Centar Bobur: rak budunosti

ak Kamat (1977)

Bilo da je re o podvali, diverziji ili ozbiljnom ostvarenju, na osnovu dobro

isplaniranog projekta, Kulturni centar Bobur zauzima taku u kojoj se stiu brojni
fenomeni. Njegovo postojanje ukazuje na promenu do koje je dolo u zajednici
kapitala. Ovde ne moemo razmotriti sve aspekte te promene. Ograniiu se samo na
neke sutinske paralele izmeu umetnosti i kapitala.1
Umetnost se razvila u trenutku razdvajanja ljudskih bia od njihove zajednice. Pre
toga, u dugakom praistorijskom periodu, umetnost nije postojala. Taj pojam obino
podrazumeva materijalizaciju kognitivne sposobnosti, pomou koje ljudi predstavljaju
svoj svet (i dalje bez autonomizacije samog predstavljanja), od kojeg se jo nisu
odvojili. Ta sposobnost je bila deo neapstraktnog (doslovno neodvojenog; prim.
prev.) znanja, to jest, znanja koje se nije izraavalo samo kroz apstrakciju, kao to se
to dogodilo kasnije; to je bila svest za koju je Leroa-Guran (Andr Leroi-Gourhan)
rekao da je izvirala iz zraee, viedimenzionalne misli, u saglasju sa svojim
okruenjem, poto do prekida jo nije dolo.2 Prema tome, izraeno savremenim
renikom, ta umetnost je u isto vreme bila jezik, nauka, magija, obred, itd. Ona je bila
i deo celine, koju je uvaavala i ispunjavala znaenjem.
Posle razdvajanja, umetnost je postala sredstvo za obnavljanje stare zajednice,
izgubljene celine. S gubitkom neposredne celovitosti, umetnost je postala posrednik
u pokuaju njenog obnavljanja. Ta potraga za izgubljenom zajednicom jasno se
uoava u grkom teatru, operi, filmu i pokuajima da se ostvari totalna umetnost (ak
i u hepeninzima), iako oni koji se time bave to vie ne objanjavaju na taj nain. Nije
re samo o umetnosti kao zbiru umetnikih akcija koje nastoje da reafirmiu celinu;
svaka pojedinana umetnost se zalee u taj poduhvat. Kao da svaka nastoji da
preuredi celinu i izmeni je polazei od sebe, to podrazumeva pregrupisavanje iz
odreenog ugla i posebnu svest; na primer, linearizacija se pojavila u trenutku kada je
zraei fenomen bio uniten, kao posledica prekida i autonomizacije delova koji su
inili prvobitnu celinu. Pokuaji rekonstitucije nisu uspeli da zaustave taj proces, zato
to su polazili od odvojenih delova. Nemogue je katapultirati sebe pravo u neku
1

Na primer, jasno je da je znaaj Centra Bobur treba prouiti u odnosu na organizaciju prostora i
urbanizaciju, to jest, mineralizaciju organske prirode. Ovde se ne bavim ni slinim fenomenima koji su
ve doli do izraaja u drugim zemljama, naroito u SAD. (Sve napomene su Kamatove, osim tamo
gde je naznaeno drugaije.)
2

Videti Andr Leroi-Gourhan, Le geste et la parole (1964). Nisam izdvojio nijedan odreeni citat, zato
to celu knjigu treba ne samo proitati nego i prouiti.

drugaiju zajednicu. Ali, ti pojedinani delovi su u isto vreme jedina polazna taka u
ponovnom otkrivanju zraee misli.
Nostalgija za izgubljenom zajednicom najbolje se uoava u umetnosti koja nastaje iz
sudara oprenih momenata ljudske istorije, u nekoj jasno ogranienoj oblasti. Primeri
su opozicija izmeu matrijarhata i patrijarhata3 u grkoj tragediji, kao i povratak
feudalnog i potonjeg buroaskog drutva na drevne modele (renesansa), pri emu se
uoava i jedna naroita crta, da su umetnost obino stvarali poraeni delovi drutva,
na primer, ljudi iz provincije ili oni sa amerikog juga; kao da umetnost postaje jo
uzvienija kada je povezana s neim to je zauvek izgubljeno. Zato u umetnosti neki
vide samo utehu poraenih, zaboravljajui da ono to se tu afirmie nije poraz ve
stvaranje ili odravanje neke mogunosti, odbijanje diktata realizma, naela
stvarnosti.
U isto vreme dolazi do sekularizacije. Gubitak svetog navodi umetnost da za model
uzme prirodu. Ona tako postaje odgovor, mesto za ouvanje svetog. Jeres je preivela
kroz umetnost.
U vreme formalne dominacije kapitala nad drutvom, umetnost je mogla da ostane
izvan njegovog razvoja i tako ispuni svoju antiburoasku funkciju. U stvari, preciznije
reeno, ona je pre bila antikapitalistika, zato to je buroaziji, istorijski posmatrano,
umetnost bila potrebna da bi ovladala svetom; ona je bila ta klasa koja je uzdizala
umetnost.
Ta opozicija je trajala sve do pokuaja DADE da se povee s revolucijom, koja je
izbila u Nemakoj. To je u isto vreme potvrdilo da nijedna odvojena aktivnost ne
moe reorganizovati totalitet ili posluiti kao polazna taka nove zajednice. Ipak,
umetnici tog vremena bili su pronicljiviji od revolucionara;4 njihove proklamacije o
smrti umetnosti bile su povezane sa sveu o kraju jednog sveta, starog buroaskog
drutva, usled prelaska s formalne na stvarnu dominaciju kapitala, koji se dogodio
tokom nekoliko godina (onih prelomnih, od 191445). Na smeni vekova, umetnici su
ve nagovestili razvoj kapitala, tako to su odbacili sve reference na prirodu i otkrili
da je sve mogue.
Futuristi su bili prvi koji su u potpunosti i metodino odbacili hegemoniju kulturnih
stereotipa. Kada su drutvene barijere bile jednom odbaene, trebalo je da mase koje
su u kvantitetu videle glavnu odrednicu XX veka organizuju svet na drugaiji nain.
Novi dinamizam i njegova kolektivistika priroda naruili su stare socijalne kategorije
i nametnuli aktivnu logiku preobraaja, koju je Marks ve nagovestio. U euforiji te
nove slobode, koja se mogla iskusiti u nekoliko oblasti intelektualnog ivota, klase i
3

Ove pojmove koristim radi pojednostavljivanja, da bih izbegao opirno teoretsko razmatranje prirode
ljudskih grupacija u Grkoj iz vremena Eshila ili Euripida.
4

Ovu izjavu treba korigovati imajui u vidu anarhistiki pokret krajem XIX i poetkom XX veka, koji
je, u svojim teroristikim i negacionistikim tendencijama, hteo da ubrza taj kraj, izbegne raspadanje i
izvue mase iz demokratske bezoblinosti, da bi stvorio neto novo.

uzviene teme su nestale iz skupa drutvenih odnosa. (Jedna od stvari koje su prole
kroz tu pukotinu bila je i totalitarna praksa.)
Ali, sve je mogue sada je postalo temeljna karakteristika kapitala. On je sutinski
revolucionaran, zato to unitava sve prepreke razvoju, uklanja sve tabue i okotale
oblike oponaanja; sve se, u isti mah, dovodi u pitanje i stavlja u pokret. (Tabui koji se
ne mogu ukloniti se eksternalizuju i konzumiraju kao predstave; kao tabu incesta u
psihoanalizi.) Ako je kapital, u svom modernom obliku za razliku od onog
prepotopskog tako postao konaan, jer je preuzeo kontrolu nad neposrednim
procesom proizvodnje, to se desilo zahvaljujui zdruenom delovanju
osamostaljivanja (autonomizacije) razmenske vrednosti i ljudskog prisvajanja. Kapital
je mogao da uspeno ostvari pravu dominaciju nad drutvom tek tada, jer je to
zdrueno delovanje njegove prirode i dubokih elja ljudi razdvojilo ove druge od
njihovih zajednica i liilo ih svetih i prirodnih referenci. Poto je u tome uspeo, lako
se mogu zaboraviti neke dublje posledice; elja postaje sve vea i hitnija to su ljudi
ispranjeniji od supstance i otueniji. Svedeno ljudsko bie, odvojeno od svega,
pokuava da sve ponovo izgradi od potencijala koji mu stoje na raspolaganju, poevi
od polja primenjene nauke. Neko vreme, referenca i dalje moe biti pojedinano
ljudsko bie sve do trenutka antropomorfizacije kapitala, kada ovaj uspostavlja
stvarnu dominaciju nad drutvom i uspostavlja sebe kao predstavu i, samim tim, kao
referencu. To stvara novi raspored unutar razbijene osobe, koja postaje jo
porobljenija. Zato ono to govori Elijade vai samo u poetku:
Nihilizam prvih revolucionara i nihilista predstavlja stavove koje je moderna
umetnost ve prevazila. Nijedan veliki umetnik naeg vremena ne veruje u
degeneraciju i brzi nestanak svoje umetnosti. S tog stanovita, njihov stav podsea na
onaj koji se sree kod primitivnih: oni mogu doprineti unitenju Sveta naime,
njihovog sveta, njihovog umetnikog univerzuma da bi stvorili novi.5
Ne samo da je prirodna referenca bila unitena i stvoren drugi svet, ve su i forme
nasleene iz prethodnog destruktivnog talasa i same bile unitene (naroito kod
Pikasa).6 To opet podsea na kretanje kapitala, kojeg ometa svaka supstancijalizacija,
koji mora izbei svaki oblik fiksacije. Elijade nastavlja s jo jednim prosvetljujuim
zapaanjem:
Znaajno je to to se unitenje umetnikog jezika podudara s razvojem psihoanalize.
Dubinska psihologija je obnovila interesovanje za korene, interesovanje
karakteristino za ljude iz arhainih drutava. Detaljnije istraivanje procesa
revalorizacije mita o kraju sveta u savremenoj umetnosti moglo bi biti zanimljivo.
Moglo bi se pokazati da su umetnici, daleko od toga da budu neurotici, za ta se
ponekad smatraju, psiholoki mnogo zdraviji od mnogih modernih ljudi.7 Oni su
5

Videti Mircea Eliade, Aspects du mythe (1963), str. 9394.

Videti Roger Caillois Picasso le liquidateur (Le Monde, 28. XI 1975) i polemiku koja je usledila.

Ipak, zar ne bismo mogli rei da su bili osetljiviji na ljudsku patologiju, u smislu da su imali dublji

shvatili da pravi poetak moe doi samo posle pravog KRAJA. Umetnici su bili i
meu prvim modernim ljudima koji su zapoeli sa unitavanjem sopstvenog sveta,8 da
bi stvorili umetniki univerzum u kojem bi ljudi mogli da u isti mah ive, razmiljaju,
sanjaju.9
Svet stvoren tokom dvadesetih godina XX veka zapravo je onaj u kojem ljudsko bie
ima sve manju vanost, sve manji znaaj, poto ga je prethodno oerupala i
psihoanaliza: razna svojstva psihe su eksternalizovana i pretvorena u predstave.10
Nastali umetniki univerzum je metafora sveta kapitala. Takav je i Bobur:
idealizovana i idealna fabrika, industrijsko otkrivenje i kapital, koji sebe predstavlja
kao umetnost. Predmet postaje sama umetnost, koja se potpuno ostvaruje i ide dalje
od svog izmirenja sa ivotom.
Bobur ponovo upija i dimenziju umetnosti kao nostalgije za prolou, poto je
ujedno i muzej, mesto za skladitenje, drevni oblik ponaanja razmenske vrednosti,
pretvorene u kapital. Poto se u njemu prireuju i izlobe savremenog slikarstva, to je

uvid u posledice ljudskog lutanja?

8

Elijade je otiao mnogo dalje u izlaganju otkria do kojeg je doao Atali u svojoj knjizi Buka (Jacques
Attali, Bruits. Essai sur l'conomie politique de la musique, 1977): da muzika nagovetava drutveni
razvoj. Ono to vai za muziku, vai i za ostale umetnosti. To je opte mesto. Ono to treba videti u
ovoj knjizi jeste da li je Atali zapravo teoretiar rekuperacije tih buka, koji se namee kao posrednik
kapitala. ta u stvari hoe da nam kae? Potrebne su nova teorija moi i nova politika. Obe zahtevaju
razvoj politike buke, ali i, jo suptilnije, eksploziju sposobnosti za stvaranje poretka poevi od buke
svakog pojedinca, izvan kanalisanja uivanja u normu. (Attali, Bruits) Po njemu, treba sluati kao
i u sluaju aktuelnih ekolokih zahteva da bismo rekuperirali razliite umove i tako sauvali
teoriju, vlast, politiku... Prilino je zabrinjavajue to to nas, za potrebne naune komparacije, Atali
svodi na... buku! (U vreme kada je pisao ovaj lanak, Kamat jo nije mogao da zna da e Atali, koji je
pre svega bio ekonomista, uskoro postati izmeu ostalog glavni Miteranov savetnik za ekonomska
pitanja, a zatim osniva i prvi direktor Evropske banke za obnovu i razvoj, i jedan od suosnivaa
programa za razvoj novih tehnologija EUREKA. Ali, izgleda da mu nije bilo teko da prepozna
autoritarni i tehnokratski karakter Atalijevog najpoznatijeg teoretskog dela. Nap. AG)
9

Ne treba gubiti iz vida da je zapadna umetnost tu destrukciju i kreaciju postigla pljakom mladalake
snage takozvanih primitivnih naroda: amerikih Indijanaca i Afrikanaca. To je jo jedan aspekt
podmlaivanja kapitala, koji sam opisao u tekstu iz Invariance vol. 1, br. 6, La rvolution
communiste: thses de travail (Radne teze o komunistikoj revoluciji, 1969).
10

Dodajmo tome da uz pomo pedagogije i etnologije bivaju pogoeni i svet detinjstva i najraniji dani
naeg ivota kao vrste. Naroito se, u odnosu na detinjstvo, razvija industrija igraaka i proizvoda
posebno namenjenih deci, koja se tako iskljuuju iz svojih ivota, iz stvaranja. Homo ludens
(Huizinga) je otkriven u trenutku kada su ljudi poeli da se sve vie liavaju igre.

i mesto na kojem se odobrava kredit.11 Kao to je Kajoa (Roger Cailloix) dobro

primetio, kredit prodire u umetnost:
Kada se izvoenje zameni za kredit, za blanko ek, umetnost se svodi na sopstvenu
parodiju i, u krajnjem sluaju, nestaje. Nestaje tako to se pretvara u skoro potpuno
suprotnu ideju.12
To je oigledno: poto vie nema nijedne konkretne predstave ili reference u kojoj bi
se svi mogli pronai, jasno je da svu vanost dobija individualni kredit, steen bilo
spontano, bilo pomou reklame (koja u umetnosti postaje sutinski element).13 Kredit
je nain vrednovanja i ponaanja u materijalnoj zajednici kapitala, jednim delom i
nastaloj na osnovu generalizacije kredita, koji, sa inflacijom, postaje sredstvo s kojim
kapital stie veru u sebe. Isti proces upravlja svim ljudskim postupcima. Ljudi
odseeni od svojih starih veza, oslonaca i oseanja, mogu da rekonstruiu svoje
jedinstvo i drutvene odnose samo kroz eksterne mehanizme, kao to su
reklamiranje, kritika, itd. (Vie se ne moe govoriti o zajednici, poto je ona postala
kapital, u svakom pogledu.)
Razvoj apstrakcije je povezan s gubitkom opteg referentnog okvira (univerzalnog
ekvivalenta), to znai da nije re samo o apstrakciji ve i o njenom osamostaljivanju
(autonomizaciji). Tako ona praktino postaje sinonim za proizvoljnost: Proizvoljnost
je u osnovi odsustvo svakog opravdanja (Cailloix); neka vrsta besplatnog ina (tako
da idova teorija, ma koliko izolovana, nije bez ikakvog istorijskog znaaja).
Paradoksalno, ono to je besplatno, za druge postaje stvarno samo kroz kredit odobren
na osnovu opravdanog znaaja ili znaajnog opravdanja. To je oigledno povezano sa
zasienjem trita slika, do kojeg je dolo krajem XIX veka, to znai da su se morale
pronai nove mogunosti. U razgradnji slikarstva se otilo dotle da se i neobraeno
platno moglo izloiti kao umetniko delo, kao otvorena knjiga mogunosti; ali, i to je
unapred zadato, zato to bi takoe moglo da vodi ka smrti umetnosti.
I smrt je dola. Umetnost, meutim, i dalje postoji. Ona vie nema nikakve veze sa
onim to se nekada pod time podrazumevalo. Onima koji ele da oive projekat dade
ostaje samo da ubiju mrtvaca.14 Umetnost kapitala je razumevanje kapitala. To je
11

Time to u isti mah slui kao muzej i eksperimentalni centar, Bobur ostvaruje jednu od zamisli Alvina
Toflera: rekreaciju starih zajednica, za one koji ne mogu da dre korak, i stvaranje novih zajednica, za
one koje ive samo u projekcijama (videti Alvin Toffler, Future Shock, 1970). Ukljuivanje centra za
savremenu arheologiju plagijarizuje Vuajevu ideju o Institutu za savremenu praistoriju (Jean-Pierre
Voyer, Institut de Prhistoire Contemporaine). Ukratko, postojanje eksperimentalnih centara ukazuje na
elju za spajanjem nauke i umetnosti. Preciznije, u tome moe da vidimo jaanje neega to je u okviru
filozofije ve postalo prepoznatljiv trend: gubitka autonomije. Umetnost i filozofija idu stopama nauke,
da bi uopte mogle da stvore neto. Postaju komentari nauke, hermenautika.
12

Videti lanak Picasso le liquidateur (R. Caillois), na koji u se kasnije vratiti.

13

Trebalo bi zatim prouiti i modnu i reklamnu industriju, kao oblike stvaranja i predstavljanja sveta
kapitala.
14

Homicide des morts, naslov Bordiginog lanka (Amadeo Bordiga, Battaglia comunista, n. 24,

nain da se doe do spoznaje sveta kojeg je stvorio kapital, u kojem ono sveto, priroda
i ljudska bia postoje samo iza maske smrti.
Kao to naglaava Roe Kajoa, podrugljivo esto ide ruku pod ruku s proizvoljnim.
Kada bi se taj momenat potpunosti ostvario, izostala bi kapitalizacija proizvedenih
slika, to bi okonalo njihovo gomilanje i donelo propast mnogim ljudima, ali i
muzejskim institucijama. Podrugljivo spada u domen nestalnog i prolaznog, to su
ujedno i glavne odrednice savremene kapitalistike proizvodnje. Opet nailazimo na
iste forme: ni kapital ne moe da izbegne gomilanje, zlato, prolost; on ne moe, da
tako kaemo, nastati ex nihilo. On sutinski moe umai prolosti samo kroz ono u ta
srlja: inflaciju.
Tu se sreemo sa sutinskim projektom kapitala: on mora dominirati budunou,
inae bi njegova snaga dola u pitanje, a njegova vlast ne bi bila stvarna. To je ve
prisutno u samom konceptu kapitala, ali se moe ostvariti samo u datom trenutku
njegovog ivota.15
Samim tim, nema vie uslova za bilo kakvu anticipaciju, za apstrahovanje celine za
razumnu apstrakciju tako da se mogu razabrati konkretni i smisleni delovi.
Zapoinje proizvodnja budunosti; mate ima na pretek; stvarnost i predstava se
stapaju.16 Nametnuta predstava prodire svuda, u meri u kojoj jo nije ispunjena
sopstvenom realnou. Kapitalu je bila potrebna sopstvena predstava da bi mogao da
1965), u kojem je pokazao da kapital moe da se regenerie samo unitavanjem celokupnog mrtvog,
akumuliranog rada koji ga ometa u procesu valorizacije-kapitalizacije.
15

Videti Invariance, vol. 2, br. 6, Cest ici quest la peur, cest ici quil faut sauter (Evo straha, tu
skoi, 1975).
16

Tako dospevamo s one strane apstraktne umetnosti, koja je bila trenutak intuicije od temeljnog
znaaja za tek stasalu zajednicu kapitala. Ona se sada moe predstaviti u celini, prema tome, realizam
je mogu. To pokazuje do koje je mere socijalistiki realizam vezan za ideoloku perspektivu, umesto
za drutvena kretanja. Sovjetske voe ne shvataju da apstraktna umetnost, kao i ostala novija zapadna
umetnost, savreno predstavlja stvarnost. Njihov strah od takve umetnosti zapravo je strah od onoga to
je u kapitalu subverzivno, od Sve je mogue, koje bi se lako moglo oteti kontroli u drutvu u kojem
se kapitalistiki oblik proizvodnje uspostavlja uz ogromne tekoe. Zato je Sovjetima sueno da shvate
samo despotizam kapitala i da nikada ne uivaju u njegovom revolucionarno-oslobaajuem aspektu.
To objanjava i prozapadne stavove kod nekih elemenata savremene sovjetske inteligencije. Ono to
Leroa-Guran kae za tenje figuracije, veoma jasno izraene u SSSR, takoe je znaajno. Skreem
panju na to, na ta u se jo vratiti, zato to se odnosi na specifinost celog ljudskog fenomena, a
naroito na bioloko ludilo koje pogaa oveanstvo: Kriza figuracije je posledica ovladavanja
mehanizacijom... Zapanjujue je videti koliko se drutva koja su nauku i rad izbacila iz metafizike
ravni, trude da spasu figuraciju... U stvari, ini se da ona stalna ravnotea, koja je od poetka
usklaivala uloge figuracije i tehnike, ne moe unititi, a da se pri tom ne dovede u pitanje sam smisao
ljudske avanture. (Le geste et la parole, 1964) Jedno prosto zapaanje: kao to sam maloas ukazao,
kapital bi lako mogao da opet uvede figuraciju. Ali, opet, to ne bi bila umetnost kao ljudska batina
to ona nije ve neko vreme ve umetnost kapitala. S Boburom, stvarnost postaje fagocit, koji guta
sopstvenu predstavu. Ta apsorpcija predstave od strane stvarnosti, tanije, nemogunost dihotomije,
moe ii veoma daleko i moe se oekivati da e samo ljudsko oko postati umetniki predmet.
Despotizam (kapitala) e se prilepiti za ljudsko bie.

se usadi u drutveno-ekonomsku celinu i onda ovlada njome. Da bi potvrdio svoju

dominaciju, on mora da prisvoji sve ostale predstave, da izbrie njihove pretpostavke i
zameni ih sopstvenim.
Tako fabrika postaje neminovnost umetnost i umetnici treba da proizvode umetnika
dela u saglasju s kapitalom. Ono to je vano jeste dopreti do mase ljudskih bia bez
ega nema realizacije (kapitalizacije) umetnosti17 koja jo uvek nisu usvojila
kapitalistiki nain ivota, koja su jo uvek, manje ili vie, vezana za drugaije
ritmove, prakse, praznoverja, itd., i koja, ak i kada ih zahvati vrtlog kapitalistikog
ivotnog ritma, ne koriste njegove predstave i nastavljaju da ive u kontradikciji, u
koliziji, uvek osetljiva na ok budunosti.
Predstava kapitala se mora nametnuti kao jedini okvir. To je svrha Bobura: to je
karcinom, neoplazma, koja estetski tok mora da skrene ka dominaciji nad
budunou. U tu svrhu, on stvara odreene uloge. Taj karcinom e napasti sve i
svuda posejati svoje metastaze. Nijedna osoba koja proe kroz Bobur nee ostati ista:
njena predstava bie preusmerena, preureena ili potpuno promenjena utoliko vie
ako ga doivi u celini tako to e biti izloena ivljenju u iekivanju.
Bobur je rak budunosti. On organizuje unitenje umetnosti koje je zagovarala dada i,
u meri u kojoj se kultura predstavlja kao priroda, liava ljudska bia svake mogunosti
izlaza. On to mora da postigne utoliko pre to se potreba za prirodom tako snano
potvrdila posle 1968; ona se sada mora skrenuti ka potpuno fabrikovanoj, potinjenoj
i programiranoj prirodi, tako da se svaka mogunost revolta udesno predupredi.
Uloga Bobura nije da ugui svaki revolt makar ne neposredno budui da se, kao
to je ve reeno, jedan od izvora umetnosti nalazi u sudaru dva istorijska momenta.
Integracija-realizacija umetnosti od strane kapitala podrazumeva i integraciju revolta.
On se mora apsorbovati. Jo bolje: (lini) otpor se proglaava beznaajnim, pri emu
se pojedincu nudi mogunost uea u revoltu globalnih razmera, to samo gui
njegov revolucionarni potencijal, budui da vie nema nikakvih orijentira, tako da se
pojedinac odrie sebe. Revolt vie ne moe potei od pojedinca i njegovih
osloboenih mogunosti; bie vie ne moe da struktuira njegovu pobunu, zato to je

17

S tim u vezi, mogu samo da otvorim pitanje najireg teoretskog i istorijskog zamaha: neprekidne
degradacije, postvarenja-otuenja, povezanog s procesom masifikacije-demokratizacije, koji se odvija
milenijumima. Progres se esto opravdavao time to je, navodno, sve veem broju ljudi donosio neto
to je bilo rezervisano samo za uski krug pojedinaca. Ali, tako zaboravljamo komplementaran fenomen,
gubitak svetog, prirode i ljudskosti (na primer, oseanje ivota u drutvu kakvo je bilo u Evropi u
XVIII veku), koji je vodio ka desupstancijalizaciji ljudskih bia i njihovom svoenju na kratkotrajna,
beznaajna stvorenja. Nesumnjivo postojanje tog procesa objanjava upornost aristokratske kritike i
odreeni oblik umetnosti, kao i neke nacistike spekulacije. Dodajmo i da je nada da e mase morati
da organizuju svet na drugaiji nain bila uglavnom izneverena, to nas dovodi do pitanja istorijske
misije proletarijata i iluzije da bi ta klasa mogla da preokrene razvoj proizvodnih snaga, na neki ljudski
nain. Mase nisu bile u stanju da organizuju: to je uradio kapital, koji je u isto vreme organizovao i
njih. Prema tome, reenje vie nisu ni elite, niti mase!

glavni model tog bia uivanje: stalno obeavano i nikad ostvareno, u odlaganju
kojem nema kraja18
I zato, ak i ako slikari, muziari i pesnici mogu da naslute elemente ljudske
zajednice, oni e to moi da pokau samo ako pristanu da rade u centrima kao to je
Bobur, koji slue jaanju predstave kapitala, koja obuhvata sve, makar ga tako i
izvitoperilo, budui da je kapital veliki proneverilac (dtourneur).
Budunost kapitala lei u potpunom raskorenjivanju svih ljudskih bia, tako da ona
budu potpuno slobodna za pomeranje u ma kojem pravcu, da ine ta god da im se
kae. To e stvoriti situaciju ljudskog ivota bez ljudskih bia, kao to i rak krajnji
stepen otuenja predstavlja oblik ivota iz kojeg je odstranjen ivot bia u kojem se
razvija. Ali, to je u isti mah i poslednja vitalna reakcija tela pogoenog tim dementnim
oblikom ivota, kako na nutritivnom, tako i na afektivnom ili intelektualnom planu.
Naime, rak ne izaziva neka bakterija, virus ili neki patogeni inilac. Njegov uzrok je
lutanje oveanstva; to je bolest tipina za ljude pod dominacijom kapitala, koji je i
sam proizvod tog velikog lutanja. Nikakav terapeutski reformizam ili revolucija ne
mogu izleiti ljudsku vrstu; to se moe postii samo potpunim naputanjem ove
sumanute dinamike koju smo do sada sledili.
Znam da mnogi ljudi misle kako od kapitala pravim neki poseban entitet, neko
misteriozno bie odvojeno od ljudi... Ali, samo pokazujem da je on ostvario ljudski
projekat dominaciju nad prirodom kroz proces antropomorfizacije (tako to je
poprimio ljudsko oblije). Oni osporavaju i moj opis njegovog razvoja i podseaju me
na neto to je Elijade rekao o stvaranju umetnikog univerzuma: da ljudi mogu
promeniti tok stvari; da mogu prekinuti kretanje koje sada stremi destrukciji,
postvarenju, itd. Takvi ne shvataju da e, pre ili kasnije, zavriti kao oni intelektualci
koji su u poetku podravali faizam, da bi kasnije govorili: To nije bilo ono to smo
hteli. Problem je u tome to se istina, ako se uopte otkrije, mnogima ukazuje tek a
posteriori. Ali, ak i taj zakasneli uvid pokazuje nam, na sve mogue naine, da
moramo napustiti ovaj svet, u kojem se iri rak budunosti, vesnik najstranije patnje.
Mart, 1977.

Jacques Camatte, Beaubourg: le cancer du futur, Revue Invariance, vol. 3, mars 1977,
http://revueinvariance.pagesperso-orange.fr/beaubourg.html. Beaubourg: Future Cancer?, Anarchy: A
Journal of Desire Armed, FallWinter 199798, str. 5255.
Preveo: Aleksa Golijanin, 2015.
aleksa.golijanin@gmail.com
http://anarhija-blok45.net1zen.com
Izbor bukleta: https://picasaweb.google.com/aleksa.golijanin/Bukleti
18

Kapital mora stalno da podstie i iznova izmilja pobunu, da je predstavlja, prema tome, da je
organizuje, savreno svestan spektakla, onako kako ga je opisala Situacionistika internacionala.
Razdvajanje na aktere i gledaoce tei da nestane, zato to spektakl moraju da reprodukuju sva ljudska
bia, pod upravom glavnih opsenara (Leroi-Gourhan, Le geste et la parole), medijatora kapitala.