jer se pronela vest da je Uzvieni nasmrt bolestan i da e uskoro umreti
svojom poslednjom ljudskom smru i ui u veno izbavljenje. Ne potraja dugo i naie nova eta
monaha, pa za njom jo jedna, i kalueri, kao i ostali putnici i namernici, ne priaju ni o emu drugom
doli o Gotami i njegovoj skoroj smrti. I kao to se u ratnikom pohodu ili za vreme krunisanja nekog
kralja ljudi sjate sa svih strana i okupljaju u gomilama kao mravi, tako su, privueni kao nekom
arolijom, pohrlili tamo gde je veliki Buda oekivao smrt, tamo gde e se zbiti udesni in kada u
veni sjaj ue Svetli, Savreni jednog razdoblja sveta.
Sidarta se u to vreme esto seao mudraca samrtnika, velikog uitelja, koji je svojim glasom
opominjao narode i razbudio stotine hiljada, iji je glas i sam jednom sluao, iji je sveti lik jednom
i sam posmatrao sa najdubljim potovanjem. Seao ga se sa prijateljskim oseanjima, pred oima mu
iskrsnu njegov put ka savrenstvu i s osmehom oive u sebi rei koje je nekad, kao mlad ovek,
uputio Uzvienom. Uinilo mu se, priseajui ih se pun vedrine, da su to bile ponosne i zrele rei.
Odavno je bio svestan da ga nita ne razdvaja od Gotame, ije uenje ipak nije mogao da primi. Onaj
ko istinski trai, ko istinski eli da nae put, ne moe primati nikakvo uenje. Ali, onaj ko ga je naao,
taj je mogao da odobrava svako uenje, svaki cilj, toga vie nita ne odvaja od hiljade drugih koji su
iveli u duhu venog, u duhu boanskog.
Jednoga od tih dana, kada su toliki poklonici odlazili Budi, krenula je i Kamala, nekad najlepa
meu kurtizanama. Odavno se ona povukla iz svog ranijeg ivota, i poklonivi svoj vrt monasima
Gotame, nala je utoite u uenju, pripadala je krugu prijateljica i dobroiniteljki poklonika. U
pratnji deaka Sidarte, svoga sina, uvi vest 'o bliskoj smrti Gotame, krenula je na put peice,
odevena u jednostavnu haljinu. Ila je sa svojim sinom du obale reke; ali deak se brzo umorio,
traio je da se vrati kui. Traio je da se odmore, traio da jede, bio je jogunast i plaljiv. Kamala je
ee morala da otpoinje zbog njega; on je navikao da isteruje ono to hoe, ona je morala da ga
hrani, da ga tei, da ga kori. On nije shvatio zbog ega je njegova majka morala da krene na ovaj
tegobni i tuni hadiluk, u nepoznato mesto, nepoznatom oveku, koji je bio svetac i leao na samrti.
Neka umre, to se to deaka ticalo?
Poklonici su bili nedaleko od Vasudevinog splava, kad je mali Sidarta ponovo naterao majku da

se malo odmore. Kamala se i sama umorila i, dok je deak grickao bananu, ona se uurila na
zemlji, zamurila za koji tren i otpoinula. Ali, najednom bolno vrisnu, deak je pogleda uplaeno i
vide da je pobledela od uasa, a ispod njenog skuta mugnu mala, crna zmija, koja je ujela Kamalu.
Oboje potrae putem da to pre stignu do ljudi i dooe blizu splava, tu se Kamala srui na
zemlju, ne mogavi da ide dalje. Deak zakuka izglasa, ljubei i grlei majku, a ona mu se pridrui
dozivajui u pomo sve dok njihovi krici nisu doprli do uiju Vasudeve, koji je stajao kraj amca.
Brzo je priao, podigao enu i na rukama je odneo do amca, deak je trao za njim i ubrzo sve troje
stigoe do kolibe, u kojoj je Sidarta stajao kraj ognjita i loio vatru. Diui pogled, ugledao je prvo
deaka i njegov lik ga je na neki udan nain podseao i oivljavao u njemu neto davno
zaboravljeno. Zatim je ugledao Kamalu, koju je ubrzo poznao, mada je onesveena leala na rukama
splavara, i bilo mu je jasno da je to njegov sin, iji je lik u njemu razbudio uspomene, pa mu srce
zaigra u grudima.
Isprae ranu Kamali, koja je ve bila pocrnela i telo joj se nadulo, pa joj ulie u usta lekoviti
napitak. Svest joj se povratila, leala je u kolibi na Sidartinom leaju, a Sidarta koji ju je nekad
toliko voleo nadneo se nad njom. Njoj se uini da sanja, smeei se zagledala se u lice svoga
prijatelja i tek posle nekog vremena postade svesna svog poloaja i, setivi se ujeda zmije, uplaeno
poe da doziva deaka.
-On je kraj tebe, budi bez brige ree Sidarta.
Kamala ga pogleda u oi. Progovorila je jezikom otealim od otrova.
Ostario si, dragi ree osedeo. Ali, jo uvek si nalik na mladog samanu koji je jednom, bez
odee i pranjavih nogu, doao u moj vrt. Mnogo si mu sliniji nego onda kada si napustio
Kamasvamija i mene. Po oima si mu slian, Sidarto. Oh, i ja sam ostarila, stara sam zar si me
ipak poznao?
Sidarta se nasmei: Odmah sam te poznao, Kamalo, mila moja.
Kamala pokaza na deaka i ree: Jesi li i njega poznao? On je tvoj sin.
Njen pogled se zamuti i ona sklopi oi. Deak je plakao i Sidarta ga posadi na svoje koleno, pusti
ga da se isplae, milujui ga po kosi i, zagledavi se u detinji lik, pade mu na pamet bramanska
molitva koju je nauio nekada davno, kada je i sam bio deak. Lagano, pevajuim glasom, poeo je
da izgovara rei molitve, one su potekle iz prolosti i detinjstva. Jednolino pevuenje smirilo je
deaka, i on je, zajecavi jo poneki put, najzad zaspao. Sidarta ga poloi na Vasudevin leaj.
Vasudeva je stajao kraj ognjita i kuvao pirina. Sidarta mu dobaci pogled koji je ovaj, smeei se,
uzvratio.
-Ona e umreti ree Sidarta tihim glasom. Vasudeva klimnu glavom, odraz plamena sa ognjita
prelete njegovim ljubaznim licem.
Kamala se jo jednom osvestila. Od bola joj se iskrivilo lice, Sidartin pogled proita patnju
ucrtanu na njenim usnama, na bledim obrazima. utke, paljivo i oekujui, udubio se u njenu patnju.
Kamala to oseti i pogledom potrai njegov lik.(balkan dow nload . org)
Zagledavi se u njega, ona ree:
-Sad vidim da se i tvoj pogled izmenio. Postao je sasvim drugaiji. Po emu ipak poznajem da si
ti Sidarta? Ti si to, a opet i nisi.
Sidarta nije progovorio, ve je pogledom utke uronio u njene oi.
-Jesi li postigao? upita ona. Jesi li naao spokojstvo?
On se nasmei i poloi svoju ruku na njenu.

-Vidim da jesi ree ona vidim. Ja u takoe nai mir.

-Nala si ga proapta Sidarta.
Kamala se netremice zagledala u njegove oi.
Pomislila je kako je htela da se pokloni Gotami, da vidi lik Savrenog, da udahne njegovo
spokojstvo, a da je umesto njega sad nala Sidartu, da je to bilo dobro, isto tako dobro kao i da je
videla Uzvienog. Htela je da mu to kae, ali se jezik vie nije pokoravao njenoj volji. Gledala je u
njega bez rei i on vide da se ivot gasi u njenim oima. Kada joj se pogled ispunio poslednjim
bolom i oko ugasilo, kada je poslednji trzaj preleteo preko njenih udova, njegovi prsti joj zaklopie
oi.
Dugo je sedeo kraj nje i gledao u njeno zauvek usnulo lice. Dugo je posmatrao njena usta, stara i
umorna usta usahlih usana, seajui se da je nekad, u prolee svog ivota, ova usta uporeivao sa
svee raspuklom smokvom. Dugo je sedeo tako, itao iz crta njenog bledog lica, iz umornih bora;
ispunivi duu tim pogledom, video je i svoje lice u istom poloaju, isto tako belo, ugaslo, a
istovremeno je video svoje i njeno lice u mladim danima, rumenih usana, zaarenih pogleda, i
oseanje sadanjosti i istodobnosti, oseanje venosti proimalo ga je do sri. U tom asu je osetio
duboko, dublje no ikad, nerazruivost svakog ivota, venost svakog trenutka.
Poto se digao, Vasudeva ga poslui pirinem. Ali, Sidarta nije jeo. Oba starca pripremila su
sebi leaj na slami u tali, gde se nalazila njihova koza, te Vasudeva lee da spava. Sidarta izie i
presede no ispred kolibe, oslukujui um reke, zapljuskivan prolou, u isti mah dodirivan i
okruen svim razdobljima svog ivota. Povremeno se dizao, prilazio vratima kolibe i oslukivao da li
deak spava.
U rano jutro, pre no to se sunce pojavilo na nebu, Vasudeva izie iz tale i prie svom prijatelju.
-Spavao si? ree mu.
-Nisam, Vasudevo. Sedeo sam ovde i sluao um reke. Ona mi je rekla mnogo, duboko me je
ispunila blagotvornim mislima, mislima o jedinstvu.
-Snala te je alost, Sidarto, ali vidim da tuga nije prodrla u tvoje srce.
-Nije, dragi, kako bih mogao da budem tuan? Ja, koji sam bio bogat i srean, sad sam jo
bogatiji i sreniji. Podaren mi je sin.
-Neka je tvoj sin i meni dobro doao. Ali sad Sidarto, prionimo na posao, treba mnogo raditi.
Kamala je umrla na onom istom leaju na kome je nekad izdahnula moja ena. Napraviemo lomau
na onom istom breuljku na kome sam nekad podigao lomau svojoj eni.
Dok je deak jo spavao, njih dvojica su podigli lomau.

SIN

eak je, zazirui i plaui, prisustvovao posmrtnom obredu svoje majke, natmureno i
unezvereno je sluao Sidartu koji ga je pozdravio kao sina i poeleo mu dobrodolicu u
Vasudevinoj kolibi. Danima je bledih obraza sedeo na pokojniinom breuljku, odbijao
jelo, krio pogled, zatvarao svoje srce, branei se od svoje sudbine i odupirui joj se.
Sidarta ga je tedeo sa puno obzira i putao mu na volju, potujui njegovu tugu. Sidarta je
shvatio da ga sin ne poznaje, da ne moe da ga voli kao oca. Postupno je uvideo i shvatio da je
jedanaestogodinji deak razmaeni mamin sin, odrastao u bogatstvu, naviknut na fina jela i meku
postelju, naviknut da zapoveda slugama. Sidarta je shvatio da se oaloeni i razmaeni deak ne
moe odjednom i dobrovoljno zadovoljiti ivotom u tuini i siromatvu. Nije ga prisiljavao da radi,
ve je mnoge poslove obavljao umesto sina, birao za njega uvek najbolje zalogaje. Nadao se da e ga
postepeno, ljubaznim strpljenjem pridobiti.
Nazvao je sebe bogatim i srenim kada je deak dospeo kod njega. Ali kako je vreme prolazilo, a
deak se i dalje mrgodno tuio, pokazavi da je u srcu ohol i jogunast, ne elei da se prihvati bilo
kakvog rada, ne ukazujui starima duno potovanje, pljakajui Vasudevine voke Sidarta je sve
vie bio svestan da mu sin nije doneo sreu i mir, ve nevolje i brige. Ali, voleo ga je i miliji su mu
bili nevolje i brige koje donosi ta ljubav od sree i mira bez deaka.
Otkako je mladi Sidarta doao u kolibu, stari su podelili izmeu sebe sve poslove. Vasudeva je
opet sam obavljao dunosti splavara, a Sidarta je preuzeo radove u kui i u polju, da bi bio uz sina.
Dugo vreme, duge mesece je Sidarta ekao da ga sin razume, da prihvati njegovu ljubav i da je
jednom moda i uzvrati. Duge mesece je ekao Vasudeva, posmatrajui oekivao je i utao. Jednoga
dana, kada je deak Sidarta opet namuio svog oca prkosom i hirovima, razbivi mu obe inije za
pirina, Vasudeva pozva uvee svog prijatelja na stranu.
-Izvini ree mu govorim ti iz prijateljska srca. Vidim da mui sebe i vidim da si ojaen.
Zabrinjava te sin, dragi moj, a i meni zadaje brige. To je poletarac navikao na drugi ivot, na
drugaije gnezdo. On nije kao ti beao od bogatstva i iz grada, pun gaenja i prezasien, on je protiv
svoje volje morao da napusti sve to. Upitao sam reku, o prijatelju, pitao sam je mnogo puta. Ali, reka
se smeje, ona me ismeva, i mene i tebe, trese se od smeha to smo tako budalasti. Voda tei vodi,
mladost tei mladosti, tvoj sin se ne nalazi na mestu na kome moe da stasa. Upitaj reku, posluaj je i
ti!
Sidarta se snudeno zagledao u prijateljsko lice, u ijim borama je carevala postojana vedrina.
-Zar se mogu rastati od njega? upita prigueno, postieno. Ostavi mi vremena, dragi moj!
Vidi, ja se borim za njega, borim se da pridobijem njegovo srce, da ga plenim ljubavlju i ljubaznim
strpljenjem. Hteo bih da reka jednom govori i njemu, on je takoe pozvan.
Vasudevin osmeh je procvetao jo veom toplinom. Oh da, i on je pozvan, i on ima veni
ivot. Ali, znamo li, ti i ja, zato je pozvan, za kakav put, za kakva dela, za kakave patnje? Njegova
patnja nee biti mala, jer mu je srce gordo i nemilostivo, takvi moraju da propate mnogo, predstoje
im mnoge zablude, inie mnoge nepravde, opteretie se mnogim grehovima. Reci mi, dragi moj: Zar
ti svog sina ne vaspitava? Ti ga ne prisiljava? Ne tue ga? Ne kanjava ga?
-Ne, Vasudevo, ja sve to ne inim.
-Znao sam. Ti ga ne prisiljava, ne tue ga, ne nareuje mu, jer zna da je blagost jaa od

strogosti, da je voda jaa od stene, ljubav jaa od sile. Vrlo dobro, da te pohvalim. Ali, nije zabluda
to smatra da ne treba da ga prisiljava, to ga ne kanjava? Ne sputava li ga okovima svoje
ljubavi? Zar ga ne postiuje svakodnevno, zar mu ne oteava jo vie svojom blagou i
strpljenjem? Ne primorava li oholog i razmaenog deaka da ivi u kolibi sa dvojicom staraca koji
se hrane bananama, za koje je i pirina poslastica, ije misli ne mogu da budu njegove, ije je srce
staro i stiano i ima drugaiji hod od njegovog? Nije li sve to za njega prisila, nije li to kazna?
Sidarta je, zaprepaen, oborio pogled zemlji. Tihim glasom je upitao: Sta misli, ta treba da
uradim?
Vasudeva ree: Povedi ga u grad, odvedi ga u kuu njegove majke, bie tamo jo slugu, pa ga
predaj njima. Ukoliko ih nema, odvedi ga nekom uitelju, ne zbog nauka, nego da bude uz druge
deake i devojice, u svetu koji je njegov. Zar na to nikad nisi pomislio?
-Ti vidi moje srce progovori Sidarta tuno. Pomiljao sam na to esto. Ali, uj, kako da
predam tom svetu deaka, kome ionako nedostaje blagost srca? Nee li postati obestan i zabrazditi u
sladostrae i obest, nee li da ponovi sve zablude svog oca, da se potpuno izgubi u sansari?
Osmeh ozari splavarevo lice, on neno dodirnu Sidartinu miicu i ree:
-Upitaj o tome reku, prijatelju! Sluaj kako se smeje! Misli li doista da si svoje ludosti poinio
da bi sina potedeo od istih? Moe li da sauva svog sina od sansare? Kako? Uenjem, molitvama,
opominjui ga? Mili moj, zar si zaboravio pounu priu o Sidarti, sinu bramana, koju si mu jednom
ispriao na ovom istom mestu? Ko je sauvao samanu Sidartu od sansare, od greha, gramzivosti,
ludosti? Jesu li pobonost njegovog srca, opomene koje su proizile iz oevog uenja, ili sopstvena
saznanja, sopstvena traganja mogla da ga sauvaju? Koji otac, koji uitelj bi mogao da ga sauva od
toga da sam ivi svoj ivot, da sam sebe uprlja ivotom, da sam ispije gorki napitak, da sam nae
svoj put? Veruje li, dragi, da bi neko mogao da bude poteen toga puta? Moda tvoj sini, zato to
ga voli, zato to bi hteo da ga potedi patnje i bola i razoaranja? Ali, i kad bi 1 deset puta dao
svoj ivot za njega, opet ne bi mogao da ga oslobodi ni najmanjeg delia njegove sudbine.
Vasudeva jo nikad nije izgovorio toliko rei. Sidarta mu je. ljubazno zahvalio, pa se potiteno
vratio u kolibu i dugo nije mogao da zaspi. Vasudeva mu nije rekao nita to ve i sam nije pomislio i
znao. Ali, to saznanje nije mogao da pretvori u delo, jaa od saznanja je bila njegova ljubav prema
deaku, jai su bili njegova nenost i strah da ga izgubi. Da je ikad postojalo neto to bi toliko
plenilo njegovo srce, tako slepo, bolno, tako bezuspeno, a' ipak tako sreno?
Sidarta nije mogao da poslua savet svoga prijatelja, nije mogao da e lii sina. Dozvoljavao je
da mu deak nareuje, da ga nipodatava. utao je i ekao, vodio svakodnevnu borbu ljubaznosti,
neujnu borbu strpljenja. Vasudeva je takoe utao i ekao, prijateljski, vispreno, trpeljivo. Obojica
su majstorski ovladali strpljenjem.
Jednom, kada ga je deakov lik ivo podsetio na Kamalu, Sidarta se namah seti rei koje mu je
Kamala nekada davno, u danima mladosti, uputila:
-Ti ne ume da voli rekla mu je tada i on se s tim saglasio, uporedivi sebe sa zvezdom, a
ljude detinjeg uma sa liem koje opada, pa ipak je u njenim reima osetio i prekor. Odista, on se
nikad nije do kraja gubio u ljubavi, nikad se nije mogao potpuno predati drugom biu, a zaboraviti
sebe, niti initi ludosti zbog ljubavi prema drugom, on to nikada nije umeo, a u tome je i bila kako
mu se tada inilo ta velika razlika koja ga je odvajala od ljudi detinjeg uma. Ali, sad, otkako mu je
sin doao, Sidarta se sav pretvorio u oveka detinjeg uma, koji pati zbog drugog bia, koji voli
drugoga, izgubljen u toj ljubavi, preobraen zbog te ljubavi u budalu. Sada je i on, kasno, jednom u

ivotu osetio tu najjau i najneobiniju strast, patio zbog nje, ojaen, a ipak proet blaenstvom,
preporoen, neim obogaen.
Jasno je osetio da je ova slepa ljubav prema sinu strast, neto veoma ljudsko, da je to sansara,
mutni izvor, potamnela voda. Ali, istovremeno je osetio da ona nije bezvredna, da je nuna, da izvire
iz njegovog sopstvenog bia. Trebalo je okajati i tu slast, iskusiti i te patnje, poiniti i te ludosti.
Sin je za to vreme pustio da se otac zavarava, da pokuava da ga pridobije, pustio ga da se
svakodnevno poniava i povinuje njegovim hirovima. U tom ocu nije bilo niega to bi ga oaralo,
niega to bi mu ulilo strahopotovanje. Ovaj otac je bio dobriina, ovek prostoduan i blag, moda
i veoma poboan, moda svetac ali sve to nisu bile osobine kojima bi deaka mogao pridobiti za
sebe. Dosadan mu je bio taj otac, koji ga je zarobio u svojoj bednoj kolibi, prosto dosadan, a to to je
svaku nepristojnost uzvratio osmehom, svaku porugu ljubaznou i svaku pakost dobrotom, smatrao je
najmrskijim lukavstvom tog matorog potuljenka. Deaku bi bilo milije da mu je pretio, da ga je
zlostavljao.
Doe dan u koji je izbila ud mladog Sidarte i on se otvoreno okrenuo protiv oca. Ovaj mu je dao
nalog, zatraio da skuplja suvarke. Deak, meutim, nije iziao iz kolibe, stajao je prkosno i besno,
lupao nogama o tle, stiskao pesnice i u silnom izlivu jarosti tresnuo ocu u lice svu svoju mrnju i
prezir.
-Donesi sam te svoje suvarke vikao je zapenuivi nisam ti ja sluga. Znam da me nee
tui, ne usuuje se; znam da hoe neprekidno da me kanjava i poniava svojom pobonou i
popustljivou. Hoe da i ja budem kao ti, isto tako poboan, blag i mudar! Ali, uj me, da bih ti
uinio naao, radije u postati drumski razbojnik i ubica i otii u pakao nego da postanem neko kao
to si ti! Mrzim te, nisi moj otac pa neka si i deset puta bio milosnik moje majke!
U njemu prekipee srdba i jad, uskovitlae se stotine pustih i opakih rei koje je sad uputio ocu.
Deak zatim istra iz kolibe i vrati se tek kasno uvee.
Sutradan ga vie nije bilo. Zajedno s njim nestala je i mala korpa, ispletena od like u dve boje, u
kojoj su splavari drali bakrenjake i srebrnjake dobijene od putnika za prevoz. Nestao je i amac,
Sidarta je video da lei na suprotnoj obali. Deak je pobegao.
-Moram poi za njim ree Sidarta, koji je drhtao od muke posle jueranjih pogrdnih rei
deaka. - Dete ne moe samo da proe kroz umu. Nastradae. Moramo da sagradimo splav,
Vasudevo, da bismo preli preko vode.
-Sagradiemo splav ree Vasudeva da bismo dovezli amac koji je deak uzeo. Ali, njega
bi trebalo pustiti, prijatelju, nije on vie dete, umee da se snae. On trai put koji e ga odvesti u
grad, i u pravu je, ne zaboravi to. On je uradio ono to si ti sam propustio. Brine o sebi i ide svojim
putem. Oh, Sidarto, vidim da pati, ali tebe mori bol kome bi se trebalo smejati, kome e se i sam
uskoro smejati.
Sidarta nije odgovorio. Sekira mu se ve nala u rukama i on poe da gradi splav od bambusa,
asudeva mu pomoe da povezuje stabla konopcima od upletene trave. Zatim se prevezoe preko reke.
Struja ih je ponela daleko niz vodu, i najzad izvukoe splav na suprotnu obalu.
-Zato si poneo sekiru? upita Sidarta.
Vasudeva ree: Moda je izgubljeno veslo naeg amca.
Sidarta je znao na ta misli njegov prijatelj. Pomislio je da je deak moda bacio ili razbio veslo,
da se osveti i da ih sprei da ga gone. I odista u amcu nije bilo vesla. Vasudeva pokaza rukom dno
amca i pogleda u svog prijatelja s osmehom, kao da je hteo da kae: Zar ne vidi ta sin hoe da

ti kae? Zar ne vidi da on ne eli da ide u potragu za njim? Ali, to nije iskazao reima. Prionuo
je da izdelje novo veslo. Sidarta se, meutim, oprostio od njega pre no to je poao da trai sina.
Vasudeva ga nije zadravao.
Sidarta je ve dugo iao umom kada mu sinu misao da je njegovo traganje uzaludno. Ili je deak
ve daleko odmakao i moda ve stigao u grad, pomislio je, ili e se, ako je jo na putu, sakriti
ispred njega. Razmiljajui dalje otkri da u stvari nije u brizi za sinom, da je u dubini due ubeen da
deak nije nastradao i da mu u umi ne preti nikakva opasnost. Uprkos tome iao je brzo i bez
odmora, ne vie da ga spase ve gonjen eljom da ga moda jo jednom vidi. Tako je urio sve dok
nije stigao nadomak grada.
Stigavi do irokog puta blizu grada, zaustavio se na ulazu prekrasnog luga koji je ranije pripadao
Kamali, gde ju je nekad prvi put ugledao u nosiljki. To nekadanje vreme vaskrsnu u njegovoj dui,
video je sebe kako stoji na tom mestu mladi, bradati, nagi samana, kose pune praine. Dugo je
Sidarta stajao tu i gledao kroz otvorenu kapiju u vrt. Video je monahe u utim rizama kako promiu
ispod lepih stabala.
Dugo je stajao tu, zamiljen, video pred sobom slike i oslukivao istoriju svog ivota. Stajao je
tako i pogledom pratio monahe, video umesto njih mladog Sidartu, mladu Kamalu u etnji ispod
visokih stabala. Jasno je video sebe kada ga je Kamala ugostila, kada je od nje primio prvi poljubac,
kako se gordo i pun prezira osvrnuo na svoj ivot bramana i pun udnje zapoeo svetovni ivot.
Video je Kamasvamija, video sluge, gozbe, kockare i muzikante, video je Kamalinu pticu pevaicu u
kavezu, preivljavajui sve to jo jednom, udiui sansaru postao je ponovo star i umoran, ponovo je
osetio gaenje, ponovo osetio elju da sam sebe ugasi, ponovo je uivao u svetom Omu.
Poto je dugo postojao na kapiji vrta, Sidarta uvide da je elja koja ga je nagnala da doe na ovo
mesto bila nerazumna, da svome sinu ne moe pomoi, da se ne moe vezati za njega. Duboko u srcu
je osetio ljubav prema beguncu, kao ivu ranu, ali je istovremeno osetio da mu ta rana nije zadata da
po njoj rije, ve da ona treba da se pretvori u cvet i da zrai blistavim sjajem.
alostilo ga je to u ovaj as rana jo nije procvala, jo nije zraila. Umesto da se nae na cilju
svojih elja, koje su ga dovele ovamo tragom odbeglog sina, obreo se u pustoi. Seo je tuan, f
oseao da u njegovom srcu neto umire, da je prazan, da pred sobom vie nema nikakve radosti,
nikakav cilj. Sedeo je utonuvi u misli i ekao.
Nauio je na reci jedno: da eka, da bude strpljiv i da oslukuje. I zato je sedeo i oslukivao, u
praini na drumu, oslukivao kako mu srce radi umorno i tuno, oekujui glas. Mnoge asove je
ostao tu uuren, oslukujui, vie nije video slike, tonuo je u prazno, potpuno se opustio, a pred
sobom nije video nikakav put. I kada bi rana zabridela, neujno je izgovarao Om, osetio sebe u Omu.
Monasi u vrtu su ga videli i, kako je mnoge asove ostao uuren i kako se na njegovoj sedoj kosi
taloila praina, priao mu je jedan od njih i stavio dve banane ispred njega. Starac ga nije primetio.
Iz ove obamrlosti ga tre ruka koja mu dodirnu rame. Ubrzo je poznao ovaj neni, stidljivi dodir i
povratio se. Digao se i pozdravio Vasudevu koji je poao za njim. I bacivi pogled na Vasudevino
srdano lice, na sitne i osmehom ispunjene bore, vedre oi, i sam se nasmeio. U tom ugleda banane
kraj sebe, uze ih i prui jednu splavaru, a drugu pojede sam. Zatim se utke vratio sa Vasudevom u
umu, krenuo kui, na splav. Nijedan od njih ne pomenu ta se tog dana dogodilo, nijedan ne pomenu
deaka, njegovo bekstvo, nijedan ne progovori o zadatoj rani. U kolibi se Sidarta isprui na svoj
leaj i kada mu nakon izvesnog vremena Vasudeva prie da ga ponudi oljom kokosovog mleka, vide
da je zaspao.

OM

ana je bridela dugo. Sidarta je morao da preveze preko reke mnoge putnike koji su vodili sa
sobom sina ili ker, i nijednog od njih nije mogao da gleda, a da mu ne zavidi, a da ne
pomisli: Eto, tolike hiljade imaju tu najdrau sreu, zato sam ja toga lien? I opaki ljudi,
pa i lopovi i razbojnici imaju decu, vole ih i njihova deca vole njih, samo ja to nemam. Razmiljao
je, eto, tako prosto, tako nerazumno, toliko je postao slian detinjim ljudima.
Sada je drugaije posmatrao ljude, manje mudro, sa manje gordosti, ali zato sa vie topline,
radoznalije, unosei se vie u njihov ivot. Kada bi prevezao uobiajenu vrstu putnika, proste ljude,
trgovce, ratnike, enskadiju vie mu oni nisu bili tui kao nekad: imao je razumevanja za njih,
shvatao ih je i uestvovao u njihovom ivotu kojim nisu rukovodile misli i saznanja, ve jedino
nagoni, elje, oseao se kao jedan od njih. Mada je doao gotovo do savrenstva, hvatajui se u
kotac sa poslednjom ranom, ipak mu se inilo da su mu ovi ljudi braa, a njihove sujete, poude i
smene osobine prestale su da mu budu smene, postale su shvatljive, dostojne ljubavi, tavie, i
potovanja. Slepa ljubav majke prema svom detetu, glupi, slepi ponos oca, uobraenog oca na sina
jedinca, turo neobuzdano stremljenje za adiarima i zadivljenim pogledima mukaraca kod neke
mlade, sujetne ene, svi ovi nagoni, sve ove detinjarije, svi ovi priprosti, budalasti, ali neobino
snani, toliko ivotni i silno prodorni porivi i poude za Sidartu vie nisu bili detinjarija, video je da
ljudi radi njih ive, radi njih stvaraju neizmerna uda, putuju, vode ratove, neizmerno pate, neizmerno
trpe, pa je zbog toga mogao samo da ih voli, video je ivot, ivotvornost, ono nerazruivo u svim
njihovim strastima, u svim njihovim delima. Ljudi su bili dostojni ljubavi i divljenja u svojoj slepoj
odanosti, snazi i ilavosti. Nita im nije nedostajalo, posveeni i mislioci su bili samo malko ispred
njih, imali su samo jedno jedino siuno preimustvo: svest, svesnu misao o jedinstvu svega ivog. U
izvesnim asovima Sidarta bi, tavie, posumnjao, treba li to saznanje, tu misao ceniti tako visoko,
nije li samo moda i to detinjarija misaonih ljudi, misaono detinjih ljudi. U svemu drugom su ljudi iz
sveta bili ravni mudracu, esto i daleko nadmoniji, kao to i ivotinje, u svom upornom,
nepokolebljivom izvravanju onoga to je potrebno, u izvesnim trenucima, na izgled, imaju nadmo
nad ljudima.
U Sidarti je lagano procvalo i sazrevalo saznanje, svest o tome ta je zapravo mudrost, ta je cilj
njegovog dugog traganja. Misliti usred ivota svakog trenutka misao o jedinstvu, oseati jedinstvo i
udisati ga nije bilo nita drugo doli spremnost due, sposobnost i skrivena vetina. Lagano se to
rascvalo u njemu, odraavalo na Vasudevinom licu matorog deteta: sklad, saznanje o venom
savrenstvu sveta, osmeh i jedinstvo.
Ali, rana je u njemu ipak bridela, sa enjom i gorinom je Sidarta mislio na svoga sina, negujui
u svom srcu ljubav i nenost, pustivi da ga bol nagriza i inivi sve ludosti ljubavi. Ovaj plamen se
nije gasio sam od sebe.
I jednoga dana, kada ga je rana ljuto pekla, Sidarta se preveze preko reke, i gonjen enjom
iskrca se u nameri da poe u grad i potrai sina. Reka je tekla lagano i tiho, bilo je suno godinje
doba, ali njen glas je imao neobian zvuk: ona se smejala! Razgovetno se uo smeh. Reka je zvonko i
nedvosmisleno ismevala starog splavara. Sidarta je zastao i nadneo se nad vodu da bolje uje, na
povrini vode koja je mimo proticala video je odraz svoga lica, a u tom odrazu bilo je neeg to ga je
podsealo, neeg zaboravljenog, i kada se pribrao, otkrio je da je to lice slino jednom drugom liku,

koji je nekada poznavao i voleo, a oseao i strahopotovanje prema njemu. Bilo je slino liku
njegovog oca, bramana. Seao se kako je nekada davno, kao mladi, primorao svog oca da ga pusti
da ode meu pokajnike, kako se oprostio od njega, zatim otiao i nikada se vie nije vratio. Nije li i
njegovog oca radi njega morila ista patnja koja sad njega mui za sinom? Nije li otac odavno umro,
sam, ne videvi vie svoga sina? Nije li i on sam morao da oekuje istu sudbinu? Nije li bila lakrdija
ovo ponavljanje, nije bilo neeg udnog i glupog u tom tranju unutar kobnog kruga?
Reka se smejala. Da, to je bilo tako, sve se uvek vraalo, sve to se nije do kraja propatilo i
razreilo, nailazile su uvek iste patnje. Sidarta se tada ponovo ukrca u amac i odveze do kolibe,
seajui se svog oca, seajui se svog sina, ismevan od reke, u razdoru sam sa sobom, sklon da
oajava, a ne manje sklon da se i sam grohotom smeje sebi i celom svetu. O, rana jo nije procvala,
njegovo srce se jo odupiralo sudbini, iz njegove patnje jo nisu zraili vedrina i pobeda. Ali u
njemu se budila nada i, vrativi se u kolibu, osetio je neodoljivu elju da Vasudevi otvori duu, da
mu je prikae, da njemu - majstoru u sluanju iskae sve.
Vasudeva je sedeo u kolibi, pletui korpu. On vie nije vozio amac, oi su mu oslabile, i ne
samo oi ve i miice i ruke. Nepromenjeni i rascvetani bili su samo blagost i vedra dobroudnost na
njegovom licu.
Sidarta sede kraj starca i sa njegovih usana lagano potekoe rei. Priao je sad o svemu o emu
nikada nije govorio, o svom odlasku u grad, o rani koja je bridela, o svojoj zavisti pri pogledu na
srene oeve, o tome da je svestan koliko su takve elje nerazumne, o svojoj uzaludnoj borbi protiv
njih. O svemu je govorio, bio je u stanju da kae sve, pa i najmunije, sve se moglo rei, sve
pokazati, o svemu priati. Otkrio je svoju ranu, govorio i o svom dananjem bekstvu, kako se
prevezao preko vode kao detinjasti begunac sa namerom da ode u grad, i kako se reka smejala.
Dok je govorio, a govorio je dugo, dok ga je Vasudeva sluao smirena lica, Sidarta je to sluanje
Vasudevino oseao jae no ikad, oseao kako se njegovi jadi, njegove strepnje i skrivene nade
ulivaju u sagovornika i odatle opet dolaze njemu u susret. Otkriti svoju ranu ovom sluaocu bilo je
isto kao kupati se u red sve dok se rana ne rashladi i sjedini sa rekom. Jo dok je govorio, otvarao
duu i ispovedao se, Sidarta je sve vie oseao da ga u stvari ne slua Vasudeva, jedno ljudsko bie,
ve da ovaj paljivi slualac upija u sebe njegovu ispovest kao drvo kiu, da je njegov nepokretni
sagovornik olienje reke, sam bog, sama venost. I tada Sidarta presta da misli na sebe i na svoju
ranu, obuze ga saznanje o izmenjenom biu Vasudeve, a to je vie oseao i ulazio u to, utoliko je sve
postajalo manje neobino, utoliko mu je bivalo jasnije da je sve u redu i sasvim prirodno, da je
Vasudeva ve odavno, gotovo oduvek, bio takav, da to samo on nije do kraja sagledao, tavie, da se
on sam skoro i ne razlikuje od njega. Oseao je da on sada starog Vasudevu vidi kao to narod vidi
bogove i da to ne moe biti trajno; u srcu je poeo da se oprata sa Vasudevom. Pri tom je jo uvek
govorio.
Kada je doao do kraja, Vasudeva uperi topli pogled malko oslabelih oiju u njega, bez rei, a iz
njega su utke zraili ljubav i vedrina, razumevanje i spoznaja. Uhvativi Sidartu za ruku, on ga
povede do njihovog sedita na obali, sede zajedno s njim i osmehnu se reci.
uo si je kako se smeje ree. Ali, nisi uo sve. Daj da oslunemo, pa e uti vie.
Oslunue. Blago se razlee vieglasna pesma reke. Sidarta upre pogled u vodu a u njenom toku
ukazae mu se slike: pojavi se njegov otac, usamljen, u tuzi za sinom, pojavi se i on sam, usamljen, i
on vezan okovima enje za dalekog sina; pojavi se njegov sin, usamljen i on, deak, stremei pun
poude plamenom putanjom svojih mladalakih elja, svaki od njih usmeren svome cilju, opsednut

svojim ciljem, svaki od njih muen patnjom. Reka je pevala glasom patnje, pevala puna enje i puna
enje je proticala ka svom cilju, njen glas je liio na tubalicu.
-uje li? upita ga Vasudeva pogledom, bez rei. Sidarta potvrdi glavom.
-Sluaj paljivije! proapta Vasudeva.
Sidarta se trudio da uje bolje. Oeve slika, njegova sopstvena slika i slika sina slivale su se
ujedno, pojavila se i Kamalina slika i rasplinula, Govindina slika i druge slivale su se i pretvarale u
reku, sve su teile reci, ka cilju, pune enje, udnje i patnje, a glas reke je takoe bio bremenit
enjom, pun gorueg bola i neutoljive elje. Reka je teila svom cilju. Sidarta vide kako hita reka,
koja se sastojala od njega i od njemu bliskih i od svih ljudi koje je ikada video, svi talasi i vode
lutali su, uz patnju, u susret cilju, mnogim ciljevima, vodopadu, jezeru, brzaku i moru, svi ciljevi su
se dostizali, a iza svakog je sledio drugi, i voda je postala para i uzdizala se ka nebu, postala je kia i
padala s neba, postala je izvor, potok, reka i opet je stremila dalje, opet je proticala. Ali, enjivi
glas se izmenio. Jo uvek je odzvanjao pun patnje i traenja, ali su mu se pridruili drugi glasovi,
zvuci radosti i alosti, dobri i zli glasovi, smeha i tugovanja, stotine glasova, hiljade glasova.
Sidarta je oslukivao. Sav se predao i udubio u sluanje, prazan i bez ijednog drugog oseanja
upijao je zvuke u sebe, osetivi da je do kraja nauio da oslukuje. esto je on ve sve to uo, brojne
glasove u reci, ali danas su oni bili sasvim novi. Sad vie nije mogao da razlikuje te silne glasove, da
odvoji smeh od plaa, detinje glasove od mukih, svi su sad odjekivali zajedno, tubalica enje i
smeh posveenih, krik gneva i ropac samrtnika, sve je to bilo jedno, meusobno protkano i povezano,
hiljadostruko, isprepletano. I sve zajedno, svi glasovi, svi ciljevi, sve enje i patnje, sva
zadovoljstva, sve dobro i zlo sve to skupa bio je svet. Sve to zajedno bio je tok zbivanja, muzika
ivota! I kad bi Sidarta paljivo sluao reku, njenu pesmu sa hiljadu glasova, kad ne bi sluao
tugovanku i smeh, kad svoju duu ne bi vezivao za neki od glasova i ulazio u nju sa svojim j a, ve
uo sve, celinu, uo jedinstvo onda se velika pesma sa hiljadama glasova sastojala od jedne
jedine rei, a ta je glasila Om: savrenstvo.
-uje li? ponovo ga upita Vasudeva pogledom.
Vasudevin osmeh je blistao, nad svim borama njegovog starakog lica lebdeo je sjaj, kao to je
nad svim glasovima reke lebdeo Om. Zablista njegov osmeh gledajui u prijatelja, a na Sidartinom
licu zablista isti osmeh. Njegova rana je procvala, njegova patnja je zraila, njegovo j a se ulilo u
jedinstvo.
U tom asu Sidarta je prestao da se hvata u kotac sa sudbinom, prestao da pati. Na njegovom
licu se rascvetala vedrina spoznaje kojoj se vie ne suprotstavlja nikakvo htenje, koja prepoznaje
savrenstvo i saglaava se s tokom zbivanja, sa strujom ivota, puna samilosti, saradosti, predana
tokovima u pripadnosti jedinstvu.
Kada se Vasudeva digao sa sedita na obali i pogledao Sidarti u oi, kada je video da u njima
zrai vedrina spoznaje, ovla mu rukom dodimu rame, na njemu svojstveni, obazrivi i tanani nain, pa
ree:
-Oekivao sam ovaj as, dragi. Sad kad je doao, pusti me da idem. Dugo sam oekivao ovaj as,
dugo sam bio splavar Vasudeva. Sada je dosta. Zbogom ostaj, kolibo, zbogom ostaj, reko, zbogom mi
ostaj, Sidarto!
Sidarta se duboko pokloni onom koji se opratao.
-Znao sam ree tihim glasom. Poi e u umu, zar ne?
-Da, odlazim u umu, odlazim u jedinstvo progovori Vasudeva ozareno.

Ozareno je otiao, a Sidarta ga je ispratio pogledom. Gledao je za njim sa dubokom radou i

dubokom ozbiljnou, video njegove korake pune spokojstva, njegovu glavu ovenanu sjajem,
njegovu pojavu obasjanu svetlou.

GOVINDA

ednom je Govinda s ostalim monasima proveo vreme odmora u lugu koji je kurtizana Kamala
poklonila sledbenicima Gotame. uo je da se govori o nekom starom splavaru, koji je, dan
hoda, iveo na reci i koga su mnogi smatrali mudracem. Kada je Govinda opet krenuo na
puteestvije, odabrao je put preko splava, elei da vidi tog splavara. Mada je ceo svoj ivot
proiveo prema pravilima, veoma potovan i od mlaih monaha zbog svojih godina i skromnosti, u
njegovom srcu se ipak nisu ugasili nemir i traenje.
Stigao je do reke i zamolio starca da ga preveze, a kada su se na suprotnoj obali iskrcali iz
amca, obratio se starcu ovim reima:
-ini mnogo dobra monasima i hodoasnicima, prebacio si preko reke mnoge od nas. Nisi li i ti,
splavaru, jedan od onih koji tragaju za pravim putem?
Sidarta odgovori s osmehom u starakim oima:
-Naziva li sebe ovekom koji trai, o preasni, a ve si duboko zaao u godine i nosi ruho
monaha Gotame?
-Jesam star ree Govinda ali nisam prestao da traim. Nikada neu prestati da traim,
izgleda da mi je to sueno. Rekao bih, da si i ti traio. Hoe li mi rei koju re, potovani?
Sidarta ree:
-ta bih imao da ti kaem, preasni? Moda to, da preteruje u svom traenju? Da od silnog
traenja ne stigne da nae?
-Kako to? upita Govinda.
-Kada neko trai ree Sidarta lako se moe dogoditi da mu oko vidi samo ono to trai, da
nije u stanju bilo ta da nae, da primi u sebe, jer misli samo na ono za im traga, imajui svoj cilj,
opsednut je tim ciljem. Traiti znai imati cilj. Ti si, preasni, moda odista jedan od onih koji
trae, jer, teei za svojim ciljem, mnogo toga ne vidi to ti je neposredno pred oima.
-Ne shvatam te jo sasvim zamoli ga Govinda kako to misli?
Sidarta ree:
-Jednom davno, pre mnogo godina, bio si ve na ovoj reci, preasni, pa si na obali zatekao
usnulog oveka, seo si kraj njega i uvao njegov san. Ali, nisi prepoznao usnulog, o Govindo.
Zapanjen i kao opinjen, monah se zagledao u oi splavara.
-Jesi ti Sidarto? upita bojaljivo.
-Eto, ni ovog puta te nisam poznao! Od srca te pozdravljam, Sidarto, svim srcem se radujem to
te ponovo vidim! Mnogo si se izmenio, prijatelju. Postao si, dakle, splavar?
Sidarta se srdano nasmeja.
-Da splavar sam, Govindo. Mnogi ljudi se moraju esto menjati, Govindo, moraju da nose razne
vrste odee, a ja sam jedan od njih, dragi. Dobro mi doao, Govindo, provedi no u mojoj kolibi.
Govinda je prenoio u kolibi, spavao je na leaju koji je nekad bio Vasudevin. Postavljao je
mnogo pitanja prijatelju iz mladosti, pa je Sidarta morao da mu ispria mnogo iz svog ivota.
Kada je sutradan ujutro dolo vreme da krene na put, Govinda izgovori, ne bez ustezanja, ove
rei:
-Pre no to bih nastavio ovo putovanje, Sidarto, dozvoli mi jo jedno pitanje. Ima li neko svoje
uenje? Ima li neku veru ili neko saznanje koje sledi, koje ti pomae da ivi i da postupa onako

kako je pravo.
Sidarta ree:
-Ti zna, dragi, da sam jo kao mladi, kada smo iveli u umi kod isposnika, poeo da sumnjam
u uenje i uitelje i da sam im okretao lea. I ostao sam pri tome. Pa ipak sam otad imao mnoge
uitelje. Due vreme je moja uiteljica bila jedna lepa kurtizana, jedan bogati trgovac bio je moj
uitelj i nekoliko kockara. Jednom mi je i neki putujui sledbenik Bude bio uitelj; sedeo je kraj
mene kada sam zaspao u umi, na poklonikom putovanju. Od njega sam takoe uio i njemu sam
zahvalan, veoma zahvalan. Ali, najvie sam nauio ovde od ove reke i od mog prethodnika, splavara
Vasudeve. Bio je prost ovek, taj Vasudeva, nije bio mislilac, ali znao je ta je neophodno, ba kao i
Gotama, on je bio savren, bio je svetac.
Govinda ree:
-Sidarto, ti jo uvek pomalo voli da se podsmeva, kako mi se ini. Verujem ti i znam da nisi
sledio jednog uitelja. Ali, zar nisi ipak i sam naiao, ako ne na uenje, a ono na izvesne misli,
odreena saznanja koja su tebi svojstvena i pomau ti da ivi? Kada bi mi rekao neto o tome,
priinio bi radost mom srcu.
Sidarta ree:
-Da, dolazile su mi misli i saznanja odvajkada. Katkad sam, u toku jednog asa ili dana osetio u
sebi znanje, kao to se u srcu oseti ivot. Bilo je sijaset misli, ali bilo bi mi teko da ti ih saoptim.
uj, Govindo, ovo je jedna od mojih misli koju sam otkrio: mudrost se ne moe saoptiti. Mudrost,
koju mudrac pokuava da saopti, zvui uvek kao ludost.
-Sali se? upita Govinda.
-Ne alim se. Kaem ti ta sam otkrio. Saznanje se moe saoptiti, ali ne i mudrost. Ona se moe
nai; u njoj se moe iveti i biti ponesen njome, sa njom se mogu stvarati uda, ali se ne moe iskazati
i nauiti. To je ono to sam ponekad nasluivao kao mladi, to me je nagnalo da napustim uitelje.
Otkrio sam jednu misao, Govinda, koju e ti opet smatrati alom ili ludou, ali je to moja najbolja
misao. Ona glasi: suprotnost svake istine je takoe istina! Naime, istina se moe iskazati i zaodenuti u
rei samo ako je jednostrana. A jednostrano je sve to se moe mislima misliti i iskazati reima, sve
je to jednostrano, polovino, lieno celine, zaokruenosti i jedinstva. Kada je uzvieni Gotama u
svom uenju govorio o svetu, on je morao da ga deli na sansaru i nirvanu, na varku i istinu, na patnju i
izbavljenje. Ne moe se drugaije i nema drugog puta za onog koji hoe da ui druge. Ali, sam svet,
postojanje oko nas i u nama samim nikad nije jednostrano. Nikad jedan ovek, ili jedno delo nisu
potpuno sansara ili potpuno nirvana, nikad jedan ovek nije sasvim svetac ili sasvim grenik. Tako
nam se ini, jer smo podloni varci da je vreme neto stvarno. Govindo, ja sam to iskusio veoma
esto. I ako vreme odista nije stvarno, onda je i raspon koji na izgled postoji izmeu sveta i venosti,
izmeu patnje i blaenstva, izmeu zla i dobra, takoe samo varka.
-Kako to? upita Govinda usplahireno.
-Sasluaj me, dragi, sluaj paljivo! Grenik, kakav sam ja i kakav si ti, jeste grenik, ali e
jednom opet biti Brama, dostii e jednom nirvanu, postae Buda ali vidi: to jednom je varka,
samo je alegorija! Grenik se nalazi na putu da bude Buda, on nije u toku svog razvoja, mada mi u
svom misaonom svetu stvari ne umemo drugaije da zamislimo. U greniku se, ve sad i danas, nalazi
budui Buda, njegova budunost je sva tu, u njemu, u tebi, u svakom biu koje postoji treba da
potuje mogueg, skrivenog Budu. Svet nije nesavren, niti se nalazi na sporom putu ka savrenstvu,
prijatelju Govindo, ne, on je u svakom trenutku savren, svi gresi ve nose u sebi oprotaj, sva mala

deca ve nose u sebi starce, sva odojad smrt, svi samrtnici veni ivot. Ne moe nijedan ovek da
vidi koliko je onaj drugi prevalio od svog puta, u razbojniku i kockaru ivi Buda, u bramanu ivi
razbojnik. U dubokim meditacijama postoji mogunost da se poniti vreme, da se istovremeno
sagleda sav bivi, postojei i budui ivot, i tu je sve dobro, sve savreno, sve je braman. Zato mi se
ono to jeste ini dobrim, smrt mi se ini kao ivot, greh kao svetatvo, mudrost kao ludost, sve mora
da bude tako, potrebni su samo moj pristanak, moja dragovoljnost, moja saglasnost, za mene je tako
dobro i nikada mi ne moe nakoditi. Na svom telu i u svojoj dui sam iskusio da mi je greh bio
preko potreban, bili su mi neophodni pohota, tenja za zemaljskim dobrima, bila mi je nuna i sujeta,
a trebalo je da zapadnem u sramno oajanje da bih nauio da se ne protivim, da nauim da volim svet
i da ga ne uporeujem sa nekakvim uobraenim svetom svojih elja, sa savrenstvom kakvo sam ja
zamislio, ve da ga pustim onakvog kakav jeste, da ga volim i da mu rado pripadam. To su, o
Govindo, neke od misli koje su mi pale na um.
Sidarta se sae i podie kamen sa zemlje, odmeravajui ga zatim u ruci.
-Ovo je kamen ree poigravajui se njime - a kroz izvesno vreme pretvorie se moda u
zemlju, iz zemlje e nastati biljka, ili ivotinja, ili ovek. Ranije bih bio rekao: Ovaj kamen je samo
kamen, bezvredan je, pripada svetu iluzija, meutim, njemu takoe pridajem vanost, jer e u krugu
preobraaja postati ovek, ili duh. Tako bih, kanda, rasuivao ranije. Danas, naprotiv, mislim: ovaj
kamen je kamen, on je i ivotinja, on je i bog, on je i Buda, ja ga potujem i volim zato to bi jednom
mogao postati ovo ili ono, ve zato to je sve odvajkada bilo i jeste, i upravo zato to je ovo kamen,
to mi se danas pojavljuje kao kamen, ja ga volim i vidim vrednost i smisao u svakoj njegovoj ilici i
upljini, u utom, u sivom, u tvrdoi, u zvuku koji daje od sebe kad ga kucnem, u suvoi ili vlazi
njegove povrine. Ima kamena koji pri dodiru podseaju na ulje, ili na sapun, drugi opet na lie, ili
pak pesak, a svaki je od njih neto posebno i na svoj nain oboava Om, svaki je braman, ali
istovremeno i kamen, od ulja ili sapuna, i ba mi se to dopada, izgleda mi udno i dostojno
oboavanja. Ne trai da ti kaem neto vie o tome. Rei samo tete skriveni smisao, sve postaje
odmah malo drugaije kada se izgovori, malo krivotvoreno, malo luckasto; to je dobro i veoma mi se
dopada i potpuno se slaem da ono to za jednog oveka predstavlja blago i mudrost, drugom uvek
zvui kao ludost.
Govinda ga je sluao bez rei.
-Zbog ega si mi govorio ono o kamenu? upita nakon stanke oklevajui.
-U tome nije bilo nikakve namere. Ili moda sam time hteo da kaem da, eto, volim kamen, i reku,
i sve stvari koje posmatramo i od kojih moemo da uimo. Mogu da volim kamen, a takoe i drvo, ili
komad njegove kore. To su stvari, a stvari se mogu voleti. Rei se, meutim, ne mogu voleti. Zato
razna uenja nisu za mene, ona nemaju vrstinu, ni mekou, nemaju boje, ni rubove, niti miris ili ukus,
ona sadre samo rei. Moda je mnotvo rei to to te spreava da nae mir. Jer su i izbavljenje i
vrlina, a i sansara i nirvana samo puke rei, Govindo. Ne postoji stvar koja je nirvana, postoji samo
re nirvana.
Govinda ree:
-Nije nirvana samo re, prijatelju. To je misao.
Sidarta produi:
-Neka to bude misao. Moram priznati, dragi, da ne umem da pravim razliku izmeu misli i rei.
Iskreno reeno, ne drim mnogo ni do misli. Vie drim do stvari. Ovde, na primer, na ovom amcu
za prevoz bio je ovek, moj prethodnik i uitelj, pravi svetac, koji je niz godina jednostavno verovao

u reku, ni u ta drugo. On je uo glas kojim mu se reka obraala, od nje je uio, ona ga je vaspitavala
i prosveivala, za njega je reka bila bog, tokom dugih godina on nije doao do saznanja da su svaki
vetar, svaki oblak, svaka ptica i svaka buba isto tako boanski, da znaju koliko i uvaena reka i da se
od njih isto toliko moe nauiti. Ali, kada je taj svetac otiao u umu, on je znao sve, znao je vie no
ti i ja, bez uitelja, bez knjiga, samo zato to je verovao u reku.
Govinda ree:
-Ali, da li je to to ti naziva stvarima neto stvarno, neto sutastveno? Nije li to samo varka
sveta iluzije, slika i priina? Tvoj kamen, tvoje drvo, tvoja reka, jesu li oni stvarnost?
-Ne brinem se za to ree Sidarta. Neka su te stvari i priine, ali onda sam i ja priina i na taj
nain su one uvek jednake meni. To je ono zbog ega su mi drage i dostojne uvaavanja: one su sa
mnom istovetne. Zbog toga mogu da ih volim. I, evo, sad jedne pouke, kojoj e se smejati: ini mi
se, o Govindo, da je ljubav od svega najvanija. Prozreti svet, protumaiti ga i prezreti, to je stvar
velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni
svet ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bia mogu da gledam sa ljubavlju, i sa divljenjem, i sa
strahopotovanjem.
-To shvatam odgovori Govinda. Ali, to je upravo ono to je Uzvieni spoznao kao varku.
On nalae blagonaklonost, obzir, samilost i trpeljivost, a ne ljubav, on nam je zabranio da svoja srca
vezujemo ljubavlju za neto zemaljsko.
-Znam ree Sidarta; njegov osmeh je blistao kao suvo zlato. Znam, Govindo. I eto nas usred
estara misli, u raspri oko rei. Jer, zbilja, ne mogu porei da su moje rei o ljubavi u suprotnosti, na
izgled u suprotnosti sa reima Gotame. Upravo zbog toga sam veoma podozriv prema reima, znajui
da je ta suprotnost varka. Znam da se slaem sa Gotamom. Kako i On ne bi znao za ljubav! On, koji je
oveje bitisanje spoznao u svoj svojoj prolaznosti, a koji je ipak toliko voleo ljude da je jedan dugi,
tegobni ivot utroio samo na to da im pomogne, da ih ui! Kod njega, kod tvog velikog uitelja, stvar
mi je milija od reci, njegovo delanje i ivot su mi vaniji od njegovih govora, pokret njegove ruke
znaajniji od njegovih misli. Njegovu veliinu ne gledam u njegovom govoru i mislima, ve u
njegovom delanju i ivotu.
Dva starca su dugo utala. Zatim progovori Govinda, poklonivi se pri oprotaju:
-Zahvaljujem ti, Sidarto, to si mi poneto rekao o svojim mislima. Delimino su to neobine
misli, nisu mi sve u prvi mah postale razumljive. Kako bilo da bilo, ja ti zahvaljujem i elim ti
spokojne dane.
(Kriom je, meutim, pomislio u sebi: Sidarta je udan ovek, ima udne misli, njegovo uenje
zvui luckasto. Drugaije zvui uenje Preuzvienog, jasnije, sutinskije, razumljivije, ono ne sadri
nita neobino, luckasto ili smeno. Ali, Sidartine ruke i noge, njegove oi, elo, miice, njegov
osmeh, njegov pozdrav i hod bitno odudaraju od njegovih misli. Otkako je na uzvieni Gotama uao
u nirvanu nisam nikada vie nailazio na oveka kod koga bih osetio: ovo je svetac! Jedino sam kod
njega, Sidarte, to osetio. Neka je njegovo uenje i neobino, neka njegove rei zvue luckasto, ali
njegov pogled i njegova ruka, njegova koa i kosa, sve na njemu zrai istotom, zrai spokojstvom,
vedrinom, blagou i svetou, kakve od poslednje smrti naeg uzvienog uitelja nisam video ni kod
jednog drugog ljudskog bia.)
Razmiljajui tako, s oprenim oseanjima u srcu, Govinda jo jednom prie Sidarti, privuen
ljubavlju. On se duboko pokloni prijatelju koji je sedeo spokojno.
-Sidarto ree postali smo starci. Teko da emo jedan drugoga ponovo videti u ovom liku.

Vidim, voljeni, da si naao mir. Priznajem da ga ja nisam naao. Reci mi, uvaeni, samo jednu re,
daj mi da ponesem sobom neto opipljivo, neto to mogu da shvatim! Daj mi neto za moj put. esto
je tegoban taj moj put, Sidarto, esto je mraan.
Sidarta je utao i gledao ga uvek istim, tihim osmehom. Govinda mu se uneo u lice ukoena
pogleda, pun zebnje, pun enje. U njegovom pogledu odraavala se patnja i veno traenje, veno
nenalaenje.
Sidarta je to video i smeio se.
-Prigni se meni! apnu Govindi na uvo. Prigni se! Tako, jo blie! Sasvim blizu! Poljubi me
u elo, Govindo!
Dok je Govinda, zaueno, ali ipak privuen velikom ljubavlju i slutnjom, posluao njegove rei
i, prignuvi mu se, dodimu usnama njegovo elo, zbilo se neto udesno. Dok su mu misli jo bile
zaokupljene Sidartinim neobinim reima, dok je uzaludno i opirui se teio da zamisli nepostojanje
vremena, da nirvanu i sansaru predoava u sebi kao jedno, dok su se u njemu borili prezir prema
reima prijatelja sa ogromnom ljubavlju i strahopotovanjem, evo ta se dogodilo:
Nije vie video lik svoga prijatelja Sidarte umesto toga video je druge likove, drugi niz,
itavu reku likova, stotine i hiljade, koji su svi dolazili i nestajali, a ipak se inilo da su svi
istovremeno prisutni, u neprekidnoj meni i preporodu, a ipak su svi oni bili Sidarta. Video je lik ribe,
arana sa beskrajno bolno razjapljenim ustima umirue ribe, ugaslih oiju video je lice
novoroenog deteta, crveno i naborano, u plau iskrivljeno video je lice ubice, video kako zabada
no u telo nekog oveka u isti tren je video ubicu vezanih mku, na kolenima, kako mu krvnik
udarcem maa odseca glavu video je naga tela mukaraca i ena u pozama i borbama ljubavne
pomame video je leeve gde lee oprueni, nemi, hladni, prazni video je ivotinjske glave,
glave divljih veprova, krokodila, slonova, bikova, ptica video je bogove, video je Krinu16,
Agni17 sve ove pojave i likove video je povezane hiljadama meusobnih veza, oni su pomagali
jedni drugima u ljubavi, u mrnji, unitavajui se, raajui jedno drugo, svako od njih je teilo smrti,
uz strasno i bolno priznavanje prolaznosti, a nijedno od njih nije umiralo, ve su se stalno
preobraavali ponovo roeni, dobijajui uvek novi lik, a da izmeu jednog i drugog lika nije lealo
vreme i sve ove pojave i likovi mirovali su, proticali, oploavali se, plutali i prelivali se jedno u
drugo, i svi su bili prevueni neim veoma tananim, besutastvenim pa ipak postojeim, kao tankim
staklom, ili ledom, providnom koom, kao posuda ili forma ili maska od vode, a ta maska se smeila,
ta maska je bila Sidartino lice koje je on, Govinda, tog istog trenutka, dodirivao usnama." I tako je
Govinda video taj osmeh maske, osmeh jedinstva iznad uskovitlanih oblija, osmeh istodobnosti
iznad hiljade roenja i smrti, a taj osmeh Sidartin bio je isti, potpuno istovetni, tihi, tanani,
nedokuivi, moda dobrohotni, a moda podsmeljivi, mudri, hiljadostruki osmeh Gotame Bude
kakav je i sam stotine puta video pun strahopotovanja. Govinda je znao, ovako se smee samo
savreni.
Ne znajui vie da postoji vreme, da li je ovo vienje trajalo trenutak ili sto godina, ne znajui
vie postoji li jedan Sidarta, jedan Gotama, postoje li ja i ti, pogoen boanskom strelom koja mu je
u najunutarnjijoj biti zadala slatku ranu, opinjene i razreene duc, Govinda je jo neko vreme ostao
nagnut nad Sidartinim spokojnim licem koje je upravo poljubio, na kome su se pojavila sva oblija,
sve to nastaje, sve to bivstvuje. To lice je bilo nepromenjeno, nakon to se ispod njegove povrine
ponovo zatvorio bezdan hiljadostrukosti, Sidarta se smeio spokojno, smeio se smireno i blago,
moda veoma dobronamerno, a moda veoma podsmeljivo, isto kao to se smeio Uzvieni.

Govinda se duboko poklonio, preko njegovog starakog lica tekle su suze za koje on nije ni znao,
dok mu je u srcu kao oganj gorelo oseaje duboke ljubavi, najskruenijeg potovanja. Poklonio se
duboko, sve do zemlje, pred onim koji je sedeo nepomino, iji ga je osmeh podseao na sve to je u
ivotu ikada voleo, to mu je u ivotu ikada bilo dragoceno i sveto.

O Piscu

emaki knjievnik Herman Hese (18771962), naturalizovani vajcarac od 1921,

poreklom je iz porodice u kojoj je verska tradicija bila veoma snana. Poeo je da pohaa
bogosloviju, ali teei da se oslobodi uticaja religije na svoj duhovni ivot, bei iz nje i radi
kao bravarski i knjiarski pomonik u Tibingenu i Bazelu. Posvetivi se knjievnosti, u poetku je bio
pod uticajem Helderlina, dok je kasnije gradio misaonu strukturu svojih dela polazei od uenja
Frojda, Niea i Dostojevskog. Njegov prvi roman Peter Kamencmd doi vl java uspeh 1904; tema je
pobuna dece protiv roditelja. Godine 1911. putuje u Iniju; boravak u toj zemlji daje novu dimenziju
njegovim razmiljanjima o protivrenostima modernog sveta. Rat 1914. uneo je veliki nemir u njegov
duhovni ivot. Poput njegovog prijatelja Romena Rolana, pokuao je da ostane iznad metea, ali je
besmisao dogaaja ipak u njemu izazvao teke unutarnje sukobe, pojaavi njegovu osamljenost. Ovo
nespokojstvo izraeno je u romanu Demijan (1919); u Sidarti (1922) Hese pokuava da kroz priu
nadahnutu boravkom u Indiji rei protivrenosti s kojima se sukobila njegova misao. Ta ista tenja
jo je izrazitija u romanima Stepski vuk (1927), koji predstavlja svojevrstan psihoanalitiki dnevnik,
i Narcis i Zlatousti (1930). Najznaajnijim njegovim ostvarenjem smatra se roman Igra staklenih
perli (1943) u kojem Hese, dok itav svet plamti u ratu, pokuava da ostvari neku vrstu sinteze
filozofije Zapada i Istoka. Junaci ovog romana, superiomi ljudi, povukavi se u jedan kutak zemlje u
koji ne dopire svetska buka, trude se da samu sva otkria ljudskog duha u neku vrstu simbolike
algebre.
Herman Hese je dobio Nobelovu nagradu za knjievnost 1946. godine.

BELEKE

1)
Braman na najstarijem sanskritskom jeziku oznaava mo koju su
sveteniei pripisivali sebi: a pesmama i izrekama jaaju silu bogova, da
ih privole da blagonaklono uslie njihove elje. Svetenik koji poznaje
arobnu izreku braman, nazvan je takoe braman, a u kasnije vreme
bramana. (Prim. prev.)

2)
Om po bramanskoj liturgiji naroito sveta re, koja se (slina
hrianskom amin) izgovara na poetku i na kraju recitovanja svetih
spisa. Bramani su joj u najranija vremena pridavali mistino znaenje.
(Prim. prev.)

3)
Atman na izvornom sanskritskom znai dah, sopstvo, sutastvenost,
a kasnije postaje sinonim indijske metafizike: sila koja deluje u biu
jedinke i ini jedinstvo sa prauzrokom svakog postojanja, sa velikim
jednim koji objedinjuje sva bia i svetove. (Prim. prev.)

4)
Rig-veda jedna od etiri Vede, najstarijih spomenika lilerature na
sanskritskom. Rig-veda je najstarija i sastoji se od deset knjiga stihova i
hvalospeva. (Prim. prev.)

5)
Prajapati po bramanskoj religiji tvorac sveta i vasione. (Prim. prev.)

6)
Upaniade teoloko-filozofski traktati na sanskrit- skom, koji sadre
najstarije filozofske teorije Indijaca. (Prim. prev.)

7)
Sama-veda sadri melodije koje se pevaju prilikom prinoenja rtava.
(Prim. prev.)

8)
Samana grki naziv za budistike isposnike (prema sanskritskom
ramana). (Prim. prev.)

9)
Buda naziv osnivaa budistike nauke, Sidate Gotame iz plemena
Sakija, preriia sanskritskoj rei budi (buddhi) koja znai um, mudrost, a
u psiholokom smislu i znanje o samom sebi. (Prim. prev.)

10)
Potomak plemikog roda iz grada Sakija. (Prim. prev.)

11)
Joga-veda po kojoj se izbavljenje, odnosno odvajanje due od
materijalnog sveta postie odvraanjem duha od svih spoljnih pojava
putem savrene koncentracije. (Prim. prev.)

12)
Atarva-veda nazvana i Brama-veda, sadri najstarije oblike raznih
formula prizivanja, kletvi, vradbina i maija protiv uroka i demona, a i
molitve za zdravlje i dug ivot. (Prirn. prev.)

13)
Mara po najstarijoj mitologiji olienje spoljnjeg sveta, koji je u sutini
samo varka. (Prim. prev.)

14)
Maja sila svevinjeg da stvori promenjivu prirodu. Za oveka je maja
izvor nevolje i bede, jer pothranjuje deliminu svest koja gubi smisao za
jedinstvo. (Prim. prev.)

15)
Sansara na sanskritskom samsara, veni kruni tok svetskog zbivanja
na kome poiva pravilnost pojavnih dogaaja; obuhvata i ideju o
preporaanju bia, nepostojanosti pojava i zakon uslovljenosti u tom
smislu predstavlja suprotnost nirvane. (Prim. prev.)

16)
Krinu prema indijskoj mitologiji osma reinkarnacija boga Vinua.
(Prim. prev.)

17)
Agni po najstarijoj vedaistikoj bramanskoj religiji bog vatre. (Prim.
prcv.)