01 Vukašin Pavlović TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE PDF

Dr Vukain Pavlovi1
UDC 316.334.3:316.344.42
TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI

KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE2
Saetak:
Tekst se sastoji iz tri dela. U prvom se analiziraju klasine koncepcije elita u delima Gaetana Moske, Vilfreda Pareta i Roberta Mihelsa. U drugom
delu se prikazuju i analiziraju nove koncepcije elita izloene u delima
Karla Manhajma, Jozefa umpetera, Dejmsa Barnema, Milovana ilasa,
Rajta Milsa, Toma Botomora, Dona Keneta Galbrajta, Rejmona Arona.
U treem zakljunom delu razmatra se odnos demokratije i elitizma.
Kljune rei: elita, politika klasa, politika formula, cirkulacija elita,
gvozdeni zakon oligarhije, nomenklatura, menadersko-tehnokratske
elite, intelektualne elite, elite i demokratija.
Elitistiki pristup u politikoj sociologiji nastao je krajem devetnaestog i
poetkom dvadesetog veka u delima Gaetana Moske i Vilfreda Pareta. Njima
e se neto kasnije pridruiti i Robert Mihels. Kako su teorije elita nastale u
Italiji i Nemakoj uobiajeno se i sa dosta osnova smatra da je ovaj teorijski
pristup bio karakteristian za zemlje sa mnogo feudalnih ostataka, u kojima
je demokratija bila u povoju. U sluaju Italije i Nemake to je donekle i razumljivo jer su obe zemlje doivele ujedinjenje izrazito kasno u odnosu na druge
evropske drave (tek 1871. godine).
U sreditu ovog toka u politikoj sociologiji je stanovite da je osnovna karakteristika svakog drutva kao politike zajednice podela na one koji vladaju (elita) i one kojima se vlada (masa). Zbog toga se s pravom smatra da su ovom pristupu komplementarne teorije koje pripadaju takozvanoj psihologiji ili sociologiji
masa, iji su osnivai Gistav le Bon, Gabrijel Tard i Zigmund Frojd.
1 Redovni profesor, Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka.

e-mail: vukasin.pavlovic@fpn.bg.ac.rs
2 Rad je nastao u okviru nauno-istraivakog projekta Univerziteta u Beogradu Fakulteta
politikih nauka i Pravnog fakulteta u Beogradu, Konstitucionalizam i vladavina prava u izgradnji nacionalne drave sluaj Srbije, (evidencioni broj: 47026), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 17. aprila 2011. godine.
10
FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem
Ideja da odabrani treba da vladaju nije tako nova, kao to je nov termin
elita, kojom se ona izraava. Tako smo jo kod Platona imali ideju da filozofi, to
jest oni koji su superiorni jer su najmudriji, treba da vladaju drutvenom zajednicom. U drevnoj Kini postojala je 1300 godina duga kljuna uloga jednog posebnog drutvenog sloja, mandarina (ili literata), koji su predstavljali birokratski
aparat na osnovu koga su vladale carske dinastije.
Elitistike koncepcije o vladavini bojih izabranika esto su prisutne i u
religijskim koncepcijama. Najpoznatiji takav primer je bramanska religija u starom indijskom drutvu, ijim su kastinskim doktrinama bile uspostavljene otre i nepremostive podele koje su regulisale sve kljune odnose meu razliitim
delovima drutva. Kasta bramana je bila najvia kasta, sa neupitnim duhovnim
statusom i svetovnim obrazovnim funkcijama, ali i privilegijama, a tragovi ublaenih kastinkih podela su se odrali do naih dana.
Ideje da drutvom treba da vladaju odabrani imamo ne samo u klasinim
aristokratijama, ve ih nalazimo i u modernom vremenu. Tako se od utopiste Sen
Simona u prvoj polovini devetnaestog veka, pa do ekonomiste Dona Keneta
Galbrajta u drugoj polovini dvadesetog veka, sreemo sa shvatanjima da drutvom treba da vladaju industrijalci i menaderi ili naunici i eksperti.
No sam termin elita, prema navodima Toma Botomora, potie iz esnaestog veka kada se u Francuskoj upotrebljavao u dvostrukom smislu kao
oznaka za izbor i kao opis robe izuzetne finoe, da bi se kasnije njena upotreba proirila na primenu za oznaavanje viih socijalnih grupa i udarnih
vojnih jedinica3.
KLASINI ELITIZAM
Moska i Pareto
Borba za primat oko teorijskog oinstva
Opravdano se smatra da su za zasnivanje teorije elite najzaslunija dva
autora Gaetano Moska i Vilfredo Pareto. Kao to e se kasnije videti, Pareto
je prvi upotrebio termin elita, ali je Moska prvi u moderno vreme formulisao
osnovni princip elitistike teorije o podeli drutva na politiku ili vladajuu klasu i na klasu onih kojima se vlada. Ova dva Italijana spadaju u najznaajnija
imena politike sociologije u vreme njenog formiranja kao naune discipline,
dakle krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog veka.
3 Tom Botomor, Elite i drutvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008, str. 15.
Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE
11
Obojica su roena sredinom devetnaestog veka. Vilfredo Pareto je roen u

Parizu revolucionarne 1848. godine i iveo je do 1923. godine, do poetka vladavine Benita Musolinija. Potie iz dobrostojee porodice viih klasa, a po obrazovanju i jezicima kojima se sluio podjednako je bio Italijan i Francuz. Rano je
napustio ininjersku karijeru u Italiji i preao u vajcarsku, gde je postao ugledni profesor ekonomije na Univerzitetu u Lozanu.
Za razliku od njega, deset godina mlai Gaetano Moska bio je Italijan
do sri. Roen je 1858. godine na Siciliji, u srednje-buroaskoj porodici nadahnutoj liberalnim idejama. Nakon zavretka studija prava odlazi na godinu dana u Rim, pa se vraa u Palermo gde pie i objavljuje svoje prvo delo
Teorija vlasti i parlamentarna vladavina. U potrazi za univerzitetskom profesurom ponovo odlazi u Rim, gde je najpre radio kao urednik Kongresnog biltena, a zapoeo je akademsku karijeru kao specijalista za ustavno pravo. Zbog otrog kritikog stava prema reimu koji nije ispunio obeanja nakon ujedinjenja
Italije (Risorgimento) s puno tekoa je, posle mnogo godina, dobio profesuru
na Univerzitetu u Torinu. Koliko je, ipak, bio uvaavan govori i injenica da je
bio biran za senatora. Umro je 1941. godine.
Postoje, istina retki, autori koji smatraju da izmeu teorije politike (vladajue) klase Gaetana Moske i teorije elita Vilfreda Parete nema nikakve povezanosti. Jedan od njih je Artur Livingston (Arthur Livingston) koji upravo
izriito kae da nema nikakve dijalektike ili istorijske veze izmeu Paretove
teorije elita i Moskine teorije vladajue klase.4 Veina, meutim, deli miljenje Karla Fridriha da je Paretova vladajua elita u velikoj meri identina sa
Moskinom politikom klasom.5
Oba autora imaju mnogo toga zajednikog u intelektualnom smislu, a i
razlika u bitnim takama. To je, moda, jedan od razloga to se meusobno nisu
voleli, a njihova dugogodinja konfrontacija oko primata za otkrie savremene
elitistike teorije, po mnogima je imala karakteristike italijanske porodine svae.6 ta je to to im je zajedniko?
Moska i Pareto su bili nezadovoljni onim to su tada u teorijskom i praktinom politikom smislu nudile dve najvanije idejne opcije toga doba: demokratsko-liberalna i marksistiko-revolucionarna. Kriza mlade parlamentarne
4 Arthur Livingston, Introduction, 1938, p. XXXVI, in: Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi
di Scienza Politica, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965, (first edition 1939).
5 Carl Friedrich, The Political Elite and Bureaucracy, in: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca,
Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965, p. 173.
6 James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Englewood Cliffs. New Jersey, 1965, p. 2.
12
demokratije na zalasku viktorijanske epohe, kao i neuspesi i stagnacija radnikog

pokreta inspirisanog marksizmom, stvorili su kod obojice istovremeno odbojan
stav kako prema liberalnoj demokratiji tako i prema socijalizmu.7
Njihova startna teorijska pozicija je u osnovi bila ista: staromodni laissezfaire liberalizam i vrsto verovanje u slobodnu meuigru drutvenih, a pre svega
ekonomskih sila.
Pareto i Moska dele zajedniku negativnu reakciju prema modernosti, a
pre svega prema optim posledicama industrijske revolucije. To se svakako moe
objasniti specifinou italijanskog konteksta, to jest injenicom da je italijansko drutvo znatno zaostajalo za tada najrazvijenijim kapitalistikim zemljama
sveta. Takvo negativno stanovite ih je dovelo do u osnovi konzervativne, a neki
misle ak i kontrarevolucionarne pozicije.8
Otuda ne udi to e se obojici, a naroito Paretu, pripisati teorijska i
intelektualna odgovornost za pojavu faizma i totalitarizma u Italiji. Poznati
francuski politiki sociolog Rejmon Aron (Raymond Aron) e Paretovu teoriju (ne ulazei u njegove line afinitete) protumaiti kao faistiku: Nema sumnje da ono to imamo ovde je jedan tip faizma: intelektualnog ili poluintelektualnog (Aron, 1937).9 Neto e slino, u delu napisanom godinu dana ranije,
dakle 1936., rei Franc Borkenau: U Paretovom delu po prvi put e nai jasan
izraz snana tendencija ka promenama politike mainerije i drutvene organizacije koja je otelotvorena u boljevizmu, faizmu, nacionalnom socijalizmu
i zbiru slinih pokreta; ak jasnije nego u delu ora Sorela, koji bi zajedno sa
Paretom, mogao da bude rangiran kao pretea i glasnik politikih i drutvenih
promena koje vidimo ovih dana.10
Zbog toga e oba autora, Pareto i Moska, dobiti oznaku novog makijavelizma, pod kojom su dugo ostali. Kolaps demokratije, pre svega u Italiji i
Nemakoj, u periodu nakon 1922. godine oiveo je staru dilemu, prisutnu jo od
Aristotelovog vremena: ta biva kada demokratija svojevoljno abdicira i relativno slobodno izabere put u tiraniju?
Odgovor elitista na ovo pitanje bio je aristokratski konzervativan i krajnje
neefektivan. Njihova teorija elite samo je predstavljala jo jednu potvrdu stare
7 James Meisel, edited by, Pareto & Mosca, op.cit., p. 3.

8 James Meisel, edited by, Pareto & Mosca, op.cit., p. 53.
9 Raymond Aron, Paretian Politics, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca,
op. cit., p. 118.
10 Franz Borkenau, Pareto, Wiley, New York,1936, navedeno prema: James Meisel, edietd by,
Pareto & Mosca, op. cit. p. 114.
13
opasnosti da se demokratija degenerie u despotizam. Zbog toga su obojica, a

naroito nakon pojave njihovih glavnih dela na engleskom (Pareto 1935, a zatim Moska 1939) bila izloena otroj, moda i preotroj kritici od strane demokratski usmerene politike teorije. To je naroito dolo do izraaja u irokoj
teorijskoj i idejnoj konfrontaciji protiv faizma i nacizma u predveerje, tokom i
neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Moska je razvio model strukture moi koji je doveo u pitanje tradicionalnu Aristotelovu klasifikaciju oblika vladavine. Smatrao je da bez obzira ta ustav
kae, manjina uvek vlada veinom.
Pareto je takoe imao za cilj da razvije sistem kojim se mogu predvideti
zakoni promene i stabilnosti, a njegov zakon cirkulacije elita je upravo garantovao stabilnost politikih promena.
Bez obzira na sve primedbe, kao i na ono to ih objektivno spaja i razdvaja, Moska i Pareto dele pionirsku slavu novog pristupa politikim naukama
i politikoj sociologiji. U knjizi Moska i teorija elitizma (1985) Etore Albertoni
(Ettore Albertoni) ocenjuje da se s razlogom moe govoriti o novoj paradigmi
Moska-Pareto.11 Moska i Pareto, kao i Mihels nakon njih, ponudie jednu vrstu filozofije politike moi. Kao i kod veine doktrina koje su privlane na lak
nain, osnovna ideja je jednostavna i preporuuje se visokom poetnom verovatnoom svakome ko ima bilo kakvo politiko iskustvo. Evo kako to izgleda u
formulaciji samog Moske: Politika mo je uvek bila, i uvek e biti, vrena od
organizovane manjine, koja je imala i imae sredstva, razliita u razliita vremena, da uspostavi svoju mo nad veinom.
Glavno delo Gaetana Moske Elementi politike nauke (Elementi di scienza politica) publikovano je 1896. godine (dopunjeno izdanje 1923. godine),
a prevedeno na engleski pod naslovom Vladajua klasa (The Ruling Class)
1939. godine.
Glavno delo Vilfreda Pareta Rasprave iz opte sociologije (Trattato di sociologia generale) objavljeno je 1916. godine, a prevedeno na engleski i publikovano
pod naslovom Um i drutvo (The Mind and Society) 1935. godine.
uveni ameriki teoretiar Karl Fridrih (Carl Friedrich) u svojoj knjizi iz
1963. godine ovek i njegova vlada (Man and his Government) ocenjuje da je
Pareto u osnovi razvio i sistematizovao Moskine ideje o politikoj ili vladajuoj
klasi ili rukovodeoj eliti (political, ruling or governing elite) i dao im ire socioloko utemeljenje. Time Fridrih, po mom miljenju opravdano, daje primat Moski
kao osnivau elitistikog pristupa u politikoj sociologiji.
11 Ettore Albertoni, Mosca and the Theory of Elitism, Basil Blackwell, Oxford, 1987.
14
Gaetano Moska: politika klasa,

politika formula i zakon fatalne prednosti organizovane manjine
Glavni rezultat do koga je doao Gaetano Moska je formulacija ideje politike klase (classe politica), ili kako se to u prevodima na engleski uobiajilo vladajue klase (the ruling class).
Doktrina Gaetana Moske moe se razumeti kao nastavak one linije teorijskog miljenja koja zapoinje sa Makijavelijem, a vodi preko Rusoa, iskardinija
do Sen-Simona, Tejna i Gumplovica.
Svoje osnovne ideje o politikoj klasi Moska je izloio jo kao dvadesetestogodinji mladi 1884. godine u knjizi Teorija vlasti i parlamentarna demokratija (Teorica dei governi e governo parlamentare). Ne postoje kae Moska, monarhije, aristokratije i demokratije (kako je mislio Aristotel) to su samo prividi.
U svim drutvima postoji samo manjina koja vlada i veina koja se pokorava. U
svakom vremenu i na svakom mestu, sve ono to u vlasti predstavlja odluivanje,
vrenje moi, to ukljuuje komandovanje i odgovornost, uvek je atribut jedne
posebne klase, iji elementi formiranja, s obzirom na vekove i zemlje, mogu, istina, veoma da se razlikuju, ali koju, bilo kako formirana, uvek sainjava, u odnosu na masu podanika kojima se namee, jedna neznatna manjina. Ovu posebnu
klasu mi emo, od sada pa u budue, nazivati politika klasa.12
Ovom svojom programatskom objavom, kako ocenjuje Aleksandar
Sekulovi, Moska nije stvorio novu drutvenu nauku, ali je stvarno udario temelj jednoj od najznaajnijih struja u savremenoj politikoj sociologiji
elitizmu.13
U svom prvom delu, Teorija vlasti i parlamentarna demokratija, Moska
je vrlo kritian u odnosu na parlamentarnu demokratiju. Za parlamentarizam
on kae da je jedan od najgorih tipova politike organizacije u kojem neodgovorna i anonimna tiranija elemenata koji su prevladali na izborima govori i
vlada u ime naroda.
Meutim, u svom glavnom delu Elementi politike nauke, Moska izlae
svoju teoriju politike klase i politike formule na mnogo umereniji, detaljniji i
sistematiniji nain. U Elementi politike nauke on e rei da se istinska moralna garantija reprezentativne vladavine moe nai u javnim diskusijama koje se
odvijaju u skuptinama. Da se iz otrog kritiara parlamentarizma preobratio
12 Navedeno prema: Aleksandar Sekulovi, Teorija politike klase, Radnika tampa, Beograd,
1982, str. 8.
13 Aleksandar Sekulovi, Teorija politike klase, Radnika tampa, Beograd, 1982, str. 8.
15
u vreme Musolinijevog faizma u zagovornika odbrane parlamentarne demokratije govori i podatak da se Moska povukao iz aktivnog politikog ivota
1925. godine, zbog sukoba sa faistima povodom njihove namere da ukinu
parlamentarni sistem.
Formulisanje ideje o politikoj klasi prolo je kod Moske kroz dve faze. U
prvoj, naputajui aristotelovsku poziciju, utvrdio je da u svakom politiki organizovanom drutvu postoji vladajua klasa, to jest klasa onih koji dre i vre
javnu mo i koji su uvek manjina, a ispod njih brojne klase ljudi koje nikad u
realnom smislu ne uestvuju u vlasti, ve su joj samo podlone, pa ih on naziva
klasa kojom se vlada. U kasnoj fazi Moska je nastojao da izbegne otru dihotomnu podelu na vladajuu klasu i klasu kojom se vlada, uvodei u vladajuu
formaciju podelu na dve grupe: jednu sastavljenu od zvaninika koji su na vlasti
i drugu mnogo iru, sastavljenu od izvrilaca koji prenose, komuniciraju i posreduju nareenja od vrhova vlasti ka masama kojima se vlada.
Zanimljivo je da e on ovom posredujuem sloju pripisati izuzetnu vanost.
Stabilnost bilo kog politikog organizma, veli Moska, zavisi od moralnosti, inteligencije i aktivnosti koju poseduje ovaj drugi sloj politike ili vladajue klase.
Dakle, zahvaljujui samo ovom drugom ili posredujuem sloju mogue je da se
premosti jaz izmeu manjine koja vlada i veine kojom se vlada. Iz ovoga se teko moe zakljuiti da li je tu re o drugom ealonu unutar vladajue klase, ili o
srednjem sloju koji stoji izmeu i koji ima slinu funkciju koju ima birokratija u
Veberovom sistemu. Prema Botomorovom tumaenju14 Moskina ideja je blia
shvatanju posredujueg sloja kao novih srednjih klasa sastavljenih od slubenika,
menadera, ininjera, naunika i drugih intelektualaca, nego shvatanju po kome
je to drugi ealon politike ili vladajue klase. Dakle, re je o tome da izmeu
elite koja vlada i veinskih klasa nad kojima se vlada, postoji pod elita sainjena
od pripadnika srednjih slojeva.
Korak dalje ide Aleksandar Sekulovi koji u svojoj knjizi Teorija politike klase (1982) izriito tvrdi da je Moska pre svega teoretiar srednje klase,
vie nego teoretiar politike klase ili elite. Po miljenju Sekulovia, u pojmu
srednje klase koncentrisan je celokupan njegov filozofski i etiko-politiki ideal, celokupno njegovo oseanje mere i umerenosti, koje je smatrao vrhovnim
naelom drutvenog ivota. I zakljuuje da je Moska smatrao srednju klasu
bitnim faktorom drutvene ravnotee, i u tom pogledu znaajnijom od narodnih masa i politike klase.15
14 Tom Botomor, Elite i drutvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008, s. 19.
15 Aleksandar Sekulovi, Teorija politike klase, op.cit., s. 127.
16
Moska insistira na tezi da je njegova ideja politike, odnosno vladajue

klase primenljiva na sve reime kako na one koji poivaju na ideji narodne suverenosti, tako i na aristokratske i monarhistike reime. Odluujui razlog to veina podlee manjini Moska nalazi u injenici koju on formulie
kao zakon fatalne prednosti organizovane manjine: neka organizovana manjina,
delujui orkestrirano, zauvek e trijumfovati nad dezorganizovanom veinom
naroda bez zajednike volje i impulsa.Faktiki je fatalna nadmonost organizovane manjine, koja deluje po jedinstvenom impulsu, nad neorganizovanom
veinom koja se nalazi u pasivnom stanju.16 Moska ne porie mogunost da
i mase mogu da budu organizovane, ali smatra da su u tom sluaju voene od
strane neke elite.
Formulacijom zakona o fatalnoj prednosti organizovane manjine nad veinom, Moska kao da uspostavlja teorijski luk koji se protee od Makijavelija do
Mihelsovog gvozdenog zakona oligarhije i Milsovih elita moi.
Vladajuu klasu Moska identifikuje sa javnom vlau, javnom moi. U njegovim se delima neosporno pojavljuje ideja pluraliteta elita i kontra-elita, mada
e za upotrebu samog termina elita glavna zasluga pripasti Paretu. Po Moski,
uvek kada se pojavi komunikacijski jaz izmeu vladajuih i onih kojima se vlada,
neophodno e se unutar niih klasa formirati jedna druga vladajua klasa, elita,
ili dirigirajua manjina, koja e u odnosu na klasu koja vlada esto biti antagonistika. Kada je nova klasa plebejskih lidera dobro organizovana moe ozbiljno
da ugrozi oficijelnu vlast, ocenjuje Moska.
ini se na prvi pogled, kao da Moska na mala vrata uvodi u svoj model
Marksov koncept klasne borbe. Ali to, naravno, nije tano. U Moskinoj teorijskoj
shemi plebejske mase deluju samo kao ratimovani hor u pozadini; odluujua
bitka se bije meu elitama, to jest manjinama koje dre vlast ili imaju aspiracije da dou na vlast. On ne iskljuuje mogunost da se ponekad vladajua klasa
podeli u frakcije koje se bore za podrku masa ak i u demokratskim politikim
sistemima. Ali to ne znai, po njemu, da e narod stvarno da odlui ishod: kad
kaemo da su birai izabrali predstavnike, upotrebljavamo jezik koji je prilino
neegzaktan. Istina je da su predstavnici izabrali sami sebe putem glasaa, ili da
su ih njihovi prijatelji izabrali (pod prijateljima Moska misli na kingsmakers-e
u partijama, manipulatorima izbornim mainama, i sl.).
Videli smo da je vrst elitistiki model politike organizacije drutva
Moska najpre umekao ubacujui posredujui sloj izmeu politike ili vladajue
klase i brojne klase kojom se vlada.
16 Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, edited and revised by Arthur
Livingston, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965 (first edition 1939), p. 53.
17
Drugo, moda jo znaajnije umekanje tog elitistikog modela je uvoenje

onoga to Moska zove politika formula. Po Moski, vladajua klasa kontrolie ali
ne stvara intelektualni i moralni kodeks drutva. Politika formula je ideologija
kojom vladajui opravdavaju svoju vladavinu. Ali politika formula nije samo
neto to mora da odgovara istinskoj potrebi ljudske prirode, to je zajedniki
produkt itavog drutva.17 Ono za ta Moska koristi naziv politika formula
razni mislioci su zvali razliitim imenima: Ruso se sluio pojmom opta volja;
Marks je za to koristio pojam ideologije (kao skupa vladajuih ideja); Pareto
je govorio o bazinim sentimentima; Sorel je koristio termin vladajui mit;
Veber je to zvao legitimnost vlasti; Dirkem je koristio izraz kolektivne predstave; Spenser se sluio terminom raspoloenje javnosti; kod Lasvela su to simboli vlasti; Manhajm se vratio Marksovom terminu ideologija. Moemo, takoe
sa dosta osnova da kaemo da je Moskina ideja politike formule anticipacija
Gramijevog koncepta idejne hegemonije. Politika formula povezuje opravdanje dolaska na vlast i opstanka na vlasti sa pristankom na vlast.
Trei pomak od rigidnog elitistikog modela je Moskina ideja formulisana
u sintagmi odnos drutvenih ili politikih snaga. Unutar originalne ideje o politikoj
formuli Moska je razvijao teorijsku ideju koja izraava dvostruki balans: odnos
i ravnoteu politikih snaga u realnom ivotu drutva, kao i metodoloki balans
unutar politike sociologije. Franko Feraroti u tom smislu ukazuje na kritiku poziciju Gaetana Moske: (a) kako u odnosu na tzv. zakon o tri stupnja (teolokom,
metafizikom i pozitivnom), koji je formulisao Ogist Kont (Auguste Comte); (b)
tako i u odnosu na podelu koju je ponudio Herbert Spenser, razlikujui vojnike
drave zasnovane na sili i industrijske drave zasnovane na ugovoru. U prvom sluaju Moska smatra da se radi o neprihvatljivoj simplifikaciji, a u drugom, da svaka
politika organizacija ima istovremeno i spontane i prisilne elemente.18
Botomor primeuje da je Moska kod razmatranja problema politikih
promena bio prinuen da uvede pojam drutvenih snaga (to jest vanih interesa u drutvu) kao izvor formiranja novih elita. Zajedno sa Mejzelom on konstatuje da ga je to dovelo neugodno blizu Marksu.19
U celini gledano, Moska je imao dvostruku priliku da modifikuje i da razvija svoja polazna stanovita. Najpre, u konfrontaciji sa Paretom oko primata
za izum osnovnih postulate elitistike teorije. U tom pogledu je oigledno da se
17 James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s. 7.

18 Franco Ferarotti, The Italian Contest: Pareto and Mosca, navedeno prema: James Meisel,
ed. by, Pareto & Mosca, op. cit., p.134.
19 Tom Botomor, Elite i drutvo, op. cit. s. 32.
18
odeljak 15. u njegovom glavnom delu Elementi politike nauke pojavljuje prvi
put tek u drugom izdanju, 1923. godine. Druga prilika za otklon i modifikaciju
dola je sa distanciranjem od faizma, jer je Moska nadiveo Pareta za skoro dve
decenije, pa je imao prilike ne samo da vidi ta faizam znai, ve i da ustane u
odbranu parlamentarne demokratije. Mora mu se priznati da je u pomenutom
drugom izdanju Elemenata..., koje je publikovano samo nekoliko nedelja nakon dolaska Musolinija na vlast, pokazao da se transformisao od otrog kritiara
parlamentarne demokratije u njenog skeptinog branioca. Po miljenju Stjuarta
Hjudesa (Stuart Hughes) Moska je imao veliku prednost nad Paretom zbog aktivnog praktinog uea u italijanskom politikom ivotu.20
Mada svestan konzervativnog naboja koji sadre elitistike teorije
Norberto Bobio vrlo visoko ocenjuje Gaetana Mosku: Moskina teorija politike klase ne samo da do sada nije opovrgnuta, nego je jo i danas jedan od stubova politike nauke.
Vilfredo Pareto: drutveni ekvilibrijum, rezidue i derivacije, cirkulacija elita
Pareto je doao u politiku sociologiju iz ekonomije, a u ekonomiju iz tehnikih nauka (ininjerstva) i matematike. eleo je da u drutvenim naukama uradi
ono to su Galilej, Kopernik, Njutn i Ajntajn uradili u prirodnim naukama.
Talkot Parsons (Talcott Parsons) smatra da je to imalo odluujui uticaj na
njegove radove u sociologiji, pogotovu u metodolokom pogledu. On e njegovu metodu nazvati logiko-eksperimentalna.21
Pareto je iz ekonomije doneo u politiku sociologiju ve formiranu ideju o drutvenoj ravnotei (equilibrium), koja e u savremenoj funkcionalistikoj interpretaciji igrati vanu ulogu kao ideja dinamikog ili funkcionalnog
ekvilibrijuma.
Pareto je takoe iz ekonomije doneo i ideju sukoba razliitih interesnih
grupa, pa ak i ideju o cirkulaciji elita. Mejzel (Meisel) pokazuje da su sve ove
ideje, bar u skici, bile prisutne i u Paretovom radu iz 1896/97. godine Kurs
politike ekonomije (Cours deconomie politique). Moda je to jedan od razloga
to je Dozef umpeter ( Joseph Schumpeter) smestio Paretovo delo u oblast
ekonomske sociologije.22
20 Stuart Hughes, navedeno prema: James Miesel, ed. by, Pareto & Moska, op. cit., s. 155.
21 Talcott Parsons, Pareto's Central Analytic Scheme, Journal of Social Philosophy, 1:3, April,
1936, p. 245.
22 Joseph Schumpeter, Kapitalzam, socijalizam i demokratija, Globus, Zagreb, 1981.
19
Postoje autori kao to je Timeef, koji smatraju da je najvaniji Paretov

doprinos sociologiji njegova koncepcija drutva kao sistema u ravnotei,
ekvilibrijumu.23
Za Pareta je drutvo, dakle, sistem u ravnotei. Stanje drutvenog sistema u
bilo kom datom vremenu uslovljeno je fizikim, spoljnim i unutranjim uslovima. Fizike uslove odreuje prirodno okruenje. Drugu grupu spoljnih faktora u
odnosu na drutvo u datom vremenu sainjavaju druga drutva, kao i prethodna
stanja istog drutva. Treu grupu uslova ine unutranji elementi sistema naime,
interesi, saznanja i rezidue i derivacije koje su manifestacije sentimenata.
Uloga bazinih sentimenata je bitna za odravanje drutvene ravnotee.
Ako je drutveni sistem pod pritiskom spoljnih snaga umerene jaine, unutranje snage e gurati ka ponovnom uspostavljanju ravnotee, vraajui drutvo u
njegovo stanje neuznemiravanja.
Analizu unutranjih snaga unutar teoreme o ponovnom uspostavljanju
ravnotee Pareto bazira na razlici izmeu logine i nelogine akcije. Logine
akcije, po njemu, vrlo su retke (tu ubraja formulisanje naunih teorema, ekonomske akcije i ponaanje pravnika na sudu). Nelogine akcije se odnose na
rezidue i derivacije, kao manifestacije sentimenata, to jest bazinih biopsihikih
stanja. Bazini unutranji uslovi formiranja drutva i determinisanja ljudskih
akcija su sentimenti, ali se oni iskazuju u obliku rezidua i derivacija. Podelu na
logino i nelogino ponaanje sam Pareto ilustruje primerom mornara iz antike Grke, koji, dok uplovljava u luku, u jednoj ruci dri konopce za navigavanje,
a u drugoj rtvenik bogu mora Posejdonu. To dalje znai da se nelogino ne
moe uzeti i tumaiti kao ilogino ili antilogino.24
Prema Paretu, postoji est klasa rezidua (koje su, uzgred reeno, u pogledu
distance blie sentimentima od derivacija). To su: prvo, residue instinkta kombinacije, to jest sposobnosti povezivanja stvari; drugo, residue postojanosti agregiranja, to jest tendencije konzerviranja; tree, residue ili potrebe manifestacija
sentimenata kroz spoljne javne akcije ili samoizraavanja; etvrto, residue drutvenosti ili poriv sastavljanja drutva i uspostavljanja uniformnog voenja i ponaanja; peto, rezidua linog integriteta; esto, seksualna rezidua.
Derivacije su povrinska manifestacija ili objanjenje nevidljivih, podzemnih
sila u drutvenom ivotu, odnosno pojmovi koji priblino odgovaraju onome to
se naziva racionalizacija, ili to u Marksovom pojmovnom reniku predstavlja
23 Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, Random House, Inc., New York, 1957, p. 159.
1936, p. 257.
20
ideologija (Hook, 1935:163). Po Paretu postoje etiri klase derivacija:prvo, derivacije zahteva i afirmacije, ukljuujui afirmaciju fakata i sentimenata; drugo, derivacije autoriteta, bilo pojedinanog, grupnog, obiajnog ili boanskog; tree, derivacije
koje su u saglasnosti sa zajednikim sentimentima i principima; i etvrto, derivacije
verbalnog dokaza, kao na primer, razliite metafore i analogije.25
Neki autori, meutim, smatraju da je upravo tretman rezidua i derivacija,
kojima Pareto posveuje najvei prostor u svojim sociolokim spisima, ujedno i
najslabija strana njegovog dela.26 S druge strane, ima autora, poput Handersona,
koji upravo zbog ovih delova itav Paretov socioloki model nazivaju pionirskim
paukovim radom (Handerson, 1935:58).
Pareto e ostati upamen u drutvenoj teoriji, a ponajvie u politikoj sociologiji, prvenstveno zbog uvoenja koncepta i termina elita i zbog formulacije
zakona o cirkulaciji elita. To je zakon koji predstavlja jednu od bazinih teorema
u njegovoj politikoj sociologiji.
Ve u polaznoj postavci Pareto odbacuje svaku homogenu sliku drutva kao
mit i nudi relativno prostu bipolarnu podelu na elitu i masu. Elitu sainjavaju individue visokih sposobnosti i jakih karaktera. Ona se deli na dva dela. Prvi deo
sainjavaju upravljai, dakle oni koji direktno ili indirektno imaju vanu ulogu u
manipulaciji politikom moi, i taj deo Pareto naziva vladajua elita (governing
elite). Drugi deo ili nevladajua elita (nongoverning elite), je sastavljen od sposobnih ljudi koji nisu u poziciji vlasti.
U zavisnosti od distribucije dominantnih rezidua, jedan deo elite ini tip
ljudi koje Pareto naziva pekulanti (speculators), koji su preduzimljivi, imaginativni, ekspanzivni, otvoreni za nove ideje i spremni da rizikuju. Drugi deo elite
ine oni koje Pareto imenuje kao rentijeri, a to su plaljivi, konzervativni, stalno u strahu da sauvaju ono to je postignuto, odbojni prema bilo emu novom.
Tipom pekulanata dominiraju residue kombinacije, a tipom rentijera dominiraju residue anksioznosti (straha) da se sauva postignuti dohodak.
Prvi tip, po Makijavelijevoj podeli, odgovara tipu lava, a drugi tipu lisice. U zavisnosti od ova dva tipa linosti koje sainjavaju vladajuu elitu imamo i
dva tipa ekonomskog poretka, ali i dva tipa drutvenog poretka. Kada u vladajuoj eliti dominiraju pekulanti drutvo je izloeno relativno brzim promenama.
Kada dominiraju rentijeri, promene su spore. Za razliku od prvog tipa drutvenog poretka, koji je dinamian i preduzetniki, drugi tip je konzervativan, vojniki, religiozan i koristi silu kao glavni metod vladanja.
25 Franco Ferarotti, The Italian Contest: Pareto and Mosca, op. cit. p. 131.
26 Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, op. cit. p. 166.
21
Posle izvesnog vremena dolazi do zamora elita; jedna vrsta zamenjuje drugu,
a njihovo meusobno smenjivanje ne znai nita drugo do uvoenje cikline ili
krune teorije drutvenih promena. Elite su prolazne, ali elitizam nije. Istorija je
stoga, kae Pareto u uvenoj izreci, nita drugo do groblje aristokratija.
Razni autori razliito vrednuju glavni doprinos Pareta politikoj sociologiji. Na savremenik, italijanski sociolog politike Franko Feraroti, podseajui
da mnogi uporeuju Pareta sa Volterom i Veblenom, smatra da je on dao sledee znaajne doprinose politikoj i optoj sociologiji: definisanje logiko-eksperimentalnog metoda i njegova primena u drutvenim naukama; razlikovanje
izmeu loginih i neracionalnih elemenata u ljudskom ponaanju; priznanje
da su verovanja, mitovi i snovi realna fakta za drutvene nauke; teorija rezidua
i derivacija (ma koliko se inile artificijelne i sloene); koncept elita; i najzad,
koncepcija drutvene uslovljenosti kao proces u kome mnoge varijable mogu
biti funkcionalno interaktivne.27
Za najinteresantniji i najsugestivniji deo Paretovih analiza Moris
Ginsberg proglaava onaj u kome se prikazuje dinamika drutvenih promena
i ukazuje na faktore koji uslovljavaju drutvenu ravnoteu u bilo kom datom
vremenu ivota jednog drutva.28 Po Ginsbergovom tumaenju Paretove teorije, krajnji dinamiki elementi u ljudskoj prirodi nisu residue, a jo manje su to
derivacije, ve sentimenti. Rezidue nisu instinkti, niti apetiti, ukusi i inklinacije, a jo manje interesi; to su strukture ili matrice principa u skladu sa kojima
sentimenti rade i deluju.29
Nasuprot tome, Franc Borkenau smatra da se glavni socioloki doprinos
Pareta moe svesti na teoriju rezidua, teoriju derivacija i zakon cirkulacije elita, odnosno ciklinog, krunog kretanja istorije. Po Borkenau, Paretova teorija
nije bihejvioristika; ona je vie filozofija drutva, a njena glavna slabost lei u
pesimizmu, kao i u aksiomu da nema zadovoljavajue sociologije bez psihologije to posebno dolazi do izraaja u teoriji rezidua. to se tie teorije derivacija, Borkenau smatra da tu Pareto sledi ideje Marksa i Niea, koji su duboko
uticali na njega.30
27 Franco Ferrarotti, The Italian Contest: Pareto and Mosca, op. cit. p. 132.
28 Morris Ginsberg The Sociology of Pareto, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall,
Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965, p. 103.
29 Morris Ginsberg, The Sociology of Pareto, op. cit., p. 95.
30 Borkenau, Franc, Pareto, 1936, Wiley, New York, 1936 (deo pod naslovom A Manifest of our
Time pretampan u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood
Clifts, New Yersey,1965, p.113).
22
Slino o Paretu misli i Rejmon Aron. Za Arona Paretovo glavno socioloko delo je ambivalentno. U njemu on lako sklizne sa logike na psihologiju, a sa psihologije na sociologiju. Zbog toga njegova teorija rezidua zaostaje
u komparativnom poreenju za Frojdovom teorijom kompleksa, kao to je i
njegova teorija derivacija slabija od Marksove kritike ideologije.31 Aron ak
zakljuuje da itava Rasprava o optoj sociologiji stoji razotkrivena kao jedna
gigantska derivacija, izvuena iz dve rezidue mrnje i iskljuujueg interesa,
u odnosima onih koji vladaju i onih kojima se vlada.32
U snanom talasu antifaizma tokom tridesetih godina dvadesetog veka
Karl Fridrih e otro kritikovati Mosku i Pareta, da bi kasnije, tokom ezdesetih godina istoga veka, dao mnogo umereniju i objektivniju kritiku njihovih
elitistikih teorija. On zamera teoriji elita da nedovoljno uvia znaaj grupnog
interesnog aspekta unutar vladajuih elita. Posebno kritikuje Pareta, ija je podela na vladajuu i nevladajue elite samo u funkciji njegovog zakona o cirkulaciji elita, za koji Fridrih inae misli da svakako nije konstantan. Zbog toga
Pareto, po Fridrihu, ne uvia da se nepolitike elite (ekonomska, drutvena,
tehnika, kulturna, vojna i dr.) uveliko razlikuju po svojoj bitnosti za politiku,
kako meu sobom, tako i u razliitim vremenima. Fridrih u tom smislu navodi primer porasta uticaja vojne elite na politiku Sjedinjenih Drava u drugoj
polovini dvadesetog veka.
Kritikujui psihologizam Pareta, Sidni Huk kae da su rezidue veseo i
po malo smean sinonim za instinkte, jer su one najkonstantniji elemenat u
ljudskom ponaanju. Ali Parsons ne misli tako. Ako rezidue konstituiu ili
manifestuju poslednje vrednosti, osnovne premise na kojima sistem akcija poiva, termin mora biti neto sasvim razliito od smenog imena za instinkt.33
U zapaenoj analizi koja traga za Paretovom centralnom analitikom shemom,
Talkot Parsons, ocenjujui njegovo delo kao funkcionalistiko, ipak smatra da
ostaje u krugu sociolokih teorija koje su se nekad nazivale organike teorije
drutva.34 Po Parsonsovoj sumarnoj oceni Pareto nije uspeo da razvije zadovoljavajuu generalnu teoriju ljudske akcije. 35
31 Raymond Aron, Paretian Politics, op. cit., p. 116.

32 Raymond Aron, Paretian Politics, op. cit., p. 119.
1936, p. 251.
34 Talcott Parsons, Pareto's Central Analytic Scheme, op. cit., p. 256.
35 Talcott Parsons, Pareto's Central Analytic Scheme, op. cit., p. 261.
23
ta moe na kraju zbirno da se kae za Pareta i njegovu teoriju? Pareto

je jai i jasniji u onome to ne prihvata iz dotadanjeg razvoja drutvenih
nauka, nego u onome to sam formulie kao sopstveni doprinos politikoj
sociologiji. On neosporno odbacuje ne samo Marksovu koncepciju politike
sociologije kao sociologije revolucije, nego i dve koncepcije koje u politikoj
sociologiji obeleavaju njegovo vreme: Veberovu koncepciju ljudske slobode
i Dirkemovu koncepciju normativne kontrole. Pareto smatra da ovek nije
slobodan i da njegova akcija nije voena normativnom kontrolom, ve reziduama koje su genetiki uslovljene, a ne sociokulturno proizvedene. U tenji za otkrivanjem univerzalnih zakona drutva otiao je u drugu krajnost:
smatrao je da su sva drutva ista da je sve svuda isto i da e uvek tako biti.36
Poznata je Paretova izreka: Vekovi se kotrljaju, a ljudska priroda ostaje ista.
Zbog toga Sidni Huk (Sidney Hook) s pravom kae: Uz svu svoju erudiciju iz istorije Pareto nikad nije koristio istorijski pristup u razmatranju drutvenih injenica. To je fundamentalna slabost njegovog dela. Video je da je
istorija bez drutvene teorije slepa. Nije uspeo da vidi da je sociologija bez
istorije prazna.37
Robert Mihels: gvozdeni zakon oligarhije
Kao to je napred reeno, osnivaima elitistike teorije, Moski i Paretu,
pridruio se Robert Mihels. Robert Mihels je roen u nemakoj graanskoj
porodici u Kelnu, a studirao je u Francuskoj i Italiji. Kao dvadesetogodinjak ulazi u sindikalni pokret Italije, kao i u sindikalni i socijaldemokratski
pokret Nemake.
Njegov misaoni put je bio neobian. Zapoeo je kao ubeeni socijalista
i marksista, da bi zavrio kao simpatizer faizma. Jo u svojoj sindikalistikoj fazi objavio je 1911. godine jednu izuzetno znaajnu knjigu za politiku
sociologiju, iji je naslov Sociologija partija u modernoj demokratiji.38 Knjiga
ima karakteristian podnaslov koji ukazuje na njenu glavnu poentu: istraivanja o oligarhijskim tendencijama u grupnom ivotu. Zanimljivo je, takoe, da je
36 Werner Stark, In Search of the True Pareto, British Journal of Sociology, XIV, June 1963, p. 112.
37 Sidney Hook, Pareto's Sociological System, The Nation, 140:747 (1935).
38 Robert Michels, Zur Soziologie des Parteiwesenes in der modernen Demokratie,
Untersuchungen uber die oligarhchischen tendenzen des Gruppenlebens, (prevedena i objavljena: Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Istraivanja o oligarhijskim
tendencijama u ivotu skupina, Informator i Fakultet politikih nauka, Zagreb, 1990.
24
Mihels predavao uvodni kurs iz Politike sociologije na Univerzitetu u Rimu,

a ta predavanja su objavljena 1927 godine kao jedan od prvih udbenika iz ove
oblasti pod naslovom Corso di Sociologia Politica.39
U svojoj prvoj fazi sindikalnog socijalizma kada prihvata mnoge marksistike postavke, Mihels je otar kritiar slabosti radnikog pokreta i levih
politikih partija koje su iz njega proizale. Iza fasade revolucionarne retorike
Mihels otkriva sve veu politiku atrofiju radnikih partija. Posebno je kritian prema partijskim voama radnika koji deluju u okviru graanskih institucija. On je dokazivao da je osnovna slabost nemakog radnikog pokreta predvoenog socijaldemokratskom partijom u tome to smatra parlament jedinim
popritem socijalistike politike akcije. Pisao je: Prava socijalistika mo ne
lei u parlamentu, ve u masama i Parlamentarizam ubija socijalizam u njegovom najdubljem vidu. Otro je kritikovao nemaki radniki pokret, tvrdei
da je proet duhom plaljivog legalizma. Zagovarao je antimilitarizam, za koji
je tvrdio da predstavlja odbacivanje vrednosti graanskog sveta; kao i generalni
trajk, koji bi znaio odluno odbacivanje politikih metoda buroazije i njihovu zamenu samostalnom akcijom radnike klase.
Relativno rano je formulisao tezu, koja e kasnije postati kljuna tema njegove knjige Sociologija partija u modernoj demokratiji. To je teza o organizaciji
radi organizacije. Dokazivao je da nemaka radnika partija naputa teren klasne borbe radi parlamentarnih kompromisa i ogranienih reformi prvenstveno
zato to eli da sauva organizaciju i finansijsku podrku.40 Upozoravao je da
su i radnici poli istim putem i prihvatili isti tip organizacije kao druge klase.
Zalagao se za ideju i praksu sindikalizma unutar partije, to jest za delovanje sindikalistike frakcije unutar partije. Opravdano je isticao da socijalistiki pokret
ne moe da postoji bez intelektualaca.
U knjizi Sociologa partija u modernoj demokratiji Mihels najpre ukazuje
na sledei paradoks: demokratija ne moe bez organizacije, jer bi se rasprila u
nekonzistentnoj masi.41 U odsustvu organizacije demokratija postaje haos, besporedak. A jedina opcija gora i od najgoreg poretka je, kako je Hobs uio, prirodno stanje ili besporedak. Na drugoj strani, meutim, jaanjem organizacije
39 Objavljen na engleskom pod naslovom: Roberto Michels's First Lectures in Political

Sociology, translated, with an introduction by Alfred de Grazia, University of Minnesota Press,
Minneapolis, 1949.
40 David Beetham, Od socijalizma do faizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa,
Beograd, Marksizam u svetu, 1977, br. 9, s. 68.
41 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 20.
25
umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po Mihelsovom miljenju, postoji

jedna bitna slinost izmeu demokratije i organizacije. Ona lei u injenici da
su i jedna i druga oruje u rukama slabih u borbi protiv jakih.42
Sutina njegovog paradoksa lei u protivurenom odnosu izmeu demokratije i organizacije. to je vie organizacije, to je vea uloga voa, na jednoj, i
manji znaaj demokratije, na drugoj strani.43 Mihelsov uveni gvozdeni zakon
oligarhije je izraz navedenog paradoksa. Taj uveni i mnogo puta citirani zakon
saeto glasi: Ko kae organizacija, kae i tendencija ka oligarhiji.44
U knjizi Sociologija partija.. Mihels otkriva militantnu i vojniku prirodu savremenih partija, ukljuujui i one koje se nazivaju ili percipiraju kao demokratske. U svojim istraivanjima on utvruje da i za demokratske radnike
partije vae pravila apsolutizma da reenja moraju biti brza, disciplina stroga,
zapovedi apsolutne, poslunost pravodobna.45
Po Mihelsovom uvidu opta potreba masa da oboavaju voe dolazi u jo
veoj meri do izraaja u politikim partijama. esto se, kae on, socijaldemokratske i socijalistike partije u toj meri poistoveuju sa voom, kao neka stvar
koja im pripada, da prihvataju njegovo ime u Nemakoj podela na lasalovce i
marksiste, u Francuskoj na blankiste, gediste, oresiste.46
Temelj vostva u politikim partijama je, po Mihelsovom miljenju, govornika nadarenost, jer nijedna masa se ne opire estetskoj i emotivnoj snazi govora.47 I dodaje: mase se odnose prema svojim voama kao onaj kipar u
Grkoj, koji je, izradivi Zevsa Gromovnika, pao na koljena pred vlastitim djelom da bi mu se poklonio.48
Drugi razlog oligarhijskih tendencija u politikim partijama Mihels nalazi
u procesima jake centralizacije partijskog odluivanja. Veoma daleko od toga
da izvor greaka oligarhije prepoznaju u centralizaciji partijskih vlasti, veruju
42 Ovaj pasus, kao i narednih par stranica teksta preuzete su iz sledeeg mog priloga: Vukain
Pavlovi, O demokratskim kapacitetima politikih partija, iz zbornika Demokratija u politikim
strankama Srbije, urednik Zoran Lutovac, Friedrih Ebert Stiftung i Institut drutvenih nauka,
Beograd, 2006.
43 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op.cit., s. 20.
44 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op.cit., s. 21.
26
esto da nemaju boljega sredstva za njezino suzbijanje od jo daljega naglaavanja centralizacije.49 Gomilanje ovlaenja u malo ruku, kao to je to po
Mihelsovom miljenju sluaj u radnikom pokretu i partijama, vodi tendenciji
ka estoj zloupotrebi moi.50
Citirajui staru izreku Radije biti prvi u Galiji nego drugi u Rimu, Mihels
dolazi do zakljuka da lozinka veine u partiji glasi centralizacija, a manjine
autonomija.51 On ukazuje na znaaj borbi koje se u partijama vode oko pitanja
centralizacije i decentralizacije, ali smatra da tenja za regionalnom autonomijom
ne mora uvek da predstavlja opasnost po tendenciju oligarhije u partijskom ivotu.
Ona moe moda da sprei stvaranje krupne partijske oligarhije, ali samo da bi je
usitnila i stvorila vei broj regionalnih i lokalnih partijskih oligarhija.52
U nastojanju da odgovori na pitanje je li oligarhijska bolest demokratskih
partija izleiva, Mihels nudi nekoliko zanimljivih ideja.
Prvo, uee ili sudelovanje u dravnoj vlasti uvek u izvesnoj meri umanjuje demokratske kapacitete politikih partija; i najdemokratskije meu njima
postaju u izvesnoj meri konzervativne.53
Drugo, sa brojanim rastom organizacije postaje borba za velika naela nemogua. Tu tendenciju pojaava parlamentarni karakter partije.
Parlamentarizam znai nastojanje za to veim brojem glasova. Partijska organizacija znai nastojanje za to veim brojem lanova. Glavno polje partijske
aktivnosti je u izbornoj agitaciji i agitaciji ulanjivanja.54
Tree, politike partije, po ugledu na dravu, postavljaju se na temeljnim
stubovima: autoritetu i discipline.55
etvrto, postoji unutranji odnos izmeu rasta partije i rasta opreza i plaljivosti u njezinoj politici.56 Drugim reima, Mihels kao da eli da kae da
samo male partije mogu sebi da priute luksuz konzistentne, principijelne i
hrabre partijske politike.

27
Peto, demokratiji je svojstvena naklonost prema autoritarnome reavanju

vanih pitanja.57
esto, partija je samo sredstvo da se doe do vieg cilja; ona ne moe postati sama sebi svrha.58
Sedmo, u jednoj se partiji nipoto ne mogu poklapati interesi u njoj organizovanih lanova sa interesima plaenog dela koji zastupa partijski organizam.
Nepromenljiv je socijalni zakon da se u svakom organu cjeline nastalome podjelom
rada, im se uvrstio, raa vlastiti interes, zainteresiranost sobom i za sebe.59
Osmo, vostvo je nuna pojava svakog oblika drutvenog ivota, a zakon
o istorijskoj nunosti tendencije ka oligarhiji se temelji na nizu iskustvenih
injenica.60
Deveto, organizacija je majka vladavine izabranih nad biraima, opunomoenika nad opunomoiteljima, delegiranih nad onima koji ih delegiraju. Formiranje oligarhija u krilu raznovrsnih oblika demokracije organska
je tendencija, dakle tendencija kojoj nuno podlijee svaka organizacija, pa i
socijalistika, ak liberalistika.61
Deseto, istorijska nunost oligarhijskih procesa nikako ne oslobaa demokrate od potrebe njenog suzbijanja. Zadatak pojedinca morat e, dakle, biti
poput zadatka kopaa blaga, kojemu njegov otac na samrti naznai blago: ono se,
dodue, ne moe nai, ali radom koji sin obavi traei ga, njiva postaje plodnija.
Potraga za demokracijom nee doneti neke druge plodove.62
Razoarenje u slabosti radnikog sindikalnog pokreta, na jednoj, kao i slabosti parlamentarne demokratije u Nemakoj, na drugoj strani, naterae Mihelsa
da se povue iz aktivnog politikog angamana i da se okrene akademskoj teoriji.
Poto su mu vrata na nemakim univerzitetima bila zatvorena, dobija mesto na
univerzitetu u Torinu, i to na preporuku Vebera u ijem je asopisu saraivao u
mladosti, uprkos svojim marksistikim preokupacijama.
Druga faza u misaonom i teorijskom razvoju Roberta Mihelsa nastupa nakon
njegovog dolaska u Torino i poetka akademske univerzitetske karijere. Zakljuci
do kojih je doao ispitujui oligarhijske tendencije u demokratskim partijama leve

28
orijentacije, pribliavaju ga Moski i Paretu i njihovim elitistikim teorijama. Mada je

ve i ranije prihvatio neke od stavova elitistike teorije, ovde pod direktnim uticajem
Gaetana Moske, kao i uz uvaavanje teorije elita i njihove cirkulacije koju je formulisao Vilfredo Preto, Mihels u potpunosti prihvata elitistiki pristup ne samo u razumevanju partija, nego i u razumevanju drave i politikog ivota drutva.
Mihelsov prelazak sa marksizma na teoriju elita ubrzan je, s jedne strane
prihvatanjem Veberovog postulata o drutvenoj neutralnosti nauke, a s druge,
pristajanjem uz italijanski nacionalizam, koji e ga direktno odvesti na pozicije
faizma. I kao to konstatuje Dejvid Biem (David Beetham) Mihels nije doao do toga da podrava i legitimie Musolinijev reim kao politiki agitator, ve
kao sociolog i posredstvom kategorija svoje politike sociologije.63
Zanimljivo je i donekle zagonetno da Mihels jedva spominje Mojzea
Ostrogorskog ija se knjiga Demokratija i organizacija polikih partija (La democratie at lorganisation des parties politiques) pojavila 1903, dakle osam godina
pre Mihelsove studije.
Za razliku od Mihelsa, Ostrogorski je analizirao partijski sistem Engleske
i Amerike i konstatovao je da je, uprkos izvesnim demokratskim reformama
(kao to je formiranje lokalnih ogranaka, kokusa) uprava partijskih poslova ostala u rukama nekolicine.64
Njegova ocean da je diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odluuje u partijskom odboru65 ne samo da se poklapa sa Mihelsovim nalazima, nego vai i za dananje stanje stvari.
Ostrogorski takoe ukazuje na pogubnu devizu koja postaje ideja vodilja
svim partijama: Do avola zemlja, nae je da dobijemo na izborima.66
I u odnosu na znaaj partijskih voa nalazi Mihelsa i Ostrogorskog se potpuno poklapaju. Ostrogorski konstatuje da organizacije politikih partija enormno uveavaju mo partijskih voa. Poverljiva partijska blagajna, kojom voe
raspolau, jeste drugo sredstvo, koje im omoguava da na povodniku vode mnogog poslanika, kome je partijska kasa platila izborne trokove ili koji prima mesenu pomo na ime izdravanja.67
63 David Beethem, Od socijalizma do faizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa,
op.cit., s. 64.
64 Mojze Ostrogorski, Demokratija i politike partije, Napredak, Beograd, 1921, s. 37.
65 Mojze Ostrogorski, Demokratija i politike partije, op. cit., s. 42.
67 Mojze Ostrogorski, Demokratija i politike partije, op. cit. s. 57.
29
Ostrogorski, kao i Mihels, dolazi do istog zakljuka: Jedva se razlikujui

jedna od druge po svojim principima i svojim metodama, partije se pre svega
bore za vlast.68
Kao i u vreme Ostrogorskog i Mihelsa, tako je i danas. Vrlo je aktuelno i u
nae vreme to to Ostrogorski veli: Poslunost i gotovo praznoverno potovanje
najvieg efa jeste vazduh koji svaka partija die i njega se pridrava. Zadatak
gomile partijskih poslanika sastoji se jedino u tome da podravaju efa i njegove
pomonike.69 Parafrazirajui Ostrogorskog moemo rei da za poslanika i lana partije hrabrost da ima svoje miljenje postaje slabost, a potinjenost miljenju partijske veine, redovno stanje duha.
Kao i pre jednog veka tako i u nae vreme vai dijagnoza koju je dao
Ostrogorski, da najobdarenijim i najinteligentnijim pripada poast da budu
partijski gladijatori; ostali su prosta maina za glasanje.70 Fenomen partijskih
gladijatora je u nae vreme postao jo znaajnija karakteristika partija i politikog polja, s obzirom na poveanu ulogu medija, a posebno elektronskih kao to
su televizija i internet, u formiranju javnoga mnjenja.
NOVI ELITIZAM
Tokom veeg dela dvadesetog veka u razvoju politike sociologije prisutan
je teorijski pravac koji se oznaava kao novi elitizam.
Za razliku od klasinog elitizma, koji je skoro bez izuzetka kvalifikovan
kao konzervativan, novi elitizam se najee naziva liberalno-demokratskim.
Razlog za to prvenstveno lei u dvema injenicama: a) kritinom naboju u odnosu na savremeni razvoj drutva i politike; i b) pridavanju pojmu elita izvesnih
kompetitivno demokratskih i liberalnih obeleja.
Svaki pokuaj sintetikog prikaza najvanijih stavova novih elitistikih teorija nosi rizike pojednostavljenja, a ponekad i nategnute klasifikacije.
Svestan tih ogranienja, pokuau da ove teorije prikaem na sledei nain.
Najpre e biti rei o teorijama koje naglaavaju elitistiku ulogu dravne birokratije ili u liku kvalifikovanog inovnitva ili u liku politike nomenklature.
Zatim e se razmatrati shvatanja o intelektualnim elitama. Potom e biti rei
o razliitom shvatanju socijalnog sastava savremenih elita, na osnovu kriterija koji deo drutva sainjava nove elite. U okviru toga mogu se razlikovati u

30
osnovi dve pozicije. Prvu grupu ine oni autori koji govore o nastupu elite intelektualaca. Drugu grupu ine oni autori koji ukazuju na nastup nove elite u
liku menadera i tehnokrata savremenih korporacija. Nakon toga, na zavrnim
stranicama ovog odeljka, bie prikazana kritika teorija elita primenjena u analizi jednog od najrazvijenijih demokratskih drutava danas, to jest o eliti vlasti
u amerikom drutvu.Najzad, u zavrnim razmatranjima o demokratiji i pluralitetu elita bie rei o teorijskim koncepcijama koje nastoje da poveu teoriju
elita sa teorijom demokratije.
Vladavina birokratskih elita
iroko je prihvaeno da je Maks Veber (Max Weber) najznaajniji moderni
teoretiar birokratije. Analizirajui razliite tipove legitimnosti politikog poretka, Veber dolazi do zakljuka da u modernom drutvu dolazi do pomeranja teita sa tradicionalnog i harizmatskog modela ka racionalnom obliku legalne birokratske vlasti. Tim nalazom kao i svojim argumentovanim analizama u odeljcima
knjige Privreda i drutvo u kojima se bavi sociologijom vlasti Veber je uspostavio
jedan od najvanijih teorijskih stubova politike sociologije.71
Veber smatra da je birokratska uprava onaj oblik vrenja vlasti koji moe
na dugi rok postii najveu efikasnost i racionalnost. Jedan od razloga za to
je porast kompleksnosti savremenih drutava i uslonjavanje problema upravljanja i vladanja. Po Veberovim uvidima birokratija ima sposobnost trajnog
samoobnavljanja strukture moi, koja ne zavisi mnogo od tipa reima i karaktera politikih aktera.
U uspostavljanju i razvoju birokratskog aparata u liku profesionalnog inovnitva prednjaile su evropske drave. Taj razvoj je zapoeo pre vie od pet
vekova u italijanskim gradovima, sinjorijama. Na primeru istorije modernih
evropskih drava Veber pokazuje da se kvalifikovano profesionalno inovnitvo
najpre razvilo u tri dravna polja : finansijama, vojsci i pravnoj oblasti.
Mada je smatrao da je demokratija cilj kome treba teiti, bio je svestan koliko je ona nepraktina i tehniki teko izvodljiva. Veber je svoje sumnje u realne
domete demokratije izvodio iz injenice da se demokratske strukture relativno lako rastvaraju pod naletima diktatorski nastrojenih monih manjina. Zbog
toga je smatrao da je kontrola upravnih birokratskih aparata jedan od najveih problema u funkcionisanju moderne demokratije. Veber nije verovao da se
mo birokratije moe ograniiti politikim autoritetom ak ni u demokratskom
71 Maks Veber, Privreda i drutvo, I i II tom, Prosveta, Beograd, 1976.
31
sistemu.72 U znamenitom tekstu Politika kao poziv73 Veber je izriito tvrdio da

je pod normalnim uslovima pozicija vlasti jedne razvijene birokratije uvek predominantna. Politiari se u parlamentarnoj demokratiji (bez obzira da li je parlament izabran od naroda ili ima aristokratska obeleja) sve vie nalaze u ulozi
diletanta pred ekspertskim analizama kvalifikovanog inovnitva, koje se nalazi
na najodgovornijim pozicijama u administraciji.
U svojim analizama birokratije Veber je pokazao da posedovanje sredstava upravljanja moe biti zamena za posedovanje sredstava za proizvodnju, kao
najvanije osnove politike moi. Kao to kae Botomor: Tamo gde je u istoriji modernoga drutva video koncentraciju sredstava za proizvodnju u rukama
male kapitalistike klase, ije e razvlaenje od strane radnike klase biti poetni korak ka uspostavljanju perioda vee ljudske slobode, Veber vidi koncentraciju sredstava administracije koja e dostii svoj zenit u socijalistikom drutvu
uz najstranije posledice po individuu.74
Veberovu ideju o posedovanju upravljakih pozicija kao osnova moi umesto svojine, primenio je jugoslovenski disident Milovan ilas u svojoj knjizi Nova
klasa (1957) u kojoj je opisao uzdizanje u komunistikom sistemu jedne nove klase, faktiki politike birokratije.75 Moramo se, meutim, sloiti sa Botomorovom
ocenom da kod ilasa nije re o birokratiji u uem Veberovom smislu rei, ve o
birokratizovanoj i izdvojenoj partijskoj politikoj klasi. Botomorov kljuni kritiki argument je da politika birokratija ne vlada zato to upravlja i raspolae
nacionalizovanom imovinom, kako to misli ilas, ve je situacija obrnuta: ona
kontrolie sredstva za proizvodnju zato to ima politiku vlast.76
Nekoliko decenija kasnije e sovjetski disident Mihail Vozlenski (Michael
Voslensky) objaviti knjigu o vladajuoj klasi u Sovjetskom Savezu pod naslovom Nomenklatura (1980). Termin nomenklatura ui e u upotrebu za oznaku
profesionalnog politiko-upravljakog sloja u komunistikim drutvima, odnosno zemljama realnog socijalizma, kako su sebe nazivale. Osnovna karakteristika politiko-upravljakog sloja u socijalizmu je dominacija ideoloko-politike
podobnosti kao osnovnog kriterijuma za ulazak u politiku elitu. Tu verovatno
72 Tomas Botomor, Elite i drutvo, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2008, s. 85.
73 Maks Veber, Politika kao poziv(1919), u: Maks Veber, Politiki spisi, Filip Vinji i Slubeni
glasnik, Beograd, 2006.
74 Tomas Botomor, Elite i drutvo, op. cit. s. 84.
75 Milovan ilas, Nova klasa, Narodna knjiga, Beograd, 1990.
76 Tomas Botomor, Elite i drutvo, op. cit. s. 87.
32
treba traiti i jedan od razloga za uruavanje socijalizma, jer ideoloka podobnost nije mogla da nadomesti nedostatak kompetentnosti i politike legitimnosti elita u dravnom socijalizmu.
Elita intelektualaca
Snaan impuls savremenim elitistikim teorijama dao je Karl Manhajm
(Karl Mannheim). Istina, Manhajm je u poetku imao negativan stav prema
elitistikom pristupu, jer ga je povezivao i izjednaavao sa faizmom. Tako u
knjizi Ideologija i utopija (Ideology and Utopia, 1936, nemako izdanje 1929)
Manhajm eksplicitno kae da faizam u svoj pogled na svet ukljuuje ideje
Bergsona, Sorela i Pareta. U centru faistikog uenja i prakse nalazi se apoteoza neposrednog uplitanja, vera u presudni in, u znaaj inicijative vodee
elite. I dodaje: Nisu vani programi, nego bezuslovno potinjavanje voi.
Istoriju ne stvaraju ni mase ni ideje ni snage koje tiho deluju, nego pripadnici
elite, koji se u svakom datom trenutku ponovo potvruju.77
U istom delu e, meutim, zastupati tezu o znaaju intelektualnih elita
za upravljanje modernim drutvom. Kasnije e, posebno u delu ovek i drutvo u doba rekonstrukcije (Man and Society in an Age of Reconstruction, 1940)
zastupati tezu o utakmici elita kao elementu ouvanja demokratije. Nakon
naputanja Nemake i dolaska u Englesku Manhajm je nastojao da teoriju elita povee i uskladi sa dostignuima graanske demokratije, razvijajui jednu
vrstu teorije o demokratskoj eliti. On je smatrao da se stabilnost drutva ne
moe postii ukoliko elita ne poseduje karakteristike vladajue klase. S druge strane, u uslovima porasta broja elitnih grupa u dvadesetom veku, smatrao
je da se elite meusobno neutralizuju, pa vie ne moe jedna elita da vlada u
drutvu na stari nain.
Jedna od optih karakteristika elita u savremenom drutvu je poveana
uloga intelektualaca u njihovom formiranju. Prvi autor, kao to smo videli, koji
je ukazao na tu injenicu bio je Karl Manhajm, i to u tri svoje knjige: Ideologija
i utopija (1936), ovek i drutvo u doba rekonstrukcije (1940) i Dijagnoza naeg
vremena (1943).
Poreklo modernih intelektualaca s pravom se vezuje za formiranje i razvoj
evropskih univerziteta. Porast broja univerziteta i njihovo irenje po itavom
svetu omoguilo je formiranje jedne nove klase intelektualaca, sa relativno visokim nivoom obrazovanja. Mada je izvorno francusko znaenje podrazumevalo
77 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Kultura, Beograd, 1978, s.131-2,
33
da su intelektualci permanentni kritiari drutva, u modernom svetu sve ee

se susreemo sa injenicom da veliki deo intelektualaca ili direktno uestvuje u
vlasti ili joj verno slui i podrava je.
Manhajm priznaje da ne mora uvek da bude opravdano izjednaavati pojam intelektualca sa pojmom fakultetski obrazovane linosti, ali je injenica da
se u nae vreme faktiki podrazumeva da nosioci najvanijih politikih funkcija
imaju univerzitetski stepen obrazovanja. Dananje elite se, po pravilu, regrutuju
iz najviih drutvenih slojeva kojima je pristupano obrazovanje na najprestinijim visokokolskim ustanovama.78
Ve je Moska smatrao da je sloj intelektualaca jedna dosta nezavisna grupa
izmeu buroazije i proletarijata, koja moe da postane jezgro jedne nove i bolje
elite. O tome svedoe sledee njegove rei : Ako postoji neka drutvena klasa
koja je spremna da makar i za kratko vreme ostavi po strani privatni interes, koja
je sposobna da shvati opte dobro sa potrebnom nepristrasnou, to je sigurno
ona koja, zahvaljujui svom intelektualnom obrazovanju, poseduje ono to daje
otmenost karaktera, iroke horizonte i poveane sposobnostiTa klasa, i jedino
ta klasa, rtvovae voljno sadanje dobro da bi izbegla budue zlo.
U osnovi slinu ovoj izneo je, nekoliko decenija kasnije, Karl Manhajm koncepciju o vladavini intelektualne elite. U drutveno lebdeoj inteligenciji on vidi
onaj drutveni sloj koji se regrutuje iz svih segmenata drutva, i koji povezan obrazovanjem, spaja u sebi sve one interese kojima je proet drutveni ivot.
U knjizi Dijagnoza naeg vremena, sa reitim podnaslovom, ratni eseji jednog sociologa, Manhajm kritiki analizira vreme militantne demokratije i stvaranje novih voa u totalitarnom poretku.79
Menadersko-tehnokratska elita
Veliki uticaj na oivljavanje elitistikog pristupa u prouavanju savremenog drutva i politike, pored Karla Manhajma, ima i ameriki autor Dejms
Bernham ( James Burnham). Svoju koncepciju izlae u dvema knjigama:
Menaderska revolucija (The Managerial Revolutioin), iz 1941. godine, kao i
Makijavelisti (The Machiavellians), iz 1943. godine. U ovim delima, objavljenim tokom Drugog svetskog rata, on zastupa tezu da je nastupilo vreme prelska
kapitalizma i buroaskog drutva u menadersko drutvo. Bernham je, dakle,
78 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968,

79 Karl Manhajm, Dijagnoza naeg vremena, ratni eseji jednog sociologa, Mediterran Publishing,
Novi Sad, 2009.
34
izloio tezu koja je u preseku teorije o elitama i teorije o klasnoj borbi. On vrlo
jasno predvia nastanak izvesne menaderske elite koju sainjavaju menagers u
privatnoj ekonomiji, javnoj administraciji i sindikalnim organizacijama, ininjeri, strunjaci, planifikatori i tehniari visokog ranga.80
Bernham se u teorijskom smislu oslanja na grupu teoretiara drutva
i politike koje zbirno naziva makijavelisti. U tu grupu, pored Makijavelija,
Bernham ubraja Mosku, Sorela, Mihelsa, Pareta, ali i sebe. Zajedniki imenitelj teoretiara makijavelizma je da su volju za mo smatrali temeljnim iniocem svake politike.
U praktino-istraivakom smislu on se oslanja na analizu najrazvijenijih
drutava toga doba: Nemake, Japana, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Drava.
Uoavajui tano da u modernom industrijskom drutvu dolazi do razdvajanja privatne svojine od upravljanja (posebno u akcionarskom tipu svojine), a
time i odvajanja svojine od kontrole nad sredstvima za proizvodnju, Bernham
dolazi do zakljuka da menaderi korporacija postaju vladajua elita koja na
odluujui nain oblikuje itav drutveni sistem. Namesto privatne eksploatacije vlasnika kapitala u klasinom kapitalizmu nastupa doba korporativne eksploatacije. Menaderske revolucije se, po Bernhamovom miljenju, izvode na
osnovu nekoliko, u njegovo vreme ve uoblienih, menaderskih ideologija. To
su po njemu: faizam-nacizam, lenjinizam-staljinizam, ideologija New Deala
i ideologija tehnokratije.
U preglednoj knjizi Sociologija elita ak Koenen-Iter ocenjuje da se
sa Bernhamom potpuno sruila utopija o egalitarnom posttehnokratskom
drutvu.81
Nekoliko decenija kasnije e uveni ameriki ekonomista Don Kenet
Galbrajt ( John Kenneth Galbraith) objaviti knjigu Nova industrijska drava
(The New Industrial State, 1967) ija e glavna teza biti slina Bernhamovoj.
Galbrajt pokazuje da je meu nekoliko najvanijih promena nastalih u novoj industrijskoj dravi, prvo mesto po znaaju i dometima zauzima porast
uloge i uticaja velikih multinacionalnih korporacija. Namesto ranijih uvenih vlasnika velikih korporacija poput Forda, Rokfelera, Karnegija, Melona,
Gugenhajma, nastupaju anonimni direktori i menaderi, odnosno tehnokrati koji reprezentuju snagu i uticaj nove elite u liku organizovanog znanja ili
tehnostrukture.82 Mada ne upotrebljava eksplicitno termin elita, Galbrajt
80 ak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005, s. 96.

82 John Kenneth Galbraith, Nova industrijska drava, Stvarnost, Zagreb, 1970.
35
smatra da su u predmodernim vremenima mo i vlast imali vlasnici zemlje,

da se u klasinom kapitalizmu mo seli u ruke vlasnika kapitala, a da u doba
nove industrijske drave najveu mo poseduju vlasnici organizovanog znanja
ili tehnostrukture. Ovi nalazi su u skladu sa njegovom teorijom moi koju je
kasnije izloio u knjizi Anatomija moi (The Anatomy of Power, 1983) u kojoj
govori o pomeranju oblika moi od kondigne i kompenzacijske ka kondicioniranoj, a u pogledu izvora moi, od linosti i vlasnitva ka organizaciji, kao
najvanijem osnovu moi.83
Kritika teorija elita
Novu kritiku teoriju elita najbolje i najubedljivije reprezentuje delo Rajta
Milsa (Wright Mills) Elita vlasti (The Power Elite, 1956) 84. Mada se izriito
distancira od klasinih elitistikih teorija koje su tvrdile da su elite tvorac istorije naeg vremena,85 ta knjiga predstavlja jedan od ugaonih kamenova novog
elitizma. Doivela je ogroman odjek u drutvenim naukama, a posebno u politikoj sociologiji. Ova briljantna kritika analiza amerikog drutva iz sredine
dvadesetog veka pokazuje kako se ispod fasade demokratskog amerikog drutva uspostavlja nova elita moi.
Polazna teza Milsove studije ima univerzalnije pretenzije. On ocenjuje
da u modernom drutvu ne postoji vie tradicionalna podela na privredu i
politiki poredak, ve da se uspostavlja politika privreda, a time i povezanost i meuuslovljenost privrednih, vojnih i politikih institucija. U strukturnom smislu ovaj trougao moi i vlasti predstavlja osnovu uzajamnog povezanog direktorijuma, koji je od najvee vanosti po istorijsku strukturu
dananjice.86
Studija Elita vlasti pokazuje da se u dananjem svetu mo i uticaj povezuju sa pozicijama u institucijama. Niko ne moe biti u pravom smislu moan i uticajan ako ne uestvuje u upravljanju krupnim institucijama, jer su oni
koje smatramo u pravom smislu monim zaista moni tek preko ovih institucionalnih orua vlasti. 87
83 John Kenneth Galbraith, Anatomija moi, Stvarnost, Zagreb, 1987.

84 Rajt Mils, Elita vlasti, Kultura, Beograd, 1964.
85 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 25.
36
Slina situacija je, prema Milovoj oceni, i sa bogatstvom i prestiom. Da

bi neko bio moan, da bi neko bio bogat ili popularan, mora da ima pristupa
najvanijim institucionalnim pozicijama jer te njihove institucionalne pozicije dobrim delom i uslovljavaju njihove izglede da steknu i da ouvaju vrednosti
kao to su vlast, bogatstvo ili presti. 88
Pored ukazivanja na sutinski znaaj veze moi i institucija, Mils potvruje i tezu o samoobnavljanju ili samoreprodukovanju elita. Prema njegovim
nalazima o plutokratskim elementima elite, izgledi za zauzimanje kljunih institucionalnih pozicija u sferi bogatstva bitno su determinisani pripadanjem odgovarajuem drutvenom sloju, odnosno klasi: Sedam od deset izuzetno bogatih ljudi naega doba roeni su kao sinovi porodica izrazito gornje klase, dvojica
od svakih deset su iz porodice srednje klase, a samo jedan od svakih deset iz porodice nie klase.89 Mils zakljuuje da bogatstvo ne samo da ispoljava tendenciju da produi svoj vek trajanja, ve ima i tendenciju da izvri monopolizaciju
mogunosti koje dovode do formiranja velikih bogatstava.90
Polazei od ocene da se sva politika svodi na borbu za vlast, a da ultimativnu vrstu vlasti ini sila i nasilje, Mils pokazuje u svojoj knjizi, kako su vrhovi
vojske postali tokom dvadesetog veka deo elite moi. Po celom svetu se sada
stvarnost uobliava kako to vojne glaveine hoe. Pa i u Americi su u politiki
vakuum umarirali gospodari rata, vojne glaveine. Pored izvrnih organa velikih privrednih korporacija i politiara, sada general ii admirali ti perijatni roaci amerike elite stiu i dobijaju sve veu mo pri donoenju odluka, odnosno sve vie utiu na donoenje onih najkrupnijih odluka.91
Jedan od razloga za poveani znaaj vojne elite lei, po Milsu, i u injenici da je vojska u savremenom amerikom drutvu postala jedan od, pojedinano uzeto, najveeg organizatora naunog i tehnolokog napretka i regulatora
naunih istraivanja.92
Tendencija militarizacije nauke kroz narudbe za istraivanja u funkciji
potreba finansijski monog vojno-industrijskog kompleksa, samo je jedna od
dimenzija fenomena koji Mils oznaava kao ameriki militarizam, a iji je cilj
90 Od Milsa saznajemo da je re milioner skovana tek 1843. godine, kada je posle smrti Petera
Lorillarda, velikog proizvoaa duvana, istaknutog bankara i vlasnika nekretnina, dnevnim listovima zatrebao izraz koji bi oznaavao veliko bogatstvo (Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 134,135).
37
nastojanje vojnika da poveaju svoju mo, kao i da ojaaju svoj status u poreenju sa poslovnim ljudima i politiarima.93
U analizi politikog dela amerike elite Mils zapaa nekoliko tendencija.
Jedna od njih je zapoinjanje politike karijere na saveznom nivou kako bi se zaobiao rad u lokalnim okvirima. Druga je da se u vrh politike sve ee ulazi ne putem izbora nego preko poloaja na koja se postavlja. Trea je da se daje prednost
politikoj karijeri u izvrnim telima vlasti, a ne u zakonodavnim telima. Sve to, po
njegovom miljenju, ukazuje na seljenje moi sa Kongresa i zakonodavnih organa
na izvrne organe vlasti, odnosno govori o birokratizaciji politike.
Sledei, po svemu sudei, jo znaajniji problem Mils vidi u takozvanoj
teoriji ravnotee, koju podvrgava ozbiljnoj kritici. Ne elei da im moralna pitanja ekonomije komplikuju ivot, kako duhovito formulie, Mils, Amerikanci
su pristalice ideje da drava predstavlja neku vrstu automatskog mehanizma, i to
takvog na ije regulisanje utie ravnotea konkurentskih interesa.94
Kao primer uspene realizacije politike ravnotee interesa najee se navodi Nju dil (New Deal), to jest Ruzveltova formula novog dogovora, koja je
u uslovima do sada najdublje krize kapitalizma to je zahvatila razvijeni svet
u tridesetim godinama dvadesetog veka, ponudila politiku pune zaposlenosti
kroz dravno finansiranje javnih radova. Na toj osnovi je kasnije, nakon Drugog
svetskog rata, u boljim uslovima prosperitetnog razvoja, uspostavljena takozvana drava blagostanja, koja je stanje ravnotee osiguravala davanjem subvencija
siromanijim delovima stanovnitva.
Dakle, u amerikoj politikoj kulturi i drutvenom mentalitetu vlada predstava da se u politici, kao i u privredi, ostvaruje idealna ravnotea mirenjem
mnogih razliitih interesa. Za ilustraciju toga Mils navodi poznate rei Dona
Adamsa da nacija koja ne eli da usvoji princip ravnotee vlasti morae da se pokori despotiji, jer tree reenje ne postoji. Kljuni Milsov argument protiv ovih
stavova je da ideja o ravnotei moi i interesa implicira jednakost moi, a jednakost moi podrazumeva potpunu pravinost. Meutim, u drutvu i realnom
ivotu stvari stoje drugaije: ono to za jednog oveka ili grupu predstavlja asnu
ravnoteu, za druge je to u stvari nepravedna ravnotea. Vladajue grupe esto
su olako sklone da jedno stanje proglase za pravednu ravnoteu vlasti i pravu
harmoniju interesa jer im je nesumnjivo stalo do toga da njihova dominacija
bude trajna i neuznemiravana.95

94 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 316.
38
Svoju kritiku teorije ravnotee moi i interesa Mils zavrava ocenom da

se ona moe shvatiti i kao alternativa formuli podeli pa vladaj. I dodaje: Ovo
stoga to teorija ravnotee esto poiva na moralnoj ideji prirodne harmonije interesa, koja pohlepnost i nemilosrdnost miri sa pravdom i napretkom.96
Teko je ne sloiti se s njim da ideja o harmoniji interesa moe dobro da poslui kao ideologija dominantnih grupa tako to pomae prividu da njihovi posebni interesi izgledaju identini sa interesima zajednice kao celine. Ili, kako je
Kar (Carr) primetio, doktrina harmonije interesa slui dobro kao moralna zavesa ili sredstvo na koje se pozivaju, ponekad i potpuno iskreno, privilegovane
grupe da bi opravdale i odrale svoj dominantni poloaj.
Pod geslom da istoriju treba prouavati da bi je spreili da na nas utie,
Mils ukazuje kako je vremenom u u amerikom drutvu dolo do dekadencije
politike kao otvorene i javne debate o alternativnim reenjima. Kao najsnaniju tendenciju nakon poslednje treine devetnaestog veka, kada je supremacija Kongresa bila oigledna, Mils oznaava proces prelaska vlasti na izvrne
organe, a pre svega na instituciju predsednika drave. Po rezultatima njegovih
analiza krajem devetnaestog veka vojniki elemenat elita bio je podreen politikom, a ovaj ekonomskom. Odluujuem poloaju vlasnika privrednih korporacija naroito je doprinelo tumaenje XIV ustavnog amandmana o zatiti
privrednih korporacija. Svetski ratovi u dvadesetom veku doveli su do porasta
moi vojnih elita do te mere da Mils dolazi do zakljuka da je ameriki kapitalizam sada u znaajnoj meri vojni kapitalizam, a najvaniji vid odnosa krupnih privrednih korporacija prema dravi poiva na saglasnosti interesa vojne
organizacije i privrednih korporacija.97 S druge strane, New Deal i drava
blagostanja omoguili su porast uloge centralizovanih politikih struktura, a
naroito u izvrnim organima vlasti.
Socioloka analiza elita u amerikom drutvu navodi Milsa na nekoliko
vanih zakljuaka o eliti vlasti. Prvo, da pripadnici ekskluzivnog drutva od 400
najbogatijih porodica u gradskim metropolama, zajedno sa rukovodeim funkcionerima privrednih korporacija i vojnicima na visokim poloajima, najveim
delom pripadaju gornjoj treini drutvene piramide. Drugo, to je vii poloaj
koji pojedinci zauzimaju, to je vei procenat pripadnika vladajue elite koji potiu od pripadnika viih klasa. Tree, jezgro vladajue elite se sastoji od onih koji
su u stanju da sa lakoom prelaze sa visoke pozicije u jednoj institucionalnoj
sferi na isto tako visoke pozicije u drugoj. etvrto, veina njih ima fakultetsko

39
obrazovanje, a po pravilu su to diplomirani studenti na vodeim amerikim univerzitetima kao to su Harvard, Princeton i Yale.
Uz navedene, Mils nam nudi jo dva izuzetno znaajna i interesantna nalaza. Prvi se moe oznaiti kao tendencija kumuliranja a drugi kao mogunost transponovanja. Po Milsovim zakljucima mo, bogatstvo i presti imaju,
izmeu ostalog, sledee dve zajednike osobine.
Prva od njih je da mo, bogatstvo i presti imaju tendenciju da se kumuliraju.
Dakle, ukoliko posedujete mo, kao i bogatstvo ili presti, utoliko su vam vee mogunosti da ih steknete jo vie; moni da postaju jo moniji, bogati da postanu
jo bogatiji, a oni od ugleda i prestia da postanu jo ugledniji i prestiniji.
Druga zajednika osobina koja povezuje mo, bogatstvo i presti sastoji se
u mogunosti da se ove vrednosti ukrtaju i meusobno uveavaju. Drugim reima iskazano, u svim drutvima postoji izrazita tendencija da se mo (vlast), bogatstvo i presti transponuju jedni u druge. Ili kako navodi sam Mils: imunima
je lake nego siromanima da steknu vlast, onima koji imaju odreeni drutveni
status bie lake da steknu bogatstvo, nego to je to sluaj sa onima koji tog statusa nemaju.98 Dakle, mo, bogatstvo i ugled, kao relativno retki resursi i vrednosti
kojima mnogi tee, lako se mogu pretvoriti jedni u druge.
Koncepcija vladajue elite i njenog jedinstva zasniva se, po Milsu, na dvema kljunim injenicama: a) razvoju i saglasnosti interesa ekonomskih, politikih i vojnih organizacija; i b) slinosti porekla i drutvenih pogleda, kao in a
drutvenim i linim kontaktima i uzajamnim vezama najviih krugova navedenih dominantnih hijerarhija.99
Koncept vladajue elite je, po sopstvenom priznanju, omoguio Milsu da
shvati i objasni nekoliko vanih stvari. Prvo, da meu odluujuim institucionalnim tendencijama koje karakteriu strukturu nae epohe, postoji viestruka
saglasnost objektivnih interesa ekonomskih, vojnih i politikih ustanova i organizacija. Drugo, da se uspostavlja socijalna slinost i bliskost psiholokih afiniteta ljudi koji zauzimaju najvie poloaje u navedene tri hijerarhijski organizovane strukture, to vodeim ljudima u njima omoguava da lako mogu da se kreu
i zauzmu vodee pozicije u svakoj od njih.
Negativno definisani uinci formule vladajue elite po ameriko drutvo su, po Milsovim nalazima, sledei. Prvo, dolo je do degradacije profesionalnih partijskih politiara na srednje nivoe moi. Drugo, zakonodavna
funkcija se svela na poluorganizovanu dinamiku ravnotee interesa suverenih

40
lokalnih jedinica. Tree, gotovo je potpuno iezla politiki neutralna birokratija kao posrednik intelektualne snage i izvrilake vetine. etvrto, donoenje krupnih odluka prekriveno je velom tajne u odsutnosti otvorenih debata u
Kongresu i javnosti.100
ZAKLJUNA RAZMATRANJA: ELITIZAM I DEMOKRATIJA
Prethodni krajnje saet uvid u najznaajnije klasine i savremene teorije
elita potvruje relevantnost elitistikog pristupa za politiku sociologiju. U poreenju sa ostalim glavnim pristupima, demokratsko-liberalnim (Tokvil), klasno-marksistikim (Marks) i legitimno-racionalistikim (Veber), ovaj pristup
ima jednu znaajnu prednost i jedan veliki nedostatak. Prednost je u jednostavnosti i prijemivosti za zdravorazumsku percepciju politike kao vladavine u
rukama manjine koja sainjava elitu. Ta jednostavnost je istovremeno i najvei
nedostatak elitistikog pristupa, jer je piramidalni model podele drutva na elitu
i masu, previe uproena slika modernih politikih zajednica, koje su, po pravilu, sloene, izloene redovnim promenama onih koji su na vlasti i sa veim ili
manjim stepenom vertikalne socijalne mobilnosti.
Za razliku od klasinog elitizma koji je nastao u kritinom odnosu prema marksizmu i parlamentarnoj demokratiji, novi elitizam nastoji da uvai
neke nove injenice do kojih je dolo tokom dvadesetog veka u pogledu promena u svojinskim odnosima, organizaciji sve sloenijeg drutvenog i politikog ivota, kao i s obzirom na irenje univerzitetskog obrazovanja, uspon
novih medija i slino.
Novi elitizam takoe ima vie sluha za demokratske tenje i politika prava savremenog graanina, za profesionalnost u obavljanju poslova rukovoenja i
upravljanja, za pitanja kako uspostaviti demokratsku kontrolu nad onima koji vre
vlast, kao i za neophodnost redovnih promena nosilaca politike vlasti.
Osnovi formiranja i klasif ikacija elita
Za razliku od klasinih pristupa formiranju elita, koje su teite stavljale
na faktore nasleivanja poloaja i bogatstva, savremene elitistike teorije nude
mnogo potpunije uvide i ire klasifikacije naina uspostavljanja elita. Tako u ve
pomenutoj knjizi ak Koenena-Itera Sociologija elita nudi se itava lepeza moguih kriterijuma za formiranje elita. Oslanjajui se na neka prethodna istraivanja,
41
Koenen-Iter pravi razliku izmeu elita nosilaca vrednosti (Wertelite), elita utemeljenih na performansama (Leistungselite), elita po poloaju (Positionselite), elita
po moi (Machtelite) i elita po funkciji (Funktionselite).101
Elite vrednosti se formiraju prihvatanjem preovlaujueg sistema vrednosti
putem obrazovanja i vaspitanja. Karakteristine su za drutva koja poivaju na
tradicionalnim sistemima vrednosti. Otuda proces obrazovanja elita biva diktiran nunou da na odgovorna mesta dou nosioci prioritetnih vrednosti, oni
koji se odlikuju sposobnostima i stavom vezanim za te vrednosti.102
Elite performansa podrazumevaju da je najee re o vetini izvoenja, a ne
samo ostvarenja.103 Koenen-Iter kae da je mogue ak i vetinu itanja proglasiti za merilo pripadanja eliti, sve dok pismeni ljudi predstavljaju manje od 10%
stanovnitva.104 U nae vreme dobro poznat primer ulaska u elitu po kriterijumu performansa je glumac Ronald Regan koji je postao predsednik Sjedinjenih
Drava, dok je varceneger dogurao samo do guvernera Kalifornije.
Elite po poloaju se formiraju na osnovu pozicija koje njeni pripadnici zauzimaju u nekoj strukturi. Na taj nain se izdvajaju elite po poloaju. To je sluaj kada
se neka elita definie kao grupa koja je zauzela strateke poloaje, to joj omoguuje
da vri vidljiv uticaj na proces donoenja odluka. Strateki poloaj se uvek povezuje
sa statusom koji odraava vrednost koja se pripisuje poloaju. To su drutva u kojima simboli statusa, ugleda i privilegija postaju distinktivni znaci elite.105
Elite moi se diferenciraju na osnovu kriterijuma koliku mo stvarno poseduju njeni pripadnici. Zbog toga je za diferencijaciju ovog tipa elite vano
razlikovati stvarnu to jest supstancijalnu mo od formalne ili prividne moi po
poloaju u poretku vlasti. U ovaj tip elite pored takozvanih ljudi koji vladaju iz
senke, ulaze i autoritarne politike linosti koje imaju mo bez obzira na funkciju kojom raspolau, kao i savetnici i drugi bliski saradnici predsednika i efova
vlada, kao i drugih vladara i monih ljudi uopte.
Elite funkcije svoju poziciju zasnivaju na funkcijama koje zauzimaju i vre.
Njihov najznaajniji oblik su takozvane predstavnike elite. To su elite iji je
prvi zadatak da zastupaju elje i aspiracije izvesnih grupa.106 U tu vrstu spadaju

102 ak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 131.
105 ak Koenen-Iter, Sociologija elita, op. cit., s. 133.
106 ak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 138
42
poslanici parlamenata, visoki funkcioneri parlamentarnih politikih partija, crkveni velikodostojnici, kao i najugledniji predstavnici drugih interesnih organizacija (poslodavakih udruenja, sindikata i sl.).
Pored navedenih u teorijskoj literature i istraivanjima navode se jo
neki kriterijumi formiranja i razlikovanja elita. Tako britanski istraiva elita
Don Skot ( John Scott) razlikuje takozvane ekskluzivne (zatvorene) i inkluzivne (otvorene) elite.107 Entoni Gidens (Anthony Giddens) razlikuje takozvane jednoobrazne (zatvorene, uspostavljene ili solidarne) i apstraktne (slabo
integrisane) elite. Lovel Fild (Lowell Field) i Don Higli ( John Higley) vre
klasifikaciju elita na osnovu sledea dva kriterijuma: stepen strukturne integracije i stepen saglasnosti oko vrednosti. Sluei se ovim dvema veliinama
i oslanjajui se na Sartorijeve radove, autori razlikuju tri vane konfiguracije
nacionalnih elita: razjedinjene elite, konsenzusom objedinjene elite i ideoloki
ujedinjene elite.108
Uspon novih medija, a posebno televizije i interneta, kao i promene u ivotu modernih drutava i savremenog oveka, dovele su do stvaranja jednog posebnog drutvenog sloja koji ima kako nacionalne tako i globalne dimenzije, i koji se
sastoji od poznatih javnih linosti iz sveta sporta, glume, muzike, politike, biznisa,
a koji se obeleava jednim zbirnim terminom slavni (celebrity).
Razumljivo je da se, s obzirom na nivo teritorijalne organizacije, elite mogu
deliti na lokalne, nacionalne, regionalne i globalne. Takoe je, samo po sebi jasno
da se, s obzirom na razliite oblasti, mogu razlikovati politike elite, privredne
elite, vojne elite, finansijske, crkvene i druge elite. Naravno, neke od njih mogu
biti ksenofobine, autoritarne, manipulativne i ratno orijentisane, a druge kosmopolitiske, prodemokratske i mirnodopski usmerene, istinski posveene reavanju goruih problema svojih zajednica i oveanstva kao celine.
Demokratija i pluralitet elita
Jedna od bitnih razlika izmeu klasinih i novih elitistikih teorija je u
drugaijem gledanju na broj elita u jednom drutvu i nain promene njihove
vladajue pozicije. Dok klasine elitistike teorije, kao to smo videli, smatraju da u svakom drutvu postoji jedna elita koja vlada sve dok ne iscrpe svoje
snage i dok se ne uspostavi neka nova elita, u modernim elitistikim teorijama vai pretpostavka da postoji istovremeno vie elita koje su u stalnom
107 Scott, John, edited by, The Sociology of Elites, Edward Elgar Publishing Ltd., Aldershot, 1990.
108 Navedeno na osnovu: ak Koenen-Iter, Sociologija elita, op. cit., s. 144.
43
meusobnom politikom takmienju. Okvir i pravila takmienja utvruju se

demokratskim procedurama izbora.
Moderne teorije elita nastoje, dakle, da pomire demokratski karakter veine dananjih politikih sistema sa realnim elitistikim elementima u posedovanju i distribuciji politike moi. Potreba za usklaivanjem ideja elita sa idejama
demokratske vladavine napredovala je, prema oceni Toma Botomora, vrlo brzo
tokom dvadesetog veka, a jedan od razloga za to je poveanje opteg znaaja
vostva koje je bilo rezultat velikih ratova, meunarodnog suparnitva u ekonomskom razvoju i uzdizanja i razvoja novih nacija. 109
Ve je Maks Veber (Max Weber), u delovima knjige Privreda i drutvo u kojima se bavi politikom sociologijom vlasti, pomerio teite sa klasinog shvatanja
demokratije kao naina direktne ili posredne vladavine naroda na instrumentalni
koncept demokratije kao sredstva i mehanizma za izbor politikih voa.
Tezu o pluralitetu i kompeticiji elita u demokratiji zastupa i Jozef
umpeter ( Joseph Schumpeter), koji je 1942. godine izloio svoju koncepciju
u knjizi Kapitalizam, socijalizam i demokratija.110 U sutini njegovog shvatanja
demokratije je konkurentsko takmienje za politiko vostvo od strane najsposobnije elitne grupe. umpeter je poao od ocene da je moderna demokratija
nastala sa kapitalistikim ekonomskim sistemom i da je sa njim kauzalno povezana. Slinu poziciju zauzee kasnije i Entoni Dauns (Anthony Downs) u
knjizi Ekonomska teorija demokratije, objavljenoj 1957. godine.111 Njihova analogija demokratije sa kapitalistikom ekonomijom je vie nego direktna. Ulozi
kapitalistikog preduzea u ekonomiji analogna je uloga politikih partija u
politikom ivotu. Ono to je trite potroaa u kapitalistikoj ekonomiji, to je
trite glasaa u demokratiji i politici. I kao to je konkurentska borba za profit
glavna odlika ekonomije u kapitalizmu, tako je konkurentska borba za mo i
politiko vostvo, glavna odlika politike.
Uporeujui drutva zapadnog tipa i komunistika drutva sovjetskog
tipa Rejmon Aron (Raymond Aron) dolazi do zakljuka da je osnovna razlika
u tome to prva imaju razjedinjenu pluralnu elitu, a druga monolitno ujedinjenu elitu. U knjizi Demokratija i totalitarizam (1965).112 Aron prihvata glavnu
109 Tom Botomor, Elite i drutvo, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2008, s.112.
110 Joseph Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Globus, Zagreb, 1981.
111 Anthony Downs, An Economic Theory of Democracy, Harper, New York, 1957.
112 Knjiga je najpre prevedena i objavljena u Hrvatskoj: Raymond Aron, Demokracija i totalitarizam, Politika kultura, Zagreb, 1996, a zatim i u Srbiji: Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997.
44
ideju elitista smatrajui da je svaki politiki reim oligarhijski.113 Za demokratske reime prihvata naziv koji su ponudili elitisti: plutokratske oligarhije.
On ide i dalje tvrdei da je nemogue zamisliti reim koji u nekom smislu
nije oligarhijski. To obrazlae injenicom da su najvanije politike odluke
uvek u rukama manjine. U modernim sloenim drutvima politike odluke ne
mogu da donose svi.114 Aron se pridruuje onima koji se ne slau sa klasinom
Linkolnovom formulacijom demokratije iz Getisburke adrese (Gettysburg
addres) da je to vladavina naroda od naroda i za narod. Po njegovom miljenju elitisti su u pravu kada poriu stvarnu mogunost vladavine od naroda, jer
moe da postoji samo vladavina za narod.
Zanimljivo je i znaajno da na slian nain i Karl Fridrih ne spori postojanje politikih elita. Po njemu, politika teorija konstantno inklinira ka
pretpostavci da je politika vladavina zadatak za posebno kvalifikovane ljude
obdarene izuzetnim sposobnostima, vrlinama i inteligencijom.115 Vladajua ili
rukovodea elita, odnosno politika elita, je po Fridrihu, grupa linosti koja se
odlikuje izuzetnim svojstvima i sposobnostima u politici, koja efektivno ujedinjuje vladavinu u svojim rukama i koja poseduje oseaj grupne kohezije i odgovarajueg kolektivnog duha (esprit de corps). Takve politike elite su vaan
i iroko rasprostranjen fenomen i one karakteriu mnoge forme vladavine, a
naroito totalne diktature.116
Demokratija, kae Karl Fridrih, ima mnogo razloga da jaa i unapreuje
nevladajue elite (naunu i druge), a u oblasti vladavine, administrativnu birokratiju, kao i tehnike elite. Ono to je, meutim, vano to je da demokratija kao politiki poredak mora istovremeno u svojoj sri da ostane antielitistika. Umesto
da se oslanja na vrline i druge standarde esto samoproklamovanih elita, demokratija zavisi od graana i njihovog irokog i slobodnog uea u nadgledanju i
kontroli onih koji su, po definiciji demokratije, privremeno na vlasti.
Nisu, naravno, svi nekritino optimistini kada su u pitanju mogunosti
napredovanja demokratije uz politiku konkurenciju elita. Uz dijagnozu da re
demokratija danas slui samo kao opis terapeutske drave117 i da postoji erozija
113 Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci i Novi Sad,
1997, s. 129.
114 Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, op.cit., s. 130.
115 Carl Friedrich, Man and His Government, McGrow-Hill Bokk Compani, Inc., 1963, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s.171.
116 Carl Friedrich, 1963, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s. 179.
117 La, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad, 1996, s. 12.
45
demokratskog ideala, koji vie nema viziju pribline jednakosti uslova, ve samo
selektivnu promociju ne-elita u profesionalno-menaderske klase118 Kristofer
La iznosi slutnju da se demokratiji ne pie dobro i ova slika postaje jo mranija kada se uzme u obzir pogoranje stanja javne debate.119 Konstatujui da demokratija zahteva ivu razmenu ideja i miljenja, La s pravom kae da se ideje,
kao i imovina, moraju raspodeliti to je mogue ire. Jaz izmeu ekstremnog bogatstva u malo ruku i iroko rasprostranjenog krajnjeg siromatva moe da ima
fatalne posledice po demokratiju. I zakljuuje da je nekad pobuna masa bila
ono to se smatralo opasnou po drutveni red i civilizirajue tradicije zapadne
kulture. U nae vreme, meutim, glavna opasnost, izgleda, preti od onih na vrhu
drutvene hijerarhije, ne od masa.120 Mada je ove svoje ideje i ocene formulisao
sredinom devedesetih godina dvadesetog veka, samo petnaestak godina kasnije
e velika svetska ekonomska i finansijska kriza pokazati kakve su sve negativne
posledice neodgovornog i pohlepnog ponaanja finansijskog dela vladajuih elita u najrazvijenijim zemljama sveta.
LITERATURA
Albertoni, Ettore, Mosca and the Theory of Elitism, Basil Blackwell, Oxford, 1987.
Aron, Raymond, Paretian Politics, in: Meisel James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill
Book Company, Englewood Clifts, New Jersey, 1965 (prevedeno i pretampano iz:
Zeitschrift fur Sozialforschung, VI (1937), s. 489-521.
Aron, Remon, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997.
Beetham, David, Od socijalizma do faizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa, Beograd,
Marksizam u svetu, 1977, br. 9.
Borkenau, Franc, Pareto, 1936, Wiley, New York, 1936 (deo pod naslovom A Manifest of our Time
pretampan u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood
Clifts, New Yersey, 1965).
Botomor, Tom, Elite i drutvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008.
Ferrarotti, Franco, The Italian Contest: Pareto and Mosca, u: Meisel, James, edited by, Pareto &
Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood Clifts, New Yersey, 1965, (pretampano iz: Becker
and Boskoff, edited by, Modern Sociological Theory in Continuity and Change, Holt, Reinhart
& Winston, Inc., 1957).
118 La, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s.11.
119 La, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s. 15.
120 La, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s. 29.
46
ilas, Milovan, Nova klasa, Narodna knjiga, Beograd, 1990.

Friedrich, Carl, Man and His Government, McGraw-Hill Book Co., New York, 1963.
Friedrich, Carl, The Political Elite and Bureaucracy, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice
Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965.
Galbraith, John Kenneth, Nova industrijska drava, Stvarnost, Zagreb, 1970.
Galbraith, John Kenneth, Anatomija moi, Stvarnost, Zagreb, 1987.
Ginsberg, Morris, The Sociology of Pareto, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc.,
Englewood Clifts, New Jersey, 1965.
Hook, Sidney, Pareto's Sociological System, The Nation, CXL:3651, June 26, 1935.
Livingston, Artur, Introduction, 1938, p. XXXVI, in : Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi
di Scienza Politica, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965.
Koenen-Iter, ak, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005.
La, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad, 1996.
Manhajm, Karl, Ideologija i utopija, Kultura, Beograd, 1978.
Manhajm, Karl, Dijagnoza naeg vremena, ratni eseji jednog sociologa, Mediterran Publishing,
Novi Sad, 2009.
Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Markers of Modern Social Science, Prentice-Hall, Inc.,
Englewood Clifts, New Jersey, 1965.
Meisel, James, Introduction, in: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Markers of Modern
Social Science, Prentice hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965.
Michels, Robert, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Istraivanja o oligarhijskim tendencijama u ivotu skupina, Informator i Fakultet politikih nauka, Zagreb, 1990.
Michels's Roberto, First Lectures in Political Sociology, translated, with an introduction by Alfred
de Grazia, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1949.
Mils, Rajt, Elita vlasti, Kultura, Beograd, 1964.
Mosca, Gaetano, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, edited and revised by Arthur
Livingston, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965 (first edition 1939).
Ostrogorski, Mojze, Demokratija i politike partije, Napredak, Beograd, 1921.
Pareto, Vilfredo, Sociological Writings, Basil Blackwell, Oxford, 1976 (1966).
Parsons, Talcott, Pareto's Central Analytic Scheme, Journal of Social Philosophy, 1:3, April, 1936.
Schumpeter, Joseph, Kapitalzam, socijalizam i demokratija, Globus, Zagreb, 1981.
Scott, John, edited by, The Sociology of Elites, vol. 1: The Study of Elites; vol. 2: Critical Perspectives;
vol. 3: Interlocking Dictatorships and Corporate Networks, Edward Elgar Publishing Ltd.,
Aldershot, 1990.
Sekulovi, Aleksandar, Teorija politike klase, Radnika tampa, Beograd, 1982.
Stark, Werner, In Search of the True Pareto, British Journal of Sociology, XIV, June 1963.
47
Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, Random House, Inc., New York, 1957.
Veber, Maks, Privreda i drutvo, tom I i II, Prosveta, Beograd, 1976.
Veber, Maks, Politiki spisi, Filip Vinji i Slubeni glasnik, Beograd, 2006.
ubrini, Duan, Marksizam i teorije elita, kolska knjiga, Zagreb, 1975.
Vukain Pavlovi
THEORY OF ELITES IN CLASSICAL
AND CONTEMPORARY POLITICAL SOCIOLOGY
Summary:
The text consists of three parts. The first one analyses classical concepts
of elites in the works of Gaetano Mosca, Vilfredo Pareto and Robert
Michels. The second part presents and analyses new concepts of elites given in the works by Karl Mannheim, Joseph Schumpeter, James
Burnham, Milovan ilas, Wright Mills, Tom Bottomore, John Kenneth
Galbraith, Raymond Aron. The third, concluding part, considers the relation between democracy and elitism.
Key words: elite, political class, political formula, circulation of elites,
the iron law of oligarchy, nomenclature, managerial-technocratic elites,
intellectual elites, elites and democracy.

01 Vukašin Pavlović TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

01 Vukašin Pavlović TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dr Vukain Pavlovi1

TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI

1 Redovni profesor, Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

Obojica su roena sredinom devetnaestog veka. Vilfredo Pareto je roen u

demokratije na zalasku viktorijanske epohe, kao i neuspesi i stagnacija radnikog

7 James Meisel, edited by, Pareto & Mosca, op.cit., p. 3.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

opasnosti da se demokratija degenerie u despotizam. Zbog toga su obojica, a

Gaetano Moska: politika klasa,

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

Moska insistira na tezi da je njegova ideja politike, odnosno vladajue

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

Drugo, moda jo znaajnije umekanje tog elitistikog modela je uvoenje

17 James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s. 7.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

Postoje autori kao to je Timeef, koji smatraju da je najvaniji Paretov

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

31 Raymond Aron, Paretian Politics, op. cit., p. 116.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

ta moe na kraju zbirno da se kae za Pareta i njegovu teoriju? Pareto

Mihels predavao uvodni kurs iz Politike sociologije na Univerzitetu u Rimu,

39 Objavljen na engleskom pod naslovom: Roberto Michels's First Lectures in Political

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po Mihelsovom miljenju, postoji

49 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 125.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

Peto, demokratiji je svojstvena naklonost prema autoritarnome reavanju

57 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 304.

orijentacije, pribliavaju ga Moski i Paretu i njihovim elitistikim teorijama. Mada je

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

Ostrogorski, kao i Mihels, dolazi do istog zakljuka: Jedva se razlikujui

68 Mojze Ostrogorski, Demokratija i politike partije, op. cit., s. 63.

71 Maks Veber, Privreda i drutvo, I i II tom, Prosveta, Beograd, 1976.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

sistemu.72 U znamenitom tekstu Politika kao poziv73 Veber je izriito tvrdio da

77 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Kultura, Beograd, 1978, s.131-2,

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

da su intelektualci permanentni kritiari drutva, u modernom svetu sve ee

78 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968,

80 ak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005, s. 96.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

smatra da su u predmodernim vremenima mo i vlast imali vlasnici zemlje,

83 John Kenneth Galbraith, Anatomija moi, Stvarnost, Zagreb, 1987.

Slina situacija je, prema Milovoj oceni, i sa bogatstvom i prestiom. Da

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

93 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 291.

Svoju kritiku teorije ravnotee moi i interesa Mils zavrava ocenom da

96 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 323.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

98 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 13.

100 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 383.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

101 ak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005, s. 129.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

meusobnom politikom takmienju. Okvir i pravila takmienja utvruju se

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

ilas, Milovan, Nova klasa, Narodna knjiga, Beograd, 1990.

Vukain Pavlovi | TEORIJE ELITA U POLITIKOJ SOCIOLOGIJI KLASINE I SAVREMENE KONCEPCIJE

You might also like