Ekoloki faktori predstavljaju skup razliitih uticaja koji dolaze iz spoljanje sredine i

mogu biti:
abiotiki i biotiki.
U novije vreme se od biotikih, kao posebna grupa po znaaju izdvaja i antropogeni
faktor, odnosno uticaj oveka.
Osnovne osobine ekolokih faktora su:
1
deluju kompleksno (kao celina),
2
neprekidno se menjaju u vremenu i prostoru
3
meusobno su uslovljeni.
Abiotiki faktori predstavljaju kompleks svih fiziko-hemijskih uslova sredine (skup
faktora neorganske sredine) i mogu biti:
1
Klimatski (svetlost, toplota, vlanost, vazduh (vetar))
2
Edafski karakteristike zemljita (fizike, hemijske i bioloke), stene i
pedoloka podloga
3
Orografski karakteristike reljefa (nadmorska visina, nagib terena, stepen
razuenosti reljefa, itd.)
Biotiki faktori obuhvataju kompleks meusobnih dejstava svih ivih organizama. To
su organski faktori ive prirode ije dejstvo moe da bude veoma sloeno, i
podrazumevaju meusobne interakcije i uticaje ivih bia (biljke, ivotinje i ovek)
koje oni vre na datu jedinku, odnosno organizam. Sve biljke i ivotinje uslovljene su
ivotnom delatnou drugih organizama. Na taj nain oigledno je da biljke mogu
delovati jedne na druge uzajamni odnosi biljaka kao to su simbioza, parazitizam i
dr. Meu ivotinjama postoje uzajamni odnosi koji se najjasnije ogledaju u lancima
ishrane, mada su prisutni i drugi odnosi kao to su simbioza, komensalizam (jedan
organizam ima koristi,a drugi je neutralan) i parazitizam. Sa druge strane, biljke
mogu delovati na ivotinje, a ivotinje na biljke.
Efekat delovanja ekolokih faktora zavisi ne samo od vrste ve i od intenziteta
njihovog dejstva na organizam (visoka ili niska temperature, jaka svetlost ili mrak).
Svi organizmi su se tokom evolucije prilagoavali (adaptirali) na odreeni opseg
(dijapazon) dejstva pojedinih faktora. Ipak, za svaki organizam, bilo da je to biljka,
ivotinja ili mikroorganizam, postoji tano odreen intenzitet optimalnog dejstva
ekolokog faktora. Smanjivanje ili pojaavanje delovanja faktora sredine u odnosu na
ovaj optimalni opseg dejstva smanjuje ivotnu aktivnost organizma. Kada dejstvo
faktora dostigne minimalne vrednosti, nestaju neophodni uslovi opstanka i nije
mogua dalja egzistencija organizma. Granice izvan kojih vie nije mogu opstanak
organizma nazivaju se donja (minimum) i gornja (maksimum) granica izdrljivosti.
Najpovoljnije dejstvo ekolokog faktora na ivotnu aktivnost organizma oznaava se
kao optimum, a najnepovoljnije dejstvo kao pesimum. Svojstvo, odnosno
sposobnost prilagoavanja vrste na odreeni opseg (dijapazon) dejstva faktora
sredine naziva se ekoloka valenca, odnosno ekoloka plastinost ili tolerancija
vrste. Minimum, maksimum i optimum predstavljaju kardinalne take ekoloke
valence.