IRINA DERETI]

Filozofski fakultet
Beograd

UDK 14 Platon
17.023.1(049.32)

Dvostruki paradoksi.
Platon o ideji Dobra
Apstrakt: Polazni okvir ovog rada jesu dve me|usobno suprotstavqene tradicije u recepciji Platonovog
izlagawa o ideji Dobra u centralnim kwigama Dr`ave, koje se razlikuju i po sadr`aju interpretacije i
po proceni zna~aja rasprave o Dobru. Dok je ~itav niz
poznatih, uglavnom anglosaksonskih komentara procewuje kao opskurnu, metafori~ku ili kao puki
formalizam (Shorey, Popper, Crombie, Annas), mislioci iz druge tradicije (Gadamer, Gaiser, Krmer, Findley,
Reale, Schlezak, Halfwassen), koji su orijentisani ka
preispitivawu metafizi~kih pitawa u Platonovoj
filozofiji, refleksije o ideji Dobra smatraju
sredi{wim i najzna~ajnijim delom Dr`ave.
U na{em radu nastoja}emo da odredimo vlastito stanovi{te u ovoj prili~no razgranatoj diskusiji kako u
pogledu ispravnog razumevawa ontolo{kog i epistemolo{kog statusa same ideje Dobra, tako i u pogledu
smisla i zna~aja koji ona ima u Platonovoj filozofiji. U tom kontekstu va`no je uo~iti pitawe o dvostrukom paradoksu, onom ontolo{kom i epistemolo{kom. Prvi se sastoji u slede}em: ukoliko ideja Dobra
nadilazi bi}e, ~ini se da joj se mora pripisati da
nije, a ne da jeste, ~ime joj se prividno oduzima bilo
kakav ontolo{ki status. Drugi paradoks ti~e se pitawa o saznatqivosti ideje Dobra. Svako saznawe mora
da ima neki objekat saznawa, dok ideja Dobra kao
Kqu~ne re~i:
Platon, ideja Dob- epekeina tes ousias, ~ini se, izmi~e svakom saznawu. S
ra, ontolo{ki i druge strane, ona se identifikuje sa onim {to je megiepistemolo{ki pa- ston mathema ~ime se pretpostavqa wena saznatqivost
i pou~qivost.
radoks.

201

IRINA DERETI]

Ve} na samom po~etku ovog razmatrawa vaqa se zapitati

kako je jedan te isti tekst, sa istom teorijskom matricom, proizveo ne samo razli~ita nego i iskqu~uju}a tuma~ewa i vrednosne
sudove. Polazni okvir za na{u raspravu jesu upravo dve me|usobno
suprotstavqene tradicije u recepciji Platonovog izlagawa o
ideji Dobra u centralnim kwigama Dr`ave, koje se razlikuju i po
sadr`aju interpetacije i po proceni zna~aja rasprave o Dobru po
sebi. Dok je ~itav niz eminentnih, uglavnom anglosaksonskih komentara procewuje kao opskurnu, metafori~ku ili samo kao
prazni formalizam1 (Shorey,2 Popper,3 Crombie,4 Annas5), mislioci iz druge tradicije (Gadamer,6 Gaiser,7 Krmer,8 Reale,9 Schlezak,10
Halfwassen11), orijentisani pre svega ka preispitivawu
metafizi~kih pitawa u Platonovoj filozofiji, refleksije o
ideji Dobra smatraju sredi{wim i najzna~ajnijim delom Dr`ave.
Iz ove jednosmerne ulice ~ini se kao da bi se moglo iza}i
time {to bismo rekli da prva tradicija stavqa akcenat na etikopoliti~ku, a druga na metafizi~ku problematiku u Platonovoj
filozofiji, i da je i jedan i drugi pristup vaqan i opravdan.
1 Up. K. Popper, The Open Society and its Enemies, vol. 1, London, 1966, p. 103.

2 Up. P. Shorey, The Idea of the Good in Platos Republic, in: University of Chicago
Studies in Classical Philology, vol. 1, 1895, S. 188239.
3 Up. K. Popper, The Open Society and its Enemies, vol. 1, London, 1966, p. 146.
4 Up. I. M. Crombie, An Examination of Platos Doctrines, pp. 10333.
5 Up. J. Annas, Platos Ethics Old and New, Cornell, 1999.

6 Up. H. G. Gadamer, Die Idee des Guten zwischen Plato und Aristoteles, in:
Gesammelte Werke, Bd. 7, Griechische Philosophie III, Tbingen, 1991, S. 128227.
7 Up. K. Gaiser, Platons Ungeschriebene Lehre. Studien zur systematischen
Begrndung der Wissenschaften in der Platonischen Schule, Stuttgart, 1967, S. 9195.
8 Up. H. Krmer, Arete bei Platon und Aristoteles. Zum Wesen und zur Geschichte der

platonischen Ontologie, Heidelberg, 1959, S. 83118; Die Idee des Guten. Sonnen- und
Liniengleichnis (Buch VI 504a511e), in: Platon. Politeia, hrsg. von Otfried Hffe, Berlin,
1997, S. 179203.
9 Up. G. Reale, Zu einer neuen Interpretation Platons. Eine Auslegung der groen
Dialoge im Lichte der ungeschriebenen Lehre Paderborn, 1993, S. 257291.
10 Up. T. A. Szlezk, Das Hhlengleichnis (Buch VII 514a-521b und 539-541b) in:

Platon. Politeia, hrsg. von Otfried Hffe, Berlin, 1997, S. 205228.

11 J. Halfwassen, Der Aufstieg zum Einen. Untersuchungen zu Platon und Plotin,
Stuttgart, 1992, S. 220264.

202

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

Ovakvo interpretativno izmirewe ne doprinosi boqem razumevawu problematike o kojima te dve tradicije raspravqaju. Name}e
se pitawe koji je sadr`aj dominantan u Platonovoj filozofiji, i
odre|uju}i za sve ostale. Ukoliko je teza da je metafizi~ka problematika utemequju}a u odnosu na eti~ka i politi~ka pitawa, onda, sledstveno tome, u~ewe o ideji Dobra nije nikakav ekskurs u
Dr`avi, skretawe sa glavnog toka rasprave, nego neophodan uslov
za razumevawe vrline uop{te i posebno pravi~nosti.
I nezavisno od konteksta u kome se iznosi, rasprava o ideji
Dobra nedore~ena je i dvosmislena upravo na onim kqu~nim mestima na kojima bi trebalo da se da posledwa re~ o bespo~etnom
po~etku, {to mo`e da poslu`i kao obja{wewe polivalentnosti
wena ~itawa. Ona je izlo`ena u metafori~ko-alegorijskoj formi,
posredstvom tri analogije, od kojih se posledwa pretvara u mit o
pe}ini. A taj mit mo`e se ~itati na vi{e na~ina. Prvo, kao pandan pore|ewu sa linijom. Drugo, kao opis obrazovnog procesa onoga koji bi, postaju}i mudar, trebalo da vlada, i, najposle, {ire
posmatrano, kao Platonov duboki uvid u na{u egzistencijalnu situaciju, u kojoj su slobodni samo oni izuzetni, zato {to su jedino oni u stawu da se otrgnu od okova preovla|uju}ih mwewa i shvatawa svoje sredine, i da se osloba|aju}i otvore za istinsko saznawe ejdetskih sadr`aja.
Naravno da polisemi~nost samog teksta nije i nikako ne
mo`e biti jedini razlog polarizovanosti u recepciji {este i sedme kwige Dr`ave. Ona je motivisana i samim karakterom oformqenih tradicija, koje sa ve} unapred pripremqenim vrednosnim
sudovima procewuju Platonov tekst, a u wemu nalaze upravo ono
{to i tra`e, naime, preovla|uju}a pitawa kojima se same bave,
eti~ku ili metafizi~ku problematiku, racionalan, ili pak vi{e
metafori~ki logos. Posmatrano sa istorijsko-filozofskog stanovi{ta, prva tradicija u izvesnom smislu ima upori{te u Aristotelovoj kritici Platonove ideje Dobra, dok se druga zasniva na
tradiciji platonizma i neoplatonizma.
U ovom radu nastoja}emo da odredimo vlastito stanovi{te u
ovoj prili~no razgranatoj diskusiji kako u pogledu ispravnog
razumevawa ontolo{kog i epistemolo{kog statusa same ideje
203

IRINA DERETI]

Dobra, tako i u pogledu smisla i zna~aja koji ona ima u Platonovoj

filozofiji. Na{ pristup odlikuje se time {to tekst ~itamo ne
kao dogmatsko {tivo, ve} kao {tivo pro`eto paradoksima, koje
izmi~e svakom unapred pripremqenom, {ematizovanom modelu
~itawa, {to ne implicira iskqu~ivawe mogu}nosti sumirawa sistematskih i me|usobno usagla{enih zakqu~aka na kraju ~itawa.
Paradoksalno je ve} i to {to Platon govori o najve}em u~ewu, a to je upravo u~ewe o Dobru po sebi, a u stvari pru`a samo
nagove{taje tog u~ewa. Ideju Dobra Platonov Sokrat uvodi u
raspravu u Dr`avi12 vrlo oprezno, nagla{avaju}i da o woj ne}e
biti sve re~eno. Zna~i li to da je Platonovo u~ewe o najvi{em
predmetu potpunije samo ako je dopuweno indirektnim svedo~anstvima, to jest svedo~anstvima koja se odnose na wegova predavawa
na Akademiji, po{to nam direktna, odnosno dijalozi, ne daju dovoqno toga na uvid?13 Organsku povezanost teksta ne mogu dopuniti
svedo~anstva iz druge ruke, mada se posredstvom wih, u naknadnoj
rekonstrukciji, eventualno mogu boqe sagledati problemi postavqeni u tekstu, {to, po na{em mi{qewu, ne implicira da u svedo~anstvima, nenapisanim Platonovom rukom, u tim zapisima iz
druge ruke, nalazi kqu~, kojim se otvaraju ba{ svi nere{eni problemi i nedoumice u wegovoj filozofiji.
Posle izlagawa analogije sa suncem, Platonov Sokrat dolazi do ~uvene teze o nadbivstvuju}em karakteru ideje Dobra, ~iji se
smisao delimi~no mo`e i{~itati vra}awem na samu analogiju. U
svetlu govora o epekeina tes ousias14 pre svega va`no je uo~iti
pitawe o dvostrukom paradoksu, onom ontolo{kom i epistemolo{kom. Prvo pitawe odnosi se na ontolo{ki status ideje Dobra,
12 Up. Resp. 506e

13 Sredi{we kwige Dr`ave ne predstavqaju ni izdvojeno ni iscrpno razmatrawe o Dobru u odnosu na celinu dela. Na po~etku izlagawa o Dobru
Platonov Sokrat se koleba da ka`e {ta je ono po sebi. Ovaj Platonov stav mo`e
se objasniti na razli~ite na~ine. Pristup tom najzna~ajnijem pitawu zahteva
najve}i mogu}i oprez. Sem toga, mo`da time Platon upu}uje na potpuniju
raspravu o Dobru u usmenim predavawima na Akademiji.
14 Pojam ousia u Platonovoj filozofiji ima {irok spektar zna~ewa.
Poput nema~ke re~i Wesen zna~i i su{tinu i bi}e. U vezi s pojmom ousia kod
Platona videti kwigu R. Marten, OUEIA im Denken Platons, Meisenheim, 1962.

204

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

drugo na wenu saznatqivost, a tre}e pitawe, koje neposredno proizlazi iz drugog, ti~e se vrste i saznajne validnosti znawa, ~iji je
predmet ideja Dobra.
Taj paradoks15 se javqa zato {to se na{e mi{qewe suo~ava sa
tuma~ewem onoga {to kao da izmi~e racionalnom sagledavawu.
Naime, to da je ideja Dobra s onu stranu bi}a kao da protivre~i
na{em uobi~ajenom shvatawu onoga {to jeste i {to se mo`e saznati. Pitawe, koje se prvo name}e, glasi kako uop{te jeste i saznaje se ono {to samo nije bi}e.
Ontolo{ki paradoks se sastoji u slede}em: ukoliko ideja Dobra nadilazi bi}e, onda kao da se za wu mora re}i da ona nije, a ne da
jeste, ~ime kao da se negira wen bilo kakav, a kamoli najvi{i ontolo{ki status. Postavqa se pitawe o razumevawu ovog nad-ontolo{kog statusa ideje Dobra. Da li je to samo jo{ jedna od Platonovih
hiperbola, kako to u autorefleksivnom ~inu distancirawa sam Platon stavqa u usta Sokratovom sagovorniku Glaukonu,16 ili se sintagmi epekeina tes ousias17 mo`e pridati neki pozitivan smisao?
15 Najve}a paradoksija, prema Fridlenderu (P. Friedllnder), jeste to {to samo
Dobro nije bi}e, ve} je s onu stranu bi}a. P. Friedlnder, Platon I, Berlin, 1975, S. 67
16 Glaukonova re~enica, koja u stvari predstavqa komentar Sokratove tvr-

dwe, na gr~kom glasi: Apollon, ephe, daimonias, hiperboles. U svojim tekstovima i H.

Kremer (Die Idee des Guten. Sonnen- und Liniengleichnis, Ebd., S. 192) i G. Reale (Ebd.,
S. 276277) ukazuju na semanti~kim implikacijama bogatu etimologiju gr~ke re~i
Apollon. To ime, kada se razlo`i na Alfa privatum i pollon, etimolo{ki se mo`e
razumeti kao ne-mno{tvo. Jo{ je Plotin skrenuo pa`wu na istorijsko i jezi~ko poreklo te re~i, koja je u prisnoj vezi sa temeqnim pojmom wegove filozofije,
pojmom Jednog. Naime, prema informativnom i re~itom Plotinovom svedo~anstvu, Apoll je simboli~ko ime, kojim su pitagorejci ozna~avali Jedno kao negaciju
(a) mno{tva (pollon). Up. Plotin, Eneade, V, 5, 6.
Interpretacijom Platona iz ugla nenapisanog u~ewa, wegova filozofija
se znatno pribli`ava Plotinovoj, pri ~emu treba voditi ra~una o bitnim, suptilnim
razlikama izme|u pojmova jednog i drugog mislioca. Tako|e treba izbegavati
u~itavawe pojmova, iskqu~ivo vezanih za Plotina, u tuma~ewe Platonove filozofije, {to ina~e mnogi interpretatori ~ine, povu~eni upadqivim analogijama.
17 Veliki broj tekstova posve}en je tuma~ewu ove zagonetne sintagme.
Jedan od klasi~nih tekstova na tu temu jeste rad Hansa Kremera EPEKEINA THS
OUSIAS, u kome autor interpretira sintagmu iz ugla Platonovih agrapha
dogmata. Up. H. Krmer, EPEKEINA THS OUSIAS. Zu Platon. Politeia 509b, in: Archiv
fr Geschichte der Philosophie 51(1969), S. 130.

205

IRINA DERETI]

S tim u vezi treba napomenuti i jednu nedoumicu, koja proizlazi iz samog teksta Dr`ave. Naime, Platonov Sokrat, s jedne
strane, govori o tome da je Dobro s onu stranu bi}a, a, s druge,
Dobro poistove}uje s wim.18 Tu nedoumicu bismo mogli razre{iti tako {to }emo ova mesta uzeti kao razli~ite na~ine da se opi{e posebni polo`aj ideje Dobra, ~ijim li{avawem bi}e prestaje
da bude bi}e, ali koja ga po dostojanstu i mo}i nadma{uje, te se
stoga s pravom tvrdi da je iznad wega.
Epistemolo{ki paradoks ti~e se saznatqivosti ideje.19
Svako saznawe mora da ima neki predmet saznawa, dok ideja Dobra
kao epekeina tes ousias, ~ini se, izmi~e svakom saznawu. S druge strane, ona se identifikuje sa onim {to je megiston mathema, ~ime se
pretpostavqa wena saznatqivost i podu~qivost.20
Pri razmatrawu epistemolo{kog paradoksa, susre}emo se sa
slede}im problemom. U Dr`avi Platon nigde eksplicitno ne odre|uje su{tinu Dobra, mada ka`e da Dobro omogu}ava bi}e i saznavawe svega onoga {to pripada inteligibilnoj ravni. Mogli bismo re}i da je su{tina Dobra u tome {to nadilazi svaku su{tinu,
ali time problem u vezi sa wegovim odre|ewem ni izbliza nije
re{en, s tim {to je o~igledno da je su{tina ideje Dobra razli~ita od su{tine bilo koje druge ideje. Na{ govor kao da postaje pa-

18 Up. Resp. 526e, 532c. Tu misao razvio je Avgustin. Up. St. Augustine,
Confessions, prev. i priredio J. K. Ryan, New York, 1960, kwige VII, poglavqe 12.
19 Me|u poznavaocima i egzegetama Platonove filozofije postoje opre~-

na mi{qewa u pogledu epistemolo{kog statusa ideje Dobra. Po~ev{i od interpretacije po kojoj nije uop{te mogu}e saznawe Dobra, budu}i da je ono izvan bi}a
(C. J. de Vogel, Rethinking Plato and Platonisam, Leiden, 1988, pp. 4550), preko tuma~ewa da se ideja Dobra, po{to je nepredmetna, dodu{e, mo`e saznati, ali samo indirektno, posredstvom pore|ewa i slika, a ne sistematskog pojmovnog izlagawa (W.
Wieland, Platon und die Formen des Wissens, Gttingen, 1982, S. 48, 196), do shvatawa da
se Dobro spoznaje intelektualnim opa`ajem, do kojeg se dolazi postepenim dijalekti~kim propitivawem (H. H. Krmer, ber die Zusammenhag von Prinzipienlehre
und Dialektik bei Platon. Zur Definition des Dialektikers: Politeia 534 b-c, in: Philologus 110
(1966), S. 3570, Halfwassen, Ebd., 1994, S. 226236).
20 Saznatqivost i podu~qivost ina~e ne moraju i}i u paru. Mogu}e je, recimo, ne{to intuitivno spoznati, a da se takvo znawe ne da diskurzivno preneti,
a samim tim ni podu~avati. Po{to je najve}e u~ewe ono o ideji Dobra, ona ne
mo`e a da ne bude podu~qiva.

206

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

radoksalan kada nastoji da je izrazi, a ta paradoksalnost ne proizlazi iz puke igre re~i, nego iz stvarnih problema s kojima se
na{ um i govor suo~avaju kada treba izraziti ono {to je na ivici
izrecivog.
Pa ipak, mogu}e je dati pozitivan odgovor u pogledu odnosa
ideje Dobra prema svemu ostalom bivstvuju}em i saznatqivom, a on
proisti~e iz wenog ontolo{kog statusa. Ukoliko preokrenemo
zagonetnu formulaciju iz prethodnih odeqaka, zadobijamo jedan
novi smisao. Umesto da ka`emo da ideja Dobra nije sve ono {to
jeste, ka`emo da se ona ni u kom slu~aju ne mo`e poistovetiti sa
bilo kojim bivstvuju}im, niti pak sa totalitetom bivstvuju}ih
stvari. Kada se tako stvar iska`e i objasni, onda poseban polo`aj
ideje Dobra postaje razumqiviji. Dakle, Dobro po sebi transcendira bi}e i saznawe, na taj na~in {to omogu}ava bilo kojoj stvari
ne samo da bude saznata, nego da i jeste.
I kao {to sunce, sa kojim se Dobro poredi, ne podaruje samo
vidqivost vidqivim stvarima, ve} i postajawe i rast, a da pri
tom ono samo nije postalo, isto tako Dobro ne omogu}ava samo saznawe ve} i bivstvovawe onoga {to je u noetskom podru~ju, iako
samo nema bi}e. Ovo uzdizawe preko bi}a treba razumeti u tom
smislu da je Dobro uzrok bi}a mno{tva ideja. Na osnovu re~i
samog Sokrata21 mo`emo sa sigurno{}u re}i da je ideja Dobra kao
temeq i princip svega zapravo ono odakle poti~e mno{tvo ideja
koje ~ine noetsko podru~je.
Ovom prilikom doda}emo jo{ ne{to. U dijalogu Fedon22
iznosi se hipoteza o idejama kao formalnim uzrocima pojedina~nih stvari, pri ~emu Platonov Sokrat odustaje od otkrivawa sveobuhvatanog, teleolo{kog uzroka, koji je Dobro per se. Dr`ava jeste nastavak rasprave iz Fedona, u tom smislu {to se u woj Platonova ontolo{ka hijerarhija temeqi na ideji Dobra, koja se tako|e
odre|uje kao uzrok, i koja samim tim ima ontolo{ki prioritet u
21 Up. Resp. 511 b.

22 Gadamer sasvim ispravno zapa`a da u Fedonu i u Dr`avi, kao i u kasnijem

Filebu rasprava prevazilazi usko podru~je qudskog dobra ili dobara, i da ide ka
razmatrawu univerzalnih ontolo{kih pitawa. Up. H. G. Gadamer, Ebd., S. 179180.

207

IRINA DERETI]

odnosu na sve drugo, ~emu je ona uzrok. Po{to je ideja Dobra uzrok
svemu, ona je razli~ita od svakog drugog bivstvuju}eg, te je u odnosu na wega odvojiva i transcedentna.
Osim apstraktnog odre|ewa ideje Dobra po kome je ona uzrok
svakog saznawa i bivstvovawa, name}e se pitawe mo`e li joj se
pripisati neki sadr`ajniji smisao, kako bi se videlo za{to ba{
ona vr{i tu funkciju, i na taj na~in je utemequju}a za razumevawe
vrlina i politi~kih ustanova. Naime, nedvosmisleno je to da je
ona arche celokupnog saznawa i mogu}nosti da se bilo {ta sazna,
ali mo`emo se upitati da li ona sama mo`e biti saznata. Drugim
re~ima {ta je ideja Dobra?
Tako dolazimo do pitawa koje smo imenovali kao epistemolo{ki paradoks. U najmawu ruku mogu se navesti dva argumenta u
prilog nesaznatqivosti ideje Dobra. Prvi bi glasio da na{e saznajne mo}i, budu}i da su ograni~ene i kona~ne, uop{te nisu u stawu
da doku~e ono {to je s onu stranu bi}a, i samim tim i s onu stranu
svega saznatqivog. A drugi argument se zasniva na tome da Platon
u Dr`avi konstantno izbegava da odredi ideju Dobra.
Ne{to op{irnije razmotri}emo argumente u prilog saznatqivosti ideje Dobra. Prvi, koji smo ve} naveli, jeste taj da ne{to
{to je najve}e znawe ne mo`e a da ne bude nesaznatqivo. Drugo,
u tekstu se eksplicitno ka`e da bi svako drugo saznawe bez saznawa ideje Dobra bilo nekorisno i nepotrebno.23 U nastavku teksta, me|utim, Platonov Sokrat upozorava na nesigurnost qudskog znawa, koje ne mo`e dovoqno da shvati {ta je to Dobro.24
Isuvi{e je lako, ~ini se, otkloniti ovu nedoumicu tako {to }emo
se pozvati na nekonzistentnost tvrdwi u Platonovom tekstu.
Naredni argument u izvesnom smislu se neposredno oslawa
na prethodni. Naime, ukoliko je znawe o qudskim stvarima nekorisno bez znawa ideje Dobra, onda su vladari polisa, filozofi-kraqevi, upravo ti koji pre svih treba da poseduju to znawe. Zatim, po{to nauka o najvi{em dobru zahteva najve}u ta~nost,25 tak23 Up. Resp. 505b.
24 Up. Ibid. 505e.
25 Up. Ibid. 504e.

208

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

va egzaktnost, ako i od koga, mo`e se zahtevati samo od filozofa.

Drugo, neophodno je da filozofi-kraqevi do|u do potpunog, ili, u
najboqem slu~aju, {to potpunijeg znawa o ideji Dobra, ukoliko
uop{te treba da dobro vladaju polisom. Bez takvog znawa, wihovo
pravi~no delovawe bilo bi, dakle, dovedeno u pitawe, {to bi
uru{ilo osnove na kojima po~iva Platonov kallipolis.
Platon smatra da svaka du{a poseduje te`wu ka Dobru, koja,
dodu{e, iako neosve{tena, sluti da se u tom saznawu ne{to
naro~ito krije, a do znawa o tome skrivenom dolaze samo oni
retki. Epistemolo{ki zahtev, koji on postavqa pred svakog
sposobnog da do takvog znawa do|e, jeste najve}a ta~nost.
Ukoliko najve}a ta~nost, s kojom treba saznati najvi{e stvari,
ne bi bila u nekom slu~aju ostvarqiva, Platon takav zahtev ne bi
ni postavqao.
Potrebno je skrenuti pa`wu na jo{ ne{to. Shvatawu, po
kome je Dobro nesaznatqivo i neodredivo, protivre~i sam Platonov tekst, u kome se traga za definicijom Dobra. I ne samo to. U
Dr`avi se dijalekti~ar opisuje kao onaj koji je u stawu da odredi
ideju Dobra, odnosno da je razlu~i i izdvoji iz svega drugog.26 Isto
tako isti~e se i da je preduslov svakog mudrog delovawa poznavawe
Dobra, {to implicira da onaj koji ne zna {ta je Dobro kao takvo,
nije u stawu ni mudro da dela.27
Na osnovu Platonovog izlagawa, ~ini se da wegov Sokrat
ispla}uje svojim sagovornicima mnogo vi{e od kamata,28 {to im
jedino obe}ava na po~etku razgovora o ideji Dobra. Ukoliko i
postoje neke rezerve u pogledu Platonovog stava u odnosu na
saznatqivost Dobra, onda wih treba razumeti u kontekstu na~elne
obazrivosti u pristupu takvom saznawu, kao i u kontekstu wegovog

26 Up. Ibid. 534 bd.

27 Up. Ibid. 517c.

28 Kakav se zakqu~ak mo`e izvesti iz ove ekonomske metafore o kamatama?

Razgovor, koji Sokrat obe}ava svojim sagovornicima u vezi sa idejom Dobra, zasniva
se na nekoj glavnici, ~ije }e, dodu{e, samo kamate oni dobiti. Mo`da time Platon
upu}uje na glavnu raspravu o ideji Dobra, koja izostaje u dijalogu Dr`ava.

209

IRINA DERETI]

upozorewa na postupnu i postepenu pripremu za ovladavawe

takvim znawem.
Slede}e pitawe koje se name}e, ako smatramo da je dovoqno
potkrepqena interpretativna hipoteza o saznatqivosti ideje
Dobra, jeste pitawe da li i kako Platon u Dr`avi defini{e ideju
Dobra.
Odeqci, koji u tekstu slede posle Platonovog distancirawa
od potpunije rasprave o Dobru, mogu nam poslu`iti kao putokaz u
odgovoru na ovo pitawe. Iako naizgled odustaje od odre|ewa Dobra
po sebi,29 Platon iznosi vrlo zna~ajan stav o odnosu jednog i
mno{tva u konstituisawu ideja. Upravo se pomo}u jedne ideje, koja
ima jedinstveno bi}e, odre|uje mno{tvo istoimenih stvari, koje
u woj u~estvuju. Ukoliko ovaj govor o ideji kao takvoj apliciramo
na govor o ideji Dobra, mogli bismo izvesti slede}i zakqu~ak. Na
osnovu utemequju}e funkcije Dobra po sebi mo`emo re}i da je ono
jednost ili jedinstvo, koje, kao apsolutna ideja, transcendira
mno{tvo drugih ideja.
O tome govore i aluzivno napisani redovi iz mita o pe}ini,
gde sunce, koje se poredi sa Dobrom, predstavqa nekakvo Jedno, koje
transcendira mno{tvo zvezda.30 Dakle, ~itawem Dr`ave mogao bi
se izvesti zakqu~ak da je ideja Dobra Jedno iznad mno{tva pojedina~nih ideja, kao apsolutna ideja, mada takvu tvrdwu ne nalazimo
u tekstu Dr`ave. Bez svake sumwe ostaje pitawe da li bismo do
takve interpretacije teksta uop{te do{li da nam svedo~anstva o
Platonovim agrapha dogmata upravo na to ne skre}u pa`wu.
Platon govori o hijararhizovanom ontolo{kom poretku,
koji se ne da svesti samo na simplifikovanu sliku o dva, nepremostivim jazom odvojena, sveta. Kompleksni, numeri~ki odnosi
paradigma su i za razumevawe podvo|ewa pojedina~nih stvari pod
jednu ideju, i za shvatawe odnosa mno{tva ideja prema apsolutnoj
ideji, Dobru po sebi. Izme|u svetlosti Dobra i tmine senki u
29 Up. Resp. 506e.

30 Up. Resp. 516a9. Ne{to kasnije u tekstu opisuje se ontolo{ka hijerarhi-

ja entiteta po sebi. Na dnu lestvice su `iva bi}a po sebi, potom zvezde po

sebi, i najposle na vrhu lestvice je sunce po sebi. Up. Ibid. 532a4.

210

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

pe}ini, pri~ina i prikaza u vodi postoji ve}i broj prelaznih

stupweva, {to onda omogu}uje preciznije diferencirawe pojmova
i potpuniji, obuhvatniji opis razli~itih odnosa.
Platonova ideja Dobra ima svoj utemequju}i ontolo{ki, ali
i gnoseolo{ki i aksiolo{ki aspekat. Dobro kao Jedno je uzor
prema kome treba urediti odnose u dr`avi i u pojedincu. Misao o
jednosti prisutna je u Platonovom shvatawu da su zakoni upravo ti
koji povezuju interese razli~itih grupa i pojedinaca u neraskidivu celinu, i spre~avaju proizvoqno dono{ewe odluka, koje se
zasniva na samovoqi pojedinaca, na wihovim razli~itim, me|usobno suprotstavqenim ciqevima. Najve}e dobro za dr`avu jeste
ono {to je povezuje i ~ini jedinstvenom. Najvi{a vrlina pojedinca jeste pravi~nost, koja nastaje onda kada su delovi wegove
du{e tako uskla|eni da ~ine harmonizovano jedinstvo.
Slede}i korak u na{em izlagawu, po{to smo, ~ini se, pokazali saznatqivost ideje Dobra, jeste razmatrawe pitawa o kojoj
vrsti saznawa je ovde re~. Odnos dijalektike i noeti~kog znawa31
je mnogo slo`eniji nego {to }emo ovom prilikom uspeti da izlo`imo. Zadr`a}emo se pre svega na tekstu Dr`ave i na ulozi dijalektike i noesis-a u saznawu ideje Dobra.
Postupak opisan na kraju {este kwige Dr`ave predstavqa
opis diskurzivnog, dijalekti~kog znawa, uz upotrebu dokaza (logoi), kojima se uspiwemo do bespo~etnog, neuslovqenog po~etka,
{to je Ideja Dobra. S druge strane, upotreba sintagme vi|ewe
Dobra kao da nam sugeri{e da je saznawe wega noeti~ko, poput vi|ewa, direktno i neposredno. Da bismo poku{ali da odgovorimo
na postavqeno pitawe neophodno je videti {ta Platon podrazumeva pod jednim i drugim znawem, a potom da li ih smatra dvema
vrstama znawa koja se iskqu~uju, ili pak me|usobno dopuwuju.
Ukoliko drugu plovidbu u Fedonu nazovemo prvom transcendencijom, u tom smislu da ona predstavqa prelazak od
pojavnog sveta ka svetu ideja, onda daqe uzdizawe ka sagledavawu
31 O odnosu noeti~kog i dianoeti~kog znawa napisane su brojne rasprave.

Nazna~ajnija je kwiga Klausa Elera (Klaus Oehler), Die Lehre vom noethischen und dianoethischen Denken bei Platon und Aristoteles, Mnchen, 1962.

211

IRINA DERETI]

ideje Dobra mo`emo nazvati drugom transcedencijom, onom koja

nam pru`a uvid iza granica usije. Taj uvid nije nekakvo misti~ko
znawe, mada wegov opis podse}a na opise misti~kih iskustava,
kojima se transcendira svaka predmetnost, pa ~ak i samo sopstvo.
Iz re~enog vidimo da diskurzivan opis nije primeren ovom
znawu, jer je ono vi{e slikovitog, nego analiti~kog karaktera.
Struktura noeti~kog znawa je sli~na ~ulnom vi|ewu,32 prevashodno po neposrednom i celovitom prisustvu sadr`aja, pa ga tako
Platon ~esto imenuje kao vid, posmatrawe ili
prosvetqewe. Za noeti~ko mi{qewe karakteristi~an je i momenat iznenadnosti (exaiphnes), kao da je re~ o nekom istupawu iz
vremena, drugim re~ima, to je trenutak neposrednog uvida, koji se
iznenada javqa, i koji kao da prekida lanac vremenskog sleda.
Dijalekti~ko-diskurzivno znawe jeste sistematskog i sinopti~kog karaktera,33 i wime se nastoje pojmiti stvari u wihovoj
povezanosti. Sinopti~ki karakter dijalekti~kog znawa34 u procesu formirawa ideje ima svoj ontolo{ki ekvivalent u jedinstvenom bi}u ideje Dobra, u kojoj u~estvuje mno{tvo pojedina~nih
ideja. Ovaj Platonov epistemolo{ki stav ima i bitne politi~ke
implikacije. Naime, jedino su filozofi u stawu da dr`avu u~ine
jedinstvenom,35 upravo zbog te svoje sposobnosti da uvide ono jedno, su{tinsko u mno{tvu raznorodnih pojava. Stoga mo`emo ustvrditi da postoji paralelnost izme|u ontolo{ke ravni, odnosno
ideje Dobra kao Jednosti, gnoseolo{ke, to jest objediwuju}eg i
sinteti~nog karaktera dijalekti~kog znawa, i normativne, odnosno ideala jedinstvenosti du{e pojedinca i polisa.

itd.

32 Uporediti Resp. 508c12, Phaid. 79, Symp. 210e, 211de, Resp. 490b, 533d, 540d
33 Up. Resp. 531c67.

34 Sposobnost da se ujedno sagleda mno{tvo razli~itih fenomena u svoj

wihovoj povezanosti karakteristi~no je ne samo za saznawe Dobra nego i za svako
drugo dijalekti~ko saznawe. S tim u vezi uporediti naro~ito: Resp. 537c, Phaid.
266b.
35 Up. Resp. 520a.

212

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

Po tome {to je diskurzivnog karaktera, i po tome {to

po~iva na dokazima, dijalektika se sasvim razlikuje od noesisa, a
ova dva oblika znawa sli~na su u tome {to im je predmet isti, {to
se odnose na ideje. Platonov opis dijalektike u {estoj kwizi Dr`ave izaziva nedoumice. Wegov Sokrat tvrdi da je to postupak,
koji po~iva na logoi, a ne na ~ulnim kopijama, kako bi se, po~ev{i
od ideja, do{lo do samih ideja. Ostavimo po strani posledwi deo
prethodne re~enice i najpre postavimo slede}e pitawe: nije li i
logos neka vrsta kopije, naime odraz na{ih kognitivnih sadr`aja?
To je ta~no, ali logoi, na kojima filozofija po~iva, referiraju na
ideje. Tako da taj uzlazni put saznawa opisan na kraju {este
kwige jeste proces dijalekti~ko-diskurzivnog definisawa ideja.
Postupak odre|ivawa ideja podrazumeva i preispitivawe
razli~itih pretpostavki, wihovo prihvatawe ili odbacivawe, i
to u ciqu dola`ewa do same bespo~etne arche. Suo~avamo se sa
pitawem da li se saznawe ideja mo`e svesti samo na dijalekti~kodiskurzivno saznawe. Slede}i Platonove tekstove te{ko da bismo
mogli da do|emo do takvog zakqu~ka, ~ak i ako ne verujemo u autenti~nost Sedmog pisma. I sada se vra}amo polure~enici, koju smo
na trenutak ostavili po strani.
U {estoj kwizi opisani dijalekti~ki postupak uzlazno
vodi ka saznawu Dobra samog, dok je sam ~in saznawa vi|ewe
Dobra. Drugim re~ima, dijalektika posredstvom logoi, omogu}ava
uspiwawe do najvi{eg predmeta, koji se mo`e saznati. A, on se
saznava upravo noeti~kim, neposrednim putem, koji, dakle,
podrazumeva dugu pripremu, zaobilazan i mnogostruk put dijalekti~kog ispitivawa i dokazivawa. Uzgred da napomenemo i to, da
re~ logos ovde ima dve konotacije. Ona zna~i i definiciju idealnih entiteta i davawe dokaza u prilog iznesenih mi{qewa. Sem
36 Ne dovodi li Platon u pitawe prevla|uju}i racionalni karakter svoje

filozofije time {to noeza, koja je u izvesnoj meri sli~na misti~nom iskustvu,
ima va`nu ulogu u wegovom shvatawu saznawa? Na ovo pitawe se bez sumwe mo`e
odgovoriti negativno, ali je ~iwenica i to da je plodna interpretacija Platonovog govora o ideji Dobra i noesis-u, bila vrlo uticajna u potowoj filozofiji
neoplatonizma i hri{}anskog misticizma.

213

IRINA DERETI]

toga, ovom re~ju potcrtava se dikurzivno-racionalna komponenta

u saznavawu onoga {to je po sebi.36
U opisu noesis-a preovladava jedan drugi logos, koji nije
dokazno-racionalnog tipa, ve} je logos pore|ewa i metafora,
kojim to znawe postaje sagledqivije. Vizuelne metafore dominiraju kako u analogiji sa suncem, tako i u opisu noeti~kog znawa, pa
se ono poredi sa iskrom, koja bqesne u qudskoj du{i, kao iznenadni uvid, koji prekida lanac diskurzivnog rasu|ivawa, i direktno nas suo~ava sa istinom o dugo istra`ivanom i promi{qanom
predmetu. Nisu pak samo vizuelne metafore one kojima se noesis
opisuje. Naime, Platon koristi i metafore, koje su jo{ konkretnije, i poti~u iz taktilnog iskustva, iz onoga {to je opipqivo,
te nam se, stoga, ~ine jo{ ~ulnijim od gledawa. Na primer, u jednom elipti~nom i sadr`ajem bogatom opisu37 umskog saznawa
qubiteq znawa (philomethes), osloba|aju}i se mno{tva, dodiruje
istinsku prirodu onoga {to jeste, da bi se na kraju, ispuwen erosom, zdru`io sa najvi{im istinskim bi}em (to ontos on), Dobrim
samim. Pro`imawe du{e filozofa sa idejom Dobra pokazuje da to
saznawe u svojoj posledwoj instanci prestaje da bude predmetno.
Na kraju, vaqalo bi sumirati neke od rezultata na{e
rasprave o ideji Dobra u dijalogu Dr`ave, pri ~emu treba naglasiti da su to samo tri mogu}a odgovora na postavqena pitawa.
O~igledno je da se svakom od navedenih problema mo`e posvetiti
posebna rasprava, pogotovu ukoliko se svaki od postavqenih problema sagleda u {irem kontekstu Platonove filozofije.
Paradoksalnost ontologije ideje Dobra le`i u tome {to je ona, s
jedne strane, najistinskije bi}e, a, s druge, kao ne{to izvan
svakog bi}a, ~ini se kao da nije. Smisao toga s onu stranu ideje
Dobra sastoji se u tome {to ona transcendiraju}i svako bivstvu37 Up. Resp. 490 b. U svome predavawu odr`anom u Beogradu 28. novembra
2003, pod nazivom "Aristotle and Pre-Socratics", Tom M. Robinson ukazuje na tri metafore u dinami~kom opisu noesis-a, a to su: haphe, opsis, i mixis, od kojih posledwu
interpretira kao polno op{tewe. Robinsonovo ~itawe je unekoliko sli~no Cornfod-ovom, koji tako|e isti~e da su metafore polnog sjediwavawa va`ne za razumevawe onoga {to je Dobro. Uporediti i F. M. Cornford, "Mathematic and Dialectic in
the Republic VI-VII", in Studies in Plato's Metaphysics, ed. by R. E. Allen, London 1965, p.93.

214

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

ju}e i saznawe, omogu}uje svim stvarima da jesu i da budu saznate.

Saznatqivost ideje Dobra je neophodna, bez obzira na to {to ona
sama nije iscrpno odre|ena, pre svega zato {to bez tog znawa ni
jedno drugo znawe ne bi bilo korisno, niti bi vladar uop{te
mogao da bude filozof, to jest da mudro vlada. Na kraju {este
kwige Dr`ave opisani uzlazni put jeste dijalekti~kodiskurzivni proces formirawa ideja, koji se zavr{ava neposrednim sagledavawem Dobra.
Iz celog na{eg izlagawa pokazalo se nedvosmislenim to da
metafizi~ka rasprava o Dobru kao takvom nije ni marginalni, ni
suvi{ni, a ni izdvojeni segment Platonove filozofije, ve} je
neraskidivo povezana kako sa u~ewem o vrlinama, tako i sa teorijom ideja.
^esto se postavqa pitawe da li Platon, odre|uju}i Dobro
kao Jedno, ka`e i{ta sadr`ajnije o Dobru, ili ga samo vrlo apstraktno odre|uje. Kako najta~nije od svih znawa uop{te mo`e
da bude od koristi filozofima-vladarima? Ono {to je Platon
imao na umu jeste to da znawe, koje je neophodno da poseduju filoz
o
f
i
-vladari, nema usko tehni~ki ili pragmatski karakter, ono bi trebalo da omogu}i da se kroz razne forme posredovawa do|e do
strukture onoga {to istinski jeste, a da pri tome oni koji wime
ovladaju ne izgube sposobnost za uvide u konkretne, svakodnevne
situacije, u kojima se donose odluke od privatnog ili javnog zna~aja. Jedino posredstvom dugog, napornog uzdizawa u ciqu sticawa najapstraktnijih znawa iz nauka, kao {to su matematika i
dijalektika, mo`e se utemeqiti i razumeti i svaka druga spoznaja, pa samim tim i eti~ka i politi~ka problematika. Iz toga
proizlazi da paideti~ki proces filozofa-kraqeva jeste postepeni put uzdizawa kroz ovladavawe najdubqim znawima, posredstvom kojih }e oni jedino i mo}i da ispravno i pravi~no vladaju.
Od vladara se mnogo vi{e o~ekuje od tehni~ke izve`banosti i
rutiniranosti u dono{ewu odluka. Ina~e, Platonov tekst obiluje ~itavim nizom vrlo o{troumnih stavova, koji proizlaze iz
ispravnog sagledavawa realnih prilika i ta~nog uvida {ta je to u
stvarnosti {to treba uo~iti, izdvojiti i opisati.

215

IRINA DERETI]

Pru`aju}i takve apstraktne, gotovo shematske odgovore,

Platon ne pori~e ni ~ulnu mno{tvenost, ni eti~ki karakter
dru{tvenih pojava, ve} omogu}ava boqe snala`ewe u wima, kao
i ispravnije razumevawe wihovih temeqa. ^estim ukazivawem na
~ovekovu nesposobnost da se sna|e u mno{tvu razli~itih fenomena, Platon sugeri{e to da se jednost ideja ne nudi neposredno, ve}
se skriva iza svuda prisutne mno{tvenosti. Upravo je zadatak filozofa da otkriva te op{te, skrivene strukture, na kojima stvarnost po~iva.

IRINA DERETIC

DOPPELTEPARADOXE. PLATON BER DIE IDEE DES

GUTEN
ZUSAMMENFASSUNG

Die Ausgangsposition unserer Auslegung sind gerade die zwei entgegengesetzten Traditionen in der Rezeption der platonischen berlegungen
zur Idee des Guten in den zentralen Bchern der Politeia, die sich sowohl im
Inhalt der Interpretation als auch in der Einschtzung ihrer Bedeutung unterscheiden. Viele eminente, hauptschlich sprachanalytische Kommentare
(etwa von Shorey, Popper, Crombie, Annas) charakterisieren sie als obskur,
metaphorisch oder als bloen Formalismus. Andererseits sehen die Philosophen einer anderen Tradition (Stentzel, Gadamer, Gaiser, Krmer, Findley,
Reale, Schlezak, Halfwassen), welche auf die berlegung der metaphysischen Fragen in der Philosophie Platons orientiert sind, die Reflexionen ber
die Idee des Guten als den grundstzlichen Teil der Politeia.
Der Beitrag stellt den Versuch dar, unsere Position in dieser Diskussion
zu fundieren sowohl hinsichtlich des richtigen Verstehens des ontologischen
und epistemologischen Status der Idee des Guten, als auch hinsichtlich der
Bedeutung, die sie innerhalb Platons Philosophie hat. In diesem Kontext ist
es wichtig, die Fragen zu formulieren und soweit wie mglich zu beantworten, insbesondere die Frage bezglich des doppelten Paradox, des ontologischen und epistemologischen.
216

DVOSTRUKI PARADOKSI. PLATON O IDEJI DOBRA

Das erste Paradox beinhaltet Folgendes: wenn die Idee des Guten das
Sein transzendiert, dann mu ihr zugeschrieben werden, da sie nicht ist, was
sie ist, womit ihr aber jeglicher Status, geschweige denn der hchste ontologische abgesprochen wird. Es drngt sich die Frage auf ber das Verstndnis
dieses berontologischen Ortes der Idee des Guten, denn es knnte sich erweisen, da sie eine von Platons Hyperbeln ist, wie Sokrates Gesprchspartner Glaukon suggeriert.
Das zweite Paradox hngt mit der Frage der Erschliebarkeit der Idee
des Guten zusammen. Jede Erkenntnis mu ihr (eigenes) Objekt haben, wohingegen die Idee des Guten als epekeina tes ousias jeglichem Erkennen
unzugnglich zu sein scheint. Andererseits kann sie damit gleichgesetzt werden, was megista mathema ist, was aber wiederum ihre Erschliebarkeit und
Lehrbarkeit voraussetzen mte.
Schlsselwrter: Platon, die Idee des Guten, das ontologische und
epistemologische Paradox.

217