Dejv Robinson Niče I Postmodernizam

CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

14 Nie F.
141.78
ROBINSON, Dejv
Nie i postmodemizam / Dejv Robinson;
(prevod s engleskog Boris Bratina).- (I.izd.). - Beograd:
Esotheria, 2002 (Beograd : Akademska tampa).
- 83 str.; 17 cm. - (Ikone savremene kulture)
Prevod dela: Nietzsche and Postmodernism / Dave Robinson.
- Tira 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst
ISBN 86-7348-078-7
a) Nie, Fridrih (1844-1900)
b) Postmodemizam
COBISS-ID 101117196
Nie
i postmodemizam
DEJV ROBINSON
Naslov Originala:
NIETZSCHE AND POSTMODERNISM
Dave Robinson
Copyright originala: 1999. Dave Robinson
Copyright za Jugoslaviju: IP "ESOTHERIA"
Beograd
Sva prava prevoda i objavljivanja zadrava izdava.
Izdava: IP ESOTHERIA, Beograd

Glavni urednik: Vladimir Madi
Direktor produkcije: Srdan Krsti
Prevod s engleskog: Boris Bratina

Lektura i korektura: Ana Ili
Prelom i grafiki dizajn: Nikola Keki
tampa: Akademska tampa, Beograd

Prvo izdanje
Beograd 2002.
YU ISBN 86-7348-078-7
Nie prorok
Veliki filozofski znaaj Niea (Friedrich
Nietsche) lei u tome to je on prvi shvatio
ta zaista za Zapadnoevropljane znai biti
"moderan". On je uvideo da se dvehiljdegodinje verovanje u hrianske vrednosti
primie kraju i da su nai ivoti izgubili
svaku svrhu i smisao. Jo gore, verovao je da
su praktino sve kljune ideje i vrednosti
zapada "metafizike", tj. bez osnova, i da je
to gola injenica sa kojom se treba otvoreno
suoiti. Konano, ukazao je na potrebu za
"novim ovekom" koji bi razumeo i slavio to
novo stanje stvari. Sve ove uznemirujue
ideje izrazio je na izvanredan nain:
Konano nam horizont izgleda opet otvoren,
ak pod pretpostavkom da nije svetao, konano
moemo opet pustiti nae lae da isplove... nae
more ponovo tu lei otvoreno, moda jo nikad
nije bilo takvog "otvorenog mora".1)
Nie je bio svestan da je prorok. Njegove
fotografije pokazuju oveka sa smenim
morevskim brkovima i divlje ukoenim
1 Fridrih Nie, Vesela nauka, knjiga 5, paragraf 343, str.241,
Grafos, Beograd, 1984.
NIE I P O S T M O D E R N I Z A M
pogledom. Smatrao je da pie za budunost,

za publiku koja e umeti da ceni njegov rad,
zbog ega je sebe nazivao "posthumnim" filo
zofom. I sada, nakon sto godina, moda smo
mi ta publika a on prvi veliki postmodernist.
Upozorenje
Nie je, meutim, u velikoj meri govorio
viesmisleno. Njegova filozofija je kontradi
ktorna, slikovita i ironina. Od kada je
umro, njegove reci su dekonstruisane i
rekonstruisane na sve mogue naine.
Pesnici i pisci, anarhisti i faisti, egzistencijalisti i postmodernisti, mnogi od njih sma
trali su sebe "nieancima", tako da izgleda
da svako doba ima svog Niea.
NICEiKRATKA BIOGRAFIJA
Nie: kratka biografija

Nie je roen
1844.
godine u Rekenu u
Nemakoj kao sin strogog luteranskog pas

tora. U mladosti je bio adolescentsko udo talentovani
lingvist
nadareni
muziar
amater. Rano je izgubio veru u hrianstvo,

napustio studije teologije da bi postao brilijantan student klasinih nauka. Sa 24 godine
postavljen je za profesora klasine fililogije
na univerzitetu u Bazelu.
ivot mu se dramatino menja kada dolazi
do openhauerove (Arthur Schopenhauer)
knjige Svet kao volja i predstava (1818). Ta
knjiga utvruje njegov sopstveni ateizam i
omoguava mu da svoja razmiljanja sistematizuje kao koherentan pogled na svet. Kao
mladi, upoznao je Vagnera (Richard Wagner)
i njegovu enu Kozimu kojima je bio oaran u
danima svoje mladosti. Prva njegova velika
knjiga
Roenje
tragedije
posveena
je
Vagneru. Nakon toga pie seriju aforistikih

knjiga,
poput
Ljudsko,
suvie
ljudsko
( 1878 ), gde zapadnu civilizaciju izlae otroj

kritici. Tokom kasnih 1870-ih Nieovo zdra
vlje se postpeno pogorava, to ga konano
primorava da napusti profesorski poziv.
NICE I P O S T M O D E R N I Z A M
U svojim zrelim godinama N i e se esto loe

oseao i verovatno je da je imao sifilis. Patio
je od itavog niza bolesti, ukljuujui tu i
teke glavobolje, nesanicu i bezmalo slepilo
koje ga je dovodilo u stanje suicidalnog
oaja. Do kraja ivota putovao je svuda po
Evropi, bezuspeno pokuavajui da se opo
ravi. Izgleda prilino oigledno da je njegova
lina borba sa boleu oblikovala i njegovu
filozofsku misao.
N i e je smatrao da je
moderna civilizacija obolela i
zatrovana
hrianstvom i nihilizmom, a da je njegova

misija da tome nae lek.
Tokom
1882.
godine pisao je
Tako je
govorio Zaratustra gde je izneo dve ideje po

kojima e
najvie
"nadoveka"
ostati
zapamen:
ideju
"venog vraanja istog".*
(*Poglavlje na kraju ove knjige objanjava

kljune ideje Nieove filozofije.)
Poslednje
godine ivota proveo je u jo veoj izolaciji i

bolestan, ali zapanjujue plodno piui S one
strane
dobra i zla (
1885
),
Genealogiju
morala ( 1887 ), Antihrista ( 1888 ) i Volju za

mo ( posthumno objavljenu 1910 ). To su
neobine knjige, prepune udnih poetskih
aforizama
ironinih
tvrdnji,
izraenih
jezikom koji nije ni literaran ni simboliki
N I C E I PROPAST HRISCANSTVA
ve nekako pre razigrana meavina ta dva.

Dolimino i zbog ovakvih stilskih ekscesa,
njegova filozofija je bila ignorisana od veine
suvremenika, to je kod njega u kasnijem
radu esto dovodilo do ogorenosti i dogma
tizma. Pa ipak, zauvek je ostao uveren da nje
govo vreme tek dolazi.
Hou da budem u pravu ne danas ili sutra nego
u milenijumima koji e doi...")
Oko 1888. godine ponaanje mu postaje sve
bizarnije dok konano nije proglaen ludim.
Do kraja ivota o njemu se starala sestra
Elizabeta - neprijatna ena koja je kasnije
bratovljeve radove objavila u okviru sirove
antisemitske propagande. Umro je u Vajmaru
1900. godine.
Nie i propast hrianstva

Nie je smatrao da zapadna Evropa treba da
se suoi sa injenicom da su hrianske vre
dnosti izgubile svaki kredibilitet i da bi svako
ko bi nastavio sa v e r o m u njih bio ili
2 Nietzsche, pismo Paulu Dojsenu ( Paul Deuasen ), u Selected
letters of Friedrick Nietzsche, engl. prev. Christopher
Middleton, Chicago. Chicago University Press, 1969.
neastan ili "neautentian". Razliite "vere"

koje bi
htele
da ga zamene jednako
su
bankrot, a posebno oboavanje nauke i pro

gresa.
Kada mase konano sagledaju pra
zninu tih novih vrednosti zavladae uasan

oblik pesimizma, tj. nihilizam. Civilizacija e ostati bez vere u bilo ta i propae. Moda je
ovaj nekada posveeni luteranac, a kasnije
militantni ateist ipak preuveliao opasnosti
koje dolaze od sekularizovanog drutva.
Grci
Iako bi on sam to poricao, Nie je u stvari bio
utopista i reakcionar. Verovao je da je jednom
postojalo "zlatno doba" s kojim treba porediti sve ostale istorijske periode, raunajui tu
i ono u kojem je on iveo. Imao je viziju i
pronaao ju je, to nije udno za nekoga ko je
dobio klasino obrazovanje, u antikoj Grkoj:
Grci su tako zanimljivi i u odnosu na druge
toliko znaajniji, jer su bili tako veliki individu
alisti... Svi su oni potpuni i iz jednog kamena
isklesani...Oni nisu sputani nikakvom konve
ncijom....3)
3
.Nie, Filozofija u traginom razdoblju Grka, str. 12, Grafos,

Beograd, 1979.
10
GRCI
To "Grci", odnosi se na mislioce ranog VI veka

p.n.e. kakvi su Tales, Heraklit ili Empedokle,
A ne atinske filozofe poput Sokrata, Platona ili
Aristotela. Divio se "predsokratovcima" jer je
smatrao da su plemeniti, slobodni, kreativni i
strastveni. Pozniji Atinjani su prema njima
inferiorni poto veruju u drugaije vrednosti:
apsolutni
moral,
besmrtnost
due,
tra-
nscendentne realnosti ili snagu ljudskog razu

ma. Oni su, takoe, doprineli razmekavanju
zapadne civilizacije kod nailaska jo vee
nesree - hrianstva.
Po Nieovom sudu, savremeni ovek je
precenio svoju "apolonsku" prirodu u odnosu
na sopstvene "dionizijske" kvalitete. I mada su
obe strane nuni aspekti ljudske due, apolonskom obrazovanju intelekta dat je preteran
znaaj. Biti "dionizijski" za Niea je znailo
biti hrabar i snaan i, prihvatajui sirovost i
patnju koja nas moe snai, na kraju ipak
veselo
razdragano
rei
"Da"
ivotu.
Predsokratovski Grci nisu polagali veru u

lane transcendentne vrednosti. Naprotiv, oni
su
se
suoavali
sa brutalnom
realnou
ljudske egzistencije i tome se vrlo uspeno

suprotstavljali. Stoga bi moderan ovek
tre
balo da ui na njihovom primeru.
11
Nieova analiza klasine grke kulture je

duboko lina, slabo potkrepljena i esto
fantastina. Ali, on je u nju estoko verovao.
Ostatak
ivota
p r o v e o je
piui
udnu
meavinu filozofije, psihologije i mita, osla

njajui se na strasni stoicizam kao lek za
bolesti zapada.
Protivljenje hrianstvu i transcendenciji

Ono to je za Niea stvarno bilo loe u zapad
noj civilizaciji jeste hrianstvo - religija
prema kojoj jo on, izgleda, gajio strasnu edipiiliiu mrnju. ( Rodio se u porodici gde su
tri prethodne generacije bile strogi lutera
nski svetenici.) Njegova kasnija filozofija
puna je izliva poput ovog:
Hrianstvo
nazivam
velikim
prokletstvom,
najveom unutranjom iskvarenou, velikim
instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo
nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno nazivam ga besmrtnom ljagom oveanstva...*)
Za Niea je hrianstvo najpozniji i naj
pogubniji nain miljenja koji zapoinje sa
Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u
'Nie, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985.
12
besmrtnost dua i apsolutne istine. Njegov

uenik Platon govorio je o "dva sveta" i
tvrdio da je na svakodnevni materijalni svet
tek bleda
kopija jednog
transcendentnog
sveta. Ova verovanja u "vie" (ili "tanscendentne") istine lako su se spojila sa kasnijom
hrianskom teologijom.
Hrianske vre-
dnosti i verovanja nuno su, potom, uticali

na zapadnu modernu filozofiju, posebno na
"prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, Dekart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes
mrtnost due, ba kao i venost odreenih
matematikih i naunih istina. Nemaki filo
zof Kant proglasio je postojanje j e d n o g dru
g o g "noumenalnog" sveta koji naim ulima
nikad nee biti dostupan. Zapadni filozofi su
bili u zabludi verujui u mogunost apso
lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli
eskapistike
fantazije
transcendentnim
svetovima. Sa tom tradicijom Nie je resio da

se razrauna.
openhauer i volja za mo
Artur openhauer (1788 - 1860) je, isto
tako, insistirao na tome da je transcendentna filozofija obina besmislica. Ima samo
13
Nieova analiza klasine grke kulture je

duboko lina, slabo potkrepljena i esto
fantastina. Ali, on je u nju estoko verovao.
Ostatak
ivota
p r o v e o je
piui
udnu
meavinu filozofije, psihologije i mita, osla

njajui se na strasni stoicizam kao lek za
bolesti zapada.
Protivljenje hrianstvu i transcendenciji

Ono to je za Niea stvarno bilo loe u zapad
noj civilizaciji jeste hrianstvo - religija
prema kojoj je on, izgleda, gajio strasnu edipalnu mrnju. ( Rodio se u porodici gde su
tri prethodne generacije bile strogi lutera
nski svetenici.) Njegova kasnija filozofija
puna je izliva poput ovog:
Hrianstvo nazivam velikim prokletstvom,
najveom unutranjom iskvarenou, velikim
instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo
nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno 4
nazivam ga besmrtnom ljagom oveanstva... )
Za Niea je hrianstvo najpozniji i naj
pogubniji nain miljenja koji zapoinje sa
Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u
4
Nie, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985.
12
besmrtnost dua i apsolutne istine. N j e g o v

uenik Platon govorio je o "dva sveta" i
tvrdio da je na svakodnevni materijalni svet
tek bleda
kopija jednog transcendentnog
sveta. Ova verovanja u "vie" (ili "tanscendentne") istine lako su se spojila sa kasnijom
hrianskom teologijom.
Hrianske vre
dnosti i verovanja nuno su, potom, uticali

na zapadnu modernu filozofiju, posebno na
"prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, Dekart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes
mrtnost due, ba kao i venost odreenih
matematikih i naunih istina. Nemaki filo
zof Kant proglasio je postojanje j e d n o g dru
g o g "noumenalnog" sveta koji naim ulima
nikad nee biti dostupan. Zapadni filozofi su
bili u zabludi verujui u mogunost apso
lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli
eskapistike
fantazije
transcendentnim
svetovima. Sa tom tradicijom Nie je resio da

se razrauna.
openhauer i volja za mo
Artur openhauer (1788 - 1860) je, isto
tako, insistirao na tome da je transcendentna filozofija obina besmislica. Ima samo
13
jedna istina koja lei "izvan" fenomenalnog

sveta, a to je neprestana borba ili "volja"
pomou koje se samo izabrana nekolicina
pojedinaca moe spasiti. Nie se sa time sla
gao, ali je smatrao da je ta "volja" koja sve
odreuje u stvari "volja za mo". Sva bia
ive
stanju
stalnog
sukoba,
ali je
taj
konflikt kreativan, zdrav i produktivan.

Ovaj svet: udovite snage, bez poetka, bez
kraja, vrsta, medena veliina snage, koja se ne
poveava, ne smanjuje, koja se ne troi nego
tek pretvara....I svi
drugi filozofski pogledi
osnovi su suvine i tetne besmislice.*)

Kao i openhauer, i Nie je bio duboki skep
tik.
Sve je izloeno sumnji jer se ljudi
neprestano zavaravaju da poseduju znanje

ba onda kada ga nemaju. Filozofski skepti
cizam
se
javlja
razliitim
oblicima.
Podrazumeva se da je veina filozofa sklona

selektivnom
skepticizmu.
Mnogi
od
njih
tvrde da su sve prethodne filozofije pogrene

i da su samo njihove istine poput elika.
Neki, kao N i e , globalno su zabrinuti. Oni
5 Nietzsche, Volja za mo, knjiga 4,
Mladost, Zagreb, 1988.
14
paragraf 1067,
str.492,
tvrde da je ljudsko znanje nitavno i da je

istina ili nedostina ili, jo gore, mit.
Anti-utemeljenje
Nieov globalni skepticizam obino se naziva
"anti-
-utemeljenim":
taj
termin
zahteva
izvesno pojanjenje. Kao to kralj Lir kae,

citirajui Aristotela u uvenoj replici: "Nita
ne nastaje ni iz ega". Svaka filozofija mora
zapoeti sa nekim j e z g r o m verovanja za koje
dri
da su
istinita.
"samo-evidentna"
Ovo
je
mesto
i kao takva
gde
se
uvlai
"metafizika", to je Nie sasvim dobro uoio.

Ima stvari koje se naprosto moraju prihvatiti
da bi nauna objanjenja delovala, na primer
to da fiziki svet postoji nezavisno od nae
percepcije njega, i to da mu ta percepcija tek
priblino
odgovara,
kao
da uzronost
dejstvuje samo u jednom smeru. Iako su ovo

razumna verovanja,
njih je zapravo
teko
dokazati. Prosto je nemogue "zanemariti"

sopstveni ulni doivljaj da bi proverili da
izvan nas postoji svet koji nam na ispravan
nain obezbeuje pouzdano ulno iskustvo. I
mada nikada nismo doiveli da posledica
prethodi uzroku, nema nikakvih garancija da
15
takav dogaaj nije mogu. Nie je tvrdio da

je sistem verovanja modernog zapada zasno
van na itavom nizu ovakvih metafizikih
pretpostavki.
Prosvetiteljsto
Moderna evropska civilizacija je "hrianska".
Ona je takoe proizvod "prosvetiteljstva",
kulturnog fenomena koji se javlja krajem 17og veka. Postoji mnotvo rasprava oko toga
ta je "prosvetiteljstvo" uopte bilo i ivimo li
jo u njemu. Ono je deo nae kulturno-istorijske tradicije i to onaj koji je snano uticao na
nauku i politiki ivot zapada.
Filozofi prosvetiteljstva, kao Dekart,
tvrdili su da je razum taj koji nas je nainio
"ljudima". On je tvrdio da dokle god se
drimo odreenih naina kod filozofskih i
naunih ispitivanja, moemo da se sluimo
naim intelektom da bi doli do znanja koje
je izvesno. Razum je univerzalan, objektivan
i autonoman i, kada se upotrebi saglasno sa
"metodom" to dovodi do napretka u nauci i
drutvu.
Ruso (Jean-Jacques Rousseau) je imao
manje vere u razum i nauku, ali je ipak
16
verovao u politiki progres. Ako obezbedite

racionalnu autonomiju pojedinaca i ubedite
ljude da svoju "prirodnu" slobodu zamene
"graanskom",
tada
oni
mogu
stvoriti
savreno politiko drutvo.

Drugi mislioci prosvetiteljstva, kao Kant
(Immanuel Kant), koristili su ovu veru u
racionalnu
misao
autonomiju
kako
bi
podrali hrianska etika uverenja. Praktiki

um bi trebao proizvesti univerzalne i apso
lutne moralne zakone koji bi veno vaili i bili
obavezni za svakoga.
Ideje prosvetiteljstva uverile su Evropljane
u sigurnu budunost i progres u naunom,
moralnom i politikom pogledu. Njihov uticaj
se nastavio i tokom 19-og veka bezuslovno
vaei sve dok se N i e nije njima blie
pozabavio. Nie je imao zapanjujuu kosmiku
perspektivu prema ovoj
naivnoj veri pro
svetiteljstva u ljudski razum i napredak:

U nekom zabaenom uglu vaseljene razasute
meu mnogobrojnim sjajnim sunanim sis
temima postojala je jednom zvezda na kojoj su
dosetljive ivotinje izumele saznavanje. Bio je to
najoholiji
i
najlaljiviji
minut
"svetske
povesti"...6)
"Nie, Knjiga o filozofu, "Saznajnoteorijski uvod o istini i lai u
izvanmoralnom smislu", str.74-75, Grafos, Beograd, 1984.
17
Nie nije prihvatao "teoriju korespondencije"

istine. Ona je tvrdila da se nae mentalne
slike nekako "slau" sa svetom, jer uvek
imamo direktan pristup realnosti posre
dstvom ula ili pomou razuma. Za Niea,
jedina
stvarna istina
nama
svetu je
neukrotiva "volja za mo" i njena potreba da

bude kontrolisana. To znai da su ljudi uvek
za sebe same kreirali istine, koje su im bile
od
koristi
kako
bi preiveli
kao vrsta.
"Znanje" i "istina" samo su korisni instru

menti, a ne transcendental entiteti. To su
pojmovi koje su ljudi izmislili. Oni ne mogu
biti "objektivni" poto uvek slue ljudskim
interesima ili svrhama.
Nie nikada nije razvio konzistentnu i
koherentnu "teoriju znanja" i esto je svoje
stavove izraavao
aforizmima.
razigranim metaforinim
sutini
on
se
slagao
sa
Heraklitom da je svet u "postajanju", tj. u

stanju
neprekidnog haotinog
promene,
tako
da jedina
kretanja i
stabilnost
ili
koherencija koju u njemu nalazimo jeste ona

koju smo sami izmislili. "Znati" znai neto
poput "sabijanja haotinih procesa u kate
gorije koje nam svet ine korisnim i daju
smisao
18
snazi
kontroli".
ak
su
matematike i logike dedukcije samo ljudska

domiljatost, "pretpostavke kojima u realnom
svetu nita ne korespondira".7)
Rei, stvarnost i misli

Jedan od kljunih eseja koji zvui zaista vrlo
postmoderno je "O istini i lai u njihovom
izvanmoralnom smislu", prvi put objavljen
1873. godine. U njemu Nie tvrdi da je svaki
jezik neizbeno "metaforian". Esej poinje
kritikim obraunom u kontrastiranju razli
ka izmeu dionizijske kreativnosti i apolonskog intelekta. Ljudski razum mora da je iz
osnova prevaren im ljudi ive u zajednici.
Drutveni i intelektualni ivot zavisi od opteg dogovora i iz toga se raa konsenzus o
zajednikoj realnosti u kojoj se neizbeno
pojavljuju pojmovi kao "znanje". Jezik sam
forsira ovakve pojmove. Ograniene ljudske
"istine" sasvim su bezopasne i, tavie,
omoguavaju socijalni ivot. Na alost, one
takoe vode uzaludnoj potrazi za lanim i
iluzornim "metafizikim" istinama. Jezik
ionako ne odgovara "stvarnom" svetu na
7.Nietzsche, Human, All Too Human, Section 11 ( 1878 ), u A
Nietzsche
Reader,
trans,
and
ed.
R.J.
Hollingdale,
Harmondsworth: Penguin, 1977, str.56.
19
koherentan nain. On nikada ne moe biti

"doslovan" u tom smislu da bi mogao da
opie realnost koja nas okruuje. Pojmovi
kakvi
su
"istina"
ili
"znanje"
vezani
su
metaforiki za jezik i mogu se nai samo

unutar jezika - oni nam nita ne govore o
svetu. Nieov radikalni pogled na odnos jezi
ka i sveta najavljuje neke od sredinjih ideja
20-og veka, kojima e se baviti Vitkentajn
(Ludvig Wittgenstein) ili Derida (Jacques
Derrida).
Nie je, isto tako, jeziku dodeljivao kljunu
ulogu u neprekidnom ljudskom samoobma
njivanju. Rei su korisne jer nam omogu
avaju da pojednostavimo i, tako rei, "zamrznemo" haos i sloenost naeg okruenja, ali
to je sve to one mogu. Gramatika ne samo da
odreuje nain misaone organizacije ve, to
je jo
gore,
odreuje
i vrste
misli
koje
moemo imati. Subjekat-objekatska gramati

ka kojom mislimo ini da i u svet ugraujemo
subjekat-objekatski
okvir
odnosa,
to
nas
navodi, na primer, da verujemo kako nekako

unutar
nas
samih
postoji
transcendentni
"ego", tj. "ja", odvojen od nae fizike egzis

tencije.
20
P R O B L E M LOGIKE
Problem logike
Prosvetiteljstvo i u tom kljuu sve odgovara
jue teorije saznanja, etike ili politike zasno
vane
su
na nepokolebljivom verovanju
razum. Za veinu filozofa 18-og veka "razum"

je imao isti smisao kao "razumevanje" ili logi
ka. Deduktivna logika se nalazi u samoj sri
prosvetiteljske misli. Ako se, pak, pokae da
logika kao metod ne moe da obezbedi novo
znanje,
tada je
prosvetiteljski
projekat
nevolji. Nie je smatrao da ovek ne moe

posedovati objektivnu misao - ljudi su uvek
voeni svojim eljama i strastima, nainima
kojih
je,
esto
dakle,
ni sami
samo
funkcionisanja
nisu
svesni.
refleksija
naeg
uma
Logika
organizacije
nema
nieg
zajednikog sa spoznajom objektivne istine.

Atinski filozof Aristotel je vrlo dobro
uvideo da ako hoemo logiku na delu onda
moramo potovati tih nekoliko "zakona".
Jedan od zakona logike je "zakon kontradi
kcije" koji kae da nita istovremeno ne moe
biti i A i ne-A. (Nita ne moe biti i irafa i neirafa u isto vreme.) Nie je video ovo pravilo
kao "tok logikih misli i zakljuaka u naem
sadanjem mozgu koji odgovara procesu i
21
borbi nagona to su pojedinano po sebi svi

veoma nelogini i nepravedni". 8 )
Prema
tome, logika ne odraava svet niti garantuje

ma kakvu istinu.
Ona
je tek na nain
stvaranja odgovarajue "realnosti" koja samo

odgovara naim potrebama.
Stvar postaje gora. Ima mnogo metafizikih
pretpostavki u samoj logici, poput verovanja
da se sve moe pooptiti i razvrstati u homo
gene grupe (na primer, irafe). I same "stvari"
po sebi (irafa, na primer) su samo "konstru
kti" koje mi izmiljamo zbog njihove pogod
nosti i razboritosti. Logika je, drugim recima,
samo metod rasporeivanja izmiljenih kon
strukta,
kojima
realnosti
najverovatnije
nita ne odgovara, i zavisi od metafizikih

pretpostavki koje bi mogle biti pogrene.
Logika i klasifikacija potiu iz nae potrebe
da kontroliemo i dominiramo svetom.
Ali pretena tenja da se slino obrauje kao
jednaka, nelogina tenja -jer nema nieg jed
nakog po sebi - prva je stvorila itav temelj
3
logike. )
"Nie, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 111, str. 137, Grafos,
Beograd, 1984.
"isto.
22
RUENJE NAUKE
Nesumnjiva korist logike zavodi ljude da

veruju da se pomou nje m o g u dosei transcendentne i naune istine.
L o g i k a je
veoma korisno orue za preivljavanje i

nita vie od toga.
Ruenje nauke
Ako su razum i logika pod sumnjom, onda
nema m n o g o nade ni za naune "istine".
N i e insistira da nauka nikada ne moe
obezbediti objektivnu istinu jer neto takvo
ne postoji.
Dovoljno je da nauku posmatramo kao, po
mogustvu
to
vernije,
asimilovanje
oveka i stvari! Mi uinio da stalno tanije
opisujemo sebe same,
opisujui stvari i
njihov
sled.10)
Nieova kritika analiza naunih zakona
dosta duguje radu Dejvida Hjuma (David
Hume), kotskog radikalnog empiriste i
skeptika
iz
18-og
veka.
Hjum je
uvek
izraavao duboku sumnju prema grandio

znim tvrdnjama evropskih filozofa raciona'"Nie, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 112, str. 138, Grafos,
Beograd, 1984.
23
lizma. Veina naunih zakona zasnovana je

na uoavanju odreenih pravilnosti u priro
di. Filozofima i naunicima je onda veoma
lako da same sebe uvere da su ove pravilnos
ti veite i nune, ili su pak date boanskim
provienjem. Ali, nema dovoljno uverljivih
dokaza da je to tako.
N i e je napao ideju da je prirodan svet
racionalno ureen i da se pokorava nizu
prirodnih zakona koji mogu biti spoznati.
Sva istraivanja nauke kao kulturno-istorijskog i drutvenog fenomena jasno pokazuju
da se naune istine uvek menjaju. Nauni
"zakoni" su sluajni ljudski konstrukti. Za
njih se esto smatra da su m n o g o vie od
toga - ali, to je samo zbog ubedljivosti reci
kao to je, na primer, "zakon".
...ona "zakonomernost u prirodi, o kojoj vi,
fiziari, govorite s takvim ponosom, kao da ona
postoji samo zahvaljujui vaem tumaenju i
looj "filologiji"...stvari se ponaaju po pravili
ma ili prema nekoj zakonitosti: nema nieg...
sve se deava samo pod prinudom nunosti... a
itava naa nauka i dalje je zavedena obmana
ma jezika.... ")
"Nie, S one strane dobra i zla, paragraf 22, str. 31, Grafos,
Beograd, 1983.
24
Perspektivizam, napredak i nihilizam

Jo se jedan od Nieovih skeptikih argume
nata zasniva na istorijskom relativizmu. Ako
nam istorija pokazuje da postoji m n o g o
razliitih objanjenja o tome kako je sainjen
univerzum, kako onda da budemo sigurni da
je na model ispravan? Nieovo "perspektivistiko" uenje tvrdi da e uvek biti
mogue samo nesavrene interpretacije, a
nikad savrene istine o svetu. Ovakav pogled
na nauku kao na kulturnu, ogranienu i u
svemu ljudsku aktivnost, uticao je na mnoge
filozofe nauke 20-og veka kao to su Tomas
Kun (Thomas Kuhn) i Pol Fajerabent (Paul
Feyerabend). Nauka je teko naslee prosvetiteljstva i samo jedna privremena inte
rpretacija sveta. Ali Nie je uvideo da mnogi
moderni Evropljani ne priznaju ovu injenicu.
Njihova vera u nauku i nauni napredak je
bila opasna iluzija. Nauni napredak ne
proizvodi uvek ljudsku sreu:
Moda upravo postaje jasno petorici-estorici
duhova, da je fizika takoe samo tumaenje i
podeavanje sveta ( prema nama! ako tako
mogu rei), a da nije objanjavanje sveta....12)
"Nie, S one strane dobra i zla, paragraf 14, str. 22, Grafos,
Beograd, 1983.
25
N i e kao lek predlae novu i pragmatinu

"veselu nauku" svesnu svojih predrasuda i
ogranienja. Sasvim je dovoljno da posmatramo svet oko nas i da ta posmatranja
koristimo za napredak civilizacije. Ali nikada
ne smemo pomisliti da nauka moe otkriti
apsolutne istine. Moderni "scientizam" slepo oboavanje nauke- je samo slaba zamena za religiju. I nauka i religija su davale
grandiozne tvrdnje za koje je N i e smatrao
da nikad nee biti potvrene. Kolaps oba ova
sistema
verovanja
uskoro
dovesti
do
opteg nihilizma, oajanja i propasti civilizovanog sveta.
Verovanje u sopstvo
Izvesnosti
kartezijanske
filozofije
su
velikoj meri dale prosvetiteljstvu samopou

zdanje.
Evropska filozofija je poivala na
autentinom postojanju "sopstva" - "kogita"jedine stvari za koju je Dekart tvrdio da je

nesumnjiva. Cogito, ergo sum. Mislim, dakle
postojim.
Ali
Nieova
kritika
analiza
sopstva dovodi do toga da je ono mit upravo

onoliko koliko i ma koji nauni "zakon". Mi
se grevito drimo verovanja u sutinu iden26
titeta j e r nam je on potreban.
To nam
pomae da imamo konzistentna iskustva.

Ono je zgodna fikcija koja je nuna da bi se
sauvao na oblik ivota.
Mada nam je
potrebna i verujemo u nju, ona ipak ni u

kom smislu ne obezbeuje istinitost svog
postojanja.
Postoji miljenje; shodno tome, postoji onaj koji
misli- to je (sve ono) dokle Dekartovi argumen
ti stiu....samo formulacija nae jezike navike
koja postavlja onoga koji dela za ono to je
uinjeno. 13)
Jeziki determinizam se ponovo pokazuje
kao uzrok verovanja u sopstvo. Zapadni jezi
ci
opisuju svet u subjekt-predikatskoj formi
tako da sve to vidimo zahvatamo terminima

onoga koji ini i injenog. N i e tvrdi da ne
postoji
nikakva
supstanca
ili
uzrok
koji
odgovara onome to zovemo e g o tj. "ja".

Jezik skriva od nas istinu da se realnost sas
toji od procesa i promene. Ljudi ne mogu
postojati nezavisno od ovih fundamentalnih
i istorijskih sila koje N i e naziva "voljom za
mo". Zavaravamo se kada mislimo da smo
13.Nietzsche, Notes, Section 484 ( 1 8 8 7 ) , u The Viking Portable
Nietzsche, 1954, str.455.
27
jedinstveni i neponovljivi ili da je naa volja

jedino i iskljuivo naa. O v o znai da je
filozofija nauke i morala (kao ona Rusoova i
Kantova) zavedena zato to poiva na na
ivnom verovanju u linu autonomiju kao
prvu premisu.
Genealogija morala
Ruenje sopstva i slobodne volje nas dovode
do Nieovog moralnog skepticizma. Nie je
bio siguran da e moderni Evropljani morati
da preispitaju izvore svih svojih
etikih
uverenja. On je 1870. godine objavio esej "O

koristi i teti istorije za ivot", studiju koja se
bavi onim to istorija jeste, zato je napisana
i na kraju, zata se sada koristi. Potom je
sproveo nemilosrdno istraivanje prolosti da
bi otkrio stvarnu "genealogiju" modernih
moralnih
vrednosti.
Istorija
je
ta
koja
odreuje nas i vrednosti u koje verujemo i to

esto na naine kojih smo potpuno nesvesni.
Ljudi vole da sebe zamiljaju autonomnim,
aistorijskim biima, ali su uvek proizvod
kompleksne drutvene i politike prolosti.
Nieov krajnji zakljuak je da smo postali
slabi
28
pasivni
zahvaljujui
hrianskom
GENEALOGIJA MORALA
moralu koji od slobodne volje, odgovornosti,

"krivice" i "greha" stvara derivate "dobrote".
Za grke filozofe, re dobro je imala injeniki
sadraj i pre se pridaje ljudima nego njihovim
delima. "Dobar ovek" je bio dobar pripadnik
atinskog drutva a ne onaj ko je slepo sledio
neko odreeno etiko uenje. Nieovo roman
tino vienje presokratovskih Grka je znailo
da su oni za njega bili skoro idealna ljudska
bia. Prehrianski Grci su bili snane indi
vidue,
instinktivni
kreativni,
ljudi
koji
strasni,
su
spontani
samoostvareni
i
na
nain koji "moral stada" osuuje.

Nieova genealoka istraivanja zapadnog
morala otkrivaju nekoliko kljunih stadijuma
njegovog razvoja. Moralni kodovi su od
samog poetka nametani i spolja pojaavani
surovim kaznama i disciplinom. Konstantan
strah svakog pojedinca od kazne podstie
pamenje i usvajanje to dalje dovodi do
linog usvajanja oseaja odgovornosti. Ceo
proces konano proizvodi "suverene" poje
dince prikljuene na moralni auto-pilot koji u
svest imaju usaene moralne norme drutva.
Oni postaju inioci drutva ija je moralnost
smiljena da ljude uini podobnim, prorauna
tim i meusobno istima. Iz ovoga se vidi da je
29
Nieovo vienje morala grubo "naturalistiko"

(psiholoko, antropoloko i socioloko). Nje
g o v o objanjenje ne oslanja se ni na "razum",
niti na neke transcendentne ili metafizike
sutine.
Moderni
moral
je
dalje
sutini
hrianski. Hrianstvo potie od ljudi iz

potlaenih slojeva od kojih su veina bili
robovi. Stoga hrianske vrednosti neizbeno
odraavaju
ovakve
drutvene
politike
okolnosti. Za Niea su sve ljudske vrednosti

uvek posledica neke borbe za mo, iji je
rezultat elja jedne grupe ljudi da ostalima
nametne
svoje vrednosti.
Hrianske
ili
"ropske" vrednosti su roene iz ogorenosti

i represije tako da su rezultat projektovanog
neprijateljstva.
Robovi
imaju
mogunost
sublimacije s v o g oseanja nemonog besa

putem pronalaenja novih etikih kodova
koji istiu poniznost, savest, asketizam, slo
bodnu
volju
sramotu.
Hrianstvo
je
"moral stada" koje privlai i proizvodi pes

imiste i plaljivce. To je, takoe, tetan
sistem vrednosti j e r stoji na putu evoluciji i
30
mogunosti postanka jedne nove i superi

orne ljudske rase.
Za Niea ne postoji nita "prirodno" ili
mistino u hrianskom ( i l i ma kom drugom)
moralu. On se, kao i svaka druga ideologija,
zasniva na odricanju. On podrava veru u
osujeivanje
nagona i
suzbijanje
kreativne
energije. Kao moralni kod, ono stvara dosadna,

statina i konformistika drutva i poteenjuje
domete ljudskih mogunosti i dostignua. Ova
istina o hrianskoj etici jednako vai i za
politiku filozofiju koja poiva na mitovima
poput onog o "autonomnom" pojedincu i
drutvenom ugovoru. Drutva zasnovana na
ovakvim doktrinama odgovaraju potrebama
samo slabih i nesigurnih.
Nie je bio uveren da e se hrianstvo
samounititi jer zastupa potragu za venim,
transcendentnim istinama, a ovo neizbeno
vodi nauci i njenom fatalnom ispitivanju
sopstvene metafizike. N a i v n o oboavanje
same nauke kasnije brzo postaje svetovna
zamena za hrianstvo. Nauka je samo jedna
od metoda kojima se mogu ispitivati prirodni
fenomeni. Ona ne moe stvoriti koherentan sis
tem vrednosti. Priznavanje njenih ogranienja
e, za uzvrat, proizvesti duboko oseanje
31
razoaranja i pesimistinog - nihilizma. A ovo je

situacija u kojoj se danas nalazi oveanstvo.
Procenjivanje Nieovog skepticizma

Nieov skepticizam je svakako radikalan
iako nije sasvim sigurno koliko je on zaista
koherentan i sveobuhvatan. Njegova filozo
fija obiluje proglasima,
od kojih
su neki
ironini, a neki opet namenjeni tome da

okiraju. Na primer, ponekad izgleda da je
N i e pun neprijateljstva prema uzdizanju
nauke kao univerzalnog leka za sve ljudske
probleme, a opet, nekad je pun divljenja za
njena dostignua. Sve zavisi od delova koje
itate.
Totalni
skepticizam
uvek
dovodi
do
paradoksa i praznog vrenja u krug. Kako

mogu N i e o v e subverzivne tvrdnje o pozna
vanju
ogranienosti
ljudskog
znanja
da
preive njegov sopstveni skepticizam? Ako

nema ni "istine ni "znanja" kako moemo da
prihvatimo N i e o v epistemoloki zahtev da
celu realnost svedemo na "energiju" ili volju
za mo? A k o "perspektivizam" znai da su
sve istine
samo
interpretacije
koje
slue
uspelim oblicima ivota, tada je i tvrdnja o
32
PROCENJIVANJE N I C E O V O G SKEPTICIZMA
kojoj je ovde re takoe pobedniki rezultat

ove borbe. N i e i sam kadkad priznaje daje i
njegova filozofija
tek jedna
interpretacija,
jer prosto tako mora biti. Ali, ako je to tako,

zato bismo onda ma koji zakljuak njegove
filozofije uzimali uopte tako ozbiljno? Isto
tako,
nekoherentno
tvrditi
samopobijajue je
da je jezik kao
metaforian.
Ovakva
takav neumoljivo
kritika j e ,
takoe,
upotrebljena protiv nekih postmodernih filo

zofa. Moda sve to nam ostaje jeste da uvek
iznova itamo
N i e o v e tekstove
slavei
paradokse koje oni sobom nose.

Nie
je,
istraiva
nema
klimavih
sumnje,
otroumni
genealokih
temelja
mnogih modernih zapadnih verovanja i vre

dnosti. N o , jesu li njegove pozitivne filo
zofske ideje toliko utemeljene i jedinstvene
kako je on verovao? On je odbacio svu
prethodnu filozofiju,
da bi potom izluio
sopstvenu
koja
deluje
metafiziki.
N j e g o v radikalni skepticizam
tako
izrazito
poiva na "injenici" da je istina samo jedna

- "volja za mo" - iz ega sledi da su sva
druga
filozofska
ili
nauna
objanjenja
netana i iluzorna. Nikada nije sasvim jasno

ta "volja za mo" zapravo jeste. Ako se sve
33
to je stvoreno upravlja po ovoj neumitnoj

sili, kakva je uopte njena priroda? Na kakav
oblik energije se tu referise? Je li "volja za
mo"
nauna,
injenica?
kosmoloka
Da li je
ili
u pitanju
bioloka
psiholoka
analiza? Ili je to jo jedno metafiziko utemeljavanje
skopano
tim
da opravda one
vrednosti kojima se, ini se, N i e divi?
Natovek i veno vraanje istog

U svom najslavnijem delu
Zaratestra N i e je
uenja po
konano
Tako je govorio
razjasnio
kojima je najpoznatiji:
dva
ono
"natoveku" i mit o "venom vraanju istog".

To je ono to on suprotstavlja haosu i oaju
nihilizma koji e nastupiti u zapadnom svetu
nakon sloma hrianskog i naunog pogleda
na svet.
bermensch - to se prevodi sa natovek
ili superovek - je nova vrsta, superiorni
ovek koji e biti sposoban da se otrgne lju
dskom okupljanju. Nadljudi e biti snani,
jaki i zdravi pojedinci koji vode zemaljski,
ulan ivot, osloboeni kako od p o g r e n o g
verovanja u transcendentnu realnost tako i
od zabrana "morala stada". Oni e spremno
34
prihvatiti
apsurdnost
ljudkog
postojanja,
postavi umetnici u kreiranju sebe samih, ali

i
jednog
novog
panevropskog
drutva.
Nihova robusna kultura usredsredie se pre

na umetnike nego na metafizike zadatke.
Rutinske i svetovne poslove obavljae kasta
robova. To ne znai da e natovek biti
okrutni
faistiki
mujak.
Kada j e d n o m
pobede i uspostave se, kada jednom zakorae

"iznad" ljudske prirode, bie tolerantni i
pristojni prema niima kojima vladaju.
N i e o v o budue drutvo je izvanredno
neodreeno u pogledu detalja. To je reak
cionarna matarija sa podlogom u njegovom
divljenju za presokratovsku kulturu u Grka.
On nigde ne objanjava niti razmatra, pitanje
legitimnosti
t o g bizarnog i
autoritarnog
politikog sistema. Takoe, ne nudi nam ni

sugestije oko toga kakav bi se zakon primenjivao
kada nadljude
njihovi
strasni
instinktivni ivoti dovedu do uzajamnih

sporova.
Meutim,
njegova ideja o natoveku
imala je znatan uticaj na egzistencijalistike

filozofe kakvi su Martin Hajdeger (Martin
Heidegger,
1889-1976) ili an-Pol Sartr
(Jean-Paul Sartre, 1905-1980). Ako nema ni

35
boga ni venih istina, a svet u kome ivimo

je
"apsurdan",
onda N i e pogaa u
sr
stvari. Mi smo tada primorani da sami sebe

stvorimo. Ono to mi jesmo vidi se iz izbora
koje pravimo i radnji koje inimo. Proces
naeg
samostvaranja
mogao
bi
liiti
na
umetniko stvaranje. Ali, ovo nije knjiga o

egzistencijalizmu.
Veno vraanje istog

Ako ne postoji bog onda, verovatno, nema ni
venog ivota posle smrti. Vremenski raspon
koji Nie uzima u obzir je zaista ogroman.
Imao je neprestano na umu prisustvo daleke
prolosti, a sam je pisao za budunost. Uenje
o venom vraanju istog predstavlja njegovo
sopstveno vienje venosti.
Tu se istorija
predoava kao kretanje u krugovima koji se

ponavljaju
tako
da
"smisao"
ivota pada
unutar njega samog. Nie svoje ideje ponekad

predstavlja doslovno kao naune injenice o
kosmosu, a nekad kao moralno-psiholoku
metaforu. Jednom kada shvatimo da se nai
izbori i dela uvek iznova ponavljaju, moemo
pretpostaviti da emo biti veoma paljivi
prema tome kakvi su oni. Nama nee domini-
36
V E N O VRAANJE ISTOG
rati prolost jer e nas budunost mnogo vie

interesovati, to samo znai da mi prihvatamo
odgovornost za to to emo od sebe stvoriti.
Meutim, Nieovo opravdanje nadljudi i
njihovog venog "vraanja" puno je parado
ksa. Ako se vremena ponavljaju, kako uopte
moe
doi
do
nastanka
Ubermensch-af?
Francuski filozof il Delez (Gilles Deleuse)

izvanredno je primetio da je ovaj mit Nieova
verzija Kantovog kategorikog imperativa
("Ne ini ono to ne bi voleo da se beskrajno
ponavlja"). ak i da je tana ovakva inte
rpretacija, pojedinani ivoti nadljudi tada bi
bili jo manje spontani.
Uprkos svim ovim unutranjim tekoama
i paradoksima N i e ostaje veliki filozof. On
je prva liga - ali ne zato to daje ubedljive
odgovore na stanje oveanstva ili eme za
njegov razvoj. On je znaajan j e r postavlja
izvorna pitanja na nain kako to pre njega
niko nije inio. Ta pitanja su moda vie psi
holoka ili socioloka n e g o filozofska, ali i
dalje ostaju veoma moderna:
Zato ljudi toliko ude za venim transcendentnim istinama koje ne postoje i zato su
u toj meri spremni da sebe obmanjuju fa
ntazijama?
37
NICE I POSTMODERNIZAM
M o g u li ljudi i njihovo drutvo preiveti na

otrcanim, zastarelim idealima i vrednostima
u koje niko vie zaista ne veruje?
Ako se teleoloki postavimo prema sebi
samima moemo se zapitati kakve ideale,
ciljeve i svrhe treba sebi da zadamo i iz
kakvih razloga?
Nie je prvi postavio pitanje o prirodi
modernog ivota i o preteem oseanju sum
nje i gubitka. Izmislio je novu "genealoku"
istoriju da bi istraio kako smo dospeli tamo
gde smo i ta emo dalje. On nudi smeo,
mada nekoherentan, niz ideja za koje smatra
da
bi
mogle
predstavljati
reenja
naih
"isuvie ljudskih" problema. On duboko veru

je u ulogu koju bi umetnost mogla odigrati u
stvaranju
razumljivijeg
podnoljivijeg
ivota, tako da u najmanju ruku moemo pre

poznati i slaviti to g d e smo, nakon toliko
vekova samoobmane.
Postmodernizam l Nie
Nie je smatrao da su sve "velike prie"
(onog doba) bile u stanju kolapsa. Vera prosvetiteljstva u razum i napredak neizbeno bi
proizvela
38
politike
sisteme
koji
suzbijaju
POSTMODERNIZAM I NIE
originalnost
druge
ljudske
mogunosti.
Nauka, sa druge strane, ne moe dati vre

dnosti po kojima bi ljudi trebalo da ive. Sva
vera u razum i logiku, zatim u nauku sa
njenim "zakonima", "istinu" i "znanje", sve je
to dakle bez osnova.
N i e je osporavao
mogunost svesnog subjekta ija bi misao

leala u jeziku sa nepromenljivim znaenji
ma. Jedina temeljita istina jeste "volja za
mo" - nemilosrdna i vena.
Sve ove ideje deluju tako "postmoderno"
da ne udi to Niea esto smatraju praocem
naih
postmodernih
verovanja.
Doista,
mnogi postmoderni filozofi su, poput Deride

ili
Fukoa,
svojim
tekstovima
snano
naglaavali ovu tvrdnju. Tzv. kreativna ita

nja
Niea
su
velikom
broju
francuskih
intelektualaca sa kraja 20-og veka pruila

mogunost
da
napuste
tada
dominantnu
marksistiku paradigmu, da je sagledaju na

drugaiji nain i, shodno tome, stvore razliit
tip
filozofije.
Mnogi
postmoderni
mislioci
takoe su osetili da su time izbegli totalnu

dezintegraciju
evropskog
prosvetiteljskog
projekta koju je Nie tako
samouvereno
najavio. Samo to oni, za razliku od njega,

nemaju jasnu viziju budueg drutva.
39
ta je u stvari postmodernizam?
Niko, zapravo, ne zna ta to etiketa "post
modernizam" znai.
Bar dvojica uvenih
"postmodernih" filozofa su se odrekli t o g

pojma drei ga za praznog, dvosmislenog i
varljivog. Niko, tavie, pouzdano ne zna ni
ta je
"modernizam"
(modernost,
prim,
prev.), u kom smislu smo ga pre nekog

vremena "nadili" ili ga odbacili, ili se pak iz
njega razvili.
Postmodernizam je moda
samo etiketa koja zastupa niz dranja, vre

dnosti, verovanja i oseanja u vezi sa ivotom
s kraja dvadesetog veka. Jedino to je sig
urno kada je ovaj pojam u pitanju jeste nje
g o v duboki skepticizam i to da ta sumnja
proistie iz opsesije jezikom i znaenjem.
Problem jezika predstavlja verovatno najbolji
pristup za razumevanje postmoderne skepse.
Ranije smo mislili da je upotreba jezika
neto sasvim jednostavno i izgledalo nam je
da je to "prirodno" poput disanja. Ali, filozofi
su u to oduvek sumnjali. Jezik nas moe
zavesti u raznorazne besmislice ako nismo
obazrivi. Mada ga moemo ispravno upotre
bljavati, jezik ostaje ljudski izum i kao takav
gotovo zasigurno nelogian. Jedno od velikih
40
TA JE USTVARI P O S T M O D E R N I Z A M ?
pitanja m o d e m e filozofije bilo je: kako jezik

generie znaenja i ta je uopte znaenje?
vajcarski
lingvista
Ferdinand
(Ferdinand de Saussure,
de
Sosir
1857-1913) dao je
ve-rovatno najuverljiviji odgovor na to pita

nje:
jezik je
sistem
znakova
znaenje
generie kroz razliku. Znamo da znak "pas"

ne znai isto to i "as", ali ne zato to su obe
ove rei na neki misteriozan nain povezane
sa svetom, ve prosto stoga to se razliito i
piu i zvue. Znaci su stoga "proizvoljni"
(arbitrarni, prim.prev.), a njihovo znaenje
usvojeno u sistemu koji je i sam konven
cionalan - prihvaen od svakoga ko jezik
koristi. To oito mora biti relativno stabilan
sistem da bi mogao odgovoriti potrebi za
komunikacijom. I ako je de Sosir u pravu,
jezik mora biti nezavisan, to znai da nam on
ne moe nita rei o svetu izvan njega, ve da
su tek nae misli "uhvaene" unutar njega.
Strukturalisti
Razni
filozofi,
lingvisti,
antropolozi
psiholozi, koji su prigodno nazvani "struktu

ralistima"
nastavili
su
da istrauju o v e
kompleksne znakovne sisteme da bi otkrili
41
ta nam oni g o v o r e o ljudskoj
kulturi i
nainima percepcije i razmiljanja o svetu. Za

takve sisteme se esto smatra da su "binarni"
i
da
znaenja
opaenih
generiu
"suprotnosti"
kontrastiranjem
nalik . onima kao
"razum" i "strast", "muko" i "ensko", "priro

da" i "kultura" itd. Mada ovi sistemi nisu ni
na kakav nain predodreeni ili "prirodni",
strukturalisti su smatrali da su oni relativno
postojani.
Derlda i dekonstrukcija
Najuvenije
strukturalistiko
objanjenje
nastanka znaenja kao posledice organizaci

je znakova dao je ak Derida (ro. 1930). On
je doveo de Sosirove uvide do njihovih
destruktivnih
posledica.
Ako
su,
dakle,
znaci "proizvoljni", njihovo znaenje nije

fiksirano
v e je
inherentno
nepostojano.
Derida je subverzivni antifilozof ija "dekonstruktivna" itanja drugih filozofa otkrivaju

semantike
nestabilnosti.
Derida
se
ne
uputa u rasprave sa filozofima ve iznova

ita tekstove, kako bi pokazao da njihov
nepostojani j e z i k nikada ne moe imati
samo jedan skup znaenja.
42
D E R I D A I DEKONSTRUKCIJA
Dekonstrukcija pokazuje da bilo koji niz

lingvistikih
znakova
uvek produkuje
vie
znaenja, pri emu mnoga mogu biti potpuno

nenamerna (neintencionalna). Svi pisci, sma
tra Derida, ak i oni najpaljiviji i "objektivni",
zarobljenici su znakovnih sistema koji konstituiu
njihove
misli
neizbeno
ostavljaju
tragove u njihovom delu. Ponovna kreativna

itanja pokazuju na koji su nain neke ideje, u
ma kom binarnom sistemu, privilegovane u
odnosu na druge. Ako sa pravom moemo rei
da je znaenje generisano razlikom (differance), to znai da e neke razlike imati pre
dnost nad drugima ija su znaenja "odloena"
(deferr-ed). Nepostojanost je svojstvo zna
enja, ija nam promena neizbeno "izmie".
Ne moe biti govora o "prisustvu" stabilnog
znaenja u komunikaciji bilo da je u pitanju
odnos pisca i itaoca ili govornika i sluaoca.
Derida
subvertira
svaku
filozofsku
tvrdnju
koja bi se odnosila na trajne istine izvan ili iza

jezika.
Deridin
zakljuak
da
je
jezik
uvek
metaforian je sasvim "nieanski". Ovo ima

nekoliko ozbiljnih posledica.
Jedna je da
filozofija ne moe ii "iza" jezika i dosei

nekakvu objektivnu "istinu", koja bi nadilazila
43
NICE I P O S T M O D E B N I Z A M
njihove trenutne istorijske okvire. Tekst nika

da nema samo jedno znaenje. Jezik ne moe
nikada
prodreti
nekakvo
unutranje
znaenje i pokupiti "sutine" pojmova poput

"istine" ili "znanja". Verovanje da se to moe
obino se naziva esencijalizam. Jo radikalni
je, Deridin zakljuak je da za temeljno pola
ganje vere u "identitet" - to da je A uvek
jednako A - nema vie garancija. Kao i Nie,
Derida je takoe veliki zastupnik tranzicije i
transfomacije, a kritiar ubeenja da se u
jeziku nekako mogu fiksirati ideje i spreiti
njihova promena, tj. verovanja koje on naziva
"logocentrizmom". Miljenje da jezik stvara
stabilne i "totalne" izvesnosti ne samo da je
opasno nego i zavodi. Jezik to moe, ali jedino
pod uslovom da vri nasilje nad alternativnim
itanjem ili iskljuivanjem svega onog to se
razume kao "drugo". Ovo, u praksi, obino
znai ustanovljavanje hegemonije koja marginalizuje sve one ije vrednosti i verovanja ne
odgovaraju nekom sluajnom i ogranienom
vienju sveta. Postmodernisti kakav je Derida
slave razliku, raznolikost i ono marginalno,
stvari koje ovetaju u pluralistikoj i tolera
ntnoj demokratiji.
44
Derida i Nie
U eseju "Podsticaji" Derida se, naravno, dri
toga "da nema ni Nieove istine niti istine
Nieovog teksta". Pa ipak, njegov duboki skep
ticizam u vezi sa postojanou lingvistikog
znaenja moe se shvatiti kao dalji razvoj
Nieovog eseja "O istini i lai u njihovom
vanmoralnom smislu". Za potonjeg, jezik je
medij
koji
zamrzava korisne
ali
iluzorne
pojmove kakvi su "istina" i "znanje", zato to

su
oni
potrebni
ljudima
kao
socijalnim
biima. Nije vano jesu li te stvari istinite ili

ne. To su fikcije ija se vrednost sastoji u
tome to omoguavaju evolutivne procese u
drutvu i jedino su filozofi dovoljno ludi da
pomisle da bi jezik mogao obezbediti pristup
metafizikim vienjima takvih stvari.
Derida je jo skeptiniji od Niea, s tim da
je manje sklon hijerarhiji od njega. Ono to je
za Niea neizbena i dobrodola nunost, za
Deridu je time vie sporno. Ako su znaenja
inherentno nepostojna, neizbeno je da se svi
sistemi verovanja iskuavaju kao "esencijalistiki". Etike i politike doktrine uvek su
utemeljene u nekom esencijalnom mitu o
ljudskoj prirodi. Iz jezika se, meutim, ne
45
mogu zasnovati esencijalne "istine", tako da

su etike i politike doktrine skoro uvek
konstrukti
koje
autoritarne
institucije
nameu svima ostalima.

Deridina filozofija esto zvui uznemiru
jue nadrealno, posebno kada tvrdi da ne
postoji nita "izvan" jezika. Za njega su jezik i
realnost ista stvar; nikada ne moemo umai
tekstualnosti i slobodnom protoku oznaitelja. Moda je najvea slabost dekonstrukcije
to to ona moe predstavljati tek negativnu i
parazitsku
delatnost.
Ona
doista
doputa
kritiko itanje, ali ne omoguava nekakvu

novu
neesencijalistiku
ili
nemetafiziku
etiku i politiku filozofiju koja bi zamenila

onu koja je propala. To znai da nije jasno
kako bi Derida branio ljudska prava i slobode
koje jo uvek smatra vrednim.
Liotar i Nie
Francuski filozof an-Fransoa Liotar (JeanFrancois Liotard,
1928-1998) je ispitivao
mnoge politike konsekvence postmodernog

skepticizma.
svom najpoznatijem
radu
Postmoderno stanje (1979) on, poput Niea,

tvrdi da su sve "velike naracije" zapadne civ-
46
LIOTAR I NICE
ilizacije propale. Dosad je uvek bilo mnogo

razliitih, premda meusobno povezanih,
"pria" ili totalnih objanjenja ljudske
prirode i istorije kao to su hrianstvo,
prosvetiteljstvo i marksizam. (Marks je i sam
jo jedno "edo prosvetiteljstva zbog svoje
nepomuene vere u razum i oslanjanja na
"nauno" determinisana predvianja.) Liotar, kao i Derida, insistira da se esencijalistika zasnivanja svih ovih "velikih naraci
ja" vie ne mogu prihvatati.
Liotar se odrekao svojih preanjih
marksistikih uverenja i angamana u
Komunistikoj partiji Francuske, pre svega
zbog izdaje koja je usledila nakon parikih
"dogaanja" iz 1968.godine. U svom naunospoznajnom ustanovljenju, marksizam sadri
autoritarne tendencije, koje su svojim soci
jalnim inenjeringom u naem veku dovele
do komunistikih zatvorskih drava. Totalna
objanjenja vode totalitarnim drutvima.
Prema Liotaru, marksistika velika naracija
ignorisala je libidinalni potencijal oveka
(ili, Nieovom terminologijom, njegovu dionizijsku prirodu). Latentne ljudske strasti zauvek e initi nemoguim podvoenje ljudi
nekoj teorijskoj doktrini, to je ujedno i
47
jedan od razloga kolapsa komunistike real

nosti i ideologije iz 1989. godine.
Velika naracija koja je do sada preovladavala u zapadnoj Evropi, iako ne odve
utopijska, bila je ona kapitalistika. Razni
postmodernistiki pisci nude razliite inte
rpretacije o tome gde smo sada, predviajui
uglavnom turobnu budunost bez utopije
Sam se Liotar zalae za drutvo koje je tole
rantno, pragmatino i pluralistiko, libertersko i anarhistiko, koje iznova slavi razlike
klonei se svake monolitnosti. Naracije
takvog drutva bile bi male, "lokalne", "para
lelne", a nikako hijerarhijske.
Izleda da zapadna civilizacija u ovoom
trenutku evoluira u pravcu nekakvog posttehno-kapitalistikog drutva u kome su
negdanja znaenja velikih rei, kao to su
"progres" i "sloboda", tako pomerena da
oznaavaju jo samo uveane profite korpo
racija, veu industrijsku produktivnost i iri
izbor za njihove konzumente. Na postmoderni svet, kako stvari stoje, postaje jedna
duhovna praznina i kulturna povrnost sa
socijalnim praksama koje se beskrajno pona
vljaju i parodiraju, fragmentirani svet
otuenih individuuma bez samooseanja ili
48
LIOTAR I NICE
smisla za istoriju, ali zato prikljuenih na hi

ljade raznih TV kanala.
Istu takvu viziju
sadanjosti i budunosti pred nas stavlja jo

jedan postmodernista,
an Bodrijar (Jean
Baudrillard, ro. 1929.). Za njega, postmoderni svet je jedan od simulakruma u kome

vie
nema
povrine.
razlike
izmeu
stvarnosti
Savremeni graani nee postati
"nadljudi", ve samo konzumenti medija u

svetu znakova bez oznaitelja.
I Nie i Liotar istrauju znaaj kolapsa
izvesnih zapadnih verovanja. Obojica su duboko
kritiki
nastrojeni
prema
prosvetiteljstvu,
njegovim ambicioznim ciljevima i naivnoj

doktrini o ljudskom usavravanju. Nie je,
mada je
sasvim
slabo
ili
gotovo
nikako
poznavao marksistike ideje, uvek bio nepri

jateljski
raspoloen
jalizma.
P r e d v i d e o je da bi i n g e n i o z n e
prema
idejama
soci
Rusoove ideje lako mogle voditi u politiki

fanatizam i represivne reime koji gue indi
vidualne slobode. I jedan i drugi pozdravili
su propast dominantnih "naracija" njihovog
doba, poto su se osnivale na neistinitim
pretpostavkama i ve stoga su bile naelno
tetne. Pa ipak, Liotarova vizija pluralnog
drutva veoma se razlikuje od N i e o v o g
49
NICE I POSTMODEHNIZAM
hijerarhinog projekta drutva natoveka i

radmka-robova. Ali, zanimljivo je da Liotar,
isto kao Nie, smatra da je ljudska istorija
neizbeno i neumoljivo ciklina. Po njemu, to
kruenje se sastoji u tome to se mode
rnistike totalne "velike naracije" uvek iznova
odbacuju razliitim oblicima postmodernog
skepticizma.
Fuko i politiki diskurs

Miel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) je
verovatno prvi posleratni filozof koji je Niea
smatrao ozbiljnim politikim misliocem. Nie
je bio ubeen da se u sreditu svakog filozo
fskog miljenja nalazi mo. Ta mo je unive
rzalna i koristi je svako ivo bie; ta injenica
govori praktino sve o njima, a posebno o nji
hovim verovanjima i vrednostima.
Nieova misao je dozvolila Fukou da mo i
pojedinca razmatra na potpuno nov nain,
sasvim izvan tradicionalne liberalistike ili
marksistike filozofije. Politika filozofija se
tradicionalno usredsreuje na problem
"legitimnosti". Tu se "mo" predoava kao
kakav metafiziki entitet sapripadan dravi,
koji dovodi do saglasnosti njenih autonomnih
50
F U K O I POLITIKI DISKURS
graana. Onda drava proizvodi "zakone", a

graanima dodeljuje njihova "prava". Fuko,
meutim, pri tom sugerie da stvarna uloga
ovakvog politikog stava jeste da demaskira
injenicu sirove moi i dominacije. Mo nema
sutine; ona se samo javlja u razliitim oblici
ma. I dok neke grupacije dre monopole nad
izvesnim oblicima moi, drugi je gotovo i ne
poseduju. Mo, dakle, nije neto to poseduje
samo drava niti pak neto to moe biti
"ogranieno" u nekoj meri.
Aistorini autonomni ljudi o kojima ovaj
tradicionalni politiki diskurs govori nikada,
zapravo, nisu postojali. Ljudi imaju sopstvenu
istoriju, ba kao to imaju i svoja verovanja i
vrednosti. Sistemske mree i disciplinarne
institucije konstituiu ljuske subjekte i vre
kontrolu nad njima. Kontrola nad njihovim
"diskursima" odreuje kako dozvoljene misli,
verovanja i dejstva tako i sliku individua o
njima samima. Ljudska bia nemaju jedi
nstveni identitet koji bi bio "njihov". Oni su
subjekti koje je stvorio sistem u svojim
mreama moi, ega oni obino uopte nisu
svesni.
Najvaniji Fukoovi radovi predstavljaju
"genealoke" istorije takvih epistemikih
51
instituta koji definiu normalnost i potpo

mau ustanovljenje zatvora i ludnica za one
koji su klasifikovani kao "iracionalni" ili
"kriminalni". Ove nametnute klasifikacije
postoje da bi subjekti bili normalizovani i,
na taj nain, uinjeni regularnim i kontrolabilnim. Mo kontrolie i kanjava, a discipli
narne prakse proizvode prihvatljiva ljudska
bia, instaliraju "njihove" vrednosti i reguliu njihovo ponaanje. Ljude treniraju kako
bi postali autoregulativni i preuzeli odgo
vornost za "sopstvena" dela. Sredinja metefora Fukoove kritike drutva je "panop
tikum" - zatvor u kome su svi sve vreme pod
nadzorom. Fukoova filozofija svakako sve
vie dobij a na znaaju u sadanjem dobu
informatike u znanje i mo jesu jedno te
isto.
. . .mo proizvodi znanje. . .mo i znanje (se)
neposredno uzajamno uslovljavaju.1*)
Fukoove istorije otkrivaju da e "istina" i
"znanje" nuno uvek biti interpretacije, koje
istovremeno sadre i redukciju i represiju.
"MieI Fuko, Nadzirati i kanjavati, str. 33, Prosveta, Beograd,
1997.
52
FUKO I NICE
Znanje uvek zahteva posebno kvalifikovane

interpretatore i njihove zastupnike, to je
ujedno nain da mone elite evoluiraju.
Fuko i Nie
U radu pod naslovom Poredak stvari (19645) Fuko vrsto stoji na stanovitu da je Nie
zasnovao jedinstveni oblik skeptike filozofi
je koji danas nazivamo "postmodernim".
Nie oznaava prag posle koga savremena
filozofija moe iznova poeti sa miljenjem; i
on e, bez sumnje, jo dugo nastaviti da
dominira tokom njenog napredovanja.15)
Moe se imati razumevanja za ovakav sud,
mada Nie nikada nije do kraja jasno domi
slio "genealoku" teoriju, odnosno sistema
tski metod u istoriografiji. Nieova filozofija
je udna meavina rasutih, esto gotovo
nasuminih opservacija o istoriji i psihologi
ji, zasnovanih na intuiciji i linoj idiosinkraziji, koja ne pokazuje nita od savrenog
metodskog pristupa kakav praktikuje Fuko.
Takoe, Nie je manje od njega skeptian u
15 Foucault, The Order of Things, trans. Alan Sheridan, London:
Pantheon, 1970, str.353-4.
53
pogledu pojedinanog ljudskog identiteta.

On je, izgleda, verovao da postoje izvesni
esencijalni psiholoki kvaliteti koji ljude ine
onakvim kakvi su i sainjavaju jezgro nji
hovih uverenja i vrednosti. Frojd (Sigmund
Freud), 1856-1938 je primetio da je Nie je
dinstven upravo po tome to je otkrio ta su
u stvari temeljne injenice o ljudskoj prirodi.
Nie je isto tako utvrdio da je, naravno, za
superiorne i, u estetskom smislu, uznapre
dovale pojedince mogue da sami iskuju sopstveni identitet.
Nie i postmoderni feminizam

Nieovi stavovi kada su ene u pitanju su
grozno seksistiki i nema potrebe ovde ih
ponavljati. Iako reakcionarne, njegove ideje o
ulozi ene su koherentne: besmisleno je da
ene pokuavaju da lie na mukarce;
mukarci i ene retko kada razumeju jedni
druge; mukarci vide ene kao mirne i nene,
dok su one u stvari "divlje".
Do sada je bilo loe. Meutim, u isto
vreme Nie naglaava da ne postoji nikakva
temeljna i nepromenljiva priroda mukaraca
i ena. Uopte, nema nikakvog postojanog
54
NIE I POSTMODERNI FEMINIZAM
identiteta. Nadovek i nadena moraju

kreirati sami sebe. Ovaj tip anti-esencijalizma mnogi postfeministiki filozofi smatraju
upotrebljivim.
Nieova genealoka istraivanja hrianske
etike razotkrila su fenomen "resentimana".
Oni koji ostaju bez privilegija potiskuju svoj
bes i smeraju osvetu i, pri tome, izumevaju
novi sistem vrednosti koji osuuje njihove
tlaitelje a naglaava znaaj jednakosti.
Samo, taj oblik "jednakosti" je mit, jer posta
jui jednaki, dakle, "isti" kao njihovi gospo
dari "rtve" potiskuju ono to je razliito i
jedinstveno kod njih samih. Neki postfemi
nistiki filozofi smatraju da je upravo u tome
greila tradicionalna feministika politika
filozofija. Ako postizanje jednakosti znai
brisanje razlika meu polovima i preuzima
nje nekog pomonog mukog identiteta (od
strane ena), to je prevelika cena. Nie bi
mogao biti od koristi postfeministikoj filo
zofiji u pokuaju da se prevrednuje tradi
cionalni pogled na autonomiju i individua
lnost i potrai drugaiji oblik feministike
politike koji afirmie razliku.
55
Nie i Rorti
Riard Rorti ( Richard Rorty, rod. 1931. ) je
vodei postmoderni filozof u Sjedinjenim
Amerikim Dravama. On se slae sa
nieanskom kritikom metafizikih pojmova
"istine", "identiteta" i "znanja". Kao i Nie, on
je "meta-filozof" jer su sve njegove misli
usmerene na filozofiju kao takvu i isto tako
iskazuje duboku skepsu prema korespodentnoj teoriji "istine".
Nain kojim praznina uzima na sebe formu
kocke koja je utiskuje nema nikakve analogije
sa relacijom izmeu reenike istine i dogaaja
o kojem reenica govori.16)
Prosvetiteljska vera u napredak vodila je filo
zofe 18-og veka ka zamisli da je njihov posao
da ustanove pouzdane osnove svih oblika
znanja na zapadu. Od tada, savrena filozofija
bila je uglavnom fokusirana na veliki episte
moloki projekat - umsko otkrivanje isti
nskog znanja. Filozofi su prihvatili viziju
uma kao "ogledala" sposobnog da reflektuje
16
Richard Rorty, "Objectivity, Relativism and Truth", u

Philosophical Papers, Vol. 1. Cambridge: Cambridge University
Press, 1991.
56
NICE I KORTI
objektivnu realnost izvan njega. Zbog toga se

moderna filizofija u svojim "pojmovnim" i
"fenomenolokim" analizama najee koncentrisala na "glaanje" ogledala, tj. na
israivanje aktualnog procesa saznavanja i
zakljuivanja. Eventualnim raaravanjem
uma i njegovih veza sa spoljanjou, filozo
fija je verovala da e moi spoznati "realnost"
samu. Tu veru da emo biti sposobni da prodremo u temeljnu prirodu stvari Rorti naziva
"sluajem vie filozofije".
Filozofi su, meutim, drutvena bia i nji
hova iskustva mogu biti jedino interpretacije
posredovane jezikom. Ne postoji bilo kakav
privilegovani pristup ni unutarnjim procesi
ma miljenja niti spoljanjoj objektivnoj
realnosti. Takoe, ne postoje nikakve "iste
injenice" ve samo teorije. ak i filozofi koji
su prividno svesni ove injenice i dalje
govore o "svetu" kao da on postoji odvojeno
od naih pojmovnih ema u vezi s njim. Za
ljudska bia jedina realnost jeste kultura.
Razum nije nikakav bezvremeni normativni
ideal pomou koga moemo otkriti vene
istine.
Rortijev skepticizam je oito veoma blizak
Nieovom, mada su njegovi zakljuci
57
razliiti. Za njega, filozofija je bliska sa

knjievnom kritikom - ona je samo jo jedan
oblik "razgovora" o naim uverenjima. Ona je
korisna jer nam pomae da oslobodimo svoju
matu i tako se otvorimo za jedno plurali
stiko drutvo u kome je mogue voditi
mnotvo razliitih "razgovora". Ali, filozofija
ni u kom sluaju nije mesto sa koga smemo
presuivati o tvrdnjama koje pripadaju
drugaijim govorima.
Prema tome, Rorti smatra da ne moe biti
rei o "tvrdim (naunim) injenicama" nego
tek o "tvrdim pregovorima unutar zaje
dnice". Njegovo jeretiko degradiranje
nauke u oblik "razgovora" izazvao je veliku
debatu i proizveo itavu seriju prigovora u
formi postmodernog skepticizma i relativi
zma kod amerikih studenata (u najskorije
vreme u "Sokal debati"). Mnogi moderni na
unici preko volje priznaju da je "objektivno
nauno znanje" iluzija. Ali oni ostaju pri
tome da e nauni govor uvek biti privilegovan zbog svoje jedinstvene sposobnosti da
daje tana predvianja vezana za merljivi
empirijski svet. Rortijevo pragmatino
gledite je da je krajnje irelevantno je li
nauka objektivno "istinita" ili tek "drutveni
58
i kulturni konstrukt". Vano je samo da

"ubedimo ljude da se ponaaju drugaije
nego to su to inili u prolosti" i ohrabruje
mo slobodne i otvorene "istraivake zaje
dnice" u traenju "nenasilnih sporazuma".
Rortijev radikalni skepticizam, kao i nje
govo zastupanje epistemolokog i moralnog
relativizma, raskriva druge etike i politike
probleme u filozofiji. Ako nema sutinskih
istina o ljudkoj prirodi, tada je nemogue
postaviti ni univerzalnu etiku filozofiju. To
znai da nema privilegovanog etikog "govo
ra" koji bi dozvolio osudu onih ija su dela,
recimo, okrutna. Rorti predlae da, bez obzi
ra na sve, treba izabrati ivot u pluralistikom
drutvu koje e tolerisati i ohrabrivati egzi
stenciju velikog broja "samoizgraenih" lju
dskih bia. Ti ironono-skeptini nadmukarci
i nadene izabrae sisteme verovanja koje e
sami preferirati.
Rortijeva vizija tog budueg tolerantnog,
pluralnog i demokratskog drutva deluje
dosta razliito u odnosu na Nieovo aristo
kratsku drutvo. Ipak, ona su verovatno
jednako elitistika - pojedinac mora imati
mnogo slobodnog vremena i obrazovanja da
bi mogao participirati u ironinim "raz-govo59
rima" koje Rorti ima na umu. Ako su sve poli

tike ideologije relativne, pa stoga jednake
vrednosti, to bi pojedince moglo navesti na
voenje ivota u poraavajue apatinom kvijtizmu. Sto bi za Rortija znailo izvesno
prisilno insistiranje na toleranciji razliitih
"raz-govora", za Niea bi to imalo veze sa
neizbenom borbom ideja i "voljom za
istinu". Ali, kod njega to bi predstavljalo
prepreku za ono to je kreativno i snano, a
pripomoglo ono slabo koje je osueno da
nestane. To Nie nikako ne bi dozvolio.
Nie postmodernista?
Je li, dakle, Nie u stvari postmodernista?
Moda. On je svakako izvikan kao uzrok
skoro svim filozofskim kretanjima proteklog
veka, pa to ne bi bio postmodernista?
Razlozi za Nieovu neprestanu popularnost
nalaze se u svim onim zavodljivim i, poznato
je, vrlo prilagodljivim osobinama njegovog
rada. Ta misao pokriva ogroman broj pitanja,
a njegovi pogledi variraju i znaajno se
menjaju. Nieanska proroka mudrost esto
je izraena figurativno, prosto se na taj nain
izruujui najrazliitijim oblicima kreativnog
60
NICE POSTMODERNISTA?
itanja i interpretacija. Sve je pitanje nagla

ska i izbora. On je poput arobnog ogledala u
kome drugi filozofi nalaze sopstvene ideje.
Kao to smo videli, Nie je prihvaen od
strane mnogih postmodernista kao prvi "antifilozof", pre svega, zbog svojih pogleda u vezi
sa jezikom i znaenjem, potom genealokih
studija o moi i uvenog "perspektivizma".
Drugim reima, radije prihvataju ranog
Niea, koji silovito napada metafiziku Kanta i
Hegela, dok dogmatsko vizionarstvo kasnijeg
vie-manje ignoriu.
Ako je Nie i bio dekostruktivista, to nije
dugo potrajalo. Uskoro on naputa svoje rane
teorije o jeziku i znaenju ije mesto zauzi
maju one sloenije, manje postmoderne, i ak
obustavlja objavljivanje eseja "O istini i lai u
njihovom izvan-moralnom smislu". U svom
kasnijem radu, Nie postaje sasvim izriit u
tome da su izvesni moralni i politiki pogledi
nadreeni drugim. Kada sa samouverenou
predskazuje da e drutvo nadoveka smeniti robovski moral hrianstva, to nema
mnogo veze sa perspektivizmom. I verovatno
bi postmoderni kulturni fenomen sagledao
kao poslednji stadijum dekadencije zapa
dnjakog liberalizma, prezirui njegov mli61
tavi relativizam. Nie je nazirao obrise post

moderne kulture, ali to nije ona u kojoj mi
sada ivimo.
On, meutim, i dalje zvui kao postmo
dernista. "Velike naracije" hrianstva,
zapadnog liberalizma, nauke i progresa
propale su, kae Nie. Entiteti kao "istina"
i "znanje" obine su iluzije, pa filozofu ne
preostaje drugo do da duhovitim aforizmi
ma skreu panju na tu melanholinu
situaciju. Sve to zvui ve jako poznato. Na
alost, odgovori se ba ne naziru.
Nie fenomenalista
Budui da je bio nemaki filozof, Nieov rad i
misao nalazio se u senci koju je ostavljao
ogroman uticaj idealista, posebno Kanta i
Hegela. U vezi s tim, on je uvek bio zapitan
nad idejom koju su engleski fenomenalisti
uzimali kao neto oigledno: da su pojava i
realnost u stvari jedno te isto. Fenomenalisti
su bili sasvim zadovoljni time da je svet koji
vidimo onaj "pravi" ("realan"). Za njih ljudsko
znanje moe i biti jedino "fenomenalno" (tj.
pojavno, prim. prev.). Mi zapravo ne moemo
zamisliti kakav je "stvarni svet", i sve dok to
62
RAZVOJ PRSPEKTIVIZMA
ipak inimo ne moemo umai fenomenalizmu. Zbog toga je samo postavljanje pitanja o
tom drugom "pravom" svetu ili samo po sebi
pogreno ili obino traenje vremena. Stoga i
Nieovo insistiranje da je svo nae znanje
limitirano naim pojavnim iskustvom nije
neka nova zastraujua filozofska ideja.
Nieov jarosni ateizam i radikalno
odbacivanje sve metafizike dovode ga do
pragmatizma zasnovanog na fenomenalistikoj doktrini. Ipak, njegova filozofija osta
je jedinstvena po tome to on fenomenalizam
shvata u veem stepenu kao moralno i poli
tiko pitanje nego to se to obino ini. Oko
istinitosti ovih stavova uvek je bio nepo
pustljiv...
Deliti svet na "pmvi" i "prividni". . . simptom
(je) ivota koji propada."
Razvoj pespektivizma
Nieova dosledno relativistika teorija
"perspektivizma" izgleda da je prola kroz
nekoliko faza. U svojim ranijim delima, ini
17
"Nie, Sumrak idola, " U m " u filozofiji", paragraf 6, str. 26,

Grfes, Beograd, 1982.
63
se verovao je da se filozofska istina mora

ticati stvari kakve one "zaista" jesu, dakle ne
samo toga kako se pojavljuju. Meutim, u
kasnijim radovima on je ovo prevaziao.
1. Ako je fenomenoloko znanje jedino
koje ljudi mogu posedovati, tada ono
krivotvori svet kakav on "zaista jeste",
uitavajui u njega ljudske kategorije i
pojmove. Dakle, ovo homo-centrino
znanje ne moe biti "istinito".
2. U tom sluaju, govoriti o "numenalnim" ( trascendentnim ) svetovima za
oveka naprosto nema smisla, jer sve
to se moe iskusiti pripada samo
naem privatnom pojavnom svetu.
3. To znai da je tenja jednog Platona,
kao i hrianskih i filozofa prosvetiteljstva, za onim jedinim objektivnim
znanjem, odnosno numenalnim ili transcendentnim istinama, ne samo pogrena
i nedokaziva nego istodobno izlina za
nas kao vrstu.
4. Ali ako nema "numenalnog "sveta,
govoriti o njemu kao o "prividnom"ko
bna je greka.
5. Prema tome, svo ljudsko znanje i
64
MANJE RADIKALNI PERSPEKTTVIZAM
percepcija nuno su perspektivistiki i

jedinstveni za svakog pojedinano.
6. Svako znanje o svetu numena (ako
neto takvo uopte postoji!) moralo bi
biti apsolutno i potpuno objektivno. To
bi ga, meutim uinilo sasvim neperspektivistikim, ne-humanim i neim
o emu se ne moe govoriti niti se
moe zamisliti. Dakle, jedini svet o
kome moe biti rei jeste fenomenalni
svet.
Manje radikalni perspektivizam

Nie zakljuuje da e uvek postojati mnotvo
razliitih "zahvata" u svet, tj. bar onoliko na
koliko se raznih naina objekat moe percipi
rati sa razliitih mesta. (Nema nieg posebno
novog u ideji da ljudi delimino svet sagle
davaju svojim poloajem u njemu ili onim ta
ele i emu tee. Ostavite gladnog oveka u
samoposluzi ako hoete ovo da proverite.)
Svaka pojedina tenja gledae da se ispolji i
potisne ostale koje su njena alternativa.
Otuda Nieov uvid da e naune tvrdnje uvek
biti odreene onim u emu lei na interes
(ili ako to treba rei to vie nieanski, "volja
65
za mo" e uvek determinisati nau "volju za

istinom") Neke e interpretacije, naravno,
biti manje tane i vie e iskriviti stvari od
drugih tanijih. Ali to nee biti "jedino istini
to objanjenje" koje iskljuuje sve ostale.
Nieovo "perspektivistiko" uenje nije u
stvari tako radikalno. On ne navodi na
zakljuak da nema ni malo istine u vezi sa
ovom situacijom, niti da su sve interpretacije
jednako ispravne ili opravdane.
Nie i nauka
Sa ovim donekle jasnijim razumevanjem o
tome kako se razvijala Nieova teorija
saznanja njegovi raniji stavovi deluju manje
radikalno i manje postmoderno. U svojim
ranim esejima on je esktremno skeptian po
pitanju pouzdanosti naunog saznanja.
Samo, taj skepticizam uperen je jedino pro
tiv onih koji tee da nauku uine novom
metafizikom, ako se to tie tvrdnji o otkri
vanju istina o "realnom" svetu s one strane
pojavnog sveta. Prilino je bljutavo kako se
Nie, u poznijim delima, sa divljenjem
uznosi nad naunim dostignuima dobijenim dosadnim istraivanjem sveta fenome66
NICE I NAUKA
na. Njegova kritika uenja o kauzalnosti je,

takoe, uperena jedino ka onima koji tvrde
da poseduju numenalno znanje o "kauza
lnosti kao takvoj". Naunicima koji istrauju
materijalni svet "govor uzroka" je krajnje
pogodan u meusobnoj komunikaciji. Na
ovaj isto fenomenalistiki pristup nauci
uveliko je uticala filozofija dvadesetog veka,
pre svega logiki pozitivizam. Je li takav pri
stup uopte mogu ili poeljan sasvim je
druga stvar. Uzgred, mnogi filozofi misle da
nije. Ali, Niea je daleko vie interesovalo
zbog ega se ljudska transcendentna uverenja mnogo ree istrauju i propituju nego
to je sluaj sa "problemom fenomenalizma"
kao takvim. Njegovi uvidi su zato pre istorijski, kulturni i psiholoki no filozofski, iz
ega sledi da ga je bolje smatrati "mislio
cem" nego "filozofom". Pa, neka i bude tako.
Subjekat
Kao to znamo, Nie je mislio da su ljudska
bia bitno odreena "voljom za mo" koja
upravlja svim formama egzistencije. Ovo
uenje konano ga je dovelo do nekih "naturalistikih" ili ak "esencijalistikih" uvere67
nja koja, opet, nisu suvie postmoderna.

Poeo je, isto tako, da veruje da su odreene
psiholoke i fizioloke injenice odgovorne
kada se radi o razlikama u ljudskoj prirodi. I
mada nije oekivao da bi ovek kao subjekti
vnost ikada mogao u potpunosti biti protu
maen fizikalistikim ili redukcionistikim
objanjenjima, nije verovao ni da on moe
predstavljati neto vie od drutvenog ili
lingvistikog konstrukta.
Zakljuak
Dakle, Nie moe biti uvren meu postmoderniste samo pod uslovom da u velikoj
meri ignoriemo njegov kasniji rad. On e
zauvek ostati da slovi kao izuzetno matovit
i originalan mislilac, ako ve ne kao filozof
suvie koherentan. Naravno, on "velike rei"
poput "istine", "znanja" ili "znaenja"
upotrebljava sa nekom bezbrinom razuzdanou. Njegovi mnogi nasumini uvidi
sistematski su razvijani u filozofiji 20-og
veka, recimo kod Hajdegera ili Ludviga
Vitgentajna. Mada ga ne moemo drati
odgovornim zbog svih uznemirujuih postmodernih gledita, njegove ideje su ih
68
svakako u velikoj meri ohrabrile da tako

razliito misle o modernom svetu i njegovim
jedinstvenim problemima. Nieova filozofija
e nema sumnje zauvek ostati inspirativna,
zbog ega emo ovu knjigu dovriti jednim
briljantnim Fukoovim zapaanjem:
Jedini valjan Nieov doprinos misli jeste kako
je nju samu najbolje koristiti, kako je
deformisati tako da jei i protestuje. Ako
komentatori budu rekli da nisam ostao veran
Nieu, to nee biti ni od kakvog znaaja.18)
'"Foucault, "Prison Talk", trans. Colin Gordon, u Radical

PhUosophy, No. 16 ( Spring 1977 ), p.33.
69
NIE I POSTMODERNIZAM
KLJUNE IDEJE
Apolonsko/dionizijsko
U Roenju tragedije Nie objanjava ta je
ono to je jedinstveno u razvoju civilizacije
antikih Grka. Dva principa koja su uvek na
delu u grkim tragedijama idetifikuju se sa
bogovima Apolonom i Dionisom. Dok je
apolonski princip umski, racionalan i nekako
posluan, dionizijski se povezuje sa onim
jarosnim, razuzdanim i nestabilnim. Kljuna
uloga hora u ovim teatarskim dogaanjima
sastojala se u tome da izolovana apolonska
individualnost postane deo dionizijske zaje
dnice, koja slavi ivot i prihvata ga sa svim
njegovim nestalnostima. Sloeno estetsko
iskustvo koje daje grka tragedija doputalo
je pojedinanom graaninu da u samom sebi
postigne ravnoteu oba temperamenta.
Pomirenje tih suprotnosti u tragedijama jeste
ono to grku kulturu ini jedinstvenom.
Nie tei da sva razliita dostignua kasnijih
civilizacija meri u odnosu na ovu paradigmu.
70
KLJUNE IDEJE
Autonomija
Kant je drao da iz "treba sledi mogu" racionalni pojedinac mora imati svesti o slo
bodi da bi se mogao odluiti za moralno bie.
Veliki deo politike misli prosvetiteljstva
bezuslovno polazi od premise o svesnom i
racionalnom pojedincu koji slobodno praktikuje svoja politika odreenja. Nieova
genealoka
istraivanja
tradicionalnog
morala otkrivaju da pojedinac zapravo vri
veoma mali broj autentinih i stvarno neza
visnih izbora. Borbe koje proizlaze iz "volje
za mo" proizvode ljudska uverenja, stavove
i vrednosti, na nain koga oni obino nisu
svesni. Nie esto, mada ne uvek sa konzis
tencijom, izjavljuje da je i samo postojanje
nezavisnog subjekta tek mit.
Prosvetiteljstvo
Prosvetiteljstvo se obino vezuje za odreeni
period istorije (otprilike poslednjih 200
godina). No, "prosvetiteljstvo" je u stvari je
dno kratkotrajno dranje uma koje sumnjii
religiozna objanjenja, veruje da e mo razu
ma i nauke resiti veinu ljudskih problema i,
71
moda naivno ali zadivljujue polae veru u

socijalni, ekonomski, politiki i ak moralni
napredak. Nie je pokazao da vei deo ovog
"projekta" ima nepouzdane i sumnjive teme
lje. Bio je surov prema ljudskoj aroganciji i
prostodunoj naivnosti, ali zato otvoren za
izvorni nauni napredak. Veliki broj postmodernh filozofa kritian je u odnosu na
prosvetiteljski projekat, posebno zbog nje
govih utopijskih ambicija, koje sada izgleda
skonavaju u propasti. Mnoga ljudska
ponaanja tokom dvadesetog veka (u Nemakoj, Rusiji, Bosni... ) ne ukazuju da njegova
realizacija napreduje naroito dobro, mada to
ne mora biti argument za naputanje projek
ta u celini.
Esencijalizam
Prvo su Sokrat i, posle njega, Aristotel, posticali na poimanje da izvesni predmeti
poseduju misteriozne "sutine" bez kojih ne
mogu postojati, ali koje se isto tako ne mogu
otkriti ni na jedan nain koji bi se, u
obinom smislu, mogao smatrati naunim.
Davanjem ubeivake definicije "sutine"
"ljudske prirode" Tkao "racionalne" ili kao
72
KLJUNE IDEJE
one sa "istonim grehom") ne dolazi se teko

do opravdanja odreenih oblika autoritarnih
socijalnih i politikih institucija. Esencijalizam,
takoe, podrava veru u mogunost dosezanja objektivne, vene i apsolutne istine i, sa
velikom samouverenou, u sposobnost jezi
ka da ih otkrije i "zamrzne", to je poznato
kao "logocentrizam". Kod Niea nije bilo
nieg slinog.
Veito vraanje
Ovo je nieovski mit koji istoriju vidi kao
beskrajnu seriju uvek iznova ponovljenih
ciklusa. Nie je mislio da e shvatanje ovog
mita svakoga naterati da paljivo razmotri
sve svoje odluke, kako bi postao siguran da je
vredelo da se njegov ivot ponovi. To uenje
je beskrajno interpretirano kao etiki izazov
(ini samo one stvari koje bi sa zado
voljstvom ponovio), ali i kao estetski podsticaj (da naini svoj ivot estetskom celinom
koju vredi ponoviti). Nie je mislio da sve
kosmoloke teorije njegovog doba pokazuju
da je ovakva ciklina vizija istorije nauno
istinita.
73
Egzistencijalizam
Bilo da je univerzum sam po sebi bez
ikakvog znaenja ili da predstavlja samo
borbu za prevlast, na svakom je pojedincu da
izgradi svoja sopstvena uverenja i vrednosti
i, time, samoidentitet. Ovo je teak i astan
zadatak, jer zahteva preuzimanje odgovo
rnosti za svoja dela u svakom asu, naroito
ukoliko se vremena ponavljaju. Nie je sma
trao da e neki imati hrabrosti da se sa ovim
suoe, dok drugi nee mnogo mariti za to.
Takva etika je osnova egzistencijalizma koji
ce kasnije, pored ostalih, razviti an-Pol
Sartr.
Genealogija
Nieove "genealoke" istorije nose taj naziv
jer ispituju istorijske izvore odreenih
pojmova, za koje se inae mislilo da nemaju
istoriju. Njegova socioloka i psiholoka
istraivanja pokazala su da ti pojmovi, za
koje se mislilo da su univerzalni, veni ili u
boanskom poretku, u stvari nisu drugo do
sluajni ljudski konstrukti i da, na taj nain,
ni po emu nisu "prirodni" ili "dati".
74
K L J U C N E IDEJE
Genealoka istorija je opisna i podlona

interpretaciji, a takoe i vrednosna. U
genealogiji koju pie Nie, hrianska
moralna uverenja u vezi sa poniznou i
poslunou koje se poodavno pamte, mada
kao socijalni fenomen sa osobitom i sumnji
vom istorijom i dalje postoje, nisu vie neto
to je vredno ouvanja. Kasnija Fukoova
genealoka istraivanja ludila, medicine,
seksualnosti, kazne i selfa izrazito su pod
uticajem Nieovih.
Metafizika
Po tradiciji, to su filozofska istraivanja onih
stvari kakva nije mogue obaviti empirijskim
putem. To ukljuuje i "realnost samu", priro
du vremena i prostora, boju egzistenciju itd.
Vera mnogih filozofa da ljudski um ne moe
otkriti nikakvu injenicu koja ne pripada
domenu ulnog iskustva, jeste neto to je
Nie-fenomenalista esto naglaavao. Tako
e, slagao se sa Kantom u tome da je na
razum sainjen tako da misli o realnosti u
jednom specifinom i ogranienom smislu.
Meutim, to nije zatitilo filozofe od traenja
jo nepostojeih oblika objektivnog "znanja"
75
ili "istine". Naravno, Nieovo uenje o "volji

za mo" i samo je vrsta metafizike.
Naturalizam
Naturalizam je filozofsko uverenje prema
kome prirodne i drutvene nauke niti sada
mogu niti e ikada moi dati objanjenja svih
pojava. Etika uenja tee da budu ili naturalistika ili, to nije nimalo iznenaujue,
ne-naturalistika. Naturalistika etika ispitu
je moralna uverenja pojmovima psihologije,
sociologije ili ak biologije. Ne-naturalistike
doktrine svoja objanjenja i opravdanja trae
u viim, transcendentnijim mestima poput
boanske zapovesti, Platonovim idejama ili
praktikovanjem nekog oblika univerzalnog pa stoga neupitnog - apstraktnog zaljuivanja. Nie je bio etiki naturalist, iako su nje
gova nauna uverenja prilino jedinstvena.
Perspektivizam
Ovaj pojam opisuje Nieovu teoriju saznanja,
koja tvrdi da nikakvo pravo znanje i ne
postoji, pa po pretpostavci, onda nema
potrebe ni za epistemologijom. Nema pojedi76
nane "perspektive" koja je objektivna i

univerzalna. Ljudi nemaju pristupa svetu
kakav on "stvarno" jeste i svaka elja za tim
je zavedenost i nastranost. Ljudske potrebe i
enje rukovode ih onim to nazivaju
"znanjem" ili to prihvataju za "istinu". To
znai da u jednom upenom i korisnom
diskursu nije, u stvari, ba pohvalno upotre
bljavati rei kao to su "znanje " ili "istina".
Ovo je istinito u nauci i logici upravo kao to
vai i za svako saznaj no pitanje da je odgovor
na njega uvek provizoran. Nieanski perspektivizam, meutim, ne vodi nuno u
opteparaliui epistemoloki relativizam.
Neko perspektive se mogu sagledati sa veeg
rastojanja i postati tako tanije i upotrebljivije od drugih. Ali i relativizam i apsolutizam
su, na koncu kae Nie, "jednako detinjasti".
Oni koji ele da od Niea naprave postmodernistu naglaavaju njegove relativistike i
perspektivistike poglede, pokuavajui da
redukuju status njegovih esto mnogo
dogmatinijih stavova na obine misaone
eksperimente. Nieova filozofija mora stoga,
po samoj njenoj definiciji, ostati samo "inte
rpretacija".
77
Fenomenalizam
Tvrdnja je ove knjige da Nieovo uenje o
perspektivizmu delimino potie od njegovih
fenomenalistikih pogleda. Fenomenalizam
je teorija opaanja i znanja koja se obino
vezuje sa engleskim filozofima Donom
Stjuartom Milom (John Stuart Mill), Bertranom Raselom (Bertrand Russell) i A.J.
Ej erom (Alfred J. Ayer). Ona odbacuje mi
ljenje po kome "iza" "povrinskog" pojavlji
vanja stvari lei njihova nedostina realnost,
insistirajui da je svaki govor o stvarima
zapravo govor o aktuelnim ili moguim
ulnim iskustvima. Niea su nervirale mistifikacije proistekle iz nemake klasine filo
zofije, to je dovelo do jedinstvene meavine
skepticizma,, metafizike, fenomenalizma i
pragmatizma u njegovoj misli.
Relativizam
Filozof moe biti relativista u pogledu sveg
ljudskog znanja. Neka udnovata vrsta
radikalnog epistemolokog relativizma mogla
bi zastupati stav da su sve saznajne tvrdnje
jednake valjanosti, ukljuujui recimo i to da
78
je Nie bio irafa. Jedna njegova razboritija

forma sugerisala bi da postoji mnotvo
razliitih "perspektiva" ili naina zahvatanja
jednog stanja stvari, tako da nema jedne
monolitne istine o ma emu. (videti Perspektivizam) Etiki relativizam stoji na sta
novitu da su sva moralna uverenja jednake
vrednosti, da nijedan moralni sud nije mo
gue dovoljno potkrepiti i daje moralni govor
besmislen. Nieovi pogledi su ovome ponekad
bliski, ali je glavna poenta u tome da moralna
uverenja obino imaju sumnjiv istorijski pedi
gre i da kriju svoje motive i svrhe. Njegova
filozofija nije relativistika kako na prvi
pogled izgleda, ime izmie potekoama
etikog i epistemolokog relativizma koje se
javljaju postmodernim filozofima kao to je
Riard Rorti.
Skepticizam
Skepticizam i relativizam se esto uzajamno
podravaju pri umskom dranju, tako da
relativizam predstavlja dobar argument u
odbrani istine relativizma. Ako su sve take
gledita i svi sudovi jednake vrednosti,
moda su onda oni neispravni, lani ili
79
prosto besmisleni. Nie daje druge argu

mente za sopstveni anti-fundacionalistiki
skepticizam zasnovan na ogranienosti
ljudske percepcije i odreujuoj snazi jezika.
Globalni skepticizam je sumnjiav prema
svim spoznajnim tvrdnjama, ali mora pogle
dati u oi paradoksu o sopstvenoj istinitosti.
Selektivni skepticizam, pak, sumnjii mnoge
ili najvei deo spoznajnih sudova. Ta uma
njena skepsa, ponekad znana kao "falibilizam", smatra da svi spoznajni stavovi
moraju biti provizorni i zamenjeni kada se za
tim ukae potreba. Ovo je, grubo govorei,
Nieov kasniji uvid, ali i uvid veine
modernih filozofija nauke.
Istina/znanje
"Pretpostavimo da je istina ena - ta
onda?", kae Nie, ime je izgleda hteo rei
da istini treba prii sa panjom kao i da time
ona nipoto nee biti zagarantovana ili
sigurna. Nie je odbacio "korespodentnu
teoriju" istine, teoriju koja tvrdi da postoji
neposredan pristup realnosti kroz naa ula
ili razum. Nie ne odbija da upotrebljava
velike filozofske rei, ali glavne sumnje
80
KLJUCNE IDEJE
upuuje njihovom znaenju i svrsi, (videti

poetak Perspektivizma )
Ubermensch
Ova re je, esto zavodei, razliito pre
voena kao super-ovek ili natovek. Iako je
po ovom uenju Nie verovatno najpoznatiji,
njegovo objanjenje i opis tih pojedinaca su
zauujue ogranieni i nejasni. Natovek (
u smislu samo-nadvladavanja pre nego
vladanja nad drugima ) je eksperimentalni
egzistencijalista, nevezan konvencijama i
odgovoran za kreiranje
sopstvenog karak
tera, uverenja i vrednosti. Stoga on nimalo
nije nalik "zadnjim ljudima", koji SU zainteresovani jedino za linu udobnost i mater
ijalna zadovoljstva, slepo prihvatajui
"moral stada" i populistike dogme. Stavie,
nije jasno je li natovek ideal, preporuen
umski stav, realna mogunost u budunosti
ili darvinistika neizbenost. Ipak, ova ideja
je ostvarila ogroman uticaj i na literaturu i
na ivot. Njene esto pogrene interpretacije
i njihove isto takve primene nisu uvek bile
benigne.
81
Volja za mo
"Svet je volja za mo i nita vie." To je
sredinji i optevladajui motiv sve Nieove
filozofije, a dolazi od njegovog jedinstvenog
itanja openhauera. U tom pogledu, beskra
jan je i plodotvoran njegov uticaj na izvesne
postmoderne filozofe, na primer na Fukoa. U
kojoj meri je Nie ovu ideju na svoj nain
smatrao naunom injenicom, metafizikom
spekulacijom ili tek monom metaforom, nije
uvek jasno. Kod "volje za mo" svet je vien
kao neprestana borba, to predstavlja bazinu
injenicu sve ljudke istorije, miljenja i delatnosti. Tu se sve elje koje ljudska bia imaju
moraju sagledati u kontekstu moi, poto ih
pojedinci mogu ostvariti jedino iskljuiva
njem elja drugih. "Volja za mo" prema tome
znai da se svi pojmovi, uverenja i vrednosti
javljaju kao rezultat potiskivanja drugih
mogunosti, a samo potiskivanje se uzima
kao neto po sebi. Tako su sve forme "znanja"
i "istine" samo razliite verzije koje triumfuju
u utakmici izmeu zaraenih ideja. Zbog toga
nieansko uenje o perspektivizmu naglaava
da mogu postojati samo "interpretacije", a
nikad "injenice".
82
IKONE SAVREMENE KULTURE
Ajntajn
i raanje velike nauke
Hoking
i boanski um
Nie
i postmodernizam
omski
i globalizacija
Umberto Eko
i fudbal
Habermas, Hajdeger
i mobilni
PRVO KOLO
telefon

Dejv Robinson Niče I Postmodernizam

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dejv Robinson Niče I Postmodernizam

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

Izdava: IP ESOTHERIA, Beograd

Prevod s engleskog: Boris Bratina

tampa: Akademska tampa, Beograd

pogledom. Smatrao je da pie za budunost,

Nie: kratka biografija

Nemakoj kao sin strogog luteranskog pas

amater. Rano je izgubio veru u hrianstvo,

Vagneru. Nakon toga pie seriju aforistikih

( 1878 ), gde zapadnu civilizaciju izlae otroj

U svojim zrelim godinama N i e se esto loe

moderna civilizacija obolela i

hrianstvom i nihilizmom, a da je njegova

govorio Zaratustra gde je izneo dve ideje po

"venog vraanja istog".*

(*Poglavlje na kraju ove knjige objanjava

godine ivota proveo je u jo veoj izolaciji i

morala ( 1887 ), Antihrista ( 1888 ) i Volju za

jezikom koji nije ni literaran ni simboliki

ve nekako pre razigrana meavina ta dva.

Nie i propast hrianstva

neastan ili "neautentian". Razliite "vere"

bankrot, a posebno oboavanje nauke i pro

Kada mase konano sagledaju pra

zninu tih novih vrednosti zavladae uasan

.Nie, Filozofija u traginom razdoblju Grka, str. 12, Grafos,

To "Grci", odnosi se na mislioce ranog VI veka

nscendentne realnosti ili snagu ljudskog razu

Predsokratovski Grci nisu polagali veru u

ljudske egzistencije i tome se vrlo uspeno

balo da ui na njihovom primeru.

Nieova analiza klasine grke kulture je

meavinu filozofije, psihologije i mita, osla

Protivljenje hrianstvu i transcendenciji

besmrtnost dua i apsolutne istine. Njegov

dnosti i verovanja nuno su, potom, uticali

svetovima. Sa tom tradicijom Nie je resio da

Nieova analiza klasine grke kulture je

meavinu filozofije, psihologije i mita, osla

Protivljenje hrianstvu i transcendenciji

Nie, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985.

besmrtnost dua i apsolutne istine. N j e g o v

kopija jednog transcendentnog

dnosti i verovanja nuno su, potom, uticali

svetovima. Sa tom tradicijom Nie je resio da

jedna istina koja lei "izvan" fenomenalnog

konflikt kreativan, zdrav i produktivan.

drugi filozofski pogledi

osnovi su suvine i tetne besmislice.*)

Sve je izloeno sumnji jer se ljudi

neprestano zavaravaju da poseduju znanje

Podrazumeva se da je veina filozofa sklona

tvrde da su sve prethodne filozofije pogrene

tvrde da je ljudsko znanje nitavno i da je

izvesno pojanjenje. Kao to kralj Lir kae,

"metafizika", to je Nie sasvim dobro uoio.

dejstvuje samo u jednom smeru. Iako su ovo

dokazati. Prosto je nemogue "zanemariti"

takav dogaaj nije mogu. Nie je tvrdio da

verovao u politiki progres. Ako obezbedite

savreno politiko drutvo.

podrali hrianska etika uverenja. Praktiki