Filoloki fakultet Univerziteta u Beogradu

Seminarski rad iz Uvoda u knjievnost

Pojam stila u knjievnosti

mr Boban uri
Katarina Petrovi
broj indeksa 2014/0688
Beograd, decembar 2014.

Sadraj

Uvod ....................................................................
................

Pojam stila u
Antici ..............................................................

Stilistika i
retorika ................................................................

Jezik u estetskoj
funkciji .......................................................

Stilska markiranost i stilem

...................................................

Pravci u
stilistici .................................................................
...

Raslojavanje
jezika ................................................................
Funkcionalno-stilsko
raslojavanje ..................................................

Stil kroz pravce u

knjievnosti ...............................................

Stil
pisca ....................................................................
............

2.

Stilske
figure ...................................................................

.......
Klasifikacija stilskih
figura ...............................................................
3.

Zakljuak ......................................................................
................

4.

Literatura ......................................................................
.................

Uvod
Re stil potie od latinske rei stilus, odnosno grke rei stylos
koja oznaava pisaljku, tj. zailjen tapi kojim se pisalo po
votanim tablicama. Kasnije stil poinje da oznaava i nain na
koji su slova ispisivana, odnosno ovekov rukopis. Isti naziv je
poeo da se koristi da oznai karakter napisanog, iz ega se
prenosi i na polje izraavanja u drugim sferama van umetnosti.
U dananje vreme, pojam stila obuhvata osobenosti ovekovog
ponaanja i delanja u svim oblastima ivota u kojima ovek ima
nekog udela. Stil zapravo oznaava celokupnost karakteristika
jednog umetnika (njegov rukopis, nain izraavanja, upotreba
stilskih sredstava), umetnike kole, pravca ili epohe tj. ukupnost
odlika koje neto ine prepoznatljivim. O stilu kao nainu
izraavanja govori se u mnogim oblastima: jeziku, knjievnosti,
muzici, arhitekturi, likovnoj umetnosti. Neretko, osobenost
oblaenja i ponaanja, pojedine navike i maniri pojedinca ili
grupe, definiu se, esto, kao njihov stil ili nain ivljenja. Ako se
za nekog kae da ima stila, onda to znai da je osoben u
ponaanju, govoru, odevanju, navikama i sl.
Na primer, poslovni stil se uopteno moe definisati kao verbalno
optenje u smislu obavljanja odreene profesionalne delatnosti.
Poslovni razgovor nije strog skup utvrenih, administrativnih
formula, fraza i idioma, ali u svakom pogledu tei konciznom i

jasnom stilu izraavanja. Stil izraavanja i lini manir

predstavljaju nain na koji se obraamo sagovornicima, upotreba
i izbor odreenih rei i fraza koji sainjavaju lini stil govornika.
Umetniki stil, odnosno pravac, nastaje kada jedan umetnik vie
njih stvaraju iste ili sline oblike i forme za prikazivanje vie ili
manje istih sadraja. Imena mnogim stilovima su dali sami
umetnici (npr. ekspresionizam, orfizam, suprematizam) ili
istoriari umetnosti. Neki pravcu su nastali kao oblik ismevanja,
to ukljuuje stilove kao to su gotika, barok, rokoko,
neoklasicizam, fovizam i avangardne pokrete.
Knjievni stil predstavlja stil pojedinog pisca i ini karakteristian
odabir i nain upotrebe stvaralakih postupaka i stilskih izraajnih
sredstava u oblikovanju knjievnog teksta.
U sutini, stil je izbor izmeu alternativa koje nudi jeziki sistem
na raznim nivoima.

Pojam stila u Antici

Stilom kao nainom pisanja i govora poela je najpre da se bavi
antika retorika gde je pragmatika strana jezika dola do
snanog izraaja. Retorika predstavlja uenje o besednitvu kao
vetini pridobijanja sagovornika i slualaca govorom. Potom se
teite prouavanja prenelo sa prouavanja sposobnosti
ubeivanja na istraivanje samih jezikih i misaonih sredstava, iz
ega je nastala i nauka o stilskim figurama, odnosno retorikim
figurama i tropima.
U doba antike retorike postojale su odreene osobine koje bi
govor trebalo da sadri. Uitelji besednitva uili su svoje uenike
kako da postignu dobar stil. Smatrali su da jasnoa u izboru i
slaganju rei, slikovito izraavanje, ivost rei i stilske figure su
podrazumevani elementi dobrog govora.
U antici, stil se delio na:

- atiki (zbijen, sadrajan) i

- azijantski (kitnjast i razvodnjen).
Ponekad se pominjao i rodoski (ime dobija po ostrvu Rodos i
predstavlja meavinu prva dva).
U Rimu, bila je zastupljena podela po snazi emocija koje govor
izaziva, pa postoji:
- jednostavan koji se jo naziva i prosti ili blagi stil, on se koristi
za izlaganje injenica i dokaznog materijala;
- umeren odnosno srednji; slui da se zabave i pridobiju itaoci;
neke od odlika ovog stila su digresija, metafore i izreke;
- uzvien tj. visoki ili snani stil; zahteva snagu rei i ispunjen je
emocijama; slui da izazove snane emocije kod italaca i koristi
hiperbole i snaan gest.
Takva podela se zadrala i danas.
Iako je govorniki stil krajnje individualan i zavisi iskljuivo od
linosti govornika, pa miljenju uitelja besednitva, govor mora
da sadri neke opte karakteristike koje ga ine uspenim. On
mora biti jednostavan, razumljiv, zanimljjiv, odmah shvaen, da
ima sutinu, da svaka re ima odreeni cilj, kratak. Retorska
pitanja takoe su bila poeljna, kao i nepotpune reenice kojima
nedostaje subjekat ili glagol i tzv. periodine reenice. Dobar
govor je trebalo da sadri to vie stilskih figura i slikovitog
izraavanja.
Teorija stila zauzima jedno od znaajnijih mesta u ovom
Kvintilijanovom priruniku retorike, Institutio oratoria. Njegova
teorija stila se temelji na uenjima ranijih teoretiara. On
preuzima od njih ono to je po njegovom miljenju najbolje, i
ispravlja i dopunjuje ih na osnovu svog iskustva. On spada u one
antike teoretiare koji su svoju teoriju stila primenjivali
podjednako i na pismeni i na usmeni govor.
Prilikom razmatranja stila, on se fokusira na izbor rei, njihovo
pravilno rasporeivanje u reenici i stilskie ukrase i smatra da od
toga zavisi lepota stila. Takoe smatra da je osnovni princip
dobrog stila upotreba rei iz svakodnevnog govora, jer one
stvaraju najjai utisak neposrednosti, neizvetaenosti i
stvarnosti, pri tome, naravno, ne podrazumeva upotrebu
varvarizama i vulgarizama. Po njegovom miljenju, umerena

upotreba arhaizama jer oni ine jezik uzvienim i

dostojanstvenim. U svom priruniku, Kvintilijan ukazuje na greke
koje naruavaju lepotu stila: upotreba prostih rei u
dostojanstvenom govoru, gomilanje nepotrebnih i suvinih rei,
bombastine i sladunjave rei koje ine govor neiskrenim,
meanje grandioznih i otrcanih, starih i novih, pesnikih i
svakodnevnih rei, koje proizvode neprirodan efekat. Kao
karakteristike dobrog stila pored korienja jasnih i gramatiki
ispravnih rei koje adekvatno izraavaju misao i njihovog
pravilnog reda u reenici, navodi jo i odmerenu duinu reenice,
izbegavanje neprikladnih izraza, dvosmislenih rei osim ako nije u
pitanju postizanje efekta ale i dosetke, nepotrebno gomilanje
rei istog znaenja i preteranog kitnjastog govora. Smatra da je
za dobar stil potreban umetniki element i tu istie ivo slikovito
predstavljanje stvari koje privlai veu panju itaoca, kao i
emfazu, amplifikaciju i sentenciju.
S obzirom da se oslanja na uenja ranijih teoretiara, on prihvata
tradicionalnu podelu stila na jednostavan, uzvien i umeren.
Kvintilijan ne daje prednost nijednom od stilova, ali se sam u
svojim govorima opredeljuje na atiku jednostavnost, jer smatra
da je azijantski suvie bombastian.
Ciceron, jedan od najpoznatijih rimskih i svetskih besednika, koji
se takoe bavio i teorijom retorike, savetovao govornicima da
budu kratki i jasni, iako je on sam u svojim govorima bio veoma
opiran i koristio kitnjasti azijantski stil.
Lisija, besednik iz antike Grke koji je iveo u drugoj polovini 5.
veka pre nove ere je jednostavnost stila sjedinio sa prirodnou
govora. Predstavnik je aticistikog stila i njegove govore
karakterie kratkoa izraza. Takoe se esto sluio antitezom i
hiloforom.
Vremenom, retorika postaje suvie kruta i svodi se na prosti zbir
pravila to dovodi do njenog pada i ova disciplina dobija
negativnu konotaciju.
Udaljavajui se od antike retorike, stil i kompozicija beseda, a i
ostalih dela, bivao je sve slobodniji i individualniji. Besednitvo je
bivalo sve manje uticajno i nije se posveivala velika panja

propisivanju pravila kompozicije beseda i dela. Stil, odnosno nain

izraavanja vezivao se sve vie za individualnost govornika i bio
izraz njegovog karaktera.
Antika retorika podrazumeva etinost govora. U srednjem veku
to se potpuno zanemaruje.
Romantiari odbacuju ve utvrene norme pisanja, oni obraaju
panju na fizionomiju duha i smatraju da za umetniki izraz ne
postoje norme.
Od 20. veka panja se ponovo usmerava na jezik, upotrebu
stilskih sredstava, emocionalnu obojenost i ekspresivnost jezika
da opisivanje stila ne bi predstavljalo reanje psiholokih crta
pisca. Sedamdesetih godina dvadesetog veka, ponovo se budi
interesovanje za retoriku, ali izmenjeno i bazirano na temeljima
sematike i lingvistike. U centru panje su stil beseda i
organizovanje govora.

Retorika i stilistika
Nastavak retorike je stilistika, koja se zapravo smatra
naslednicom retorike. Stilistika je lingvistika disciplina koja se
bavi prouavanjem karakteristika i svojstava pisanog i govornog
jezika, kao to su retorske figure i modeli sintakse specifini za
razliite grupe, kontekste, a posebno knjievne anrove.
Stilistika se uslovno moe podeliti na knjievnu stilistiku koja
prouava stilska obeleja pojedinih epoha, anrova i stvaralaca i
ulazi u nauku o knjievnosti; i lingvistiku stilistiku koja spada
u lingvistiku jer je usmerena ka svim vrstama govornih i pisanih
tekstova.
Meutim, postoji izvesna problematika kod stava da je stilistika
nastavak retorike. Dolazi do pojave tzv. obnovljene retorike koja
se takoe smatra naslednicom antike retorike.
Retorika u antikoj Grkoj bila je nauka o vetini govorenja to je
pre svega vezuje za usmeno izraavanje, a jer se smatrala
vetinom uveravanja, bavila se pre svega argumentacijom.
Kasnije, i knievnost postaje predmet retorike i tako Aristotel u

svojim delima Poetika i Retorika najpre posmatra ukrase u

knjievnom delima, a potom doputa upotrebu retorikih ukrasa u
knjievnosti. Postepeno, retorika poinje da se vezuje za
ukraavanje govora, odnosno za poetsku funkciju jezika.
Za stilistiku su naroito znaajna tri elementa tradicionalne
retorike:
- uenje o stilskim figurama i tropima,
- teorija o stilovima,
- teorija kompozicije.
Od svih elemenata antike retorike, najvie panje je posveivano
teorijama o stilskim figurama i dugo je to bio zapravo jedini
preiveli deo antike retorike prvenstveno u teoriji knjievnosti, a
potom i u stilistici. Nova retorika i stilistika pokuavaju da
ustanove formalne kriterijume po kojima se stilske figure
realizuju. Tradicionalna retorika posmatra stilske figure kao
ukrase, odnosno statiki, dok nova retorika i stilistika ih
posmatraju dinamiki, odnosno kao sredstvo argumentacije,
stilsko-semantike konektore i sredstva vezivanja teksta.
Tradicionalno retoriko uenje o kompoziciji besede, odnosno
teksta, i organizovanju argumenata na neki nain preuzima
tekstualna stilistika. Naroito bitnu ulogu za razvoj funkcionalne
stilistike, imao je onaj deo tradicionalne retorike koji je izdvajao
razliite tipove diskursa tj. tipove govora. Antika retorika, tanije
Aristotel, sve besede svrstava u tri tipa na osnovu predmeta
govora, a to su: forenzine (sudske), deliberativne (politike) i
epideiktike (prigodne - pohvalne ili pogrdne). Aristotel smatra da
svakom rodu besede odgovara odreeni stil, i iako se pojam stila
danas bitno razlikuje od ondanjeg pojma, ve ovde vidimo
korene podele na funkcionalne stilove.
Iz ovoga se, dakle, moe videti da dananja stilistika i pojam stila,
nesumljivo vuku korene iz antike retorike i da su one usko
povezane. Iako se pojmovi malo razlikuju, kao i termini, ne moe
se porei da ove dve discipline odreuju iste pojave.

Jezik u estetskoj funkciji

Po miljenju novijih lingvista, govor iji je fokus na poiljaocu
poruke odlikuje se ekspresivnou, a govor koji se koncentrie na
primaoca poruke impresivnou. Ekspresivnost e esto
podrazumevati neka uzbuenja i esto su korieni uzvici. Kod
impresivnosti se koriste esto imperativi s obzirom na to da
podrazumeva pozivanje i izazivanje. Meutim, po miljenju
Romana Jakobsona, ako bi govor bio usredsreen na samu
poruku, onda bi do izraaja dola funkcija koja je zastupljena u
pesnikim delima.
U estetskoj funkciji, rei imaju to svojstvo da odmah bivaju
primeene i dobijaju odreenu ar. Za razliku od toga, u
poslovnom govoru, rei to su manje upadljive i neprimetne, to su
uspenije.
Lepota jezika svoj najvii nivo dostie u poeziji. Smatra se da svoj
izraz najvie ispoljava u narodnim poslovicama i zagonetkama.
Mada se moe primetiti i u neumetnikim delima, a znamo i da je
upravo besednitvo dalo osnov estetici i stilistici.
Kod svih jezikih funkcija i prilikom svih upotreba jezika uopte,
bitno je upotrebiti pravu re na pravom mestu u pravo vreme, to
je jedno od naela dobrog sporazumevanja. Prilikom
svakodnevnog sporazumevanja bitno je da rei prenose tanu,
jasnu i razgovetnu poruku i koriste se rei opte upotrebe koje ne
skreu posebnu panju na sebe. Meutim, prilikom stvaranja
pesnikog dela, rei treba da budu sve samo ne nezapaene i
neutralne. Prilikom izbora rei, vea panja se posveuje
semantici i konotacijama, ostavlja se odreeni prostor da itaoci
sami osete poruku pesme. Takoe je primetno obilje leksike jezika
koje je u mnogo veoj meri izraeno u pesnikim delima nego u
svakodnevnom, poslovnom ili administrativnom govoru. Mnoge
rei koje se danas esto koriste izmislili su upravo pesnici. Veliko
blago jednog jezika predstavlja sinonimija. Rei koliko god bile
bliskog znaenja, opet ne moemo staviti pravi znak jednakosti
izmeu njih, postoji odreena stilska i konotativna markiranost.

Sinonimija spreava monotonost i poveava mogunost igre rei.

Stilska markiranost i stilem

Stilem je osnovna jedinica lingvistike stilistike, to je jedinica koja
nosi odreenu stilistiku informaciju.
Francuski knjievni teoretiar i kritiar, Michel Riffaterre, smatra
da stilemi nastaju manje predvidljivom upotrebom jezikih
jedinica, odnosno odstupanja od norme i od uobiajenog.
Meutim, ovakvo shvatanje stilema je veoma sueno jer se
prvenstveno odnosi na knjievnoumetniki. Osim toga, ako
kaemo da je stilem odstupanje od norme, onda se pojam stilem
izjednaava sa pojmom stilska figura.
Stilemi kao osnovne jedninice koje nose stilsku informaciju
postoje u svim funkcionalnim stilovima.
Prema jezikom nivou na kome se realiziraju dele se na:
grafostileme, fonostileme, leksikostileme, semanostileme,
morfostileme, sintaksostileme i tekstostileme.
Meutim, stilogenost nije apsolutna i ne vezuje se striktno za
neku jeziku jedinicu ve se moe odrediti tek upotrebom te
jedinice i nainom njenog funkcionisanja. Stoga, ak i stilski
neutralne jedinice upotrebljene i neuobiajenom kontekstu mogu
postati stilogene.
Tako da u polje stilistike spada, pored klasifikacije i inventara
jednog stila ili jezika, i prouavanje stilogenost jezikih jedinica.
Stilska markiranost neke jezike jedinice podrazumeva da ona
poseduje dodatno stilsko obeleje, odnosno dodatnu stilsku
karakteristiku u odnosu na jedinice koje su stilski neutralne.
Prema tome, jezike jedinice se dele na stilski markirane i stilski
neutralne. Stilski markirane jezike jedinice se dalje dele na
osnovu razliitih kriterijuma, pa postoje formalno i neformalno
markirane, one sa povienom i one sa snienom konotacijom, one
koje su emocionalno ili ekspresivno markirane i sl. Markiranost
takoe zavisi od konteksta u kome se jezika jedinica nalazi. Tako

da, kao i stilogenost, i stilska markiranost nije uvek apsolutna. Za

formiranje i osobenost nekog stila podjednako je vana upotreba i
markiranih i neutralnih jedinica.
Razvojem jezika, menja se i stilska markiranost i stilogenost
jezikih jedninica. Tako neke jedinice koje imaju snienu
markiranost vremenom mogu postati neutralne jedinice.

Pravci u stilistici
Tokom razvoja stilistika je otila u dva suprotna pravca, odnosno
dva suprotstavljena shvatanja njenog predmeta. Tako se ona
usmerava na tzv. umetnike i neumetnike tekstove, odnosno
dobili smo knjievnu i lingvistiku stilistiku.
Postoje odreene nesuglasice oko podele stilistike, odnosno
njenog predmeta prouavanja. to se lingvistike stilistike tie,
jedna od znaajnijih je podela na tri dominantna pravca u
lingvistici, stoga postoji:
5. Impresionistika lingvistika

Glavna odlika ovog pravca je ideja da je predmet stilistikog

istraivanja knjievno dela, odnosno, jezik knjievnog dela, ali
polazei prvenstveno od subjektivnih kriterijuma, to je ini
manje objektivnom od lingvistike stilistike. Po miljenju
stilistiara koji pripadaju ovom shvatanju, sadraj i forma su dve
potpuno odvojene stvari i vrednosni sud o delu daju na osnovu
analize forme tog dela. Ovakvo shvatanje stilistike se pomalo
udaljava od naunog, lingvistikog, shvatanja i blie je diskursu
eseja ili knjievne kritike.
6. Strukturalna lingvistika stilistika

Ovaj stilistiki pravac dominantan je u poslednjih nekoliko

decenija. Strukturalna lingvistika stilistika bavi se jezikom
knjievnog dela, jezikom odreenog pisca ili grupe pisaca ili se
bavi izdvajanjem i analiziranjem odreenih tipova teksta.
Predstavnici ovog pravca smatraju da se pojedinim lingvistikim
tehnikama mogu dublje i preciznije analizirati knjievni tekstovi i
odrediti njihov stil, ali i da se mogu prouavati sve vrste tekstova,

ne samo knjievni. Oni smatraju da su predmet lingvistike

izraajne mogunosti i sredstva razliitih nivoa jezikih sistema,
njihova stilistika znaenja i markiranost i posebna organizacija
govora.
7. Poststrukturalistika stilistika

Ovaj stilistiki pravac nastaje u okviru poststrukturalistike

filozofije i teorije knjievnosti. Tekst posmatra u smisli
dekonstrukcije kao mesto nastanka znaenja na interaktivan i
dinamiki nain. Zastupnici ovog shvatanja smatraju da je tekst
deo procesa proizvoenja naina i da znaenja proizilaze iz
odnosa prema drugim tekstovima i kontekstima.
Osim
ovih
pravaca,
neki
teoretiari
izdvajaju:
- deskriptivnu stilistiku (stilistiku izraza) koja prouava
ekspresivne
i
impresivne
elemente
izraza;
- genetiku stilistiku (stilistiku pojedinca) koja prouava jezik
pojedinca, odnosno jezik pisca, i odnos jezika i onoga koji se
njime
koristi;
- kontrastivna lingvistika, odnosno lingvistika stilistika koja
deluje na kontrastivnom planu, planu dva ili vie jezika,
pokazujui funkcionalno-stilske razlike izmeu jezika, razlike
izmeu
stilema
jezika;
- funkcionalna stilistika koja je deo strukturalne stilistike i bavi se
teorijom, izdvanjanjem, klasifikacijom i deskripcijom funkcionalnih
stilova, podstilova i anrova.
U posebne oblasti stilistikih prouavanja spadaju fonostilistika
koja se bavi prouavanjem ekspresivne i estetske vrednosti zvuka
u jeziku, kao i stilostatistika u okviru koje se uz pomo raunara
kvantifikuju stilska obeleja i obrasci radi otkrivanja statistike
strukture teksta i utvrivanje autentinosti dokumenata, odnosno
utvrivanja autorstva knjievnih dela na osnovu utvrivanja
zastupljenosti inilaca karakteristinih za individualni jeziki izra
ili odreeni tip teksta.

Raslojavanja jezika.
Funkcionalno-stilsko raslojavanje.
Jedna od prvih nauno utemeljenih teorija je o tome da jezik nije
jedinstven i raslojava se na odreene podsisteme. Postoje mnoge
klasifikacije na osnovu velikog broja kriterijuma, ali jedna od
najbitnijih razlikuje 4 tipova raslojavanja:
8. teritorijalno,
9. socijalno,
10. individualno,
11. funkcionalno-stilsko.

Za stilistiku, najbitniji je funkcionalno-stilski tip raslojavanja,

posebno za funkcionalnu stilistiku za koji predstavlja predmet
prouavanja.
Funkcionalno raslojavanje uslovljeno je profesionalnim potrebama
i specifinostima, situacijama u kojima se koristi jezik i tematikom
govora. Profesionalno izlaganje uslovljava specifinu upotrebu
jezika i prepoznatnjivu leksiku i sintaksu. Govorna situacija diktira
leksiku, ton i intonaciju, a i tema predstavlja jedan od bitnih
faktora pri odabiru naina i stila izlaganja.
Funkcionalni stilovi se dele na:
12. Razgovorni (kolokvijalni) stil

Predstavlja vid jezika zastupljen u svakodnevnoj usmenoj

komunikaciji i bitno se razlikuje od ostalih stilova. Razgovorni stil
najvie doputa odstupanje od jezikih normi i pravila. Zavisi od
uzrasta, obrazovanja, razgovorne i socialne situacije i govornog
podruja govornika. Kod ovog stila bitnu ulogu igra i tempo
govora, intonacija i linost samog govornika. Postoji velika
sloboda pri izraavanju, struktura reenice uglavnom odstupa od
jezikih pravila ne samo zbog neobrazovanosti govornika ve i
zbog jezike ekonominosti. Razgovorni stil moe biti manje ili
vie formalan, a neretko se odlikuje zastupljenosti argona,

dijalektizama i drugih jezikih varijeteta.

13. Knjievno-umetniki (literarni) stil

Prepoznatljiv po subjektivnosti, originalnosti i upotrebom stilskih

figura, emocionalnosti, emocionalnoj obojenosti, matovitosti,
fikciji. U prvom planu je lepota pisane rei. Izraz je individualnosti
pojedinca, pojedinanog dela ili epohe. Karakteristian je nain
upotrebe jezika, odstupanje od uobiajenog naina izraavanja,
simbolinost, ekspresivnost i dinaminost.
14. Nauni stil

Zastupljen u naunim i strunim radovima. Odlikuju ga struni

izrazi, ustaljene fraze, minimalno korienje stilski oblikovanih
reenica, odsustvo stilskih sredstava, objektivnost, preciznost,
konciznost. Ovakvi tekstovi obino su namenjeni odreenog
krugu italaca. Tekst se odlikuje upotrebom velikog broja strunih
termina.
15. Novinarski (publicistiki) stil

Stil javne komunikacije, korien prilikom pisanja vesti, novinskih

lanaka, reportaa, komentara, kolumna, izvetaja i sl. Odlikuje se
tanim iznoenjem injenica i birokratizacijom jezika,
jednostavnou, usmerenosti publici, jasnou, neposrednosti.
16. Administrativni (birokratski) stil

Ovo je specifina upotreba jezika u administraciji.

Najprepoznatljiviji od svih stilova. Primenjuje se u poslovnim
dokumentima, spisima, zapisnicima. Odlike ovog stila su
ablonsko pisanje i potpuno izostavljanje stilski oblikovanih i
dvosmislenih reenica i izraza i utivost. Izraeno je odsustvo
emocionalnosti, subjektivnosti i narativnosti.

Stil kroz pravce u knjievnosti

Kao to je ve spomenuto, bitan faktor kod stila igra i perod,

odnosno epoha, u kojoj pisac stvara. Naravno, to to pisci
pripadaju istoj epohi ne znai da e im i stil biti isti, ali ipak
postoje odreene opte karakteristike odreenih epoha koje se
mogu izdvojiti i koje su, u manjoj ili veoj meri, zastupljene kod
autora tog doba.
U doba renesanse se pisala uglavnom poezija, istorijska djela, i
proza koja se ugledala na klasine rimske i grke modele.
Smatralo se da je imitacija velikih pesnika delo velikog umetnika
tako da su renesansni pisci traili inspiraciju u klasinim delima,
naroito rimskim i grkim, i u folkloru. esto su se pisale kratke
prie ija je tematika bila raznovrsna i ila od visoko sofisticirane
do krajnje vulgarne.
to se baroka tie, primetna je iroka upotreba stilskih figura,
bombastinost i naglaenost stilskih efekata. Koriste stilska
sredstva poput metafore, kontrasta, paradoksa, hiperbole.
Klasicizam je karakteristian po nasleivanju antikih uzora formi,
stila i sadraja, kao i dranje strogih pravila knjievnog
oblikovanja, uzvienost stila, vanost jasnoe, harmonije i
kompozicije. Bitno je da delo ima pouku i predstavlja visoke
etikih vriednosti, kao i preovladavanje racionalnog principa nad
strastima, emocijama i neobuzdanom matom. Oni smatraju da je
knjievnost hijerarhijski udreen sastav knjievnih vrsta koje se
razlikuju po stilu, tematici, nainu izraavanja i slino. Po ovom
shvatanju, tragedija i ep su knjievne vrste koje pripadaju
visokom stilu, a komedija vrsta koja pripada niskom stilu.
U romantizmu knjievnost je pre svega lirska, u funkciji
izraavanja lirskog subjekta. Pesnik izraava sebe, svoju linost i
svoja oseanja, esto kroz slike prirode. Knjievnost romantizma
daje prednost iracionalnom, inspiraciju trai u dalekoj prolosti i
pre svega se fokusira na svet ovekovih oseanja. Odlikuje ga
hiperbolizacija oseanja, ironija, nemotivisanost zbivanja,
melodinost stihova, fragmentarnost strukture i anrovski
sinkretizam. U ovom periodu se pisci oslobaaju tradicionalnih
formi i naruavaju ustaljenu strukturu knjievnih anrova i rodova

stvarajui nove oblike. Pesnici uglavnom piu kratke pesme u

kojima gaje iluziju da mogu promeniti svet, zastupljen je motiv
nade. U prozi dominira sentimentalistiki roman ija je osnovna
tema ljubav.
U realizmu, na primer, pisac nastoji da stvarnost prikazuje verno,
bez strasti, objektivno i bezlino. Tu nee biti previe refleksivnih
motiva. Pisac prikazuje stvarnost kakva jeste i to radi veoma
objektivno. esto je u centru zbivanja drutvo uopte i cilj autora
je spoznavanja drutvenih odnosa. Dela su socijalno-psiholoki
motivisana jer pisac analizira tipove drutvenih ponaanja radi
spoznaje drutvenih odnosa.
Avangardni pokret, dadaizam, rui sve poznate norme i prenosi
umetniki izraz u provokativno delovanje. Dadaisti se deklariu
kao anarhisti, protestujui i okirajui publiku idu van svih
propisanih granica. Oni naglaavaju besmislenost civilizacije i
unose pojam haosa u knjevnost, poevi od rikanja, fonetske
poezije, iznoenja banalnih predmeta kao umetniko delo,
ismevanja vene lepote, do izmiljanja potpuno novog jezika.
Nadrealizam, insprisan Frojdovom i Jungovom psihoanalizom,
bazira se na izraavanju mate prevedene iz snova i fokusira se
na ljudsku podsvest. Protivi se tradiciji i drutvenim normama
elei da promeni sliku sveta i oslobodi oveka od normi i morala.
Meutim, kao to moemo primetiti ove odlike su pre svega
vezane za tematiku i nain izlaganja samog dela i pod uticajem
su drutvene sredine i naina na koji to utie na pisca.

ta zapravo oznaava stil jednog pisca?

17. Reinina forma

Pisac ne odreuje samo veliinu odnosno duinu teksta kojim e

se izraziti ve i nain na koji e to uraditi i nain na koji e tekst
organizovati. Dokle god je u skladu sa gramatikim pravilima,

autor moe menjati red rei u reenici, odreivati duinu reenice

i interpunkciju. Reenini fokus moe biti na poetku, u sredini ili
na kraju reenice, u zavisnosti od toga ta pisac eli da istakne i
na koji nain. Pisac moe ak i jednu istu stvar rei na dva
razliita naina da bi postigao odreeni efekat kod itaoca jer
drugaiji aspekt moe znaiti drugaiju percepciju i interpretaciju.
Meutim, reenina forma, kao i ostale odlike stila, mogu biti pod
uticajem ili karakteristini za epohu i period u kome pisac stvara.
U moderno doba, karakteristina forma reenice je tzv. slobodna
reenica. Ona poinje poentom (nezavisna reenica) posle koje
ide jedna ili vie nezavisnih klauza. Druga popularna forma
reenice je periodina reenica koja poentu iskazuje u sredini ili
na kraju, to znai da pisac prvo opie poentu, a zatim je direktno
iskae. Izbalansirana reenica je ona reenica koja ima paralelnu
strukturu: dva ili vie delova reenice imaju istu strukturu.
18. Dikcija

Dikcija se odnosi na izbor vokabulara svojsvten nekom

odreenom piscu ili govorniku, kao i na stil izraavanja u nekom
delu. Analiza knjievne dikcije otkriva opti ton i karakter jednog
teksta, npr. prevaga glagola koji se odnose na kretanje u prostoru
sugerie aktivan karakter, dok ea upotreba glagola koji se
odnose na stanje uma odraava introspektivni karakter. U
knjievnosti, dikcija se smatra osobenim tonom ili stilom koji neki
pisac primenjuje i koji omoguuje da se neko delo lako identifikuje
s tim piscem. U tom znaenju dikcija ukljuuje izbor odreenih
rei ili izraza koji postaju svojstveni tom piscu.
Dikcija moe biti:
- arhaina - koja koristi staromodni stil i izraze,
- visoka - koja koristi uzvieni jezik i stil,
- niska - koja koristi svakodnevni jezik.
19. Interpunkcija

Interpunkcija je manje-vie standardizovana i nije stroga odlika

pievog stila. Meutim, ipak postoji odreeni nivo slobode
upotrebe zareza i take-zareza. Upotreba ovih znaka interpunkcije
takoe utie na duinu reenice. Na primer, to se srpskih pisaca

tie, stil Crnjanskog je karakteristian po upotrebi velikog broja

zareza u jednoj reenici.
Upotreba, odnosno odsustvo, stilskih figura takoe je osobenost
stila pisca, kao i nain na koji e pristupiti temi.

Stilske figure
Jedan od najvanijih stilskih zahteva je ivo i slikovito izraavanje.
Stilska figura nastaje kao odstupanje od uobiajenog naina
govora. To odstupanje ponekad donosi ar, ponekad ukras ili
slikovitost i pokazuje neobinost izraza.
Stilskim figurama bavila se jo antika retorika, ona je stilske
figure definisala kao dopunska sredstva uveravanja u
besednitvu, jer njima je prvenstveno bila funkcija da navedu
sluaoca da prihvati njihove ideje, a ne da taj govor bude
primamljiv iz isto estetskog razloga. Savremena stilistika
uglavnom preuzima nazive stilskih figura iz antike retorike.
U antikoj retorici su stilske figure bile smatrane osnovnim
stilskim sredstvima i jedina znaajna razlika kod shvatanja stilskih
figura izmeu antike retorike i savremene stilistike je ta to je
antika retorika figure shvatala kao apsolutna sredstva
knjievnog i govornog iskaza, a stilistika ih posmatra kao
relativna sredstva izraza.
Postoji ogroman broj stilskih figura, naroito tokom razliitih
klasifikacija broj figura je sve vie rastao i postojalo je preko 200
figura, meutim veliki deo se izgubio, a neki su ak i prestali da
se smatraju stilskim sredstvom i ne oseamo ih u svakodnevnom
govoru. Ipak, osnovni tipovi figura ostaju do danas i nezamenjljive
su u knjievnim delima.
Analiza stilskih figura predstavlja tenju za otkrivanjem jezikih
mehanizama, odnosno mehanizama nastajanja figure, otkrivanja
njene sutine i naina funkcionisanja u tekstu. Za analizu stilskih
figura od velikog znaaja je delo grupe retoriara iz Lijea Opta
retorika, oni izdvajaju etiri jeziko-logike operacije koje su u
osnovi svih stilskih figura, a to su:

1.
2.
3.
4.

izostavljanje,
dodavanje,
supstitucija (i izostavljanje i dodavanje),
permutacija.

Klasifikacija stilskih figura

U antikoj retorici figure su se delile na figure misli i figure rei.
Meutim, vremenom su se izdvojile neke ue grupe figura:
figure dikcije;
figure konstrukcije;
figure misli;
figure rei - tropi.

Kasnije su podele bile mnoge i raznovrsnije. Jedna od podela iz

16. veka razlikuje gramatike i retorike figure, pri emu prve
daju snagu i ljupkost diskursu, a druge predstavljaju preokret u
miljenju koji diskursu daju lepotu i ukras.
Postoji jo i podela figura na osnovu vrste znakova pri emu
dobijamo retoriku i semioloku klasifikaciju stilskih figura.
Prema ovoj podeli postoje:
indeksne,
ikonike,
simbolike.

Figure na osnovama indeksnog znaka

Figure na osnovama indeksnog znaka su one figure koje
standardnom izrazu neto dodaju, oduzimaju ili zamenjuju sa
ciljem da istaknu izvesne elemente u govoru ili iskazu. Indeksni
znakovi su oni kod kojih je veza izmeu oznake i oznaenog
najvra i najuoljivija, i podudaraju se sa ekspresivnim
znakovima.
Tu spadaju: figure dikcije, figure konstrukcije, figure misli.
Figure dikcije
Nazivaju se jo i figure zvuka jer je u prvom planu zvuna
organizacija jezika i postizanje zvunog efekta.

1. asonanca - ponavljanje istih vokala radi postizanja odreenih

zvunih efekata;
2. aliteracija - ponavljanje istih konsonanata ili konsonantskih
grupa;
3. onomatopeja - podraavanje glasova iz pripode radi
zvukovnog doaravanja slika neke priodne pojave;
4. anafora - ponavljanje istih rei na poetku iskaza, reenica ili
stihova;
5. epifora - ponavljanje istih rei na kraju iskaza, reenica ili
stihova;
6. simploha - meavina anafore i epifore, odnosno ponavljanje
istih rei i na poetku i na kraju iskaza, reenica ili stihova;
7. paranomazija - ponavljanje rei istog korena, ali razliitog
znaenja;
8. anadiploza - stilska figura u kojoj jedna ili vie rei sa kraja
prethodnog iskaza se ponavlja na poetku sledeeg;
9. epizeuksa - kada iste rei slede jedna za drugom u iskazu;
10. epanalepsa - ponavljanje iste rei i jednom iskazu bez
pravilnosti ponavljanja;
11. epanoda - ponavljanje jedne rei ili grupe rei, ali obrnutim
redom.
Figure konstrukcije
Drugi naziv ovih figura bio bi sintakstike figure jer se grade na
sintaksikim osnovama tj, rasporedon sintaksikih elemenata radi
poveavanja intenziteta izkaza.
1. anastrofa - odstupanje od uobiajenog reda reenice,
najee zamenom mesta susednih rei;
2. hiperbaton - razdvajanje sintaksiki povezanih delova;
3. parenteza - razdvajanje jedne reenice time to se u nju
umee druga reenica koja je sa njom sintaksiki nepovezana;
4. elipsa - izostavljanje pojedinih rei iz sintaksike celine ili
pojedinih slova iz rei, ona se deli na aferesu (oduzimanje
poetkog slova u rei), sinkopu (izostavljanje nekog slova iz
sredine rei) i apokopu (izostavljanje poslednjeg slova u rei);
5. asindeton - izostavljanje veznika prilikom nabrajanja,
odnosno, nizanje rei bez sintaksikog povezivanja;

6. polisindeton - suprotan asidentonu, predstavlja

nagomilavanje veznika bez gramatike potrebe radi isticanja
znajaa svakog elementa;
7. retorsko pitanje (retoriko pitanje) - govornik postavlja
pitanje, a na njega ne oekuje odgovor;
8. zeugma (antika retorika je jo naziva i silepsa) - figura koja
se sastoji u tome da se jedan predikat odnosi na vie ostalih
delova reenice (subjekata, objekata, dopuna u genitivu).
Figure misli
Figure koje se odnose na znaenje rei i na njihov iri kontekst, ne
samo na jednu re.
1. poreenje - objanjava neko svojstvo, stanje ili delovanje
uporeivanjem tog elementa sa nekim drugim radi ublaavanja ili
isticanja, sastoji se od tri elemenata: ono to se poredi, ono sa
ime se poredi i njihova zajednika osobina;
2. antiteza - zasniva se na poreenju po suprotnosti, kada su
ove suprotnosti potpuno suprotne dobija se stilska figura
oksimoron;
3. slovenska antiteza - podvrsta antiteze, zastupljena u
slovenskom folkloru, to je poreenje koje se sastoji od tri dela:
pitanja ili konstatacije, negativnog odgovora i tanog odgovora na
pitanje;
4. sinestezija - stapanje dve ili vie ulnih oblasti, vezivanje
osobine koja se opaa jednim ulom za drugo ulo;
5. oksimoron - na neki nain vrsta antiteze i paradoksa,
predstavlja spajanje po znaenju suprotnih pojmova i daje stilsku
tvorevinu;
6. paradoks - izrie se misao koja je na prvi pogled sama sebi
suprotna ili suprotstavljena nekom uoptenom shvatanju;
7. ironija - izraavanje putem suprotnosti, daje reima suprotan
smisao od onog koji zapravo imaju;
8. hiperbola - preuveliavanje u cilju isticanja;
9. gradacija - postepeno reanje elemenata radi isticanja, kada
se elementi reaju od slabijeg ka jaem govorimo o klimaksu, a
kada postepeno slabe u pitanju je antiklimaks;
10. litota - figura suprotna hiperboli, predstavlja umanjivanje

nekog svojstva esto radi smanjivanja grubosti;

11. antanaklaza - ponavljanje jedne iste rei u drugaijem
znaenju;
12. hijazam - ponavljanje odnosa dve rei u smislu njihovog
ukrtavanja;
13. apostrofa - direktno obraanje pojavama ili neemu
odsutnom;
14. perifraza - opisno prikazivanje;
15 tautologija - gomilanje rei istog znaenja;
16. igra reima - zasniva se na amfiboliji (odnosno dvosmislenoj
upotrebi neke rei), homonimiji, rastavljanju rei na delove i sl.

Figure na osnovama ikoninog znaka - tropi

Ova podela se pre svega odnosi na figure prenesenog znaenja.
1. metafora - zasniva se na prenesenom znaeju rei,
podrazumeva sva namerna odstupanja od doslovnog znaenja
rei, predstavlja slinost po analogiji;
2. alegorija - predstavlja produenu metaforu, upotreba rei u
prenesenom smislu s tim to se pravi smisao otkriva tek kada se
jedna cela pesnika slika zameni konkretnim pojmom;
3. personifikacija - esto se smatra podvrstom metafore, ona
stvarima, prirodnim pojavama, apstraktnim predmetima, biljkama
i ivotinjama pridaje ljudske osobine.

Figure na osnovama simbolikog znaka

Osnovna razlika izmeu ikoninog i simbolikog znaka je ta to su
simboliki znakovi arbitrarni (proizvoljni, priblini), a ikoniki su
slike, odnosno slike objekata koje predstavljaju. Stoga, kod figura
simbolikog znaka imamo veu mogunost kombinacije.
1. simbol - zamenjivanje neeg konkretnog apstraktnom,
uslovnom oznakom;
2. metonimija - stilska figura prenesenog znaenja zasnovnom
na logikoj vezi izmeu stvari;
3. sinegdoha - podvrsta metonimije, figura kod koje deo
predstavlja celinu ili celina predstavlja deo, upotrebljava se
jednina da oznai mnoinu ili mnoina da oznai jedninu.

Takoe, u stilske postupke moemo ubrojiti i vrste emocionalnog

obraanja:
1. amfidiortoza (ublaavanje optube iskazane u ljutnji);
2. anakenoza (traenje miljenja sluaoca ili itaoca);
3. bdeligma (izraavanje odvratnosti);
4. dijabola (predvianje ili najavljivanje buduih dogaaja);
5. dijasirm (omalovaavanje protivnikovog argumenta);
6. ekfoneza (korienje emocionalnih uzvika);
7. euharistija (izricanje zahvalnosti);
8. hipokriza (podsmevanje protivniku preterivanjem u govoru ili
gestikulaciji);
9. katapleksa (pretnja kaznom ili nesreom);
10. komprobacija (odavanje hvale sluaocima ili sudijama);
11. mempsa (optuba na nanesene povrede);
12. paramitija (teenje oaloenih);
13. peroracija (patetino rezimiranje govora);
14. taumazam (uzvikivanje u udu);
15. hilofora (besednik sam sebi ini zamerke koje bi mu mogao
uiniti protivnik, pa ih onda pobija).

Zakljuak
Kao to smo videli pojam stila je veoma irok i datira jo od
antikog doba. Kroz razliite vremenske periode, on se menjao,
predsatvljao razliite pojmove. Iako je u nekim epohama bio u
nekoj meri propisivan, i iako period u kome pisac stvara bitno e
se odraziti na nain na koji pie, ipak je stil svojstven za svakog
pisca. Stil pre svega predstavlja izraz karaktera pisca. Sve odlike
epoha, upotrebe stilskih sredstava, propisana pravila i slino
predstavljaju samo suvi materijal koji e pisci oblikovati na sebi
svojstven nain, jer oni u svako svoje delo unose deo sebe.

Literatura
20. Obrad Stanojevi, Sima Avramovi, Osnovi retorike i

besednitva - esto izdanje, Zavod za udbenike, Beograd,

2005.
21. Violeta Jelai-Srbulj, Retorika i Progymnasmata- udbenik

za IV razred filolokih i klasinih gimnazija, III dopunjeno

izdanje, Filoloka gimnazija, Beograd, 2001.
22. Ivo Tartalja, Teorija knjievnosti - peto izdanje, Zavod za

udbenike, Beograd 2008.

23. Marina Katni-Bakari, Lingvistika stilistika - Open Society

Instutute, mart 1999.

24. Dr Ranko Bugarski, Uvod u optu lingvistiku - tree,

preraeno izdanje, Zavod za udbenike, Beograd, 1995.

25. Evropski okviri srpske knjievnosti, Dragia ivkovi -

Prosveta Beograd, 1979.