IRVIN JALOM

ZVAU POLICIJU

bojana888

Kako se bliio kraj oprotajnog banketa na pedesetom jubilarnom

okupljanju nae generacije diplomaca Medicinskog fakulteta, Bob Berger, stari
prijatelj, jedini koji mi je preostao iz vremena studija, dao mi je znak da eli da
razgovaramo. Iako smo izabrali razliita profesionalna usmerenja, on hirurgiju
srca a ja leenje srca razgovorom, uspostavili smo vrstu vezu za koju smo
obojica znali da e trajati dok smo ivi. Kada me je uhvatio za ruku i povukao u
stranu, bilo mi je jasno da je u pitanju neto ozbiljno. Bob me je retko dodirivao.
Mi psihijatri primeujemo takve stvari. Nagnuo se ka mom uhu i apnuo,
Neto gadno se deava... Prolost provaljuje, i moja dva ivota, noni i dnevni,
sad se sjedinjuju. Moram da razgovaram s tobom.

Razumeo sam na ta aludira. Jo od detinjstva, provedenog u Maarskoj

za vreme holokausta, Bob je iveo dva ivota: dnevni ivot predusretljivog,
posveenog i neumornog kardiohirurga, i noni - kad su fragmenti uasnih
seanja tumarali njegovim snovima. Znao sam sve o onom dnevnom, ali u
naem pedeset godina dugom prijateljstvu, o svom nonom ivotu nije mi otkrio
nita. I nikada ga nisam uo da eksplicitno trai pomo: Bob je bio suzdran,
neprobojan, zagonetan. Ovaj koji mi je aputao na uho bio je neki drugi Bob.
Klimnuo sam glavom - da, da. Bio sam zabrinut. I radoznao.
Nain na koji smo postali prijatelji na Medicinskom fakultetu bio je
neobian. Berger se vodio pod B a Jalom1 pod ,,Y, i ve to je bilo dovoljno
da nas dri daleko. Studenti medicine obino su birali drutvo u svom delu
abecede: timovi za seciranje leeva i laboratoriju, kao i za kliniku praksu
odreivani su po abecednom redu i ja sam se muvao naokolo uglavnom sa
onima na slova od S do Z - Siderius, Seling, Verner, Vong i Zukerman.
Moda je razlog tome bila Bobova neobina pojava. Od samog poetka
su me privukle njegove blistavoplave oi. Nikada nisam sreo tako tragian,
odsutan pogled, koji je prizivao, koketirao s mojim pogledom ali se s njim
zapravo nikada nije sasvim susreo. Njegovo lice, takoe neobino, bilo je svo
kubistiko, puno otrih uglova: iljat nos, zailjena brada, ak i ui. I bledo, sa
vidnim tragovima ileta. Nedovoljno sunca, mislio sam. Nedovoljno argarepe.
Nedovoljno vebanja.

1 Izvorno, Yalom.

Odea mu je bila izguvana i neopisivo braon-siva (nikada na njemu

nisam video neku svetlu boju). A ipak me je zaintrigirao. Kasnije sam uo ene
da govore kako je neodoljivo neprivlaan. Neodoljivo mi se ini malo prejako moda zavodljivo neprivlaan. U svakom sluaju, mene je fascinirao: u svojoj
provincijalnoj vaingtonskoj srednjoj koli i na koledu nikada nisam sreo
nekoga ni izdaleka slinog njemu.
Na prvi susret? Dobro ga se seam. Uio sam u fakultetskoj biblioteci,
gde je i on provodio vreme radei bibliografska istraivanja za udbenik iz
patologije profesora Robinsa (udbenik koji e imati svetlu budunost, i koji su
koristile i jo uvek koriste generacije lekara irom sveta). Jedne veeri, doetao
je do mog stola i saoptio mi da sam dovoljno uio za sutranji ispit iz
nefrologije.
Da li eli da zaradi neku kintu? upitao me je. Robins mi je zadao
previe posla i potrebna mi je pomo.
Skoio sam na tu ponudu. Osim neto malo novca za deparac koji sam
zaraivao prodajui svoju krv i spermu - tada uobiajeni izvor brzog kea za
studente medicine - u potpunosti sam zavisio od prihoda koje je donosila
bakalnica mojih roditelja.
Zato ja? upitao sam.
Posmatrao sam te.
I?
Moda ima potencijala.
Uskoro smo provodili tri ili etiri veeri nedeljno jedan uz drugoga u
Medicinskoj biblioteci Bostonskog univerziteta radei za dr Robinsa, odnosno u

mom stanu askajui ili uei. Uglavnom sam ja bio taj koji je uio.
- Bobu to kao da nije bilo potrebno. On je, naime, bio preokupiran
pasijansom i igrao ga je satima, tvrdei katkad da se priprema za ampionat
Nove Engleske, katkad ak za Svetsko prvenstvo.
Ubrzo sam doznao da je bio ratni izbeglica, da je preiveo holokaust i u
sedamnaestoj godini, kao DP2 (raseljeno lice), sam naao svoj put do Bostona.
Pomislio sam na sebe kao sedamnaestogodinjaka - okruen prijateljima,
u okrilju porodice, preokupiran irokim kravatama, svojim trapavim plesom i
politikama bratstava. Osetio sam se naivno, tupavo, mlitavo. Kako si to uspeo,
Bobe. Ko ti je pomogao? Da li si govorio engleski?
Ni rei. Sa neim to je bilo ekvivalent zavrenom osmom razredu
upisao sam se u Klasinu gimnaziju u Bostonu i godinu dana kasnije bio bruco
na Harvardu, a zatim i na Medicinskom fakultetu.
Kako? Siguran sam da bih ja, da sam konkurisao na Harvard, bio
odbijen. I gde si iveo? S kim? Sa starateljima? Roacima?
Previe pitanja. Sve sam uradio sam - to je odgovor.
Na diplomskoj ceremoniji, seam se, oko mene su bili majka, otac i moja
ena s naom bebom, kad sam negde sa strane primetio Boba kako stoji sasvim
sam, blago se njie na petama i vrsto stee svoju diplomu. Nakon studija i
okonanog stairanja, opredelio se prvo za optu hirurgiju, a potom za grudnu i
kardio hirurgiju. im je zavrio specijalizaciju, odmah narednog dana,
ponueno mu je mesto efa Kardiohirurgije u Bostonskoj univerzitetskoj bolnici
a pet godina kasnije ve je bio profesor hirurgije i dekan Kardiotorakalne
hirurgije na Bostonskom univerzitetu. Furiozno je objavljivao tekstove,
2 Displaced person.

neumorno poduavao i operisao. Bio je prvi kome je uspelo da ugradi delimino

vetako srce a da pacijent dugo poivi. I sve to potpuno sam na svetu - svi
njegovi su stradali u holokaustu.
Ali o svojoj prolosti nije hteo da govori. I mada sam ga ja znatieljno
zapitkivao, jer nikada do tada nisam sreo nekoga ko je iz prve ruke iskusio
uase logora, odbijao je te nasrtaje pravei viceve na raun mog voajerizma.
Moda u ti, draio me je, ako bude dobar i ispriati neto.
Ja sam godinama bio dobar pre nego to je on pristao da odgovara na
pitanja o ratu. Kad smo zali u svoje ezdesete, primetio sam promenu. Prvo,
izgledao je otvoreniji i spremniji za razgovor, a onda, kako su godine prolazile,
gotovo da je udeo za tim da mi pria o uasima iz prolosti.
A ja, da li sam bio spreman da sluam? Da li sam ikada bio spreman da
ujem? Tek nakon to sam zavrio specijalizaciju iz psihijatrije i vlastitu
analizu, i ovladao izvesnim finesama interpersonalne komunikacije, dokuio
sam neto to je bilo vrlo vano u mom odnosu sa Bobom. Nije bila u pitanju
samo injenica da je Bob utao o svojoj prolosti: radilo se i o tome da ja nisam
eleo da znam. On i ja bili smo sauesnici u njegovom dugom utanju.
Seam se da sam kao tinejder bio paralisan, uasnut, zgroen
posleratnim filmskim urnalima u kojima je prikazivano oslobaanje logora.
Hteo sam to da gledam, oseao sam da treba da gledam. Radilo se o mom
narodu - morao sam da gledam. Ali svaki put bio bih uzdrman do temelja i, ak
ni sada, nisam u stanju da zaustavim nadiranje tih surovih prizora - bodljikava
ica, pei iz kojih kulja dim, nekoliko preivelih skeletnih figura u prugastim
ritama. Imao sam sree: mogao sam i ja biti jedan od tih skeleta da moji roditelji
nisu emigrirali pre nego to su nacisti doli na vlast. A najgore od svega bile su
slike buldoera koji pred sobom valjaju ogromna brda tela. Neka od tih tela

pripadala su mojoj familiji: oeva sestra je ubijena u Poljskoj, kao i ena i troje
dece mog ujaka Ejba. On je doao u SAD 1937, s namerom da kasnije dovede i
svoju porodicu, ali za to vie nije bilo vremena.
Ovi prizori su u meni budili takav uas i izazivali tako estoke fantazije
da nisam mogao da ih podnesem. Kad bi nou iskrsli u mom umu, to je znailo
kraj spavanja. I bili su neizbrisivi: nikada nisu bledeli. Mnogo pre nego to sam
sreo Boba, odluio sam da u portfolio svog uma vie ne unosim takve slike i
poeo da izbegavam filmove i tekstove sa opisima holokausta. S vremena na
vreme, pokuavao sam da se sa istorijom suoim na zreliji nain, ali mi to nije
polazilo za rukom. Prisiljavao sam se da odem u bioskop i gledam filmove kao
to su indlerova lista i Sofijin izbor, no nisam uspevao da izdrim due od
trideset do etrdeset minuta, i svaki put sam izlazio ponovo reen da ubudue
izbegavam toliki bol.
Nekoliko dogaaja o kojima mi je Bob govorio bili su zastraujui.
Urezana u moje seanje ostala je pria o njegovom bliskom prijatelju Miklou,
koju mi je ispriao pre dvadeset godina. Kada mu je bilo etrnaest i dok je u
Budimpeti iveo izdajui se za hrianina i radei za pokret otpora, Bob je
naleteo na Mikloa koga nije video mesecima pre toga. Bio je okiran izgledom
svog prijatelja: unezveren, upav, kao da je upravo pobegao iz geta ili iskoio iz
voza na putu za Auvic. S upozorenjem da e ga nacisti sigurno ubrzo pokupiti,
Bob ga je nagovarao da se privremeno smesti kod njega, uzme novu odeu i
lana dokumenta s hrianskim identitetom. Miklo je sve to odbio rekavi da
prvo mora da ode negde i da e se za dva sata vratiti na to isto mesto. Bob ga je
ponovo upozorio na opasnost i ubeivao da odmah poe s njim, meutim,
Miklo je ostao pri tome da se mora sastati s nekim zbog neodlonog posla.
A onda, neposredno pred njihov ponovni susret, oglasile su se sirene za
vazduni napad i ljudi su nestali s ulica. Devedeset minuta kasnije, im se

oglasila sirena za kraj napada, Bob je pourio na mesto sastanka, ali se Miklo
vie nije pojavio.
O njegovoj sudbini saznao je tek posle rata od svog starog gimnazijskog
profesora Karolja Karpatija, Jevrejina izuzetog od primene antijevrejskih
zakona zahvaljujui tome to je kao rva osvojio za Maarsku zlatnu medalju na
Olimpijadi u Berlinu. Kad se oglasila sirena za kraj napada, Karpatijeva ena je
naputajui sklonite ugledala grupu nacista kako uvlae nekog mladia u
hodnik zgrade u kojoj se nalazio njen stan. Prepoznala je Mikloa i izdaleka
gledala ta se dogaa. Svukli su mu pantalone i, videvi da je obrezan, pucali
mu u stomak nekoliko puta. Miklo je teko krvario, ali je bio pri svesti i molio
za vodu. Gospoa Karpati je pokuala da mu je doturi, ali su je nacisti oterali.
Vrzmala se okolo jo sat ili dva, sve dok nije iskrvario do smrti. Bob je okonao
svoje kazivanje na karakteristian nain: krivei sebe to Mikloa nije naterao
da smesta poe s njim.
Ta pria me je godinama proganjala. Mnoge noi sam proveo leei
budan, srce mi je bubnjalo, kao da se scena Mikloevog ubistva neprestano
odvijala na ekranu moje uobrazilje.
I tako, nakon to su nai kolski drugovi konano napustili sveanu salu,
sred horskog ponavljanja vidimo se uskoro i toliko za sada svih tih
sedamdeset pet godina starih sedokosih smeuranih momaka, koji su duboko u
sebi znali da se gotovo sigurno nikada vie nee videti, mi smo u hotelskom
baru pronali miran kutak za razgovor. Naruili smo pricere i Bob je zapoeo
svoju pripovest.
Prole nedelje sam bio u Karakasu na slubenom putu.
Karakasu? Zato? Ti si lud! I pored svih tih politikih previranja?

To i jeste poenta. Niko drugi iz nae grupe ne bi iao. Smatrali su da je

suvie opasno.
A za tebe - sedamdesetpetogodinjeg polubogalja sa tri stenta u srcu jeste bezbedno?
Hoe li da uje priu ili opet da glumi terapeuta pred svojim starim
prijateljem?
Bio je u pravu. Nas dvojica smo se stalno podbadali. Po tome je nae
prijateljstvo bilo jedinstveno. Ni sa jednim drugim prijateljem nisam to radio. I
siguran sam da je zadirkivanje bilo znak velike naklonosti - moda jedini put do
bliskosti koji smo pronali. Oiljci iz njegovog detinjstva i mnogobrojni gubici
rezultirali su time da nije bio u stanju da pokae ranjivost ili da otvoreno izrazi
privrenost.
Nesposoban da nae poinak i sigurnost, uvek je radio zapanjujuim
tempom, provodio najmanje sedamdeset do osamdeset sati nedeljno u
operacionoj sali ili na odeljenju za intenzivnu negu. Iako je lepo zaraivao od
dve ili tri operacije na otvorenom srcu dnevno, novac mu je malo znaio: iveo
je skromno i vei deo svojih prihoda donirao Izraelu ili dobrotvornim
organizacijama povezanim sa holokaustom. U skladu s naim odnosom, ja sam
mu neprekidno zvocao zbog toga to previe radi. Jednom sam ga uporedio s
balerinom u crvenim cipelicama koja nije u stanju da prestane da igra. 3 Na to je
spremno odgovorio da stvari stoje upravo suprotno: balerina izgara u plesu do
smrti, a on igra da bi ostao iv.
U njegovom izuzetno plodnom umu neprekidno su se raale nove ideje i
bio je uven po stalnom usavravanju hirurkih procedura koje su spasavale
ivote beznadeno bolesnih ljudi. Kada se penzionisao i napustio aktivnu
3 Aluzija na Andersenovu bajku Crvene cipelice koja je posluila kao inspiracija za vie filmova, pozorinih
komada i rok albuma (prim. prev.).

hirurgiju, pao je u dugotrajnu i duboku depresiju ali ju je prevaziao na

neverovatan nain. Postao je ekspert za holokaust i ukljuio se u otru polemiku
o tome da li moderna medicina treba da se slui otkriima nacistikih
medicinskih istraivanja sprovoenih u koncentracionim logorima. Na kraju je
Bobov epski tekst u The New England Journal of Medicine zakljuio debatu,
dokazavi da su nacistika istraivanja mahom bila prevara. Akcija i njen
uinak brzo su okonali tu depresiju.
Neprestano je produkovao ideje, dovoljne za desetine naunika, u vezi sa
razliitim tretmanima, novim hirurkim instrumentima ili procedurama.
Najsveija je doprinela razvoju novih metoda za bezbedniji, nehirurki tretman
uznapredovalog emfizema. Bio je jedan od osnivaa drutva za razvoj tog
pristupa i, putujui po celom svetu, drao predavanja kako bi ga predstavio
lekarima.
Znao sam da nije mogao da prestane da igra. Kao to ni ja nisam mogao
da prestanem da mu dajem beskorisne savete da uspori, da uiva u ivotu,
odvoji vreme da se javi svojim prijateljima. Bio je tako kompulzivno zauzet i
opsednut poslom da je jednom prilikom i sam zavrio u bolnici na ispitivanju i
kateterizaciji srca zbog ozbiljnog anginoznog napada, ne rekavi o tome ni rei
svojoj porodici ili prijateljima. Nikada nisam prekinuo da ga opominjem da
bude otvoreniji, da naui kako da se poali, da se obrati za pomo. I on nikada
nije prekinuo da ignorie moj savet.
Ali veeras, na naoj pedesetoj godinjici, neto se promenilo. Prvi put mi
je zatraio pomo i ja sam bio reen da mu je pruim.
Bobe, reci mi ta se tano dogodilo u Karakasu.
Zavravao sam svoje trodnevno putovanje. Bio je to uspeh: doktore iz
Venecuele impresionirano je na novi sistem za leenje emfizema i bili su

spremni da krenu u klinika ispitivanja u Univerzitetskoj bolnici. Zbog velikog

rizika od razbojnitva ili kidnapovanja, moji domaini-lekari nisu me naputali
tokom itavog puta. Na oprotajnoj veeri rekao sam im da nema potrebe da me
prate na aerodrom: let je bio rano ujutru i hotel bi mi svakako obezbedio prevoz.
Oni su insistirali, ali ja sam ostao pri svome i naruio hotelsku limuzinu. To mi
je delovalo bezbedno.
Bezbedno? Bezbedno? Sa svim onim to se trenutno dogaa u
Venecueli? Uzbunila me je njegova procena i poeo sam da protestujem, ali je
on upro prst u mene i rekao:
Ponovo to radi - za dangrizanje mi ne treba psihijatar: mogu da ga
dobijem bilo gde.
To je refleks, Bobe, ja tu ne mogu nita. Izluuje me kad ujem kakvoj
si se opasnosti izloio.
Irv, da li se sea ta se dogodilo kad smo jue posle ruka odetali do
kola?
Pa, seam se naeg ruka. Kakve veze ima etnja do kola s ovim?
Seti se, zali smo iza ugla i krenuli prema njima niz sporednu ulicu.
Tano. Tano. Napravio sam alu na raun toga to hoda sredinom puta
i pitao da li su u Budimpeti postojali trotoari.
1 bilo je jo neto.
Jo neto? ta jo? A da, kasnije sam napravio primedbu da na kolovozu
ovek moe da se osea sigurnije nego na trotoaru jer prua iri vidik.
Pa dobro, tog trenutka sam bio dovoljno fin da ti to ne kaem, ali uopte

nisi bio u pravu: upravo suprotno - hodao sam tako jer je bilo opasnije. To je
poenta - poenta koju nikada nisi razumeo u vezi sa mnom. Ja sam odrastao u
opasnosti. Za nju sam programiran. ak i najmanja opasnost me smiri. Nedavno
sam ustanovio da mi je operaciona sala bila zamena za pogibeljni ivot u
pokretu otpora. U operacionoj sali suoavao sam se s opasnou i savladavao je
rizinim ali i spasonosnim zahvatima na srcu. To je oduvek bilo mesto gde sam
se najbolje oseao. Kao u majinom krilu. Shvata li? - pitao je izraz njegovog
lica.
Ja sam samo psihijatar zanatlija, iji pacijenti hodaju sa svojim
povredama4 i nisam navikao na ovako ekstreman poremeaj, rekao sam.
U stvari, nastavio je Bob, ignoriui moj komentar, godinama nisam
uviao koliko se razlikujem od drugih. Smatrao sam da je kardiohirurgija i to
uee u igri ivota i smrti neto to je po prirodi stvari za svakoga vredno: da
oni nezainteresovani za hirurgiju srca ili nesposobni da uu u to podruje
proputaju najvei ivotni izazov. Tek sam u poslednje vreme doveo u vezu
svoju strast prema riziku i svoju prolost. Pre nekih dvadeset pet godina,
Bostonski univerzitet je doneo odluku da za mene ustanovi jednu
subvencionisanu katedru i tim povodom tampao luksuzni pamflet na sjajnom
papiru. Na omotu sam bio ja u operacionoj sali, okruen svim asistentima,
hirurkim odelima i instrumentima, a gore natpis Spasti ivote koji ne mogu
biti spaseni. Decenijama sam taj natpis smatrao samo nekim reklamnim trikom
s Medison avenije, smiljenim da se prikupi jo vie novca, tek nedavno sam
shvatio da me je onaj ko je skovao tu frazu poznavao bolje nego ja samoga sebe
4 Autor upotrebljava termin walking wounded koji se u prvoj pomoi i trijai pacijenata u sluaju prirodnih i
drugih katastrofa ili nesrea irih razmera koristi za povreene osobe relativno niskog prioriteta, svesne,
pravilnog disanja i sposobne da hodaju. Isti termin primenjuje se i kod opisa funkcionalnih povreda mozga
kod preivelih, koji izgledaju relativno dobro, budui da povrede nisu vidljive. Iako uz mnogo energije i
iscrpljujue koncentracije takve osobe uspevaju da obavljaju svoje redovne dnevne poslove, kognitivni umor
je sastavni deo njihovog ivota, a posledice povreda se javljaju u zavisnosti od regije u mozgu koja je
ozleena. Pamenje, pokretljivost, govor, miljenje, ravnotea i delikatnija motorika samo su neke od oblasti
u kojima se mogu uoiti te posledice. (prim. prev.).

u to doba.
Izgubio sam nit prie. Vratimo se na Karakas. ta se dogodilo kad je
ujutru po tebe dola limuzina?
Osim to mi je voza naplatio vie nego to je trebalo, na putu do
aerodroma nije se nita dogodilo. Traio sam da me odveze do glavnog ulaza u
zgradu, a on je rekao da u biti blie prijavnom punktu ukoliko me ostavi kod
sporednog. Kada sam prispeo na terminal, tabla s rasporedom letova bila je na
nekih 100-200 stopa ispred mene i mogao sam da vidim kako putnike
proputaju kroz gejt. Samo to sam napravio nekoliko koraka, priao mi je neki
mladi obuen u pantalone kaki boje i belu majicu kratkih rukava, i na
pristojnom engleskom zatraio da vidi moju avionsku kartu. Upitao sam ga ko
je, i on ree da je policajac iz obezbeenja. Zatraio sam da se legitimie, na ta
je iz depa majice izvadio plastinu karticu sa svojom slikom, ispisanu na
panskom. Predao sam mu kartu. Paljivo ju je prouavao, a onda me upitao
imam li dovoljno gotovine da platim aerodromsku taksu. Koliko kota?
60.000 bolivara (oko 20,00 amerikih dolara), rekao je.
Odgovorio sam, To je u redu. Kada je zatraio da mu pokaem
novanik sa novcem, jo jednom sam potvrdio da imam dovoljno za
aerodromsku taksu. Tad je rekao da je moj let odloen, da treba s njim da se
popnem stepenicama koje su bile tu ispred i da saekam u drugoj ekaonici.
Dodao je da e mi pomoi oko prtljaga i uzeo moju torbu. A onda mi je zatraio
paso. Moj paso? U glavi mi se oglasio alarm. Taj paso je bio moj identitet,
moja sigurnost, karta ka slobodi. Pre nego to sam dobio ameriko
dravljanstvo i paso, bio sam bez domovine, Jevrejin-lutalica. Bez pasoa ne
bih mogao da se vratim kui, u Boston; opet bih bio raseljeno lice.
Neto tu ozbiljno nije bilo u redu, shvatio sam i prebacio se na

automatskog pilota. Zgrabivi mobilni telefon s kaia, uputio sam mu otar

pogled, stavio prst na vrh antene koja je trala iz aparata i rekao, Ovo je
predajnik direktno povezan s policijom. Vrati mi torbu ili u pritisnuti dugme.
Zvau policiju.
Oklevao je.
Zovem policiju, rekao sam. A onda ponovio jo glasnije, Zovem
policiju!
On se premiljao jo nekoliko trenutaka i ja sam zgrabio svoju torbu iz
njegove ruke i poeo da viem - ne seam se ta - a onda potrao prema
prostorijama obezbeenja. Osvrnuvi se na trenutak, video sam ga kako i sam
tri u suprotnom pravcu. Bez daha sam agentu obezbeenja ispriao ta se
upravo dogodilo. Odmah je pozvao policiju i, dok je sputao telefonsku
slualicu, rekao je, Imate mnogo sree jer ste mogli biti kidnapovani. Samo
prolog meseca imali smo est sluajeva otmice na aerodromu, a ta se dogodilo
sa nekim od rtava nikad nismo saznali.
Bob je duboko udahnuo, otpio dug gutljaj pricera i okrenuo se prema
meni, To je deo prie koji pripada Venecueli.
Kakva pria!, rekao sam, a ima i drugih delova?
Tek je poela. Neko vreme do mene nije u potpunosti dopiralo ta se
zapravo dogodilo. Nisam bio u stanju sve to da pratim: bio sam omamljen,
gotovo sluen. Ali nisam znao zbog ega.
Pa, biti umalo kidnapovan je vie nego dovoljno da sludi bilo koga.
Ne, rekao sam ti da je to samo poetak. Sluaj dalje. Proao sam pored
obezbeenja bez problema, i jo uvek zbunjen stigao do gejta za svoj let i tamo

seo. Otvorio sam neki asopis, ali nisam uspevao da proitam ni re. ekao sam
otprilike sat vremena, sav uskomean, a onda se, kao mesear, ukrcao na let za
Majami.
U Majamiju sam, zbog presedanja, proveo tri sata sedei mirno u udobnoj
fotelji, pijuckajui dijet-kolu. I dok sam tako dremao, neto se dogodilo: ono o
emu nisam razmiljao gotovo ezdeset godina probijalo se u moje seanje. U
poetku je bilo neuhvatljivo, ali sam ga onda vrsto zgrabio pokuavajui da
razaberem svaki detalj. Iznenada, jedan dogaaj koji se odigrao u Budimpeti
pre ezdeset godina, kada je meni bilo petnaest, izbio je jasno na povrinu. Bio
sam preplavljen slikama i iznova proivljavao svaku pojedinost. Kada je,
nekoliko sati kasnije, trebalo da se ukrcam na avion za Boston, oseao sam
olakanje i gotovo se oslobodio anksioznosti.
Reci mi ta si video. Sve mi ispriaj... Nita nemoj da izostavi. Moj
zahtev je bio in ljubavi i prijateljstva. Osetio sam da bi Boba rasteretilo kada bi
sa mnom podelio ovo iskustvo, ali sam i strepeo od onoga to bih mogao uti.
Znao sam, meutim, i da je nastupio trenutak da zakoraim sa svojim
prijateljem u njegovu nonu moru.
Ispio je svoj pricer u jednom gutljaju i zavalio se u barsku sofu.
Zatvorivi oi, poeo je da pria...
Bilo mi je petnaest godina. Pobegao sam iz kolone za deportaciju, koju
su nacisti vodili iz geta na elezniku stanicu i vratio se u Budimpetu, gde sam
iveo kao hrianin, sa lanim dokumentima. Svi iz moje porodice bili su ve
uhapeni i deportovani. Stanovao sam u iznajmljenoj sobi, sa prijateljem koji je
u Maarsku izbegao iz ehoslovake 1942. On je ve neko vreme boravio tu sa
lanim dokumentima i znao je sve cake. Koristio je ime Paul, ne seam se koje
prezime, a njegovo pravo ime nikada nisam saznao. Postali smo veoma bliski.

Osim seanja, sauvao sam i njegovu staru poguvanu fotografiju koju

uvelianu drim na stolu u svom kabinetu. Imao sam jo jednog bliskog
prijatelja, Mikloa, koga su njilai ubili nekoliko meseci ranije...
Seam se da si govorio o tom prijatelju Miklou, koga su nacisti uhvatili
i ubili. Ali nije mi poznata re - njilai?
Njilai su bili maarski nacisti.5 Varvari, milicija naoruanih zlikovaca
koji su patrolirali ulicama, hvatali Jevreje, a onda ih ili ubijali na mestu ili
odvodili u svoje kue gde bi ih maltretirali i na kraju pobili. Bili su okrutniji
prema Jevrejima nego Nemci ili maarska policija. Njila potie od maarske
rei za strelu. Njihov simbol predstavljale su dve ukrtene strele, nalik svastici.

Paul i ja smo bili veoma bliski. im smo uli za pobunu Jevreja protiv
nacista u Slovakoj, hteli smo da se pridruimo tamonjem pokretu otpora.
Kako ja nisam govorio slovaki, on je smatrao da je najbolje da sam ode tamo i
ispita situaciju. U sluaju da stvari stoje dobro, pronaao bi neki podzemni kanal
i vratio se u Budimpetu po mene. Ispratio sam ga na glavnu elezniku stanicu,
i dok je voz polako odlazio, bio sam uveren da u ga za nekoliko nedelja
5 Partija strelastih krstova (ma. Nyilaskeresztes Prt - Hungarista Mozgalom) bila je nacionalsocijalistika
partija, predvoena Ferencom Salaijem, koja je kao vlada nacionalnog jedinstva upravljala Maarskom od
15. oktobra 1944. do 28. marta 1945. U tom kratkom periodu, ubijeno je 10-15 hiljada ljudi (uglavnom
Jevreja), a njih 80 hiljada, ukljuujui ene, decu i stare, deportovano u Auvic. Posle rata, predvodnicima
ove partije sudila je, kao ratnim zloincima, sovjetska vlast. (prim. prev.)

ponovo videti. Meutim, nikad mi se vie nije javio. Raspitivao sam se o njemu
posle rata, ali nisam naao nikakav trag. Siguran sam da su ga nacisti ubili.
Dobijao sam brojne zadatke od pokreta otpora i inio najvie to sam
mogao kad god je trebalo. Zapravo, postao sam prilino dobar u falsifikovanju
dokumenata za Jevreje koji su hteli da se provuku kao hriani. A za ivot sam
zaraivao radei kao kurir u jednoj maloj fabrici koja je proizvodila lekove za
maarsku vojsku.
Sad dolazimo do seanja koje mi se vratilo prole nedelje na
aerodromskom terminalu u Majamiju. Bilo mi je petnaest godina, i jednog jutra,
urei na posao, video sam s druge strane ulice njilaa ubicu - nosio je vojniku
kapu, opasa sa pitoljem u futroli i njilaku traku oko ruke, sa dve ukrtene
crne strele - kako dri automatsku puku uperenu u bespomoni par Jevreja, koji
su se vukli tri-etiri koraka ispred njega. Jevreji, verovatno u ezdesetim
godinama, nosili su na levoj strani grudi obaveznu, desetak centimetara veliku
utu zvezdu. Taj stari ovek je oigledno bio tuen, po svoj prilici samo
nekoliko minuta pre toga: lice mu je bilo toliko naduveno i unakaeno da su mu
se oi jedva videle. I nos mu je bio oteen, modar i crven, iskrivljen u stranu i
sav krvav. Pruge svetle crvene krvi vijugale su iz njegovih sedih zalizaka
slivajui se niz elo, a potom niz lice. Ui su mu bile velike, crvene i razderane.
ena je plakala idui pored njega. Video sam kako je okrenula glavu prema
ubici ne bi li ga umilostivila, ali je on puanom cevi odgurnuo njeno lice.
Imaj na umu da ovo nije bilo nita neobino za to vreme. Znam da je
teko zamisliti, ali takvi prizori su se irom grada viali svakodnevno. Jevreji su
esto bili hvatani po ulicama i ponekad ubijani na mestu. Tela su ostajala na
ploniku dan ili dva pre nego to ih pokupe. Nesumnjivo je i ovo dvoje bilo
sprovoeno u kuu njilaa kako bi bili ispitivani, maltretirani i na kraju
pogubljeni pucnjem u glavu, ili obeeni o klavirsku icu zakaenu za kuku na

plafonu. Ili i ustreljeni i obeeni - to je njilaima bila omiljena zabava.

Odvodili su grupe Jevreja na obalu Dunava da ih streljaju i potom bace u
zaleenu reku. Nekada bi vezali po tri Jevrejina, pucali samo u jednog, a onda
ih sve gurnuli u vodu. Druga dvojica bi se udavila ili smrznula.

Nehotino sam se stresao, slutei da e ta slika tri vezana tela kako se

sruuju u zaleenu reku probiti put u moje snove te noi. No, nisam nita rekao.
Bob je primetio moj drhtaj i skrenuo pogled. Mora se navii, Irv; teko
je poverovati, ali prihvati to kao injenicu. ak i meni sad izgleda neverovatno
da se ikada dogodilo, a opet govorim o neemu to je bila svakodnevna pojava.
Video sam nekoliko tih masovnih pogubljenja i znao da, ak i kada pucnji nisu
bili fatalni, rtve nisu imale naina da izbegnu smrt ako bi bile baene u
zaleenu reku.

Na poetku i na kraju kolone Jevreja koju bi vodili ulicama Budimpete

uvek su se nalazili njilaki straari. Ponekad, posebno uvee dok je mrano,
borci pokreta otpora (i sam sam to uradio nekoliko puta) pratili su ih i bacali
granate na straare u nadi da e ubiti njilaku kopilad. Naravno, bombe bi ubile
i Jevreje, ali oni bi uskoro ionako bili mrtvi, a u zbrci koja bi nastala neko je
povremeno uspevao i da pobegne. Takva seanja na ono to sam radio u pokretu
otpora nikad me ne naputaju. Znam da si uasnut ovim to uje, ali kaem ti,
za mene su to bila vrhunska ivotna iskustva.
Jedan od mojih zadataka u cionistikom pokretu otpora bio je da sledim
Jevreje koje su njilaki zlikovci sprovodili ulicama i beleim adrese kua u koje
su ih odvodili. One su bile razbacane po celom gradu, a ako su izvetaji raznih
uhoda poput mene ukazivali da je veliki broj Jevreja privoen u jednu odreenu
kuu, to mesto bismo povremeno napadali tokom noi. Jevrejska omladina iz
pokreta otpora bi na motociklima projurila pored kue, bacila na nju rune
granate i izreetala je paljbom iz automatskog oruja.
Iako smo obino ciljali vie spratove na kui, jer zatvorenici su bili u

podrumu, znali smo da e neki od njih biti ubijeni, mada nismo hteli o tome da
mislimo - jevrejskim zatvorenicima ionako nije bilo spasa. Mi smo samo
pokuavali da ubijemo naciste. I istovremeno se nadali da e zbrka izazvana
napadom omoguiti nekim zatoenicima da pobegnu. ire gledano, siguran sam
da nai povremeni napadi nisu bili naroito delotvorni ali smo barem pokazali
da postojimo, i njilai su znali da ne mogu potpuno nekanjeno da ubijaju
Jevreje; hteli smo da budu svesni da su i sami u opasnosti.
Detalji tog dogaaja postepeno su mi dopirali u svest. Seam se da sam
zadrao pogled na prebijenom starom oveku i njegovoj uplakanoj eni. Mada
sam zurei u njih zastao samo na trenutak, verovatno ne due od tri-etiri
sekunde, njila me je primetio i, sa druge strane strane ulice, okrenuo puku ka
meni zaurlavi, Ti - dolazi ovamo!
Priao sam, trudei se da delujem oputeno. ivot na ivici i suoavanje sa
moguom smru bili su moja svakodnevica i drali me u pripravnosti. Naravno
da sam bio prestravljen, ali nisam smeo dozvoliti da me nadvlada strah: morao
sam da se koncentriem na to kako da naem izlaz iz ove situacije. Tada nisi
smeo da hoda ulicom bez itave hrpe legitimacija, i mada lane, moje su bile
dobro napravljene i delovale autentino. Upitao me je da li sam Jevrejin. Kazao
sam ne i poeo, jedan za drugim, da vadim svoja dokumenta. Hteo je da zna gde
ivim i sa kim. im sam odgovorio da ivim u iznajmljenoj sobi, kao da je
postao sumnjiaviji i zapitao kako to? Odgovorio sam da radim u fabrici za
proizvodnju lekova za vojsku kako bih pomagao svoju sirotu majku i baku, koje
kao udovice ive na selu. Rekao sam i da mi je otac bio maarski vojnik ubijen
na ruskom frontu, gde se borio protiv komunista. Ali nita od ovoga nije
ostavilo utisak na tu bitangu. Usledila je samo jedna odsena reakcija: Izgleda
kao Jevrejin. Po tom je uperio puku u mene i zareao, Idi kod ono dvoje
Jevreja, i pokret!

Moja zebnja je rasla. Bob je video da odmahujem glavom i upitno

podigao bradu.
Sav taj uas, Bobe. Ja te pratim, sluam svaku re, ali teko podnosim.
Moj ivot je bio tako siguran, tako... spokojan, bez ikakve pretnje.
Mora imati na umu da sam se ja s ovakvim situacijama svakodnevno
suoavao. Dok sam koraao uz jevrejski par, znao sam da sam ve u neprilici,
ali bilo je tu jo neto: odjednom sam shvatio da u depu imam stvari koje su
mogle predstavljati istinsku opasnost - tri slubena gumena peata maarske
vlade. Ukrao sam ih prethodnog dana iz radnje koja ih je izraivala i te veeri je
trebalo sa drugarima iz pokreta otpora da pravim lana dokumenta s
hrianskim identitetom za Jevreje. Bilo je glupo, zaista glupo, nositi itavog
dana sa sobom neto tako inkriminiue, ali planirao sam da obavim zadatak
iste veeri. Svi smo mi neprestano iveli na ivici.
Bio je to, dakle, veliki problem. Znao sam da e me pretresti i da, kada
nau te peate, neu imati nikakve anse. Ba nikakve. Optuie me za
pijuniranje ili pripadnitvo pokretu otpora. Muie me da bi izvukli
informacije o pokretu - lokaciji, imenima saradnika. Nakon muenja, pucae mi
u glavu ili me obesiti. A plaio sam se i da u se slomiti i progovoriti. Morao
sam da se oslobodim tih peata.
Na sreu, nosio sam sa sobom i neka si vama poslovna pisma, koja su mi
u fabrici dali da poaljem, adresirana na vojne tabove. Dok smo tako marirali,
ugledao sam na drugoj strani ulice potansko sandue i shvatio da je to prilika
koju ne smem da propustim. Naglo sam iz torbe potegao pisma upuena
maarskoj vojsci, pokazao ih njilau i rekao da mi je ef naloio da ih obavezno
poaljem tog dana, jer sadre uputstva za doziranje lekova poslatih na ruski
front.

Kazao sam nacisti da moram da ubacim ta dva pisma u sandue s druge

strane ulice. On je spustio puku, paljivo ih ispitao, odobravajue kimnuo
glavom ali me i upozorio da nita ne pokuavam. Dok sam prelazio ulicu, veto
sam izvukao peate iz depa (bogu hvala, imao sam samo onaj gumeni deo, ne i
drvenu ruku) i stavio ih meu pisma, otvorio poklopac sandueta i sve zajedno
ubacio u metalni kontejner. Osetio sam ogromno olakanje: oslobodio sam se
glavnog dokaza protiv sebe. Sada je trebalo jo da se izvuem tako to u
ubediti tu zver da nisam Jevrejin. A uvek je postojala mogunost da mi svue
pantalone ne bi li video da li sam obrezan. Kao to rekoh, izgubio bih svaku
ansu da je naao peate, ali znao sam i da mi odvoenje u njilaku kuu ne
ostavlja ni pet posto anse da preivim.
Nisam mogao da utim. Bio sam uznemiren, srce mi je tuklo, morao sam
da kaem neto, bilo ta.
Bobe, ne mogu ni da zamislim kako si to izveo - kako si sve ovo
pregrmeo i uinio ono to si uinio u svom ivotu. ta si oseao? Kad zamislim
sebe u tvojoj situaciji, sa petnaest godina, da se nosim sa skoro sigurnom
smru... U stvari, ne mogu to ni da zamislim. U tinejderskim danima, najvea
trauma mi je bila odlazak na doek Nove godine a da nemam devojku. Stvarno
jadno! Nisam imao pojma da si se tako suoavao sa smru... uj, ja mogu sada
da se nosim s pomilju na smrt; sedamdeset esta mi je, dobro sam iveo,
ostvario sam sva svoja oekivanja. Spreman sam. Ali tada, sa esnaest... Seam
se da sam nekoliko puta razmiljao o smrti... Bilo je huuuu - kao da se na podu
ispod mene otvaraju neka vrata... Previe uasno da bi se podnelo. Ne mislim da
ima bilo kakve misterije oko izvora tvojih nonih mora i snova. Ja doivljavam
uas samo sluajui o tvom ivotu u mladosti, i tvoje iskustvo e mi, verovatno,
noas doi u san.
Bob me je potapao po ramenu. Zamislite, on je mene morao da hrabri.

Navikne se. Ne zaboravi, to je bio tek jedan bliski dodir sa smru. Jedan od
mnogih. ovek se moe navii, verujem, ak i na poraavajuu izvesnost da e
umreti. I zapamti, isto tako, ja sam bio suvie zaokupljen opstankom da bih
pomiljao na smrt. Pukim opstankom. Da sam sebi dopustio da oseam - ak i u
narednih dvadeset godina, to bi bilo previe za mene. Spreman si da saslua
ostatak?
Nastojao sam da prikrijem ustreptalost i s odobravanjem klimnuo
glavom, Naravno. Sada, kada me je Bob poastvovao svojim tajnama bio sam
reen da ga vie ne prekidam.
Nakon to smo hodali 10-15 minuta, nastavio je, ugledao sam
maarskog policajca kako zaokree iza ugla i upuuje se prema nama. Potpuno
oajan, opazivi ga, verovatno sam sebi rekao da je moja ansa, jedina ansa da
umaknem - da pozovem policajca.
Viknuo sam: Pozornie, pozornie, molim vas, gospodine, hteo bih da
razgovaram sa vama. Poao sam na posao i ovaj ovek me je zaustavio i ne
puta me da idem svojim putem. Negde me vodi. Tvrdi da sam Jevrejin, a ja to
nisam. Mrzim Jevreje i imam dokumenta koja dokazuju da sam hrianin. Ako
me ne pusti, izgubiu itavu dnevnicu i neu moi da poaljem novac svojoj
majci i baki, udovicama. Evo, molim vas, pogledajte moja dokumenta.
Hrianin sam: ovo su potvrde i vi ete me pustiti da odem na posao. Podigao
sam svoje legitimacije i zamahao njima.
Kada je policajac upitao u emu je problem, njilaki razbojnik je zareao,
On je Jevrejin. Ja u se pobrinuti za njega i za drugo dvoje Jevreja.
Ovde nee, odbrusio je policajac. Ova ulica je pod mojim nadzorom.
Ja u ovo da sredim.

Kratko su se prepirali sve dok policajac nije izgubio strpljenje, potegao

pitolj i ponovio, Ovo je moja zona. Ja ovde patroliram i vodim ovog klinca u
policijsku stanicu.
Njila je iznenada postao pomirljiv i rekao da e me prepustiti policajcu,
ali i da e u stanici proveriti da li me je tamo sproveo. Zatim je otiao sredinom
ulice, gonei pred sobom ostareli par. A policajac je, i dalje s pitoljem u ruci,
meni naloio da krenem ispred njega. Okrenuo sam se i bacio poslednji pogled
na te uklete Jevreje. Nita nisam mogao da uinim za njih.
Vladao je poprilian antagonizam izmeu njilaa i policije, jer policija
njih nije doivljavala kao profesionalce, ve kao gomilu nasilnika koji su
uzurpirali legitimnu policijsku silu. Sukobi poput ovog koji sam ja izazvao nisu
bili neuobiajeni.
Bob se okrenuo da bi mi se direktno obratio - do tada je svoju priu
kazivao katkad zatvorenih oiju, katkad zagledan u daljinu, kao u snu. Zenice su
mu bile ogromne; ovaj put suoio sam se direktno s njima i nakon nekoliko
sekundi proaptao, ,,A onda?
Policajac i ja smo krenuli, i posle jednog bloka kua vratio je pitolj u
futrolu. Nije postavljao pitanja i ja sam utao. Koraali smo tako jo dva-tri
bloka, kad se osvrnuo oko sebe i procedio, Bei, i pravo na posao. Zahvalio
sam mu se i izjavio da sam maarski patriota, i da e mu moja majka biti
zahvalna. Hodao sam sve bre i bre, bez okretanja. im sam zamakao za ugao
i izaao iz njegovog vidokruga, gotovo sam potrao i uskoio u tramvaj koji je u
prolazu usporio. Bio sam ubeen da me neko sledi. Opazio sam na zadnjoj
platformi drugog policajca i polako krenuo ka prednjoj. Posle jo nekoliko
blokova, tramvaj je opet usporio a ja sam iskoio i krenuo na posao zaobilaznim
putem kako bih se uverio da niko ne ide za mnom. Kad sam stigao u fabriku, ef

me je pitao zato kasnim. inilo se da mu je bilo dovoljno moje objanjenje da

su ulice kojima obino idem zakrene utom od bombardovanja prethodne
noi.
Eto, to je ta pria, Bob se nagnuo napred i ponovo pogledao pravo u
mene. ta misli? To je ono to zovete potiskivanjem, zar ne? Poluvekovni
zaborav?
U to nema sumnje, rekao sam. Najjasniji sluaj represije - i derepresije
- za koji sam ikad uo. Trebalo bi ga prikazati u nekom psihoanalitikom
asopisu.
Dakle, moda je, ree Bob, tvoj ovek Frojd znao o emu govori. Da
li ti je poznato da je Frojd bio jedan od nas. Skoro Maar - otac mu je doao iz
Moravske a itava ta regija je bila deo Austougarske carevine.
Ono to me posebno interesuje je fraza koja ti je omoguila da sve to
izvue iz dubine pamenja. Reenica Zvau policiju - bila je veza: spasla ti je
ivot od otmiara u Venecueli prole nedelje, a spasla ti je ivot i kada ti je bilo
petnaest godina. ta misli, Bobe, zato te je maarski policajac pustio da
ode?
,,E, stari moj, to je dobro pitanje. Opsedalo me je neko vreme a onda se
ivot nastavio svojim tokom. esto sam se pitao: da li je znao da sam Jevrejin?
Da li je bio samo jedan pristojan momak koji je hteo da postupi valjano? Da li
mi je podario ivot u nastupu velikodunosti? Ili naprosto nije hteo da trai
vreme na neto tako beznaajno poput mene? I da li sam ja tu uopte bio vaan ili sasvim nebitan? Naprosto neko ko se sreno okoristio njegovom mrnjom
prema njilaima? To nikad neu saznati...
I, ta se jo dogaalo? pitao sam. Kako je protekla sedmica po tvom

povratku?
im sam dotakao zemlju, otrao sam direktno s aerodroma u svoj
kabinet: u Bostonu (izmeu Bostona i Karakasa nema vremenske razlike) i nita
nisam govorio kolegama jer bi zamalo kidnapovan moglo da ih uplai i odvrati
od organizovanja klinikih ispitivanja u Venecueli. Tokom sledee dve nedelje
putovao sam u jo desetak gradova.
To je suludo, Bobe. ta ti radi? Ubija se? Ima sedamdeset sedam
godina. Mene umori ve i sama pria o tvojim aktivnostima.
Znam da ova nova metoda moe mnogo znaiti ljudima koji teko pate
od emfizema, koji se bore za vazduh i lagano gue do smrti. Ja uivam u onome
to radim. ta je vanije od toga?
Bobe, rei si promenio, ali melodija je ista. Dok si bio aktivan,
verovatno si obavio vie operacija na otvorenom srcu nego bilo koji hirurg. Dan
i no - i tako sedam dana u nedelji. Svega previe, nita umereno.
A gde si bio ti, moj prijatelju-psihijatre? Zato me nisi zaustavio?
to se mene tie, uradio sam ta sam mogao. Pamtim koliko sam ti
priao, zvocao, vikao na tebe, upozoravao te, savetovao, sve dok mi jednog
dana nisi odgovorio tako da sam morao da prestanem s tim. Nikada to nisam
zaboravio.
Bob podie pogled, ta sam rekao?
Ne sea se? Dakle, razgovarali smo o razlozima zbog kojih toliki deo
svog ivota provodi u operacionoj sali. Moja osnovna teza bila je da to radi
zato to u sali ima potpunu kontrolu. A ona je neutralisala oseanje
bespomonosti koje si doivljavao gledajui kako nestaju tvoja porodica i

prijatelji. Uprkos trenucima egzaltacije u pokretu otpora, uglavnom si bio

nemoan - kao i milioni drugih Jevreja. Morao si pre svega da preivi. Odatle
tvoja nezasita aktivnost. Spasava ivote. U operacionoj sali kontrolie gotovo
sve...
To je bilo najbolje tumaenje koje sam mogao da dam, nastavio sam.
Ali, onda si mi jednog dana rekao jo neto. Dobro pamtim i vreme i mesto.
Bili smo u tvojoj kui i ti si sedeo ispod onog ogromnog pastela na kom je
naslikano brdo kvrgavih golih tela. Tu si uvek voleo da sedi. Kao da te je ta
slika oputala. Ja sam je mrzeo, sav sam se ukoio kad sam je ugledao, i
neprekidno sam traio da preemo u drugu sobu. I upravo na tom mestu si mi
rekao da se osea potpuno ivim samo dok u rukama dri pulsirajue ljudsko
srce. Ostao sam bez teksta. Nisam imao odgovor.
Nisi imao odgovor? To ne lii na tebe.
ta sam mogao da kaem? Ti si mi, zapravo, govorio da ti je, kako bi se
osetio ivim, bilo neophodno da se dri za tanku membranu izmeu ivota i
smrti. Shvatio sam da su ti ta opasnost, taj pritisak, bili potrebni kako bi
prevladao oseanje odsustva ivota u tebi. Tada me je, kao nikad ranije,
preplavio uas onoga to si proiveo. Nisam imao odstupnicu. Nisam znao ta
da kaem. Kako reima da pobedim tu beivotnost? Zato sam pokuao delima.
Proveli smo mnogo lepih dana zajedno, radili toliko toga - najpre ti i ja, a onda i
nae ene i deca... Sva ona zajednika putovanja. No, da li je to za tebe uopte
bilo stvarno? Onoliko stvarno koliko i tvoje none more? Ili je bilo neto
prolazno, to je u tebe prodrlo samo milimetar ili dva? Bobe, znam da bih ja, da
sam preiveo ono to si ti preiveo, bio mrtav ili se bar oseao tako. I verovatno
bih i ja hteo da drim pulsirajue ljudsko srce u svojim rukama.
Bob je izgledao ganuto. Sluam te. Nemoj misliti da ne sluam. Vidim

da osea kako se borim sa svojom bespomonou, sa bespomonou svih

Jevreja, Roma, komunista koji su se suoili s puanim cevima ili marirali u
gasne komore. U pravu si, znam da se kada operiem ponovo oseam monim,
kada preuzmem kontrolu nad svim to se dogaa u operacionoj sali. I znam da
mi je potrebna opasnost, to balansiranje na tankoj ici izmeu ivota i smrti.
Sve mi je jasno - sve to si rekao i uinio.
Ali, nastavio je, postoji jo jedan, moda i vei deo, za koji ti i dalje
ne zna. Deo o kojem e sada uti. On prebiva samo u mom drugom ivotu onom nonom. I pojavljuje se jedino u snovima.
Pogledao sam ga iznenaeno, ta? Ispriae mi neki san? To e biti
prvi.
Smatraj to poklonom za pedesetu godinjicu. Ako bude dobar u
njegovom tumaenju, ispriau ti jo jedan za sedamdeset petu. Moji snovi...
Oni se gotovo uvek tiu jedne od dve mogue teme - holokaust ili operaciona
sala. Jedno ili drugo, a nekad se dogodi i da se spoje. I nekako mi ti snovi,
uasni, brutalni, krvavi kakvi jesu, omoguavaju da zaponem sledei dan
maltene od nule. Dou mi kao neka vrsta spasonosnog ventila, oni su kao vrtlog
koji izbaci a potom spere mrana seanja.
Dakle, vratimo se poslednjoj nedelji, danu koji je zapoeo umalo
kidnapovanjem u Karakasu. Stigao sam kui i nikome nisam rekao ta se
dogodilo. Bio sam iscrpljen, previe umoran da bih jeo; zaspao sam pre devet, i
sanjao moan san. Moda sam ga sanjao za tebe - poklon mom prijatelju
psihijatru. Evo tog sna:
Duboka je no. Ja sam u ekaonici hitne pomoi koja izgleda kao ona u
Bostonskoj gradskoj bolnici, gde sam proveo tolike noi i tolike godine. Gledam
pacijente koji ekaju na zbrinjavanje. Panju mi privlai jedan stari ovek koji

sedi na klupi, sa sjajnom utom Davidovom zvezdom na kaputu. Mislim da ga

prepoznajem - ali nisam sasvim siguran ko je.
Onda zatiem sebe u svlaionici kako traim sterilisano hirurko odelo.
Poto nigde ne uspevam da ga naem, jurim u operacionu salu u prugastoj
piami koju sam nosio ispod svoje odee. Pruge su plave i sive - da, kao na
logorakom odelu.
Operaciona sala je prazna, jeziva - nema sestara, asistenata niti
tehniara, nema anesteziologa, nema stolova s uredno poreanim hirurkim
instrumentima, prekrivenih plavim platnom, i to je najvanije za moj posao,
nema vetakog srca i plua. Oseam se usamljeno, izgubljeno, oajno. Gledam
naokolo. Zidovi sale potpuno su prekriveni koferima od ute pohabane koe,
naslaganim u redove od poda do plafona. Nema prozora - i zapravo, nema
praznog prostora na zidu, ak ni za ekran za rendgenske snimke - samo koferi koferi nalik onom kakav je stari Jevrejin nosio u Budimpeti dok je hodao
ispred njilakog zlikovca i njegovog mitraljeza.
Na operacionom stolu, vidim golog mukarca kako tiho mrmlja. Prilazim
mu. Izgleda mi poznato. To je isti onaj ovek iz ekaonice. I onda znam, on je
pretueni zlosrenik s koferom kojeg sam video na ulici u Budimpeti. Sada
krvari iz dve rupe od metaka, probijene kroz Davidovu zvezdu prikaenu na
njegove gole grudi. Hitno mu je potrebna pomo. Ja sam potpuno sam, nema
nikoga da mi asistira i nemam hirurke instrumente. ovek jaue. On umire i ja
moram da mu otvorim grudni ko, da doprem do njegovog srca i zaustavim
krvarenje. Ali nemam skalpel...
Sledee to vidim je iroko otvoren grudni ko tog oveka, posred reza
njegovo srce kako slabo i nemono pulsira. Sa svakim otkucajem, od prednjeg
zida srca, iz one dve rupe briznu uvis mlazevi jarke crvene krvi, koja prsne po

staklu lampe iznad operacionog stola, ostavljajui crvene mrlje na bletavoj

svetlosti, a onda odozgo kaplje na njegove grudi. Rupe na srcu moraju se
zatvoriti, ali ja nemam dakron graftove.6
Onda, odjednom u desnoj ruci drim makaze i isecam okrugli komad
tkanine s kraja moje prugaste piame. Priivam zakrpu da pokrijem jednu od
rupa u srcu. Krvarenje prestaje. Srce se puni i otkucaji postaju snaniji. Ali
onda iz druge otvorene rupe iknu gejziri krvi. Otkucaji se usporavaju i mlazevi
postaju lenji, vie ne doseu do lampe ve kap po kap padaju na moje ruke dok
radim. Stavljam jednu ruku preko rupe a drugom ponovo seem okruglu zakrpu
sa svoje piame. Priivam je za ivicu druge rupe u njegovom srcu.
Krvarenje ponovo prestaje, meutim, nakon kratkog vremena, srce se
opet prazni, otkucaji slabe i zatim sve staje. Pokuavam da masiram srce ali
moje ruke se ne pomeraju. U tom trenutku ljudi poinju da nadiru u operacionu
salu, i ona sada vie lii na sudnicu. Svi mi upuuju optuujue poglede.
Probudio sam se sav u znoju. aravi i jastuk bili su natopljeni, a meni je
i dalje kroz glavu prolazilo: da sam samo mogao da masiram njegovo srce,
spasao bih mu ivot. Onda sam se sasvim razbudio, shvatio da je sve to bio san,
i oseao se manje deprimirano. Ali, ak i tada, nastavio sam tiho da ponavljam
sebi - samo da sam mogao da mu spasem ivot.
Samo da si mogao da mu spase ivot, i onda... ta onda... Bobe,
nastavi.
Ali nisam mogao da ga spasem. Nije bilo instrumenata. ak ni tupfera ni
zavoja. Nisam mogao.
Tano, nisi mogao da ga spase. U toj sali nisi imao opremu da ga
6 Dakron graftovi su sintetiki medicinski materijali, obino cevastog oblika, koji se u hirurgiji koriste kao
zamena za prirodno telesno tkivo i oteene krvne sudove. (prim. prev.)

spase. A nisi bio opremljen ni onda kad si bio prestraeni petnaestogodinjak,

koji je tog dana jedva sebe spasao. Mislim da je to klju ovog sna. Nisi mogao
da uradi nita vie. Ali ipak, svake noi ti izvodi sebe pred sud, proglaava se
krivim i provodi ivot u ispatanju. Dugo te posmatram, Roberte Bergeru, i
doneo sam presudu.
Bob je podigao pogled. Uspeo sam da privueni njegovu panju.
Proglaavam te nevinim, rekao sam.
Za trenutak, kao da je zanemeo.
Ustao sam, upro prstom u njega i ponovio, Proglaavam te nevinim.
Nisam ba siguran da si razmotrio sve dokaze, sudijo. Zar san ne govori
da sam mogao da ga spasem samortvovanjem. U snu seem svoje odelo kako
bih ga spasao. Ali pre ezdeset godina na ulicama Budimpete, nisam se
zamislio nad sudbinom starog oveka i njegove ene. Spaavao sam samo
sebe.
Ali Bobe, san odgovara na tvoje pitanje. Eksplicitno. U snu daje sve to
ima i ak see vlastito odelo, ali ni to nije dovoljno. Njegovo je srce svejedno
stalo.
Morao sam neto da uinim.
Osluni svoj san: njegova istina dolazi iz tvog srca. Nisi mogao da ga
spase. Kao ni druge uostalom. Ni onda ni sada. Nevin si, Bobe.
Bob je lagano klimnuo glavom, u tiini sedeo neko vreme, a onda
pogledao u svoj sat. Jedanaest. Odavno je trebalo da sam u krevetu. Kreem na
lafen. Koliko sam duan?

Astronomsku sumu. Ne mogu da ti kaem bez digitrona.

Koliko god da je, tretirau to kao noni rad u poroti. Moda te nagrade
blagoslovom ili evrekom i dimljenim lososom za doruak. Okrenuo se licem
ka meni, zagrlili smo se i ostali tako u zagrljaju due no ikad. A onda smo,
svaki za sebe, polako iskoraili u nau no snova.