BOGDAN BOGDANOVI

GLIB I KRV
Beograd 2001.
Sadraj:
Latinka Perovi - Dnevni i noni ovek: Bogdan Bogdanovi
1. Izmeu "srbijanstva" i kosmopolitizma
2. Disident na etiri oka
3. Bogdanov arobni krug
4. Uzaman im packe i zvezdice
5. Jezike zamke staljinizma. Pismo Centralnom komitetu SK
Srbije
6. Staljinistiki postmodernizam
7. Bogdan Bogdanovi
8. avolu treba odrezati rep
9. Ja sam malo drugaiji Srbin
10. Dnevni i noni ovjek
11. Da sam etnik ne bih verovao Drakoviu
12. ivot okruen laima
13. Tri frtalja jednog kralja
14. Prokletstvo nedovrenih istorija
15. Hrabrost je kriknuti- ne
16. Imamo privid slobode
17. Kosmiki simboli Bogdana Bogdanovia
18. Odisej u carstvu Hada
19. eeljeve "zlatne kaike"
20. Zlokobna sreka
21. Podsticaji uspaljene mate
22. Izgnanik u Beogradu
- Biografija
- Bibliografija
- Dela

Dnevni i noni ovek:

Bogdan Bogdanovi
Da sam outao, iveo bih danas mirno i sramno.
Ali, outati se nije moglo. ifra je bila suvie jasna.
Bogdan Bogdanovi (1992)
U godinama razaranja Jugoslavije ni od koga iz Srbije kao od
Bogdana Bogdanovia nije toliko traeno da govori o drami koja se
odigravala, i da svedoi u ime one Srbije "koja odbija fatalizme, i rata i
mrnje, i bezizlaza" (M. Gali, 1992)1. I Bogdan Bogdanovi je
odgovarao na pozive koji su mu stizali sa najrazlinijih strana...
Upitan neko da objasni svoje delo u vreme uskih
specijalizacija: crta i arhitekta, teoretiar arhitekture grada, pisac i
filozof, graditelj metaforinih graevina i alegorijskih ambijenata
Bogdan Bogdanovi je odgovorio: "Pisao sam da bih umeo da gradim,
gradio sam da bih umeo da piem".
U pokuaju da se odredi mesto Bogdana Bogdanovia u istoriji
srpske arhitekture, samo, dakle, u jednom od oblika njegovog
polimorfnog stvaralatva, reeno je ono, to karakterie itavo to
stvaralatvo: "To je vie uticaj linosti nego uticaj objekata, vie primer
kako treba misliti nego kako terba graditi" (Z. Manevi, 1986).
Stvaralac, tvorac slojevitog dela, po definiciji, nije ovek iz
jednog komada. Bogdan Bogdanovi ne ostavlja da se to podrazumeva
ve sam priznaje: "Svesno sam odabrao neku vrstu izofrenije, uvek
sam se delio na dve linosti, na javnu linost koja radi, a imao sam i
neku linu 'kapelicu' u koju sam se zavlaio i preturao stvari, koje sa
spoljnim svetom nisu imale mnogo veze. O tome sam ranije
studentima govorio delite se na dnevnog i nonog oveka. Dnevni
ovek mora da radi za porodicu, mora da se bavi politikom, a noni
ovek je kad je on sam, kad sam sebi pripada. Glavno bogatstvo
linosti potie iz ove none sfere..."
U poslednjem prolaenju junoslovenskih naroda kroz glib i krv,
u godinama razaranja Jugoslavije ne samo kao realne dravne
zajednice ve, pre svega, kao projekta koji je - sazdan na razliitosti
interesa i bogatstvu tradicija, na sudaru ideja, mati i slobodi
eksperimentisanja - jedini imao budunost, Bogdan Bogdanovi je
drugima, a moda i samom sebi, otkrio da je noni ovek u njemu
moderni, tanije postmoderni, srpski intelektualac sa kosmopolitskom
osnovom.
1 U ovom predgovoru citirani su i intervjui Bogdana Bogdanovia koji nisu
uvrteni u knjigu. Prireiva je to uvek oznaio.

Odrastao u domu u kome su "arili i palili cela meuratna i

poratna srpska i hrvatska moderna, nadrealisti i posebno Krlea"
Bogdan Bogdanovi je, mislei u svojoj kapelici, piui i gradei,
neplanirano, voen instinktom stvaraoca, neprestano iao ka
esencijalnom. U jednom presudnom trenutku istorije, esencijalno se
kristaisalo i silovito izbilo. Dogodilo se to, naizgled, preko onog drugog
oveka u Bogdanu Bogdanoviu, preko dnevnog, politikog oveka.
Sam Bogdan Bogdanovi je sebe smatrao "izletnikom u
politiku"2. Za druge, on je u politici bio "pravi amater" i kao takav
"inio brojne greke koje mu savremenici nikako nisu mogli da oproste
i koje e tek iz neke vremenske perspektive verovatno sasvim izbledeti
pred onim u emu je on stvarno bio majstor, pred njegovom
neobinom vetinom u oblikovanju pejsaa, u vajanju i postavljanju
skulptura ili arhitektonskih oblika u slobodnom prostoru" (Z.
Manevi, 1986).
Ali, u kakvom su odnosu dnevni i noni ovek? Bogdan
Bogdanovi je ruio stereotipe i ostajao izvan kliea u politikom i
akademskom ivotu3 jednako kao i u graditeljstvu i pisanju. Noni
ovek objanjava onog dnevnog. Oni su jedna linost: stvaralaka i
zato uvek i svuda nepredvidiva.
Teko je opisati polimorfno i slojevito delo Bogdana
Bogdanovia. Za to nije dovoljan ni najvei pojedinani napor. "Da
bismo", kako bi on sam rekao, "rasuivali i o sebi i o drugima,
potrebno je mnogo vie linog rada, duha..."
Rizino je, pogotovo, predviati sudbinu, koja implicira i ocenu,
dela Bogdana Bogdanovia. Vreme je demantovalo ve dat
"bespogovorno potvrdan" odgovor na pitanje da li e delo nadiveti
svoga harizmatinog tvorca. "Pri tome se", precizirano je, "ne misli na
njegovo politiko delo, dugo i verno sluenje komunizmu, sve dok se iz
oseanja line povreenosti nije, u kasnim godinama ivota,
preobratio u komunistikog disidenta. Isto tako se ne misli ni na
njegovo knjievno delo, koje je po rodu najblie naunoj fantastici.
Misli se na memorijale, za koje zaista nije imao predlonika, i koji se
posle Bogdanovia vie ne mogu stvarati na formuli koju je on svojim
delima iscrpio. Oni koji u budunosti budu zaeleli da se bave
memorijalima, bilo skulptorskog ili arhitektonskog porekla, morae da
izmisle neto drugo, neku drugu formulu" (Z. Manevi, 1986).
Dogodilo se, meutim, da tvorac nadivi svoje najznaajnije
delo. U razornim godinama nestali su neki njegovi najlepi memorijali.
Unitio ih je rat.

Bogdan Bogdanovi je bio uesnik antifaistikog rata, pripadnik

komunistikog pokreta, gradonaelnik Beograda, lan Centralnog komiteta Saveza
komunista Srbije do njegove Osme sednice (1987), na kojoj je Slobodan Miloevi,
dugo pripremanom zaverom, ustolien za nacionalnog vou.
3 Bogdan Bogdanovi je napustio Srpsku akademiju nauka i umetnosti
(1981). Univerzitetski profesor, dekan Arhitektonskog fakulteta, on je u selu Mali
Popovi osnovao arhitektonsku kolu, kojoj je, posle penzije, nameravao da se
sasvim posveti. U razornim godinama, kako on naziva godine rata u Jugoslaviji,
kola mu je oduzeta i opustoena. Poseeno je ak i est stoletnih lipa oko nje.

Okolnosti su prisilile Bogdana Bogdanovia da prestane da

gradi. Sada je samo pisao. Za poslednjih trinaest godina (1988-2001)
objavio je trinaest knjiga. U Beogradu samo jednu, u izdanju
Beogradskog kruga (Grad i smrt, 1994). Sve ostale u Zagrebu,
Sarajevu, Klagenfurtu, Salcburgu, Beu, Minhenu, Splitu. U svojim
knjigama najvie se bavio gradom. Za njega, graditelja, unitavanje
grada imalo je simbolian smisao. Mrnju prema gradu video je kao
skrivenu metaforu rata u Jugoslaviji. Po tome se ovaj rat izdvajao
meu ratovima i bio originalan: "U dugoj istoriji oveka, od davnih
davnina, gradove su osvajai osvajali, pa ih pljakali, ponekad ih ak i
palili, ali nije poznato da je iko igde ruio gradove unapred, iz
principa" (M. Gali, 1992).
Ruenje gradova, zatiranje tragova stoletnih spomenika kulture,
ubijanje graana "iz principa", Bogdan Bogdanovi je svrstavao "u
neku vrstu morbidne epske (ili Pol-Potovske?) ratnike mahnitosti".
Ali, njegov graditeljski instinkt govorio mu je da se "kroz ovo ludilo
probija i neka vrsta osvetnike mrnje branskih teroristikih vitezova
prema gradu i gradskoj civilizaciji". U ruenju Vukovara, Mostara,
Sarajeva Bogdan Bogdanovi je video nagovetaj jedne univerzalne
opasnosti, i upozoravao: "Evropa moe imati samo jedno odbrambeno
sredstvo: ne podlei pol-potovskoj mahnitosti, ve, naprotiv, svim
silama materijalnim i duhovnim ustati u odbranu grada i civilizacije"
(Isto).
Bogdan Bogdanovi napisao je na stotine naunih radova i
eseja. Ali, sve su njegove knjige igra znanja i fantazije. Njihovo
svrstavanje u naunu fantastiku, odnosno u knjievnu fantastiku, taj
redak anr u knjievnosti na srpskom jeziku, samo odreuje njihovo
osobeno mesto u toj knjievnosti. U tom anru svakako, ali i izvan
njega, neke od njegovih knjiga, kao Krug na etiri oka i Ukleti
neimar, vrhunski su dometi.
Veliki graditelj i pisac postao je, meutim, najpoznatiji po
svojim, uslovno reeno, politikim stanovitima. Sve to je Bogdan
Bogdanovi radio izazivalo je potres i podele. Ali nita tako kao
njegova, samo na prvi pogled neoekivano, precizna analiza uzroka i
posledica razaranja Jugoslavije. Ona je najvie uinila da Bogdan
Bogdanovi, jo jednom podeli ljude: za jedne postane svetionik u
srpskoj tmini; za druge "nekvalitetni Srbin" i izdajnik srpstva. Ako
njegova analiza vrena, tako rei, iz dana u dan u poslednjoj deceniji i
po i pripada istoriji politike u Srbiji, onda je Bogdan Bogdanovi
pokazao da je za politiko miljenje potrebno ogromno znanje, skepsa i
mata u isto vreme. U svakom sluaju, posle Bogdana Bogdanovia,
nije mogue ostati samo na povrinskim slojevima jugoslovenskog
pandemonijuma kraja XX veka. U njegovim dubljim slojevima on je
dolazio do jedne strukture, do jednog politikog i kulturnog obrasca,
kao konstante koja je odredila neposrednu prolost srpskog naroda i
odluujue uticala na sudbinu jugoslovenskog projekta.
Koliko neobino snaan angaman Bogdana Bogdanovia u
razornim godinama doprinosi objanjenju pojave njegovog slojevitog
dela u naoj kulturi? Da li je stvaralac, dodavi svom delu itav jedan

novi korpus, postao razumljiviji? Ili ostaje "jo zadugo teko razmrsiva
zagonetka nae kulture koja, verovatno, jo nije dospela do onog
stanja kada se u sloenim i izuzetnim delima pojedinaca traga za
slojevitim delovima velikog sveta u kome ivimo"?
Dubina i dramatinost istorijske krize u kojoj se naao srpski
narod na kraju XX veka liava paradoksalnosti injenicu da je upravo
reakcija Bogdana Bogdanovia na krizu dala klju za razumevanje
njegovog polimorfnog dela, ali pre svega njega kao modernog srpskog
intelektualca, zamislivog ne samo u modernom svetu nego i u tom
svetu svuda priznatog i prihvaenog.
Za sve vreme rata u Jugoslaviji, za koji nije nalazio analogiju u
modernom svetu, pa se zato i kolebao oko formulacije koja bi tano
izrazila karakter rata (staraki, klovnovski, papagajski, deparoki,
kriminalni, krvava burleska, neviena destrukcija, kolektivna
samoobmana, predkauzalni, primitivni, arhaini rat sve odjednom)
Bogdan Bogdanovi je, u sutini, govorio samo o jednom, o onom
esencijalnom. Vodio je razgovor sa sobom, sa svojima i sa drugima o
sredinim, jedva identifikovanim, pitanjima moderne srpske istorije.
Traio je oslonac u srpskoj istoriji. U Dositeju Obradoviu, Lazi
Kostiu, Radoju Domanoviu, Slobodanu Jovanovuu, Isidori Sekuli,
srpskim nadrealistima, Vasku Popi, Danilu Kiu, Radomiru
Konstantinoviu... Deifrovao je i demistifikovao kulturni, odnosno
politiki obrazac koji je u Srbiji dominirao vie od jednog veka.
Bogdan Bogdanovi je rekonstruisao taj obrazac, prepoznao ga u
raznim etapama istorije Srbije, otkrivao pod raznim politikim i
ideolokim oznakama. Razbijanje Jugoslavije video je kao njegovo
ostvarenje, ali i kao poetak njegovog kraja, i slutio da e taj kraj biti
praen kolektivnom demencijom i autodestrukcijom.
Samim tim to je identifikovao dominantni kulturni i politiki
obrazac, uspostavio distancu prema njemu i kritiki ga promiljao,
Bogdan Bogdanovi je pruao dokaz ne samo o mogunosti drugaijeg
politikog i kulturnog obrasca ve i o njegovom postojanju u Srbiji.
Sistematski potiskivan, metodino marginalizovan i konstantno
poraavan, ovaj obrazac je predstavljao krhku alternativu
dominantnom obrascu. Snagu alternativnom obrascu davale su
promene kroz koje je prolazio svet, a posebno pribliavanje kraja
komunistike utopije. Zato je samoizolacija, postizana idejama o zaveri
i okultizmom, viena kao nain odbrane od promena. Mentalni otpor
alternativi pripreman je dugo i svestrano: kroz ideologiju jednakosti;
kroz partijsku dogmu o jedinstvu; kroz crkvenu propoved o
superiornosti pravoslavlja, odnosno Istoka u odnosu na Zapad; kroz
vojnu doktrinu o Srbinu kao ratniku; kroz knjievnost, istoriografiju...
Ta sveobuhvatnost proizlazila je iz totalitarnog karaktera politikog i
kulturnog modela na kome se temeljila. Bez alternative, bez
odstupnice, ta priprema se morala zavriti primenom oruane sile.
U Srbiji je bilo protivnika rata. ak su se i meu nacionalistima
mogli nai ljudi koji su upozoravali na potrebu ekonomisanja snagom.
Nije, dakle, samo antiratni stav izdvojio i osamio Bogdana
Bogdanovia. Uinilo je to njegovo razumevanje dubljih uzroka rata,

koji su za savremenike uvek neprovidni: "Koreni rata su u blokadi

svesti, zloupotrebi mentaliteta svoga naroda i da se ne varamo
koreni rata su u linostima". Zatim, upozoravanje na posledice rata
jo dok je on bio u punom jeku: "Najtei poraz iz svega ovoga e izvui
srpski narod, a taj e poraz biti moralni, duboko psiholoki". Pa onda,
slutnja da e i mir biti jedva malo manje zastraujui od rata "samo
nastavak rapsodije tla i krvi... krvi ak i na asfaltu"; mir u kome e
rasti "jedan model mraka... jedan model nelaike, klerikalne Srbije...
juri teokratije na sekularnost srpske kulture". Najzad, zebnja da
nespremnost na odmeravanje duhovne krivice "moe kroz generaciju
dve da dovede do novog Miloevia".
Traei odgovor na pitanja: "Zato je bilo potrebno da se srpski
narod okrene protiv reformi, da se odupre modernom redefinisanju
Jugoslavije", zato je Srbija "stalno u zakanjenju i okrenuta
prevazienim modelima" Bogdan Bogdanovi je demistifikovao jedan
politiki i kulturni model i raskrinkao "civilizaciju lai" koja je na tom
modelu izgraena.
Usred drame, vie se intuitivno osealo, da bi tek danas, iz ne
tako udaljene perspektive, postalo jasno da je taj demistifikatorski rad
bio glavni razlog zbog koga su se oni koji su, pre svega, hteli da
razumeju ta se dogaa i pokuaju da u sveoptoj pometnji i ratnom
haosu napipaju izlaz, u Srbiji najvie obraali Bogdanu Bogdanoviu4.
Iz istog razloga su i duhovni oci pometnje i planeri rata, zajedno sa
svojom idejnom decom kojoj su dali neogranienu slobodu za
iracionalnu akciju, u njegovoj analizi videli istu subverziju, a u
njegovoj linosti najopasnijeg neprijatelja srpske, odnosno svoje stvari.
Bogdan Bogdanovi to nikada nije mogao da poistoveti. On
jednostavno nije znao "kako se stie pravo da se kae, moj narod". Ali
je prozreo da pretenzije na to pravo raa inferiornost poluinteligencije,
i da se pomou tog prava odreeni politiki i kulturni model moe
odravati sve do vlastitog izroivanja.
Intelektualni i moralni angaman Bogdana Bogdanovia u
razorenim godinama proistie iz njegovog razumevanja za brojne
dobronamerne sagovornike, ali i iz dobrog poznavanja mnogobrojnih
protivnika. Za prve, i zajedno sa njima, on nije prestajao da u lavini
dogaaja otkriva nit koja te dogaaje povezuje, da neumoljivom
analizom ide do samog ishodita niti i da o svemu naglas misli, sa
4 Za sve intervjue koje je Bogdan Bogdanovi dao u poslednjih dvadesetak
godina listovima u Srbiji, bivoj Jugoslaviji i u svetu bilo bi potrebno vie knjiga. Ova
knjiga predstavlja izbor iz njegovih intervjua listovima u Srbiji i bivoj Jugoslaviji, od
1983. do 1993. godine. Izostavljeni su intervjui stranim listovima, jer oni
predstavljaju celinu za sebe.
Prireiva se za pomenutu deceniju odluio iz dva razloga. Prvo, iz
vlastite odanosti hronolokom principu. Ako neko jednom odlui da prikupi i objavi
sve intervjue Bogdana Bogdanovia, to bi predstavljalo veliki poduhvat, nee morati
da zapoinje ve e zapoeto moi da nastavi.
Drugo, i mnogo vanije, u ovoj deceniji sazreva kriza komunizma i
jugoslovenske drave, formulie se velikosrpski nacionalni program, promoviu se
njegovi izvrioci unutar Komunistike partije Srbije, i zapoinje rat koji dovodi do
razaranja Jugoslavije.

urbom u kojoj se osea strah da i sam ve kasni. O drugima je rekao:

"Za njih je smrtna opasnost ovek koji misli", i priznao im da "tu nisu
daleko od istine".
U jednom svom eseju (Zapis o naknadno otkrivenoj "ideji ideje"
Slobodita), Bogdan Bogdanovi kae da je svoje studente hteo da
naui, ili bar da podstakne da ue, "kako se mukotrpno, ali sigurno,
moe neto i nevieno unapred 'videti', duhovnim, unutarnjim okom".
Tim okom je i on uspeo da predvidi dogaaje posle Osme sednice
Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.
Tenju Osme sednice "za monolitnim zvukom", koji je naiao na
jedinstven odjek u srpskoj, u srbijanskoj sredini, Bogdan Bogdanovi
je video kao poetak kraja Jugoslavije. U zemlji "vieznaja i
polisemije", kakva je bila Jugoslavija, monolitnost, napisao je
Bogdanovi ve 1987. godine, "nee nimalo doprineti boljem
razumevanju unutar Jugoslavije, ve e se odmah pokazati kao opasni
faktor daljeg udaljavanja, sve veeg nerazumevanja". U evropskom
svetu koji je "modelovan od nebrojenih kodova i vieznaja",
monolitnost e zatvarati Srbiju "u svet morbidnih fikcija" i "udaljiti od
same stvarnosti". U opresivnom jeziku Osme sednice, Bogdan
Bogdanovi je nalazio potvrdu da je drama jezika uvek i ontoloka
drama, i predviao: "Opresija jezika okrenue se i prema svakom
pojedincu, preobratie se u autoopresiju".
Vreme je postepeno davalo za pravo Bogdanu Bogdanoviu: rat
sa narodima Jugoslavije, rat sa Evropom i Amerikom; unutarnje
propadanje Srbije, ije e razmere uiniti belodanim tek njen
nepriznati poraz. Logori, jame, silovanja, materijalna razaranja. I
sveprisutna la. Suvie strana satisfakcija, da bi se bilo vie spokojan
i manje usamljen.
Razaranje Jugoslavije i njegove trajne posledice po srpski narod
mogu se analizirati i to se ve ini u stotinama knjiga, iz raznih
uglova, sa mnogih stanovita i na razliitim nivoima. Analiza Bogdana
Bogdanovia je jedinstvena iz dva razloga. Ona nije naknadna ve ex
tempore. Njegov pristup je sloen. Iz ugla stvaraoca polimorfnog dela,
on Jugoslaviju vidi "kao bogatu stilsku polimorfiju" (B. Krivokapi,
1974), a jugoslovenstvo shvata kao "viestrukost tradicija", koja bi
mogla biti "i izuzetna kulturna energija". Sa stanovita srpskog
intelektualca sa kosmopolitskom osnovom za koga je nacionalizam, po
definiciji, bio "svet minimalnih ideja, minimalnih koncepata,
istroenih parola, preobraenih dogmi... privilegija siromanih i malih
sredina, skuenosti duha". Na dubinskom nivou na kome se i
kristalie ono esencijalno.
Bez unapred postavljenog cilja, u sreditu analize Bogdana
Bogdanovia naao se politiki i kulturni obrazac koji je u Srbiji
dominirao vie od jednog veka. On ga naziva radikalskim,
narodnjakim. Menjala se samo sutina ovog obrasca, metod je
ostajao isti. Na ovom obrascu stvarala se poluinteligencija, koja je,
opet, ovaj obrazac odravala. Kao njegove glavne karakteristike
oznaio je: sklonost ka pojednostavljivanju; neprijateljski odnos prema
svemu posebnom i pojedinanom; strah od Evrope; okrenutost Rusiji,

koja se nikad nije poznavala "bolest endemina i apsolutno

neizleiva" (Laza Kosti, O knjievnosti. Memoari, II, 1992). Posebno,
nerazlikovanje istorije i predanja. Umesto preciznog jezika saznanja i
kritikog miljenja retorika koja deluje "na duu mase" i pretae se u
politiki program. Na toj osnovi nacionalizam i postaje sadraj
narodnjakog politikog i kulturnog obrasca. Jer "Neobjektivno i
neznalako baratanje istorijom podstie paraistoriju, graenje
fantomskih slika o bivoj veliini i nametnutim neuspesima, upuuje
na traganje za istorijskim nepravdama i svetskim zaverama".
Ako se i ponadao da sa mladima, kojima je bio posveen, sa
asom anatomije Danila Kia, koja ga je podseala na knjigu njegove
mladosti, na Krlein Dijalektiki antibarbarus, poinje da daje znake
ivota jedan drugi kulturni obrazac, Osma sednica ga je uverila da je
jednovekovna dominacija narodnjakog politikog i kulturnog modela,
vezala Srbiju u mrtvi vor. Komunizam se pokazao kao drugi sadraj
tog istog modela. Monolitna partija, koja je vie liila na ideoloki red,
da bi neometano ila ka ostvarenju utopije, te "planirane mate", a
zatim da bi se odrala na vlasti, iskljuivala je mogunost politike i
kulturne polisemije. Zato je i stvarala svoju inteligenciju, koja je imala
misiju, ali i mo. Narodna, za razliku od nenarodne ili elitistike, ova
se inteligencija samodefinisala kao marksistika. Ali, ona je
marksizam primila tako kako ga se i odrekla: bez distance, kao puku
oznaku, koja je netragom nestala. Marksisti, odnosno marksoidi, kako
ih preciznije naziva Bogdan Bogdanovi, obno su postali nacionalisti.
Posmatrani pojedinano, oni deluju paradoksalno, i za mnoge
predstavljaju, jo uvek, neodgonetivu zagonetku. Za Bogdana
Bogdanovia bilo je jasno da je re samo o novom sadraju jednog
istog politikog i kulturnog modela. Nacionalizam, koji su komunisti
osuivali ali ga nikad nisu analizirali, postao je "poslednja rezerva
boljevizma", a "antikomunisti samo boljevici okrenuti naglavce". Da
bi slikovito predstavio taj privid promene, Bogdan Bogdanovi se
posluio metaforom Vaska Pope: izvrnuta rukavica uvek ostaje ista
rukavica.
Na karakteristike tog obrasca ukazivano je i pre Bogdana
Bogdanovia. Srpski dravnik Milan Piroanac pisao je: "Sve skoro
mere, koje je drava preduzimala, nosile su na sebi peat brige da li su
dovoljno popularne. Kad se sve to skupa uzme u raun, postaje nam
svima jasno, za to je srpska drava do danas u sutini zadrala tip
primitivne, moderno nepotpuno organisane drave" (Meunarodni
poloaj Srbije, 1892).
Isidora Sekuli je uoavala da i oni koji "veruju" i oni koji "ne
veruju" ine to na isti nain.
Slobodan Jovanovi je negirao postojanje kulturnog obrasca u
Srba. Ali je njegov "veliki mali ovek", poluinteligent, demagog u
politici, mediokritet u kulturi.
Odgovornost srpske inteligencije za rat u Jugoslaviji danas je
opte mesto. Ali, to je jo jedno uproavanje koje Bogdan Bogdanovi
naruava dvostruko. Svojim delom koje je univerzalno a ipak je
nastalo u Srbiji. I svojom analizom koja je na tragu jedne druge srpske

tradicije. Krhke, potiskivane i poraavana, ali neprekinute sve do

poslednje decenije XX veka.
Razaranje Jugoslavije, precizirao je Bogdan Bogdanovi, delo je
poluinteligencije, koja je i proizvod i proizvoa radikalskog politikog
i kulturnog modela. Ona se grevito drala tog modela: po inerciji,
zbog siromatva, iz inferiornosti, ali i iz interesa. Smatrajui sebe solju
nacije, odnosno klase, ona je oblikovala svest i formirala institucije,
odreivala potrebe i utvrivala kriterije u skladu sa svojom ulogom,
odnosno prema svojoj meri. U svetu koji se brzo menjao dominantni
politiki i kulturni obrazac postajao je sve anahroniji. Sa odbijanjem
rekonstrukcije jugoslovenske drave i drutva, on je ogoljen. U
njegovim vrstim okvirima nepropustivim za uporeivanje i distancu,
za kritiko miljenje, skepsu i ironiju, eksperiment i matu, izvrena je
samo zamena sadraja: dolo je do simbioze nacionalizma i
boljevizma. Na prestanak hladnog rata odgovoreno je ratom za
ispravljanje istorije. Na kraj komunistike utopije odbacivanjem, jo
jednom, zapadnoevropskog puta i okretanjem njenim ve iscrpljenim
izvorima u Rusiji. Kad je naen "pravi ovek" za novi sadraj, Srbija je
ve bila na stranputici. Takav ishod dugo je pripreman.
U svom pismu Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije
posle Osme sednice, koje je objavljeno u njegovoj knjizi, iji naslov nije
sluajno neprevodiv: Mrtvouzice nisu nae samo leksiki nego i
pojmovno Bogdan Bogdanovi je, sa oseanjem oveka koji zauvek
postaje slobodan, napravio bilans politikog i kulturnog modela koji je
u Srbiji dominirao vie od jednog veka.
"Srbija je", zakljuio je Bogdan Bogdanovi na poetku
sunovrata 1987. godine, "umorna od nepotrebne snage podivljalih rei
koje je zavaaju samu sa sobom i svetom u kojem ivi. Srbija je
umorna od svoje zavade sa Evropom koju nipodatava i prezire,
umorna je od svoje neobjanjive austrofobije... devedeset devet godina
posle svega... umorna je od svoje istone opcije, od svoga
narodnjatva, od svoga slavjanofilstva, od svoje mini-mesijanske
oslobodilake opsesije, umorna je od svojih svenarodnih i
svenaprednih prometeja, od svog veitog politikog pravoverja, od
svoje politike i svake druge ortodoksije"...
Ovaj umor, uz istrajavanje poluinteligencije na politikom i
kulturnom modelu koji ju je do umora i doveo, uinio je da je Srbija,
na kraju XX veka, postala "podlona zaluivanju" i krenula putem
samorazaranja. Bogdan Bogdanovi je u razornim godinama deifrovao
ovaj poces. Upravo zbog toga su ga jedni i smatrali odgovornim za Ovo
Ovde. Drugi su u njegovoj analizi nazirali traak nade da iz Ovoga
Ovde, ipak, postoji izlaz.
Elitist, Bogdan Bogdanovi, to se vie trudio da prigui patnju
zbog stranputice na koju je gurnut narod kome pripada, to je manje
uspevao da savlada oaj i bes. Skeptik, Bogdan Bogdanovi veruje,
ipak, u otrenjujuu mo istine. Svestan je da sluenje istini ima
visoku cenu: "Jedna od osobina tog naeg primitivnog mentaliteta
jeste i porazno uskraivanje prava na linost, neprihvatanje linosti,
naroito ako je drugaija, druga, drugoslovna... Ako niste 'na ovek'

niste ovek uopte. Najzad ne voli se ni usamljeni pojedinac"... Onaj

nepredvidivi noni ovek.
Septembra 2001.
Latinka Perovi

10

1. Izmeu "srbijanstva" i kosmopolitizma

uje se, prepriava, dolazi u okrnjenim odlomcima: gradonaelnik
Beograda, Bogdan Bogdanovi, govorio to i to, govorio otvoreno i ustro
na Gradskom komitetu, pa posle, u pauzi u holu, pa pre neki dan u
krugu prijatelja... Teme: Beograd i nacionalizam, tradicija i istorijska
istina, o agresiji subkulture, pa - ta je to sa mladima... Iako iz "druge i
tree" ruke ipak iz svega ne iezava prizvuk originala - jedna doza
povreenosti nekoga ko je toliko dugo eleo da bude ubeen u duh i
nacionalnu toleranciju koja tee ili koja e potei ba iz njegovog
Beograda... Jednostavno, sve nam se to ini primamljivim, naravno za
novine, za ovaj trenutak. Zaista, zato to Bogdan ne bi rekao javno, za
NIN? "Hou, zato da neu!" Pa, da ponemo:
NIN - ovek ste iz kulturne sfere. Zato i pored funkcije koju vrite,
pa ak pomalo toj funkciji i uprkos - pokuajte, ako elite, da kaete
itaocima NIN-a ta mislite o nacionalizmu i o poslednjim uestalim
razgovorima o nacionalizmu?
Bogdanovi - Nai razgovori o mnogo emu, pa i o nacionalizmu,
najee su razgovaranja i prigovaranja a za pravi razgovor o ozbiljnim
stvarima potrebno je neto vie od leporeivosti, usmenog predanja.
- U vaem "Gradoslovaru"(1) pie na jednom mestu: "Kafana je
oduvek kod nas bila i agora, i buleterion, i Akademija, pa i Kalipso
(ostrvo nimfa), ili Efira (ostrvo i grad tavnih senki)... "Ostajete li pri
tome?
- Kafana je bez sumnje, najpogodnije mesto za razgovaranja i
prigovaranja, za prodaju i preprodaju ideja... ideja sasvim uslovno
reeno. I stvarno - od buleteriona do Akademije (Platonove, naravno)
nama je u Beogradu kafana oduvek nadometavala poneto od onoga
to u svojoj kulturnoj istoriji nikada nismo imali. A to se Efire tie tog ostrva tavnih senki, neka svako sliku rastumai sebi kako eli...
Najzad, rekao sam, i to ini mi se ba u istoj toj odrednici
"Gradoslovara" koju pominjete, da su ponekad i nazivi kafana
upuivali na to ta se u njima zbiva, pov od "Slone brae" do "Tri
eira". Naime, u kafanama sve se do jutra bistrila politika (pre svega
nacionalna politika), pa se, tako, sasvim razumljivo, deavalo da
zagrejani uesnici zaborave koje ko i ta je ta, i ko ta brani i radi
ega, i u ime ega brani. I na kraju se lako moglo desiti da se
pomeaju i zaborave eiri. A u starom Beogradu eiri su esto bili
oznaka partijske pripadnosti.
- Vratimo se na poetak razgovora. Pomenuli ste kulturnu isoriju i
uogu usenih predanja u njoj. Nacionalizam i kultura - ta kaete na to?
- ta da kaem? ta da ne kaem! Pored usmenog predanja da
bismo uopte mogli rasuivati i o sebi i o drugima, potrebno je mnogo

11

linog rada, duha... Kao duhovno inferioran fenomen (tanije reeno

kao najava nieg duhovnog modela), nacionalizam, po pravilu, ne
pomae sopstvenoj naciji i njenoj kulturi. On suava registar pojmova
i kategorija. Uvodi i namee mnote tabu kategorije u knjievnosti, u
umetnosti, u filozofiji. Nacionalizam suava emocionalni doseg
ovekovog oseanja prema stvarnim vrednostima sopstvene
nacionalne kulture i oduzima mu mogunost da ih objektivno meri.
Istorija oduvek pokazuje da su svi nacionalizmi bili kulturno
restriktivni, da su bili ometajui faktor kulturnog progresa.
- Ako dobro shvatam neke vae ranije izjave, vi nacionalizam
oznaujete kao faktor samoizolacije?
- Poodavno mi se ve razjasnilo da je nacionalistika zagrienost
zao duh srpske kulture, da nas ograuje od drugih, da nas vodi u
opaku izolaciju i u stalno suavanje polja nae sopstvene duhovnosti.
Razmiljajui o ovom nesrenom fatumu naeg nacionalnog bia, a
akajui pomalo i po nenapisanoj istoriji naih naravi (jedna vrsta
istorije koja bi, ako bismo je bili svesni, mogla prilino da nas
rastrezni), mogao sam zakljuiti da postoji neka vrsta srbijanskog
kulturnog izolacionizma, neka vrsta supercentristike, uslovno reeno
moda i "umadijske ideologije" za koju ne treba traiti daleke izvore.
Nai emo ih, razume se, na Oplencu...
- Ideja mi je, priznajem, na neki nain nova?
- Pa da je bolje razjasnim, podsetiu vas na jednu vie aljivu no
tunu predratnu epizodu. Jedan danas sasvim zaboravljeni pisac,
Stojan ivadinovi, autor onovremeno vrlo tiranih istorijskih
monografija i romana, uskraivao je pravo na srpstvo jednom
knjievnom kritiaru zato to se ovaj usprotivio njegovoj tvrdnji kako
je Pai ist umadinac, a Pai je, kao to znamo roen u
zajearskom Vraogrncu od oca pekara iz Makedonije (Srbina ili
Makedonca - svejedno), pa je mogao biti sve drugo to je bio izmeu
ostalog, i veliki srpski dravnik, ali umadinac nije mogao biti...
udan je taj mentalitet epicentrizma koji se oseao ve pomalo i u
okvirima pretkumanovske Srbije da li bi posle, izmeu dva rata,
postao vladajua dinastika ideologija.
- Pomenuli ste pretkumanovsku Srbiju. Smatrate li da je ona
dovoljno razjanjena kao duhovni, pa ak, ako hoete, i kao moralni
fenomen?
- Mentalitet ue Srbije (pretkumanovske) uneo je neto od svoje
fizike i duhovne skuenosti i u meuratna vremena i to u odnosu na
ostale delove srpstva (u koje se, u to vreme, samoubrajala Crna Gora),
a jo vie, jo iskljuivije, u odnosu na druge jugoslovenske narode.
Ponekad mi se ini da su za to krivi teki duhovni i duevni uslovi
male Srbije u kojoj se ivelo, kako Skerli kae, upravo onako
stravino kao to su se u rimsko vreme, morali oseati hriani i zveri
strpani u istu vreu, svezani i bacani u reku. O tom duhu teskobe i
animoznosti mislim da i Cviji govori imajui u vidu doseljenike iz
raznih krajeva u Loznicu i okolinu, gde su ih starosedeoci na no
doekivali. Duh prebrajanja i iskljuivanja, tanije, osuda toga duha,
moe se tu i tamo osetiti i u drugim onovremenim knjievnim delima.

12

Podseam na Uskokovieve romane, a naroito na roman "Doljaci",

koji nas obavetava da je demon suavanja i restrikcije duh nekog
fiktivnog "najueg jezgra", ak i Uiane katkad iskljuivao iz tog
nazovinacionalnog epicentra za koji se stvarno nikada tano nije znalo
gde bi mogao biti.
- Bojim se da je odredba "epicentar" moda malo suvie
apstgraktna za prvo razumevanje?
- Primeri koje sam naveo zastraujue ukazuju na neku
prokletu stanovitost procesa psiholokog zatvaranja. Zbog toga drim
da ona uvena uporina parola nae tzv. kulturne opozicije, parola da
"hoe da nas svedu na Beogradski paaluk", predstavlja podsvesnu
metatezu, agavistiko obrtanje motiva, pa ak i morbidnu regresiju (u
psihoanalitikom smislu). Parolu "hoe da nas svedu na Beogradski
paaluk" treba u stvari itati obrnuto: "Mi hoemo da se svedemo na
duhovne horizonte Beogradskog paaluka"... jer emo, razume se, tu
biti najsigurniji uz svoje male vrednosti i tek emo tu u svojoj maloj
avliji biti vei no to stvarno jesmo.
- Re "srbijanstvo" je nedavno ponovo uvedena zahvaljujui i
jednoj beogradskoj izlobi avangarde dvadesetih godina. Ne bi bilo,
moda, naodmet da ujemo ta mislite o toj izlobi - o izlobi zenitizma
u Narodnom muzeju?
- Da li znate pesmicu ika-Jove koja se zove: "Na junak"? Evo
pokuau da se prisetim njenih zavrnih stihova:
"Na avanu stoji
Na sve strane varda
Ko ga ita odgovara:
Ja sam avan-garda!"
Kompleks avangarde je na davnanji kompleks. Bez sumnje,
jer ika Jovina pesmica prethodi pomenutoj izlobi tano za sto jednu
godinu. Ko ne veruje neka proverava. A to se avana tie,
opredmeena slika bi bar u Micievom sluaju mogla da se primeni
kao ljubak denotativ... Fenomen pomenute izlobe bi zato mogao biti
sasvim mirno preputen tokovima istorije ideja, ukoliko se u
Micievom sluaju uopte moe govoriti o bilo kakvim idejama.
Meutim, izloba zenitizma i bez volje prireivaa izbacila je u prvi
plan zastraujue ogranienu tezu "srbijanstva"...
- ini mi se da ste prilino uzdrljivi. Kao da biste rado rekli kako
i politika subkultura moe imati svoju avangardu, zar ne?
- Kad me ve podstiete, hajde ba da do kraja kaem tano to
mislim. Za moje pojmove kulturni nacionalizam je po definiciji
subkultura, pa zato smatram da su nacionalistiki izlivi, ak i kad su
mnogo prefinjeniji od Micievih, u sutini uvek negde ispod prave
kulture. To smatram prosto zato to je svaka subkultura po definiciji
"kultura" ueg socijalnog sloja, tendenciozna vrsta kulture, agresivna
vrsta kultura. Pri tom re kultura upotrebljavam samo uslovno, dakle,
u etnolokom (odnosno antropolokom) smislu rei... Subkulture su
prema dananjem stanju stvari mali restriktivni sistemi, sistemi
kulturnog zavaranja, pa samim tim i "kulturnog" odumiranja.

13

- Razume se, odmah e se postaviti pitanje da li su nam takvi

restriktivni sistemi potrebni...
- Doista, u uslovima opte pometenosti, svako iole trezven
upitae se ta e nam i emu nam imaju sluiti u okvirima srpske
kulture i ovi subkulturni modeli (jedan ili vie njih) ? Pitanje je takve
prirode da za njega ne treba ni nuditi odgovor, jer je sam po sebi
suvie jasan. Za sada mnoge pojave kojima smo okrueni ponovo, i na
alost, nepobitno, potvruju tezu da nacionalizam degradira
sopstvenu kulturu. Jer, ako su neto skriveniji procesi subkulturacije
otpoeli sa dekorativno-patriotskim romanima nekog... nekog, recimo,
dananjeg Stojana ivadinovia - onda, poto proces neizbeno vue
nanie, onda smo u ovom trenutku ve uveliko dospeli do Drakovia,
(2) pa emo, ako se ovako nastavi, imati itavu skribomansku
bibliografiju sklepanu u slavu srpske nacije. A ta e srpska nacija i
srpska kultura od toga dobiti - i to je pitanje na koje odgovor nije ni
potreban.
- Priseam se jednog vaeg ranijeg intervjua gde ste upravo kao
graditelj spomenika govorili o vrednosti tradicije. Moete li se i sada
vratiti na svoja ranija izlaganja, jednostavno - da bismo i pojam
tradicije ukljuili u na razgovor?
- Tradicija? Tradicionalizam? Prava vrednost i dubina tradicije i
zloupotreba tradicije?... To je jedan od onih emocionalnih vorova koji
zahtevaju mnogo obzirnosti i veliku meru mudrosti da se paljivo
razree, a da se upletene vrpce ne pokidaju... Pitanje je, sem toga,
apstraktno, pa ini mi se da zahteva i malo zaobilazniju obradu.
- Preputam vam onda da problem objasnite na nain na koji
biste ga, recimo, objasnili svojim studentima.
- Postoji jedan vrlo tanan odnos izmeu tradicije i tzv. istorijske
istine. ini mi se da dva bitna elementa grade istorijsku istinu:
dogaaj i prenosni smisao dogaaja. Dakle, materijalni fakt i
metaforika fakta, itav sistem simbola koji prate fakt i faktografiju.
Simbolizacija nad istorijskom faktografijom sama po sebi je legitiman
proces (iako se vrlo esto moe opako izvitoperiti)... legitiman je
upravo zato to se drukije i ne moemo postaviti prema istorijskim
injenicama. Drugim reima, kako vreme prolazi i odmie, injenice,
ako su ispravno utvrene, ostaju, razume se, ono to su. Ali zahvaljujui onome to nazivamo tradicijom - istorijska istina raste
(ukoliko raste). Ona postaje sve vie opteljudska (ukoliko se stvarno
humanizuje), dobija u svojoj univerzalnoj moralnoj vrednosti... Biva
tako, uslovno reeno, ukoliko ne biva sasvim suprotno, ili ukoliko se
naopakom simbolizacijom istorijska istina ne umanjuje i sitniavo
zatvara, tradicionalnistiki fiksira. Stvara je i notorna istina da
ogranienost ovinizma moe da kompromituje i najlepe i
najplemenitije istorijske injenice.
- Drugim reima, profesore, tradicija je u nama, a od toga kakvi
smo zavisi njena vrednost - za druge isto onako kao i za nas same...
- Jasno je, ini mi se, da pominjanje rei "tradicija" (dodajemo
jo i atribut prava plemenita tradicija) upravo iskljuuje pojam
tradicionalizma. Tradicionalizam zaustavlja tradiciju, a tradicija je iva

14

stvar koja tei, dakle, od generacije do generacije, da se razvija i

generalizuje. Ako tradiciji ne bismo omoguili da se kroz stvaralake
igre ljudske misli stalno filozofski iri u svim pravcima i prema drugim
ljudima tj. prema drugim tradicijama (klasian primer kako su se u
istoriji politeistikih religija postepeno ostvarivali univeralni - mi
bismo danas rekli internacionalni - dakle, veliki ljudski mitovi) stvarno, ako tradiciji ne bismo omoguili da ivi, i ako bismo je
tradicionalizmom kanonizovali (a to je zao mehanizam svakog
kulturnog nacionalizma), onda ne samo to bismo sparuili tradicije,
ve bismo doveli i do ukidanja, do potpunog zaborava poetnih
istorijskih
istina.
Nacionalistiki
tradicionalizam u
krajnjoj
konsekvenci ukida istorijske istine i okruuje se morbidnim
istorijskim laima.
- Pledirate, dakle, za duh vaih, irokogrudih kulturnih modela,
za duh kulturne koegzistencije?
- Problem viestgrukosti tradicija u Jugoslaviji posebno je
sloen. Na nekim podrujima on je aularmantno akutan. U drugim
odrujima manje upadljiv, ali tvrdim da nema delia Jugoslavije gde
on ne postoji. Najzad, problem viestrukosti tradicija postoji u duhu
jugoslovenstva, u samom poimaju jugoslovenstva koje je nezamislivo
bez poznavanja, pa ak, ako se hoe, i bez iskrene ljubavi za
naporednost svih naih tradicija.
- ini mi se da pomalo poinjete da govorite i o nekim svojim
linim iskustvima?
- Razume se da smo doli i do nekih mojih linih iskustava, i
ako ba hoete - do linih provera! Radei irom Jugoslavije,
drugujui sa ljudima sa kojima sam saraivao, upoznavao sam jednu
za drugom mnoge nae sredine i njihove male istorije, najee
preklopljene istorije, i uvek sam drao da bi upravo ta viestrukost
tradicija mogla biti izuzetna kulturna energija za jednu buduu
jugoslovensku kulturu. Jer od takve kategorije, pretpostavljam niko
od nas nije intimno odustao.
- Zato tako izriito smatrate da je viestrukost tradicija izuzetno
bogatstvo?Ideja mi je bliska ali je nikada jo do sada nisam uo tako
odseno izreenu.
- Prosto zato to nas itava istorija ljudske kulture ui da
tradicije jedna drugu bogate i da nema nezavisne tradicije. Naveu
samo jedan primer: na srpski spomenik krajputa nedvosmisleno je
izveden iz turskog niana; turski odnosno islamsko-arapski grobni
beleg izveden je neto posrednije iz jevrejskog detila... junaci su se,
dakle, junaki tamanili, ali na planu univerzalnog jezika simbola
odavali su sebi potu na istovetan, bezmalo bratski nain... Jo
jednom hou da naglasim da autohtonih tradicija nema, prema tome,
trebalo bi razvijati ne samo ljubav prema sopstvenoj tradiciji, ve
prema tradicijama uopte. Razvijati upravo tako da bi se od malih
nogu imalo sluha za viestruka pretapanja i za mogunosti praenja
opteljudskih ideja koje se u velikoj slikovnici ljudskih tradicija
dragoceno kriju.

15

- Lep nauk bez sumnje, naroito ono o ljutim, zavaenim

junacima i o slinosti simbola na belezima njihove smrti?
- Na alost, mi taj nauk jo nismo nauili. I, ako emo pravo
nismo nikoga tom velelepnom nauku ni privodili kako treba. Nismo,
jer tradicije koliko mogu jedna drugu bogatiti, isto toliko mogu i jedna
drugu potirati. A, tamo gde poinje viestruko neprijateljstvo
paranoidno ukrtenih tradicija, dolazilo je, kao to znamo, bar na
naem terenu, i do ukrtenih noeva.
- A sada da malo ujemo kako na itav problem gledate i sa
stanovita vae sadanje funkcije?
- Rekao sam ve da su u mnogim podrujima Jugoslavije stare,
davnanje tradicije, esto zbrkane, da na istom mestu mogu biti
preklopljene, pa ak i protivpostavljene. U mnogo blaem vidu, u
reflektovanom vidu problem koegzistencije tradicija postavlja se i u
Beogradu, bez obzira na predominantnu ulogu naih sopstvenih
srpskih tradicija - ukoliko smo stvarno razjasnili ta one jesu i kako ih
treba negovati. Volim da se uljuljkujem pomilju da bi upravo taj duh
tolerancije prema svakovrsnim tradicijama morao potei iz Beograda.
Treba sve umeti razumeti; treba umeti uvaiti i ono to je emocionalna
memorija nekog drugog, nekog tu, pored nas. Najzad, smatram da i
sebe same i one druge oko nas treba umeti prihvatiti sa blagom dozom
ovekoljubivog humora. Jer, sve te mnogobrojne tradicije (junake
tradicije) naeg podneblja, simultane tradicije - sklapaju se u
zajedniku sliku ljudske drame u redosled slika velikih iskuenja,
teke istorijske bede koja je uglavnom bila zajednika za sve nae
jugoslovenske, pa i balkanske sredine.
Energija tradicije u celini nosi u sebi mnogo misaone i etnike
snage, nosi silne podsticaje za budunost... Pa zato se Beograd ne bi
tom energijom plemenito posluio?! Ali, taista energija istovremeno
nosi i opaku razornu snagu koja se raa uvek onda kada se mi (svi
zajedno, ne samo neki neodreeni srpski mi) odreknemo vienja celine
i kad krenemo u ona runa nadmetanja - ija je tradicija moralnija
(prokleti taj dinarski Etxoc), koja je kulturnija, naprednija ili
dravotvornija, ili rasnija, ili ak, bioloki vitalnija.
- Sekvence u Beogradu u vaoj najnovijoj knjizi odiu nekim, ako
mogu tako da kaem, beogradskim kosmopolitskim patriotizmom, a
moda i lokalpatriotizmom?
- Beograd, bez obzira na predominantnu ulogu srpske kulturne
tradicije, niti moe biti niti treba da bude tradicionalno monologitan.
Na tu nas jednostavnu mudrost upuuje i njegova vrlo duga istorija.
Jedan svakodnevni lapsus navodi nas na to da govorimo o
vievekovnoj herojskoj, ratnikoj tradiciji Beograda. Lapsus sam po
sebi nije nesimpatian i ak sadri u sebi ono pomenuto neophodno
zrnce humora. Mnogima koji se o njega sapliu nije ni palo na um da
se zapitaju ko se tu sve s kim oko Beograda borio i ta znae sve u
ukupnoj sumi - sve te gomile, sva ta brda herojstva? No, prihvatajui
svesrdno semantiku greicu, svi i nehotino prihvatamo naelo
koegzistencije vrlo razliitih ratnikih tradicija na jednom mestu...
Uostalom, primer Beograda je utoliko specifian to su se u njemu

16

smenjivale silne civilizacije i kulture, a mi Beograd smatramo

jedinstvenim istorijskim entitetom i s punim pravom, mada
podsvesno, u Beograane ubrajamo sve one koji su pre nas u njemu
iveli. I, upravo, eto tu je taj unutranji podsvesni kosmopolitizam koji
pominjete i koji i dan-danas, sreom, u svima nama postoji. Jer, ako
je istina ak i samo polovina od onoga to tvrdi Evlija elebija da se u
turskom Beogradu govorilo vie od dvanaest jezika - onda bi nas to
upuivalo na kosmopolitizam ak kao i nekakvu davnanju
beogradsku tradiciju. I, ako je tu vrlo specifinu poziciju prema
sopstvenoj istoriji danas predominantna srpska kulturna sredina
sposobna da prihvati, onda Beograd i srpska kultura sami sebi daju
najveu pohvalu i otvaraju sebi put prema mnogim drugim gradovima
Jugoslavije i sveta, gde e biti sasluani i shvaeni.
- Nedavno ste za jedan iri krug prijatelja i dobronamernih
slualaca izjavili da nacionalizam nije fenomen velikog grada, ali da, na
alost, prodire u velike gradove na nevidljive ar-kapije. Da li ste voljni
da to podrobnije objasnite?
- Lino sam ubeen da nacionalizam nije fenomen velikog
grada. I najkrai pregled dananjih evropskih nacionalizama - irski,
baskijski... pa zato ne i srpski, hrvatski ili albanski - svi do jednog
proistiu iz skuenih i siromanih okvira vangradskih sredina i
odravaju njihova emocionalna stanja. Predstavljaju, zatim, agresivnu
formu da se prevaziu teskobe duha i sredine. U dubokoj dubini
nacionalizama uvek je neka vrlo neodreena tenja za neim
neodreeno boljim, tanije reeno, nepoznato boljim, za nekim drugim
nepoznatim ivotom koji moe biti i ivot u gradovima ukoliko se
velikim gradovima spretno i sreno zavlada, ali, zavlada se, razume se,
prema nekim sopstvenim skuenim "zaviajnim" matricama... U daljoj
konsekvenci, sistematske i pomalo dosadne zloupotrebe nacionalne
kulture u gradskim okvirima uvek nose u sebi neto to se stavlja
gotovo odbrambeno, gotovo apotropajski nasuprog imanentnom
kosmopolitizmu velikih gradova. I upravo tu, na toj liniji dolazi do vrlo
delikatnih razgranienja, odnosno do sudaranja mladih i
nacionalizma.
- Dodirnuli smo, evo, jednu od najosetljivijih i najvanijih tema:
mladi i nacionalizam. ta o tome mislite? Primeri, na alost, nisu ni tako
retki ni bezopasni?
- O mladima govorim iskljuivo iz perspektive velikog grada. Tu
ih vidim i tu ih poznajem. Osim toga, smatram da mlado gradsko
stanovnitvo koje, ako se ne varam, dobija i brojanu prevagu, poinje
sve vie da otkriva jedan svoj sopstveni, umnogome zajedniki,
gradski mentalitet (a to vai za itavu Jugoslaviju)... I upravo zato
tvrdim da, poto su ve uveliko formirani prema gradskom, pa ak i
velikogradskom vienju sveta, a ne prema nekom zaviajnom i
parohijalnom, mladi, po definiciji, nisu predodreeni da prihvate poziv
jedne kulturno nie i izrazito vangradske ideologije. ajkae i ubare
na gradskim ulicama isto onoliko duboko seu u duu mladih koliko i
pre neku godinu duge kose i brade, ili, baltike mornarske kape ili
kape francuskih dragona iz vremena Napoleona III koje su doskora

17

bile u modi - pa se prema tome pod srenim okolnostima i te nae

nesrene ajkae i ubare mogu uklopiti u opti omladinski
maskenbal.
- Zato kaete - pod srenim okolnostima?
- Uostalom, kao i radnici, i omladina se kod nas dugo, ak
zauujue dugo opirala nacionalizmu; ona je u sebi nosila sopsrtvene
projekcije jednog nejasnog idealistikog, ali kao to sam rekao, pre
svega gradkog jugoslovenskog zajedniotva. No, kao to znam, danas
mnogota ne znamo! I zato upravo moramo biti vrlo oprezni. Na alost,
ja ne iskljuujem izvestan p riklon mladih nacionalistikoj regresiji.
Ako se pojava pokae kao tana, njene uzroke bismo morali dograbiti
sa prave strane, jer svaka regresija pa i regresija mladosti potie iz
oseanja nemoi, iz oseanja da su "sva vrata zatvorena"... A vrata se
otvaraju znamo kako: Valja nam savladati zastoje u razvoju
socijalistikog samoupravljanja i, razume se, zapoljavati, zapoljavati
(to u gradu, sada ne bez muke i inimo). Dodao bih jo neto. Valja
nam hitno sprovesti i stambenu reformu.
- Nije li vreme za neku poentu?
- Ponekad mi se ini da bi ta poenta mogla biti zauujue
prosta. ak i po cenu da solidarno spustimo opti standard svima
nama, morali bismo veoj, brojnijoj, mlaoj polovini nacije (nacije
svejedno koje: srpske, hrvatske, albanske... jugoslovenske) omoguiti
da stanuje i da radi onako kako priroda zapoveda i da na vreme stvara
porodice, da raa decu, i da ulazi u ivot bez strepnji i dubokih linih
potresa.
Napomene:
1. "Gradoslovar", Beograd, "Vuk Karadi", 1982.
2. Vuk Drakovi
Intervju: Stevan Stani
NIN, Beograd, 27. mart 1983.

18

2. Disident na etiri oka

U poslednje vreme kod ns su se pojavile mnoge problematine

knjige o blioj istorijskoj prolosti. Krug na etiri oka(1) Bogdana
Bogdanovia (koja je dobila ovogodinju "Nolitovu nagradu") mnogo je
subverzivnija knjiga o naoj dalekoj civilizacijskoj prolosti, ije e se
razorno dejstvo tek, naknadno, otkrivati. To je izrazito disidentska, na
prvi pogled samo graditeljska rasprava dva moderna otpadnika
neopitagorejca koji raspravljaju, na jeretian nain, o utopijama od
Atlantide, Danteovog Pakla, Kampanelinog Grada sunca, pa sve do
Pakao - grada koji mnogo slii - Beogradu. Protomajstorova subverzija
ne klizi horizontalno po istoriji ve je duboko - vertikalna.
Razgovor sa Bogdanom poinjemo od podnaslova knjige:
"Demonijaka rasprava okultnom poreklu pitagorejskih utopija"...
NIN - Stie se utisak da je Krug na etiri oka jedan moderan
"platonski", spis-dijalog Kako vi anrovski odreujete svoj rukopis?
Bogdanovi - Za esnaest godina pisanja, prepisivanja i
doterivanja, knjiga je promenila mnogo naslova i podnaslova. Uslovno
reeno - to je rasprava. Dvoumio sam se da li da je oznaim kao
"raskriv-raspravu". Demonijaka je, pre svega, po mehanizmu
prenoenja ideja. Da je dijalog - i jeste i nije. Da je platonski - vie nije
no to jeste. Re je o etvoroglasju, o glasovima koji se tajanstvenim
putem ukrtaju, a katkad i debatuju.
- Koliko se seam, Kiov Simon udotvorac je nosio "gnostiku"
minuu nalik zatitnom amblemu vae knjige tj. naslovnoj vinjeti.
Zato ste se ba odluili za zmiju koja ujeda svoj rep?
- Ofitsko zmijite preseeno na "etiri polovine" treba da podseti
na osnovu antinomiju knjige. Na jednoj strani su udljive gnostiarske
izreke, opomene i putopisna uputstva Prijateljice Velike Bolesnice a na
drugoj je strani zamren kodeks dogmatskog pitagorejskog
"pravouglija"... itd.
- Razgoor vode, kroz celu knjigu, dva pitagorejska savremena
otpadnika. Koje su njihove disidentske pozicije?
- Prema prvim reakcijama, vidim da su poneki od italaca malo
nervozni. Trae objanjenje ko je ko u ovoj raskriv-raspravi. Dakle, da
razjasnim. Rekao sam, moja prijateljica je udljiva gnostiarska
mudrica. to se moje malenkosti tie, ono sam to sam vazda bio pomalo intelektualac, pomalo kolebljivac, pomalo sumnjiavi, lako
sapletljivi saputnik nekih neodredivih modernih pitagorejaca. A to se
dva dina, biva pitagorejca tie, to su primerci sasvim drukije
duhovne konstitucije (prema Cvijiu, vrlo karakteran "dinarski tip"
protee se sve do Ukrajine, sve do Pitagore Pitagorovia). U svojoj

19

pravovernoj fazi bili su vrsti, monolitni pitagorejci. Ali, ti najvri

obino postaju i najvatreniji otpadnici. (Dissidium, dissidentia oznake su preuzete iz istorije crkava i sekti. No, budimo bez
predrasuda. Otpadnici mogu biti i vrlo zanimljive, ivopisne linosti.
Hou rei - ako je decenija iza nas bila prevashodno decenija
dosadnjikave disidentske literature moda e decenija to je pred
nama omoguiti bivim disidentima da kao neiji benigni knjievni
junaci zanimljivije progovore o sebi. Videemo...
- Pononi pitagorejski disidenti iz Kruga... prosto su opsednuti,
GSP autobusima kao nekim mitskim biima. Kakav je zapravo njihov
odnos prema ovim limenim demonima?
- Pa, recimo, odnos pobunjene, iznaopaene religioznosti,
negativne religioznosti... Iz izvesnih tehnikih razloga, neduni
beogradski autobusi podseaju ih na patetino kruenje Zemlje i
Antizemlje oko veite, nevidljive Hestije. Drugim reima, nisu jo
prevazili matrice pitagorejskog sujeverja. Disidenti nisu nikada
indiferentni prema svojim bivim negativnim predznakom ostaju,
najee, okultno vezani za stare... simbole vere!
- Da li je Platonova Atlantida pozitivna ili negativna utopija? Ili je
re o antiutopiji? Moda bi nam etimologija rei "utopija" mogla pomoi u
odgovoru na ovo pitanje.
- Utopije su Nigdije, uhronije su Nikadije. U svakom sluaju su i
Nedoin-gradovi koje mudrost narodske oznake predostrono dri
podalje od stvarnosti. Od etimologije je, verujem, zanimljivija
etiologija: gde je poreklo? I da li je Platon stvarno zaetnik utopijske
strasti, pa samim tim i glavni krivac za mnogo ta ludo u ovom
dananjem ludom svetu? Krivac verovatno jeste, ali ne prvi i jedini.
Utopijske fantazme su postojale, bar u usmenom predanju, i pre
Platona. Aristofanovo izrugivanje Gradu Ptica, gradu ni na nebu ni na
zemlji, gradu koji je upravo imao biti podignut u obliku kruga na etiri
oka, zacelo je starije od pojave Drave... Ali, gde je onda geneza
grkih utopijskih slika? U tajnim kultovima, u orfejskoj teologiji, u
pitagorejskim matematiko-drutvenim spekulacijama? I odakle slike
pristiu? Uticaji sa Istoka? Uticaji iz italskih prostora? Da sam umeo
na ta pitanja valjano i izriito odgovoriti, verovatno ne bih pisao
"demonijaku raspravu", ve bih knjizi dao neki drugi oblik.
- Nije li re o atavizmima ili, tanije, o graditeljskim arhetinovima?
- Verovatno je re o atavizmima. Problem se za mene otvorio jo
davno, u vreme mojih Urbanistikih mitologema (1966). (2) Tada sam
pomno prouavao arheoloke materijale i situacione planove i tragao
sa magijskim smislom najranijih protourbanih i prvih urbanih
planimetrijskih figura. Nije bilo teko uoiti da se opsesivno izdvajaju
dve idealne "geometrijske senke" kojima su se prastari graditelji,
gradei sasvim neidealno i trapavo svoje naseobine, ipak uporno dakle
i idealno, divili. Krug kao starija objava "magijske elje" i zatim
derivacije pravnog ugla i poneki neveti kvadrat. Re je, koliko o
praktinim, tehnikim matricama, toliko i o dejstvujuim, dakle,
okultnim funkcijama geometrijskih slika. I tu se negde, i te kako,
skrivaju i vrlo nejasni koreni svih potonjih utopija. Ne mogu niim da

20

dokaem da je utopijska fantazija i do danas sauvala neku efektivnu

vezu sa svojim atavistikim poreklom, ali i dan-dananji utopijski
zanosi, noeni jo uvek mehanikom magijskih elja, imaju nesumnjivu
okultnu snagu. To, drim, ne treba ni dokazivati.
- Da li Platonovu Atlantidu smatrate anticipacijom dananjeg
megalopolisa?
- Prema klasifikaciji ser Patrika Gedesa, onoj kojom se jo uvek,
u nedostatku bolje, u naoj struci koristimo, za Atlantidu bi se pre
reklo da je bila zamiljena kao ogroman metropolis, imperijalni grad
vrsto sabijen u svoj kruni obim. Nije bila, nije mogla biti, i ne treba
je zamiljati kao neko difuzno megalopolitensko podruje u dananjem
smislu.
- Jeste li ikad pokuali da izraunate koliko bi stanovnika
Atlantida mogla imati? Mislim na sam grad, na prestonicu ostrva.
- Ako uzmemo u obzir neke dananje (u mnogo emu jo
pretehnike) velike gradove treeg sveta, pa ako onda tano definisanu
povrinu atlantidskog gradskog kruga prekrijemo tkivom slinim
nekoj dananjoj "kazbi", i ako jedan deo stanovnitva rasporedimo u
unke, du mnogobrojnih kanala, isterali bismo brat-bratu 5 do 7
miliona stanovnika. Grci koji su i sami mogli izvesti slinu raunicu,
morali su biti uasnuti. Grad deset puta vei od Vavilona, dvadeset
puta vei od Agbatane, koja je, opet, kau bila bar dva-tri puta vea od
Periklove Atine. Bez sumnje, trebalo je dobro utuviti da su i grad iz
Drave i replika iz Timeja/Kritije bili tvorevine socijalno, moralnopolitiki, pa ak i vojniki zdravije i jae od desetinama puta
premonije Atlantide. Ali, poto i knjievna fantazija obavezuje na
neka pravila ponaanja, a da naravouenije ne bi ispalo smeno Platon je u zgodnom trenutku - prepustio zajednikoj katalizmi i
Atlantidu i mitsku Atinu, i jo je dobro uzdrmao celokupnu ravnoteu
sveta.
- Koja je pouka, ako je ima, iz propasti Atlantide?
- to se legende o Atlantidi tie, pouka je vieznana i svako
moe da je shvati kako hoe. Prava, sitniava didaktika dola je na
samom kraju Platonovog ivota, koliko da se tek kako-tako zatvori
tetradiki fiek. Platon je ponudio jo jedan model, ne vie idealan, ve
optimalan, ali ta njegova staraka gradograditeljska verzija do danas
jo nikoga nije oduevia. Drugim reima, hteo Platon to ili ne - hteli to
mi ili ne - Atlantida je, ipak, ostala najubedljiviji i najuzbudljiviji
model utopijske serije... Atlantida - utopija sagraena da antipodno
potvrdi svu vrednost druge utopije, nadrasla je u neku sasvim treu
nadutopijsku konstrukciju.
- U Krugu na etiri oka pominjete Posejdona ne samo kao boga
mora ve i boga ekoloke mudrosti koji je za Platonova vremena udljivo
prognan u helenski Sibir iza Heraklovih stubova? Da li je to progonstvo
plaeno nekom ekolokom cenom?
- Posejdonove kompetencije su se progresivno menjale, ali
nagore. Prabalkanski udovini demon, zatim teriomorfno, konjoliko
boansko udovite, pa bog topotnik, pa do destruktivnog boga
podzemnih grmljavina i zemljotresa...

21

- ... i bog ravnotee zemlje i vode? Nazvali ste ga ak bogom

tehnoloke mudrosti - zato?
- Nisam ga ja tako nazvao, ve ona dva moja dina pitagorejska
disidenta... Uopte, njihovi komentari mojih izlaganja o Posejdonovom
graditeljskom remek-delu, prepuni su jeda i gorine. Pria o Atlantidi
ih razluuje, izmeu ostalog, i zato to je eminentno pitagorejska u
svom preteranom "planetarnom" kosizmu i, jo pride, u svoj onoj
Platonovoj matematikoj akribiji, kojom je model potanko razjanjen...
No, ako ipak priznam, to je neizbeno, da sam ja, a ne oni nazvao
Posejdona bogom ekoloke ravnotee i mudrosti (bez obzira na njegovu
hirovitu narav), onda moram dodati da sam upravo mislio i na
naglaenu ravnoteu zemlje i vode, bar u onom delu grada koji je
Posejdon sam svojim rukama izgradio. Kod Platona se ta ravnotea
iskazuje i igrama brojeva, a ja verujem da se neto od nje nasluuje i
iz moje crtake rekonstrukcije... Ali, kao toto esto biva, nedostojni
potomci su posle uveliko povredili naelo ekoloke ravnotee.
- Nisu li sve utopije, poev jo od Platonove Atlantide pa do naeg
Novog Beograda (moda je i to jedna napola ostvarena utopija)
antiekoloke?
- U zaleu Atlantide-grada, posle prognanog Posejdona, izgraen
je monstruozan hidroloki sistem navodnjavanja, odnosno drenae,
koji je pokrivao ravnicu povrine dananje Maarske. Slivne kose
planinskih venaca bile su bar dvostruko vee. itavu tu neuvenu
tehniku majstoriju Platon je vezao za more jednim jedinim izlivnim
"sifonom", i to ba na onoj taki gde je spoljni krug grada dodirivao
morsku obalu. Preterano kiovito prolee, kao to je ovo sadanje
nae, bilo bi dovoljno da pokrene vodenu stihiju koja bi snagom
nuklearne eksplozije raznela Atlantidu-grad. Ne znam, stvarno ne
znam, da li je u pitanju, ak i kod Platona, tradicionalna grka
nespretnost u stvarima hidrotehnike. Ili je Platon namerno izgradio
tehniku alegoriju o premonoj, nadutopijskoj civilizaciji sagraenoj
na opako labilnim miljevitim temeljima... Naravouenije je opet ispalo
nejasno, ali uprkos tome, mnogi su utopisti docnije gradili svoje
utopije u inat prirodi. Grad, utopijski grad, imao je biti ne samo "grad
jai od oveka", ve i grad jai od prirode. Uostalom, klasina
antinomija homos physis po pravilu je uvek razreavana na tetu
prirode - one, u oveku, i one oko njega.
- Zar ne postoje utopije koje nam (u rusoovskom smislu rei) nude
povratak prirodi?
- Utopija je danas re-kalauz. Njom se danas bez tekoa
otvaraju (bolje rei obijaju) svakovrsne intelektualne i moralne brate.
Pa ipak, valja se prisetiti da su i re i pojam nastali u ambijentima
renesansnog platonizma. I upravo u takvim ambijentima utopije su
vetaki svetovi, ozbiljni, vaspitni, terapeutski. Svaka utopija imala je,
u naelu, jedno svoje namrgoeno "politiko ostrvo" i na njemu svoj
sopstveni grad pravde i jdnakosti. Ne znam da li u biti jasan, ali
pokuau da se izrazim arhitektonskim jezikom. Utopije su
klasicistike troverine, nezamislive u kienom stilu rokokoa. Ostrva
rokokoa bile su Kitere, a ne Utopije. A zaselak Marije Antoanete u

22

Versaju, u kojem se ona preodevala u mlekaricu da bi gostima

servirala sir s vrhnjem, to nije bila nikakva utopija, bar ne
pitagorejska, odnosno dananja, ali na pitagorejski nain.
- A sada, opet, oprostite mi za naknadnu radoznalost. Jedno isto
tehniko pitanje. Da li je onaj atlantidski "sifon" izazvao bezmalo smak
sveta?
- Priznajemk, opet, da ne znam. Meutim, ini mi se da se u
okvirima antiko- tehnikog genija nije moglo zamisliti ita stranije
od vodene poasti. Nita to bi se iole pribliilo, poreenja radi,
dananjoj moguoj nuklearnoj katastrofi. Ako je "sifon" stvarno
eksplodirao, onda se to moe shvatiti samo kao eksplozija nagomilane
energije nerazumno izdvojene iz celine prirode. Prema tome, slinost
sa dananjim crnim perspektivama nije ba sasvim proizvoljna.
- Da li je tano da ste svojevremeno, na podsticaj Branka Peia,
(3) nabacujui prve skice za spomenik revoluciji na Ratnom ostrvu,
pokuali da premodelirate ovu prirodnu retkost i danapravite spomenik
zemlji i vodi, po neemu slian smanjenom planu Posejdonove
Atlandite? Od toga ste kasnije odustali. Zato?
- Odustao sam, jer sam, bez obzira na primamljivost slike, vrlo
brzo uvideo neadekvatnost simbolike poruke.
Napomene:
1. Krug na etiri oka, Beograd, "Nolit" 1986.
2. Urbanistike mitologeme, Beograd, "Vuk Karadi", 1966.
3. Gradonaelnik Beograda,
Intervju: Dragan Jovanovi
NIN, Beograd 3. maj 1987.

23

3. Bogdanovi arobni krug

Od ritualnih igara do crtea, zapisa i stvaralake Bogdanovieve

poetike protekle su decenije, kao i vijekovi meu filozofskim periodima
koji mu slue kao poziv na putovanje, igru uvijek na granici sna i jave,
izmeu tradicije i savremenika.
Ima situacija u modernoj nauci kad je neophodno prebaciti se u
svet "Alisine zemlje uda", kae nam Bogdan Bogdanovi, umjetnik,
arhitekta, iz ije radionice odlaze po razliitim mjestima u zemlji i svijetu
djela sa neuobiajenom poetikom, bliska razliitim vremenima i
majstorima razliitih podneblja.
Od partizanskih spomenika, orijentalnih, klasinih modela,
nekropola, "meu kojima su i "Slobodite i Jasenovac, od kamenih
gromadado cfrtea i knjiga, redovni profesor na Arhitektonskom
fakultetu u Beogradu, Bogdanovi nas vraa svijetu neimarske rijei,
graditeljima i vremenu koje traje i ponovo nam dokazuje vrijednost i
neuhvatljivost stvaralakog rada, predanog i bliskog svakom vremenu.
Nedeljni glas - Vaa nova knjiga "Krug na etiri oka", za koju
stedobili "Nolitovu nagradu", plod je viegodinjeg spisateljskog rada,
ali i graditeljskog iskustva. Koliko se ona, po vaoj ocjeni, razlikuje od
ostalih vaih knjiga, dosadanjih studija, eseja i smatrate li, poired ve
prepoznatljivih stilskih osobenosti, da ima vie humora ili realnosti od
ostalihP?
Bogdanovi - Moja nova knjiga... Ne, ne bih se usudio da je
poredim sa drugim mojim knjigama, to nije moj posao. Ipak skrenuu
panju da izmeu skoranjeg Kruga i davne "Zaludne misterije", (1)
postoji dosta vrsta unutranja veza. Smeni pitagorejci su jedni isti,
samo jednom vieni spreda, sa talijansko-renesansne strane, drugi
put vieni nekako s lea, u jednoj nama mnogo blioj varijanti.
- Vae spisateljsko iskustvo proisteklo je iz traganja za humanim
vrijednostima graditeljskog rada i potrebama savremenog ovjeka, ali
se u svojoj prozi vraate drevnim civilizacijama i linostima iz
gradirteljske, filozofske i knjievne oblasti. Da li ste svjesno raunali na
neobinost forme i smatrate li sebe i danas modernim umjetnikom?
- Pisao sam da bih umeo da gradim, gradio sam da bih umeo da
piem (i da bih imao o emu da piem). Praktino sam romansirao
svoje graditeljstvo samim tim to sam odabrao da se bavim jednom
dotle zapostavljenom oblau arhitekture: odabrao sam staroderevan
nain rada, manuelan, uglavnom zasnovan na klesarskim vetinama.
- Pohaali ste crtaku kolu Petra Dobrovia, a vae knjige obino
su praene dijagramima, crteima, dok po ocjenama drugih teite u
stvaralakom radu dinamici, poetici i ritualnoj igrariji. Da li je crte, koji

24

vas danas zanima, nastajao slino kao i knjiga, kao razrjeenje nekih
problema?
- Predamnom je dvanaest kofera crtea i skica. Ponekad mi se
ini da je bolje u njih ne zavirivati. Zato? Pa, sami ste nagovestili:
crte je i zapis, zapis je rukopis, rukopis je esto i palimpsest,
ponekad se i dva - tri ivotna sloja navuku preko istog komadia
hartijre. Tako se nagomilavaju decenije rada i spratovi smisla.
Ponoviu: moda je stvarno bolje da ne zaviruje u te zabataljene,
podzemne spratove.
- Koliko su tekstovi iz vae radionice, ali i crtei sa nove izlobe u
Sarajevu, plod ve odavno zapoetog putovanja kroz vrijeme i traganje
za identitetom graditelja, neimarstva?
- Privodei kraju rukopis "Kruga" odluio sam da elementarne
skice, kojima sam se ispomagao, pretvorim u prave ilustracije, no
tekst je ve bio gotov i nije se moglo nita bitnije dodati... tekstu.
Obratno, "izloba nenapisane knjige", crtaki je sinopsis za knjigu koja
ne samo da nije jo napisana, nego moda nikad nee ni biti
napisana. Ali, ako i ne bude napisana, ostae nacrtana. Da, ba tako;
nacrtana knjiga o ukletom graenju sveta, o graenju sveta "na
veresiju". I ta bi se knjiga mogla nazvati, recimo Mardukova varala,
ukoliko prihvatimo da poetne formule sveta u kome ivimo ne
dugujemo ni grkim bogovima, ni jevrejsko-hriansko-islamskom
bogu, ve daleko starijem Marduku, malo trapavo i lakomislenom
mesopotamskom bogu - magu - graditelju. Ili se, moda, ta knjiga
mogla nazvati Kibeline konice, ukoliko nesavrenost sveta pripiemo
nesporazumima, i sukobima, i ratovima izmeu davnanjih levih,
enskih (Kibelinih) gradova, - i desnih, muevnih (Mardukovih)...
Verujte mi, sve je to u dobroj meri itljivo sa crtea, i sad samo treba
nai vremena, uzeti pisau mainu, posaditi se pred velike kartone i
tipkati i tapkati, razume se, bar desetak godina.
Dodajem da na crteima nije zapisano ako je Mardukova
polovina sveta odnela prevagu, ali to je samo po sebi evidentno
(Marduk - vlast, politika - bato, tehnologija, tehniari i tehnokrati...
jo od Prometeja i vatre, pa sve do ernobilja i opet do vatre)...
- Da li danas jo uvijek smatrate da je vrijeme naunika bez
mate i umjetnika bez logike prolo, i kakvu za vas imaju vrijednost
traktati u kojima se, pored razliitih anrova, mijeaju i ravnopravno
egzistiraju nekadanji ili novi disidenti i astrologija, alhemija, filozofija?
- Mislim jo uvek isto to, samo napola. Logika mate sme biti i
logika - nad-logika, i nad-nad logika, i logika-nad-nad, i metalogika
Edgara Alana Poa, Hofmana, amisa, Brentana... i Luisa Karoja,
svakako, a meu crtaima, jednog samo da pomenem, sada vrlo
modernog Eera. Gde sam se, meutim, pokolebao? Poinjem ozbiljno
da zazirem od mate naunika, jer je, za razliku od umetnike mate,
veoma efikasna, a u tome se kriju premnoge pretnje.
- Kao profesor na Arhitektonskom fakultetu, koji je svojim dijelom
dao izuzetan doprinos, da li biste rekli neto vie o specifinostima
nauke i zanata, kojima ste posvetili cijeli radi vijek?

25

- Upravo sam odrao svoje poslednje, oprotajno predavanje.

Tema Arhitektonska teorija - nauka ili gnoza. Izjasnio sam se za
"gnozu", za slobodnu, linu gnozu u svemu pa i u stvarima
graditeljstva. Izjasnio sam se protiv "bukvalnog znanja" i prokleo sam
sve pouke i sve pouitelje. Glasao sam za vieznaje stvari kojima smo
okrueni, za polisemiju. Glasao sam, dakle za jedno novo,
neuobiajeno, drugo i drukije itanje sveta (i gradova, i civilizacija),
od iskona do danas...
- Da li ste zadovoljni svojim graditeljskim radom nekropolama,
spomenicima, i moda biste ih izdvojili, zbog stilske i vremenske
raznolikosti?
-Ako se neko tako odluno izjasni za drugo itanje sveta, kao to
sam ja uinio, onda je neizbjeno da na vae pitanje odgovori sasvim
jednostavno: ne, nisam zadovoljan svojim ivotom (iako sam se u
ivotu lepo naigrao); ne, nisam zadovoljan vremenom u kome sam svoj
ivot proiveo (iako sam, sreno mimoiao njegove najbestijalnije
uase, a lako sam ih mogao nemimoii); ne, nisam zadovoljan ni
svojim graevinama (iako su mi pomogle da dobar deo ivota odlebdim
izmeu zemlje i neba); ne, nisam zadovoljan ni svojim knjigama, ni
svojim crteima, ni vojim dijagramima... Jedino bih mogao biti
zadovoljan to sam, na kraju, ipak bez lai, iscrtao svoj ornamentum
mundi. Ako taj nacifrani zaludgraditeljski crte nije ispao lepi no to
je, krivica je vie Mardukova no moja.
Napomena:
1. Zaludna mistrija, Beograd, "Nolit", 1963.

Intervju: Jagoda Prnja

Nedeljni glas, Banjaluka, 4. i 5. juli 1987.

26

4. Uzaman im packe i zvezdice

Arhitekta, graditelj, pisac, izletnik meu politiare. Nije teko

prepoznati da je re o Bogdanu Bogdanoviu, arhitekti ne samo
jugoslovenskog glasa i znaaja, autoru 20 grandioznih spomenika
revoluciji, piscu neobinih knjiga... Odnedavno, penzioneru. Ali nita
manje zauzetom nego do sad, nita manje intervjuisanom nego kad je
bio gradonaelnik Beograda, nita manje neuhvatljivom izmeu Malog
Popovia i...
Intervju - Pria se profesore, da ste za godinu dana, u kolskoj
godini koja je nedavno zavrena, studentima "podelili" tri stotine
"desetki". Da li je to istina i ko je koga nagradio: vi studente jer odlazite
u penziju ili studenti vas izuzetnim znanjem?
Bogdanovi - Znate li ta mi prvo pada na pamet dok
otpoinjemo razgovor? Razmiljam kako da vas oslovim: gospoice ili
drugarice? U nedoumici sam (poodavno) postoji li danas bilo kakav
nain da se, naroito pri obraanju eni, nesumnjivo iskae
potovanje. Ono "drugarice" ima svoj dragi smisao samo u
uspomenama iz prvih poratnih godina: danas, u tom ve uveliko
anahronom obraanju, ima tako mnogo hipokrizije, zar ne?
- Kako ste oslovljavali majstgore na gradilitu?
- Uvek sam im se obraao sa "vi" i smatrao sam ih gospodom.
Najee, stvarno su i bili prava gospoda. Jedno neoprezno,
snishodljivo, a u stvari nadmeno "drue" moglo je da zamuti zauvek
odnose meu nama, pa ak da poremeti i kvalitet posla! E pa, lepo,
gospoice Kuburovi, tano je da sam podelio tih tri stotine desetki,
ali je tano da sam slino inio i ranijih godina, samo nije bilo
primeeno. Ali, sve ima svoje razloge. Na predavanjima mnogo
improvizujem, nikad nisam odrao dva istovetna predavanja ak i kad
je tema bila potpuno ista. Pri tom, uvek sam se trudio da"mislim" i
prstima i kredom. Dakle, crtao sam, crtao i brisao, crtao i brisao na
velikoj kolskoj tabli.
Jeste li ikad videli kako se neko mui i zlopati mislei? Moji
studenti su esto imali prilike da gledaju ba tu i takvu predstavu.
Razumeete moju elju da mi se poneto i sauva od tih efemernih
tragova ideja u nastajanju. Traio sam od studenata da svojeruno,
kako znaju i umeju, reprodukuju te moje crtee, ili da ih fotografiu,
ne bi li mi ih, posle, kao protivuslugu za moje muke, stavili na
raspolaganje. Nisu svi uspevali uvek da uhvate sve, nisu svi uvek ni
dolazili, ali kad se sabere, iz njihovih grafikih beleaka i ponekog
zapisanog "lagvorta" mogao sam da rekonstruiem tok izlaganja u
celinu izloenih ideja. I za taj posao, ne ba jednostavan, delio sam

27

desetke itavu deceniju, ili deceniju i po unatrag. Stvar je, meutim,

izbila na videlo tek prole godine i nastala je neka vrsta kolektivne
uvreenosti.
ak sam pisao i izjanjenje, prvo a nadam se i poslednje, u
ivotu. Napisao sam ga sa zadovoljstvom. Lojalno sam priznao da moj
sistem ne moe vaiti za druge predmete, pa ni za druge nastavnike.
Ima i sasvim ozbiljnih predmeta iz kojih se ne mogu deliti desetke, tek
tako, i odoka. Ima predmeta koji trae rigoroznu disciplinu, a u 19.
stoleu neke su velike tehnike kole bile organizovane ak i na
kadetskoj osnovi. Pitomci nadaleko uvene i surove pariske Politike
kole nosili su uniforme i sabljice, a oznake su dobijali u skladu sa
poloenim ispitima i ispunjenim klauzulama... Ali, eto, ta da inim
kad ima predmeta koji su po sebi zanimljivi (ponekad ih predaju i
zanimljivi profesori), pa nije neophodno deliti packe ili zvezdice.
Ima predmeta koji se bave idejama, a ideje mogu da povuku u
svoje vrtloge one koji su im dorasli. A oni koji po sili stvari ostaju
izvan vrtloga ideja, uzaman im packe i zvezdice. I upravo ti kojima su
moja izlaganja stvarno neto znaila, cunjali su po bibliotekama, pisali
su eseje i raspravice, razraivali moje ideje, ili su ih pobijali ili se
sporili. A oni ostali, morali su se zadovoljiti inkriminisanom
optenarodnom desetkom koja je toliko uzbudila uvare kolskog
poretka. Bil, o je, razume se, studenata koji su slegali ramenima,
uglavnom zadovoljni, i nisu ba mnogo razbirali od te moje pedagogije.
Ali bilo je i onih koji su umeli sami sa sobom da raiste i da uvide
kako ima stvari u koje ne treba da se petljaju. Mislim da je i takvo
uvianje uspeh koji zasluuje prelaznu ocenu. Najzad, bilo je i takvih
koji su naknadno shvatili da je prazna optenarodna desetka pomalo i
uvredljiva, pa su tek posle (obino kad se zaljube u devojice
pametnije od sebe) trali u biblioteke, dolazili na konsultacije i pisali
sastave i izmiljali i crtali neke voje ideo-dijagrame, iako su, formalno,
ispit ve bili ostavili za sobom. Takvim sam se, obino, bavio sa
posebnom panjom.
- Da li je to bio va nain odabira talentovanih?
- Umeti izdvojiti talentovane od netalentovanih, pa onda i
jednima i drugima diskretno pokazati na emu su, to je umetnost nad
umetnou. U impersonalnu selekciju ja ne verujem, verujem samo u
prave selektore, njihovu intuiciju. Koliko sam sam vredeo, sudie se
jednoga dana i prema mojim studentima koje sam odabirao i kojima
sam se posebno bavio - u koli, izvan kole, kao i u onoj neformalnoj
(alternativnoj, ako hoete) koli u selu Popoviu, onoj to smo je od
milote zvali "Mistrija pod orahom ili Seoska kola za filozofiju
arhitekture". Eto, to je pria o optenarodnim desetkama i o izvesnim
posebnostima ezoterine nastave.
- Zavrno predavanje koje ste odrali pred prepunim amfiteatrom
Arhitektonskog fakulteta bilo je dogaaj za sebe, kau svi koji su ga
sluali. To je, meutim, trebalo i videti: predavanje smotano u papirnu
rolnu dugau 6-7 metara, pa jo zakaeno drvenim tipaljkama. Koja je
poruka tog vaeg zavrnog predavanja na temu "Arhitektonska teorija nauka ili gnoza"?

28

- Odluio sam da jednom u ivotu, u trenutku opratanja,

napiem i proitam svoje zavrno predavanje. U toj nameri nisam
sasvim uspeo. Ve od prvih rei oidlepio sam se od napisanog teksta,
a rolna se, kontrole radi, polako odvijala, polako ali sigurno je klizila,
silazila je, padala s puta, plazila je prema prvim redovima slualaca i
sluateljki. Predavanje je trajalo neprekidno dva i po sata, a
auditorijum je bio strpljiv i pun panje. Bio sam stvarno srean i
ponosan. Preda mnom su se nalazili, nazirao sam ih u svetlostima
reflektora, mnogi moji dragi desetkai, jedne ili druge ili tree gilde,
svejedno. Neki ve i kao magistri, ak i kao doktori. Ponavici, mnogi
su beleili i crteima pratili moje srtanje na tabli, to inae nije bilo
neophodno, jer je celo izlaganje televizija integralno snimila.
A sad, ostaje jo neto nerazjanjeno. Pitate me: koja je i kakva
poruka? Zar mislite da je lako neku poruku ispisanu na svitku od pet,
est, sedam metara duine prevesti, prebaciti, saeti u nekolko rei?
Uostalom, neu da se prenemaem. Nije ni bilo neke naroite poruke.
Nije je ni moglo biti jer se sav smisao mojih rei okretao protiv pouka i
pouitelja, protiv agresivnog, jednoznanog, odsenog, bukvalnog
znanja. A u stvarima duha (arhitektonska teorija, ipak, spada u stvari
duha), sve je, naprotiv, u oblacima konotiranih slika i linih odraza,
sve je smiljeno samo ukoliko je vieznano, u punom sazvuju
neugroene polisemije. Prema tome, jedina bi poruka mogla biti - ne,
brao, nema poruke i ne oekujte je. Pfrepustimo dakle poruke
porunicima duha.
I upravo zato, ako prihvatimo vieznaje stvari, i otarasimo se
agresivnih poruitelja koji, ponekad, mogu biti mnogo opasniji od
bezazlenih porunika duha, tek tada stiemo prava na jedno novo,
drukije, drugo, drugoslovno itanje sveta (dakle, i arhitekture i
gradova i civilizacija). To, neko drugo i drukije, sasvim drugaije
razumevanje sveta moja je davnanja opsesija, koja me prati jo od
Zaludne mistrije, a kulminira, ini mi se, u Krugu na etiri oka.
- U intervju banjalukom Glasu, podelili ste svet, u trenutku
raanja civilizacije, na svet Kibelinih, nesuenih, i Mardukovih,
dosuenih, gradova. U opoziciji dva principa enskog i mukog, i u
premoi mukog, kao da vidite uzroke tolikim nevoljama dananjice. Pri
tom ste, izriito, stavili znak jednakosti izmeu Mardukove polovine
sveta i svega to je "vlast, politika, ideologija, ideologije, sve pod konac,
svi pod konac, tehnika... tehnika-bato!... tehnologija, tehniari i
tehnokrati... jo od Prometeja i vatre, pa sve do ernobilja i opet do
vatre". Je li to neki nagovetaj "antiprometejstva" u vaim
preokupacijama?
- Nema tajne: nisam raspoloen da se divim ni Prometeju ni
Prometejima, nisam spreman da uzvikujem - Prometeji svih zemalja,
ujedinite se! To je i nepotrebno, jer oni su se i te kako ujedinili. No
poimo nekim redom. Prometej (Titan po poreklu, dakle
konstitucionalno, pre eshilovske konvezije, "intelekt bez duha")
staromodna je odrednica veitog progresa i nezadrivog rogresizma
koji se, ipak, zavrava nekom vrstom progresivne paralize. Prvi
simptom te paralize je ernobilj.

29

Ne volim prometejska opredeljenja jer je Prometej, bar u naim

prilikama, bio vrlo napredan, gotovo agitpropovski heroj, valjda zato
to ga je Marks lino promovisao i preveo iz klasine u modernu
mitologiju. Ali, Marks je to uinio sasvim uzgred, poto je kao i svaki
klasiar (po osnovnom obrazovanju) prolog veka, bio sklon
euhemeristikoj didaktici... Ljuti me, sem toga, to prometejska
fantazma jo igra neku ulogu u nekoj naoj dananjoj kukavnoj
filozofiji nae (valjda budue) civilizacije. Ovo "na, naa, nae" shvatiti
kao ue geografsku odrednicu, recimo od Beograda do Smedereva i
natrag.
- Studenti su vas voleli, svakako da ste voleli i vi njih. Koliko ste
bili iskreni prema njima i da li ste im rekli sve to je trebalo da im
kaete? Tanije, kako ste ih pripremali za poziv arhitekte u vreme kad
je samo u Beogradu, prema nekim procenama, oko est stotina
nezaposlenih arhitekata?
- Trudio sam se da pred studentima budem iskren sam sa
sobom, jer je to nain da budem iskren i sa njima. ivimo u svetu lai,
od najbrutalnijih do visokoodnegovanih. Dragoceni su nam trenuci
istine, ma ija da je i ma kakva da je. A ta njihova istina - mislim na
svoje studente - porazna je i zastraujua. ta ih eka i emu da se
nadaju? I gde je tu onda progres? I ta na to kau moderni Prometeji,
baroni vatre i slepe titanske snage?
Gledao sam zimus, prilikom otvaranja Plenikove izlobe,
ljubljanske studente arhitekture. Bili su zadivljeni, zapanjeni,
zblanuti. Da li je mogue da je jedan jedini ovek iscrtao i podigao
toliko sjajnih graevina - koliko nee podii cela njihova kolska
generacija? Lako je odgovoriti na pitanje da li su danas oveanstvu
potrebne sjajne, plemenite, prelepe graevine, mudro usaglaene sa
ve uveliko izgubljenim lepotama prirode. Potrebne su, jakako. Koliko
bi sramnih betonskih brloga modernog sveta valjalo jednostavno
apprengovati mirnodopskim minama, i baciti u vzduh, razneti u prah
i pepeo, i zameniti ih graevinama dostojnim duhovnih moi
neostvarenih graditelja!
Poznajem svoje studente, znam za stotine natproseno
obdarenih arhitekata koji nikada svoju obdarenost nee produiti kroz
vreme. Poto takve nisam smeo podsticati nadanjima u koja ni sam ne
verujem, uio sam ih mudrostima... utenim mudrostima...
zaludgraditeljske gnoze.
- Radni vek ste zavrili kao profesor fakulteta. Arhitekta ste ali i
pisac "Zaludne mistrije", "Kruga na etiri oka", najnovija vam je
knjiga"Eeji".(1) Kako to da ste uspevali da se bavite i graditeljstvom i
spisateljstvom paralelno?
- Uili su me od rane mladosti da zapisujem, ispisujem,
analiziram. Uili su me da mislim pismeno, i da pismeno doterujem
svoje misli. Uili su me, naravno, i da cenim takav nain miljenja.
Nisam imao ambicija da budem pisac, niti ih sada imam: ja sam pre
svega graditelj koji misli pismeno, i o tome ume poneto i da zapie...
Poeo sam da objavljujem dosta davno, u svojim "zaludgraditeljskim"
godinama, kada, sticajem prilika, nisam ni projektovao ni gradio, i

30

kada sam zauzvrat, neumorno, strasno, gotovo morbidno, gradio kule

u vazduhu i iscrtavao gradove ni na nebu ni na zemlji. Upravo u
takvim okolnostima nastala je Zaludna mistrija, to, uostalom,
dovoljno jasno kazuje i sam njen naslov, on je eksplicitan. Ali, ispalo
je da ni kule u vazduhu, ni zaludgraditeljski romansirani traktati nisu
uzaludan i sasvim beskoristan graditeljski posao.
Ko paljivo proita Mistriju, otpoetu jo u vreme kada nisam
znao da u biti neimar velikih memorijalnih zdanja, pronai e da se u
tekstu te knjige skrivaju unapred opisane mnoge moje potonje
graditeljske ideje. Posle, kroz naporan rad na gradilitima, otvorio se
za mene neslueni registar oblika, znamenja, graditeljskih metafora i
alegorija, otpoele su serije duhovnih doivljaja koji su prosto mamili
da budu zapisani i knjievno razraeni, i posledino, prebaeni u svet
knjievne graditeljske fantastike. Zato tako esto ponavljam: pisao
sam da bih umeo da gradim, gradio sam da bih umeo da piem. Dobar
deo moje graditeljske filozofije izgradio se u bibliotekama i nad
knjigama koje nikakve veze sa arhitekturom nemaju. Dobar deo
knjievnih ideja sazrevao je na gradilitima, u fizikim i izvanfizikim
ambijentima zanata. To je tim razumljivije jer su moja gradilita, za
pojmove modernih arhitekata, bila krajnje neuobiajena. Bila su
starinska, gotovo srednjovekovna, organizovana prema zakonima tajfi
i starih graditeljskih druina i oslonjena na stare vetine klesanja i
stereotomije, s iscrtavanjem detalja i variranjen projekata na licu
mesta. Takav nain radaje ve uveliko bio neka vrsta romansirane
arhitekture i bogatio se mojim sistematskim izletima u antropologiju,
arheologiju, istoriju religije i komparativnu simbologiju. U jednom
razdo blju u skladu sa predavanjima na fakultetu ove su se discipline
ukrtale i s neizbenim urbanolokim istraivanjima. Hou da kaem,
sreno sam (ja bar tako verujem) ostao nepodeljen, a to, ponekad,
predstavlja pravu muku za sve koji piu bilo samo o mojim knjigama,
bilo samo o mojim graevinama.
- ini mi se - propustili ste da kaete koju re o "Eejima".
- Vrlo bih rado govorio i o toj knjizi jedinoj koja izlazi iz moje
graditeljske zaludgraditeljske orbite, ali ta knjiga nije samo moja, ona i
ma dva ravnopravna autora. Saekajmo Radu Ivekovi da se vrati iz
Indije, pa ako elite, razgovoru nikad kraja. Duhovita je ta moja
sauesnica, i veliki je znalac, i pretpostavljam da emo zajedno imati
vie da kaemo, no svako ponaosob.
- Ipak, recite bar ta znai taj zagonetni, i, oprostite, pomalo
rogobatni naslov!
- Svaka je onomatopeja pomalo rogobatna... Recimo da je
glasovni entitet izveden iz zova buljine u mrkloj noi. Uostalom, moe
se i drugaije izvesti stvar naistac. Eeji su, jednostavno epistolarni
eseji. Dakle, knjiga je izvan poznatih rodova. Postoje epistolarni
romani, ali ne znam postoje li eseji u etiri ruke, eseji nastali
dopisivanjem... i tako dalje, i tako dalje.
- Eseji, ali o emu?

31

- Tja, pa valjda o nama dvoma, o samim autorima. Ipak,

ponoviu - nisam ovlaen da dajem jednostrane izjave o toj, meni
veoma drgoj, i meni samom vrlo itljivoj knjizi. Saekajmo...
- Studente ste uili stvaralakim igrama, i na fakultetu i u ateljeu
u Malom Popoviu. U meuvremenu ste napravili velike spomenike
irom Jugoslavije. Kako taj veliki graditeljski posao shvatiti kao igru?
- Metodologija igre, sa vim predvidivim i nepredvidivim
licencijama, zametnija je, zamornija je (iako je zanimljivija, zabavnija)
od strogo naune metodologije. Kau braa Srbi da se igram! E
Srbljini, Srbljaci, Srbljani, Srblji moji znate li koliko je jada i rada
potrebno da se smisli, da se iscrta, da se unapred u svim moguim i
nemoguim varijantama proui, da se organizuje, sprovede evalvira
jedna pronalazaka igra? U selu Popoviu, igre koje su za cilj imale
izmiljanje hipotetinih gradova i civilizacija i odigravanje njihovih
hipotetinih (verovatnih) sudbina, pripremane su mesecima. Otprilike,
za sat igre tri do etiri dana priprema. Ne raunajui jo i ono to
otpada na opte, i apstgraktno, prouavanje epistemologije igre... Re
je, kao to pomenuh, o vrlo ozbiljnim igrama i o hipotetinim
sudbinskim projekcijama.
- Napravili ste 20 velikih spomenika revoluciji, a ni jedan od njih
ne lii na one druge. Da li ste to namerno uinili ili se tako dogodilo da
ste buduim generacijama ostavili ifrovane oruke? Jer, jednom ste
kazali da su vai spomenici, ma koliko bili razliiti, samo razliita slova
iste azbuke, razliite rei od kojih je sastavljena jedna reenica. Za
budue generacije? ta mislite, koliko e trajati spomenici koje ste
napravili?
- Trajae ako zadobiju neki nov duhovni legitimitet. A taj novi
legitimitet treba pripremiti novim i smelim egzegezama. Ako toga ne
bude, ostae samo gola faktografska sutina i spomenici e se svesti
na indiferentne podsetnike. U svakom sluaju, sigurno je da ti
spomenici nee generacijama budunosti govoriti isto to i nama
govore, ali vano je da ne zaute. Pomenuli ste slova iste azbuke,
pomenuli ste reenicu. Koliko je naina da se proita jedna zagonetna
reenica ispisana nad rtvama, patnjama, genocidom? Ali, i nad
ubeenjima i egzaltacijama jedne (dnas ve davnanje) revolucije. Vrlo
je mnogo naina: polisemija vai i ovde, a vai i plurilogika - kao to bi
rekla moja sauesnica iz Eeja, Rada Ivekovi. Izvesne analogije sa
funerarnim obelejima davnih, izgubljenih civilizacija su neizbene.
- Radili ste, a radite i sada, mnogo. Ali, ima i drugih koji rade
mnogo pa, ipak, nisu isto to i Bogdan Bogdanovi. U emu je tajna: da
li ste roeni u neki srean as ili ste, moda, umeli da izaberete, ili
uzmete ono to vam najvie odgovara? Da li ste zadovoljni onim to ste
do sada uradili?
- Jo mi odzvanjaju rei u sluhu, dopiru iz dalekih prostora
detinjstva, stroge, odsene rei: igraj se ili radi (tj. ui), nemoj da
baza! Kada, i dan dananji, uhvatim sebe da niti radim, niti se igram,
kad sebe uhvatim da "bazam", ma i u magnovenju, postajem vrlo
uznemiren. Oseam se krivim. To je sve to bih umeo da ponudim u
odgovor na ovo vae pitanje.

32

Napomena:
1. Eseji (sa Radom Ivekovi), Beograd, "Prosveta", 1986.
Intervju: Mirjana Kuburovi
Intervju, Beograd, 14. avgust 1987.

33

5. Pismo Centralnom komitetu SK Srbije (1)

Jezik je misao, misao je in

Upravo u vreme odravanja poslednje plenarne sednice CK SKS

imao sam ast da budem uvrten u etrdeset prvih redovnih lanova
tek osnovane Meunarodne akademije arhitekture (IAA), kojom sam se
prilikom i potrudio da svojoj sabrai po zanatu izoim kvintesenciju
vojih graditeljskih i teorijskih iskustava, pa sam za temu svoje
pristupne besede odabrao razradu jednog danas sasvim zaboravljenog
Volterovog eseja pod vrlo modernim naslovom - Pustolovine pamenja.
Nisam ni sanjao, meutim, da e taj moderni naslov biti moderniji no
to sam mislio, i da u se uskoro jo jednom pozivati na njegov
smisao. Evo, ja to upravo sada inim, sastavljajui neku novu vrstu
besede koju neu izgovoriti, ve u je uputiti Predsednitvu CK SKS s
molbom da je umnoi i prosledi svim lanovima foruma kome i sam
pripadam. Razlozi koji me na taj in navode, upravo su razlozi
pamenja, pamenja unatrag, dakle, mog pamenja, ali isto toliko, a
moda jo i vie, razlozi budueg pamenja, dakle, buduih pretraga u
ime Mnemosine i njene neporonosti - popisanim materijalima
dananjice... A upravo su ti dosadanji materijali koji se odnose na
plenum i dogaaje oko njega, vrlo nesigurni. Ispalo je tako da se u
njima, neoprezno i na vie mesta, a bez navoenja imena, zapisuje
prezime Bogdanovi, ili se pominju Bogdani (opet bez prezimena), pa
da u buduim avanturama pamenja nikoga ne bismo dovodili u
nedoumice i paradoksalne zablude, odluio sam se da posle svega, i
uprkos svemu, pismeno izloim uglavnom sve to bih, verovatno,
rekao da sam plenumu prisustvovao.
Pretpostavljam da ste, dragi drugovi, radoznali da odmah i bez
uvijanja s moje strane, razaberete o emu elim da raspravljam u ovoj
svojoj naknadnoj besedi kojoj je sueno da za budua vremena,
zauvek, ostane u formi jednog podueg pisma. Biu zato, na samom
poetku kratak, i, u granicama mogunosti, jasan, eto, ja pokuavam
da otvorim raspravu sa sobom i sa drugima, raspravu o iracionalizmu.
Ali ne o iracionalizmu u poeziji, ni u umetnosti, ni u filozofiji. Ne
otvaram raspravu ni o iracionalizmu u ljubavi, ni o iracionalizmu u
ljubavi prema domovini (o emu bih rado, drugom prilikom)... Ne, ja
pokuavam samo da raspravim to se raspraviti moe o nekom
novom, ili obnovljenom, udovinom, o nekom gotovo okultnom
iracionalizmu, koji kao opako, skriveno naelo otpoinje proimati
mnoge postupke, mnoge izlive emocija, mnoge bezrazlone i
besmislene izjave i neoprezne rei. Iracionalizam kao da pomalo
postae vladajui princip naeg svakodnevnog ivota... A kako se svako

34

bezumlje, pa i politiko poinje ponajpre otkrivati u bolestima jezika,

tamo ga, odmah, u tom ne ba preterano skrivenom leitu, treba i
potraiti.
Da sve bude jo neobinije, pa ako ba hoete, i jo
iracionalnije, lako se da zapaziti da je na sednici Predsednitva, i na
plenumu CK SKS, bilo upravo vrlo mnogo, nesrazmerno mnogo
difuznog, razmagnetisanog razgovora o jeziku. Bilo je, bar za skromne
pojmo moje naivnosti - neobino, neverovatno, nepodnoljivo mnogo
rei o reima, o njihovom znaenju, o njihovim podznaenjima,
nadznaenjima, iza-znaenjima. Koliko su samo puta pomenuti, ili
mukom kolokvijalnog govora netano potezani, svakojaki pojmovi kao
to su sinteme, rei-amblemi, rei heraldikog opsega, apolozi,
alegorije, parabole, metonimije, metafore u uem smislu, sve do istih
i neprikosnovenih simbola, koji uvek stoje na vrhu piramide verbalnih
slika. Raspre su esto vie podseale na kongres hermeneutiara, no
na partijski plenum. Verujem da takav skup jo nije zabeleen u
istoriji komunistikog pokreta. Strast sa kojom su krivljene i
ispravljane krive i prave Drine ezopovskog jezika (izraz koji se izgleda
najee mora sluati) - ta strast je bila doista prevelika. Mogla se
uporediti, ini mi se, samo sa strau Staljinovih jezikih didaskalija,
kojima je, pred kraj ivota, delio uputstva ne samo o tome ta treba
govoriti (to je ionako bilo jasno), ve i kako treba govoriti. Pri tom,
pune objektivnosti radi, ipak u vam rei da je Staljin imao izvesnih
lingvistikih znanja i da lino nije bio bez jezikoslovnog talenta i, kao
svaki bogoslov po formaciji, imao je odrana razvijeno oseanje za mo
rei - pa mu, valjda, zato plenumi nisu ni bili potrebni. To je, bar
koliko mogu za sada da razaberem, i najvanija razlika...
1.
Poreenje sa mranim jezikim didaskalijama, o kojima,
verujem, neki mlai meu vama, lanovi CK SKS, do sada nita nisu
uli, spada u moju linu avanturu seanja i za nju, u potpunosti, ja
preuzimam svu odgovornost... Ali, ako poreenje odmah i zaboravimo,
to je svakako najbolje, ostaje ipak da je sednica suvie esto liila na
suenje jednom mladom, estitom, ubedljivo obrazovanom oveku koji
je na sednici (i pre nje) optuen i osuen ne za verbalni delikt, ve za
delikt nepoudnog jezika... jezika i govora... jezika i stila...
(nepreciznosti nisu moje i namee ih upravo jezik, jezik i govor, stil i
anti-stil rasprave, odnosno raspre).
Da, dragi drugovi, upravo je kao to sam rekao: jedan mlad
ovek, jedan politiki pisac na samim poecima svoje izredne politike
esejistike, odmah je neopozivo osuen za delikt jezika... za delikt
nepoudnog neudorednog, nekanonskog jezika i, da budem do kraja
otvoren, vi ste ga veinom glasova osudili! Takva osuda je oigledan
presedan u naoj politikoj kulturi i upravo zato, kao presedan, u
meni izaziva vrlo veliku zabrinutost. Eto, do pre neki dan, nisam ni
razmiljao o tome da li postoje kanoni jezika i izraavanja u politikim
tekstovima i da li se unapred moraju regulisati pravila govora i
govorenja na sastancima i forumima. Sad, meutim, poinjem da se

35

presliavam: postoje i stvarno neka vrsta i apodiktika pravila

politikog i partijskog govora, ba takva kao to nam ih nudi, i odsad
pa nadalje namee, natura, nabija na glavu upravo ova alosna
rasprava-raspra? Pitam se ko je i kada postavio kanone partijskog
govora i, vie od toga - ko je vlastan da ih postavlja? U Titovoj
Jugoslaviji govorili smo slobodno i na partijskim sastancima i u
forumima: ponekad smo i suvie govorili, suvie esto smo koristili
neomeenost prava da govorimo. Ljutili smo se na tue digresije i
skretanja, ali nikada niko od nas, ni vetijih ni manje vetih
govornika, nije imao nikakvu unutranju, spolja nametnutu skrupulu
razmiljanja kako govoriti, i da li je, govorei, ostao u merama nekog
nepisanog kanona ili ih je prekoraio. Sam Tito je govorio nevezanim,
nesvezanim, nesapetim jezikom, ponekad u krajnje udljivoj kadenci to je davalo posebnu ubedljivost njegovim reima. A rei su mu
nailazile (ili, kao svakom ivom oveku, i nisu ba nailazile kad treba i
kako treba), ali nailazile su i reale se bez ustruavanja, bez ikakve
vidljive cenzure i unutranje spazme. Bio je to slobodan govor oveka
koji nikome nije ulivao strah od govora i od prava na slobodan iskaz.
2.
Doiveli smo sada, najednom, pokuaj nasilne unifikacije jezika.
Unifikacije jezika, nastojanje da se uspostavi neki neprikosnoven
kanon, spada po pravilu u svet crkveno-jezikih kategorija. Ako je,
moda, taj pokuaj proizaao iz jaloe nade da e se ujedinjavanjem
jezika postii neki prividni supstitut jedinstva - zabluda je oigledna.
Jedinstvo, kao ni jezik, nije ni metafizika ni teoloka kategorija.
Uostalom, neki od vas su tu opasnost ve bili uoili, i nisam ja
prvi koji nanjih skreem panju: "Utvrivaemo rei i izraze i tamo gde
je to neophodno i tamo gde nije, traiemo unifikaciju, jednolinost,
jednozanost izraavanja i kad nema razlika u stavovima - u sutini
stavova i (u sutini) opredeljenja u politici. I na tome emo troiti
ogromnu drutvenu energiju"... Ovo upozorenje, ba kao i nekoliko
njemu slinih, bilo je opravdano, kao to itav tok raspre i daljih
dogaaja u vezi sa njim to dokazuje. Ali, uzaman sva ta opravdanost
upozorenja pred naraslim, nabujalim tenjama (odakle li su samo, iz
koje podsvesti krenue?) za "monolitnim zvukom", za monofonijom. Tu
strasnu elju za jednozvujem ne umem drukije da razjasnim do kao
veoma ozbiljnu (podsvesnu, nesvesnu, besvesnu, beslovesnu), ali ipak
izriitu pretnju mranog iracionalizma... uskoro u morati da
upotrebim i neki jai izraz!
Ako verujete da e bilo kakva monofonija ponuditi bilo kakav
doprinos jugoslovenskom sazvuju, vaa je zabluda strahotna. Ne
samo da unifikacija partijskog jezika u srpskim i srbijanskim okvirima
nee nimalo doprineti boljem razumevanju unutar Jugoslavije, ve e
se odmah pokazati kao opaki faktor daljeg udaljavanja, sve veeg
nerazumevanja. I ne samo da e nas, srpske komuniste i srpsku
inteligenciju uopte, sve vie zatvarati u svet morbidnih fikcija, ve e
nas sve vie udaljavati i od same stvarnosti i od moi da je jeziki
"preslikamo".

36

3.
Pojava je naglo izbila na videlo i, budui jo uvek svima na
videlu, pokazuje bezmalo sve osobine nekog neoekivanog hepeninga.
Taj jezik, ili bolje rei anti-jeziki hepening, moe se, razume se, uzeti i
sa smene strane. Prapovodi su stvarno kominji, ali znamo da se i iz
kominih povoda neretko razvijaju vrlo ne-komini dogaaji, onekad i
sa tradinim posledicama.
Poimo od tih udnih podsticaja i u dubokom mraku skrivenih
infantilnih elja odraslih ljudi: "On (-moja napomena: on, Pavlovi -)
vie je, ja mislim, na televiziji nego svi optiski komiteti i
meuoptinski komiteti..." ili, slina jadikovka, samo sada
odjadikovana i uz izvesne pokuaje da se oblast infantilnijih ljudskih
elja uokviri prvim prividima ozbiljnosti i jezikog udorea. Razume
se, opet na Pavloviev raun: "Ja bih rekao... izvesna doza neke
narcisoidnosti, samozaljubljenosti u sebe i svoje tekstove..." Ozbiljnost
prigovora je takva da bi se mirno moglo odustati od svakog pobijanja.
Ipak, iza ove naoko opet sasvim bezazlene erupcije politikog
nevaspitanja, kriju se ve i neki ozbiljniji motivi prvih nagovetaja da
se generalno, i svim snagama udara na Pavloviev jeuzik u celini pa i
na inherentne osobenosti ivog jezika uopte. Hajde-de, - dozvolimo samozaljubljenosti ima kod svakog autora i kod svakog govornika; ima
je i te koliko i u nepodnoljivim proliksijama automatskog politikog
praznoslovlja. Zar to ikome od nas danas treba dokazivati? Meutim,
prigovor je sutinski i ne ide na "izvesnu dozu neke narcisoidnosti",
kao takve, ve ide na raun oigledne Pavl, ovieve stilske briljivosti i
brige za integritet teksta i integritet smisla u tekstu.
4.
Shvatio sam: govorilo se zatim o Pavlovievom maniru jezika "sa
visokim retorikim pretenzijama". Stavljam na stranu previd da je
retorika vie stvar govora no jezika i, na kraju krajeva, to je sasvim
sitna omaka, ali se pitam kako je mogue da navodni "razni obrti
ovakvi ili onakvi" i svakovrsne (podrazumeva se - nepoudne) "igre
rei" sasvim pogreno uzimaju kao ukrasne ljokice, a ne kao
funkcionalni elementi jezike metode?
Namah, drugovi, priinilo mi se da u se i obradovati. Da li to,
najzad, otpoinjemo pravi razgovor o sve osetljivijim pitanjima
politikog diskursa kod nas i njegovog odnosa prema stvarnosti? Na
alost, svako je radovanje ispalo preuranjeno. Pokazalo se da je samo
re o pokuaju da se milom ili silom zaustavi jedna modernija jezika
metoda politike analize i da se stvari ponovo vrate u okvire
forumskog, pa i konferencijskog praznoslavlja. Pri tom, nije
nedostajalo ni neprikrivene demagogije. Pa evo i sam imam prilike da
sluam izlaganje u maniru sa visokim retorikim pretenzijama i
raznim obrtima, ovakvim ili onakvim, (a) to je ono () to kau da nas
obian narod nita ne razume. Sa igrom rei u kojoj se najee gubi
direktan govor i njegov uticaj na subjektivne snage... itd. Ako ti nai
orike Dandeni stvarno ele da imaju debatu o ozbiljnosti politikog

37

diskursa, i ako su svesni odgovornosti koju takva debata za sobom

povlai - onda e je, makar i post factum, imati...
"Direktan govor" je, pre svega, pojam knjievne naracije, pa tako
ni direktan ni indirektan govor ne mogu imati nikakve veze sa bilo
kakvim pokuajima klasifikovanja (i kvalifikovanja) politikog
diskursa. Sem ukoliko obraanje objektivih snaga subjektivnim
snagama i "obinom narodu" ne shvatimo kao neku vrstu
pripovedanja... to se retorike tie, nje je svuda oko nas koliko ti volja,
a kanonizovani govori, svi redom poev od crkvenih verzija, uvek su
neka vrsta retorikog kontinuuma. Retorika crkvenog i crkvenopolitikog govoranja uspeva, tavie, blistavo da materijalizuje
neprekinut protok sopstvene "energije" koja se govornikim
ponavljanjem ne troi, ve se umnoava; sindrom naopakog politikog
diskursa koji bih oznaio kao oratorski perpetuum mobile... No, to
moje pozivanje na crkvene (pa i na crkveno-slovenske, pa i na
crkveno-urijanske - zato da ne?) govornike obiaje... elem, to moje
pozivanje na naglaeno istone opcije naeg politikog govornitva ne
mora biti ba nimalo bitno za ono to u rei otvarajui novo i bitno
pitanje. Vano je znati o kom se to jeziku i govoru (ujedno za ovaj put)
mi uopte sporimo? Mislimo na jezik stvarnog analitikog
raslanjavanja pojava, dakle, na ivi jezik modelskog "preslikavanja
stvari", ili na jezik iracionalno teolokog narativnog kontinuuma? (Kad
ve takop blagonaklono pominjemo "obian narod", onda znajmo da
emo lasno objasniti "obinom narodu" sve to je nama samima jasno
i to, prema tome, podlee racionalnim objanjenjima; iracionalna
naracija, meitim, ak i kad je prividno snishodljiva, nikome nita ne
objanjava. )
5.
U parentezi (obinog naroda radi, a i radi svih drugih) otvara se,
ak i na problemima jezika, jedno kapitalno pitanje nae stvarnosti: je
li partijski ivot doista "dosta prost"?
Isti, malopreanji govornik na istu temu, i u okvirima istovetne
teze: "Partijski ivot je dosta prost"... Nije, na alost, nije nimalo prost,
ba kao to nije nimalo prost (ukoliko ga u svojoj podsvesti ne
uproavamo) ni onaj drugi, spoljni, nepartijski ivot koji nas
okruuje. Pa poto nita, ni oko nas ni u nama, nije idilino prosto, pa
poto je "mutno to u nama, draga moja Beatrie" (Krlea) - ne smeju ni
jezike transkripcije pojava oko nas i u nama biti nasilno
uproavane.
6.
U parentezi (neizreena tvrdnja) : Ako je ivot oko nas doista
tako prost da se zbog toga i ne treba uznemiravati, onda je, razume se,
svima nama dovoljan i jedan veoma urpoen partijski jezik.
Isti govornik, uglavnom o istom, samo sad malo drukije
diskvalifikuje Pavlovia, jer se onaj navodno slui "... ezopovskim
jezikom, jednim jezikom koji u stvari i nije primeran za tu svrhu". Ta
svrha, sama po sebi ostaje nerazjanjena, pa nije nimalo jasno za koje

38

partijske varijante te svrhe Pavloviev jezik nije primeren. Da li nije

primeren vremenu i mestu i sveanim okolnostima uobiajenih
jezikih liturgija kad se nema ta rei, ali se to, to se nema rei,
kauje veoma sveano? Ili moda, nije dovoljno primeren pojavama
spoljnjeg sveta koji partijski ivot mora da prati, koje mora
svakodnevno da deskribuje, a po mogunosti i da ih razreava?... Ako
je re o misteriji mesta, misteriji "toposa", mirno izjavljujem da ne
genius loci partijskih sastanaka sam po sebi nikada nije naroito
impresionirao; nisam dozvoljavao da mi nametne bilo kakve uslovne
reflekse. Na partijskom sastanku, kao i u svakodnevnom ivotu trudio
sam se, koliko je bilo u mojoj moi, da sledim nevidljive, ali ipak
postojee diagrame stvarne stvarnosti o kojoj se razgovaralo. A to, kako
sam se sam decenijama ponaao, imam sva prava da pripiem i
Dragii Pavloviu... I upravo zato, drugovi moji, ja i razumem
"osobenost" njegovog jezika. Taj njegov jezik, kao i toliki drugi "jezici"
tolikih drugih meni razumljivih ljudi, odmereni su uvek, i na neki
svojstven nain, prema stvarnosti; to su, po pravilu slobodni,
polivalentni, polisemini naini govora koje svakodnevno sreemo
meu ivim ljudima. Kao takvi, oni su i vie artikulisani i daleko
sistematiniji u svom nekanonizovanom vieznaju, pa su samim tim i
daleko pogodniji za identifikovanje pojava od svakojakih jezikih
liturgija i "rituala umiranja jezika" (Oskar Davio), ili to je jo gore, od
gnusnog rtvenog ubijanja jezika.
7.
U parentezi, konsekutivno: ako je ivot oko nas, ako je ivot u
nama, pa ako je i na ivot u partiji doista "dosta prost", onda su
dozvoljene, ak su moralno opravdane, svakovrsne jezike i misaone
simplifikacije. Ali simplifikacije, ak i kada su idiline - naroito kada
su idiline - uvek su zasnovane na samoobmanama koje mogu biti i
tragine.
Ko ima oi da vidi i ui da uje (to bi rekao Herodot) uvidee
sijaset ba takvih samoobmana u naem svakodnevnom ivotu i na
svakom koraku. Uvidee, kao to sam ve rekao, i opet s posebnim
naglaskom ponavljam - uvidee sve jasniji prekid komunikacije
izmeu nas (nas u Srbiji) i leve inteligencije u Evropi i, pre svega, u
Jugoslaviji... to se Evrope tie, situirani smo u jedan moderan svet
nebrojenih kodova i vieznaja. Ali, isto tako u malome, ivimo u
zemlji vieznaja i kulturne polisemije. Zar ne uviamo koliko nam je
u prolosti, poev jo od 1918. (moda jo i od ranije), pa nadalje, pa
sve do jue, i sve do ovog trenutka, nanosila tete naa (srpska,
srbijanska, srpskocrnogorska, pravoslavna-urijanska) opsesija
jedno jedinog jedinstvenog koda i jo opsesivnija opaka uhronija (ili
utopija) jednog zvuka, "monolitnog zvuka"?
Molim CK SKS da mi ne zameri ovu "igru rei" koja je striktno u
saglasnosti sa materijalnim i materijalistikim preslikavanjem
stvarnosti: kao graditelj tolikih memorijala u ovoj zemljji, kao ovek
koji je proveonajbolji deo svoga ivota na gradilitima i po majdanima,
mogu iz iskustva da podsetim da i kamen ima svoj zvuk i da je taj

39

zvuk kod velikih i impozantnih monomegalita i sam veoma zavodljiv.

Toliko o monotoniji, ali ipak uvajmo se njenih zavodljivih ari.
8.
U svojevrsne nae (srpske) simplifikacije spada i zauujua,
ak zaluujua i na izgled sasvim zaludna raspra oko ezopovskog ili
neezopovskog jezika. Ta znaajna filozofska dihotomija otkrivena je,
izgleda, ba na poslednjem plenumu, i ba kao uveni srpski eleatski
paradoks (nereivo pitanje kako do ekspira stii preko kobasice?),
ista je besmislica, ali i sasvim nesvesna staljinistika stilska klopka,
stilska stratagema, dakle najobinije reeno, lukavstvo i obmana.
I eto, kao to vidite, ba na tom ezopovsko-ne-ezopovskom
paradoksu morau se neto due zadrati. Za moje pojmove
neshvatljiva je uprvo njegova pogrena definicija, a greka u koju se
nenamerno ili namerno upada vie je nego karakteristina. Ezopovski
jezik je, navodno - "jedan jezik iza koga se mogu nazirati i druga
miljenja, i drugi stavovi..."
Stara je istina da svaka pretnja slobodi ovekovoj poinje uvek, i
pre svega, u domenu jezika. Bojim se da emo istinovernost i
pravovaljanost te istine (iskazane pomenutom definicijom) uskoro svi
poeti proveravati sami sa sobom, i - na sebi samima. Iza apsurdne
osude apsurdnog "ezopovskog paradoksa naziru se, upravo u
naznaenom smeru, i doslovna obeanja!
Mnogopominjani izraz je, inae, prenadraenim, preteranim
pominjanjemm zadobio veoma jasan optuujui naboj i potpuno se
iselio iz svog realnog semanitikog polja. (Cf. Vujaklija: ezopski duhovit, aljiv, zajedljiv... ukoliko se odnosi na jezik i stil; ruan gadan
ukoliko se odnosi na Ezopa lino, Cf. Klai; ezopovski - svojstven
basni, matovit, zagonetan, pouan... ) Nasilno izmetanje znaenja
odaje, pored kojeeg drugog, gotovo neverovatan strah, pravu paniku
od polisemije, od vieznaja rei i govora, ak i pri opisivanju
oigledno vieznanih pojava. Nasilno prekidanje semantike serije,
meutim, tenja ka utvrivanju jednog jedinog smisla jedno-jedinosmisleno-izgovirljivih rei, svojstvena je opresivnoj tenji da se sama
stvarnost svede na "iste", i jednoznano denotirane pojave!
(Napomena: itava kultura, pa i politika kultura, sazdana je na
konotacijama, sazdana je, pre svega, na podrazumevanju, b ez koga
nema ni razumevanja. Dakle, sva je sazdana upravo na "ezopovskim"
pokuajima da se paradoksalno bil, o ivota usaglasi sa zamrenim
jezikim i misaonim srukturama ljudskog bia).
9.
Ezopovski jezik kao javna sablazan. (Neke opte paralingvistike
napomne). Ezopovski jezik, izvan predvienih (i predvidivih) obiaja
dobrog ukusa i dobrog vladanja.
Podseani smo u to ime, u vie navrata, na obavezno uvaavanje
"dostojanstva partijskog jezika", pri emu je olako zaboravljano da
postoji i prirodno dostojanstvo jezika, i da ta dva dostojanstva" ne bi
smela da se razdvajaju, ukoliko ih je uopte i mogue, bez nasilja

40

razdvojiti. Objasniu taj i takav poziv kao moralnu apodiktemu.

Apodiktema, je neologizam kojim bih, bar donekle, pokuao da
zamenim Kantov kategoriki imperativ, ukoliko bi se ovaj ikako
mogao, vrlo kategorino i nasilno, spolja unositi u ljudske due.
Apodiktema o "dostojanstvu partijskog jezika" poziv je na obnovu ve
poluzaboravljene, davne, posleratne jezike etikete. A etiketa je (Cf.
Klai) - "strogo utvreni red i nain otmjenog i ukoeno-udvornog
drutvenog ophoenja. Apodiktema, dakle, upozorava i na naputenu
magijsku rutinu i na njene ezoterino odbrambene matrice, a onda
jo, oevidno poziva i na njihovo obnavljanje. Svaka etiketa je (to bi
drugo bila!) politiko-paralingvistiki iskaz sveden na elementarne
znakove (gest, voko-verbo-vizuelni signali) simbolizovane vlasti i
vlasnost "poznanja dobra i zla". Etiketa, svaka etiketa, ak i samo na
reima odigrana, uvek je (sa druge strane) svojevrsna koreografija (to
bi drugo bila!) namenjena iskazivanju prihvatanja gonoseokratskih
datosti i hijerarhije.
10.
Neke opte paralingvistike napomene, ili o gnoseokratskim
sankcijama, ili o "stidu u tekstu".
Sasvim ukratko: ako postoji, ako stvarno postoji ono Bartovo
"zadovoljstvo u tekstu" - za to ne bi postojao i "stid u tekstu". Stid u
tekstu, stid u sopstvenom "tekstu" je specifina veto nametnuta,
bestidna, gnoseokratska sankcija... ja bar tako pretpostavljam.
11.
Neke opte paralingvistike napomene. Ako se moe govoriti o
"stidu u tekstu" i o prizivanju stida nametanjem kontekstualnih
okvira, zato ne bismo razjasnili poeto i o kontekstualnom uterivanju
straha. Posle "stida u tekstu", na svoje mesto pristie i "strah u
tekstu".
Redukcija jezika uvek je i vrlo efikasna metoda zastraivanja.
To, verujem, i ne treba naroito obrazlagati. Smanjivanjem licitnih
kljunih rei i izraza na minimum, sve je vie ansi da se iz strogo
omeenog jezika-govora neoprezno iskorai. Dakle, da se pogrei.
Jedna od nepobitnih mudrosti Staljinove politike paralingvistike jeste
ona ne ba prosta istina na koju sam vam, drugovi, ve skrenuo
panju, naime da se teror najavljuje, pre svega, u ambijentu rei.
Uostalom, prvi i poetni stepen znaenja rei "teror" upravo je "strah". Jezik je, prema tome, izvrstan medijum straha, tekst je
njegovo dejstveno polje, kontekst je ve bojno polje! Dakle, posle "stida
u tekstu" dozvolite sad malo i obinog, nepatvorenog ljudskog straha,
"straha u tekstu". A takvih primera je upravo bilo i na proteklom
plenumu. Ako, recimo, ovek mora da moli za izvinjenje i unapred da
se obeskrivljuje, onda smo jo uvek na granici stida i straha: "Ja
molim Centralni komitet i Predsednitvo, s obzirom da sam radnik VK,
da nemam svoj izraaj, da zna da mogu pogreiti u reima, a za re
ovek moe i da odgovara". Od "stida u tekstu" do "straha u tekstu"
prelaz je, zatim, sve jasniji: "izvinite molim... zbog takvog govora da

41

sam predloio meru, mene hvata strah, neka se nae taj u ovoj sali ko
garantuje za sebe... mene hvata strah". Najzad, gradacija raste, raste
tako rei od "panike u tekstu"; jedan od govornika, opravdavajui,
inae strogu meru prema jezikom deliktu Dragie Pavlovia rekao je:
"Ja kao elektriar ako pogreim odoh u smrt"... tj. i ti ako pogrei i
kae to ne treba... itd.
12.
Neke opte paralingvistike napomene. Jasnost jezika
nedostignuta, nedostina, idealna, ali samo kao prisila, kao
apodiktema stida, straha, panike. Suvie "jasna jasnost" nikad nije
stvarno jasna, ve je nametnuto stereotipna, prividno je odsimulirana,
odigrana je prema koreografskim pravilima etikete "kristalne jasnosti".
Jasnost istine neodvojiva je od sloenosti istine. Jasnost iskaza
neodvojiva je od vrlo ukrtenih mogunosti usklaivanja istine sa
mogunostima jezika i miljenja. Na alost, po pravilu, istina je uvek
ira, sloenija i paradoksalnija od mogunosti njenog uoptavanja.
Odistinski jasno iskazane istine, istini najpriblinije iskazane istine,
uvek su pomalo zasenene lakim velovima imanentne skepse.
Pokuajte da politkoj literaturi, od Demostena preko Fransisa
Bejkona do Voltera i Lenjina, oduzmete svu zamrenost skepse, ta e
od takve literature ostavi? Moda neke "kristalno jasne istine". Ali,
kristalno jasne istine, izvan dosega skepse, spadaju nekako pre u
teologiju no u politiku. Oprostite, nemam sad ni vremena ni volje da
pretresam Jevanelja, pa u samo prema davnanjem itanju citirati
Spasiteljeve rei koje glase (priblino, neto kao) : "Neka vaa re bude
da... da, i ne... ne, i sve to je vie od toga, od zla je".
Vrednost poruke bezrezervno prihvatam. Ali, pravila verske
moralke nisu istodobno i pravila efikasne politike analize i deskripcije
pojava stvarnog ivota koji je veoma retko, koji tanije, nikad i nije
organizovan prema shemi ili da... da, ili ne... ne.
13.
Neke opte paraligvnistike napomene.
Kristalni stereotipi "jasnosti politikog jezika" ne garantuju
adekvatnost deskripcije, a "praksa jasnog izraavanja" esto se po
nevolji zamenjuje obredima praznog izjanjavanja.
U hrianskoj teologiji, kristal je simbol devianstva, a kristalmineral katkad je uziman kao znak bezgrenosti zaea... Kristalno
jasni stavovi, " sintagma koja se nedavno, ponovljeno i u vie navrata
mogla uti, nikada do sada, bar meni, nije bila "kristalno jasna".
Sklon sam da je protumaim (tu sintagmu) kao poziv, u ime sveistote
nad-jezika na ve pominjane obrede rtvovanja jezika. Traili su nekad
od nas da zduno uestvujemo u kolektivnim obredima ugraivanja
ivog jezika u temelje nekih buduih, ko zna kakvih blistavijeh Kulah
Vavilonskijeh... pa ko veruje u vrednost "pomjatenija jezikov" neka
pristupi... Evo ih, opet trae.
14.

42

Neke opte paralingvistike napomene. Moralna i jezika

neistota kao nametnuti, kao sugerisani sinonimi. istke jezika
prethode, po pravilu, efektivnim istkama.
istke jezika prethode efektivnim istkama. Obratite panju na
samu tu re, kristalno jasnu, translucidnu, prozimu. Re je izmislio
isti onaj nad-jeziki genije koga sam ve vie puta dosad prizvao u
pomo. Dakle, logos je Njegov, njegova je Re, re ta proihsodi iz linog
Dugailijevog nadahnua, pa je valjda zato i toliko nadahnuta,
hipostazirana, obogotvorena. Re je ta prepuna milote, deminutiv
bezmalo... istka, istka, istkica... re dobroudna i ljupka. A kako i
ne bi bila kad je posle svake istke sve (ponovo) kristalno jasno, i sve
je bar za neko vreme bezgreno.
15.
Neke opte paralingvistike napomene. "udan, udna, udno"
nije ba suta i nepomirljiva suprotnost "kristalno jasnim
stavovima"... ali ipak se ne mogu zaobii veoma udne i nimalo jasne
valencije ovog bezazlenog prideva koji se obino prideva iskuenicima
buduih, biti-imajuih istki.
udan, udna, udno... bezazlena grudva snega, nabaena
bezmalo aljivo, nonalantno ak koketno (ukoliko je nabaena
nenou enske ruke), ali zatim, pod povoljnijim, tj. pod vrlo
povoljnim okolnostima raste, raste, raste... kao lavina, kao sneno
brdo, kao planina koja klizi, oburvava se - gega kao udovina mitska
neman. Na poetku svake mitske fabule uvek se nalazi neko
nerazjanjivo "udno udo", neki naoko sasvim siuan insolitus, mala
neloginost, koja posle, tokom fabuliranja, poinje u sebe da sabira
silnu energiju emocija i strasti. Taj proces je tim lake zamisliv (i laki
za podsticanje), budui da je pripremno graenje svih mitova, pa i
negativnih mitova o neophodnosti ienja i istki, uvek i po pravilu
samo usmeni postupak. Pisana trezvena re remeti, ponekad i
prekida, zaustavlja eskalaciju, ali se obino itava mitopeja ipak
krunie
zavrnim
mitografskim
inom,
odnosno
bunovnim
zapisivanjem... Poeci bezazlenog isuivanja nad sitnim, suunim
naobjanjivostim, "udnog uda" zavravaju se, po pravilu,
udovinim spiskovima, "drugova koji su udno diskutovali".
16.
Neke opte paralingvistike napomene. Zaraza reima...
contagio... zaraza od uestanosti ponavljanja. Ponavljanjem raste
virulencija pojedinih rei, a iri se i broj obolelih rei, sve do pojave
obolelog "kolektivnoig govora".
Za jedan budui glosar staljinistike paralingvistike, a pod
odrednicom "epidemija rei" mogao bi se, primera radi, uspostaviti
sledei niz progresivne leksike zaraenosti. Npr. nai "drugovi koji su
udno diskutovali", pronali bi uskoro zajedniku platformu, na toj
platformi oni bi se okupili, ali ve kao antipartijski elementi,
uspostavili bi frakciju, postali bi frakcionai, zatim renegati, zatim
izdajice, zatim izdajnici, prodane due, i najzad pijuni i agenti

43

gestapoa - sve tano prema istoriji SKP/b/. Napominjem, pune

objektivnosti radi da se progresija za sada, kod nas, oprezno
zaustavila negde izmeu treeg i etvrtog, odnosno izmeu etvrtog i
petog lana ovog zlosrenog niza.
17.
Neke opte (i zavrne) paralingvistike napomene. Zaraza reima
prenosi se i delovima rei, esticama rei (gr. grmma) i to se, jo,
prenosi i na daljinu i bez fizikog dodira (gr. tle)... itd. itd.
Telegraf i telegram su ve prilino zastareli pronalasci, a nova
pojava PTT Galaksije analogna je, bar donekle, Makluenovoj Galaksiji
Gutenberg... Zaraza rei, i reima, i irenje obolelog govora zadobijaju
putem telegrama i neke do sada nepoznate elemente teledrame (Cf.
Klai - dramsko djelo pisano ili adaptirano za izvedbu na televiziji). Ali
mimo Klaievog objanjenja, dodao bih i svoju dopunu znaenja.
Teledrama se moe shvatiti i kao morbidna drama, odnosno
dramatina faza bolesti rei i govora (morbus telegraphicus) izazvana
namerno i oddirigovana na daljinu!
18.
Posle dostojanstvenih osuda ezopovskog "jezika iza koga se
mogu nazreti i druga miljenja", posle zamumuljenih "ezopovskih"
podseanja na obaveznu etiketu rei, posle poziva na red i kristalno
istunstvo partijskog nad-jezika, najednom-brutalne erupcije obolelih,
zagaenih, okuenih rei... Bolest govora preti da zadobije oblike
epidemije - poasti, poaline, police, pomora...
Kao to znate, pristizali su telegrami. Pregledao sam 50 kopija;
neu ni pokuavati da uspostavim neki sistematski glosar, mada bi to
bio, drim, zadatak bar neke od ideolokih komisija CK SKS, jer,
inae, drugovi moji, kako emo znati u emu je sutina neizvesnosti.
Pokuau samo da vam doaram stilski okvir (da vam ga evociram,
poto ste telegrame, pretpostavljam, svi proitali). Na primer:
"Istupanje Pavlovia, Stambolia, Vase Milinevia, Ikonia, najblae
reeno izjednaeno (je) sa kontrarevolucijom na Kosovu... Oni su u
stvari gurnuli srpski narod u plakanje i nemono jadikovanje..." Ili:
"Do sada su postojale samo sumnje... ko su nosioci razbijake
politike..." i, da najzad ne bi bilo vie ikakve sumnje, nabraja se taj i
taj, taj i rtaj, taj i taj, i "njihovi istomiljenici". Ili - podsetitre se samo!
- taj i taj (izostaviu ime molioca) - moli Slobodana Miloevia da stvar
pusti u bazu..." jer, navodi se, "da kad je Borisav Srebri govorio ljdi
su pljuvali na radio". Zatim, molilac, jo jednom moli da drug
Miloevi... izdri protiv ubradi ove zemlje... Sstilski okvir, je u sva tri
primera, i primarni, prag znaenja". On denotira stvari. Ali ih i detonira!
19.
Sutina neizvesnosti je u tome to je poast, polica, poalina,
dakle epidemija zaraenih i zaraznih rei ba sa tom prokletom
pojavom telegrama poela da dobija zastraujue regresivne oblike

44

jednog ve davno zaboravljenog, po zlu nadaleko uvenog,

starodrevnog, recimo - Starogovora.
Strepim od pomisli da ovaj PTT - starogovorni zloslutni val
moda i nije nikakva obnovljena, i proirena, i folklorizovana verzija
dosadanjeg uobiajenog partijskog renika, ve da je to vrlo izvestan
recidiv onog ondanjeg Novogovora, dok je taj, ondanji Novogovor bio
jo uvek sasvim virulentan, dok je stvarno bio jo u svojoj primarnoj,
orvelovskoj funkciji i dakako, sav u slubi Velikog Brata.
Molim, sedeo sam u zgradi dananje "Madere" gde se, izmeu
ostalog nalazio i Gradski komitet partije. Sedeli smo tamo, u julskim
(ili avgustovskim) danima 1948, boravili smo, tumarali dan ili dva
Bata Uvali i ja, i imali smo zadatak da u tajnosti redigujemo (u stvari
da prepravljamo, i menjamo im smisao) telegrame koje su grupe
studenata iz Beograda, iz radnih brigada sa gradilita budueg Novog
Beograda, ili ak i iz zaviaja slali Josifu Visarjonoviu Staljinu, a koje
su nam sa pote doturali pre no to e biti isposlati. Bili su to,
najee, telegrami podrke, prepuni revolucionarne sranosti, pri
emu je leksika aparatura bila zastraijue (zastraujue procenjujem iz ove dananje perspektive) slina, ili ak i sasvim
podudarna sa dananjim izrazima... Bile su tu, ba kao i danas,
"progresivne" i "napredne" snage: izraz zdrave snage jo nije bio u
opticaju (pristigao je tek u toku jeseni iste godine, preko radio talasa).
Bilo je u tim telegramima i "hrabrih boraca komunista" i "lanih
komunista". Govorilo se i o spasavanju asti komuinistikog pokreta
(danas:"... na pravom putu da povrati ugled i ast srpskih
komunista"). Ne treba ni podseati da su se u tim telegramima
pominjali i frakcionai, pominjali se u zamanim koliinama, i
pozivalo se na obraune sa njima, ba kao i danas. Pominjali su se i
frazeri (danas: "frazeri koji nisu spremni da idu u vatru"), pominjale
su se i maske, i skidanje maski i, obavezno, raskrinkavanje"
neprijatelja svih moguih boja i pozivalo se u boj protiv svih koji
zagovaraju "direktan obreaun, na vrlo perfidan nain, sa
progresivnim tenjama". Kao kontrapozicija, dakako, obeavani su
jasni i kristalno jasni stavovi pravih marksista-lenjinista, i
pozdravljalo se i nazdravljalo u ime "boljeg sutra bez kompromisa".
Titovo ime se nije pominjalo ba kao to (iz meni jasnih razloga) nije
pomenuto ni u jednom od ovih 50 telegrama ije kopije imam pred
sobom...
20.
PTT Galaksija je i pojava sasvim nova i vrlo stara - zavisi kako
se i sa koje strane stvari osmotre, a pominjani telegrami Josifu
Visarionoviu Staljinu zorno pokazuju koliko sa telegramima treba biti
oprezan. Jer, poev jo od Emske depee, nikada se, zapravo, ne zna
ko ih alje i nije li ih, usput, kogod jo pomalo ukrasio.
Iz cele dogodovtine izvlaim dva-tri pitanja. Kao prvo - (1) - ne
znam zato smo od strane Univerzitetskog komiteta ba Uvali i ja bili
odabrani? Da li se pretpostavljalo da smo od prirode skloni ka lepom
pismenom izraavanju? Na primer, ako je u telegramima pisalo neto

45

kao (otprilike) - Drue Staljine, aljemo ti vatrene pozdrave u borbi

protiv mrskih frakcionaa i ostale ubradi... ispisivali smo, uglavnom
smireno, neto kao - Potovani drue Visarionoviu, ne moemo a da
sa dubokim gnuanjem ne odbijemo sve one klevete i lai koje oko vas
krue i kojima ste, oigledno, i Vi dovedeni u zabunu... itd. Druga
mogunost odgovara na prvo pitanje - (2) - otprilike je ova: moda smo
Uvali i ja bili odabrani ba zbog svog klasnog porekla (obojica iz
porodica intelektualaca), a moda i zbog kojekakvih kubura sa
partijskim biografijama koje su se, upravo u to vreme, dovodile u
konaan red; on ih je, razume se imao daleko vie od mene, poetnika
u partijskom ivotu. Danas znam da se u njegovoj biografiji viekratko
pominjala re "trockizam", dok sam ja, prilino eprtljavo, morao da
ponavljam izjave o nekom svom malom dekadentnom grehu iz
gimnazije, gde sam, uz pomo suvie ferventnih nadrealistikih
aktivista, izbacio iz sedla naprednog kandidata i zauzeo na juri jednu
od dve knjievne druine u Drugoj beogradskoj mukoj... Najzad, kao
drugo ili tree pitanje - (3) - ostalo mi je, ipak, sasvim nejasno da li je
krivotvorenje telegrama bilo moralno ili ne (s gledita apstraktnog
morala), ali, zauzvrat, ipak verujem da je taj na posao mogao imati
nekog efekta. Da nije bio obavljen, propagandni udar Radio-Moskve
na beogradski Univerzitet bio bi ubedljivije izreiran i sa neto vie
(realnog) propagandnog tofa...
21.
PTT Galaksija kao jeziki "tof", kao jeziki udar, ali i kao
moralni udar... Regresivni atavizmi i moderne kontroverze kod mladih
govornika, zabune i sumnje, ali (zato i to ne zabeleiti?) i izvesne
primese duevne borbe... No, isto tako i eksplozija revolucionarnog
romantizma in excesso.
Ve u drugoj polovini plenarne sednice, a zatim i na sednici
Predsednitva GKOSK u Beogradu, proces uzburkanog tumaranja
savesti kao da se ve pomalo da pratiti, istina samo retkim
nagovetajima. Otpoinje sa pranjem ruku, otresanjem glava i sve
uurbanijim pokuajima da se skine anatema staljinizma koju, koliko
mogu da utvrdim, niko nikome nije ni nabacio na glavu. Pa ipak: "I
sada se nama kae, ovde razni su se izrazi upotrebili, ali uglavnom
uproeno (da) mi sa ovim nainom idemo u razraunavanje, u
staljinizam skoro. Nije reeno, ali ja mislim da je to jasno, u
likvidatorstvo..." Verujem da paljivom oku nee promai sukob dve
savesti, dvojstvo, dvojbenost: kau nam, ali ipak nije reeno!... itd. I
zato to skidanje anateme koja nije ni nabaena? Da li je to otresanje
od sopstvene podsvesti? Da li je to otresanje od sopstvene podsvesti?
Je li i to neka vrsta nedoreene samokritike, u dubljem psiholokom
smislu?
Dodue, bilo je i manje skrupuloznih rekacija. Galaksija PTT
shvatila se, pomalo, i kao obred osveenja oruja: "... komunisti
dosledni borci ne treba da se hvataju u plitke zamke liberalistike
filozofije oko vrste ruke, dogmatizma i staljinizma..." Za neke je, pak,
pojava jednog staronovogovornog jezikog udara, kao to je bila

46

irupcija telegrama, bila istovremeno i davno ekana reinicijacija,

povratak revolucionarnoj klasi, u vrlo starinskom smislu rei. Samo,
takvi su (opet te proklete knjievne figure, opet taj "ezopovski" jezik!)
bili prilino neoprezni u odabiranju figura... "ta onda... znai
isticanje u prvi plan nerevolucionarnih puteva borbe? Odavno je
poznata narodna izreka 'na ljutu ranu ljuta trava'": Izreka je, stvarno,
davno poznata, ali ja je ve briem iz seanja, jer u meni izaziva
nepodnoljivu muninu, budui da ju je potegao Andrija Artukovi u
toku nedavnog suenja...
No, nije to bila i jedina prilika da se zapanjimo. Gotovo ista ideja
- ne elim, odbijam da je dovedem u vezu sa "ljutom travom", ali,
iskazana je, ipak, kako je iskazana. ujmo: "Ovde se ak postavlja
pitanje da li je sve ovo... statutarno ili nije. Dozvolite da podsetim, a
svi to dobro znamo, da smo revolucionarna partija. ivimo u
revolucionarnom vremenu... Nisam siguran da u ovakvim situacijama
trebamo ba do kraja da se hvatamo istih formalnosti. Dozvolite, u
revoluciji su i nevini stradali. Jer, ona nije imala vremena da eka..."
22.
Ne mislim da je ovaj i ovakav "primarni afekt" PTT zaraze
(izazvan pored ostalog, i ekscesima sentimentalnog revolucionarnog
vaspitanja) ono to najvie moe da zabrine... Po mom miljenju,
teina je na drugom kraju obramice... Pojava telegrama na sceni i
dalekosene implikacije jednog gotovo manifestnog vraanja modelima
ve polunaputenog otvoreno opresivnog, preteeg jezika od pre vie
decenija, morala bi nas navesti da sa mnogo vie ozbiljnosti, sa mnogo
vie znanja, a bez naih domainskih, muevnih simplifikacija i izvan
idilinih okvira prostodunog rezonerstva, pogledamo istini u oi, i da
se upitamo ta se to dogaa u najdubljoj dubini naeg (srpskog,
srbijanskog) bia... Drama jezika uvek je i ontoloka drama.
Kada kaem "opresivan jezik", podozrevam da e se opresija
usmeriti, pre svega, prema spolja, i na na muevan nain usmerie
se odmah prema drugom, prema drugomisleem, prema drugoslovlju.
Evo, vidite, ona se ve i te kako ustremila na slobodnije govorne
modele; ne treba mnogo ekati i na dalje, sledujue manifestacije
politikog divljatva. Ali, to jo i nije najvee zlo. Opresija jezika
okrenue se i ka svakom pojedincu, preobratie se u autoopresiju...
Starogovorna reinanuguracija, kao olaka i bezumna zloupotreba
bivih, ispranjenih apstrakcija u penziji, ili davno ve pokopanih...
staronovogovor kao ukinuto pamenje, kao poremeaj snalaenja u
vremenu i prostoru, to je, pre svega govor i presuda autodestrukcije...
Dakle, na osnovu ove telegramske (ali istine radi i ire "plenumske")
jezike abrupcije, zakljuujem da je kriza mnogo dublja no to to iko
od nas pomilja; zakljuujem da je re o krizi politike svesti, pa
moda, i o naoj (srpskoj, srbijanskoj) krizi svesti uopte.
23.
Telegrami su ispunili svoj prvi zadatak. Elem, stari, dobri
onovremeni Novogovor (ili sad Starogovor, kako vam drago) obnovio

47

se, doao je k sebi posle vie decenija polusna i letargije, prenuo se

najednom kao Trnova ruica, ali sada u nekim novim uslovima. ak i
u tim sasvim novim uslovima, svojim regresivnim osobenostima, stao
je svoijski pridodavati optoj klimi nespokojstva i straha, podstiui,
kao katalizator, provalu iracionalizma, to jest - vanumija.
Treba napomenuti (poto su lingvistike, ali i stilske strukture
negdanjeg Novogovora neodvojive od ve pominjane rlo znamenite
linosti), treba dakle rei, podsetiti da je Josif Visarionovi bio dobar,
ak sugestivan isac crkvenih knjiga (npr. romansirana Istorija SKP (b)
ili - Pitanja lenjinizma, propedevtiki prirunik u borbi protiv frakcija),
pa su jo i dan-danas mnoge knjievno-politike figure koje krue u
bezdanima naeg domaeg politikog praznoslovlja, njegove
provenijencije. A o drugim, jo mnogo lukavijim strukturama i superstrukturama staljinistike paralingvistike da i ne govorimo. A ni o
dramskoj gradaciji, ni o vetinama ko-teatarskih obrta! Zato ponovo
predlaem da bar jedna od naih ideolokih komisija CK SKS prati
jezik i stil, i nain argumentacije, nae politike svakodnevice, i da
putem "stilometrikih" analiza pone sa prebiranjem ita od kukolja!
Uzgred reeno, i to je staljinska metafora, koja je, sasvim inkognito,
ve jednom ili dvared isplivavala u gornje slojeve nae politike
publicistike, u vremenima bivim i smutnim...
24.
Kad je ve o uvaenom piscu re, nije bez svrhe objasniti neke
osobine njegovog stila. Bitna odlika njegovog stila pre svega su vrsto
svezane, sapete, i u mrtve apstrakcije zatvorene slike, utvrene
jednom za svagda, sveane i dostojanstvene, neporono nepromenljive,
i koje uestanom upotrebom dobijaju punu kanonsku vrednost.
Mnoge od njih licitnim, liturgijskim proirivanjem prerastaju u
alegorije, u apologe, u infantilno biblijsko-politike parabole, i u
obrnute parabole. Pri tom je karakteristino nagomilavanje atributa
koji (sasvim morbidno) preuzimaju funkciju argumentovanja. Ukoliko
je manje stvarnih argumenata, utoliko vie nagomilanih, nadgraenih
atributa, pa upravo ta gradacija nadgradnje dobija, ponekad vrednost
rastue intonacije.
Kad je ve re o uvaenom piscu romansirane istorije SKP(b),
nadaleko je bio uticajan nain njegovog specifino intoniranog
moralisanja (nadaleko uven u prostoru, nadaleko ujan i u
vremenskim dosezima). Unaim verzijama moralisanja, od davnijih
vremena pa sve do danas, ve i zbog skromnijih mogunosti naih
horova, akatisti gube neto na snazi i esto dobijaju prizvuke
pridevenih pripevki domaih kna koje se zgraaju nad ikonikim
nepodoptinama"... na javnom mestu sa toliko metarofa, alegorija,
aluzija!"... itd.
Pavloviev nain govora ("na javnom mestu"!) koji je estoko
kritikovan i pre irupcije duha PTT-Galaksije i jo ee posle, ikonian
je, bez sumnje, i polisemian, ali on je u svojoj osnovnoj strukturi
otvoren i zasniva se na neomeenim figurama i slikama. Govor
njegovih oponenata je zatvoren tip govora, i od poslednje plenarne

48

sednice nadalje sa sve jasnijom regresivnom tenjom ka daljem

zatvaranju. Prema tome, izmeu Pavlovievog govora i govorenja onih
koji su ga kritikovali, postoji samo jedna, ali vrlo bitna razlika.
Pavoviev govor je profan, govor njegovih oponenata je hijeratiki, pri
tom je jo prepun upravo onih govornih tigura koje su Pavloviu ("na
javnom mestu"!) najvie stavljane na teret: prepun je prenosnica,
dakle metafora, alegorija, apologa, , metonimija i dijastola... prepun je
opresivnih, preteih aluzija koje se skrivaju ponekad i u nekim, recimo
"ezoposkim" slikam. Ali, re je uvek o zatvorenim prenosnicama,
fiksiranim, liturgijskim. I negdanji Novogovor, i sadanje njegove
starogovorne varijante (podjednako i na javnim i na tajnim mestima
upotrebe) - podjednako pate od nagomilavanja atributa, od suvinih
atributa, od davno utvrenih atributa, od strogo utvrenih referentnih
determinativa. Taj je govor sav izatkan od (davno, i jednom za svagda)
utvrenih determinativa, a po mogunosti i od unapred strogo
utvrenih epiteta, s tim to pridodati epitet (constans, ali i "ornans")
ak i kad je "ukrasni" ne krasi ni ono to ukraava ni onog
"ukraenog", ve ga brutalno rui, obezbeuje i vrea.
25.
Ukoliko u tom procesu ruenja i razaranja ruenjem nedostane
raspoloivih, iole loginih atributa, fantazija nabrajanja obino raste,
ak i po cenu da se privremeno prekorae granice uobiajenih kanona.
Ali, to je samo izuzetak. Obino se nae dovoljno prirunih atributa na
pomno sakupljenim stokovima, pa se gradnje i naqdgradnje De
Chiricovske kule (cf. Veliki metafiziar) nesmetano nastavlja sve do
poslednje, nebeskog kamena zavrca... Gradacija i nadgradacija ima
ponekad i snagu simfonije, podsea, recimo, na Berliozovu
"Fantastinu", iji osnovni, zlokobni lajtmotiv postepeno i nezadrivo
raste sve do zavrnog vetiijeg sabata.
Mislite li da treba jo dodatnih objanjenja? Ako treba, molim
Hijeratike, a pri tom i kletvene osobine ovog zlo-govora, u naim
obnovljenim a ipak staromodnim jezikim manirima, ini mi se da su
nepobitne. tavie, sve se burnije, i sve "revolucionarnije" obnavljaju.
Pojava me vrlo zabrinjava, i to je glavni razlog to se sada toliko
trudim, drugovi, da je i vama rastumaim. Da nisam tako zabrinut,
svakako da bih imao i nekog drugog, prijatnijeg posla no to je pisanje
ovog pisma... I eto, ponovo se, posle toliko godina, opet uasavam
kada vidim kako se neke Staljinove i staljinistike matrice govora,
govorenja i proklinjanja lako i neosetno ponovo uspostavljaju... I to u
Titovoj Jugoslaviji, i na izmaku dvadesetog stolea! Najzad, ako ste
voljni, procenite i sami svu opakost vetine (berliozovske) vetije
postupnosti. Na primer, ako se za neto, (esto i kojeta) kae da je
igra, pa onda da je jo i politikantska (dakle, muka, podvala) - zato
je onda ta "politikantska igra" (po izboru jo pokatkat i
"beskrupulozna", "karijeristika") obavezno jo i kalkulantska, i zato
je na kraju jo i providna? Zar je bilo potrebno, ako je doista providna
i providljiva, ba toliko suvinih dodataka da bi se uvidelo ono ta
treba? No, hajde, ovo poslednje jo nekako i da odobrimo providitelju,

49

jer da nije providno, otkud bi estiti deifrant (koji se, upravo

nagomilavanjem svojih maioniarskih dokaza, izuzima iz bilo kakve
neprozirne igre) - kako bi, inae, estiti deifrant deifrovao to je
predvieno za deifrovanje? (Ranija apomena jo vai: atributi nisu
argumenti, niti mogu biti, ak ni u basnoslovnim koliinama. Nisu
argumenti, ali su dejstvene leksike formule koje u naglaenoj
gradaciji dejstvuju, uznemirujue i zastraujue... Prema tome, ipak
su nekakvi "dokazi", naroito ako su lomae ve zapaljene!).
26.
U Pavlovievim spornim tekstovima nema alegorija, ili su sasvim
retke. Ima nekoliko metonimija, ili su sasvim retke. Zato su se onda
njegovi oponenti toliko okomili ba na alegorije? Da li je trebalo da ta
re, do sada neuobiajena u partijskim razgovorima, zadobije smisao
formule-optunice,
zastraujueg,
a
pomalo
i
zadivljujueg
maioniarskog algoritma tipa tremendum et fascinosum? Meutim, za
najvee je uenje to su se sami opomenti bez ustruavanja sluili
metaforama
(pa
i
"metaformama"!),
alegorijama,
(pa
i
"alogolegomenama"!) ba kao i svakojakim drugim knjievnim i
neknjievnim figurama. Samo da se razumemo: sluili su se
udoredno, ostajui uvek vrlo oprezno u prostorima sankcionisanog
starogovornog novogovornitva, iznaopaene stilistike i iznaopaenog
glosara.
Jo od studentskih dana, kada smo, veerom, kradomice
(Partija je jo bila u polulegali) proraivali (proraivanje = didaskalije)
partijske teorijske materijale, moda ba istoriju SKP (b) uvek sam se,
podstican grenim genima, priupitkivao zato ui otkuda taj udni
antecedent koji uslovljava da se uvek, i nikako drukije, seje
konfuzija? Bilo je sasvim prirodno upitati se zaoto bi se konfuzija
sejala, zato bi se ekalo da nikne, i da se razlista, kad se ve i onda iz
svakodnevnog (nacionalnog) iskustva lako uvialo da se konfuzija
mnogo uspenije zaplie, zapetljava i mrsi neposredno i na licu mesta.
Da se ta prosta istina saopti (istina stvarno prosta lako saoptiva)
nisu bile potrebne sveane, bezmalo biblijske figure. Ali, izgleda, stvar
je bila ba u potrebi za biblijskim asocijacijama, a da sve ispadne
neverovatnije, sada se ba te davnanje bogoslovsko-staljinistike
asocijacije ponovo prizivaju i isturaju u prvi plan. Iza predubeenja da
se konfuzija "seje" skriva se apolog ili parabola (izvinite, ve sam se i ja
umorio!) o Dobrom pastiru, i inverzno, obrnuta parabola o Zlom
sejau, sejau neverice i smutnji... Ta je uloga, kao to i sami znate,
na ovom plenumu, a i pre njega, dodeljena Dragii Pavloviu. A zatim,
ako se iza Zlog sejaa, u polutami pasionske igre da naslutiti neka jo
tajanstvenija seka, koja se tu i tamo muva ne bi li se "postigli neki
nama jo nepoznatiji ciljevi", dramski je okvir vaarskog ok-teatra
uglavnom zaokrugljen i mira se (nimalo bezazlena), moe po elji
dovesti do zavrenih konsekvenci.
27.

50

Staljinistike "stilske" stratageme (lukavtine) imaju uvek svoje

dijahronijske predistorije. Na primer, jo odavno, jo "vo vremja ono" inillo tempore - u mitoideolokim razdobljima naunog socijalizma,
magistgralno je bilo otkriveno, ustanovljeno i jednom za svagda
utvreno da su neprijatelji "i njima slini", uvek i bez izuzetaka
"neprijatelji svih moguih boja". Smatram svojom dunou (i to ba u
ovom trenutku) da postavim pitanje - na primer Predsednitvu CK
SKS - iz kojih je razloga i ta apsurdna metaforma i to udooblino
stilsko bezoblije, uz tolika druga, najednom i jo jednom izalo na
videl, o dana i bez "stida u tekstu" ponovo se udenulo u opticaj.
Napominjem da nekakav odgovor na postavljano pitanje, ipak, mora
postojati.
Teko mi je, vraajui se u davna ideo-mitska vremena svoje
partijske mladosti, ne prisetiti se ba te pomenute, viebojne
metonimijske proirene sintagme koja je i pored neke, efektivne,
ubojite funkcije (mi smo je, tada, moralno opravdali) - decenijama
nepodnoljivo vreala sluh inteligentnijih komunista... Ostavimo za
sada injenicu da je ve i onda normalnom razumu sasvim
nedostupno zato bi neprijatelju bila ostavljena prednost da bude
viebojan, ivopisan, i zato ve onda taj atribut nije pripisan
prijateljima (recimo, prema shemi "prijatelji svih moguih boja").
Zadrau se, meutim, na jednoj daleko ozbiljnijoj zakoljicizakaaljci. ivopisnost, vieojnost, polihromija, uzimala se kao
uzgredna, ali ipak opaka naznaka neke dodatne, prikrivene opasnosti.
Em neprijatelj, pa jo areni! Kao da bi za nas, za koje se imalo
pretpostaviti da smo jednobojni, i u jednoj boji vrsto ujedinjeni,
odnekud bilo bolje da nam je neprijatelj, umesto to je aren, i sam
jednobojan, pa makar ta njegova boja, recimo suro-maslinasta bila i
sasvim drukija od nae!... Razume se, sve su to slatke - detinjaste
zablude davnanjih jezikih nesnalaenja i mogli smo ih sve do jue
smatrati romantinim uspomenama mladosti i ludosti, zabludama o
kojima se i danas ne bi dalo govoriti drukije do aljivo. Ali, od jue,
do danas, nita vie nije aljivo. Ta davnanja, slatka, naivna,
besmislena sintagma u svoj svojoj prividnoj blesavosti jo uvek je i
vrlo opaka formula "unutarpartijskog" prebiranja "ita od kukolja" i
moralne diskriminacije. Sada, ponovo je zadobila snagu gotovo
liturgijske opomene. A ta liturgijska opomena, kao neka ezoterinohermetina formula, najavljuje neposveenim i posveenim neosetan
prelaz iz jedne nie, profane klase poznavanja dobra i zla, i drugu viu
i sakralizovanu klasu... Slino onom pravoslavnom: "Oglaeni iziite"!
- iziite, dakle, vi oglaeni, vi koji nematre sreu da jasno razaznajete
spektar neprijateljskih boja, niti sebe umete da potraite na tom
spektru!
28.
I eto, bezbrino, opet su na obzorju neki "neprijatelji svih
moguih boja". Ali, ne samo vie na obzorju, evo sad ve i ovde meu
nama i jednobojnog, surog neprijatelja, evo staronovogovornike
kazuistike koja, odmah, ba kao u najboljim vojim vremenima,

51

zadobija ubojite i sve ubojitije funkcije. Mnogo daljih rei, inova,

dogaaja i dogaaja upozoravaju na obnovljenu staljinistiku
paralingvistiku kontroverzu svemu to je u duhu u Titovoj Jugoslaviji
izgraeno od pedesetih godina naovamo. Jer, paralingvistike
eskapade, pored isto teroristike funkcije (teror - nad jezikom i putem
jezika) imaju ponekad i ne male, iako vrlo, vrlo prikrivene teorijske
implikacije... to je jo i gore od izravnog zastraivanja.
Dragi drugovi, nemam ni vremena, ni volje, da raspredam, da
razlaem i obrazlaem na koje su sve naine telegrami doprineli
ponovnom javljanju i uzvitlavanju jezikog terorizma. Ubeen sam da
su mnogi od vas ve i sami sebi, a i sa sobom, to razjasnili. to se
mene tie, siguran sam da su duh i slovo telegrama ponovo uveli u
igru i ovu "arenu" burgiju znaenja - bez znaenja, i mnoge druge
sline (samo prividne) "burgije", i da je samim tim pokrenut gotovo
kompletan
opresivni
repertoar
prvostepenih,
drugostepenih,
treestepenih funkcija staljinistike paralingvistike i stilistike...
Skrenuu vau panju samo na zavrni, najrafiniraniji, dakle,
treestepeni smisao ove sluajno odabrane "viebojne" izreke. Ne valja
biti "aren", i to ne zato to "polihromija" po sebi nije lepa, ve zato to
je opasna: dozvoliti viebojnost "meu nama" neprijateljski je in - sve
oko nas i u nama mora biti jednobojno, jednoznano, jednosmerno i
monolitno. A to je sasvim moderna, i odmah primenjiva bauk-poruka.
29.
"Neprijatelj svih moguih boja" je, pored ostalog, i vrlo naivna
slika-klie. Pojava "kliiranja" na kojoj se tako vrsto temelji
paralingvistika stilistika (videli smo: samim tim i kazuistika) poznata je i u naivnom slikarstvu. Na primer, Emerik Feje ponavlja
isti crte nebrojeno puta, izvlai ga na prozorskom oknu, a zatim od
republike do republike, drastino varira boje. I u staljinistikoj
paralingvistici, tj. ak i u granicama njene strogo jezike ikonike,
izmena boja je legitimna, ponekad je ak i neizbena, jer od sluaja do
sluaja menjaju se i boje "neprijatelja svih boja"... Ali
Ali, ikooklastiki (ikonoboraki) nagoni se strasno bude i
uzvitlavaju im se dirne u osnovne dijagrame, im se pojave nove
"mustre", im se pojave nove i drukije, druge drugoslovne jezike
figure. Odatle i veliko nepoverenje prema novim, neregistrovanim
neutvrenim znacima - i u sferi rei, kao i u likovnoj sferi... Jer se
staljinska paralingvistika i te kako da proiriti i na likovnu sferu; ali o
tome e tek biti rei.
30.
Neprijatelji svih moguih boja" - pored ostaog, u pitanju je i
oigledan, oigledno neuspeo "ironian" klie. Ikonika staljinske
paralingvistike ima jo jednu upadljivu slinost sa naivnim
slikarstvoim: rado operie ponovoljenim "ironinim" mustrama. No,
kako ponovljena ironija nikako nije ironina, to je i ovom prilikom re
samo o pseudoironiji.

52

Ironija iulo za ironiju nisu ba jae strane novih govornka

obnovljenog starinskog Novogovora. Da je Pavlovi, recimo, umesto
"olako obeane brzine" rekao "ozbiljno obeana brzina", verujem da bi
retko ko osetio lak ubod podsmeha koji bi oigledno iao na raun
predsednika Predsednitva CK SKS lino (za mene, ne samo oigledno
ve, uzgred reeno, i prilino opravdano), pa verovatno do itave
eksplozije ne bi ni dolo...
No, to je samo uzgred, ali, uinilo mi se, i neophodan primer,
kako se u maniji ponavljanja pseudoironinih kliea gubi svaki zdrav
(i kritiki, razume se) ljudski smisao za pravu ironiju. I ba zato, esto
se gubi i zdrav smisao za neposredno razumevanje prave teine rei,
jer "olako obeana brzina" nije nikakva uvreda, ve samo delikatno,
drugarsko upozorenje, dato u lakoj pred-ironinoj formi. Ali, zato,
koliko se stvarnih uvreda krije u pseudoironinim klieima, i njihovom
manijakalnom ponavljanju. Na primer, neprijatelji svih moguih boja,
- ta bratija (zato ba "bratija?") ima i neke svoje samo sebi znane
"rabote"! Opet klie. Ali, sada je ve vrlo teko objasniti, ako je to
uopte i mogue zato se ovaj uobiajeni izliv "napredne" ironije
zasniva na jednom nedopustivom (potpuno nesvesnom) ovinistikom
ispadu: zato bi jedna valjana, pa i lepa makedonska re, prebaena u
srpski jezik dobila pogrdan smisao? Zato, sem ukoliko tuno-ironini
klie nije preuzet iz predratnog vokabulara srpske administracije u
Makedoniji...
31.
Poto sam na dva-tri primera i dokazao (bar se nadam da jesam)
skrivenu ubojitost staljiniski, staljinistiki i neostaljinistikih jezikih
strategema, nastavljam sa jednim na brzinu pokupljenim i sasvim
nepotpunim glosarom kljunih rei, povaenih uglavnom iz skoranje
dnevne tampe. Sve te "kljune rei" (koje su do sada otkljuale i
zakljuale mnoge ljudske sudbine) ili su neposredno staljinistike
provenijencije ili su po duhu staljinistike. Sve do jedne, dugom
dijahronijskom upotrebom, nagomilale su u sebi prejaku energiju
opresije, straha, jezikog terorizma, ili bar nepodnoljivih jezikih (i
logikih) lai i stilskog licemerja... Ne predlaem sastavljanje spiskove
sumnjivih rei - daleko od toga! - niti predlaem pravljenje spiskova
drugova koji se njima rado slue. Naprotiv, predlaem re-kultivizaciju
akulturisanih rei, njihov povratak u svet civilizovanih pojmova i
kategorija i njihovo oslobaanje od nagomilanih insinuacija i drugih
intruzija gadosti i besmisla. Da li e neke od tih rei ostati i dalje u
politikoj upotrebi, zavisie od pravog i ogoljenog njihovog smisla do
kojeg se bude stiglo, a zavisie, razume se, i od same prirode njihove
dalje "politike upotrebe".
Ovaj Glosar, odnosno STALJINOSLOVAR, mustra je bez vee
lingvistike vrednosti, sloen uglavnom prema asocijativnom redu...
Gde god nije bilo neophodnonije se zalazilo u obimne egzegeze, sem u
dva-tri naroito karakteristina sluaja:
- alegorija - re formalno ne figurira u Staljinovom slovaru, ali
je, u neku ruku, Veliki Teolog umeo itavom ljudskom ivotu da da

53

alegorijsku snagu srednjovekovne pasionske igre (igre stradanja i

strasti). - "ovekov ivot, ako ita vredi, neprekinuta je alegorija..."
ukoliko ga ne prekinu. "ivot je kao i Sveto pismo, figurativan"... - )
Don Kits, Pismo Dordu i Dordiani Kits, 1819).
- aluzija - etym, od alludere, veselo eretati, eretanjem
podsticati ideje i "neeksplicitne evokacije", itd. Staljinoslovar istoj rei
pridodaje negativan naboj i pripisuje joj znaenje koje (nejasno
dodue) prevazilazi nadaleko njene stvarne (civilizovane) semantike
granice... U naoj upotrebi, u poslednje vreme, dobija i izvesne
metafizike prizvuke.
- relativizacija - u modernim evropskim jezicima, uglavnom
samo kao filozofski pojam - "relativizacija vremena i prostora", ili
"relativizacija istorijske svesti", itd... Kod nas, uglavnom kao sinonim
za skeptina zakeranja (intelektualaca); katkad i uz insinuacije o
verovatnoi neke, tek nagovetene duhovne sabotae. Re je novija,
dakle, neostaljinistike provenijencije, ali je u najboljim traidicijama
Velikog Teologa; jer ta je, ta bi moglo biti suprotno od
"relativizacije"? - ta drugo do "aipsolutizacija", dakle "konvezrija ka
apsolutnom, ka apsolutu".
- stav (neodvojivo od kategorizacije), pravilan stav, nepravilan
stav - podrazumeva, uglavnom, marcijalnu statinost figure. Moda se
zato nikad i nikako ne moe rei "mudar stav", jer je mudrost
kinetika, a ne statika.
- pravilan, pravilna, pravilno - omiljeno Kobino iskazivanje dobre
volje (u filmskoj interpretaciji). Kao standardni filmski lagvort praaavilno! - ima je, uvek, pored pounog i ne malo katarzino dejstvo,
na iroku publiku.
- ponaanje, syn, vladanje - svaki pomen "ponaanja" ak i u
snishodljivom pluralu (npr. "nae ponaanje") uvek izaziva, kao i kod
svih aka prvaka odreene, unapred lako odredite uslovne reflekse.
- odbranako ponaanje - vrlo zvuna Staljinova lina "stilema"
iz vremena velikih istki. Na prvi pogled, i za normalan ljudski mozak,
teko je postaviti distinkciju - ta je "odbranako ponaanje"... a ta
odbrana, i legitimna odbrana. Dugom i izvitoperenom upotrebom,
sintagma je zadobila vrlo specifina semantika svojstva i odnosi se,
uglavnom, na one koji saterani u oak, poteu i detinjaste argumente
u svoju odbranu... U najveem broju sluajeva, neoprezno, ishitreno
"odbranako ponaanje" preobraa se u mazohistiki samopoziv na
"izvlaenje pouke..."
- pouka, izvlaenje pouke - pouke se ponekad izvlae (i dele)
kockom, ali psihopolitike finese ove Njegove metode suvie su
komplikovane da bi mogle biti objanjene u nekoliko rei.
- antipartijski, antipartijska, antipartijsko - npr. stav, element...
ili grupa, platforma... ili, delovanje, ponaanje. Pridev sa bogatom
mogunou pridevanja, koji je, uzgred reeno, sa prerastanjem KPJ u
Savez komunista izgubio svaki jugoslovenski jeziki legitimitet, i
zadrava samo svoj negdanji, dijahronijski smisao. Pa ipak, ima
snajperista koji ovaj pridev-projektil, ovaj dum-dum pridev rado
ispaljuju, na izgled nasumce, na izgled u svojstvu slobodnih strelaca, i

54

na izgled na sopstvenu odgovornost, mada, bar do sada (ni na

poslednjem "plenumu", ni posle njega) koliko znam, niko nije pozvan
na odgovornost zbog neovlaenog potezanja snajpera.
- antinacionalan, antinacionalna, antinacionalno - npr. stav,
elemenat, ... ili grupa, platforma... ili, delovanje, ponaanje...
Jednaenja sa prethodnom odrednicom (cf. supra), obino se javljaju u
razdoblju tzv. maspokreta. O dubljoj vezi izmeu nacionalizma i
staljinizma, bie jo rei u ovom Glosaru (cf. infra).
- lik, moralni lik - katehetiki stereotip koji diskretno otvara
vrata hipokriziji (hipokrizija, doslovno - licemerje ), samim tim to
razdvaja pojmove "lik" i "lice".
- pravo lice - odredba koja, bez obzira na njenu teroristiku
funkciju, sama sobom potpuno obezvreuje prethodni pojam, jer se
pretpostavlja da svaki "lik" i svaki, ili skoro svaki "moralni lik" ima i
svoje "pravo lice" to se, inae, u staljinistikoj kazuistici dosta lak, i
vrlo esto, vrlo rado i vrlo iscrpno dokazuje.
- moralni lik i moralna linost (esto i kao neskriveni antipodi)
pojmovi "liost", ceovita linost, itd. potpuno su izvan ovog Glosera, pa
zato antitet staljinistike moralke lik/linost zauvek ostaje nedovren, i
nedovriv, iako kontrapozicija uvek i realno postoji. Slino, u
evropskim jezicima, persona (etym, pozorina maska) i individua
(etym, nedeljiv )... Otuda u staljinskoj kazuistici se toliko raspreda o
"liku komuniste", a nikada o "linosti komuniste", iako se u tekim
trenucima, i bez izriitog pozivanja na inkriminisanu re, uvek apeluje
na linost, a ne na lik... komuniste, borca itd. ("Individua", dodue,
figurira u Glosaru, ali samo veoma pogrdno, sa ostalom bratijom i
njima slinim i onima svih moguih boja i njihovim rabotama... itd. )
- lik komuniste - u ivotu uvek kao uveban stereotip; u
umetnosti socijalistikog realizma ak i strogo normiran stereotip:
pogled u daljinu, iznad linije horizonta, izraz blaeno relaksiran i bez
ezopovskih promisli, bez traka skepse, bez ironije, bez samoironije,
bez samosaaljenja; ponekad, naroito u skulpturi, idealni lik se
dopunjuje idealnim gestom, ruka ispruena prema dalekim daljinama,
otvorene i lako oputene ake, dlan nagore... (rimski konzulski
pozdrav, a docnije i carski, podrazumeva dlan okrenut nadole i
istegnute i ukruene prste... klasian gest pritealaca vlasti).
- vlast u dijastoli, obino jo i borba za vlast - u godinama koje
detaljno romansira istorija SKP (b), "borba za vlast" je krajnje opasna
odredba koja je uvek ila na glave onih koji ili nisu imali nikakvog
udela u vlasti, ili su vlast izgubili, ili su bili na najboljem putu da je
izgube.
- jedinstvo - jedan lep i svima nam drag, i krajnje neophodan
priziv stvarnoti, kao rutinski termin, a u izopaenjima paralingvistikih
navika o kojima je re, dobija ponekad i groteksne oblike. "Jedinstvo"
kao retorska figura dozvoljava ak i stepene poreenja: "... sa ove
sednice moramo izai jo jedinstveniji!" Ma kako zvualo udno,
metalogika Luisa Karola dozvoljava sline neverovatnosti. Ako se
dobro seam, i ukoliko nisam i nehotice izmislio, Alisa Lidel je u

55

jednom trenutku sebi dozvolila mogunost da od jedne Alise, postane

jo jednija!
- konfrontacija - etym, confrontare, confrontatio, jo u XIV veku u
jednoj frc. lat. Bibliji... kao teoloki ojam; u XVI veku u engl. prema
ranijem frc. "isprsiti se pred neprijateljem". Razume se da je dvojni
smisao rei godio uhu naeg Monog Paralingviste, i da je dostavio
smisao izraza "elom u elu" imao i te kako vanu ulogu u njegovom
praktinom i teorijskom romansiranju politikih dogaaja... Manje je
jasno zato je i u naim domaim, domainskim, srpskim okvirima
"konfrontacija", i kao stvarnost politikog ivota a i kao alegorijska
slika, zadobila izrazitu popularnost jo u XIX veku (cf. Ilija I.
Vukievi, manje poznat srpski pisac 1866 - 1899), Pria o selu
Vraima i Simi Stupici: "Dotada se mislilo... da je u svakoga pameti
podjednako, taman koliko kome kapa pokriva, ali tada i pametni i
pametniji udarie svaki na svoju stranu i poee meriti meu sobom
svoje glave i ono u glavama. Bilo na ravni, ili na kosi, im se dva
Vraana susretnu... , pa posle udri glavom o glavu, jer se bejae ulo
meu svetom da je onaj najpametniji ija je najtvra glava. No kako
sve te glave nisu bile tek ta onako, to jo sunce ne sastavi ni jedan
ceo put preko neba, kad meu Vraanima nije bilo ve nijednoga koji
nema bar s jedne strane glave jo po etvrt, kao dometak..."
- konfrontacija, proireno u konfrontacija sa nacionalizmom - s
obzirom na Vukievievu priu o selu Vraima, lupanje glavom o glavu
u bratskoj konfrontaciji ve je podavno na nacionalni obiaj; razume
se da se on prenosi na konfrontaciju sa nacionalizmom.
- nacionalizam - to se nacionalizma tie, bar u dravama
realnog odnoisno irealnog socijalizma, nacionalizam je uvek
konsekutivni sindrom; on ne nastaje sam po sebi. U stvari, svi
socijalistiki nacionalizmi (za razliku od nacional-socijalizma) duboko
su nadahnuti Staljinovim tezama (o jedino moguem) razreavanju
nacionalnog pitanja... o podeli na napredne i manje napredne nacije, o
podeli na napredne i manje napredne istorije; svi socijalistiki
nacionalizmi su prepuni idiosinkrazije prema bilo kakvim urbanokosmopolitskim emocionalnim rezervama u odnosu na agrarnoemocionalne nacioanalistike egzaltacije...
- nacionalizam, bitka sa nacionalizmom - bitka - ne volim tu re;
u sferi ideja nema bitaka, nikad ih nije ni bilo, ima kojeeg drugog
daleko sloenijeg od jedne obine vojnike bitke. Ali, Veliki Strateg voli
vojniku terminologiju i poto je ve izmislio nacionalizam bacuibakab po formi a socijalistiki po sadrini - on uvek rado ulazi u
polu-vojnike bitke sa nacionalizmom, ali, ini se, najee se
namerno postavlja ekscentrino u odnosu na epicentar izazvanih
zemljotresa.
- bitka sa nacionalizmom, ali sada kompetentnom metodom
marksistike analize - prvo jedan aktuelan citat, pa onda neto malo i
analize: "Uprkos takvom saznanju, naa borba protiv nacionalizma...
(itd)... i s tim u vezi jedno pitanje. Zato nije dovoljno irok krug
intelektualaca koji kompetentnom metodom marksistike analize..."valjda treba spremno da krenu u ljuti boj sa nacionalizmom i, razume

56

se da ga kompetentno ree u svoju (iju?) korist? Izgleda da je samim

tim (iznutra sapetim pitanjem) nesvesno ponuen i odgovor koji e
retko ko od naih kolskih marksista-lenjinista jednostavno i asno
priznati: "metodom marksistike krktike analize" (a na osnovu
Staljinovog modela) nacionalizam nije nigde jo nadmudren. Nije
nadmudren ni u Baskiji, ni u Irskoj, gde se marksisti i ne trude da
ganadmudre; nije nadmudren ni tamo gde se pomalo, i na svoj nain,
trude: u Tadekistanu, u Uzbekistanu, a ve koliko sutra, ili veeras,
kada izbije u svoj svojoj virulentnosti, nee kompetentnom metodom
"marksistiko"-staljinistike paralingvistike biti nadmudren ni u samoj
Rusiji.
- bitka sa nacionalizmom, npr. u Poljskoj - najdublji, rekao bih
gotovo psihosomatsku analizu, pa samim tim i najmudriju kritiku
nacionalizma u Poljskoj, dugujemo (tanije, ja je dugujem!) grofu
Vitoldu Gombroviu - beskuniku i disidentu. I obratno, treba li ikome
dokazivati (ak i naim profesorima marksizma-lenjinizma) da je
kolski marksizam izgubio tu istu bitku, u toj istoj Poljskoj, bar za
jedan dobar vek unapred... Grof Vitold nije iao ni u kakve bitke, ali
je, to-bi-no-rekli, ba "relativizirao" stvari, u upravo je
relativizacijama, i samo tako, pronikao u sr poljske (pa i svake druge)
nacionalistike frustracije.
32.
Za analizu nekih specifinijih daljih osobenosti staljinskoplemenske -(nacionalistike) - paralingvistike (cf. Staljinsko pleme...
roman, ako se ne varam) valjalo bi Glosaru pridodati jo jedan broj
glosema zakonitih, izgleda, i sasvim neizbenih u trenucima
filostaljinske patriotske simulacije. Kod tih i takvih glosema
nagovetavaju se ponekad i morbidne tenje da se omogui magijska
promocija simulirane patriotske fraze u rang "mobilizacione" parole, i
da se ubedljivost rei dovede, ma i prividno, do efektivnog, dakle,
stvarno magijskog paroksizma. Evo.
Evo, sledi nekoliko karakteristinih naih i nakih, nedavnih
primera:
- krvave glave... koje se valjaju po podu
- leevi usnulih vojnika
- tela silovanih devojaka i ena - rei koje su se nedavno mogle
uti u Predsednitvu Gradskog komiteta neposredno pred istorijski
plenum... Nadam se, elim da verujem da je u pitanju folklorna
simulacija patriotskog vanumlja.
Ili:
- urvina, vojska u urvini - meni nerazumljiva metafora ili ak
nekakva, neija poneta pa uputena alegorija; navodim je samo iz
puste akribije.
- soko, dakle soko ptica siva, gnezdo sokolovo - "Smatram da u
mukama, buntu, ogorenju i navodno nelegalnim zborovanjima
kosovskih Srba i Crnogoraca nema ni trunke srpskog nacionalizma,
ali ima opomene da je sokolu dogorelo do gnezda".
- krv - "Srpski narod je do svoje slobode uvek dolazio preko krvi.

57

- prag, prag kuni, problem kunog praga - "Kad se ve govori o

tom problemu kunog praga, mislim da ni jednom komunisti nemoe
da padne na pamet da razgovara o odbrani praga na nain silom".
Nezgoda je samo u tome to nje sintagma suvie glasno odjeknula i
izvan komunistikih redova.
- vojnik, ii u vojnike - "Ovde se s pesmom ilo u vojnike".
33.
(U
daljnoj
konsekvenci
upornim
ponavljanjem
pseudopatriotskih glosema izazivaju se i izvesni amanistiki efekti
koji postaju naroito aktivni kad se magijske elje opteg tipa ukrste
sa
dotle
prikrivenim
potiskivanim
oseanjem
nacionalne
frustriranosti... Neizbene su analogije sa dovoenjem Velikog Voda u
koneksiju sa Petrom Velikim, a posebno sa Aleksandrom Nevskim,
pogotovo, kad je ovaj potonji na brzinu bio priman u Partiju, negde
1942.
- lider - (srpsko-engleska re za ono rusko i slavenoserbsko
"vod") u viim i najviim stanjima pseudopatriotske egzaltacije, a pre
jo no to je termin lider zavladao svetom, Josif Visarionovi je u
retkim prilikama bio titulisan kao Veliki "Vod"... u parantezi, bilo bi
zanimljivo kako ideoloke komisije CK SKS gledaju na reijski izvrsno
ostvarenu TV reklamu za novu, muevnu kolonjsku vodu... VOD... sa
nenim refrenom "Vod je stigao, vod je stigao..."?
- lider - (srpsko-engleska re za ono rusko i sloveno-serbsko
"vod") - ali sada u sasvim novom kontekstu: Srbija je umorna od
lidera - ini se da se na ovoj znaajnoj filozofemi nekog novg, nekog
nanovijeg naeg politikog posmodernizma (stilema je inae nova po
obliku, ali je tipino paralingvistika po sadrini) ipak vredi malo
podrobnije zaustaviti, da vredi prekinudi Gloser koji je, po sili stvari,
ispao neto dui no to sam eleo... itd.
34.
Da li je Srbija umorna od lidera, da li je uopte umorna i od
koga, i od ega, ili je, moda neogranieno neumorna? U parentezi,
dakle, - poetine, polupoetine, sasvim nepoetine, a ipak lirske, bolje
rei oajnike varijacije, moje line, na ve otpoetu temu: SRBIJA JE
UMORNA OD LIDERA.
Da je Srbija umorna, dragi moji drugovi, to vi vrlo dobro znate,
va kao i ja, kao to i svi znamo. Srbija je stvarno umorna, ali ne samo
od lidera (ako je pravih i mudrih uitelja i predvoditelja ikada i imala),
umorna je od polu-lidera, i od lidera, polutana, a njih je uvek bilo u
zadivljujuim (i zadavljujuim) koliinama, i nikada joj nisu zafalili.
Umorna je ta naa Majka Srbija od lidera kojih nema i od njihovog
pripovedanja i od njihovih "ribanja i ribarskih prigovaranja" i koja je, i
bez svoje volje, ogrezla do preko uma svoga. Umorna je, kakvog li
uda, i od sopstvenog umornog razuma, od svog "narodskog" zdravog
razuma koji ne razume vie nita... Umorna je ta naa Majka Srbija i
od svoje polu-politizirane inteligencije i od svoje estoko prepolitizirane
poluinteligencije. Umorna je, reju, od sops tvenih politikih "pozicija"

58

i od svojih roenih "opozicija". A tek kako je Srbija umorna od

mrzitelja znanja i pameti, od zlobe prema izuzetnima i izuzetnosti.
Umorna je i rezignirana egzodama talentovanih koji svake godine, u
veem broju no Srbi i Crnogorci sa Kosova, ishode iz Srbije i
Jugoslavije, ukleti besposlicom, ali i neutaenom mrnjom bezvrednih
i nesposobnih.
Srbija je umorna od poigravanja nacionalnim dramama i od
njihovog razbijanja u sitne aspre i groeve dnevne politike. Umorna je
od svoje istorije koju ne razume i nad kojom se udi. Umorna je od
tekih, traginih, moda i nesmislenih ratova koje je vodila, a jo je
umornija od sulude apoteoze tih ratova i od truba i doboa koji, i na
uzmaku dvadesetog stolea, jo odjekuju u njenom duhu i sluhu.
Srbija je umorna od svoga straha od apstrakcija, od viih
apstrakcija, pre svega, umorna je od svog uproenog rezonerstva, od
svog konkretizma... najnekonkretnijeg na svetu. Umorna je od fabrika
koje ne rade niti e proraditi, umorna je od zaputenih i izopaenih
gradova, od zagaene prirode i zatrovanih reka... Srbija na istoku,
Srbija na marginama civilizacije, umorna je od civilizacije koja je
nikada nije valjano ni dodirnula.
Srbija je umorna od sebe same, od svoje palanke, od svoje
palanake samodestrukcije... Ne, nije to "dekonstrukcija" ve
nepovratno samorazaranje, samounitenje panikom od drugog i
drugih, samounitenje nepovratnom zavadom sa drugim i drugima. To
je samorazaranje heterofobijom i mizoneizmom; to je autodestrukcija
samozatvaranjem u zaarane krugove sopstvenih fikcija koje nam sve
sigurnije obeavaju sve izvesniju sudbinu poslednjih balkanskih
indijanaca u Evropi... Srbija je umorna od nepotrebne snage
podivljalih rei koje je zavaaju samu sa sobom i svetom u kojem ivi.
Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne
razume, od zavade sa Srednjom Evropom koju nipodatava i prezire,
umorna je od svoje neobjanjive i komine austrofobije... devedeset i
devet godina posle svega... umoirna je od svoje istone opcije, od svoga
narodnjatva, od svoga slavjenofilstva, od svoje mini-mesijanske
sveslobodarske opsecije, umorna je od svojih svenarodnih i
svenaprednih prometeja, od svog veitog pravoverja, od svoje politike
i svake druge ortodoksije...
35.
Srbija je umorna da umornija ne moe biti i zato je podlona
zaluivanju; podlona je maijama i samomaijanju. Kad joj zafale
magijske vetine probranih i sapetih rei na koje se toiliko navikla,
batrga se u kuinama simbola i simbolizma, samu sebe zaplie a ne
rasplie, a kada joj, svoj samozapretenoj, urijanev slovar nije
dostatan da isakae svoje neshvatanje sveta u kome ivi, gradi
sopstvene, prirune simboloke vokabulare, i nepotrebno cepajui
duu svoju rastre se izmeu semiofilije i semiofobije. I na kraju je
izigrana, zaglupljena i poniena nadmudrivanjima svojih nedouenih
ikonodula i nedoumnih ikonoklasta.

59

Onaj staromodni Novogovor, dok jejo bio sasvim mlad i

svemoan, ipak se, i tada, klonio svih izraevina duha, oka i prstiju
koje danas nazivamo znacima i simbolima. A kada se, iz praktinih ili
ideopropagandnih razloga morao miriti, bar sa nekim od njih, i
usvajati ih, i tada je ostajao veomanepoverljiv pred mogunostima
njihovog tajanstvenog iskazivanja. Tu negde, ini se, tu bi se negde
dali razabrati i daleki koreni nae sopstvene, srpske (i komunistike i
nekomunistike) semiofobije. Zaostalo je u naim pokolebanim, i
paralingvistikom razorno razdraenim duama, mnogo nepoverenja,
mnogo zebnje, zaziranja, stgraha, ak panike od nepoudnog govora
znakova i (to je isto, samo s druge strane osmotreno), mnogo
predubeenosti da se znacima i simbolima moe "rei" vie no to se
srtvarno moe iskazati... Nae bake su negovale svojevrsne vetine
"govora cvea", ili ak - "govora lia", a neto docnije, rudimentarnim
kodiranjem usposrtavljale su i svojevrstan "govor potanskih maraka"
- naivan nain da se nemuto sporazumevaju sa svojim dilberima...
Neto od takvog, dozvolite mi, ba palanakog neshvatanja stvarnih
moi i stvarnih dosega "simboloke funkcije", pokazuje nedavna, ne
mala uzbuenost povodom nekoliko plakata i jednog famoznog
nagrienog lista.(2) Dakle, nagrien list (glogov, kau - nisam
proveravao) sa tragovima zuba nekog, kau, vampira, to bi se,
precizno reeno, smelo protumaiti jedino kao parasimboloka
figuracija, koja upravo kao svesna simulacija simbolokog iskaza
nuita sama po sebi ne kazuje. Jer simbol, pravi simbol, ak i kada
neto iskazuje - ba nita ne kazuje. To je prvi postulat komaparativne
(ipak naune) simbologije... Znam da je malo tee shvatiti taj postulat,
ali ta mogu. Drugim reima, simboli su u naelu polisemini, ukoliko
im nasilno ne nametnemo monosemiju - ali tada ih razaramo, i oni
kao simboli prestaju da postoje i preobraaju se u sintemu ili, neto
jednostavnije reeno - preobrauje se, (tj. preobrauju ih oni koji ih
kao simbole razaraju) u dizajnersko znakovlje, u potroake ili
politike slogane.
Dakle, u svojoj prvoj pojavi, nagrieni list (valjda zubima
vampira) parasimboloki je paradoks koji se jednovremeno i tobo
nagovetava i odmah samoironino ukida: jer koji bi vampir sam
zarizao, tj. okusio smrtonosnu biljku? Ovo, i ovakvo moje tumaenje
neskrivene logike kontradikcije na kojoj je paradoks sazdan, strogo
uzevi nije korektno, nije ak ni dozvoljeno, jer su simboli neprenosivi,
znai neprevodivi na jezik diskursivne logike, ak i kad su vie ili
manje ironino odsimulirani. Prema tome, ako je neko od mlaih
Srba, i sa smislom za humor, hteo da se podsmehne jednom... pre
svega, ipak, izvinite... primitivnom mentalitetu zasnovanom na
semiolokoj paranoji, onda je to magistralno i uspeo... Ali, sada
nastupa neto to vie nije vic, nije ak ni anti-vic, nastupa neto
mnogo ozbiljnije i opasnije.
36.
Nastupa sada najednom nae pravoverno i na osude uvek
spremno ikonoborstvo. Udariti na slike, najbolji je nain da se

60

unapred i sigurno o bezbedi od uroka i urokljivih semiolokih podvala.

To je apotropajska (naivna, uzaludna itd.) logika svakog ikonoklazma.
Na primeru koji u razraditi, jo e se jednom pokazati do koje su
mere apsurdne paralingvistike sheme starogovorne svesti, ak i kada
se iz sfere jezika prebace u svet likovnih priloga... znaajnih po sebi,
ali sasvim beznaajnih, svejedno.
U svakom sluaju, drugovi, ako iole imate volje da se uputate u
simboloke dipute - onda, molim vas, oprezno. Sa simbolima samo
vrlo oprezno, i to manje ih podvrgavajte diskursivnom
ralanjavanju! Ako ne verujete meni, verujte jezuitima, koji su
zabranjivali tumaenje obinim, profanim reima ak i sopstvenog,
dakle, verskog znakovlja, a svu onu drugu ornamentiku i u njoj
nagomilane metafore, alegorije, apologe i simbole kojima je, inae,
jezuitski s til zvani barok obilovao u neogranienim koliinama,
preputali su linim, slobodnim, dakako i vrlo efemernim
asocijacijama, pa i tumaenjima. Ali, poto ste se ve upustili (ili su
vas na to naveli) da "pomerate to nije za pomeranje"(Platon),
priupitajte se da niste moda izmanipulisani. Najvii stepen
manipulacije ljudima je onaj, i onda je postignut, kada se oni dobro
zapetljaju, pa i nehotino otpoinju sami objanjavati ono to bi drugi
(lukaviji) rado rekli. A za tu i takvu manipulaciju mogu dobrodoi
beznaajni, nejasni i sasvim nedoreeni parasimboloki vicevi, koji po
prirodi stvari i ne podleu mogunostima iole ozbiljnog diskursivnog
parafraziranja.
U dve rei, tehnika je ista ona koja je primenjena i u Vunenim
vremenima... Svojim mudrim i pravovernim, i revnosnim "analizama"
pesnikog jezika, proneli su tada nai drugovi (moda su neki od njih i
sada, ovde, meu vama) slavu jednog antititovskog slogana irom
sveta. Ako i u ovom sluaju nastavite, drugovi dragi, sa slinim
amaterskim (ak i politiki amaterskim) egzegezama, nemojte se uditi
ako uskoro Famozni Glogov List vidite i na nekim bedevima. Ko je,
onda, i ta je doprineo itavom tom hepeningu, i zato?
37.
Srbija je umorna da umornija ne moe biti i podlona je
svakovrsnim arima i maijama paralingvistike (i semioloke)
paranoje. Jezike zamke staljinizma prerastaju okvire govora i pisane
rei, zalaze u svet likovnih umetnosti, pa idu i dalje, proiruju se i na
semiologiju (i morbidni, dakle, kliniki simbolizam) svakodnevnih
pojava. Nameu nam se mrane liturgije, i otvaraju se mogunosti za
jo mranija tumaenja, predvidanja i za sve novija i novija
autosugestivna inodejstva beznaa.
inodejstva su to bezralonog ina... l acte gratuit... izvan
konteksta kulturnog smisla. Eto, tako, na primer, nigde se u svetu ne
podjaruje tragalaka hajka za vodoskocima demontiranim i raznetim
pre pola veka, niti se oko takvih banalnih dogodovtina velegradske
svakodnevice ispredaju sistematski satkane mree za hvatanje
nevidljivih krivaca. Sklon sam da i u ovoj udnoj i naoko beznaajnoj
priici iz stvarnog ivota nae svakodnevice vidim dalekosene recidive

61

urijaneve paralingvistike paranoje. Svuda, i na svako koraku,

treba traiti krivce; svakog treba okriviti, ili ga bar dovesti u situaciju
da se priupita nije li i on sam pomalo kriv za sve i svata, ak i za
demontiranje jedne fontane koja je demontirana onda kada se veina
inherentno okrivljenijh jo nije ni pojavila na ovom svetu. Moram
samo da napomenem da je ova najnovija para ili tanije
metalingvistika novela tajanstva i mate, istovremeno i jednostavnija
i daleko zapetljanija od ranijih. Krivaca je i vrlo mnogo, i niko nije kriv,
ali je, ipak, pre svega, re o jednom jedino moguem velikom krivcu
koga "Politika" ne sme da imenuje, ali nam dozvoljava da ga u svojoj
mati, itajui iz dana u dan traginu priu o demontiranju jedne
velegradske prskalice, ivo zamislimo. Doista, nije teko zamisliti
krivca u sveanoj uniformi, na velelepnoj tgezarijskog tribini zbog koje
je fontana morala biti naas uklonjena. Nije teko zamisliti tog naeg
krivca kako otpozdravlja razdraganom narodu koji promie u
povorci... A ipak, to je sve veto ispletena la. Ta zlosrena fontana, taj
vodoskok, ta prskalica, - dozvolite mi da je tako nazovem, jer sam je
ja, ja lino i od najranijeg detinjstva, toliko puta gledao i kako radi i
kako ne radi, - elem, ta fontana, taj vodoskok, ta prskalica stajala je
tamo gde je stajala i za vreme svih tih pominjanih parada. Defilovao
sam u paradama i tano se seam. Uklonjena je tek kada je Beograd
dobio prve trolejbuse, a to je ve bilo vreme kada su parade poele
izlaziti iz mode... U nedavnim partijskim raspravama i rasprama, neko
je rekao: "Imam utisak da neka udna, perfidna ruka vue konce, a ne
znam odakle..." Voleo bih da poverujem kako je ipak re o
samoindukciji u tamne vilajete duevne nesigurnosti i strasnog
svesumnjienja.
38.
Dozvolite mi da ispriam jo jednu krajnje neverovatnu noveletu
koja se savreno uklapa u tezu da bezumlje, zaeto u sferi bezumnosti
jezika, lako prekorauje tanunu graninu liniju izmeu sveta rei i
sveta vidljivih simbola, izmeu sveta rei i sveta vidljivih simbola,
izmeu sveta simbola (uopte) i sveta stvarne stvarnosti. Dakle, re je
sad o jednom morbidnom nadgrobnom inu - i inodejstvu.
U nekoliko mahova posle njegovog pada (setiete se ijeg), bio
sam u prilici da mu u ime ljudskog dostojanstva, njegoog i mog, na
ulici ili u kafani sisnem ruku. Uinio bih to isto i ozefu Fueu,
vojvodi od Otranta, koji je dodue imao neto vie pameti od naeg
zlosrenog vojvode unutranjih dela... Ali, evo sada pitanje - ko smo to
mi i gde smo? Imam, pre svega, u vidu prolovekovna okupljanja
potovalaca na grobu Cvetka Prebijaa, tj. Cvetka Rajovia, Miloevog
Fuea. Dogodovtinu znam iz kazivanja moje babe, a Slobodan
Jovanovi, valjda kao ubeeni obrenovievac, tu bruku nije zabeleio.
Ali, evo sada ponovljenog pitanja - ko smo to i ta smo, i kakav smo to
narod koji oboava ministgre policije?... I tako su nedavno, a u sledu
suludih dogaanja, drugovi bili i na grobu naeg Vojvode od Otranta,
Aleksandra Rankovia, i nikoga to nije ni zaudilo ni uplailo. Teko je
prisetiti se pononih liturgija nad sveim grobom jednog traginog

62

mladia koji je imao ast (i zaduenje) da u poslerevolucionarnoj Srbiji

zauzme poasno mesto ministra policije... Da li smo ikada odigrali
zagrobni sveani ples (pre balkanski ritual poistoveenja sa
pokojnikom) nad grobom nekog naeg ministra prosvete, ili nam
uvebavanje novih inodejstava tek predstoji?
39.
Da li su i dnevni i pononi rituali nad grobovima ministara
policije sastavni elementi opteg scenarija irenja nesigurnosti i
straha? Da li je re o indukciji spolja, ili o samoindukciji? Za moje
shvatanje gotovo je svejedno; vanija mi se ini sama metoda: ilogizam
govora i govorenja veoma je mnogo doprineo da metafiziki strah
dobija neke fizike i gotovo materijalne, bezmalo sasvim opipljive
oblike.
Evo nekoliko razumnih rei oveka koji se otima naletima
ilogizma; jednostavno i iskreno izgovorene su u proteklim raspravama:
"Ja moram da kaem da se uselio strah meu graane, uselio se strah
u kue i meu ljude, ali ne vie u tuu kuu. Ja sam doiveo neku
no da me moje dete pita: tata, ta se ovo zbiva"?... i kao da se svi
pomalo detinjasto pitamo: ta se to zbira? - dok nevoljno oslukujemo
zagluhnutu buku uspaljenih, uspaljivih i ve uveliko na zlo
osamostaljenih rei jedno naopako probuenog starogovornog
Novogovora. Kakva graja...
40.
Kakva graja, kakva zagluhnuta buka usplahirenih, uspaljenih,
uspaljivih i zapaljivih rei?
"Drugovi, nemojte zapaljive rei gasiti benzinom. Ako se kae da
su neke rei zapaljive, nemojte benzinom. Hvala". Zavretak jednog od
nedavnih izlaganja.
41.
Simbolizam plamena kao heraldike lekseme, tavie, ak i kao
metonimijske antistaljinistike stileme, kao figura koja istovremeno
treba da oznai i da potpomogne procese slobodne misli i da podri
njeno dostojanstvo... Ali, na alost, postoje i obrnute baklje, i nadole
okrenute buktinje.
Plamen je u heraldici netipian znak, pogotovo u heraldici
zemalja koje su svoje grobove naknadno iskomponovale prema
sovjetskom uzoru. Na sojvetskoj paradigmi, u definitivnoj Staljinovoj
stilizaciji, a u itnom platu, prikazan je zemljin ar i sunce koje se sa
istoka raa, to valjda treba proitati: "daleko je sunce, ali sve e vas
obasjati!" to se buktinje tie, ona se dosta retko, ali provereno, moe
ponekad pronai na "ekslibrisima", po bibliotekama slobodnih
mislilaca, poev od XVIII veka, pa naovamo. U Srpskoj akademiji
znanosti i umjetnosti imao sam ast, koji dan pre opratanja od svih
njenih asti, a povodom Titove smrti, da odrim besedu o Titu i o
simbologiji plamena... upisanoj u samo bie Nove Jugoslavije. Na
alost, u simbologiji je poznat i fenomen inverzije simbola. Naveu

63

samo jedan primer: pitagorejska, pa zatim alhemiarska petokraka u

srednjem je veku, vrhom nagore okrenuta, oznaavala boanski
princip apsoluta, dok je vrhom prema dole a noicama nagore
jednostavno iskazivala blisko prisustvo- avola. Dakle, svaka
amblematska ideja, moe se okrenuti naopako, invertovati se ili
pervertovati, to e sasvim jednostavno rei da i vatre, naopako
okrenute, nisu vie amblemi slobodne misli, ve piromanska alatka...
Toliko za uvod.
42.
Ko se to igra vatrom? Ko je taj to poziva nae umorne i
pometene due na piromanska inodejstva? Na alost, rekosmo,
postoje i obrnute baklje, i nadole okrenute buktinje.
Okrenuti baklje naopako - ko nas na to poziva? Drugovi, ja to
stvarno ne znam, ali ba kao i vi, nedavno sam mogao da proitam u
"Politici": Sveano spaljivanje Guberevca: "Bolnica za leenje duevnih
bolesnika... od davnina zvana Guberevac, seli se na ivljenja dostojnije
mesto. Tim povodom, a kao znak inata prema doskoranjoj
zdravstvenoj politici..." itd. Zatim: "Stoga vas pozivamo da vaim
prisustvom uveliate nau radostna SVEANOM SPALJIVANJU
GUBEREVCA... Dobro nam doli!" "Politika" koja je, malgre tout, jo
uvek pomalo i ona dobra stara "Politika", nije mogla da ne odvrati
ironinim otpozdravom: "Bolje vas naoli!"... Moda e mi neko rei da
je u pitanju neka moderna vrsta terapije, ali ipak, ja gnusnost same
zamisli razumem, i jedino mogu da razumem kao iracionalnu
inauguraciju liturgije paljenja zgrada, bolnica, parlamenta... liturgije,
koju, hteo-ne hteo, pamtim iz davnanjih dana moje rane mladosti.
43.
ovek je lepo rekao: drugovi, nemojte vatru gasiti benzinom... i
u pravu je, jer piromanske liturgije otpoiju prvo u sferi rei, zapaljivih
rei... dok se benzin ve obilato sliva preko knjiga i biblioteka, preko
biblioteka i bibliofila, naroito onih koji u svojim knjinicama uvaju
raritete sa ekslibrisima iscrtanim u znaku vatre.
ovek je lepo rekao: Drugovi, nemojte vatru gasiti benzinom!
Paipak, dva-tri dana posle oine najave o paljenju Guberevca, svi smo
jedne veeri u TV dnevniku mogli da vidimo kako se benzinom
polivaju ne samo ideje, ve i ljudi... Drugovi, da li ste gledali taj
dnevnik, i zar vas nije sramota? - Mene je sramota! Koja energija
mrnje, kakva eksplozija zlobe, koji udarci izvitoperenih argumenata
baeni na glavu jednog oveka, u iju kulturu, znanje, potenje niko
ak ni meu prisutnima, nije posumnjao - ali su udarci, izgleda ba
zato i bili toliko ostraeni. Da li je tano da je Ivan Stojanovi(3)
neposredno pre toga, a zbog sranih smetnji, bio sedam dana u bolnici?
Ako je tako, dogaaj bi se mogao shvatiti i kao pokuaj ubistva pred
kamerama. A re je bila o jednoj banalnoj direktorskoj smeni. U novoj
Jugoslaviji, ak se i ratnim zloincima sudilo uz potovanje
elementarnih ljudskih prava. Koje je, meutim, sve uvrede imao
sasluati taj ovek, koje navale rei zaguenih mrnjom!... Mislim da

64

bi ovaj televizijski dnevnik trebalo obnoviti i ponoviti za sve

jugoslovenske centre i dati ga na referendum sa jednim jedinim
pitanjem: je li to Titova Jugoslavija?
Izjavljujem pod punom odgovornou, da me je predstava teatra
uasa, koji sam imao prilike da vidim i da pratim na TV ekranu,
apsolutno porazila. Pitam se ta bih sve video i uo da sam
prisustvovao plenarnoj sednici CK SKS (zato je novine sve ee
nazivaju "plenumom"... nije li to jeziki atavizam?). A ta bih tek
doiveo da sam uzeo re i izgovorio sve ovo to sam sada napisao? A
da bih izgovorio; izgovorio bih! - Verovatno da ne bih nimalo mirno
odsluao i odgledao katigovanje glavnog krivca, izumitelja
nepoudnog jezika, prepunog kojekakvih jezikih svinjarija: aluzija,
alegorija, antiapologa, metarofa i ezopovskih zamki? Da li bi me moda
i razraunavanje sa Pavloviem, koje nisam video, ba kao i
razraunavanje sa Stojanoviem, koje sam samo delimino video podsetilo na ranu mladost i na Ufine urnale iz godine 32/33, koji su
bez ustruavanja, ak i sa hvalisanjem, prikazivali prva "ubistva pred
kamerama" jevrejskih intelektualaca, i intelektualaca uopte?
44.
Tri ili etiri navedena dogaanja (hepeninga) nisu ni u kakvoj
kauzalnoj vezi. Ali negativna energija zlih slika, podstaknuta zlom
snagom magijske paralingvistike metode, nikada i ne sledi kauzalne
matrice, ve se preko njih bezobzirno preliva i zalanava u
zapanjujue nizanje eksplozije... Dokaz: da su vanumne, iracionane,
monstruozne abrupcije predvidive, verovatno do njih u istoriji ne bi ni
dolazilo.
Pet dana posle najavljene ritualne paljevine, tri dana posle one
simboline, dakako opet ritualne ljudske rtve (mislim na Stojanovia),
"Politika" sa velikim zakanjenjem donosi sledeu vest iz Poarevca:
"Deaka sam operisao u avgustu. Sada je leao nekoliko dana u
bolnici da mu skinemo konce. Zadobio je teku povredu levog okananetu otrim predmetom. Izgledi da se ponovo uspostavi funkcija
ovog oka su minimalni... Velika nesrea zadesila je porodicu Beiri;
ovog leta 6. avgusta oko 21, 50 otiao sam (govori otac) u radnju za
prodaju semenki... Nije prolo mnogo vremena a Burim je dotrao
vritei pitao me: "Tata, imam li ja oko?"
45.
Ovu duboku deprimirajuu vest "Politika" je objavila sa velikim
zakanjenjem. U istom tom broju, i sa tipografski daleko jaim
naslovom, moe se proitati jedna prvorazredna staronovogovornika
tirada, pod naslovom: Kritikovan Borisav Srebri... tj. - jo jedno
polivanje benzinom, ta bi drugo bilo.
"Predloeno je da se razgovara sa Borisavom Srebriem u
Poarevcu, da bi se videlo da li ostaje pri svom samostalnom
istupanju"... ta je to samostaqlno istupanje? Nevetina novinara
novajlije ili dobro uhodana staljinistika stilema, iz najboljih dana...
de l'epoque, dakle, u originalnom stilu? Da li su, moda, druga

65

istupanja bila kolektivna, ili kolektivno odnosno timski pripremljena?

Ili pak, jednostavno, pseudoironini klie treba razumeti na
najjednostavniji nain, kao da je B. S. ve prebaen u kategoriju
"drugova koji su udno diskutovali" i da se ve nalazi na nekom
spisku. A onda, isledniki filmski "geg" iz godina poznih etrdesetih:
"Ako ostane pri ocenama koje je izneo na sednici CK SKS a koje su za
poarevake komuniste neprihvatljive, moe se oekivati i vie od
predloga za razgovor".
("Tata, imam li ja oko?)
46.
U sledeem broju "Politike": "Odgovornost ivane Olbine"...
"Skrenuti paju na ponaanje drugarice Olbine"... Ne moe, jedno u NINu, a drugo u Slobodnoj Dalmaciji... Organ opozicije"... i najzad, na istoj
toj strani gde je sve ovo natrpano, oigledno najvaniji, i najkrupnijim
slovima ottampan naslov - "NEMA NIKAKVIH SPISKOVA!"
Oni "udni" ve su uveliko postali "nepo, eljni"; nepoeljni su
postali "antipartijski", dodue samo u nestanim izjavama
nekontgrolisanih slobodnih strelaca... Bilo kako bilo, iri se poast
nedostojnog ponaanja i vrlo runog vladanja... pa ipak - nema
nikakvih spiskova. To e nas, bar donekle umiriti. "Dolo je dotle,
nastavio je (neki orika Danden) da se u beogradskim redakcijama
pria da postoje liste nepoeljnih, kao te liste su toboe u neijim
sefovima i samo se eka trenutak da se obelodane. Na te liste se
stavljaju stvaraoci, ugledni novinari, pokoji pisac..." Dobro, drugovi,
ubedili ste me - nema nikakvih lista, nema spiskova, nema udnih ni
nepoeljnih meu nama. Dobro, ali ipak, za svaki sluaj, stavite me,
molim, na te vae spiskove. Stavite me, jer vie volim da se jednog
dana moje ime ita na tim vaim hipotetinim spiskovima sumnjivih,
no na nekim drugim i drukijim spiskovima (istorije)... spiskovima
sasvim nesumnjivih.
P. S.
Da bih vam olakao posao, a budui da je celo ovo pismo i
napisano u ime odbrane slobode jezika (simbolino, ba u Vukovoj
godini) napisao sam ga svojim neometenim, slobodnim jezikom kojim
sam i pisao i govorio ve etrdeset godina unatrag. Odredite zasluuje li - ba kao i Pavloviev jezik - neke stroge, ili ak moa neke
grozomorne sankcije?

Napomena:
1. Pismo je objavljeno u knjizi Mrtvouzice, Jezike zamke
staljinizma, Zagreb, Grafiki zavod Hrvatske, 1988.
2. Re je o naslovnoj strani lista "Student", koja je bila povod za
osmu sednicu CK SKS.
3. Ivan Stojanovi, ekonomista, direktor "Politike"
Mladost, 16-29 novembar 1987.

66

67

6. Staljinistiki postmodernizam

Bogdan Bogdanovi je jedan meu onima koji su na nedavnoj

sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, zajedno sa
Ivanom Stamboliem u paketu izbaeni iz tog organa. Bogdan
Bogdanovi je odstranjen sa cininim obrazloenjem da "nije
prisustvovao sednici". Njegov prvi greh, pismo Centralnom komitetu SK
Srbije, koje je napisao netom po Osmoj sednici CK SKS, niko nije
spomenuo ni jednom rei. Ne samo na oprotajnoj sednici, nego ni
inae. Kao da Bogdanovi nikada nita nije prozborio o partiji kojoj (jo)
pripada.
Uprkos tome, arhitekta i profesor u penziji eli da se dostojno
odui partiji koju je toliko dugo potovao. Uskoro e, naime, izai
njegova knjiga Mrtvouzice(1) kao logini nastavak pisma, nakon koga je
Bogdanovi iskusio kako izgleda savremena hajka na oveka. Ako je
suditi po sadrini knjige, u Srbiji se ujesen mogu oekivati novi politiki
potresi. Godinjica Osme sednice nee proi neobeleena.
Mladina - Naslov knjige je Mrtvouzice?
Bogdanovi - To je Vukova re, ali je Vuk upotrebljava kao
prilog. Ivo Andri i kao imenicu. "Mrtvouzice" su mrtvi, pogreno
uvezani vorovi, odnosno, ovi vorovi se u ivotu nikako ne mogu
razvezati, ak ni presei maem. Pogotovo ne maem! Podnaslov knjige
je "Mentalne zamke staljinizma".
Mrtvouzice sadre pismo "Jezike zamke staljinizma" koje
objavljujem u celosti, bez ikakvih popravki. Mislim, naime, da je to
dokument... Sledi deo pod naslovom "Kalendar politike fantastike" u
kome pratim sve to se za gotovo devet meseci dogaalo sa tim
pismom nakon to je objavljeno u Mladini. Re je o iskazima iz novina
u sinhronizovanim napadima na moju glavu. Bio sam anitikomunista,
ljitoevac, srboder... poistoveivali su me ak sa pripadnicima
austrijske kaznene ekspedicije u Mavi 1914. godine. Kako ni sa kim
nisam mogao da polemiem, odgovorio sam knjigom i to na jedini
nain na koji sam mogao: kroz humor i prezir. Tu je i esej "Mentalne
zamke staljinizma" u kome analiziram sve ono to se dogaalo nakon
Osme sednice (CK SKS, op.a.). Knjiga se zavrava sa "Teorijskom
itankom" u kojoj iz bogate literature povlaim analogiju sa
primitivnim drutvima u kontekstu onoga to se kod nas zbiva: od
lova na ljudske glave (skalpove), pretvaranja ljudi u zveri i zveri u
ljude, do amanstva. Setite se samo koliko je puta Rado
Smiljkovi(2), predsednik beogradske partije, spomenuo "let u nebo".
To je amanska slika.

68

Svi ti sramni dogaaji koje sam beleio ostae u knjizi. Moraju

ostati u spomen na nepojmljiv skandal u srpskoj kulturi. Upravo zbog
toga u knjizi postoji indeks imena, tako da niko nee ostati
zaboravljen. Na uvanje istoriji, predao sam dvadeset imena.
Meu tim imenima Miloevi se jo najmanje spominje, jer je on
implicitno u svima. Mnogo puta spominjem Radoa Smiljkovia i ove
nae marksiste-lenjiniste, ovaj na folklorni marksizam i tienike
domae verzije Nine Andrejvne(3) Markovieve, naime. Tu su, takoe, i
razni Miloi Aleksii, neki urkovi... Meni su to bila sasvim
nepoznata imena, pa sam zbog toga iao kroz spisak radova profesora
Beogradskog univerziteta. Pokazalo se da je re o ljudima sa dva-tri
napisana rada, znai, o potpunim marginalcima. Pria se o
raspadanju Jugoslavije, a mogli bismo da govorimo o jo kojekakvim
raspadanjima: o raspadu srpske savesti, srpskog duha, o raspadu
srpske kulture i, sasvim sigurno, o raspadu Beogradskog univerziteta
sa koga se regrutuje dananja elita srpske partije. To je degradacija
kojoj se nema ta dodati. U vrhu srpske politike nikada nije bilo vie
profesora-politikologa. U knjizi sam analizirao njihove govore; sve je
konfuzno, protivreno. Knjiga razotkriva staljinizam u tim mentalnim
zamkama, u toj mentalnoj nedoreenosti. Staljin je, pri tome, jo
najmanje znaajan pojam, vaniji je staljinizam, neto to je postojalo
i pre Staljina i to se pokazuje na razliite naine.
- Da li uopte ima smisla da se ovi procesi u naem drutvu
nazivaju staljinizmom?
- Sve vreme za ove procese traim novi izraz, ali ne mogu da ga
naem. Ponekad je re o staljinistikom postmodernizmu,
sentimentalnom neostaljinizmu, ili nacional-staljinizmu. U sutini,
staljinizam je sinonim za primitivizam, primitivizam u miljenju,
SKRIVENU MISAO. Staljinizam ima svoju primitivnu ontologiju vieznanost, mogunost da se misli na dve-tri stvari odjednom, da se
zapostave uzroci i posledice, da se zaboravi na zakon logike. Nije bilo
lako da se napravi knjiga, da se sazda lep, primereni tekst na osnovu
ubreta. U poetku sam radio sa velikom mukom, sa stranim
gnuanjem. to je vreme vie odmicalo, sve sam se vie zabavljao.
Poeo sam da uivam u tekstu, stvar se literalizovala. Naa stvarnost
je, konano, kada proe kroz intelektualno sito, sve slinija Gogolju.
To je moje zadovoljstvo. Moja knjiga ne nalikuje ni Gogolju ni Rableu,
a naroito e biti zanimljiva zbog toga to neke stvari osvetljava sa
neoekivane pozicije.
- Nakon Osme sednice partijski spikeri su, povodom politike
diferencijacije od nepodobnih, navodili fantastine brojke od po
dvadeset hiljada, sto hiljada ljudi koji su uestvovali u raspravi o jeresi
Ivana Stambolia, Dragie Pavlovia, o vaoj jeresi, nakon to je vae
pismo objavljeno i o jo mnogo emu. Po vaim istraivanjima, te
neverovatne brojke o iznenadnoj animaciji srpske partijske baze nisu
odraz stvanog stanja, ve politika manipulacija dvadesetak jurinika.
Kako se uopte miljenje partijske baze indukovalo u saoptenjima
najviih partijskih foruma?

69

- Veoma jednostavno. Re je o uslovnom, Pavlovljevom refleksu:

dresirate psa da, kad mu pokaete crvenu olovku, pone da laje. Onda
ga nahranite. Navikli smo, da na re partija skoimo kao jedan, bez
obzira na to da li emo da demonstriramo za Trst, ili protiv ubistva
Patrisa Lumumbe. Analiza novinskih tekstova i imena aktivista koji se
u njima pojavljuju pokazuje da je, uistinu, odziv na diferencijaciju
katastrofalno nizak. Sto hiljada ljudi je prisustvovalo sastanku zbog
toga da bi govorili o nemanju hleba, nemogunosti da prehrane
porodicu, a onda su oni sve to strpali zajedno u pribrojili srdbi na
nekoliko crnih avola. To je odgovor na pitanje kako se indukuje
miljenje baze. To, takoe, nije baza. Ali, istina je da je bilo prilino
buno. Mene lino su u vie navrata u novinama napadali isti ljudi,
obrtale su se iste sintagme, iste reenice su se, kao kliei, prenosile iz
napada u napad, ali je sve zajedno bila prilino mizerna demagoka
igra, koja je kao i svaka demagoka igra bila opet veoma efikasna. Ali,
kada podvuemo crtu, od tih sto hiljada "uesnika-diskutanata"
ostane jedva dvadeset imena, uvek spremnih jurinika koji startuju na
svakoga. To su sulude, subinteligentne stvari...
U mom sluaju je ta atomska buka trajala dvadeset dana.
Nakon toga je sledilo sumnjivo zatije, koje je poelo tako to se jednog
jutra na televiziji pojavila neidentifikovana osoba iz partijske
organizacije neke mesne zajednice. Taj ovek u konoj vindjakni
zauzeo se za to "da se svi poiste iz Centralnog komiteta i iz Partije.
Moda bi bilo dobro, da se potedi samo Bogdan Bogdanovi, jer je
bolestan". Uzbudio sam se, jer sam saznao da sam teko bolestan!
Kazao sam supruzi Kseniji da svima kae, da sam se razboleo od side,
da im tako malo pripomognem. Evo kakve su sve neverovatne trikove
koristili.
Jasno je da je postojao i "tab za diferencijaciju", koji je sve to
pratio, prikupljao, davao instrukcije i pomagao u pisanju pisama
italaca za Politikinu rubriku "Meu nama". Iza svih je bilo mogue da
se prepozna jedna ruka, sve je ilo iz centra. Recimo, na mene se ilo
sa tipiziranom i providnom argumentacijom, sa belim alom koji
nosim. To je koska za narod, taj beli al su mi stalno prebacivali.
Najjai argument, koji je izazvao i najgore uzbuenje, bilo je
redigovanje telegrama koji su beogradski studenti 1948. godine poslali
Staljinu, to sam ja uradio kao lan Univerzitetskog komiteta, po
partijskoj dunosti. Danas je to jako uznemirilo srpski narod, jer,
kako sam tako neto mogao da uinim velikom Staljinu. Radilo se o
akciji s kojom smo molbu, da nam Koba (Staljin, op. aut.) doe u
goste, prepravljali u verbalnu doskoicu da ne doe.
- Ve ste nekoliko puta upotrebili sintagmu "samo dvadeset
imena". Ko je zapravo predstavljao manjinu a ko veinu u Centralnom
komitetu?
- Kakva manjina ili kakva veina? Ja je ne vidim! Da je
postojala, sigurno bi se oglasila. Postoji samo apsolutna veina
glasova, koja je uvek jednoglasna. Manjina je iz Centralnog komiteta
brzo iskljuena. Likvidirani su svi koji su se drznuli da kau ta
stvarno misle. Dragia Pavlovi, na primer. Rekao je samo tri rei

70

("olako obeana brzina"), za koje su se uhvatili. Kritikovan je za jedno,

odgovarao je za drugo, a iskljuen je zbog neeg sasvim treeg.
- Isto se dogodilo i vama: iz CK ste izbaeni zato jer "niste dolazili
na sastanke"...
- Moram da objasnim zato me nije bilo na sastancima. Nakon
pisma "Jezike zamke staljinizma", koje sam nakon Osme sednice,
kojoj nisam mogao da prisustvujem, poslao CK SK Srbije, reeno mi je
da za mene nema mesta u Centralnom komitetu. S tim sam se sloio.
U CK-u koji sprovodi istke i koji sprovodi istke zbog istki, a povrh
svega to ini iz apsolutno nejasnih razloga i sa nejasnim motivima,
stvarno nemam ta da traim. Nakon juria na mene, pomislio sam da
nema nikakvog smisla da sedim tamo i da objanjavam. U pismu sam
rekao svoje, odgovor nisam dobio, nijedan od mojih argumenata nije
opovrgnut. Zbog toga vie nisam dolazio na sednice CK. Ali, da to
upotrebe kao razlog za moje iskljuenje, to je licemerno! I smeno,
najpre smeno... Nakon sve hajke i uzbuenja oko tog pisma, za moje
iskljuenje nisu upotrebili nijedan od svojih "argumenata".
- Da li ste ikada oekivali da vam se CK izvini?
- Dva-tri puta sam se naivno ponadao da bi bilo u redu da mi se
neko izvini za sve svinjarije koje su mi uinjene. Ako nita drugo,
konano sam samo javni kulturni radnik. List Politika, na primer,
danas moe sve da dozvoli: moe da falsifikuje, lae, izvre, od ljudi
pravi budale... sve, ba sve mu je dozvoljeno. ak svojim zaposlenima
moe da naloi da piu pisma u kojima podravaju ili se obraunavaju
s ljudima. Prvo pismo domiljatih italaca, kojim su me napali u listu,
napisala je sekretarica NIN-a. Kada sam, dakle, razmiljao o tome da
zatraim od Centralnog komiteta da mi se zbog svega toga izvini u ime
Partije, jedan Vojvoanin mi je rekao: "To nee ii. Uprkos svemu, oni
vas nisu direktno napali, iako se zna da je sve montirano. Formalno,
napalo vas je lanstvo, takozvana 'baza'." Formalno me je stvarno
napalo lanstvo, ali je kroz analizu tih tekstova oigledno da su napadi
"javnosti" dirigovani sinhronizovano.
Da sam lan bilo koje evro-partije, bila ona komunistika,
socijalistika ili demohrianska, moja bi me partija branila od svake
svinjarije koja bi ila na moju linost. Ovde je upravo obratno! Istini za
volju, Rado Smiljkovi se izvinjava. Vrlo rado se u ime svog
Beogradskog komiteta izvinjava svima. Izvinjava se Srpskoj akademiji
nauka... samo meni ne. Ne izvinjava mi se zbog toga to su mi sa
Beogradske televizije skinute sve emisije, to su me izbacili sa svih
tribina. Situacija je danas takva, da jedan Vuk Drakovi ide po
tribinama, govori ta mu padne na pamet, zbog ega ga eventualno
mlako kritikuju, a ja ne smem ni da doem na takvu tribinu. Za mene
je zavesa sputena. Otkazane su mi izlobe, monografija koja je bila u
pripremi pala je u zaborav.
Jednom rei, zbog svega toga razmiljao sam jednog trenutka o
tome da im napiem jo jedno pismo u kome bih im rekao: "Molim
vas, ili mi se izvinite, ili me odmah izbacite. Amnestiju ne prihvatam!"
eleli su, naime, tihu amnestiju: ja da utim, i oni bi utali. Tako sam
poeo da piem knjigu...

71

- Iz Centralnog komiteta ste iskljueni na osnovu naela

demokratskog centralizma, koji ste, ulaskom u Partiju i u redove tog
istog Centralnog komiteta, prihvatili i sami. Da li to znai da ste u tom
meuvremenu, preispitujui se, doli do drugaijih stavova, drugaijih
pogleda? U emu je problem?
- Problem je u etrdesetogodinjoj lojalnosti jednoj ideji kojoj
sam uvek pripisivao vie nego to je ona u naem okruenju uistinu
sadravala. Poslednjih godina to postaje sve jasnije... Problem je u
idealizovanju te ideje, u zabludi da iza ovakvih i slinih apsurda
moda ipak postoji neka mudrost. Ali, uvek doe trenutak u kojem
branite svoje pravo na sopstvenu pamet. Samo sebi mogu da zahvalim
za to da sam svemu uprkos ostao pri zdravoj pameti i da sam tako
stvari objanjavao onakvim kakve jesu. Striktno uzev, i danas ne
vidim da bih mogao da idem preko svog razumevanja intelektualca i
umetnika
komuniste.
U
svom
shvatanju
kompleksnog,
komplikovanog antropolokog komunizma, u koji sam verovao, ostao
sam dosledan ali nisam razumeo u kojoj meri je to samo moja
predstava, lina iluzija, fikcija...
- Dragia Pavlovi se na odluku o iskljuenju iz SK nije alio zbog
toga to "to nije njegova Partija". A vi?
- Moja Partija je duhovna partija, ova Partija to nikad nije bila!
To je predratni antibarbarus, to je bitka za nezavisni komunizam.
Moja partija je ona iz 1948. godine kada sam jedino bio siguran da je
to neto moje. U granicama sopstvenog poimanja i predodbi ja sam,
dakle, u svojoj partiji. Zoran Sokolovi (sekretar Predsednitva CK
SKS, prim. aut.) nije i ne moe da bude, Smiljkovi i itava falanga
polupismenih marksista, profesora marksizma, takoe ne, kao i
zagonetni, nepronicljivi Slobodan Miloevi...
- A to zvui kao kompliment!
- Vie kao dijagnoza! Moja partija je ona koja bi tolerisala, da ne
kaem dozvoljavala i podsticala me da gradim spomenike revoluciji
kojima sam filozofirao o ivotu, smrti, o metafizici istine u revoluciji i o
opravdanosti ili neopravdanosti hipostaze revolucije. Verujem da e
sada na red doi i to: na spomenike e mi postaviti zvezde petokrake,
kako bi ih pokrstili i vratili u zagrljaj komunistike crkve, jer su bili
previe arhaini.
Konano, moja partija je moje nijansirano jugoslovenstvo, to
staro i duboko usaeno oseanje. Oseam da Jugoslavija puca i
duboko sam uveren da najstranije i najopasnije puca ba u Srbiji.
Zbog toga su i smene prie da Jugoslavija puca zbog Slovenije... Zar
ne? Ako ef jedne partije, jedan politiar, za koga sam rekao da je
nepronicljiv, izjavi: "Srbija e biti republika, ili je nee biti", onda je ta
izjava morbidna. Nakon toga bio sam u prilici da razgovaram sa
jednim srpskim seljakom koji me je pitao: "Pa, ta e da bude posle?
Hoemo li opet da kopamo bunkere i zemunice?" Jednostavno, ta
izjava znai da idemo u isti nihilizam, u samounitenje. Prestraen
sam. Analizirajte re po re: "Ili e je biti ili je nee biti!" Naalost,
proiveo sam vremena kada nije bilo ni Jugoslavije, ni Srbije, niega
nije bilo, bilo je samo bezumlje, krv i rat... Zbog toga ne mogu da

72

razumem tu izjavu. Moda mi je malo i ao, to bar jednom nisam

otiao na taj CK, stao za govornicu i zatraio od svog predsednika
Partije da mi objasni ta znai ta katastrofina izjava. To je hilijastina
izjava, a hilijasti su bili oni koji su verovali da e hiljadite godine da
bude propast sveta. Ta izjava znai: ili to ili propast sveta!
Nepronicljivi ef partije... Od Slobodana Miloevia nadalje u srpskom
Centralnom komitetu su samo praznoverci, za koje sve vai jedinstven
izraz - argonofazija.
- Postali ste disident?
- I da i ne. Moj prijatelj, koji je jo uvek lojalan i koji je u raznim
institucijama, povodom mojih konstatacija da e me izbaciti iz partije
rekao mi je: "ta se udi? etrdeset godina si duhovni emigrant u
ovoj zemlji. Uvek si bio disident." Rei su relativne. Disident, ta pa to
znai? Sigurno neu biti gromoglasan, politiki aktivan disident. Ne
volim to. Ali mi nije svejedno kako e me razvrstati. Moete li vi meni
da odgovorite na pitanje, da li je Slobodan Miloevi disident ili nije.
- Radije bih pitala ja vas, na primer, ta - osim tolerancije najvie nedostaje sadanjoj politikoj garnituri u Srbiji?
- Humor! Za njih nije humor, ne razumeju ga, ali ga se boje!
Jedna od ozbiljnih mogunosti da se sprei ludilo u narodu je humor. Nadam se da e se moji Srbi ipak vratiti tradicionalnom
smislu za humor i da e razumeti da su sada na tome, da ovog puta
oni postanu predmet humoristike obrade, a za koju nije nuno da je
uvek smena. Lov na vetice otvoren je naveliko, sruene su sve
granice dobrog ukusa, normi ponaanja i stila. Humor je naa jedina
nada. Onakav kakav je u pounoj satirinoj prii Radoja Domanovia
"Voa".
Napomene:
1. Mrtvouzice, "Jezike zamke staljinizma", Grafiki zavod
Hrvatske, Zagreb, 1988.
2. Partijski funkcioner, diplomata u vreme Slobodana Miloevia
3. Nina Andrejevna, kritiar Gorbaova, verovatno pseudonim.
Intervju: Svetlana Vasovi
Mladina, Ljubljana, 12. avgust 1988.
Prevela sa slovenakog Seka Stanojlovi

73

7. Bogdan Bogdanovi

Ja sam u godinama kad je ovek opsednut biografijom, kad

gleda svoj ivotni put kao - ako kaem, kao neku graevinu, bie opet
neko zalud graditeljstvo - kad trai smisla u svojoj biografiji, u svom
ivotnom putu. Tim je rijeima Bogdan Bogdanovi arhitekt, profesor,
pisac, bivi beogradski gradonaelnik i, kako sam kae, "izletnik u
politiku", zapoeo na drugi viesatni razgovor o njegovu ivotu, radu,
politikom delovanju, demonima i duhovima koji su ga opsjedali i koje
je, na razliite naine, istjerivao i rastjerivao. Razgovor, naravno, i o
njegovoj najnovijoj knjizi Mrtvouzice, eseju-dnevniku o naem
primitivnom mentalitetu, naim strahovima i ritualima, naem
"postmodernom staljinizmu".
Njegove odmjerene, ali ipak ive i ispod povrine strastvene
rijei, intelekt koji se odvaio isprobati mnogo toga, hrabrost koju je
pokazao i pismom upuenim CK SK Srbije nakon Osme sjednice i
knjigom koja je pred nama (a to, ipak, jest i akt intelektualne i line
hrabrosti), sve to kao da potvruje rijei Rolfa Dohrendorfa. Kao
dvorske budale suvremenog drutva, svi intelektualci su duni da
sumnjaju u sve to je oigledno, da relativiziraju svaki autoritet, da
postavljaju sva ona pitanja koja se nitko drugi ne usuuje postaviti.
Pa ipak, svi njegovi izleti u vanjski svijet, bili oni zalud-graditeljski,
spomeniki, bili literarni, uvijek su ponovo zavravali u vlastitom,
bogatom i posve linom intelektualnom svijetu, a na isti je nain (to
potvruje i ovom najnovijom knjigom) zavrio i njegov izlet u politiku.
Odrastao u intelektualnoj atmosferi kue "kroz koju je proao
itav na meuratni modernizam, u ristievsko-krleijanskoj"
atmosferi koja ga je, ini se, i politiki izravno oblikovala (te je i s
naim ortodoksnim predratnim skojevcima imao sukoba). Bogdanovi
rlativno kasno odlazi u partizane, ali zato pravi brzu vojno-politiku
karijeru, biva teko ranjen, uspijeva se sretno vratiti civilnom ivotu i
studiju, postaje asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i
zapoinje svoj rad na spomenikoj arhitekturi i knjigama. Premda
postaje gotovo nekom vrstom uzora u naoj spomenikoj arhitekturi
(posebno: Sremska Mitrovica, Jasenovac i Mostar), ipak se njegovo
djelovanje ne svodi samo na mirnu profesorsku i umjetniku karijeru.
Nakon burne ezdeset osme (bio je lan Akcionog odbora) uspijeva se
nakratko, uz pomo studenata, izboriti za reformu arhitektonskog
studija (Nova kola), neko je vrijeme dekan fakulteta, a potom biva
smijenjen; poetkom osamdesetih uspjeli su ga uvjeriti da prihvati
mjesto predsjednika Skuptine Beograda (to je, kako kae, probao iz
radoznalosti i uvjerenja da e neto moi napraviti). Svojim izletom u
beogradsku politiku nije odvie zadovoljan, kao ni svime onime to

74

(mu) se dogaalo u CK SK Srbije, gde je sredinom ove godine

razrijeen lanstva. ini se da ga politika nikada nije doista prihvatila,
niti razumjela. Moda ga se, u tom nerazumijevanju, i bojala. U
svakom sluaju, poesto ga je, kao to u svojoj novoj knjizi pokazuje,
u svojoj iskljuivosti falsificirala, namjerno pogreno iitavala,
pokuavala ga etiketama diskvalificirati, bez argumenata. Istu
sudbinu predosjea za svoju novu knjigu, moda ak i za ovaj
razgovor. Bit e, stoga, da nije naodmet jo jednom proitati njegov
kratak uvod u Krug na etiri oka gdje kae:
"Potovani itaoe,
Knjigu koja je pred vama moete mirno proitati kao i svaki
drugi trakat. Ako ba hoete, moete je shvatiti i kao roman, pa ak i
spev. Samo, budite oprezni. Na pustolovnim irinama okultne
geografije, gdje se odvajkada re vie hvatala nevid-vidom sluha no
sluhom onjeg vida, nije ba savetno iitavanje traktata kao romana
(ili jo gore, obratno), niti je savetno iitavanje traktata kao spevova i
spevova kao traktata. Zato? Prosto zato to se na takvim
pustopoljinama duha, evokacija stvari ume vrlo lukavo prometnuti u
invokaciju, zvon se neretko preobraa u zov! A zov lako moe postati i
... ernozov! I zato brate, itajte Krug na etiri oka kako vam drago,
ali ga ipak itajte malo... malice... iskosa i sa strane; itajte ga bez
strasti i, ako je ikako mogue, bez one svima nam dobro poznate
"kategorije uea".
Srdano, i bez zle namere, va B. B.
START: to vas je navelo da se, piui svoju najnoviju knjigu,
nakon toliko godina vratite Levy Bruhlu; to vam je on s distance od
osamdesetak godina mogao poruiti?
Bogdanovi - U njegove knjige zavirio sam jo pred rat. To je vrlo
zanimljiva literatura, i posle sam sakupio uglavnom sve to je objavio.
U svoje vreme sam ga dosta koristio u razdoblju kada sam pisao
Urbanistike mitologeme,(1) dakle pre jedno 25 godina. Da, upravo
piui Urbanistike mitologeme, a i u pripremama za svoja predavanja
na fakultetu. Jednom sam negde ponudio definiciju da je arhitektura
primenjena antropologija. Znai, materija mi je poizdavna bila
zanimljiva i svojevremeno sam dosta dobro u nju bio uao... Dodue,
Levy-Bruhl ostao bi potpuno zaboravljen, jer je svoju ulogu u mom
intelektualnom razvoju davno odigrao da nije poela cela ova guva
posle pisma...
- Nije li guva poela i prije vaeg pisma i prije same 8. sjednice
CK SK Srbije?
- Pazite, za mene je guva otpoela sa pismom, u trenutku
pisanja pisma. Ja sam se vratio u zemlju (bio sam na osnivanju
Meunarodne akademije arhitekture u Sofiji) i shvatio sam ta se
izdogaalo. Mogao sam da biram, jer niko me nije dirao, mogao sam
da outim i da pustim da stvari idu svojim tokom, da sedim i dalje u
Centralnom komitetu i da diem ruku kao svi ostali, ili da se ipak na
neki nain stvarno postavim prema dogaajima. Odmah sam osetio
zloslutnost dogaaja, to i nije bilo teko osetiti posle toliko iskustava

75

u ambijentima u kojima ivim. Reio sam, dakle, da se otkaim, da se

otisnem, i da pokaem da u svemu tome ja ne uestvujem. Da sam bio
na sednici, rekao bih svoje i verovatno bih bio brzo uutkan. Ovako,
meutim, odluio sam da napiem jedno kratko pismo, stranicu-dve, i
da time, za sebe, stvar i zavrim. Ni u toj kratkoj verziji ne bi izostalo
ono "stavite me na spisak", jer mi je od prvog trenutka bilo jasno da
pismo samo tako mogu zavriti. Ali, kad sam poeo da piem (a stvar
je sluajno krenula od jezika, jer me je jezik te sednice porazio; to je
bila neka opaka regresija, zastraujue vraanje na staljinistike
govorne matrice) - eto, kad sam ve otpoeo, odmah sam se zakaio na
neke od tih jezikih vorova, a onda je iz mene provalilo neko
zaboravljeno, poraavajue iskustvo, poznavanje situacije, naravno.
Pred oi su mi izlazile stotine i stotine sastanaka na kojima sam
decenijama sluao velianstvene, samouverene lupetatore, i gde sam
trpeo i trpeo od divljatva rei. I onda je, iz mene, bez moje volje,
provalio sav bes iskustva. Tako je dolo do 60 stranica teksta. Tad
sam ve shvatio da e se stvari komplikovati i da e biti reakcije. Ali,
ako mogu tako da kaem, oekivao sam uljudnu hirurku operaciju,
sterilisanu; partija e me kazniti ili otpisati uz uobiajena anestetika
sredstva. Anesteziju glavnjom po glavi ipak nisam predvideo. A poto
je krenulo kako je krenulo, odnekud mi je doao Levy-Bruhl u seanje.
Sedeo sam u ateljeu, u Malom Popoviu, i predomiljao se da li u
ipak morati neto i da odgovorim... poto me, oigledno, ni anestezija
"glavnjom po glavi" nije primirila... Prvi dogovor s Albertom
Goldsteinom bio je da pismo objavim kao zasebnu knjiicu. Ideja mi se
svidela. Onda smo shvatili da ne moe biti knjiga od 60 stranica i da
treba dodati jo neto, a stvari su se same sve vie dodavale i
dodavale. Usledila je prava kaznena ekspedicija na pisca jednog,
praktino neproitanog, pisma... Bio je red razume se da i ja opauim,
pa se tako formirala knjiga u obliku u kojem se sada pojavljuje. to se
Levy-Bruhla tie, njemu me je, verovatno, privukao, jo jednom, zvuk
njegovih naslova: "Primitivni mentalitet", "Mentalne funkcije u niim
drutvima", "Primitivna mitologija", , "Primitivna dua". Taj atribut
"primitivno" dobro je zvuao! Zaela se, eto, jedna krajnje bizarna
ideja, koju sam dosta dugo odbacivao, ideja o mogunosti jednaenja
pojava koje se nikako ne dodiruju. Na kraju sam se uverio da sistem
analogija doista postoji, poev od naporednosti izmeu primitivnih
festivala i, recimo, parada na Crvenom trgu, pa sve do parada
dananjih i ovdanjih.
- Kako ste poeli?
- Otpoeo sam, eto, da isecam tekstove iz novina i da sastavljam
neku vrstu kalendara. Istovremeno, uronio sam jo jednom u tekstove
Levy-Bruhla, vadio beleke i citate. Kao to znate, on je sakupio
ogroman materijal, koji sam i ja koristio. Nain citiranja citata nije
rado vien u nauci, ukoliko se prikriva. Ja nisam nita prikrio, a moja
knjiga i nije nauni rad, ve je neka vrsta vrlo naopake
antropopolitike (anti)poetike... Vadio sam, dakle, neke kockice, lepio
papire po zidovima i traio slinost. Pri tom sam, stalno, bio pomalo
zbunjen. Poto sam u pismu najavio slovo o staljinizmu, trebalo je i

76

nastaviti. A meni nikako nije bilo jasno da li je "staljinizam" dobar

termin; moda bismo za sve to se dogaa morali potraiti i neki nov
izraz. Ali, okreni-obrni, sve se vrti oko iste porodice rei: staljinizam,
neostaljinizam,
staljinistiki
postmodernizam,
postmoderni
staljinizam, pa, bogme, i nacionalstaljinizam, ali i - prelogiki
romantizam
u
dodiru
sa
staljinistikim
sentimentalnim
pravovercima... itd. itd. Vidite, problem staljinizma, u naoj verziji, pre
svega pribrajam - mentalitetu! Mene je i ranije na mutni politiki
mentalitet uznemiravao. Oseao sam da neto tu nije u najboljem
redu. Nasluivao sam da emo kad-tad skupo "otplatiti" na nain
naopakog, ukrtenog, nedokrajenog miljenja. Kad kaem mi, mogu
pri tom misliti i na celu Jugoslaviju, ali ovde pre svega mislim na
svoju uu sredinu, na Srbiju, na jednu vrstu aktivista ije konfuzije
nisu od jue!
- Koje su osnovne karakteristike tog mentaliteta?
- E, sa ovim vaim pitanjem otpoinju neke tekoe. Sve to
Levy-Bruhl obrauje odnosi se na bezazlene divljake koji su u tom
svom ednom divljatvu isti i estiti. Koristei Levy-Bruhlove primere,
shvatio sam da nemam ba nita protiv tih nekadanjih divljaka. Ali,
takvih vie nema. Levy-Bruhl je zavrio svoj ivot pred drugi svetski
rat, svoje knjige je pisao u prvim decenijama ovog veka (XX), a koristio
je ranije materijale, tako da se sve o emu govori odnosi na
devetnaesti vek, a neki su primeri jo i ranije. Pred oima nam je
prilino arolika, ivopisna slika primitivnog sveta, koji je, u raznim
interpretacijama, poev jo od putopisaca ranijih vekova, bio
prikazivan uglavnom sa simpatijama... Preromantiarski putopisci
esto su raspravljali i o nekim divljacima-filozofima, o mudrim
divljacima i tako dalje. Meutim, u mojoj knjizi nije re o mudrim
divljacima, kamo sree da jeste! Primitivni mentalitet prebaen u nae
vreme postaje stravian.
- Kako?
- Recimo, odlika svakog primitivnog mentaliteta je i kategorija
uea koja kojekako zamenjuje zakone kauzalnosti. Nita se ne
razjanjava uzrocima i posledicama, ve se sve razjanjava "mojim"
stepenom uea u stvarima. Ako "ja" gledam kamen, ja sam samim
tim ve pomalo u tom kamenu i to mi omoguuje magijsko optenje.
To je, razume se, rudimentaran mistian mehanizam vienja sveta, iz
njega proizlazi mogunost prebivanja na istom mestu u dva razna
trenutka ili, obratno, u istom trenutku na dva razna mesta. Tu vam je
i sva sila onih primera gde ovek tvrdi kako je u toku noi bio dvesta
kilometara daleko, a spavao je ipak tu negde gde je. On licencije sna
prima zdravo za gotovo. Samim tim ni granice izmeu sna i jave nisu
mu ba sasvim jasne. Nudi mu se, dakle, nemala ansa da bude u isti
mah i ono to misli, odnosno to sanja da jeste, i ono to jeste, to bar
veruje da jeste, ali i ono to nikako nije, i ne zna da nije. Moe, dakle,
biti po potrebi i ovek i zver, moe imati i vie dua ljudskih i zverskih,
moe mu vrhovni rec ak i ukrasti, zarobiti, zaarati pokoju od
suvinih, prekobrojnih dua, a ipak ostaviti mu bar jo dve-tri pa se
sa njima uzgred snalazi... Bogata, ljupka antropoloka poetika, nema

77

ta, ali ne valja, nikako ne valja kad zaboravljena antropoloka

poetika postane regresivna retorika.
A upravo takva vrsta "preloginog" vieduja postoji u najdubljoj
dubini svakog staljinizma. ovek staljinizma u stanju je da odjednom
veruje u tri razliite stvari (i na vie razliitih nivoa svesti) to mu lako
omoguuje da u istom trenu bude i teoretiar i konfuik, i moralist i
prekritelj, i da to bude, kao to rekoh, apsolutno iskreno. A
staljinistika fascinacija, dakle, ideoloko zaaravanje podrava ga
svakotrenutno u njegovom polipsihizmu, ak i u toj njegovoj poliegzistenciji.
- Kakva je uloga Josipa Visarionovia u nastanku staljinizma?
- U itavoj prii o staljinizmu, sam je Staljin prilino nevaan.
ini mi se da to upravo uviaju i najlucidniji sovjetski intelektualci.
Da nije bio taj Staljin, bio bi neki drugi. Na jednom mestu u knjizi
pomenuo sam da se mogao pojaviti i neki beli Staljin, neki Rasputin,
pa bismo bili gotovo na istom... E, sada, valja dokonati zato je
staljinizam odabrao ba ruski prostor? Postoje li neki specifini
kulturnoistorijski inioci? Nabacio sam hipotezu da, moda, i postoje.
Recimo, neke dodirne take izmeu staljinizma i amanizma, izmeu
staljinizma i starih ruskih sekti, recimo bespopovaca koji su se
sladostrasno samospaljivali, i slino. Moda su u pitanju direktni
nanosi animistikih, dakle amanskih varijanti "primitivnog
mentaliteta" koji su inkoherentno spojeni sa nejasnim kategorijama
neke polovine hriansko-marksistike moralke... Ovako ili onako,
sasvim solidna podloga za svaku, pa i staljinistiku, pa i
neostaljinistiku (postmodernu) "civilizaciju lai".
- Koliko se na balkanski primitivizam, s mistinim vienjem
svijeta, a korak dalje i na balkanski staljinizam, razlikuju od onoga
staljinizma koji se moe analizirati na primjeru drugih istonih zemalja
ili Sovjetskog Saveza? Koliko smo, da tako kaemo, i u ovom posebni i
specifini?
- Kao i sve drugo u zadunajskim prostorima, sve, ovde kod nas,
izgleda sitnije, sve izgleda manje vano, ak i manje velianstveno! Mi,
sreom, nemamo logore i zloine. Logora nema vie ni u Sovjetskom
Savezu, ali staljinizma ima i tamo i ovde. Oni ga vide, i bez oklevanja
na njega upozoravaju i udaraju. A mi, uglavnom, utimo.
- Ali imamo nae balkanske pijune.
- Dakako, i sumnjiva lica. Ali u naoj balkanskoj varijanti i sam
neunitivi duh staljinizma pomalo je kao iz Nuia, dakle palanaki je
i iftinski. ak i nae paraamanistike politike egzaltacije dobijaju
auru prenemaganja i nadlagivanja. Nijedna stvar nije reena ako nije
unapred "ovieduena", i s jeftinim predumiljajem. Svaka reenica,
svaka re d se obrnuti, a sve se obrtanjem da pobrkati do punog
zamagljivanja smisla, sve dok se ne izgubi svaka logika podloga. Ne
volim teorije i ne smatram da je ovo to vam govorim neka teorija.
Mrtvouzice, ponavljam, nisu ni knjiga nauke, ni knjiga teorije, ni
knjiga proroanstva. Re je o slobodnim razmiljanjima, pa ako
hoete, i dijagramima, poetnim dijagramima za neka dalja
razmiljanja... ako za razmiljanje bude jo vremena. Naime, ako bude

78

vremena, i ako ne postane sve odjednom zastraujue prazno i

bespredmetno, valjalo bi, svakako, dokonati gde to i kroto sami sa
sobom ne komuniciramo, gde smo to i zato smo sami sa sobom ba
toliko zavaeni. A upravo u samom epicentru nae nemoi
samooptenja kao da svetluca i uporina taka naeg sitnog (ali
istrajnog, istrajnog!) staljinizma... Mogu jo i ovo da vam dodam:
moda sam na Levy-Bruhla ponovo naiao i zato to sam u pismu
spomenuo tunu sudbinu poslednjih indijanaca, imajui upravo u
vidu njihovu traginu nemo da razdele svoje snove od jave koja se
kao poast na njih spustila. Valjda sam, ponet tim poreenjem, hteo
da malo podrobnije proem kroz materijale o Indijancima, a kod LevyBruhla ih ima dokvoljno... Posle sam (to nije neka naroita uteha)
video da nije re samo o sirotim crvenokocima: drama nemoi da se
izae iz slatkih snova o homogenom, o monolitnom svetu, tipina je za
sve "prelogiare" davnanje, kao i dananje.
- to bi na to rekli nai profesori marksizma-lenjinizma?
- Nikada nisam bio pasionirani marksista, a teoretiar jo
manje. ak ni knjige iz moje oblasti o gradovima, o graditeljstvu i o
graditeljima nisu nikakva teorija, ve, moda, jedino neka vrsta line
gnoze. Ba zato to ne volim teorije i ne verujem im, mene nimalo ne
udi to su sva marksistika tumaenja staljinizma kusa i
neubedljiva. Dodue, moda se staljinistika regresija i ne da
racionalno objasniti; moda ona u sebi nosi neto okultno, neto s
onu stranu logike i razuma. Tu svoju pretpostavku ja u Mrtvouzicama
i ne skrivam, i time se, unekoliko, nadovezujem i na Krug na etiri
oka, gde su se ideje o okultnom poreklu usreiteljskih ideologija,
same od sebe, dakle spontano, nagovestile.
- Ovo nae naalost primitivno doba nazvali ste, ironino,
"zlatnim". Kako ivi taj svijet, kako kaete, bez uzroka i posljedica,
svijet "prelogike mistine kauzalnosti", gdje naelo kauzaliteta biva
zamijenjeno naelom homogenosti i svepripadnosti?
- Zlatno doba u Hesiodovoj, a naroito u Platonovoj verziji, bilo
je doba ovekovog jedinstva sa bogovima; to je ujedno i skrivena
praslika, arhetip svih utopija. U naoj balkanskoj (ili balkanskodinarskoj varijanti, ako hoete) blaenstvo nekog novog nastupajueg
zlatnog doba opako se jednai sa predstavama o homogenom, dakle
monolitnom svetu bezrazlonog savrenstva... A ista ta fikcija
monolitnosti, ne varit, ba u naim varijantama staljinizma veoma
podsea na fikcije Levy-Bruhlovih pitomaca.
- U takvom "zlatnom svijetu", znai, nema nejasnoa, nema
uenja, svijet je jednostavan, u njemu je sve mogue?
- Nema uenja (i pored tolikih razloga za uenja), nema
ironije, nema skepse, nema distance.
- Nema, oigledno, ni humora.
- Tano, nema ni humora. Ali, vidite, uopte uzev odlika celog
naeg dvadesetog veka - nekog, recimo "srebrnog doba" - jeste da je to
ba vek intelektualnog (i svakog drugog) fanatizma. Koliko potrebe da
se u neto, po svaku cenu, veruje, pa bila to teozofija, bila to nauka,
bio to Freud, Marcuse, strukturalizam, dekonstrukcija, to god ele!

79

Toliki "izmi" u umetnosti isto su tako izraz svojevrsnog fanatizma. A

tek koliko su na sceni veliki "izmi", velike sveobuhvatne teorije,
socijalni projekti; ak i razoaranja postaju predmet fanatine verske
obrade - otuda tolike, sono, ak s uivanjem razraene katastrofike
vizije. Ne, naalost, nisam proiveo svoj vek u veku volterovske skepse.
A tek mi, mi u svemu tome? Za nas sve, opet, ispada bar za nijansu ili
dve besmislenije i gluplje. Jer, mi, mi... uvek verujemo tvre od
ostalih, bez obzira na to to lako menjamo predmet vere. A predmet
vere moe biti i jedna jedina prosto-proirena reenica.
- Ne kasnimo li i u ovome za Evropom? Evropa i veina svijeta
danas je, naime, umorna od velikih ideja, velikih gesta, velikih rijei i
velikodravnih projekata. Nije li svijet umoran i uplaen i od utopija, i
od politike? Nismo li ovo to nam se zbiva objektivno mogli preskoiti, ili
su nas u dobroj mjeri izmanipulirale odreene politike grupe?
- Mislim da smo bili mogli, sa neto sree i malo pameti,
preskoiti ovo to nam se danas dogaa, zato ne? Provienje nas je
postavilo u virtuelni centar (nedostignute, neiskoriene) mudrosti,
postavilo nas izmeu Grka i Latina, izmeu Venecije i
Konstantinopolj-Stambola. Postavilo nas je u sredite starih velikih
civilizacija, a ta mi od njih imamo?
- S koje su strane, po Vaem sudu, dolazili ti utjecaji koji su nas
oblikovali? S istoka? Iz Rusije?
- Pa jesu, i odatle, razume se, ali su dolazili loe probrani
uticaji. Nije do nas dolazio uticaj dekabrista, nije dospevao uticaj
ruskog
intelektualizma,
nego
je
pristizala
narodnjaka
(i
slavjanofilska) fraza. Jedna od velikih opasnosti za postepsko stanje
naeg mentalnog zdravlja (mislim upravo na ovaj trenutak, ali i na
decenije koje mu prethode), bez sumnje je - narodnjaka retorika! Kad
se ta vrsta emotivne, pa ako hoete i erotske paraknjievne proleksije
pone preobraati u praktinu politiku, onda se deava ba ono to se
deava. Dok se dre vrui govori i deklamuju nacional-prometejski
slogani, to jo i nije neko naroito zlo; zlo je kad se politike metafore
stanu preobraati u vrele, usijane identifikacije. Tada prestaju
apstrakcije, otpoinje vlast fakata! A sad jo i na vae pitanje o naem
odnosu prema Evropi. Ne precenjujem umornu lepotu, precvetalu
lepotu Evrope. Zato bih joj precenjivao ari? Znam, dodue, kao i
drugi to znaju, da ivimo u jednom apsurdnom svetu koji je i
evropejski. Uasavam se, kao i drugi, i evropske i vanevropske
masmedijalne kripto-retorike i potajnog, upornog drilovanja, a i to je,
razume se, neka vrsta narodnjatva. Ali, vidite, u odnosu na evropsku
misao danas, takva kakva jeste (jo uvek sebe svesna, dakle
skeptina), mi smo anahroni do mere da nas vie niko i ne razume...
Tamo je, na primer, igranje utopijama oduvek bilo drugorazredna
drutvena i treerazredna intelektualna igra. A za nas je, i dan-danas,
odnos
prema
utopijama
(svakovrsnim)
stvar
neposrednog,
prvostepenog, dakle i "prelogikog" uea. Da stvar bude gora, nae
su utopije, preesto, i nacionalne. ini mi se da je neko, nekad i negde
rekao da Nemci nemaju znaajnih pisaca-utopista (doista ih nemaju)
upravo zato to je tzv. nemaka ideja sama po sebi bila jedna velika

80

utopija. A na nemakom primeru vidimo ta biva kad se ideja

nacionalnog (legitimna, razume se) dovede u vezu sa neumerenim
(morbidno romantiarskim, ili, jo gore, postepskim) utopijskim
temperamentom.
- Ovdje bismo mogli, povezano i s onim epskim i s onim
nacionalnim elementom o kojemu smo govorili, postaviti pitanje na koje
se sve naine u ovom naem dananjem primitivnom svijetu spaja svijet
ivih sa svijetom mrtvih? Kakvu ulogu u takvom svijetu imaju tradicija,
historija i svi ovi ostali nacionalni i epski elementi?
- ta je epski (ili postepski) nain miljenja, ta je epsko vreme,
gde su epske koordinate vremena i prostora? Evo, dau vam primer.
Desi se, recimo, da odem u jedan gradi u severnoj Crnoj Gori, u kome
sam radio neki plan (preliminarnog) urbanistikog ureaja, jo dok
sam bio poetnik. Znai, negde poetkom pedesetih godina. Odem
tamo ponovo, sluajno tako rei, negde poetkom sedamdesetih,
naiem na par ljudi koji me se seaju i oni kau: Zna, kad si onomad
bio kod nas. - To jest, proli put: a dvadeset godina je prolo. Eto, to je
epsko vreme. U epskom vremenu slojevi se teko razdvajaju; naprotiv,
superponiraju se.
- Imali bismo vjerovatno mnogo "veseliju" sliku da svi
funkcioniramo iracionalno.
- Bilo bi, moda, veselije, a ispalo bi svakako jo neverovatnije.
Kao kad bi u narodnoj pesmi Musa Kesedija i Kraljevi Marko, na
kraju krajeva, ladno vino dograbili...! Mislim, kad ve govorimo o
prevladavanju epskog mentaliteta, mislim da je velika greka moje
partije to problemu Jugoslavije nije pristupila i kulturoloki i to nije
od prvog trenutka bila svesna koja bi pamet i koje strpljenje morali
biti uloeni da se, recimo, Leka Dukadin pomiri i izbarabari sa
njegoevskom moralnom normom, ili da se pomire isto toliko, stilski
pa i konceptualno, antipodni Njego i Brana Petronijevi. A o klasinoj
dihotomiji samo jedne (nacionalne srpske) kulture... o kontrapoziciji
Dositej Obradovi - Vuk Karadi, da i ne govorimo. Re je o razliitim
modelima, i ne treba ih izjednaavati i meati, ve jednaiti,
ekvalizirati, omoguiti im da mirno i naporedno ive. Jednog dana,
nekog lepog dana, moda e Jugoslaveni najzad shvatiti da je kulturna
polimorfija veliko zajedniko bogatstvo... Jednog srenog dana moda
e neki novi (i pravi) jugoslovenski ustav poinjati reima: "U naoj
zemlji sve su memorije ravnopravne." Dakle, nema naprednog i manje
naprednog pamenja! Naalost, partija je bila obuzeta nacionalnim
pitanjem, a nije imala sluha i za "kulturno pitanje", a da stvar bude
komplikovanija, granice kulturnih krugova (kulturne memorije) nigde
u svetu, pa ni kod nas, ne poklapaju se sa nacionalnim granicama,
ak kada su ove i jasno povuene. Sve je to bilo potpuno izgubljeno iz
vida i sada nam se uveliko sveti.
- Kao da ivimo u dvorani ogledala, neobinih, razliitih,
iskrivljenih?
- Mnogo ogledala udljivo rasporeenih, i sa udnim
kombinacijama konveksnih i konkavnih strana... Ako nam je stalo do
budunosti, onda je prvi posao raslanjivanja kulturnih dijagrama da

81

postanu jasni i svima itljivi, jer samo tako mogu koegzistirati...

Pogledajte, i kotlanani su (bivi) epski narod, ali su se bez ostatka
uklopili u jedan izbalansiran meunacionalni odnos; ravnotea se,
dakle, moe i mudro pronai. Kao to je i Japan jednu svoju krajnje
arhaiku, mitsku formu deskripcije sveta pomirio sa najmodernijom
zapadnom tehnologijom i s promenama koje taj tehnoloki razvoj
donosi u drutvenoj pa i mentalnoj sferi. Mi u tim kategorijama nismo
razmiljali, niti smo ikako jo spremni da razmiljamo.
- Moemo li se vratiti na tezu da je iracionalni staljinizam i stariji i
jai od Staljina, odnosno, da se, kako ste to rekli na jednom mjestu u
knjizi, "Staljin rodio iz svojih brkova". Moemo li pokuati vidjeti dokle
zapravo taj staljinizam see?
- Neki kontinuitet mora postojati. Od primitivnog mentaliteta
prelazi se na neki recimo, arhaiki mentalitet. Kad se od tzv.
etnolokih kultura pree na prve forme protourbanog ivota i
civilizacije, javljaju se ve odmah duhovni i brahijalni imperijalizmi. To
vai i za rane civilizacije Dvoreja i njihove gradske knezove i bardove,
vai i za rane kineske hegemone i njihove mandarine, i za rani Egipat.
Put ka centralizovanim despotijama je, dakle, otvoren. Pogledajte
ogromne birokratske despotije, a samo koji korak od primitivnih
kultura! Hou da kaem: meni je prilino razumljivo kako je iz svog
intimnog amanskog konteksta Josif Visarionovi mogao tako lako da
skoi u faraonski kontekst.
- Moemo se ovdje vratiti na jo jedno zanimljivo pitanje, a u vezi
s razlikama i slinostima izmeu obreda u primitivnim drutvima i u
staljinizmu, a to je obred proiavanja. Crna magija staljinizma nije,
naravno, isto to i bijela magija primitivnih zajednica, i njen jeziki
iskaz pun je skrivenih i neskrivenih prijetnji, mnogo je sveobuhvatniji od
izgona demona ili socijalne likantropije. Staljinistiki obredi purifikacije
ipak su neto sasvim drugo.
- Pojam socijalne purifikacije vrlo je vrst pojam, dosta jasan,
dopire iz davnih davnina, ak do Platona (koji je svoje knjievne
gradove pokuavao da naseli dobro "proienim" idealnim
stanovnicima). Problem oienja zajednice od greha, jednostavno
reeno! U primitivnoj zajednici greh je po pravilu kolektivan: zajednica
ga mora kolektivno odstraniti odreenim ritualom, igrom, a moda ak
i ljudskom rtvom. Na mutnim predstavama o socijalnom oneienju
i o socijalnom oienju zasnivae se posle i sve budue
"diferencijacije", od spaljivanja vetica i jeretika, do staljinistikih
istki, i dalje, dakako, sve do dana dananjeg.
- Da, ali ne ini li vam se i udno i zastraujue to da se, kada se
malo razgrnu stvari, vidi da su ti obredi proiavanja u primitivnim
drutvima, pa ak i oni koji su ukljuivali ljudske rtve, bilo mnogo
istiji, mnogo bezazleniji od staljinistike purifikacije?
- Oni su bili apsolutno legitimni. Bez tih obreda zajednica nije
mogla da postoji, jer ona je samo u tom i takvom magijskom sklopu
mogla imati oseanje zajednitva. Da je bilo surovo - bilo je: ali su,
izgleda, i same rtve prihvatale imperativ oienja. Meutim, kad se i
nain miljenja i tehnika izvoenja prebace u dvadeseti vek, u

82

paracivilizovana drutva, u drutva sa sloenim i razgranatim

institucijama opresija i zaaravanja, "logika" moderne purifikacije
postaje monstruozno pretea... Ako se, na primer, u maloj zajednici od
50 koliba obredno ubije ili sludi (to je gotovo isto) jedan jedini ovek,
u razvijenom drutvu to odgovara cifri od nekoliko stotina hiljada
fizikih ili mentalnih rtava. Ovde bi, sada, mogla da se kae koja re
na ono to ste vi, ini mi se, pomenuli u jednom pitanju: u kojoj meri,
u obredima duhovne i fizike purifikacije, danas, funkcionie samo
ista podsvest dizajnera i egzekutora? Ako se malo vratimo na
Dugavilija i drugove dugavilijevce, i Viinskog, onda, oigledno,
nije re samo o linim atavizmima, ve o vetini korienja atavizama
u ljudima. Oni su umeli da raspaljuju instikte, i pri tom su umeli biti
vrlo promuurni, da ne kaem i mudri... premeditirani, precizno
reeno.
- Vratimo se ponovo jednom naelnom pitanju: to mislite, zato je
ona, kako rekoste "relativno naivna groznica nerazuma", u primitivnim
zajednicama u nae vrijeme dobila ovakve strahovite razmjere,
preobrazivi se u trijumf "iracionalizma" i institucionalnog bezumlja"? To
se vidi na primjeru itavog dvadesetog stoljea, i nema veze samo sa
staljinizmom.
- Zakon velikih brojeva uinio je zloin apstraktnim. Obredi
purifikacije su esto nevidljivi... Auvic se spolja nije video; gulazi se iz
daljine nisu videli; znalo se da mrak guta, i to je sve. U dananjem
trenutku, prosto reeno, moe se ubiti ovek, i ne samo ovek nego i
cela zajednica, mogu se ubiti na hiljade ljudi hladno, i na nevieno,
kompjuterom, tako rei. A o sakaenju mozgova na daljinu, i iz potaje,
da i ne govorimo.
- To se dobro vidi na dananjim primjerima medijske pokrivenosti
ili nepokrivenosti odreenih dogaaja. Snimljeno i na televiziji
prikazano ubojstvo jednog ovjeka moe lako privui vie panje od,
recimo, nedavnog primjera, kada je u Burundiji pobijeno 25 ili vie
tisua ljudi.
- Seam se kad sam posle prvog rata, u nekoj knjizi
svedoanstva gledao fotografiju leeva, mene je, deaka, to do te mere
ugrozilo da sam tih dana imao povienu temperaturu. Danas su na
malom ekranu razmrskana tela, tela bez glave, i glave bez tela,
svakodnevna stvar, i jo u koloru! I to je apstrahovanje zloina. U
takvim okolnostima i sama je inverzija zastraujua. Dete e vie
uzbuditi kaskader koji "pada mrtav" nego slike stvarnih dogaaja. Gde
je onda prva a gde druga stvarnost? Bojim se da su, ve uveliko,
politika ubistva, ali, ponavljam i politika umorstva duha, danas ve
neka druga stvarnost koju hladnokrvno prihvatamo.
- Ovo bismo mogli povezati s poloajem pojedinaca u takvoj
apstraktnoj situaciji velikih brojeva. Raspravljajui o mentalnim
zamkama staljinizma, postavili ste izuzetno znaajno pitanje: "Zato
ak i poneki jai ljudski mozak, kada prihvati elini katehizis drvene
metafizike, zato ba mora biti toliko zaslepljen?" Jeste li doli do
odgovora na to pitanje?

83

- Odgovor ne bih mogao da samem u 2-3 reenice, a verovatno

ne bih mogao ni u 50, ali nita me ne kota da pokuam. Evo, recimo
da je vor u samoj tehnologiji. Evo, recimo da ono to se uproeno
naziva ispiranjem mozga u stvari i nije drugo do prastara tehnologija
tam-tama. Taj tam-tam-tam ide danima, ide noima, sve dok i sami ne
ponete da odzvanjate u skladu sa bubnjem. Ceo trik se sastoji u
beskrajnom, ritmizovanom ponavljanju besmislica sve dok besmislice
ne ponu da prelaze iz kvanititeta u kvalitet, i dok ne zadobiju neki
nadsmisao.
- Tu, dakle, lei i dobar dio odgovora na pitanje o odnosu
staljinizma prema logici i razumu, prema istini, ak prema bilo kakvoj
koheziji smisla? to je u takvom sistemu mogue - ako je, zapravo, sve
mogue, ako "srijeda moe biti petak i obrnuto"?
- U svetu u kome ivimo jedno od najtee ostvarivih ljudskih
prava je pravo na vlastitu pamet. Kada razmiljam o svojoj biografiji, o
svom ivotnom lavirintu, jako se trudim da shvatim ta je bio taj ivot
i koliko je bio moj, a koliko ne-ba-sasvim moj. Shvatio sam da neu
shvatiti neke stvari ako ih ne dovedem do konca, do razjanjenja.
Moda e vas i zauditi, ali meni je Osma sednica u neku ruku bila i
dobrodola. Meni su i pismo i ova knjiga neka vrsta oslobaanja i
povratka nekom vrlo davnanjem, i netaknutom, sebi, moda jo iz
mlaih dana. Uvek sam imao udno oseanje da sam bio najcelovitiji,
pa moda i najpametniji, kad sam imao 17-18 godina, i vrlo esto, u
nekim komplikovanim situacijama, pokuavao sam da dokuim ta bi
onaj tamo, davnanji mladi uradio na mom mestu, i sada krug je
zatvoren. Mladi bi rekao: u redu, to je to.
- Povratak ka logici svijeta i svojoj vlastitoj logici?
- Jedna od osobina tog naeg primitivnog mentaliteta jeste i
porazno uskraivanje prava na linost, neprihvatanje linosti, naroito
ako je drukija, druga, drugoslovna... Ako niste "na ovek", niste
ovek uopte. Najzad, ne voli se ni usamljen pojedinac: pogledajte
koliko se samo pominju subjektivne snage (u mnoini)... Ko je, i gde je
ko pomenuo ikoju "subjektivnu snagu" (u jednini), dakle, snagu neke
linosti, nekog i neijeg intelekta, neke line ideje? Verujem da ste me
razumeli. Oseam se dobro posle pisma, upravo zato to se oseam
"subjektivnije". Oseam se, valjda, dobro i posle ove knjige, tim pre to
nemam nameru da napiem jo jednu, slinu, pa jo jednu. Sada
mogu da se vratim svojim pravim poslovima, prekinutim pre godinu
dana, i da ih nastavim, ali sada - oprostite za prividnu protivrenost i sm lino samooien, samopurifikovan, u krajnjoj liniji ipak izdiferenciran, ali u doslovnom smislu te rei.
- Kako se sklonost ka "magijskim govornim formama" oituje
danas?
- Da, inkantacije... da, da, magijsko poimanje sveta i mistinih
uzronosti u njemu zasniva se, upravo, na verovanju u efektivnu
snagu rei, udnih, zvunih, neobinih, uevnih, celomudrenih...
Stvari se ispriaju i one jesu. Ili, stvari nikako nisu, ali kad se
ispriaju, kao da jesu, pa kad vradbina pone da jenjava, nova
liturgija rei obnavlja snagu vradbine. To je i logika nekadanjih

84

parola, logika otpevanih ili odskandiranih magijskih elja. To je i

logika dananjih transparenata.
- U tom smislu, dakle, ne treba nas uditi kada neka naslovna
stranica ili plakat, neka rije ili reenica, do te mjere uzbudi politiku?
- Oni koji veruju u magijsku mo sopstvenih rei, veruju i u
mo, u premo, u zlu mo tuih rei. Oni su podozrivi prema
prenosnim znaenjima, nepoverljivi su prema metaforama, padaju u
paniku pred znacima, znakama, znakicama, zvrkicama koje ne
uspevaju da denotiraju, ili ih denotiraju na svoj primitivan nain.
Uostalom, babe-vraare, ideoloke babe-vraare uvek su sujeverne.
Sujeverje je, u neku ruku, i dokaz njihove profesionalne spremnosti.
- Da li vas se, da tako kaem, boje i zbog toga to vas ne
razumiju, ili vas razumiju pogreno?
- Priznajem, bio sam pomalo i eret. Znao sam da e i tekst
knjige, kao i tekst pisma, izazvati strah od nepoznatog. Na primer,
piui pismo, odabirajui i stil i ton, i nain izlaganja, imao sam,
moda, u vidu malu "kinesku osvetu", osveticu neku unapred
sraunatu da pogodi u ivac mnoge okorele frazere i... starinski
izraz!... konferencijae, i da im pokae (ukoliko je to uopte moguno)
da se istina moe nalaziti i s onu stranu njihovih govornih i
govornikih uzusa. Nisam, meutim, oekivao toliku uobraenost tih
ljudi, takvu tmastu samodovoljnost. Nikome, ba nikom nije palo na
um da im jedan njihov drug, umetnik, intelektualac eli rei neto
vano, neto to do tog trenutka nisu bili uli. Lake je bilo jednog
predstavnika "potene inteligencije" - jer valjda sam za takvog dotle
vaio - lake je bilo prekvalifikovati ga u "nepotenu inteligenciju", no
pomuiti se i paljivo proitatii ta pie, i pokuati shvatiti ta je
napisano. A mnogi od njih su politiki odkolovani, ak su u ovoj ili
onoj formi neki profesionalci, primaju debele plate za svoje neznanje.
Da stvar bude gora, neki su i sami nekakvi profesori na politikim
kolama i fakultetima, a i njih je uvredilo - ne ono to je u pismu
reeno, ve kako je reeno; uvredila ih je malo komplikovanija
reenica, sintaksa, stil, jednom reju sve... sve ih je nateralo da se
nakostree.
- Terminologija?
- Pa i terminologija. Prva reakcija je bila sasvim u stilu LevyBruhlovih pitomaca; iza neobinih rei mora da se kriju i neobine,
hude, pogubne namere. I onda su kao ludi jurnuli na mene,
dokazujui time valjda svoju "partijnost", a i svoju vernost novoj
kadrovskoj ekipi. Nije trebalo dugo, neki bistriji su posle 15-20 dana
shvatili da su se okliznuli. Onda je moj sluaj preputen ideolozima,
ali ni oni svoj partijski zadatak nisu valjano obavili; trebalo bi ih
pozvati na odgovornost. Umesto da pretresu stvarno ta je u pismu
reeno, i da me na planu iste teorije satru u parampare, oni su
uglvnom vitlali neke svoje ve uobiajene "numere", a jedan mlai
"javni tajnik" krpario je teorijske lanke od ranijih seminarskih radova
iz knjievnosti, dopunjavao ranijim (teorijskim, uslovno reeno)
preprianim prepriavanjima, zainjavajui sve superiornim uvredama
u stilu Andreja Januarjevia Viinskog. Taj me je junoa jo optuio

85

da sam ja pravi staljinista kad sam se usudio da napiem tako drsko

pismo jednom demokratskom centralnom komitetu.
- Vaem se pisanju spoitavalo da "unosi zabunu" jer koristite
"termine neprimerene ovom podneblju".
- Ja nisam lingvista, nisam semiolog, ali sam se ipak istrajno
bavio jednom nelingvistikom semiologijom, bavio sam se strasno
jezikom arhitekture, pa sam iz sveta njenih znakova, simbola,
alegorija, transdisciplinarno dozvolio sebi izlet u svet politikih
(jezikih, i drugih) bedeva, simbola i alegorija... Sada sam sa slinim
poetnim licencijama (arhitektura - primenjena antropologija) dozvolio
sebi izlet u politiku antropologiju. Za modernu integrativnu misao
(ako na takvu imam prava) slini su skokovi dozvoljeni, pa ak i
normalni. Ostajem, ak i kad piem ovakve knjige (nadam se da ih
vie neu morati pisati)... ostajem ipak u blizini materije kojom ipak,
nekako, vladam. Drugim reima, nijedan moj termin nije nepokriven
znaenjem. A ti "termini neprimerni naem podneblju" - kakva
kojetarija, kakva baliverna (termin, drim, sasvim primeren naem
podneblju)! Najzad, treba li da se zabrinut upitam koje je i gde je moje
podneblje?
- ini se da ljude iritirate na razliite naine. Jedan od elemenata
koji se tu stalno pojavljuje, i to se opet moe povezati s magijskom
dimenzijom omena, koji se danas ideoloki dekontaminira, jest i onaj
va znak bijelog ala.
- Pa, da vam potanko ispriam priu o tom belom alu. Prvo, ja
beli al u stvari ne nosim, evo sad i ne znam gde mi je. Taj famozni al
dobio sam od studenata, kada smo u Malom Popoviu, u mom ateljeu,
zajedno radili. Cela ta grupa je imala bele alove, jedna devojka je
svima itrikala, to joj je bio jedini zadatak. Desilo se u poetku
mandata da sam nosio taj beli al, stavio sam ga jedno dvaput tek da
moji studenti vide da ih nisam sasvim ostavio. Vi i sami znate da
mladi razumeju takve poruke. A onda, odmah sam osetio da su neki
oko mene iritirani, da sam dirnuo u dostojanstvo establimenta, da
sam im snizio numeru u sopstvenim oima. I onda sam rekao, e,
bogami, vi ete gledati moj beli al kao to ja gledam vae nebesko
plave akire iz kojih virite kao hridi od korala - to bi rekao
Majakovski. Posle je taj al postao pravi gromobran o koji su stalno
kresale malograanske munje. I svata je naletalo. Mogao bih da
napiem itavu novelu o tom prvom mom alu, o drugom u posle rei
neku re...
- Zar ste imali dva ala?
- Ja sam taj beli al u drugom delu mandata zamenio crnim
alom i to je bilo saoptenje mojim studentima, neto kao da nema
nita od onoga to smo zajedno mogli poeleti. Ba kao povratak
Tezejev... belo jedro, crno jedro.
- Nisam, meutim, primijetio da se crni al spominje.
- Nigde ga niko nije spomenuo, a s tim crnim alom sam
nebrojeno puta bio na ekranu, na fotografijama. Niko ga nije ni
primetio. Beli al je ve uveliko bio mitski epitet, ustaljen i
nepomerljiv. Bio je neka vrsta osvojenog kliea. No, da se vratimo na

86

jo jednu posebnost primitivnog mentaliteta, a povodom belog i crnog

ala. Ono to su kod levibrilovaca kolektivne predstave (i zablude, i
iluzije), to su u modernoj primitivnoj primeni - svakodnevni kliei. I
tako je beli al (ne crni, videli ste) dobio vrednost negativno oznaenog
kliea, dakle (bar delimino), kolektivne predstave: pojave, ali i najave
(rekli ste omen) izvan nomenklature ponaanja, odevanja, snobizma,
socijalnog ranga, ishrane, politikog "arma" i politikog seksa... a eto,
jedan romantian al i te kako im smeta. Mislim da su ak i moji
najblii politiki prijatelji pomalo odbolovali taj moj al. Ja sam,
naprotiv, za uobiajene stereotipe ponaanja pokazivao dovoljno
tolerancije. Nemam nita protiv ljudskih navika, kakve su da su, osim
ukoliko stereotipija nije vidljiva razrada, nametljiva razrada politikih
pa i nacionalpolitikih kliea. Postoje i mentalni kliei koji su mnogo
opasniji od odevanja i (recimo) prisilne, statusne erotike.
- Kad govorimo o klieima, jesmo li mi doista, imajui na umu i
1948, razrijeili ili poeli razrjeavati na odnos prema staljinizmu?
- Kod nas je esto i antistaljinizam sav u staljinistikim
matricama.
Staljinistiki
diskurs
ne
moe
se
potiskivati
antistaljinistikim diskursom, znai istom formom miljenja. Treba
menjati i forme i nivoe razmiljanja. Ako je neko proiveo ivot u
ubeenju da se... da se "sunce" raa negde na istoku, pa je posle
promenio veru i pria nam o tome da sve zlo dolazi od Tree
inernacionale, on je samo belo sunce zamenio crnim suncem, ali je
mehanizam miljenja ostao nepromenjen. A staljinizam je i - nain
miljenja; to pre svega.
- Kako u tom smislu procjenjujete svoju poziciju kao intelektualca
koji jednim okom ne samo promatra drutvo oko sebe, ve onim drugim
okom kritiki mora promatrati i samoga sebe. Jeste li se ponekad
uplaili da sami neete uspjeti u dovoljnoj mjeri izbjei tu zamku
staljinizma? Kako biste u tom smislu komentirali onu zgodu koju ste u
pismu spomenuli, i za koju su se mnogi uhvatili, oko redigiranja
telegrama Staljinu 1948?
- Vidite, bila je to ratna epizoda, epizoda hladnog rata, varka s
fronta: zaloite vatru da bi neprijatelj mislio da ste na tom poloaju, a
onda odete na drugi poloaj. Bilo je to vreme kada su nai graniari
ve poinjali da prebrojavaju tenkove, i kada su dani, pa i sati, mogli
da odlue o sovjetskoj intervenciji... Oni su, naime, voleli da budu
pozivani u pomo. Kasnije, u ehoslovakoj, videli smo i njihovu
spremnost da se odazovu i na najbezazlenije pozive! (Uzgred: ta li bi
esi dali da im je neko, na vreme, izredigovao neke telegrame!). A i ti
su nai telegrami implicitno bili pozivi Rusima da dou, i sve to se
moglo i smelo uiniti bilo je ubediti ih da ne treba da dolaze. Telegrami
se ne bi mogli ni zaustaviti, jer bi Radio-Moskva odmah to znala, i
tukla bi nas odande svim i svaim, jer se i te kako bavila beogradskim
univerzitetom. Jedan novonastali NIN-ov etiar (uvek mu zaboravim
ime) kae da je protiv tog negdanjeg mog "staljinistikog"
razraunavanja sa Staljinom! Kakva boleivost, i zato?... No to "zato"
- to je ve drugo pitanje. Inae, u knjizi, velikoduno kaem da moje
uee u redigovanju telegrama Velikom Vodu i nije bila neka velika

87

hrabrost: zamiljam, sada, malog etiara kako drhti pred Velikim

Kobom, i naknadno priznajem, zato da ne, drhtao sam i sam i te
kako... Zar mislite da bismo vodili danas ovaj razgovor da je Koba
pristigao?
- Zanimljivo je, s tom epizodom u vezi, vidjeti zbog ega su vas,
zapravo, napadali, s kojom argumentacijom.
- Najdobronamernije tumaenje bi moglo biti da sam se, po
njihovom miljenju, ogreio o norme lepog ponaanja. Ne mogu se tek
tako, mangupski nametati nametaljke jednoj velikoj istorijskoj
linosti. Jeste da je Dugavili bio i ovakav i onakav, ali ipak! Pitam se
ta bi bilo da sam redigovao, u nekoj slinoj predratnoj situaciji,
telegrame Hitleru: da li bi me, danas, Rali opet pozivao na
fundamentalnu samokritiku? Kakva je razlika? Ali, naravno, Hitler
nije "nae gore list", a ovaj, avo ga odneo, ipak nekako jeste. No, ako
emocionalnu stranu reakcije... "hoemo gusle!"... otklonimo, ostaje mi
nejasno zato je cela kampanja oko tih telegrama bila tako dobro
sinhronizovana, i kako; identina argumentacija, u nekoliko navrata,
upuuje na neki dispozitiv... Uostalom, moda je ta epizoda sa
telegramima (stvarno beznaajna, i uzgredna) u mom pismu CK SKS
ubaena kao neka, recimo - dadaistika udica? ta mislite: da li je
ulov bogat? Pogledajte ta se sve na nju nahvatalo... Verujem da ve
posle nekoliko meseci mnogima nee biti vie prijatno da itaju svoje
prolojesenje pravoverne inkriminacije, a one su u knjizi ad litteram
navedene, tek toliko za buduu istoriju srpske kulture, a i na polzu
pokolenjima.
- Sve ovo o emu smo do sada razgovarali podsjea na san,
odnosno, kako ste na jednom mjestu u eseju rekli, na "grozniavi
onirizam opsesivnog snivanja u budnom stanju", u kome se "davno
odsanjani oniriki stereotipovi uporno i dalje ponavljaju". Koji su oniriki
stereotipovi danas kod nas dominantni?
- To su, oigledno, borhesovske varijacije koje se mogu postaviti
u vie naporednih crtea - ko koga sanja, ije snove trpimo, ta su
nai lepi snovi, a ta su nai lepi snovi koji vie nisu lepi, ve runi.
Najzad, moemo i o grozniavim snovima da razgovaramo. Poite od
toga da je i revolucija jedan san, bar za one koji u nju veruju; takva je
i za mene bila, kad sam je se nakratko dotakao. Lep san, omamljiv.
Tada, na poetku jo ne znate ta je tamo u drugoj odaji, u treoj odaji
sna. Ali, kako putujete kroz taj san, a on suvie dugo traje, kako se
premetate iz odaje u odaju, pa najzad osetite da se sputate i ka
podrumima, onda vas i u snu hvata jeza. Uopteno govorei,
staljinizam isplauje ljude snovima, jer, osim straha i sna, nema ta
tree da ponudi. To je relativno jasno. Manje je jasno iji su stvarno ti
staljinistiki snovi? Jeste da su "moji", ali i nisu ba sasvim: oni su,
osim toga, svi jedni drugima slini, ponekad se ak smenjuju prema
nekom nevidljivom kalendaru, kao da svi odjednom treba da sanjaju
isti san. Ostaje pitanje ko alje snove, ko je veliki Morfej? Mogli biste
sada i vi da me pozovete na samokritiku, i da me priupitate ta je
ostalo od moje mladosti u meni, i od mladenakog nadrealizma, koji je
tako neno hipostazirao san? San je tada, nekada, bio jedna od

88

vrhovnih moralnih kategorija, ona koja oslobaa, koja otkriva smisao

iza smisla. ta sada preostaje od te idolatrije sna? Snovi su postali
teki, muni, katkad uasni, u celom svetu, a tek kod nas!
- Jesu li - a tu smo dilemu i ranije postavili - ti snovi doista
odsanjani negdje, kao san, ili pak posve racionalna, promiljena zbilja,
kao projekt stvarnosti?
- Opasni su kolektivni snovi, opasne su himere koje dobijaju
pravo na optost. Jo je gore kada kliei dnevne politike zau u
(none) predele intimnih slika. Najgore je kada su kolektivne slike
ponesene i dirigovane ritmom bubnja, kada su "snovi u hodu", u
pohodu, na maru.
- Nakon ove knjige i u njoj sakupljenih dokumenata, tekstova i
analiza, da li vam se, kao to ste na jednom mjestu u eseju spomenuli,
ini mogunom (i potrebnom) neka lingvistika lai, koja bi se bavila
jezikom neistine, neka sociologija, pa i neka psihologija lai, takoer?
- Da su mnogi svetovi u koje smo verovali, da su mnogi
socijalizmi prave pravcate "civilizacije lai", to smo davno, i na
sopstvenoj koi, imali prilike da se uverimo. Moram, meutim, rei da
u ovom trenutku mislim i na druge stavove, ne samo socijalistike, jer
postoji i amerika la, i engleska la, postoje itavi dobro oddrilovani
hipokritski sistemi, postoji la, dakle, kao sistem, kao kulturna forma.
Vidite, jo je Sokrat govorio o uzvienim laima. Ja mislim, razume se,
da uzvienih lai nema, ali ima bar elementarno vetih i kojekako
loginih. Dozvoljavam da se i takve mogu otrpeti, uz mogunost linog
izuzimanja i uz - jo vanije - mogunost razaznavanja granica. Ali
ima i lai koje ni nominalno nisu plemenite, i koje su ista destrukcija
smisla i zdrave pameti, i koje jedna drugu razarajue sustiu. Tada,
bez sumnje, razgovor prestaje: ako je sve mogue, ako je sve, ba sve
sama lagarija, emu bilo kakvi (unapred nevaei) zakljuci?
- Sve nas to upuuje jo jednom pitanju, a to je kakav je poloaj
intelektualca u takvom svijetu obmane i lai?
- Ponimo od intelektualca uopte. Intelektualac je u svetu
siromah, parija, rob, na razne naine nerazreivo vezan za posao (ako
ga ima) i za poslodavca. Kod nas je jo i feudalno privezan, ne za
zemlju, ve za stan (ako ga ima). Zaboga, kroz koja smo sve ponienja
proli dok smo obezbedili sebi krov nad glavom (ako smo ga
obezbedili). Koja su udvaranja potrebna, i po koju cenu, i sa kojim
obavezama prema sizerenu!... Dodajmo jo i neto to je, verovatno,
izraeno u itavom treem svetu: opada dihotomija izmeu
inteligencije i poluinteligencije, i da stvar bude gora, bez imalo jasno
povuenih granica. Ja se, recimo, nisam oseao ugroen politikom
represijom, ali represijom pameti jesam, i te kako! Ralii(2) i ralii
uveoci su mi bili klasni neprijatelji, samo zato to su ralii i raliiuveoci. Ali, nedouenost u ovoj zemlji nije prodrla samo u politiku,
ima je i u sizovskoj kulturi, ima je i na univerzitetima, prodrla je,
pokadto, i u akademije i dosta se dobro tamo osea. Vidite, taj
takozvani Memorandum(3) retko je loe napisan tekst, zato to niko
nije rekao? Koji bi se establiment naao uvreen? Uostalom,
videemo ve po reakcijama ko e se uvrediti na ove moje rei... No,

89

moram, istorijske istine radi, da se prisetim da su odmah posle rata

na vrhu ove zemlje bili uglavnom predratni studenti, panski borci,
ljudi koji su dobrim delom poticali iz obrazovanih porodica, ili su se
samoportvovano, ali istinski, sami obrazovali, bili su mnogi ve videli
sveta, i bili su svesni sveta u kome ivimo. Onda se, posle, postepeno i
nezadrivo uzdizao na drutvenoj lestvici jedan na dobro nam poznati
tip konferencijakog praznoslovca, promuurnog i ogranienog (vrlo
loa, naa i po sadrini i po formi psihomentalna kombinacija).
Kretoe dakle Vukadini i preplavie nas. Podseam na istoimenu
novelicu Stevana Sremca. A naao bi se i pokoji Baja-Gane, a o
Sterijinim rodoljupcima da i ne govorimo. To je u naoj socijalistikoj
hijerarhiji sada vladajui sloj koji sa klasom u koju se zaklinje ima
profesionalne veze (kakve bi druge mogao imati?) koliko i sa
detroniziranim olimpijskim boanstvima i poluboanstvima. Ogroman,
pritiskajui sloj...
- I kod njega je, kao to je nedavno Vasa Milinevi(4) rekao,
podaniki mentalitet glavna karakteristika.
- I podaniki i despotski mentalitet, zavisi da li vas gledaju
odozdo ili odozgo. I svirep mentalitet, na sve spreman, jer sa osvojenih
pozicija nema kuda da ode, gde da se vrati, nije vie ni za novinarstvo,
ni za struku, bilo koju, ni za strug koji je u meuvremenu
modernizovan, bez profesije je i deklasiran. Ta je vrsta besprizornih
politiara i polupolitiara opasan, zapaljiv drutveni sloj, i nije teko
pogoditi koju ulogu igra u dananjim dogaajima. Imamo, dakle, i
politiku poluinteligenciju koja se sjajno slae sa onom
parakulturnom.
- Kad govorimo o jugoslavenskoj inteligenciji, posebno znaajnim
ini se pitanje odnosa intelektualca prema svom narodu. U "Politici" vam
je svojedobno, kroz pismo dr Blaa Perovia, reeno da se "bestidno
ograujete od... ivotnih drama" Srbije.
- Zar govorimo o emu drugom do o drami Srbije, Srba i
srpstva? Ako je neko roen u Beogradu, ako su mu i roditelji roeni u
Beogradu, i babe i prababe, to ipak ne znai da mu treba oduzimati
pravo da se zbog toga osea Srbinom. Ako vam nije smeno, prihvatite
da sam neki vajni, ovdanji "patricij". Eto, doe trenutak kada i na taj
apsurdni nain morate da dokazujete svoje pravo da govorite u ime
dostojanstva svoje nacije. Mirno mogu da kaem da sve to inim,
inim kao dobro, porodino obuen srpski (i jugoslovenski) patriota.
Ako me je sramota kada ujem "delije" i "oj-sinelie", i kad se setim
kako sam od takvih popevki zazirao dok su dopirale iz okupcijskih
etnikih mehana, onda se pitam ima li neega, u svemu to se danas
dogaa, ega bi se i Perovii i Todorovii imali zastideti? Najzad, za
razliku od njih, a i nekih drugih oigledno novokomponovanih Srba, ja
poznajem i jednu gradsku, i starogradsku, pa, oprostite za izraz, i
graansku Srbiju, davno ve sateranu u mije rupe... ne, ne, njih
nema na ekranima, oni ne prte Njegoeve slike po ravnicama. Dodao
bih da na ekranima nema ni jednog gospodskog preanskog Srbina
koji isto toliko zna ta je Srbija i srpstvo, kao i ja, moda i bolje od
mene! Najzad, imam li prava da zborim i o svom jugoslovenstvu, ili

90

treba da priupitam gradski komitet Beograda za dozvolu? Ono to se

tamo govori i romori nije jugoslovenski, bez obzira na eksklamacije i
transparente. Moje jugoslovenstvo nije ni karaorevsko, ni
pribievievsko, ni paievsko, nije ni realsocijalistiko, ni
socijalrealistiko. Moje je jugoslovenstvo kulturni dijagram u koji sam
bez ostatka upisan. Gradio sam memorijale rtvama jednog bezumnog
rata i belege revolucije koja se ratu stavila nasuprot, gradio sam irom
Jugoslavije, stekao mnoge prijatelje, zalazio i u crnogorske, i u
makedonske, i u muslimanske, i u albanske porodice, i svuda sam bio
priman otvorenog srca i kao prijatelj. Jugoslaviju vidim kao bogatu
stilsku polimorfiju, a i drugi, verujem, to vide... ko ume da vidi - vidi...
I najzad, da li bih umeo da budem graanin sveta da nisam Srbin i
Jugoslaven?
- Kad govorimo o poloaju srpskih intelektualaca, zanimljivima se
ine i vae opservacije o odnosu prema Dositeju Obradoviu, s jedne, i
Vuku Karadiu, s druge strane. Na to, po vaem sudu, upuuje
razlika u vrednovanju te dvojice velikana srpske kulture?
- Razlike izmeu Dositeja i Vuka upuuju i na dva virtuelna
modela srpske kulture. Jedan je model dositejevski, drugi vukovski;
oni treba da idu zajedno i naporedo, i da se dopunjuju, i nikako se ne
bi smeli razdvajati. Dodue, dva velikana su oduvek i stajala zajedno,
a razdvajanje kao da je otpoelo u najnovije vreme, u poslednjim
decenijama... A u emu su razlike? Dositej je bio raskaluer i
antiklerikalac; ne verujem, dodue, da je i Vuk bio poboan, ali
Dositejev ateizam je bio filozofski, a Vukov zacelo nije. Dositej je bio
verski i nacionalno tolerantan i kosmopolit, evropejac i racionalista,
ovek veka prosveenosti, veka svetlosti. Pogledajte samo kako se
odevao. Dositej dolazi u Beograd, ustaniki Beograd, koji je samo
jedna razruena i krvava, doskora turska, vojna postaja. Dolazi
Dositej "preceptor", domai vaspita po gospodskim kuama,
intelektualac potuka, i donosi svoju zlehudu uteevinu da je stavi
na raspolaganje ustanicima, i da ostavi svoje starake kosti meu
svojima u slobodnoj zemlji. Na Vladecovom kipu Dositeja Obradovia,
koji je nekad stajao na nizbrdici prema pristanitu, izgledalo je kao da
on odozdo, uzbrdo, umorno koraa. Odeven je u redingot, verovatno
pohaban, ima manete od ipke, abo, mokasine sa "nalom" i
verovatno bele arape ispod ohanih dokolenica (to, bele arape, to se,
dodue, na kipu ne da videti). Kao to i dolikuje intelektualcu, sve je
pranjavo i pohabano (ini se da se na kipu to ipak razaznaje), ali
odeven je na nain engleske graanske mode, one koju su u
Francuskoj propagirali, enciklopedisti... Pola veka docnije, Vuk
Karadi odlazi u svet, trijumfalno obilazi svetske akademije odeven
kao... kao da dolazi iz Nove Pazove, sa zbora! Ova kostimografska
dihotomija umnogome objanjava i dva kulturna modela koja su se,
jedan i drugi, sama sobom promovisala... Dositej je bio "slobodan
mislilac XVIII veka" i narodni uitelj, prosvetitelj; Vuk je bio
romantiar i ideolog. Vuk je bio genijalan, a Dositej nije bio genijalan,
ali je bio mudar. A kada se postavlja kulturni model jedne nacije,
mudrost je vana koliko i genijalnost, moda ak i vanija. Da li je

91

dananje nesumnjivo forsiranje Vuka, do mere da se govori o

vukovskoj misli, o vukovskoj filozofiji (to je teko prihvatiti), da li je to
prenaglaavanje dobro ili nije? Mislim da nije. Bez obzira na duboko
uvaavanje Vuka Stefanovia Karadia, moj tip je ipak Dositej. Narod
ga je nekad jako potovao, kao i Vuka, moda i vie. U detinjstvu,
poalje me majka kod ustera na Varo-kapiji da mi dopendetira, ili
rependetira, cipele, a stari uca dri Dositejevu sliku na zidu svog
maleckog duaneta... Sad je oigledno krenula neka druga vrsta
prie. Jeste li primetili da na svim tim "naim" okupljanjima nije bilo
ni jedne Dositejeve slike, ak ni u Banatu, njegovoj postojbini?
- Vratimo se vaem odnosu prema politici. Kako se osjeate kao
intelektualac koji je etrdesetak godina proveo uz politiku ili u njoj, i
kojega optuuju, kao i mnoge politiare danas, da sada progovara o
onome o emu je 40 godina utio?
- etiri i po decenije proveo sam uglavnom u svetu sopstvenih
fikcija. Ne bih voleo da shvatim da je i moje pripadnitvo partiji bilo
jedna od tih fikcija. etrdeset i etiri godine sam bio lojalan lan
partije: razume se, i to je ve neka odgovornost. Tih svih godina
verovao sam (ne bez skepse, ne bez povremenih kriza) i u partiju i u
njen vrhovni razum; da nisam verovao, ne bih u njoj sedeo. Na kraju
krajeva, partija je u poetku i znaila neto, drala je zemlju na
okupu. Posle su stvari ile sve vie naopako. Kako danas primam bilo
kakve kritike? Pravo da kaem, uopte ih i ne primam.
- Ima, vjerojatno, i onih koji smatraju da ste proli onako kako ste
i zasluili, jer ste se ipak, barem u jednom razdoblju, bavili politikom, i
da ste barem na neki nain njome zaprljali ruke.
- To su, verovatno, oni koji sad ute. Pitali ste me zato ute...
ute, verovatno, zato da ne urpljaju ruke! Uostalom, neu da greim
duu, moda su i u pravu, bar to se mene tie. etiri godine u politici
su posledica moje partijske poslunosti, a delimino i radoznalosti.
Nosio bih u sebi oseanje neke nedoreenosti, tota bi ostalo za mene
nerazjanjeno, bez tog iskustva. To pre to sam za te etiri godine
svojih "postdiplomskih studija" svata video i nauio, i pripametio se.
ta mislite, da li bih umeo da piem ovakva pisma i ovakve knjige?
Moda bih i umeo, ali pod uslovom da savladam sve skrupule jednog
ubogog, disciplinovanog, partijskog peaka. Jednom reju, mnoge
stvari ne bih gledao kao to ih danas gledam.
- A ne biste ih vjerojatno ni znali.
- Uzgred reeno, glavne stvari ipak nisam saznao. Na primer,
ostaje izvan moga poznavanja stvari ko u Jugoslaviji pravi veliku
politiku, gde se pravi ta velika politika i ko su majstori? Na to ne
umem da odgovorim. Sada je ve uveliko dolo vreme da se ovakvo
pitanje otvoreno postavi, i da se uputi ni manje ni vie no Centralnom
komitetu SK Jugoslavije: ko pravi politiku u ovoj zemlji? A to se male
politike tie, i malih politika, njih prave... njih suvie esto prave
Sicilijanci i Korzikanci.
- Kada govorimo o poloaju intelektualca danas, da li njega
obiljeava strah...?

92

- ivimo, dragi sagovornie... ivimo, u vremenu u kojem strah

sustie strah, strah se strahom potiskuje... ali ga ne istiskuje, ve ga...
strah na strah... samo nagomilava. Mene je bilo strah i dok sam etiri
godine bio na elu grada, i divno sam se udio kako su drugi, svi, oko
mene hladnokrvni, i samouvereni. A ipak, da se vratim na igru rei
koju pominjete: nemisao nije ne-in, ve je zloin. I to je, valjda, i
glavni razlog mog nemira. Plaim se zloinake nemisli koja svakim
danom osvaja sve vie prostora. Dovravajui Mrtvouzice nisam ni
slutio da e ta igra rei kojom se knjiga zakljuuje biti ve posle
nekoliko meseci toliko (zastraujue) aktuelna.
- A opet, postavlja se pitanje jesmo li naueni na nemisao, jesmo
li odgajani za nemisao?
- Dresirani smo, jako dugo, da potujemo ili bar toleriemo nemisao. Ko e sad tolike i tolike uesnike (na naim govornikim
seansama sa itanjem i sricanjem) uveriti, to jest razuveriti, ubediti ih
da, i kad veruju da neto misle, u stvari oni ne misle ba nita.
- Kakvu intelektualnu i politiku sudbinu sebi predviate? Jeste li
preli s onu stranu granice osobnog straha, u onom smislu u kojemu
vie ni na koji nain i ni po koju cijenu ne pristajete na nemisao, ili na
povlaenje u utnju?
- to se tie nekog drugog, drugostepenog, straha u ovom
trenutku, straha za lini integritet, ne oseam ga, nema ga vie. Stvari
su zaokruene, i "mladi je rekao, u redu je, to je to"! Ne verujem da
u morati da piem jo koju ovakvu knjigu. To nikako ne bih voleo, a
mislim da neu odgovarati ni na napade... Bie ih svakako, ako se
stvari ne izmene. Neu odgovarati, jer sam (prvo i prvo) ve u ovoj
knjizi odgovorio na sve to mi se jo uopte moe rei. Odgovorio sam
na sve to bi mi mogli i umeli rei. Na kraju krajeva, neu odgovarati
ni iz prijatnijih razloga, budui (kao drugo i drugo) da sam ve uveliko
nastavio rad na knjizi koju sam ostavio oktobra prole godine.
Pripreman za sarajevsku "Svjetlost" jedan traktat o arhitekturi pod
naslovom Amfiteatar arhitektonskih alegorija, ili moda, Knjigu
kapitela,(5) 100 tabli crtea i 300 stranica teksta.
- Vratili smo se pri kraju onome od ega smo mogli i poeti, vaem
radu, knjigama, planovima, vaim licima. Kada sami promatrate i
procjenjujete sebe, na to upuuje ta mnotvenost vae linosti i
djelovanja? Svaka nova knjiga doista je jedno novo lice, nova dimenzija
otkrivene linosti, jedno mnotvo novih lica. Koje lice je pravo? Sva?
- To je egzegeza Rade Ivekovi. Ona je, piui o Krugu na etiri
oka, govorila o toj mnotvenosti koje ja i jesam i nisam ba sasvim
svestan. ta e biti sa svim tim mojim licima? Pa otpirie sva i
odjednom u zvezdanu prainu; ba me ta ideja zabavlja. Od svih
spomenika koje sam muno gradio, neki e pasti u zaborav, neki e i
ostati i neto e moda kazivati pokolenjima koja dou, neki e se i
fiziki ruinirati, jer svaki graditelj ima trenutne prenapetosti i
nepanje, nekima e moda pridodavati i petokrake, da bolje i lepe
izgledaju... to se tie mojih knjiga, one i dalje nee imati veliku
publiku, osim moda ove, ba ove knjige o kojoj smo razgovarali.
Godine jure i ja nekako moram da zaokruim svoja dva-tri ivota koja

93

sam, ne bez napora, ujedno proiveo. To zaokruavanje je i

pasionirano (opet nov zamor) i prijatno je, i avolski je neprijatno.
Treba preturati po koferima starih crtea, ratovati sa mievima, istiti
hartije od bui, spasavati ih od prokinjavanja. Treba preturati po
tovarima rukopisa, sastaviti u celinu to se moe sastaviti, a biti
svestan da neke stvari nikada ne mogu biti ni dovrene, ni obraene.
To je stvarno velik posao, i ova knjiga, ove Mrtvouzice su, oduzevi mi
jednu dragocenu godinu, ispale opet neka patriotska rtva, nadajmo
se i poslednja. Ali, ako! Toj svojoj novoj nepredvienoj knjizi lino sam
ipak zahvalan, jer mi se ini da nee biti disparatna u odnosu na
druge moje knjige. Neka se vidi da, naalost, nisam proiveo ivot
samo u svetu "zaludne mistrije" i pod njenim zakonom, nego i u
jednom drugom i drukijem svetu, u kome sam ak bio i
gradonaelnik jednog zalud-grada.
Napomene:
1. Urbanistike mitologeme, "Vuk Karadi", Beograd, 1966.
2. Prvoslav Rali, publicista, zaposlen u CK SK Jugoslavije.
3. Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti.
4. Vasa Milinevi, profesor univerziteta. Iskljuen iz CK SK
Srbije posle Osme sednice.
5. Knjiga kapitela, "Svjetlost", Sarajevo, 1990.
Intervju: Zoran Milovi,
Start, Zagreb, 26. novembar 1988.

94

8. avolu treba odrezati rep

Siromane duhom i pameu uvijek iritira govor koji bi da stvari

objanjava, razlae i analizira. Oni koji se slue takvim govorom
predmet su uenja i nerazumijevanja. Jedan od njih je Bogdan
Bogdanovi, arhitekt, profesor univerziteta i - kako sam kae - izletnik
u politiku. U dananjem vremenu pogotovu vrijedi sjetiti se njegovih
spomenika: Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici, spomenik
jevrejskim rtvama, nekropola u Prilepu, Slobodite u Kruevcu,
Partizanski spomenik u Mostaru, nekropole u Jasenovcu, Leskovcu,
Beloj Crkvi, Partizansko groblje u tipu. Adonisov oltar u Labinu.
Travnik, Vlasotince, Ivangrad, Vukovar, aak, Klis. Nije jednostavno
niti sve nabrojati, ali dovoljna je ilustracija bogatstva njegovog
stvaralakog ivota.
Bogdan Bogdanovi ostao je upamen i kao neobian
gradonaelnik Beograda, gradonaelnik koji je cijeli svoj mandat
proveo u ratu sa birokratijom. Ruei stare navike, zbunjujui stalnim
pitanjima i traei uvijek neto drugo i drugaije, naveo je i svoje
sugraane da ga razliito procjenjuju.
Nedjelja - Na poetku ovog razgovora podsjeam Vas na jednu
epizodu: kada je umro predsjednik Tito, pozvali su Vas da u SANU
govorite na komemorativnoj sjednici. Oni koji su od vas oekivali da
izgovirite nekoliko konvencionalnih fraza vjerovatno su bili iznenaeni
Vaim govorom o vatri u jugoslovenskom grbu, simbolu slobodne misli.
Danas ponovo imamo potrebu za govorom o slobodnoj misli. ta se s
njom desilo?
Bogdanovi - Ve negde 50-ih godina, kao mlad ovek ja sam grb
Jugoslavije ukadrirao u moje spomenike. Plamen mi je bio izazov jer
se retko sree, osim moda u heraldici, kod slobodnih mislilaca ili
nekih intelektualnih kongregacija. Plamen je, dakle, u tom
heraldikom kontekstu znak slobodne misli i savesti. Meni je grb
Jugoslavije izrazito drag jer u potpunosti odstupa od serije drugih
socijalistikih grbova koji su imali ili nekakve fabrike ili tokove.
Sovjetski grb je tako imao sunce - simbol nekakvog komunistikog
ekumenizma to e obuhvatiti celi svet.
Zato mislim da je taj na grb i danas inspirativan. Ako je ve
Jugoslavija tako dugo bila nosilac slobodne misli u socijalistikom
svetu, bilo bi divno da je to i danas. Mislim, stvari su kod nas danas
kritine, esto vrlo rune, obeshrabrujue. Mi danas moramo da se
borimo ne samo za slobodnu misao, nego i za misao uopte jer je oito
da ivimo u jednom iracionalnom trenutku. Ako nita drugo, taj na
grb i njegovi plamenovi trebalo bi da nas podsete da nismo uvek bili
tako sumanuti kao to smo danas.

95

- Simptom iracionalnosti moe biti i jedno jedino dozvoljeno

miljenje. Vi ste se protiv tog jednomiljenja pobunili, a rezultat te vae
pobune je knjiga Mrtvouzice. ta su mrtvouzice?
- Da ponemo od toga ta je Vuk zapisao. Ni ja donedavno
nisam znao za tu re. Ja Vukov renik stalno konsultujem jer to je
zanimljiva literatura. Divno je to kad otvorite renik svoga sopstvenog
jezika, pa vidite da svaku drugu re ne razumete, a ima tu tako lepih i
zgodnih izraza, kao mrtvouzice, na primer Mrtvouzice oznaavaju vor
koji se ne d razreiti. Znate, mrana je to re. Ako moemo postaviti
apsolutnu suprotnost onome to je zapisano na grbu Jugoslavije,
onda su to svakako mrtvouzice. S jedne strane buktinje slobodne
misli, a s druge ista ta misao zapretena u nerazmrsiv vor. Moe oko
toga da postoji izvesna nedoumica. Neki bi rekli: ako vor ne moemo
razreiti, onda emo ga rasei. Da, moda se i moe rasei, ali to nee
pomoi da ga razreimo. Na to sam ve upozoravao - u takvom sluaju
susreemo se sa definitivno katastrofalnom situacijom. Moemo li mi
taj vor rasplesti? Odgovor na takvo pitanje prevazilazi moju matu u
ovome trenutku. Znate i sami ta se sve na nas obruilo. Meutim,
injenica da o tome moemo makar otvoreno govoriti daje bar nekakav
minimum minimuma nade da, ako neke stvari razlaemo iole
racionalno, moemo raunati da emo ih razreiti.
- Profesore, u ta su zapleteni ti vorovi mrtvouzica? Jesu li to
prosta idejna i ideoloka aranja ili im je pozadina ipak neto drugo?
- Zapleteno je mnogo toga. Zapleten je jedan komplikovan
balkanski dijagram koji je sada ponovo izbio u svoj svojoj
dramatinosti. Ponovo nakon etrdeset godina. Neke stvari koje danas
doivljavam, oseam i ujem mene zastraujue vraaju u neka davna
vremena. Vraaju me u 1938. godinu, kada sam bio deko i kad su se
mnoge kontroverze gotovo na dananji nain formulisale.
Jedan od elemenata vezivanja vora jeste i ta mentalnogeografska, mentalno-politika situacija danas. Mi smo jedan vrlo
komplikovan svet, ali to je lepo. Lepe je iveti u komplikovanom nego
u jednostavnom svetu. Mislim da mi ipak nikada nismo na pravi nain
bili svesni te izuzetno sloene kulturne situacije u Jugoslaviji. Savez
komunista obuzet nacionalnim i klasnim, zaboravio je da postoji i to
civilizacijsko pitanje. Mislim da je upravo to jedan od krupnih faktora
dananje jugoslovenske drame jer inae ne bismo dozvolili da se u
tako heteroklipnim pravcima razvijaju razliite jugoslovenske kulturne
sredine. Tako su sve razlike postajale sve vee i vee umesto da se
smanjuju. Ne mislim da polimorfiju ovog naeg geoprostora treba
ukidati jer sve kulture, tradicije, ideje i religiozni nanosi treba da
ostanu ljudima, ali u jednom statusu pomirenosti, u toleranciji i miru.
Tek tada bi sva ta raznolikost postala pravo bogatstvo i onda nam se
stvarnost ne bi vezivala u vorove i mrtvouzice. U vezivanju tog vora,
to treba rei, ima nekog impakta, neke abrupcije, nekog ulaska spolja.
Ima tu mnogo ega. Pomenuli ste ideologiju. Jedan nauk koji se slepo
sledi, ma kakav on bio, svakako je stvari uvek mogao initi jo
apsurdnijima.

96

Ja mislim, nadam se, elim da verujem da one buktinje s grba

jo imaju nekakvu mo. Mislim da se razumom, analizom,
ralanjavanjem stvari ipak mogu razreiti. Ja jednostavno volim da
verujem da postoji neko vreme i mesto u kome nema mrtvouzica, iako
to danas izgleda kao utopija.
- Znai li to da vi fundamentalnom opasnou smatrate opasnost
od civilizacijskog propadanja na ovim naim prostorima?
Ta opasnost svakako postoji. U pogledu odnosa prema svetskoj
civilizaciji mi ogromno mnogo zaostajemo, to je sasvim jasno.
Meutim, prava opasnost je u tome to smo mi ovde imali razliite
civilizacije, razliite vere, razliite istorije i mentalitete. Kao to sam
ve rekao, to treba da ostane razliito, ali treba i da razume jedno
drugo.
Najprostije reeno: ja sam roen u Beogradu u jednoj porodici
koja je pre nekoliko generacija bila pravoslavna porodica i ja upravo
zato moram da poznajem i razumem celu filozofsku nadgradnju
muslimanskog sveta. Ja to moram da razumem ako hou da budem
Jugosloven. Ne treba se suvie emotivno vezivati za svoj svet, ve ga
treba prihvatiti kao jedno kulturno dobro koje ima svoju vrednost.
Samo tako Jugoslavija moe postati saglasan kulturni organizam,
jedna kulturna polimorfija.
Ja mislim da bi jedna sretna Jugoslavija, kada proe sve ovo to
se danas deaqva i kada ponu procesi neke katarze, mogla podseati
na sloene kulturne svetove koje poznaje istorija svetske civilizacije. Ti
komplikovani, sinkretiki svetovi su bili vrlo bogati, helenistika
Aleksandrija, na primer. Sila naroda, jezika, religija i tradicija
postojala je u toj Aleksandriji i sve je jedno drugo podravalo.
Moemo se sjetiti i gnostiara. Postojali su islamski, hrianski i
jevrejski. To nam kazuje da ni religije nisu mogle zadrati koordinacije
kultura i kulturnih sistema. Dakle, u nekoj srenoj viziji, ja bih tu
komplikovanu jugoslovensku, balkansku situaciju video kao neki
budui aleksandrijski period, aleksandrijski svet. Mislim da smo na
takav nain morali ranije poeti razmiljati o sopstvenom postojanju.
Mi smo se stalno brinuli o klasnom i nacionalnom pa je as bilo
vano jedno, as drugo. A to su danas malo relativne stvari jer
kulturni krugovi se ne poklapaju sa nacionalnim podelama. Uzmite
samo situaciju na Drini. S jedne strane Musliman, a s druge Srbin.
Oni su po mentalitetu i po kulturnom tipu isto. Taj Uianin sa Drine
mnogo je blii onome iz Zvornika nego nekom Srbinu iz Nia. Takvih
sluajeva imate i u Slavoniji, u Bosni pogotovu i ko zna gde sve ne.
Dakle, kulturni krugovi jesu jedan komplikovan dijagram, ali se on
moe i te kako dobro racionalno usaglasiti i nainiti se kulturno
plodnim. Na takav nain se, naalost, nije razmiljalo. Meutim, kod
mladih ljudi, kod mojih studenata, ja ve oseam antropoloki
instinkt, elju za antropologijom, elju da se stvari posmatraju u
komplikovanijim relacijama od onih koje su ispravnim smatrali njihovi
roditelji.
- Tragine posljedice sklonosti ka ujednaavanju i nedostatka
pameti svakako su bile povod da ne preutite vrijeme i dogaaj koji ak

97

i pravo na drugaije miljenje dovode pod sumnju. Vi ste jednom

sadrajnom analizom pokuali pokazati kakve sve pretenzije danas ima
miljenje koje nije miljenje i govor koji nije nikakav stvarni govor.
Mislite li da su Mrtvouzice jedan od odgovora na zabrinjavajue stanje
duha i svijesti kod nas?
- Je li to Njego ili nije: "vejka meu vihorovi, sirak meu
vihorove". Mrtvozornice su jedna mala i slaba snaga u vihorovima
nesporazuma, nerazumevanja, gluposti, pa ako hoete i ljudske zlosti,
ja ne pretpostavljam da one mogu neto bitno romeniti. Ako otvore
neka pitanja i elju kod mladih ljudi, a imam razloga da verujem da to
ve ine, da ponu misliti na svoj nain, onda su one postigle svoj cilj.
Piui Mrtvouzice oseao sam da ih piem za one ljude sa kojima sam
najvie komunicirao: za moje studente i njihove generacije. eleo sam
ih podsetiti da se ima prava misliti onako kako se eli, a ne onako
kako vam neko namee. eleo sam da ohrabrim mlade mislioce, one
koji se trude da milju savladaju haos, da ostanu tamo gde jesu, a da
istovremeno ne dozvole da im se nametnu drugi tipovi miljenja poput
tog monolitistikog, da se jednostavno ne daju razvrstati u neke
mentalne kasete.
Mrtvouzice su pokuaj da se o jednom kompleksu stvari
progovori na drugi nain, drugim jezikom, da bi mladi ljudi shvatili da
imaju prava sa svog aspekta posmatrati svet u kome ive, kao i da ne
podleu mentalnim klieima. Kad govorite o ideologiji, meni se po glavi
motaju rune misli jer znam da u ideologiji uvek ima tako malo ideja.
Zato radije govorim o klieima. Mrtvouzice zato i jesu jedan manifest
za izlazak iz sveta prisilnih ideja.
- Ako su Mrtvouzice pokuaj da se ukae na put katarze i misli i
djela, ne ini li vam se da prije toga ipak moramo proi kroz mune
epizode svojevrsnog egzorcizma kojem ste Vi ve podvrgnuti?
- Svi smo mi bili ili oni koji isteruju demone ili demoni sami.
Ipak, injenica da vi meni moete to pitanje da uputite viestruko je
ohrabrujua.
Znate, egzorcizmi su uvek strana stvar. Razume se da je jedan
svet zaraen moralnim i mentalnim klieima, uvek upuen na
egzorcizme. im se neto ne uklapa u redukovano miljenje, treba ga
izagnati. Za egzorciste modernog vremena svaka komplikovana misao
je demon. Zato e je uvek proganjati. Zanimljivo je da se egzorcizam
danas ne razlikuje mnogo od onoga od pre nekoliko vekova. Recimo da
su se samo tehnike promenile. Danas ne spaljuju nikoga, ali u
duhovnoj sferi se zaista nije mnogo toga izmenilo. Ako je demonologija
nekada demone videla kao likove i prikaze, demonologija modernog
doba ih vidi kao nepoeljne ideje. Komplikovane ideje.
Jedna od naih karakteristika je neosporno bio taj strah od
komplikovanih ideja. Jo pre ovog mog sporednog izleta u politiku
esto sam bio u situaciji da nekom naem politiaru pokuam neto
objasniti. Kad god je taj razgovor pretio da e trajati due od par
reenica, takav ovek bi se okrenuo, trgnuo neku ljivovicu i
jednostavno prestao da me slua. To je bila njegova reakcija na
nerazumevanje onoga o emu bih govorio. Eto vam duhovnog portreta

98

naeg vremena. Za takve ljude ono to se ne moe objasniti u dve-tri

reenice jednostavno ne postoji. Toga imate i danas koliko hoete,
jasno i u Srbiji. im se susretnu s pismom na ezdeset strana, njima
je jasno da njegovog autora treba egzorcirati. Tako smo, eto, doli i do
tog mog pisma - reakcije na 8. sednici CK SK Srbije. Jedna od
njegovih
demonskih
karakteristika
je
njegova
duina
i
komplikovanost, ne u tome ta je u njemu bilo napisano. To je ono to
je uplailo neke ljuide i u emu su oni videli avola kome treba odsei
rep. Tu su moji prijatelji i drugovi videli osnovu za obraun sa mnom.
Tu smo se opet vratili na ono osnovno: sve to ne prihvata redukcija
ljudske pameti smatra se avolskim.
- Pismo je, svakako, bilo ok u sredini u kojoj ivite. I kao pobuna
protiv jedne nametnute politike opcije, ali i kao zalaganje za jednu
civilizacijsku opciju, o emu smo ve govorili?
- Pismo je bilo, pre svega, apel za drugi stil. Vidite, i stil moe da
bude demon. Dovoljno je samo ponaati se drukije da biste postali
sumnjivi. Drugaije oblaenje, drugi ton, drugi nain obrazlaganja
stvari, sve je to povod za sumnju i podozrenje.
Danas mi se ini da sam ja pomalo eleo da razdraim te svoje
"drugove". Da im pokaem da ne postoji samo jedna istina i to ona
njihova. Svi su oni uaneni u tu svoju istinu, a kakva je ona, to,
naalost, sada vrlo dobro vidimo. Ali niko od njih nije tako reagovao. I
danas mi je udno i u meni izaziva nekakve, ako hoete tune emocije,
injenica da niko od njih nije ni pomislio da ja tim svojim pismom
elim da im neto pametno i dobronamerno kaem, negde je odmah
bilo po oprobanom receptu: odmah ga skidaj i guraj meu nepotenu
inteligenciju. ta je to ako nije jedna strana lenjost duha. Zloinaka
lenjost duha. Neemo mi da sedimo i itamo ta nam je on napisao.
Jednostavno, neka ide do avola. E to je ono strano. To je stranije i
od ideolokih zabluda i od svega drugog. Takav mentalni profil koji
odmah ide na likvidaciju svega to se ne uklapa u njegov ukratko
sroeni pogled na svet vodi pravo u - katastrofu. S takvim manirima
se sigurno ne izlazi iz krize. Ako emo takvo miljenje prihvatiti, onda
se moramo pomiriti sa krizom kao trajnim stanjem.
- Podnaslov Vae knjige je "Mentalne zamke staljinizma".
Zanimljivo kao odreenje knjige, ali zanimljivo zbog jo jedne injenice.
Kada ste pisali pismo, postavili ste u njemu jednu zamku u koju su se
mnogi uhvatili. Napisali ste da ste 48. godine uestvovali u redigovanju
telegrama koji su bili upuivani Staljinu. ta biste rekli o vezi tih dveju
stvari?
- Najpre bih napravio podelu. Kad kaem "mentalne zamke
staljinizma", onda mislim na one zamke koje su u nama. Svako u sebi
nosi neku staljinistiku zamku. To su razna samouterivanja u neke
jame i kljusa. A to se tie ove epizoda, ja sam je naveo samo da bih
ilustrovao jedan trenutak.
Pominjui telegrame koji su pristizali u toku 8. sednice i
analizirajui njihov stil, ja sam nalazio neverovatne slinosti sa onim
telegramima iz 1948. Pominjale su se u oba sluaja "zdrave snage", a
kad se u socijalizmu pomenu "zdrave snage" - onda plai, voljena

99

zemljo. To je vrlo opasna sintagma. U ime zdravih snaga se ilo i u

ehoslovaku, to valjda nismo zaboravili. Dakle, postojala je velika
slinost izmeu ta dva tipa jezika, pa je dolo i do pominjanja te
sporedne epizode. Ispostavilo se, meutim, da je to stvarna spoljna
zamka. Tako se u ta kljusa uhvatio neki medved, neki kurjak, neka
lisica, neka vrana, ali to nije moja greka. Mislei da saoptavam
najnormalniju stvar na svetu tek posle sam shvatio da je to silne ljude
grdno uzbudilo. To su bile reakcije tipa: kako se usudio jedan
ondanji student Beogradskog univerziteta da rediguje telegrame, i to
kome - Staljinu. Vidite koliko je jaka religiozna svest u naim ljudima.
On je za na svet jo uvek svetac. On jeste avo, ali je i svetac. Niko od
tih ljudi sigurno za sebe ne misli da je staljinista. Ovakve injenice
nas upuuju da se nad time ipak malo zamislimo. Kada sam kasnije u
Mrtvouzicama polemisao sa onim nesretnim Raliem, koji se upravo za
tu epizodu uhvatio, postavio sam pitanje: ta bi bilo da sam redigovao
telegrame Hitleru? Da li bi me i zbog toga neko terao na samokritiku?
To to su neki nesretnici 1948. pisali Staljinu, to je bio petokolonaki
posao iako bih moda mogao i da ih pravdam jer to je ipak bio
trenutak verskog rata. Jednostavno, neki ljudi nisu mogli da shvate
da se neko u ovom slovenskom delu sveta moe odmetnuti od majice
Rusije.
- Moda upravo zahvaljujui toj epizodi, u Vaem pismu s njim i
nije bilo prave diskusije, pa pitanja koja ste poslali jo ekaju odgovore.
Jednom prilikom ste rekli da Staljin kao pojava i nije bitan. Bitan je
nain miljenja koji doputa reprodukciju takvih ljudi. Te opasnosti
vjerovatno nije poteen ni ovaj na prostor?
- Opasnost sigurno postoji. Nastavljajui sada to to sam davno
rekao, dodao bih da su najopasniji staljinizmi bez Staljina, takvi u
kojima staljinizam ostaje i posle smrti Staljina. Takav moj stav bazira
se na slobodoumnim i veoma dobrim analizama koje sada dopiru iz
dela sovjetske javnosti. Ja sam na jednom mestu u Mrtvouzicama
citirao stav nekih sovjetskih intelektualaca koji kau: "Nije opasan
Staljin, opasno je ropstvo u nama." ta je Staljin ako to nismo mi, mi
sa svoijim ropskim duama. Uvek je lako nai onog ko e jednostavno
da stavi svoje ime nad sistem vladanja ropskim duama.
Kod nas je staljinizam dodatno komplikovan time to oni ljudi
za koje sasvim lako moemo utvrditi da nose u sebi staljinistike
natruhe tvrde za sebe da su antistaljinisti. Piui u ovoj mojoj knjizi o
pojavama staljinizma kod nas, nisam bio siguran koliko je to uopte
adekvatan termin za formulaciju ovdanje situacije. Kod nas ima
nekih elemenata koji su izali izvan klasinih odreenja staljinizma, i
koji trae neke nove jezike odrednice. Govori se i o populizmu, a ako
emo pravo, neke stvari imaju elemente nekog novog protofaizma.
Sve je to jedna vrlo komplikovana guva, ali da bih bio iole razumljiv i
sebi i drugima, ja sam to malo uprostio i itavu stvar vezao za
Staljinovo ime.
Staljin! Staljin znai "elikovi". U samom tom imenu se krije
velika zabluda ovog veka, zabluda da teka industrija sve reava. On
je sebi to ime odabrao da bi pokazao da e njegovi aneli-radnici

100

preporoditi svet. Neki novi sadanji ili budui Staljin vjerovatno e biti
"kompjuterovi" jer e verovati da e tako preporoditi svet.
- Sami ste sebe okvalifikovali kao izletnika u politiku. Mrtvouzice
su na neki nain svjedoanstvo tog vaeg izletnikog boravka u politici.
Moete li sada, kada ste sigurni da se vie u politiku neete vratiti, rei
ta moe umjetnik uiniti u politici?
- Pokuavajui da budem krajnje koncizan, rei u vam da moe
strano mnogo. Moe da zbunjuje politiare i to mu je prvi zadatak,
moralni i socijalni. ta uopte znai ulazak umetnika u politiku?
Znai da on svoj tip mate, svoj tip fantazije unosi u jedan svet gde je
fantazija zabranjena, ali je vrlo potrebna. Drama jugoslovenske
politike je upravo u tome to nema mate. Mi valjda i ne znamo da
razmiljamo kako bi se iz ovih kovitlaca moglo izai. Znai, umetnik u
politici ima da zbunjuje politiare time to e da im nudi nove matrice,
a to odmah i nepogreivo znai da e biti doekan na no. Umetnika u
politici niko od politiara sigurno nee voleti. Kada umetnik pone
nekom politikom skupu govoriti nekim svojim jezikom, obino mu
sleduje - izgon demona. Demon je uvek, naravno, on sam. Zadatak
umetnika je u tome da sebe ne izneveri, da onako kako ivi, misli i
stvara, kako vodi ljubav i pie pisma, kako odgaja decu i razmilja o
svemu i svaemu, da upravo taj tip razmiljanja prebaci u sferu
politike. Naravno, ja ne mislim da bi za svet bila velika srea da njime
vladaju politike grupe sastavljene od umetnika. To bi bio haos neke
druge vrste i time se ne bi trebalo zavaravati. Ipak su politiari
politiari, a umetnici umetnici. Ali, u pojedinim situacijama, kao ovoj
naoj sadanjoj, poneki umetnik u politici kao crna ovca potreban je
da bi malo podstakao vatru.
- ta nam valja initi da bismo izbjegli zamke o kojima ste pisali,
da bismo doivjeli i ostvarili poneto od onih poruka koje sadre Vai
spomenici?
- Ovo to u rei nije nikakva mudrost, svi to znamo. Ali ja u to
ponoviti jer smatram jedinim uputstvom za budunost. Zaustaviti
izgon mlade inteligencije. Zato to kaem? Zato to je rezultat svega
onoga o emu smo razgovarali izgon mladih i pametnih ljudi. Ne trae
ti ljudi koji odlaze iz zemlje samo zarade. Mislim da oni trae pre svega
jednu drugu i drugaiju mentalnu i duhovnu klimu u kojoj e moi da
opstanu onakvi kakvi jesu, svoji i razliiti. Onemoguujui da se takva
klima stvori, mi najbolji deo sebe iznosimo iz sebe.

Intervju: Ranko Mavrak,

Nedjelja, Sarajevo, 5. februar 1989.

101

9. Ja sam malo drukiji Srbin

Svjetski potovan arhitekta, protomajstor. Gradonaelnik naeg

glavnog grada od 1982. do 1986. lan CK SK Srbije koji nije
prisustvovao povijesnoj Osmoj sednici, ali koji je smogao snage da
neposredno nakon nje napie pismo lanovima CK i javnosti u kojem se
bespotedno obraunava sa loijom stranom srpske istorije, briljantno
varirajui uvenu tezu po kojoj je "Srbija umorna od lidera", koju je
izrekao na toj sjednici, udne li ironije, Duan krebi.
Dobitnik je vie domaih i meunarodnih priznanja iz oblasti
arhitekture: Oktobarske nagrade Beograda (1960, 1966), "Politikine"
nagrade (1974), Nagrade AVNOJa (1982), Piranezijeve nagrade koja mu
je nedavno dodijeljena i mnogih drugih. Izgradio je 21 ratni spomenik
po itavoj Jugoslaviji, bez primjesa socrealizma: Jasenovac, Partizansko
groblje u Mostaru, Biha, Labin, Kruevac, Prilep, Kosovska Mitrovica,
Vukovar, Klis... Njegov spisateljski opus je takoer impresivan: knjige
poput Gradoslovara, Zaludne mistrije, Urbanistike mitologeme... i,
nakon izleta u politiku, Mrtvouzice - mentalne zamke staljinizma u
kojoj sumira tragikominu kampanju koja je protiv njega pokrenuta
nakon pisma. Intelektualac par exellance. Na razgovor je pristao
odmah, iako, kako kae, uvijek voli da obavi preliminarni razgovor, prije
onog pravog, ali poto smo iz "Valtera", protomajstor se sloio da
ukljuimo diktafon. Primio nas je nakon prolaska kroz labirint stana
njegove supruge, prevodioca Ksenije Anastasijevi, u povelikoj tamnoj
prostoriji ispunjenoj knjigama, zauzevi mjesto u crnom konom
naslonjau, okruen policama sa knjigama. Sa svojih 67 godina djeluje
mladoliko, a iz njega ini se da progovara iskustvo spojeno sa
neiscrpnom energijom. Inae, dosta vremena provodi u svom ateljeu, u
prostorijama stare osnovne kole u selu Popovi nadomak Beograda.
Valter - ta trenutno radi Bogdan Bogdanovi?
Bogdanovi - Tenutno sam u Beogradu, a ne, u selu, u ateljeu.
To znai da dolazim u Beograd ponedeljkom uvee, onda tu no ne
spavam i proitam svih sedam "Borbi" od prethodnih dana, odnosno
est poto nedeljno izdanje ide za subotu i nedelju. Tako je i danas.
Utorkom sam zbog toga obino neispavan kao to je i sada sluaj.
Kada vi odete onda u da nastavim da spavam. Onda se vraam u selo
Popovi, gde mi je atelje, i tamo ja sad uveliko radim, dovravam
knjigu koja se zove Knjiga kapitela, za sarajevsku "Svjetlost" i to radim
svesrdno, sa velikim oduevljenjem. Tamo (u selu op. aut.) mi je malo
hladno, ali, boe moj...

102

- Da li ste i kako otvarali onu vau, ve uvenu, zelenu kutiju u

koju pohranjujete Vae snove. Rekli ste da ne znate da li ete je za
ivota uopte otvoriti...
- Ta kutija je legendarna. Nisam je otvorio jo... Ko zna da li u
je ja i otvoriti ili u je nekom zavetati. Interesantna je stvar koliko je
ta kutija univerzanla. Vi verovatno govorite o njoj na osnovu emisije
koju je radila Silvija Luks,(1) ali prvi je tu kutiju snimio Janji, sa
sarajevske TV, jo pre tri godine. Ja sam posle toga bio nekim
povodom u Kosovskoj Mitrovici odakle me vraao jedan voza Albanac.
Tada sam video ta znai biti Albanac u Jugoslaviji. Vozili smo se u
automobilu sa registracijom Kosovske Mitrovice. Svata su nam usput
radili, trubili, svirali, pretili da e da nalete sa kamionima na nas i
tako dalje. Taj ovek je bio prilino zbunjen i isprepadan, ak nije
znao dobro srpski. Odjedanput, usred one vonje on mi kae: "Ma
neto da vas pitam, ena mi rekla da vas pitam..." - i sad ta da me
pita: "Je li istina da vi imate onu zelenu kutiju i da li je istina da vi u
nju sputate svoje snove...?" - i vi vidite koliko su neke stvari
opteljudske i univerzalne. Eto, ta je kutija stvarno prerasla etnike
podele. Ja ne znam kada u da je otvorim. Sad, poto sam zauzet oko
ove knjige, nemam vie vremena ni za te moje zapise. Sada imam neki
izdrndani kasetofon i onda ujutro samo ispriam ta imam, pa u kad
zavrim rukopis za Knjigu kapitela, da to dopunim.
- Smatrate li da je vrijeme dalo za pravo vaim stavovima iz
pisma koje ste uputili CK Srbije nakon njegove Osme sjednice, zbog
kojeg vas je zvanini Beograd ekskomunicirao?
- Veliki broj prijatelja mi tvrdi da je to pismo bilo, da ne kaemo
grubu re, proroansko. Nije to bila neka velika mudrost prorei ta e
se dogoditi, ali oni pronalaze odreene etape, i kau da to tano ide po
nekim etapama kako je tamo obeleeno.
Mislim da mi je dalo za pravo. Moemo da razgovaramo o nekim
terminima. Da li je termin staljinizam adekvatan. Da li treba traiti
neki drugi termin? Ja sam to dodue posle u knjizi relativizirao. Da li
je to nacional-staljinizam, da li je to nacional-komunizam, da li je to
policijski nacional-komunizam... sve se moe pod to podvesti. U
svakom sluaju, ako izuzmemo moda te neke relativnosti u
terminima, sutina stvari se nita nije izgubila, i ne samo da se nije
izgubila, nego ja mislim da je i dobila u toj svojoj tekoj i munoj
aktuelnosti. italac moje knjige Mrtvouzice moe zapaziti da ja u
svojim daljim komentarima zavravam sa jednom sintagmom, koja mi
se, naalost, sad jako uvrtela u glavu, ba poslednjih dana, evo ba
noas itam i gledam sve to. Sve se to onda zavrava jednom civilizacijom lai. La na lai. Argumenti su lani. Uzbuivanja su
lana. Ja sreem ljude, ujem ljude, na televiziji vidim ljude koji
govore: protivu koncentracije vlasti, protivu monika, protivu
birokratije... pa koje, ljudi, birokratije? Ko su ti monici? Niko ne
izdiferencira stvari. Govori se o presiji, pa se, razume se, zaobiu
politiki procesi, pa se preuti Vlasi,(2) preuti se ono to je stvarno
tragina situacija naeg vremena... A onda se ide u iroke fraze, i to

103

mislim da je stil, to je uopte Miloeviev stil, koji je on nametnuo

celom jednom, ako mogu tako da kaem, mentalitetu.
I to se proirilo: govoriti u optim frazama, od kojih je svaka
fraza za sebe tana, ali tri fraze zajedno spojene su netane. Vi kaete:
"treba da vlada pravda", razume se da treba: "Radnici treba da jedu tri
puta dnevno!", treba, oni jedu jedanput dnevno. A gde smo mi u
svemu tome? Postavlja se pitanje Miloeviu kako zamilja Srbiju
2000. godine, a on govori o 10.000 dolara po glavi stanovnika. A ja
sutra ako izjavim da zamiljam 12.000 dolara po glavi stanovnika, ja
sam onda napredniji od njega...
E, to nazivam civilizacijom lai... hipokrizije i lai. Govori se i o
demokratiji, i o reformi, ali se vrlo veto kljune take izbegavaju.
Izbegava se sutina. Zato ovo govorim? Mislim, da bismo bili
razumni, ako hoemo da budemo razumni i racionalni, i da naemo
put iz civilizacije lai, nekuda dalje, u jedan svet izvan lai, ili bar
jedan svet snoljivih lai, onda mi moramo da utvrdimo neke vrste
take oko kojih se moramo jasno preistiti i izjasniti. Mislim da tu
mnogo greimo i da je to jedna opta bolest vremena da se te kritine
take i kritine rei izbegavaju. Izbegavaju na Centralnom komitetu da
se presliaju, ko je ko i ta je ta. Nema tu mnogo. To je: pluralizam,
svi priaju o pluralizmu, a onda kad pogledate, onda taj pluralizam ide
od pluralizma Zorana Todorovia Kundaka(3) do Kuana. Mislim da u
tom rasponu ne vredi razgovarati, gubi se logika nit. Onda bolje da
kaemo: da, pluralizam, ali hajde da ostvarimo pluralizam, onda
viepartijski sistem! Poloaj komunistike partije u viepartijskom
sistemu. Neka idu u opoziciju, poteno, lepo, i oistie se od celog ovog
oloa, pa emo biti komunisti opet, ja u biti opet komunista. Sada me
sramota da budem komunista.
- Da li ste jo lan Saveza komunista?
- Ne znam (smijeh). Znate ta, da unesemo malo humora, kada
sam odstranjem iz CK SK Srbije, ja ve onda nisam bio lan Saveza.
Ja sam bio lan Centralnog komiteta, a nisam godinama plaao
lanarinu, knjiicu sam davno izgubio, tako da me praktino nisu
mogli ni iskljuiti. Mislim da me u ovom trenutku to mnogo ni ne
uzbuuje. Ako partija nae svoj raison d'tre, ako nae svoj put u
budunost, onda e me interesovati. Jer o tome se sada radi, koji je
put partije u budunost? Ako ga ne nae, gotovo je. A ona mora biti
hrabra, da se povue, ukoliko je to potrebno. Ako se tako raiste
stvari, onda dolazi i druga serija pitanja a to je: kako, u kojim
etapama, u kojim fazama?
Ne moe se to odjedanput, faze su razliite, vidite, u Maarskoj
jedna, u Poljskoj druga, u ekoj trea... Imaemo mi o tome posle
dosta da razgovaramo, naroito u naoj jugoslovenskoj komplikovanoj
situaciji, ali se neke kljune take moraju raistiti. Mora se raistiti,
mora se kazati, molim vas, Vlasi je nevin! Znam oveka, poten ovek,
izuzetno ist ovek. Ako sam ikome verovao, ako sam sebi verovao,
vie sam verovao njemu nego sebi. Inkriminacija: siao da razgovara
sa trajkaima, pa to sam mogao i ja da uradim i da ne sanjam da u

104

posle toga morati da budem doveden u situaciju da izgubim dvadeset

kilograma.
- Ne ini li vam se da je srpska inteligencija, da ne kaem
opozicija, konano poela da se "budi" oko ovih izbora?
- Uzmuvali su se, jeste. Mislim da e polako i oni poeti da
shvataju da su izmanipulisani, ali se bude neto sporo. Mislim da
emo mi Srbi, to je sad moja nacionalna, da ne kaem i
nacionalistika opsesija, da emo mi Srbi nositi teke traume od svega
ovoga. To e jedna ili dve generacije da ispataju, da se iste od ovih
gluposti koje smo poinili i kojima smo sebi u svetu stvorili izolaciju.
Ja mnogo putujem, pa kada se naem sa Kanaaninom, koji me
bogzna kako pita: Pa vi ste iz Beograda?, pa onda doe ono kritino:
"Vi ste Srbin?", ja kaem "Jesam". I onda najedanput razgovor pada.
Onda ja moram da mu kaem: "Znate, ja sam Srbin, ali ja sam neki
malo drukiji Srbin." Hou da se vratimo na problem inteligencije. Ja
mislim da e inteligencija imati velike raune sama sa sobom da
raiava. Ja sam vie oekivao od njih. Kad sam pisao pismo, bio
sam uveren da e se mnogo vei broj ljudi trgnuti.
- Ohrabruje da kritika svijest sve vie prodire meu mlade u
Beogradu i Srbiji i da ih vie nije tako jednostavno izmanipulisati
uprkos medijskim i svim drugim monopolima...
- Svakako. Pre svega ima neto to je moje glavno iskustvo i
moje sreno iskustvo iz moga izleta u politiku. Ja sam na elu grada
primao mnogo ljudi, razgovarao sa jako mnogo ljudi, veinom su to
bili ljudi sa tekim nevoljama i problemima, nesreama, gde ja mnogo
pomogao nisam, niti sam to mogao, ali, bar su mogli preda mnom da
se izjadaju i isplau. Bilo je tu raznovrsnih ljudi: od mladih do baba i
deda. ta sam ja poneo kao jedno iskustvo, vrlo udno i vrlo
ohrabrujue iskustvo, na neki nain i tuno iskustvo. U Beogradu ima
strano mnogo pametnih ljudi, u svim slojevima, ali to je jedna vrsta
ljudi potisnuta totalno, politiki, drutveno, moralno. Da ne govorim
finansijski, da ne govorim stambeno, obino su svi stambeno dovedeni
u stanje ropstva, naa stambena situacija je takva da se delimo na
one koji imaju krov nad glavom i one koji ga nemaju, oni su neka
vrsta parija, nie kaste. Mi govorimo o klasnom sistemu, a mi smo
kastinski sistem. Prema tome, kada mi ovako postavljate pitanje,
siguran sam da meu mladima ima mnogo njih koj imisle kao i ja, ak
mnogo vie nego to se njih moe uti. Toga sigurno ima. Ali pazite,
ta mi u Beogradu imamo? Mi u Beogradu imamo jedan, ako mogu
tako da kaem, jedan buni deo inteligencije, medijski, i jedan drugi
koji to nije. Ako treba da budem sasvim iskren, godinama sam ja
pripadao toj mdijskoj inteligenciji. Ja sam bio meu onima koji su
mogli da se uju. Ima vrlo mnogo onih koji ne mogu da se uju.
Razume se, poslednjih godina sam i ja bio uutkan. Videemo ta e
sada biti, ini mi se da na neki udan nain ulazim ponovo u modu.
Videemo ta to znai. Trudiu se da u tome budem pametan i da to
ne primim kao neku veliku prednost.
Hou ovo da kaem, taj buniji deo inteligencije, ovde u
sigurno da uvredim i ponekog od svojih bliih prijatelja, obiavam

105

nazivati, re je teka, arijskom inteligencijom. To je inteligencija koja

je normirana normama arije. Moe ti da grdi neodreeno i
birokratiju ovoga ili onoga, ali ne sme da pomene dve-tri stvari. Ja
sam te stvari pomenuo. Ne sme da se zainteresuje koliko je mladih
ljudi poginulo na Kosovu, i pod kojim uslovima. To se preutkuje.
Hteo sam da piem Desanki Maksimovi: a ta emo sa etom aka?
To su gresi tog sloja. Samo pazite, i taj sloj je istanjio. Ako
gledate subotnji dodatak "Politike", to vam je registar saradnika. Ako
mogu tako da kaem, kolaboracionista. Ali taj je registar sve tanji i
tanji. Sve se svelo na nekoliko imena. Ja sam sa jednim svojim
prijateljem, koji mi je potpuni istomiljenik, razgovarao o tome koji e
problem biti kada se ovo sve raisti, hvala bogu ako ostanemo na
okupu i ivi, onda e se raistiti. Koje e tekoe biti sa neim to je
on nazvao denacifikacijom. Ko e se prihvatiti toga posla? To su runi
poslovi, neprijatni poslovi. Posle pada maspoka, koji je bio ipak
igraka u poreenju sa ovim, znate kako je to bilo teko u Zagrebu
pokazati prstom na ovoga ili na onoga. To se ini nerado, razume se, i
ne treba ni da se ini. Taj proces denacifikacije mora biti finiji,
produhovljeniji. Ja mislim da e nam posluiti moda i iskustva
"zapadnih saveznika" u psiholokom denacifikovanju. Nije vano
pokazati prstom, pa rei taj je bio krivac ili taj je bio budala, nego je
vano izvui iz mentaliteta neke stvari, izvriti neku psiholoku
preorijentaciju, izvui iz srpske nacije to oseanje frustriranosti koje je
sada eksplodiralo u suprotnom pravcu, u pravcu oseanja pune neke
superiornosti. Sada smo mi rekli ta smo hteli, to to smo mi rekli i
ta smo hteli, nismo rekli nita, a ne znamo ni ta smo hteli. To treba
polako izvlaiti. A onda mislim da e doi trenutak, a to e biti posao
sigurno malo mlaih ljudi od mene, posao za jednu generaciju. Vi
mladi ete morati da se preistite gde smo mi to greili. Gde smo mi to
greili da smo sebi pravili tolike komplikacije? ta je to? Je li to u
nama neka greka? Je li to neka greka u naem mentalitetu? Nosimo
li u sebi neku izolovanost i nesposobnost da komuniciramo sa
svetom? Je li to neki politiki autizam, postoji taj termin u psihologiji
za dete koje se zatvori u sebe pa ne moe da progovori i samo sa
sobom razgovara. Kada to poinje?
Ne poinje to ni sa Osmom sednicom, ne poinje to ni sa Perom
Stamboliem, ni sa svima redom unatrag. Ne poinje ni sa Draom, ni
sa Avnojem. To poinje negde, verovatno, od prvih formiranja moderne
srpske drave. Razloga za kompleks manje vrednosti ima. Ako uzmete
da od hatierifa do sada, moderna srpska dravnost postoji vek i po,
nai rezultati nisu dobri. Mi smo mogli da budemo bar jedna
Maarska, ako ne i jedna vajcarska, a mi to nismo. Mi oseamo da
mi neto nismo postigli, da neto nismo uradili, da se u neto nismo
ukljuili, da smo neto duni sami sebi, i onda, razume se, trae se
krivci spolja. Onda su svi redom krivi. Kriva jedna carevina, kriva
druga carevina, pala jedna carevina, pala druga carevina, a mi ni
makac ni na mestu.

106

- I srpski nacionalni osjeaj je dugo poslije rata bio na neki nain

potiskivan. Tom injenicom se tumai i pojava Miloevia i sve ovo to
se u zadnje dvije godine deava. Otkuda dolazi taj osjeaj potisnutosti?
- Jeste bilo potiskivano, ali potiskivali su ga sami Srbi. Vi to
znate... (smjeh)... sami Srbi su ga potiskivali. Ko je isterao Svetog Savu
iz kola? Ko je nama kriv to smo mi svoju istoriju zapustili. Da se
istorija normalno uila, kao to sam je ja uio u staroj Jugoslaviji, ona
nikoga ne bi tako zaluivala kao danas. Vi ste bili odvojeni od
sopstvene istorije pa ste morali da je uite kroz romane Dobrice
osia. A da ste vi normalno uili sve to, vi biste znali da svaka
istorija ima i svoju lepu stranu, i svoju zasenenu, mranu stranu.
Odmah pored te istorije neka druga istorija, koja isto tako ima poneku
svoju lepu stranu i neku svoju mranu stranu. S jedne strane srpska
istorija i srpska junatva, a s druge strane Austrija koja ratuje sa
Srbijom i koja je teak neprijatelj, ali u istom trenutku treba da znate
da je ta Austrija i demokratska zemlja, da je Be i Be Frojda, Gustava
Malera, Karla Krausa i tako dalje...
Istorija ima i jednu i drugu stranu i nema dobrih i loih istorija.
To je osnovna prevara staljinizma koja se sad prenela u sve mogue
varijante najfinijeg neostaljinizma, podela na dobre i loe istorije, na
napredne i nenapredne istorije. Pa neki su sada kao napredni i
slobodnjaci, a drugi to nisu. Gde je tu granica?
- Kako biste prokomentarisali parolu sa jednog od mitinga: "Alpe
Adria - neprincipijelna koalicija", same gluposti ili... ?
- To znai nepoznavanje kulturne istorije, nepoznavanje uopte
Evrope, nepoznavanje da je Evropa jedan vrlo sloeni lavirint, koji je
uvek imao svoje Alpe Adrije. Moja generacija, i sada ovi poslednji
izdanci, koji hoie da poprave sve ono to nije uspela da stvori jo
prethodnih godina generacija, to nije ni Pai uspeo da istera, ona
misli na staromodan nain, ona misli na nain devetnaestog veka.
Ona ima u vidu velike procese nacionalnih ujedinjenja, Italiju,
Bizmarka i tako dalje. Pa onda ona gleda taj period industrijskog
stvaranja velikih nacija i velikih nacionalnih drava koje su
privremene tvorevine, koje e se polako poeti ponovo da rasipaju.
Ali ta onda biva? Onda treba da se setimo jedne Evrope
osamnaestog veka koja je bila sva sastavljena iz Alpe-Adria. Nemaka
je bila sastavljena iz pedeset kneevina koje su bile povezane na
najudnije naine, ekstrateritorijalno, tri su bile u jednom savezu, tri
u drugom. Kulturne veze su bile jedan model, politike veze drugi
model, vojniki savezi trei model, ekonomske veze etvrti model, a to
je vano onda i za veinu drugih evropskih drava. Ta Evropa sa
pedeset dravica je bila jedinstvenija nego danas, sa velikim
dravama...
Uzmite recimo Kazanovu, ja volim da itam njegove memoare.
Mleanin koji je sluio na francuskim dvorovima, zavrio u ekoj,
govorio je tri jezika, talijanski, francuski, moda neto natucao
latinski i tako dalje.

107

Prema tome, Alpe-Adria nije nita novo, pojavie se sutra neka

nova kombinacija. Mora se pojaviti neka dunavska kombinacija ili
neto slino.
Jugoslavija je u tom pogledu vrlo karakteristina, mi smo
fetiizirali nacionalne podele. Mi smo zaboravili kulturoloku shemu
koja se ne poklapa sa nacionalnom ba nimalo. Kulturni krugovi su
drugi, a nacionalni su drugi. Molim vas, Zoran Sokolovi(4) je jedna
vrsta Srbina, a Srbin sa Drine je druga vrsta Srbina. Srbin sa Drine je
mnogo blii Muslimanu, s druge strane Drine, nego Zoranu Sokoloviu
koga ni ne razume kada govori o "bitju partije"(smijeh). Nije on kriv,
mislim, nije to nita loe. Samo hou da kaem, to su kulturni
krugovi. Vojvoanski krug je neto drugo.
- Spomenuli ste Kazanovu. Mislite li da je ovjeku domovina tamo
gdje se najbolje osjea?
- E, sada, da izaemo malo iz politike. oveku je domovina u
samom sebi. Veliki greh prema vama mladima je to vas je toliko, mi
smo vas, u stvari, politizirali, ishisterisali jednom ideolokom
politikom koja je sada ve pitanje opstanka, moramo se njome baviti.
Vi treba da s vremena na vreme, beite od svega i da se vraate
sebi i da se svaki ovek vrati sam sebi. Tu sad ima neka pogana stvar,
znate, na voljeni komunizam je po dobroj hrianskoj, ili bolje rei po
dobroj pravoslavnoj tradiciji, preuveliavao, hipostazirao duh
kolektivizma. On nikada nije linost negovao, a nije je negovalo ni
hrianstvo, naroito ne pravoslavlje. Mislim da bi pravo osloboenje i
traenje prave domovine bilo traenje domovine u sebi. Jer, sad hajde
da se malo presliamo, da ste mogli da birate gde ete se roditi, da li
biste se ba rodili kao Srbin. Ja se ne bih rodio ni kao Srbin ni kao
Hrvat.
- Da li biste se u Jugoslaviji rodili uopte?
- (smijeh)... Verovatno se ne bih fiksirao ni za jedan kolektivitet.
Danas u svetu, znate, naroito u ovom intelektualnom mlaem svetu,
slobodnom, da ne kaem alternativnom, malo marginalnom, vi uvek
razgovarate sa ljudima neodreene provenijencije. ovek je frankofoni
Kanaanin oenjen Izraelkom, a ive u Berlinu. Njemu treba da se seti
ko je i ta je. U tim situacijama ljudi imaju malo vie prava na sebe, a
mi smo opsednuti nacijom i to sad stvarno postaje jedna muna
opsesija.
- Poznato je Vae neslaganje sa SANU. Ipak jo ste lan
Akademije. Negdje ste izjavili da oni Vas ne ele da puste...
- Oni imaju svoj statut i neto se vrte oko toga. To je za mene
potpuno nebitna pria. Da sam ostao u Akademiji, ne znam ta bih
sad radio, verovatno bih opet morao da izlazim. Generalno govorei, ja
nisam bio njihov tip, a nisu ni oni bili moji tipovi. Od prvog trenutka
se mi nismo neto voleli. Neto je tu bilo u pogrenom braku. Taj se
brak rasturio, oni ne priznaju razvod, oni priznaju samo rastavljanje
od stola i postelje, a ne pravi razvod.
Oni su pristali na to da nisam njihov, da ne dobijam njihove
novce, da sam van radnog sastava, a da bi me oslobodili lanstva
trebalo bi da menjaju statut. Pa neka ih, neka rade ta hoe.

108

- Ljudi poput ivorada ike Minovia, direktora "Politike", izdrali

su smjene vie politikih garnitura u Srbiji. Pretpostavimo da koliko
sutra doe do promjene srpske politike situacije. Da li bi i u tom
sluaju takvi ljudi opstali?
- Ne, ne, ne... to ne moe, to ne moe. To su ljudi koji moraju da
podnesu konsekvence za jedan totalan imoralizam! ta e s njima biti,
ne znam, prebrojavae moda negde daske na nekom skladitu. Otii
e u ilegalu, otii e negde. Potonue... Znate, imali smo mi smene
politikih garnitura samo ne tako drastine. Kada potone jedna
politika, potonu liberali recimo, onda najedanput potonu i neki
novinari, pa ih vie nema, zaborave se njihova imena. Ne vidim da
mogu da opstanu ni Minovii, ni Ralii, ni Todorovii... To je ve
pitanje denacifikacije.
- Koliko e, po Vama, taj proces trajati?
- E, to ne znam. Ja nisam bio ubeen da e to biti neto brzo ni
onda kada sam pisao pismo. To je krajnje neizvesno. Taj proces je
skopan sa daljnjom sudbinom Jugoslavije i reforme. Znate, sad kad
ve proriemo, ovako uslovno, pa kaemo moglo bi biti - moe da bude
i varijanta da se mi naemo sa njima na due vreme u nekoj
ocepljenoj Srbiji. Ja se udim kako Jugoslavija ne vidi da u ovom
celom Miloevievom uzletu ima jako mnogo separatizma. On je
alternativan: ili centralistika Jugoslavija, gde e on da bude broj
jedan, ili se mi Srbi povlaimo. I tu se opet krije jedna tragina la. Mi
Srbi ne moemo da se povlaimo jer nama je Jugoslavija apsolutno
potrebna, potrebnija nego drugima. Ba zato to imamo svoje
dijaspore, to smo rasporeeni izvan, vie republika. Nema tog
povlaenja. ta bi to znailo? To bi u krajnjoj liniji ipak znailo
vraanje na Srbiju kneza Mihaila.
- Kako gledate na aktuelne dogaaje u Istonoj Evropi i gdje smo
mi tu?
- Pre svega, mislim ono to misli i celi svet, da je to sada jedna
istorijska epoha u punom kljuanju. Vi imate sreu sada kao mladi
ljudi da gledate jedan novi svet koji se stvara. Vi imate prava kao,
mislim da je to Gete bio u onoj uvenoj bici kod Valmija, kada je
gledao francusku revolucionarnu vojsku rekao otprilike: "Danas sam
video jedan novi svet." Vi ve vidite jedan novi svet, mi ne znamo
kakav e on da bude, ali on ne moe biti vie ovakav kakav jeste. Ako
bih hteo da uoptim u jednoj slici, u jednoj paraboli to to se dogaa,
mislim da je to sad jedno grandiozno upotpunjavanje evropskog duha.
Evropa je bila svedena suvie opasno samo na svoja zapadna
podruja, na tri jezika engleski, francuski i polovinu nemakog, jedno
vreme ak i na panski, a sad najedanput se u Evropu vraa mnogo
tota. Vraa se srednja Evropa, vraa se Istok, vraaju se Rusi,
Poljaci... vraaju se te visoke slovenske kulture koje su, sada je to
sasvim oigledno, postojale. Njih nisu unitili staljinizmom. Rusi
malo-malo pa izvuku nekog pisca koji je umirao negde od gladi, ali je
ostavljao rukopise. Taj duh je iveo. Ja sam imao prilike da budem sa
ljudima iz istone Evrope i zadivljen sam unutranjim promenama. To
je jedan drugi svet. To je sad jedno veliko bogatstvo koje ulazi u

109

svetsku kulturnu situaciju. To e izazvati velike, da se tako izrazim,

srene poremeaje. Sada se najedanput javljaju nove aksiologije,
stvaraju se nova merila vrednosti. Moja generacija je proivela
evropski vek bez ruske kulture. Ono to je dolazilo iz SSSR-a nije bila
ruska kultura. Ne govorim samo o ruskom, mogu da govorim i o
ukrajinskom, o beloruskom, o pametnim Gruzijcima... to je sad jedno
veliko bogaenje. To je veliko kulturno bogaenje. Polazimo od toga. Sve
drugo e se srediti polako, nai e svoje mesto.
- Pominjali ste denacifikciju. Pojavila se mogunost ujedinjenja
Njemake. Da li su, po Vama, Nijemci definitivno izvrili denacifikaciju?
- Nita nije definitivno. Nije definitivno sahranjena ni stara
Jugoslavija. Ja nisam mogao ni da pretpostavim da emo se mi vratiti
na podele iz 1939. godine, na srpski kulturni klub, i na razne, pomalo
frankovake ideje... Prema tome, da izvuemo jedan zakljuak za vas,
nita nije definitivno. Sve je uvek u nekom procesu, u nekim
previranjima. Mudrost je vladati procesima, ui u njih, razumeti ih.
Procesima se ne vlada preko mitinga, razume se, procesima se vlada
idejama...
- Budui da na list izlazi u Sarajevu, bilo bi dobro uti Vae
miljenje o Bosni...
- Ja sam sa Bosnom, to kau, krvno vezan, s ovim
spomenicima, Mostar (partizansko groblje, op. aut.), to je delo moje
mladosti, i mnogi misle o njemu najbolje. Imam u Bihau spomenik, u
Travniku... Poznajem Bosnu, volim Bosnu. Poznajem je u celoj njenoj
sloenosti i volim njenu sloenost. Mi govorimo o sloenoj Evropi u
koju se vraaju istonoevropske kulture, govorimo upravo samo o
sloenosti bogatstava, nikad o kulturnim diferencijacijama. Mi smo
sad Srbi i mi imamo svoju srpsku istoriju, a srpska istorija je mnogo
komplikovanija nego to mi vidimo na televiziji, a da ne govorimo o
svim jugoslovenskim istorijama koje su u nekim sadejstvima. E, sad
Bosnu poznajem veoma mnogo. Nema porodice u koju ja nisam zlazio
prijateljski, i u muslimanske, katolike i pravoslavne. To je nakako
bilo i prirodno samim mojim poslom. Tako da, jednostavno reeno,
volim Bosnu. Ali volim i Makedoniju. Volim i one Crnogorce, samo ih
se plaim (smijeh), opasni su. Da ne govorim o tome da jako dobro
ivim sa zapadnim delom Jugoslavije. Sad sam dobio jedno veliko
priznanje iz Alpe-Adria. Piranezijevu nagradu, meunarodna nagrada
koja je ustanovljena u ast velikog renesansnog majstora Piranezija.
Slovenci su prvu nagradu dali jednom Srbinu, i to za jedan spomenik
rtvama faizma. O tome se pojavila samo mala vest u "Borbi", da ne
govorimo o iki Minoviu i njegovom nainu izvetavanja (smijeh)...
Vidite, kada govorimo o tom mom pismu, ljudi su jednu stvar
izgubili iz vida, a to je da sam ja to pismo morao da napiem iz nekih,
da tako kaem profesionalnih svojih pobuda. Ja sam jugoslovenski
arhitekta, ja sam radio po celoj Jugoslaviji i jako poznajem
Jugoslaviju. Tako sam nekako i koncipirao to pismo. E sad, ba zato
to poznajem Jugoslaviju, za mene je nepodnoljiv jugoslavizam
paievsko-miloevievskog tipa. Nepodnoljiv. Meni je nepodnoljiv i
iz porodinih razloga. Sada trae da se proslavlja 1. decembar. To

110

nikada nije bila slava u naoj kui. Ko nije eleo Jugoslaviju, svi su
eleli Jugoslaviju. Ali smo znali da se ona nije smela stvarati na taj
nain. To je bila kraljevska prinuda, prinuda dinastije. Jugoslavija je
tu pogreno stvorena, i kada je pogreno stvorena, morala je posle
pogreno i da ivi. Tako i ljubav, kad pogreno pone, ne vredi vam
nita posle da tu popravljate, teko se posle popravlja neto to se
zbrka u poetku. Hou da kaem da je moje poimanje jugoslovenstva
mnogo ire. Jer ima raznih jugoslovenstava i upravo treba prihvatiti
da mogu da koegzistiraju i nijanse u tome kako se shvata Jugoslavija.
- Postavlja se ak i pitanje da li je Jugoslavija uopte mogua.
- Postavlja se, i to je sada veliki ispit, videemo. Ono to je
sasvim sigurno, to je da se Jugoslavija nee sauvati centralistikim
prisilama i marevima i tako dalje. Jugoslavija je, ako mogu tako da
kaem, neka konstrukcija. To se u staroj mehanici nazivalo stepen
slobode sistema. Sistem mora da ima odreeni stepen slobode da bi
mogao da se odri. Jugoslavija je jedan mehaniki sistem sa prilino
velikim neophodnim stepenom slobode. Kad je stegnete gvintom ona
puca. To smo ve jedanput videli. Mi smo videli da Jugoslaviju ni
estojanuarska diktatura ni Stojadinovi nisu uspeli da sauvaju.
- Nalazimo se u vremenu kritinog preispitivanja svih vrijednosti.
Kako Vi sa ove distance gledate, na ono to personificira Josip Broz Tito
i uopte itavo jedno istorijsko razdoblje u kojem je on djelovao?
- Ne jednom u ivotu su me njegovi postupci mogli nervirati. Ali
za istoriju to nije bitno, za istoriju se uzmu dve-tri kljune take. On je
stvorio ponovo Jugoslaviju, bog je tada ne bi stvorio. To sad oni mogu
da priaju ta hoe o partijama 1944. i 1945. Ne bi je stvorio ni Milan
Grol ni neka zagrebaka haesesovska varijanta. Jugoslavija je
izgledala definitivno unitena. Mnoge od nas je opredelilo i da
krenemo u NOB i da se pridruimo u tome, upravo to to smo videli da
je to ovek koji je stvorio Jugoslaviju ponovo. To stoji, to mu niko ne
moe osporiti. Stoji i etrdeset osma. I ta ete vie. Nita vie ne
treba. Za ivota ja nikad nisam napisao lepu re o njemu.
Jednostavno, smatrao sam da o vladarima ne treba pisati lepo dok su
ivi. Ali, ja sam u Akademiji odrao govor posle njegove smrti i to je bio
jedan od krupnih razloga mog razlaza sa SANU. Smatrao sam, kad se
sve sabere, on nam je ipak dosta toga omoguio. Ja sam u tom
periodu mogao da gradim spomenike NOB-a, ali ne na socrealistiki
nain, nego takve da ih i danas nagrauju meunarodni iriji, koje
ba mnogo ne zanima da li je to spomenik ovome ili onome, nego
gledaju vrednost dela. Znai, mogao sam da pravim neke smele
eksperimente, mogao sam da piem knjige koje bele veze s
marksizmom nisu imale, sem ako neko Zaludnu mistriju ne smatra
marksistikom knjigom.
- Kau da su Vam iz SUBNOR-a esto zamjerali da na vaim
spomenicima nema petokrake...
- Znate ta, borci su jedan blaeni svet, koji je sad ve preao iz
stanja blaenosti u stanje razdraenosti, pa i stanje mentalne
pokolebanosti. Oni su uvek imali jedno oseanje da ja njima neto
uskraujem. Uvek sam ja njima bio malo sumnjiv, ali vide da me

111

neko, ipak, podrava, da imam neki renome, i onda su se uvek pitali

gde je zvezda i hajde da razgovaramo o zvezdi (smijeh).
- Moda u sada biti malo i provokativan. Neki Beograani kau
da ste bili lo gradnaelnik. U toku medijske kampanje protiv Vas
govorilo se da ste Vi smislili slogan "Tramvajem u XXI vek". ta Vi na to
kaete?
- Prvo i prvo, zaboravlja se da sam se ja razboleo od tog
gradonaelnitva i da sam ja poslednje dve godine ve kunjao. Drugo,
kakav sam gradonaelnik bio, to pitanje ostavljam za godinu-dve.
Verovatno u onda jo sa nekoliko ljudi, sa Radojem Stefanoviem,(5)
recimo, da sazovem jednu konferenciju za tampu i da neke stvari
raspravimo. Nije moje to da priam, ali kad me ve pitate... Mi smo
sanirali finansije Beograda. Mi smo poeli Beograd da izvlaimo iz
dugova. Mi smo zaveli zemljinu rentu sa velikom mukom i omoguili
Beogradu izvesne prihode koji su posle ili na ovo sadanje
ulepavanje grada. Ogromno smo polagali na infrastrukturu, na vodu.
Beograd je bio bez vode, sada je ima dovoljno, evo vidite koliko fontana
ima. Narod voli ljokice, on je dobio sada ovo ogledalo, a to je
ekologija katastrofalna, to su infrastrukture u raspadanju, to su
socijalne ustanove nulte, a o stanovima da i ne govorimo... Moj glavni
projekt je propao. Za njega sam bio najvie angaovan. To su bili
stanovi za mlade. Ja sam imao ideju koja je bila skoro dovedena do
realizacije, da nekom vrstom radnih akcija mladi sami sebi grade
stanove, neku vrstu provizorijuma za dvadeset godina. to se tramvaja
tie, odluka o njima je pala pre mene. Ve je bio raspisan
samodoprinos. Meutim, verovatno bismo mi morali isto tako da
idemo na tramvaje, jer se Beograqd zanosio tim graenjem metroa i
sve drugo je bilo zapostavljeno. A da se metro ak i gradi, a on se ne
gradi i ko zna kada e se graditi, dvadesert godina treba putovati kroz
grad nekako. Sve se bilo bacilo na autobuse. Beograd je potpuno
zapostavio tramvajske i trolejbuske mree, ukinuo sve to, pa kad je
dola naftna kriza, onda se najedanput pokazalo da to vie ne moe.
Niti sam ja ubeen da su tramvaji sredstvo XXI veka, ali se pitam
kako bi Beograani dolazili sa ukarice u Beograd. Oni danas dolaze
ipak tramvajima. A sem toga, znate, i Be ima tramvaje, malo bolje
dodue, malo istije, modernije i tako dalje (smijeh).
Ja o tome, mnogo ne govorim jer e govoriti injenice. Pazite, sve
ove slavne stvari u Beogradu su zapoete u mom periodu.
Univerzitetska biblioteka, moja bitka, gradska biblioteka, dovrena
dva dana po isteku mog mandata, ja nisam bio ni na otvaranju.
Narodno pozorite, zapoeto pod mojim mandatom. Cela filozofija
urbanistikog plana je promenjena, tu nije dovoljno promeniti samo
filozofiju reima, nego treba promeniti planove. To je teak i
dugotrajan posao, da se Beograd vie ne rasplinjava u eksploziju nego
da se pree na rekonstrukciju centra. To je pobedilo, i Bakoevi(6) je
vrlo veto, vrlo dobro, vrlo mudro sprovodio moje ideje. On kao da je
itao moje tekstove i sprovodio ih. On bi meni bio sjajan predsednik
izvrnog saveta. Da sam imao njega za efa gradske vlade, radili bismo
sve ovo i bolje. Jer ja sam ih uio da treba ii na revitalizaciju jezgra,

112

ali revitalizacija jezgra nije samo farbanje fasada, farbanje fasada je

kreenje mrtvaca. Revitalizacija jezgra je rekonstrukcija socijalna,
sanacija starih delova grada, meanje stanovnitva, dovoenje mladog
stanovnitva i tako dalje. Meutim, ja ne potcenjujem nimalo njegove
napore. To je lepo ta je on uradio. Vidite, on nije arhitekta i on nije
mogao sve finese da zna. A neke stvari ja kao arhitekta ne bih smeo
da uradim. Ja sam dve godine proveo i sa Miloeviem, koji je tada bio
predsednik GK Beograda. On je mene stalno ubeivao: "'Ajde jednu
ulicu da uredimo danarod vidi, to je bilo njegovo." Ja sam mu govorio,
zna ta je, ja sam profesionalac, ja ne mogu tako. Ako emo ii na
revitalizaciju starog jezgra grada, za to nam treba pet-est godina
priprema, pa onda traenje kapitala.
- Spomenuli ste Miloevia, kakvi su vai lini utisci o njemu iz
perioda dok ste obojica bili na elnim funkcijama u Beogradu?
- Moram da priznam da mi je bio simpatian. Imao sam utisak
da je to jedan skroman ovek, koji je iz nekog bankarskog sveta
preao u politiku. Govorio je u nekim optim frazama, svi su govorili u
nekim optim frazama. Bio je prilino posluan i servilan prema
Stamboliu,(7) ak je i prema meni bio jako dobar... Njegova udna
transformacija je poela tamo negde na Kosovu Polju, kad je osetio
masu. Tu je dolo do metanoje, kako to kau psiholozi, do promene
linosti. Tada se najedanput pojavio neko drugi. To sad uopte nije
onaj ovek koga sam ja poznavao. Ili se on onda tako veto prikrivao.
- Slaete li se sa tvrdnjom Slavena Letice da je Miloevi
"narcisoidan tip"?
- Pa moe se sve to znate, rei, razume se. Koji diktator nije
"narcisoidan"? Od arlija aplina (smijeh) pa nadalje. Posle se prave
filmovi o njima. On je vrlo zgodna linost za filmovanje. On e biti
filmovan. Drugo je pitanje ta e biti s njim. To je veliko pitanje.
Njemu nema uzmaka. Kuda? On ne moe ni u emigraciju da ode, i
tamo e ga pripljeskati.
- Jo jedno pitanje line prirode. Da li ste izgubili neka
prijateljstva, poslije svega to vam se deavalo nakon osme sjednice?
- Pa sluajte, u Beogradu su velike izme. U Beogradu su se
pocepale familije, pocepala prijateljstva, ne znam da li su se i brakovi
rasturali. To se jako podelilo, jeste. Progovorio je nekakav bes iz ljudi.
To je ono, vraamo se sad na sredinu razgovora, progovorile su neke
revandikacije koje su godinama Srbi u sebi nosili, to oseanje
potisnutosti. Tu se opet vraamo na ono: niko nam nije kriv to smo
potiskivali i svoju istoriju i svoje nacionalno oseanje.
- Ipak, niste nam odgovorili, koji su bili vai motivi da se upustite
u politiku, ako se tako moe nazvati prihvatanje dunosti
gradonaelnika?
- Pre svega, dugo su me ubeivali. Drugo, bio sam ve na
izmaku svoje graditeljske karijere, mislio sam da izvrim
preorijentaciju generalnog urbanistikog plana, to je na kraju krajeva i
sprovedeno. Ali, bilo je jo neto. Kad su mene pozvali, ja sam
pretpostavio da imaju neke ideje sa mnom. Oni su znali ko sam ja.

113

Znalo se sve, znale su se moje knjige, znale su se moje ideje, znao se

moj nain istupanja, znala se i moja ezdeset osma i sve... Ja imam
utisak da ljudi koji su me doveli, oni su mi prijatelji ja im to ne
zameram, ali analiziram, da su oni hteli neto sa mnom, nisu smeli da
urade. Da su oni hteli mene da okrenu prema graanskom Beogradu,
s kojim sam ja dobro komunicirao i da ja sad sa Beograanima
razgovaram kao to sad mogu da razgovaram: hajde, dragi moji
prijatelji, da vidimo ta emo mi sa viepartijskim sistemom. Da je
meni to iko rekao, da se moj prijatelj Ivan Stamboli usudio meni to
da kae, ja bih to mrtav ladan u Sava centru izjavio. Mi smo mogli da
ponemo i tako da radimo. To se nije dogodilo, tako da ja tu svoju
glavnu funkciju, politiku, nisam ispunio. A ovo gradonaelnikovanje,
to je stvar sad ve i liog izbora. Ne znam, oigledno je Bakoevi jako
popularan. On je sad dao lepe izjave o velikim pobedama beogradske
privrede. Beogradska privreda je sjajno napredovala, a svi znamo da je
u kolapsu. Sad samo ekamo da nam Rakovica doe na Terazije.
- Da li intelektualac uputanjem u politiku gubi svojstvo
intelektualca?
- Kada pogledate odakle je kampanja protiv mene krenula, vidi
se ta je jedan od mojih glavnih "grehova". Prvo, ja sam lino u narodu
tada bio dosta popularan. Ne znam kako sad stoje stvari. Meni su na
ulici ljudi prilazili, zato to sam se kretao, iao sam trolejbusima, iveo
normalno, u stanu u kojem ivim ve trideset godina. Ja nisam
prestao da budem intelektualac, i mislim da je to stvaralo veliko
nepoverenje u estabilmentu, meu inovnitvom. A inovnitvo je
strana re. Mislim da je svaka moja ideja unapred bila osuena na
propast. Mogao sam ja ne znam ta da kaem, ali ne daj mu, jer ako
on prodre onda e doi i drugi, trei i za nas vie nema posla. Glavni
problem antibirokratske revolucije je kako e ona da se oslobodi
birokratije. Koju ne samo da nije sruila nego ju je jo uveala.
Antibirokratska revolucija se oslanja na inovnitvo, na ate, na
pisare. Ona se ne oslanja na seljake, pa ak ni na radnike. Ona poiva
na nekim gradskim meuslojevima. Automehaniare, recimo, koji su
ipak tu jo i bezazleni... Ja sam posle svega morao da promenim automehaniara jer me je maltretirao: "Gospodine Bogdanoviu, vi da
budete izdajica srpskog roda, vas su one ustae izmanipulisale, dajte
da napiemo jedno pismo, evo ja u da vam napiem, da poaljemo
onom Danasu, onoj Jeleni Lovri(8) p... joj m..." To je ta vrsta ljudi. Ja
ivim u selu. Selo je rezervisano. Seljak je mudar i seljak ima oseanje
traginosti. Seljak osea da ako bude graanskog rata, da e njegova
deca da ginu, nee ovi bukai. To je veliko iskustvo seljaka, svih bez
obzira na veroispovest. Mislim da je to stabilniji deo Jugoslavije. Ja se
divim radnicima. Divim se tim ljudima koji rade dobro. Rade dobro,
rade kao ludi a ne mogu da zarade. I ive na ivici egzistencije. Dokle e
oni to da prihvataju. Divim se rudarima. U tom rudniku se gine.
Aleksinac, jedanput, dvaput, tgriput, dolaze televizije, dolaze voditelji,
pitaju ih iste blesavosti: je l' vam teko, niko ih ne pita: ljudi, ta
radite, gde vam je sindikat. Pa koji bi sindikat rudaru dozvolio da iz
godine u godinu ginu ljudi? Pojavi se neki da ide u "aps" istog

114

trenutka, i ita neke blesave izjave, smeka se kao budala. Stranu

sliku o nama ostavlja. Tu se opet vraamo na problem nae srpske
drame. Mi sami o sebi ostavljamo stranu sliku. I sad se ja divim tom
narodu, koji sa tim ludakim strpljenjem to sve prima. To nigde u
svetu nema.
- Postoji li socijalizam? Da li je to samo puka kovanica?
- Ja mislim da treba menjati vokabular, treba menjati renik.
Sve su to rei moje generacije, i ranijih generacija koje za vas ne
moraju vie da vae. Gde je granica kapitalizma i socijalizma. Ja je ne
vidim, gde je granica izmeu religije i ateizma? Ja je ne vidim. Nema
religioznog oveka koji nema ateistike sumnje, i nema ateista, ako
nije budala, koji se ne postavlja prema konanim pitanjima, prema
pitanju apsoluta, kako se to kae. Upravo ovi procesi u Evropi ne vae.
Pa, gde je socijalizam? U vedskoj ili u Albaniji? Albaniji, Rumuniji, da
ne pominjem sad i Jugoslaviju.
- Jo uvijek uspijeva demagogija o "naputanju socijalizma".
Pominjali ste te neke gradske meuslojeve...
- Znate ta, ti mehaniari su na kraju krajeva bezazleni. Tog
mog mehaniara, na primer, koji je vrlo simpatian ovek, njega truju
tri-etiri bitange advokata, koji sede s njim, piju i oni mu objanjavaju
politiku. Znai, i oni su manipulisani. Ali, cela pria o svetosti
socijalizma i o uvanju socijalizma, i celokupno sujeverje socijalizma
potie od ata, od inovnitva. To su sve loi inovnici, to su ljudi bez
profesija. To se sve podizalo kroz te politike kole, kroz neke kurseve.
Oni nemaju kuda da se vrate, u tome je stvar. Tu se krije i velika
opasnost. ta ete vi sa dva miliona ljudi od kojih se veina tako ve
deformisala, ugojila, izgubila kondiciju, pa nisu ni za neki new deal,
ne mogu ni da kopaju kanale. Nisu vie ni za fiziki rad. Ako je nekad
radio za strugom, on o tom strugu vie nema pojma. Ako je nekad bio
uitelj, on vie ne moe da se vrati, zaboravio je ta je bio. Profesije su
se izgubile.
- Na kraju, da ja Vama neto ispriam. Imao sam prilike da
razgovaram sa Ljubiom oreviem, vlasnikom firme "Stilski nametaj
orevi", pa smo tako napravili i jedan intervju. Odavno me neiji
stavovi nisu tako oduevili. Da li se slaete dabudunost pripada
takvim ljudima i poduzetnikom duhu koji oni donose?
- To je jedan fini ovek. Ja ga pratim samo kroz komade
nametaja, jer ja sam ljubitelj starog nametaja. On bi svuda u svetu
bio tretiran kao umetnik. I to umetnik visokog ranga. To je
marketerija, u francuskim muzejima se uvaju primerci velikih
marketera sa potpisima. On verovatno i potpisuje svoje stolice. Takvi
ljudi su krupna ansa. Mi uopte imamo veliku zalihu u zanatskim
tradicijama: moda, dobra obua, runa izrada. Sve to je vetina
prstiju, mi bismo mogli brzo da dignemo na jedan sloj. Ne dadu
optinari. Oni su ljubomorni na njih. Oni ih mrze. Oni ih pakleno
mrze. Ja mislim da bi oni tog orevia obesili na Terazijama da
mogu. Eto, to je naa slika.
- Hvala Vam najlepa, i elimo Vam jo mnogo velikih djela.

115

Napomene:
1. Novinarka zagrebake televizije
2. Azem Vlasi, albanski funkcioner, uhapen za vreme
Slobodana Miloevia
3.
Beogradski
partijski
funkcioner,
ubijen.
Ubistvo
nerasvetljeno.
4. Partijski funkcioner, ministar republikog i saveznog
ministarstva policije u vreme Slobodana Miloevia. Izvrio
samoubistvo.
5. Funkcioner u Skuptini grada Beograda.
6. Aleksandar bakoevi, gradonaelnik Beograda.
7. Ivan Stamboli, predsednik Predsednitva Srbije. Nestao uoi
septembarskih izbora 2000.
8. Jelena Lovri, komentator zagrebakog lista Danas.
Intervju: Sran Kisi
Valter, Sarajevo, 15. decembar 1989.

116

10. Dnevni i noni ovjek

Bogdan Bogdanovi (68) - arhitekta, graditelj, protomajstor,

umjetnik, pisac. Neobina linost, imao je uspjenu karijeru u vrijeme
procveta samoupravnog socijalizma - profesor na univerzitetu, lan
Srpske akademije nauka, gradonaelnik Beograda (od 1982. do 1986),
lan CK SK Srbije. Reklo bi se - uspjean ivotni put, kakav i dolikuje
jednom reimskom intelektualcu. Upravo suprotno, Bogdanovi je uvijek
bio neto drugo, uvijek je bio u konfliktu sa - "strukturama" - i uvijek je
bio uvaavan. Kao profesor istorije i teorije urbanizma nije htio da bude
kao drugi profesori: ogrnut dugim alom u utim arapama, organizovao
je studentske kruoke, urbanistike seminare ispod jednog oraha.
asopis je ureivao u formi plakata, podizao je spomenike revoluciji, a
nikada nije koristio petokraku kao njen simbol, izabrali su ga u
Akademiju, ali vie ne eli da bude akademik... Bio je u politikim
vrhovima, ali je sam sebe diferencirao. Kao lan CK SK Srbije napisao je
uveno pismo poslije jo uvenije Osme sjednice u kome je zamalo da
ga stave na crnu listu nepoeljnih politiara: "Stavite me, jer vie volim
da se moje ime jednoga dana ita na tim vaim hipotetinim spiskovima
sumnjivih, no na nekim drugim i drugaijim spiskovima (istorije)...
spiskovima sasvim nesumnjivih."
Uvijek govori to je mislio i zato je zanimljivo razgovarati sa
ovjekom kome se moe vjerovati da govori to to misli, a koji se ubraja
u intelektualnu elitu ove zemlje.
Ovaj razgovor vodili smo u njegovom stanu u Ulici marala
Tolbuhina u Beogradu, gdje upravo dovrava knjigu o kapitelima.
Nedavno je dobio Piranezijevu nagradu, meunarodno priznanje za
imaginacije u arhitekturi, a ovih dana obavijeten je da e i Svjetska
akademija za arhitekturu iz Londona jedan broj svog asopisa posvetiti
njegovom stvaralatvu. Naravno, i u ovom intervjuu nismo mogli izbjei
a da ne zaponemo razgovor o politici.
Nedjelja - Jednom ste Vae politiko angaovanje objasnili samo
kao izlet u politiku. Da li je taj izlet i definitivno zavren?
Bogdanovi - Da, naravno. Najvie pamtim humoristiku stranu
politike. Kad bih imao dovoljno vremena, o tome bih napisao knjigu.
- Osniva se mnogo stranaka, kucaju li Vam na vrata, jesu li
zainteresovani da Vas pridobiju?
- Dolaze mi osnivai raznih stranaka, dolazili su i iz stranke
poslovnih ljudi, iz stranke preduzimaa. Bili su mi simpatini. Samo
sam rekao da u ih podravati, a oni nek se dalje bore. Nemam vie
afiniteta prema meanju u politiku.

117

Kada sam iveo svoj glavni deo ivota, politika je bila uslov
opstanka. Bez politike ne bih uspeo da gradim spomenike koje sam
gradio. Sada mogu pisati knjige, baviti se teorijom i sve to gledati sa
strane.
Najvie bih voleo da se kod nas izgradi tako skladan
viepartijski sistem u kome neu znati koja je partija na vlasti.
Ako pogledate iole skladne zemlje u svetu, vidite da se
intelektualci mnogo ne petljaju u politiku, to ide mimo njih.
Profesionalci rade taj posao i to tee svojim tokovima, a kako e biti
kod nas, videemo.
- ta mislite o prvim koracima viepartijskog sistema u
Jugoslaviji?
- Bie zanimljivo. Razlika je u jednoj i vie bandi. Jedna banda
moe da sakrije svoje tajne, a kad je vie bandi, tee se skriva. Jedni
druge gledaju, motre.
Pluralizam nije nikakva velika srea i veliki pronalazak, to je
samo najmanje zlo. Da je neto savrenije pronaeno, verovatno bi
funkcionisalo u svetu. A dok mi doemo do skladnog pluralizma, proi
e dosta vremena.
Moj je otac bio republikanac pre rata. Pitam ga tada: kakva e
kod nas biti republika, a on kae: "Sine, sudei po monarhiji, prilino
loa." Pa kada me pitate za pluralizam i viepartijski sistem, odgovorio
bih kao moj otac meni: sudei po jednopartijskom sistemu, moe
svata da bude.
- Kako doivljavate ovo dananje vrijeme. Razmiljate li o
mladima, s njima ste proveli radni vijek?
- Ovako staraki, probudim se nou pa razmiljam o njima.
Godinama sam pred sobom imao studente, pratio sam generacije kako
idu u struku, kako postaju ljudi. Na tom iskustvu stekao sam oseaj
za sve te puteve sazrevanja i formiranja jedne kulturne linosti, linih
kulturnih dijagrama i sistema.
ovek je kulturan samo onda kada uspostavi svoj lini sistem
kulture.
Plaim se da se ovo vreme ludila, vreme gluposti, vreme strasti,
ne odrazi kao prazan prostor u formiranju mladih ljudi koji sada
imaju 18 - 19 godina, koji su brucoi, studenti ili maturanti.
Imam elju, kad bih to mogao, da ih malo prodrmam, pa da im
kaem: pratite politiku, gledajte ta se dogaa i sa novim i sa starim
strankama, navijajte, ali dva-tri dana u nedelji zaboravite na sve,
zavucite se u svoje najlinije probleme, pokuajte sebe da vidite izvan
tog konteksta. Dosta je vano da se vidite u odnosu na opteljudske
ideje koje postoje mimo plenuma, mimo svih moguih politikih
programa i nametaljki.
U penziji sam ve etvrtu godinu i nemam tanu predstavu o
tome koji je stepen ispolitiziranosti mojih studenata, ali imam oseaj
da su i oni zahvaeni tim optim strastima. Pluralizam ima ar novine,
mnogi ele da se tu umeaju, a pitanje je ta e od tih individualnih
priloga ostati. Ovo vreme moe da ostvari neke bele povrine koje e
kasnije formiran ovek da otkrije na roenoj geografskoj karti kao

118

neke prazne zone koje je trebalo neim da ispuni. Govorim to i na

osnovu linog iskustva. Prazne zone meni je ostavila okupacija, pa i
posleratne godine velikog politikog i partijskog aktivizma.
Ja sam imao neki mehanizam samoodbrane. Svesno sam
odabirao neku vrstu izofrenije, uvek sam se delio na dve linosti, na
javnu linost koja radi to to radi, a imao sam i neku linu "kapelicu"
- u koju sam se zavlaio i preturao stvari koje sa spoljnim svetom nisu
imale mnogo veze. O tome sam ranije studentima govorio - delite se na
dnevnog i nonog oveka. Dnevni ovek mora da radi da zaradi za
porodicu, da ima svoju profesiju, mora i da se bavi politikom, a noni
ovek je kad je on sam, kad sam sebi pripada.
Glavno bogatstvo linosti potie iz ove none sfere.
- ta e nam viepartijski sistem donijeti u kulturi?
- Prvo da vidimo ta nam je jednopartijski sistem doneo. Doneo
je partizane koji su upali u gradove, koji su se iz onog svog pejzanskog
statusa pretvarali u graane koji su uili, koji su postali snobovi, koji
su se enili operskim pevaicama, balerinama, i na kraju se neem i
priuili te napravili jo jedan kulturan sloj - snobovski, s lanom
kulturom. Kultura uvek ima svoju lanost, svoju arenu lanost. Ta
snobovska elita davala je jednopartijsku marku naoj kulturi, to su
bitefi, to su velike snobovske predstve.
To je bio jedan zaostao model kulture i odgovarao je
monistikim drutvima. No, da bi se odrala ravnotea, da bi sve bilo
prividno kako treba, taj isti sloj koji je iao na Bitef, na plenumima je
priao o narodnoj kulturi, o kulturi za iroke narodne mase. Van te
elite imali smo narod koji je bio preputen sam sebi, svojim
novokomponovanim pesmama, preputen jednoj parakulturnoj
samoprodukciji, kod koga se stvarao oseaj jedne frustriranosti i
netrpeljivosti prema ovoj birokratskoj kulturi.
U celom tom modelu monistike kulture ludaki su dejstvovali
gangovi, dejstvovale su, ne treba da se laemo, kulturne mafije, grupe
za izvikivanje vrednosti, grupe za aksioloka nametanja. Ako ta i ta
grupacija odlui da nametne predstavu, ona se razie po gradu i u
toku tri dana je izvie. Sve je to bilo uslovljeno i mehanizmima
finansiranja kulture iz birokratskih izvora.
ta e sad biti: bolje ili gore? Ja to ne znam. Da li e razne
partije imati svoje kulturne ambicije, svoje kulturne programe, elju za
svojim promocijama u kulturi? Da li e "kupovati" istaknute umetnike
i stvaraoce ili e pokuati da plasiraju nove? Priznajem, to mi nije
dovoljno jasno.
- ivimo u vremenu kada se rue simboli jedne epohe, jednog
vremena. Na istoku, u socijalistikim zemljema, rue se spomenici
linostima i dogaajima koji su donedavno bili simboli pred kojima se
klanjalo. ta e biti sa Vaim spomenicima, strahujete li hoe li
preivjeti. U Jugoslaviji ima oko 12.000 spomenika NOB-a?
- To je vrlo zapetljano pitanje. Debelo smo prekardaili sa tim
memorijalima i spomenicima. Ja sam se svojim poslom vezao za tu
materiju jer nisam imao sklonosti prema, da je tako nazovem, civilnoj
arhitekturi. To su bile slobodne teme koje su dozvoljavale likovne

119

kombinacije, filozofske i metafizike ekskurse. Moji spomenici su

fenomen, neka vrsta kuriozuma. Meni i danas nije jasno kako sam
uspeo da proguram neke od tih spomenika u uslovima jedne mentalne
blokade koja je postala kod ljudi sa kojima sam morao da radim a koji
su vezani za svoje simbole, za petokraku... Ja nikad nisam
upotrebljavao te simbole.
- Zato?
- Zato to sam ozbiljno estito shvatio svoj zadatak oveka koji
treba da obelei neke dogaaje iz revolucije. Znao sam da revolucija,
ako sebe eli da predstavi onako kako sama sebe vidi, nee nita
postii. Ona e onda imati svoje plakate, svoje plakatske signume,
svoje tekue kodove, i to e u iduoj generaciji biti prazno. Shvatio
sam, ako neto treba da obeleimo, onda treba da idemo na drugu
stranu stvari, onostranih, da ne kaem metafizikih spekulacija, i da
se vezujemo za sutinu dogaaja.
esto se zaboravlja da ja u stvari nisam gradio spomenike
revolucije, odnosno radio sam to vrlo malo; ja sam obeleavao stratita. To je bio moj glavni posao. Stradali su ljudi bez politike ili
sa politikom podreenou. Na istom stratitu ste mogli da imate i
partizanskog komesara i svetenika. Tu sam traio neke opteljudske i
optehumane poruke.
E sad, ta e biti sa tim spomenicima, to je drugo pitanje.
Zanimljiva je situacija sa nekim mojim spomenicima.
Kad sam gradio spomenike, morao sam da imam neko politiko
zalee, a onog trenutka kada su mene otpirili, i kad sam politiki pao,
poeli su da se diu razni glasovi i iri sumnja da sam neto podvalio,
poeli su da dodaju petokrake. Na dva spomenika natrkeili su vrlo
glupe petokrake.
To e da proe. To je talas dogmatske rekonstrukcije mojih
spomenika. Onda e doi jedan drugi talas, vrlo ozbiljan i teak, talas
antikomunistike histerije, pa e nekome pasti na pamet da neke od
tih spomenika skida i rui. Za Jasenovac ve ima vrlo ozbiljnih
indikacija da se ekstremnim nacionalistima i ovinistima moj
spomenik ne svia. Oni smatraju da je to suvie blago, da je to
spomenik koji upuuje na ljudsku ljubav i na snagu ljubavi koja treba
da prevazie uase rata i da nas vodi nekuda dalje. Postavlja se
pitanje zato tu nije no, kama, da se vidi ko je koga klao.
A posle, to fiziki preivi, dalje e se vrednovati imanentnim
vrednostima. Onda e forma kao forma ostati da ivi.
Kada putujete kroz Egipat, kroz Nubiju, pa kad naiete na lep
spomenik, svejedno je da li je on islamski, iitski ili sunitski, ili
koptski, gledate formu, na njoj se zaustavljate.
Imam jedan vrlo ohrabrujui lini dogaaj. Jesenas sam dobio
Piranezijevu nagradu za imaginaciju u arhitekturi. Jedan krajnje
nekomunistiki iri, u kome su sedeli Italijani, Finci, Austrijanci,
Nemci, Estonci itd. nagradio je moj spomenik u Vukovaru... Njima nije
bitno ta to znai, oni gledaju ta forma sobom unosi u svet oblika.
Veliki sam poklonik baroka, ali mi pri tom uopte nije vana injenica
da je barok jezuitski stil, da je Katolika crkva umela da privue

120

najbolje umetnike i da stvori neto to je sada podjednako svojina i

teista i ateista. Hou da kaem da umetnika dela imaju svoj ivot,
tako sam i ja gledao na te svoje spomenike; ako preive i ako ostanu u
inventaru likovnih i memorijalnih ideja, onda e oni najbolje da kau
neku lepu re i za nau revoluciju.
Moji spomenici nikada nemaju ovog akcionog, agitatorskog,
pobednikog i trijumfalistikog, to se kod nas uveliko prokradalo kroz
memorijalnu umetnost, ak i kad ona nije bila realistika. Mi smo se
relativno lako oslobodili socrealizma, ali ostala je neka vrsta
kriptosocrealizma,
prikrivenog
socrealizma,
upravo
u
tom
trijumfalizmu.
Moji spomenici su zasnovani na arhetipovima, na prastarim
simbolima, na ta me je navodila vrlo esto i komplikovana
jugoslovenska kulturoloka situacija. Ako sam gradio spomenik u
Mostaru mladim ljudima koji su izginuli u partizanima i koji su bili
muslimani i hriani, i Srbi i Hrvati itd., ja sam morao da traim
zajedniki kod, a zajedniki kod je bio prekultni, on je iao u prastare,
u prabalkanske forme. Ja sam se vraao na te prastare forme jer su
one mogle da nas objedine.
- Da li e Vas, moda, neko zbog izostavljene petokrake staviti u
isti ko sa ovima kojima danas iz ideolokih razloga smeta taj simbol,
pa diu histerinu hajku?
- Nek me povezuje ko kako zna i ume. Petokraka je bila loe
odabran simbol, imao sam hrabrosti da to davno kaem. Ona je jedna
od tipskih pozicija, imate je svuda - u amerikoj armiji, na amerikim
avionima, Pentagon je tako rei u obliku petokrake, i nije to bilo neto
to bi nam leglo na srce. Ja sam uvek govorio da mi je mnogo drai
na grb sa buktinjama. O tome sam pisao posle Titove smrti, smatrao
sam da je to originalna heraldika forma. Naa. Nema je ni u jednom
grbu i ona se nadovezuje na neko nasluivanje daljih puteva
revolucije, socijalizma, ka nekoj stvarnoj demokratiji. Plamen i
buktinja simboli su slobodne misli. Slobodni mislioci u osamnaestom
veku, kad nisu hteli da stavljaju krstove na grobove, stavljali su
buktinje. Meni je uvek taj simbol bio drai i mislio sam da njega treba
forsirati.
Nisam ba video kakva je razlika izmeu, na primer, bugarske
ili albanske petokrake, pa kad se plae za jugoslovenskom
petokrakom, ne vidim zato je ona jugoslovenska.
Mislim da je velika stvar, mada to izaziva greve, to su ljudi bili
pametni da na Titov kamen ne stave petokraku.
Ako prihvatimo petokraku kao armijski znak - na kraju krajeva,
u svim armijama imate petokrake ili estokrke na naramenicama, ta
moe da bude tree - ona moe da pod odreenim uslovima neto
znai. Ali ona ne sme da bude funeralni znak, ne sme da bude na
grobu, na posmrtnoj listi. Mislim da je to na teak primitivizam,
odraz nae komunistike mentalne zaostalosti. Mene je uvek uasavalo
kada putujem po Jugoslaviji i gledam posmrtne liste, pa vidim crni
krst (pravoslavci), plavi krst (katolici), zeleni znak (muslimani), pa se
pojavi crna petokraka. To je suludo. Jedan znak, koji se eventualno

121

izborio da bude znak politikog i socijalnog opredeljenja, najedanput

se pretvara u isto verski znak. Pa se on izjednauje sa krstom.
- Spominjete Tita. Susretali ste se s njim, obilazio je Vae
spomenike...
- Neke je obilazio, neke nije. U Mostaru je bio, u Jasenovcu nije.
Bio sam vrlo gorak zbog toga, psovao sam ga po beogradskim
kafanama. On je to verovatno morao i da uje, posle je otiao u Mostar
i rekao ono to je rekao. Shvatio sam to kao jedan ljudski, plemeniti
gest.
- Sada su se mnogi okomili na Tita. Kakva je Vaa reakcija na
sve to?
- Nikad za njegova ivota nisam pisao hvalospeve Titu, nikad ga
nisam na sva usta hvalio. Kad sam bio predsednik Kulturno-prosvetne
zajednice, ratovao sam sa nekim ogranienim partijskim damama koje
su htele da mi u referate ubacuju fraze "Titovi i nai jubileji", itd.
Poto mu nikad za ivota nisam rekao i napisao lepu re, ja sam
rekao da u onog trenutka kada umre rei ono to mislim da treba
rei i to sam rekao u Srpskoj akademiji nauka. Govorio sam upravo o
naem grbu i Titovom simbolu vatre, to je bio i jedan od razloga mog
razlaza sa Akademijom. A te dame koje su me terale da dopisujem
"Titovi i nai jubileji" sad grde Tita, to je odvratno, to su oni ljudi koji
su mu se najvie dodvoravali, koji nikada nisu bili hrabri da mu kau
neto to mu je trebalo rei. A ljudi koji su umeli da mu to kau, oni
ga danas ne grde. Ni govora, oni znaju da je on istorijska linost,
mogu da vam navedem i nekoliko imena, od Koe Popovia, Marka
Nikezia do Latinke Perovi. To su ljudi koji su umeli da mu kau ta
nije bilo u redu, pogotovu u vreme Titovih poodmaklih godina.
Hou da kaem, ljudi koji danas najvie kidiu na Tita bili su
najgore udvorice. Takvih je bilo i u kulturi, bilo je slikara, sineasta koji
su trali da nose drugarici Jovanki pozive na izlobe, na premijere, a
sada formiraju komisije protiv Tita.
To je na balkanski sidrom. Kad padne sultan, onda se svi sete
da su bili njegovi veliki neprijatelji.
Kad smo kod Tita, stvarno ne lii ni najmanje, ali to je i
Miloevieva sudbina. On e da vidi, moda i do kraja ove ili poetka
idue godine, ta e da doivi od svih onih koji su najvie mlatarali
njegovim slikama.
- Vi ste po onom to ste i kako ste radili - Jugosloven. To ste esto
javno isticali. Sigurno pratite sve ono to se dogaa sa socijalistikim
zemljama, Sovjetskom Savezu prijeti raspadanje... Da li strahujete za
sudbinu Jugoslavije?
- Razume se da strahujem, mislim da smo u sudbonosnim
trenucima i iz ovoga moe da proizie svata. Moe da bude
katastrofa, a moe i novo roenje, novi dijagram jugoslovenstva, nova
shema koju, moda sada, jo sasvim i ne vidimo.
Kada za sebe kaem da sam Jugosloven, mislim: gradio sam po
celoj Jugoslaviji, imam prijatelje u celoj zemlji, svuda sam manje-vie
bio kao kod kue - ali nikada ne volim da me neko poistoveuje sa

122

oficijelnim jugoslovenstvom, jer nisam voleo i jugoslovenstvo

Slobodana Miloevia i Radoa Smiljkovia.
Mislim da je jugoslovenstvo vrlo delikatna stvar. Jugoslovenstvo
treba da bude intimna stvar svakog oveka i on u svom okviru, unutar
svog kulturnog okruenja, u okviru svog porekla, familije, u okviru
svoje nacije i religije treba da trai svoj odnos prema jugoslovenstvu.
Ako ga tako shvatimo, onda je jugosovenstvo veliko bogatstvo jer nudi
veoma raznovrsne formule, humanistiku sadrinu u raznim
tradicijama, obiajima, a pri tom i neto to je zajedniko.
Mi smo sada u odsudnoj situaciji da se dogovorimo - hoemo li
Jugoslaviju ili neemo. Nosim lino oseanje, intuiciju da emo se
dogovoriti ZA, da emo Jugoslaviji rei DA, a ne NE.
Mislim da se konano mora rei i kakvu Jugoslaviju hoemo.
Jer, gledano malo unatrag, mi pravog dogovora o Jugoslaviji
nikad nismo ni imali, 1918. to nije bila, AVNOJ je bio neto daleko
bolje, ali treba videti da li je to bilo ba ono pravo. Verovatno jeste,
zato ideje koje su bile formulisane krto, dobrodunim partizanskim
jezikom, treba preobratiti u jedan komplikovan, vienacionalni i
viekulturni model.
I da na vae pitanje odgovorim u reenici: imam oseaj da
Jugoslavija ima budunost, ali strepim...
- U ovom politikom ludilu ima i onih koji igraju na kartu
Jugoslavije i jugoslovenstva, meutim tu ima svega i teko je svakom
vjerovati. Da li suditi po onome to ljudi govore ili po onome to stvarno
rade? Gdje Vi vidite iskreno jugoslovenstvo?
- Vidim ga kod svih onih koji o jugosovenstvu misle, ako tako
mogu da kaem, kao o elastinom sistemu. Mi to u tehnici i
arhitekturi zovemo sistem sa veim stepenom sloboda, koji moe da
"radi", da se malo drmusa, da se klima. Jugoslavija jeste najbolja kada
se malo klima, kada se menja, kada moe iz raznih pravaca da se
shvati... Kada se stegne gvintovima i kad neko hoie vrstu, tvru
Jugoslaviju, onda ona puca. To je moja generacija videla 1940. godine
i to je strano iskustvo. To je neto to Jugoslavija apsolutno ne
podnosi. Jugoslovenstvo ne podnosi dogme, ni socijalne, ni
nacionalne, ni verske, ono mora da prihvati, ako govorimo o
nacionalnim i religioznim vrednostima - polimofriju. I jo neto to se
u ovoj zemlji ne radi - jugoslovenstvo se mora uiti.
- Kako?
- Deca u kolama moraju da ue razne kulture. Pre rata ja sam
bio u Jevrejskoj gimnaziji u Beogradu, koja je bila jako liberalna.
Nama je na praznik Svetog Save o Svetom Savi govorio katoliki
svetenik, a o Juraju trosmajeru govorio je pravoslavni svetanik.
Treba uiti jugoslovenske religije i tradicije. To treba da bude predmet
u kolama, bolje to nego dravno ureenje.
- Sada se forsira svoja nacija, svoja kultura, svoja istorija?
- Ako hoemo da ivimo u jednoj zemlji, moramo da uimo jedni
o drugima. esto vidim da ljudi slabo poznaju istoriju, to je krivica
svih nas. Mi smo Jugoslaviju hteli poto-poto da prikaemo kroz estsedam ofanziva. To je dobro, ali to nije cela Jugoslavija, to je samo

123

njen deo. Jugoslavija datira od srednjeg veka pa nadalje. Treba imati

razumevanja za razliite senzibilnosti, pa, ako hoete, i sentimentalne
kodove, jer bez toga ne moemo biti u zajednici.
- Bili ste u visokoj politici, a ipak ste u jednom intervjuu izjavili:
da nikada niste saznali gdje se kuva ta politika, ko su glavni majstori.
Da li ste u meuvremenu saznali neto vie?
- Ne. Vidite, ja recimo ne znam ko je doveo Slobodana
Miloevia. Znam da je to moj prijatelj Ivica Stamboli, koji je naivno
mislio da e to biti jako velika srea za SK Srbije (SKJ). A da li ga je
stvarno on odabrao, ko ga je pustio u opticaj, nemam pojma. Neki
pominju druga imena, Ljubiia,(1) na primer.
- Bili ste gradonaelnik Beograda. Danas, kada se sve tumbe
okree, uju se i ideje da Beograd ne bi trebalo da bude glavni grad ili
bar ne sjedite svih saveznih institucija. Isto tako, trai se
decentralizacija i republikih institucija iz glavnih gradova u
republikama.
- Beograd ima dve funkcije, glavni je grad Srbije i Jugoslavije, i
od toga ima vie tete nego koristi. Pogledajte samo jugoslovensku
situaciju dve-tri godine unatrag: "U Beogradu se odluuje", "Pritisak iz
Beograda", "Beograd namee", te fraze je prihvatila i svetska tampa i
ispada da ceo centralizam i sve nevolje dolaze iz Beograda. Sasvim bi
drugaije bilo da Beograd nema dve funkcije. Izmetanje glavnog
grada nije lako i to je utopija u ovom trenutku, za nekoliko godina,
ako se izvuemo iz ekonomske krize, to nee biti utopija.
Kad se prisetim ranih ezdesetih godina, kada se srpski
nacionalizam poeo da institucionalizuje, mislim da je oseaju srpske
frustriranosti, pa i raanju nacionalizma, doprinelo upravo to to je u
tim godinama u Beogradu bila prejaka, tvrda centralna vlast. Beograd
je bio jugoslovenski grad i pomalo sedite srpske vlade, a Zagreb je bio
sedite hrvatske vlade. Te bedne srpske vlade bile su potrkala, one
su stalno bile u strahu ta e im rei savezna administracija, ta e im
rei Tito. Beograd je izazivao potrebu za centrom srpske dravnosti.
Bilo je ideja da sedite srpske vlade ide u Novi Sad, Ni.
Mislim da je najrealnije reenje disperzija ili izmetanje saveznih
institucija. Druga mogunost je ono to imaju Amerikanci - Vaington
D.C., Beograd D.C., izizvan teritorije Srbije, ali to nije dobro, to bi
samo jo vie potenciralo oseaj da je vlast jo tvra, da je jo vie
koncentrisana u "centralnoj tvravi".
Treba da se prisetimo i ta je Beograd, kao magnetni centar,
uinio negativno i za situaciju na Kosovu. Sve je hrlilo u Beograd.
Dugo sam radio spomenik u Kosovskoj Mitrovici i nisam mogao da u
razmaku od po est meseci imam dvaput istu komisiju. Odlazili su
prvoborci, odlazili su ugledni ljudi, ostavljali su narod, a narod je
beao. I taj faktor mora da se uzme u obzir.
Veliki gradovi su velika opasnost, naroito u srednje razvijenim,
nedovoljno razvijenim zemljama. Oni se pretvaraju u prosjake
megalopolise, kao Meksiko Siti. Tu su Slovenci bili vrlo jasni i vrlo
izriiti. Znali su ta rade, nisu hteli da prave veliku Ljubljanu, znali su

124

da bi velika Ljubljana bila smrt, ispraznila bi Sloveniju i unitila

naciju.
Napomena:
1. Nikola Ljubii, general, kasnije predsednik Predsednitva
Srbije.
Intervju: Milan Rakovac
Nedjelja, Sarajevo, 29. april 1990.

125

11. Da sam etnik, ne bih verovao Drakoviu

Nai dani - Kako e se, po vaem miljenju, zavriti cijela ova

ustavno-izborna guva u Srbiji?
Bogdanovi - Narodni komad s pevanjem i dranjem a bez
pucanja, znate. To e tako da se svri. Imaemo kralja Milana i
Kraljicu Mirjanu. To strano lii na obrenovievska vremena, na
Milanove ustave, oktroisane ustave. Meutim, Milan je bio kockar,
kartaro, a ovaj to oigledno nije. On je kartao sa strankama, hteo da
favorizuje jedne na raun drugih, da rasputa, da ukida vlade, menja
ministarstva, i tako je uvek udeavao ustave. Samo, Milan je bio, da
tako kaem, gospodska baraba (smijeh) gospodin ovek, skupljao je
francuske impresioniste, saraivao sa velikim evropskim dvorovima i,
to je najvanije, pravio dobar glas Srbiji u inostranstvu. Tu je razlika
izmeu njega i ovog sadanjeg naeg "jututunca" (aluzija na Zmajevu
"Jututunsku himnu", prim. aut.). To je toliko sve slino, u rasponu od
Domanovia, "Voe", "Dange", do "Jututunske himne", dat je ceo
mentalitet jedne male balkanske tiranije koji je sadran u tom ustavu
i nainu kako se donosi i brani, uz mnogo prianja, lagarije,
nadlagivanja i tako dalje. Ali ja se nadam da e stvari da se svre na
stari dobar srpski, odnosno srbijanski nain. Znate li onu priu:
Seljaci kliu kmetu, izvoli. Tako je - povikae seljaci. Prioe kmetu i
razbie mu glavu. To se nee drukije zavriti.
- Kakve su anse opozicije u svemu tome i postoji li neka dovoljno
prifilirana i ozbiljna srbijanska opozicija koja bi se bitno razlikovala od
sadanje zvanine politike?
- Pa mi pravu opoziciju nemamo. Oni su protiv Miloevieve
linosti, a to je, na kraju krajeva, njihova stvar, kao to je i moja stvar
to mi se ne svia njegova linost. A ustav im se ne svia jer im smeta.
to se tie optih programa, oni su gotovo identini. Ja ne vidim
razliku. Ovi su samo buniji i imaju jednu prednost u odnosu na
vladajuu, ne znam kako da je nazovem, partiju ili sloj. Oni su bar u
svojim izjavama iskreni. Njihove su izjave grozne, da ne kaem
zloinake, sulude. Ali oni nita ne kriju. A ovde se krije, pokuava da
se zavije u neku politiku frazeologiju. Naa vlast, na elu s novom
partijom, naim socijalistima, vri jedno veito nadlagivanje. Svakih
petnaest dana se neto izmisli pa se zaboravi. Izmisli se zajam za
preporod Srbije i propadne, nikom nita. Posle toga se objavi da Srbija
ide u novi veliki investicioni ciklus, a penzije ne stiu na vreme, plate
idu na boiju veresiju... Kako e se ii u novi ciklus, ne zna se,
zaboravi se, uvek se poneto proklamuje, znate.
- Problem Kosova ostaje i dalje svojevrsni lakmus politikih
previranja u Srbiji, ali i Jugoslaviji...

126

- Na Kosovu e se stvari reiti, drukije ne moe da bude. Ali ja

mislim da je Kosovo uzgredna pojava u odnosu, na ako mogu tako da
kaem, jednu pomuenu politiku misao meu Srbima, Srbijancima i
Srbima uopte.
Mi smo imali svoje takozvane narodnjake, pisce prosvetitelje, da
upotrebim aspekt koji je upotrebljen. Kad nam nije polo za rukom da
od naroda napravimo narod po modelu ernievskog ili Pisareva, tad
smo pali u deperaciju, ne znamo vie ni gde smo ni ta smo. Ta
hipostaza naroda, hipostaza narodne kulture, sve je to jedna
frazeologija, koja nikom ne smeta, ali se kod nas ta retorika poela
polako da pretvara u jedan politiki program i, to je najvanije, da
pravi onu istu evoluciju koju je pravila i pre sto godina, od Svetozara
Markovia ka radikalima i posle ka radikaliji, tako da sada moemo
govoriti o srpskom izolacionizmu. Jedini pravi, sigurni separatisti su u
ovom trenutku miloevievci, bez sumnje. To je rezultat jedne
zabludelosti srpskog duha, i mi moemo da verujemo, ja verujem, u
zdravu srpsku pamet da e ona u jednom momentu da eksplodira i to
sve razjuri. Samo da to posle ne ispadne suvie drastino, kao u
Rumuniji. Inae, u Srbiji je dolo do jednog apsolutnog separatizma.
Vidite, prokleta re meu nama je konfederacija. Ko kae
konfederacija - udri ga! Postala je magijska re, postala je zla re,
neto strano se krije iza toga. A prve poteze ka konfederaciji jo pre
dve-tri godine vue Miloevi. Sada pak donosi ne konfederalni ustav,
nego ustav nezavisne drave. Molim vas, tamo pie da je on
komandant vojske. Ja ne znam ta e naa vojska da radi, ta e drug
Blagoje Adi(1) da kae na to? Koji mu je to komandant. Sem toga,
kako on moe da bude komandant? Zamislite vi Miloevia na konju,
on e da padne. Kog avola on na konju. Nije on za konja roen. Ali,
on pravi ustav za sebe. On je tano sraunao da mu treba dvaput po
pet godina pa e on lepo da vlada. Fantastian je to cinizam. Glupost
tog ustava je neuvena, i to je velika proba sad svih nas Srba, jer ako
padnemo na to, onda je s nama gotovo. Samo, ja mislim da neemo,
jer ako nita drugo, setie se narod svih onih dedova i paradedova koji
su vodili borbu sa kraljem Milanom i s kraljem Aleksandrom
Obrenoviem i sa svima redom. Setie se tih vremena, ako treba da se
vratimo u ta vremena. Onda, Stradija je tu.
- Kada e se konano odrati pravi viestranaki izbori u Srbiji?
- To niko ne zna, to ne zna, mislim, ni Miloevi. On ide od dana
do dana. Razume se da vreme ne radi za njega, da nema vie ni
trunka bive slave. On se, sujetan kakav jeste, bori za poslednje
ostatke.
- Moe li se desiti da Miloevia zamijeni Drakovi?
- A, nemojte, molim vas, to ne moe. Mislim da ta luda varijanta
ne moe doi u obzir. Sem toga, ja da sam pravi srpski nacionalista,
da sam ovinist, pa da sam dobar, da ne kaem, etnik, ja mu ne bih
verovao. Ipak je on bio ef kabineta Mike piljka.(2) Znate li ta su
efovi kabineta. Ja znam ta je moj ef kabineta radio. Morao je svaki
moj razgovor da prenese tamo gde treba, pa kada hou da ga zeznem
ili onemoguim, ja uportrebim neku groznu re koju on ne sme da

127

napie. Recimo, "ona matora govnara Ljubii", on to ne sme da zapie

i ja znam da on to ne sme da prijavi. Mislim, znaju se funkcije efova
kabineta, da se ne laemo. Ako taj ovek treba sada da bude svedok
srpske istine, onda neto sa srpskom istinom nije u redu. Ali neu
sada na njega da juriam jer mislim da je jo uvek mnogo vei
problem za Srbiju Miloevi.
- Jedan iz tog svojevrsnog trolista lidera srpskog naroda svakako
je i Jovan Rakovi(3). Kakvo je vae miljenje o njemu?
- Pa, on mi nije jasan. On oigledno pokazuje neto to se mora
uvaiti, a to je da politika Srba u Hrvatskoj ne moe da bude identina
sa politikom Srba u Srbiji, to bi se moglo shvatiti kao naslee
Svetozara Pribievia. Za njega je vrlo teko rei ta i kako radi, jer
njegova je svaka izjava drukija i kontradiktorna. Ja se nadam da u
njegovom postupanju ima nekog sistema, ak i da ima neke logike i da
e on, verovatno, voditi politiku Pribievia i to je, ako mogu tako da
kaem, proverena i stabilizovana politika Srba u Hrvatskoj i ne vidim
da moe da bude neka druga. I oni su sada u nekim velikim sukobima
u zavadama. ta se tu dogaa ne znam, nemam pregleda. On ponekad
kae neto to bi ovek mogao da primi, a onda posle sutradan izvali
neku ludost da se samo zaudite. A onda, brate, mnogo je psihijatara
u politici. To nije dobar znak.
- Pojavom Demokratske stranke ohrabrena su izvjesna pozitivna
kretanja meu srbijanskom liberalnom inteligencijom. Ali, ini se da i
kod njih prevladava nacionalni program...
- Ja izvesnih simpatija za njih imam. Samo, oni oigledno imaju
dve polovine. Imaju jednu intelektualnu i, ja bih rekao, kosmopolitsku
polovinu, a imaju i drugi polovinu koja je dobro zahvaena
nacionalizmom. Njihova prva slabost je ta to nemaju mnogo glasaa,
takav je opti utisak, moemo se mi i varati.
- Oni dosta podsjeaju na hrvatsku koaliciju narodnog
sporazuma, zar ne?
- Pa oni e verovatno tako i da prou. Oni se nisu jasno postavili
u odnosu na Kosovo. S obzirom na to da je Kosovo stvar gde se mora
reiti i srpska i jugoslovenska situacija, vreme je ve da se prema
Kosovu neko jasno postavi, i da jedan dobar, proveren Srbin kae
jasno srpskom narodu: "Brao Srbi, mi tamo moemo to i to, a to i to
ne moemo!" Samo ja takvog Srbina ne vidim. To bi trebalo da bude
intelektualac tipa De Gola a istovremeno i autoritet da ume dobro da
podvikne, kao Kemal Ataturk, pa da malo ovaj narod dovede k svesti.
- Da li je Kosovo sada definitivno izgubljeno za Srbiju?
- Miloevi je jako mnogo doprineo da ono bude izgubljeno koju
godinu bre. Od njegovog dolaska i onog uvenog "vas niko ne sme da
bije" iseljavanje se pojaalo. Oni sad vie ne pominju iseljavanje.
Represije, ukidanje svega i ceo taj aparathejd koji se sprovodi dole, taj
faizam, mi nemamo drugu re, to je neto to e srpski narod, mi
Srbi, naa deca i unuci da nose na savesti. To nije za pratanje i za to
se mora nekad, kad-tad, odgovarati, nacionalno odgovarati. Mi na
Kosovu nemamo izbora. Postoji demografska situacija takva kakva je i
na vreme je trebalo praviti jedan prijateljski odnos sa Albancima i

128

videti u kojoj meri se nae prisustvo tamo, ne pominjem De Gola

napamet, moe zadrati. Mi smo imali puna prava da traimo od
Albanaca, i poznajui Albance, mi bismo to i dobili, da nam oni, u
jednom prijateljskom rastajanju, ako mogu tako da kaem, vo vjeki
vjekov uvaju nae svetinje. Oni su to radili, Rugovci su uvali Peku
patrijariju, Muslimani i Albanci, Rugovci su to smatrali svojim
kultnim mestom. Mi smo mogli lepo da im kaemo: mi vam ostavljamo
jedan deo svoje prolosti da se raziemo kao prijatelji i da se ne
raziemo ba sasvim, da napravimo i neke dogovore o nekakvoj
demografskoj proporciji. U modernom svetu moraju da se prave neke
demografske proporcije. Demografski dogovori postoje u Belgiji,
vajcarskoj. Na Balkanu pogotovo moraju da postoje, jer ako na
Balkanu pone rat pravljenjem dece, onda mi nismo dobro uinili. To
je sve moglo, ali samo u drugom tonu, nainu i u duhu ljudskog
razumevanja. Sada, posle zle krvi, pobijene dece u demonstracijama,
grozota i svinjarija koje se prave Albancima, sumnjam da e to ba
tako ii prosto. To su veliki grehovi ove politike. to je najgore, jedna
mala politika, jedna bedna politika, jedan lo politiar, oni polako
svoje grehe prebacuju na plea cele nacije.
- Kako tumaite talas antititoizma koji je naroito zahvatio Srbiju?
- Titu su se najvie pod skute uvlaili Srbi, a sada su oni ti koji
najvie na njega pljuju.
Ispadaju glupe situacije, sramne situacije. Ne znam vie ta
mogu da izmisle na Titov raun. Da je bio Gering ili sam svoja majka...
Sulude, sulude prie. Dobro, sad je to gotovo, cela ta antititoistika
histerija ispucava i sad e doi neto drugo, sledee generacije e hteti
da vide ta je istina, pa e videti i dobro i loe kao i za sve istorijske
linosti. Kada nastanu situacije pokolebane politike svesti, onda je to
pravo vreme za male voe. Slobodan Jovanovi, koga ja, kao pisca,
veoma cenim, sjajno je analizirao srpsku politiku svest. O njegovim
spisima o politikim borbama u Srbiji esto se javlja termin "veliki
mali ovek". Srbija je imala nekoliko "velikih malih ljudi". Pojavi se
veliki ovek sa mandatom na odreeno vreme, etiri pet godina je
zaduen da bude veliki ovek, pa vodi jednu besmislenu politiku i vide
da je niko i nita i otpire ga. To je, u krajnjoj liniji, ono to je
Domanovi i obradio u Voi. Mi sada bez sumnje imamo "malog
velikog oveka". Ja ne znam da li je taj na "veliki mali ovek" itao
Slobodana Jovanovia, mogao bi tamo da se prepozna. Ne verujem da
ga je itao, jer je 1984. godine, zabranio izdavanje njegovih dela, on,
Slobodan Miloevi, kao novoproizvedeni predsednik CK, i napravio je
celu politiku aferu. Ja mu poruujem, ako ita "Nae dane" da sedne
pa da proita Slobodana Jovanovia, pa e videti svoje mesto u
srpskoj istoriji. Videe moda i obrise svoga kraja.
- Mihalj Kertes je srpski - ministar za narod". Kako tumaite
njegovu pojavu?
- On je divan. Znate ta, ja imam svoju nadrealistiku prolost,
mladost... Ali Ruso slikar, onaj potar eval to je gradio kulu od
koice i od ljokica, Kertes... to su ti udaci. On je udak. Njemu se

129

ne moe uzeti nita za zlo, bez obzira ta lupeta, a on iskljuivo

lupeta, nita vie.
- Kako to da su komunisti u Srbiji preko noi postali socijalisti?
- Pa to je runo, znate, to je runo. Komunisti su u Hrvatskoj i
Sloveniji sili sa vlasti ista obraza i omoguili protok ideja, kakvutakvu demokratiju, a ovde su se upleli u lagarije, kamufliranja i prave
isto ono to je pravila Sekuritatea u Rumuniji i to pokuavaju u
Bugarskoj. To je malo ak i opasno, ne svia mi se ba to se to svodi
na tri balkanske i sve tri pravoslavne zemlje Srbiju, Bugarsku i
Ruminiju. To je dosta neprijatno i dosta opasno koliko se to poklapa.
A mogla je lepo i srpska partija da kae: u redu, pa da vidimo ta
dalje.
- Svojevremeno ste govorili o svojevrsnom procesu denacifikacije
kroz koji e se morati proi nakon to se svedu bilansi sadanje srpske
zvanine politike...
- Jo je rano o tome govoriti, nacisti su jo na vlasti. Ako me ve
terate da budem prorok, a to nekako ljudi od mene oekuju, jer sam
dosad dosta stvari pogodio, ali ne ba sve, za poslednjih nekoliko
godina, ne usuujem se da o tome mislim. Ja se nadam da e to da se
likvidira tu negde sa izborima u Jugoslaviji, kada se preisti hoemo li
na Zapad ili neemo. To je pitanje, hoemo li u reformu ili neemo.
Drugo su sve sporedna pitanja, i mitinzi, i kralj Milan, i kraljica
Mirjana, sve su to nusprodukti. Sve se svodi na pitanje hoemo li to.
Ja se nadam da emo to da imamo za est meseci. Ali da budemo
sasvim objektivni i da vam ja tano kaem svoj stav, ima dana kada ja
i sumnjam, ima dana kada se plaim, opet imajui u vidu sumornu
istoriju Srbije u XIX veku. Mogu da zamislim da ove ustavne muke
potraju i deceniju, koliko je mali veliki ovek sraunao. Deset godina
je on sebi dao po ovom Ustavu da ima.
- Govori se ak i o postojanju nezavisnih drava Hrvatske i
Slovenije i nekakve "june Jugoslavije..."
- Ne samo da se govori nego je oigledno da on na to u ovom
trenutku i ide. Da ponudi otcepljenje Hrvatskoj i Sloveniji, a da zadri
kobajagi nekakvu Jugoslaviju. Ideja je, ja ne znam koju re sada da
upotrebim pa da ne idemo na sud, ideja je suluda. Ideja je luda,
praviti Jugoslaviju od koga? Prvo e onda da bukne problem sa
Muslimanima, sa Makedoncima nema govora da se to napravi, s
Crnogorcima nije uspeo nita da napravi. Znate ta, ve je Jugoslavija
ovakva kakva je bila pitino dete. To vam je ono to ostane od jufke
kada se razvije pita pa se od toga prave pogae. Jugoslavija, je dakle,
ve bila pitino dete od balkanske konfederacije koja je bila jedna
zdrava i normalna ideja devetnaestog veka, socijalistika ili
nesocijalistika svejedno, bilo je raznih verzija. E sad, ovo bi bilo
pitino dete od pitinog deteta. Mislim, to bi bila jedna sakata formacija
koja ne bi mogla da proe u meunarodnoj javnosti. To moe u
glavama loih kombinatora. Tako moe da kombinuje Prlja,(4) recimo,
ili neko od tih njegovih "mozgova". Za meunarodne norme to je
nemogue. Jugoslavija je napravljena 1918. pa onda ponovo 1945.
Jugoslaviju su pravili svi zajedniki. Ako se sever otcepi, onda nema

130

vie Jugoslavije. Dakle, to je opet jedna od njegovih lagarija. Ona jo

nije probila, on to nigdje nije javno rekao, ali se ve zna da on tako
misli i oni to lansiraju, ak mislim da ponegde to u aluzijama i probije.
Onomad sam uo da je negde na nekom zboru reeno: "Srbi nee
dozvoliti da jedan deo Srba ostane izvan Jugoslavije." To se odnosi na
to. E sad, io mi ga ura! Taman e neko da nas pita ta emo da
dozvolimo a ta neemo kad stane da se raspada Jugoslavija. Drugo,
po sredi je opet jedna prevarantska igra rei. Neverovatno je koliko se
lae! Samo pogledajte beogradsku TV. To je la na la. To je montaa
na montau. Nijedna vest nije onakva kakva je u izvornom obliku.
Tako da, ako sam u Mrtvouzicama pominjao nekakvu civilizaciju lai,
mogu mirno da kaem da se ostvarila subcivilizacija lai, jer ovo je
ispod civilizacije, ali ide lagarija na lagariju. Ovih dana me zapanjuje
vehemencija, ludilo s kojim se juria na Markovia. Sad je Markovi
neprijatelj broj jedan. Onaj Radmilovi, predsednik nae vlade, to
govori kao iz bave i to uvek naopako upotrebljava strane rei (on
jednostavno re ne zna da nabode), taj nam je sada objasnio da mi
vie neemo da potujemo savezne zakone, da mi idemo svojim putem.
Dakle, opet jedna separatistika izjava koja bi se u pravnoj dravi
smatrala i veleizdajom. No dobro, mislim da su oni sada dobili malo po
prstima. Jugoslavija e se na kraju pokazati kao neto to je
nerastavljivo na delove. Ona je rastavljiva samo silom, uz uasne
rtve. Pa nijedan svetski rat nije mogao da je rasturi. Prema tome,
Jugoslavija je naa sudbina, i to lepa sudbina, lepa zemlja, dobri,
naroiti ljudi, igraju dobro fudbal, umeju dosta dobro da pevaju, vole
da se zazvee... Naravno, Jugoslavija na novim osnovama. Mislim da
Markoviev izlazak na izbore i eventualne pobede moe da bude
trijumf Jugoslavije, ovoga puta prave Jugoslavije. Ne vie ni one
Aleksandrove, ni Stojadinovieve, ni sokolake ni orjunake, ni
Slobine ni ne znam ije, nego jedne dogovorene, normalne Jugoslavije.
Svejedno je hoe li biti federativna ili konfederativna, to je stvar
terminologije.
- Neki Markoviu spoitavaju centralistike pa ak i unitaristike
ambicije. Koliko je taj strah opravdan?
- Mnogi se boje njegovog centralizma. Meutim, on ne moe, a
ve je sad u Jugoslaviji takav raspored snaga da nijedna linost ne
moe da sprovede svoju linu vladavinu. On moe samo da omogui
dogovor, a dogovora jo uvek nema, niti ima mogunosti da se sedne i
da se razgovara. Poetak razgovora je nemogu sve do onog trenutka
dok zaista ne prevagne reforma, dok ne vidimo ko smo i ta smo, i
sebe postavimo prema Evropi. Onda poinje normalan dogovor, koji je,
brate, toliko jednostavan da ja ne vidim zato toliko buke. Tu si gde si
sedi, ostaje Srbin, ostaje Musliman, dogovoriemo se da jedni
druge ne istiskujemo, ne proterujemo, i tako dalje. Tuno je pomalo to
to je toga moglo da bude bez celog ovog cirkusa. Mogao je lepo
dogovor da pone odmah pre deset godina. Ovo su ak pomalo razorne
godine to se tie ljudi, ljudskih dua, ljudske pameti, mladih... Kakvi
su nam univerziteti, kakve su nam ideje, ta se ita, da li mlad svet
sad moe da se izoluje od ovih ludila, nervoze, pa da se zavue u svoj

131

svet, da studira, misli na budunost?... E sad, zato mi u Srbiji, bar

moja vrsta ljudi, zato mi polaemo sve nade u Markovia? Pa mi
nemamo u Srbiji drugu snagu. Ako treba da biram izmeu eelja i
Slobe, ja nemam ta da biram.
- Predvia se vjerovatna pobjeda Socijalistike partije u Srbiji.
Ona u ovom trenutku dri monopol na medije. Kakva je njena
struktura?
- Ganjaju ljude po poljima da ih upisuju u Socijalistiku partiju.
Seljak je nepoverljiv, seljak jo uvek ne zna ta mu se sprema. Ne zna
ta mu se sprema na izborima, da li e mu kontrolisati listie. Oni ire
uporno glasine. Tiha propaganda ide da postoji maina u koju se stave
listii ko je kako glasao. Narod nije ba toliko blesav da u to veruje.
Sem toga, ima u narodu vetih kartaroa kockara, znaju ta je
markiranje karata. Ako se markiraju karte, mogu da se markiraju
listii, onaj ko vam deli listi moe noktom da vam ga obelei. Ako
nita drugo, iz kog ste dela sela. Na primer, neko ima malo vei nokat
kao i svi kartaroi. Doe, recimo, Vasilije iz istonog dela sela a ovaj
zabode noktom i da mu listi... Nije bez veze sada to ove stranke
trae izmenu izbornog zakona i idu na mitinge i demonstracije. To
mora da se rei. Oni nee da dozvole viestranaku kontrolu izbora,
to je meunarodni uzus. Slino je bilo i sa nedavnim kninskim
referendumom. Sve je uinjeno da jedna stvar koja je mogla da bude i
ozbiljna ispadne neozbiljna. Jer vi ste mogli sa linom kartom da
glasate u jednoj mesnoj zajednici pa da odete u drugu mesnu
zajednicu, pa odete u Mladenovac pa trei put glasate, jer niko vam na
karte nije upisivao da ste glasali. Pa poto traje petnaest dana, vi
moete da obradite pola Jugoslavije. A ve o onom naem srpskom
ustavnom referendumu da ne govorimo. Referendum je bio takav da je
pitanje bilo treba li Srbiji ustav ili ne, i izvolite, ko e da kae da ne
treba? A ova partija, ona je sazdana na laima, na fal materijalu. Ona
je napravljena od aparature, od nomenklature bive KP. Ceo onaj
najgori talog birokratije koji ja znam se tu skupio. I oni raunaju
ozbiljno na tu birokratiju. A kada se gleda ono to se deava na
njihovim osnivakim sastancima to je ipak smejurija. Tu dolaze matori
akademici, poput Luleta Isakovia(5) i Mihajla Markovia i ite tamo,
govore kao na radikalskim zborovima pre rata. Priaju, ubeuju, prave
neke silogizme. Bie ovako, bie onako... S druge strane kad
pogledate, onda vidite da je sala poluprazna. Treina sale, to je sve
sam starac do starca. Jedan se nageo na levu stranu, ne uje na levo
uvo, drugi na desnu, ne uje na desno uvo. Jedan malo trepe, jedan
malo ne vidi. Jednog malo udario lag u mozak... Sastav je uglavnom
jadan, fiziki ve dotuen, vremenom dotuen. Nisu ljudi krivi to
malo opaju i trepu. Tu nedostaje Bunjuel, Bunjuelova kamera da
snima "viridijanum". Napravi se dokumentarac o stvaranju
Socijalistike partije Srbije da ostane vo vjeki vjekov. Tu su onda
lagarije, tu se neto pria, pria pria, zavarava se. Ali i ti koji ih
sluaju, ne sluaju ih oduevljeno i oni ih gledaju malo ispod oka...
- Na naslovnoj strani NIN-a svojevremeno je osvanuo S. Miloevi
sa evropskim socijalistima Brantom, Miteranom, Gonzalesom...

132

- NIN dve godine nisam itao. Eto vidite, to je subcivilizacija lai.

Ja, ipak, ne mogu da razumem da u NIN-u, u kome jo uvek sede i
neki ozbiljni novinari, ne reaguju na takvu glupost. Pa to vam je to, da
se opet vratimo na Slobodana Jovanovia- mali veliki ovek. Sad e on
sa Brantom i Miteranom... Tandara bro! Ta sujeta. Taj jedan ovek
koji se digao... Postoji nemaki roman, a posle po njemu i uveni
nemaki film, mislim da se zvao Kapetan iz Kepenika ili tako neto.
Govori o nekom rezervnom kapetanu, koji je malo enuo ia, pa
obukao svoju uniformu, otiao u vojni odsek u neko malo mesto u
Nemakoj, pozvao ih, prijavio se kao kontrola, sazvao i pregledao
knjige, sve tano znao. Onda je otiao u drugo mesto, u tree mesto i
na kraju krajeva, malo je falilo da napravi optu mobilizaciju u
Nemakoj, dok ga nisu uhvatili i strpali u ludnicu. Tu neke slinosti
ima. Bedna figura. Znate, mi stvarno u istoriji Srbije tako neto bedno
nismo imali.
- Kako gledate na politika gibanja u naoj centralnoj republici
Bosni i Hercegovini?
- Znate ta, ako je re o ravnopravnosti kultura, onda svakako
da islam ima isto toliko prava da se buni koliko i pravoslavci i katolici.
Ako traimo da imamo u svojim selima natpise prvo na irilici pa na
latinici, onda e i muslimani da trae da imaju na arabici. Ne vidim
nita zlo u tome. Kulturni identiteti, kulturni konteksti su
neprikosnoveni. Neka ljudi to formiraju koliko formiraju. Vano je
samo zaustaviti agresije, fizike, ekonomske, vojne, i ne znam ni ja
kakve, pa i bioloke. Da nema muvanja vie. Tu si gde si. To je vano.
Inae, u okvirima svog identiteta, slaem se. Samo i to, razume se,
postaje sve relativnije. Pogledajte vi ta rade te moderne komunikacije,
ta radi ta televizija. Televizija je ujednaila jezik i Srba i Hrvata kao
nikad u istoriji. Pre rata, kad naete Radio-Zagreb, vi se udite kako
oni govore. Vi sada treba da se napregnete pa da vidite da li je
zagrebaki ili beogradski spiker i da li je ekavtina ili ijekavtina...
Prema tome, kultura to posle ujednauje a raznovrsni konteksti su
lepi, i dobro je to smo raznovrsni, jer bili bismo dosadni da nismo.
Zamislite sada da cela Jugoslavija peva iste narodnjake, mada su im,
koliko vidim, narodnjaci slini. Kad doe drnda-drnda, tu su
uglavnom slini.
- U posljednje vrijeme aktuelizirana je i teorija o bonjatvu...
- Pa dobro, jasno je da to ne moe. Kakvo bonjatvo?
Muslimani ako se nazovu Bonjaci, onda dovode u zabunu Srbe i
Hrvate, i oni su Bosanci. Znate ta, mi, ipak, zaboravljamo da je
Bosna postojala kao drava, i to dosta ozbiljna drava, odrala se
posle ove marovske srpske, Lazareve, hajduke Srbije. Prema tome, to
stoji. Ali sve to spada u dekoraciju, sve je to ornamentika prolosti. O
svemu i svaemu se pria, samo se ne pria o onome to je
najelementarnije, a to je kako da imamo jednu normalnu dravu,
obinu dravu. Pa sad ili kao Belgiju ili kao Luksemburg ili kao
vajcarsku ili kao SAD. Ovi nai rogovi u vrei su mnogo manje
razliiti nego to se to nama ini. A sem toga, ta akumulacija kultura
je savez. Mi nismo ono to nismo. I Aleksandrija je bila jedan

133

sinkretizam kultura. Ali je bila ipak jedan od intelektualnih centara

Starog sveta. Sinkretizam kultura moe da bude i te kako dragocen.
- Kako to da svojevrsna antiislamska kampanja sadanjeg
srpskog rukovodstva nailazi na odziv u dijelu srpskog naroda?
- To su geni, sluajte, to su geni. Kad sam ja bio klinac, 1929.
godine, kad se moja majka razvodila, pa je otila u Kumanovo, gde mi
je tea bio advokat, povela je i mene, pa sam ja kao klinac video
orijent. U to vreme to je bio Bagdad, Turci u galabijama alme, bule...
Tog trenutka sam ja, kad sam stigao tu kao dete od est godina,
smatrao da treba da ponem da ratujem s Turcima, i kupili su mi neki
pampura i ja sad stalno izlazim na pijacu i viem: "Padni Turine!", a
Makedonci kau: "Gle, ludo Skopljane." Misle da sam ja iz Skoplja. To
nam je u genima. Turci, neki tako udni pojmovi. To je lako uzvitlati u
ljudima, ali to apsolutno treba zaustaviti, apsolutno! Prvo, mi moramo
da potujemo islam, jednu veliku kulturu. Ja kao arhitekta ne mogu
da zaboravim da postoje neki Samarkandi, neke Buhare, da postoje
udesa nad udesima koje je napravila jedna civilizacija. Opet treba
da budemo sreni to imamo jo jedan kulturni model tu, koji nam je
blizak i koji moemo izbliza da vidimo. Ovo sad vitlanje, to e se lako
uzvitlati. Samo, ja se nadam da opet i to ne moe dugo da traje. Sad
se uzvitlava tu uasno oko tog Sandaka. Ja ne znam ko je tu kriv to
su Srbi odlazili sa Petarske visoravni. Zima velika, ovce se vie ne
gaje, velika stada, siromatvo, ljudi silaze u toplije krajeve. To su
procesi koji nemaju veze sa nacijama. Isti je sluaj s Kosovom. To je
trebalo umeti pratiti i na Kosovu, kad je poelo iseljavanje. Pametni
ljudi bi se upitali zato, pa bi videli da su razlozi ekonomski, kulturni i
slini pa bi se pomoglo zajmovima malim fabrikama, i tako dalje. To je
ono to nazivam odravanjem etnikih ravnotea i to je veoma vano.
Ba kad govorimo o Muslimanima mi moramo da shvatimo da oni
imaju najvei strah u ovom trenutku. Oni su ipak najugroeniji. Tako
je i Branko opi govorio. Mi sve govorimo neto Srbi i Hrvati, Srbi i
Hrvati, a on kae: "Ma kakvi Srbi i Hrvati, prvo e kame u bosanske
trbuhe." Bosna je ipak najrovitija. A nad Muslimanima je za vreme
rata izvren teak genocid. Znai, bilo je i tih genocida, nije samo
jedan, bilo ih je, dakle vie. A sad, ba prekopavati mrtve... ? Sve se to
moe i mora obaviti, ali mora se obaviti da to bude verodostojno. Te
jame bi mogle da poslue u sasvim druge svrhe u ovom trenutku.
Mogle bi da poslue kao memento ta nas eka ako nastavimo sa
naim ludostima. Onda se zavrava sa jamama. I zato se ja nadam da
se to ipak nee zavriti sa pucanjem, da emo mi ipak moi da
zavrimo stvar s pevanjem. Jedna je utena injenica, ako uzmemo
brutalnosti na Kosovu, zloine na Kosovu, da se izmeu Srba, Hrvata i
Muslimana jo, sreom, da kucnem u drvo, nije nita dogodilo. To je
dobar znak.
- Ipak, u svemu ovome uju se i neki ohrabrujui glasovi
razuma...
- Nama najmudrije govore ljudi iz inostranstva, da su oni
najpomirljiviji. itao sam nedavno, ta imena ranije nisam sretao,
Desimir Toi, zatim ovog vaeg Bosanca Adila Zulfikarpaia. Vrlo

134

pametni ljudi. Vidim i Metrovi sad daje vrlo umerene izjave.

Jednostavno, ti ljudi spolja smiruju. Govore nam, ne ludujte! Samo ja,
ne znam koji put to ponavljam, tvrdim da je glavni agens sveg tog
ludila ipak kod nas u Srbiji. To je Miloevi. Doe mi jedan seljak pa
kae: "Ma niko valjda nije lud da ratuje."
Kaem: "Niko!" a on mi odgovara: "E, ali dosta je jedan da bude
lud." I to jedan na takvom poloaju. To je direktno draenje. Sad e da
tri na Kozaru. Kako li e to izgledati? Prvo, da li e se on usuditi da
ode na Kozaru? Nisam ba sasvim siguran, on nije hrabar. Treba
javno lepo rei naciji da im ef, koji proklamuje velike istorijske
zadatke, stavlja u izgled ratove i sprema se da bude vrhovni
komandant, nije hrabar. On je kukavica, on nije smeo da ode na
Kosovo osim onaj jedan jedini prvi put. Tamo se u meuvremenu
svata dogaalo, a on je jedanput doao sa pratnjom, uao u salu, i na
kraju, izaao na druga vrata i pobegao. De Gol bi tu otiao da
razgovara sa Albancima, da se pojavi. On nije hrabar. Tako da ba
nisam siguran da e on da skupi hrabrost da ode na Kozaru. ta e
tamo da pria? Ide tamo da rui Markovia i reformu. Kojim nainom i
ta e da pria? Moda e i da skupi hrabrosti, jer on svakih petnaest
dana mora da uradi poneto da bi se zaboravilo ono prethodno. Sad e
on tamo da lupi neto o emu e se priati petnaest dana, pa e posle
da smisli neto novo. To je tragina politika za jednu naciju.
Napomene:
1. Blagoje Adi, naelnik Generaltaba JNA.
2. Partijski funkcioner za vreme Tita.
3. Psihijatar; voa Srba u Krajini.
4. Aleksandar Prlja, novinar, diplomata u vreme Slobodana
Miloevia.
5. Antonije Isakovi.
Intervju: Sran Kisi
Nai dani, Sarajevo, 14. septembar 1990.

135

12. ivot okruen laima

Bogdan Bogdanovi, jedan od vodeih srpskih intelektualaca,

graditelj i pisac ije e knjige vjerojatno biti podjednako trajne kao i
njegovi monumentalni spomenici, umjetnik svjetskog renomea, ostao je
ovih dana bez prostora za rad, upravo u trenutku kad je trebao zavriti
neke vane rukopise na koje akaju izdavai s ove i s one strane
granice. Runo je istjeran iz ateljea to ga je imao u jednoj staroj koli u
selu Popovi kraj Beograda. U nepogodni i neveliki beogradski stan
preseljava se danas ono bez ega se ne moe. Ali to nije jedini povod za
razgovor. Upravo se navravaju tri godine od Osme sjednice Centralnog
komiteta SK Srbije povodom koje je Bogdanovi rukovodstvu svoje
tadanje partije napisao pismo, unaprijed raskrinkavajui duh
pravovjerja, koji je tada s nevienom estinom i isljuivou grunuo na
politiku scenu, kao onu vrstu fanatizma to je svojedobno vodila u
vjerske ratove i istrebljenja. Zbog tog je briljantnog politikog teksta
ovjek - koji po svom obiteljskom pedigreu i po osobnom prtljagu jeste
nesporna nacionalna veliina - imao brojnih problema to oito jo nisu
okonani.
Danas - Prije tri godine rekli ste mi u intervjuu da se "nema
vremena vie za bilo ta drugo sem za istinu". Ne ini li Vam se da je
potreba za istinom danas jo vea nego onda?
Bogdanovi - Politika je razvila celi sistem obmana i privida, pa
sam svoju knjigu Mrtvouzice pre dve godine zakljuio reenicom da
srljam u civilizaciju lai. Na alost, mi ovog trenutka ve jesmo u
subcivilizaciji lai, mislim specijalno na sredinu u kojoj ivim, ali
vjerujem da nismo jedini. udno koliko nita nije ono im se
predstavlja, koliko ni jedna injenica nije sigurna, ni jedna vest
sasvim tona. Gledam sad tu raspravu oko srpskog ustava - svaki stav
krije neku podvalu. Nama se Srbima bezono, bez imalo stida, pod
firmom demokracije i narodne pisanije, servira monarhistiki,
reakcionarni ustav. To ide do te mere da ovek prosto odbija da gleda,
da ita. Neki dan na okruglom stolu partija predstavnik jedne
nacionalistike stranke, govorei o tome ko je sve bio protiv Srba u
proteklom ratu, spominje Tita, Bakaria, i Frana Supila. Ljudi moji,
koje je to neznanje! Oni nita ne znaju, nemaju normalne kole. Ali
nakon tog gornjeg, lako vidljivog sloja lai, ulijee se u dubinski sloj
lagarija, lai su sve suptilnije, sve sofistikovanije, opsedaju pamet,
ljudske due, utiu na svet emocija. Ono to me posebno brine - jer
celi sam ivot proveo sa mladima, sa acima - jeste opasni uticaj te
korozije lai na djecu. Ona su zbunjena, vie nita ne znaju. Okruuju
ih bednim i apsurdnim lagarijama, guraju ih u svetove isfabulirane

136

istorije, nekog preraenog nacionalnog oseanja, neu da

upotrebljavam re mit, jer mitovi su previe ozbiljni i duboki za ovo
im nas se opseda.
- Upravo zato jer Vaa ocjena ne vrijedi samo za Srbiju, to Vam
se ini, odakle, zato takva najezda lai?
- Kad bih se vratio u vokabular boljevikog vremena rekao bih
da
je
danas
nacionalizam
poslednja
rezerva
boljevizma.
Karakteristino je, da onog trenutka kad se taj ekstremni, neu rei
utopizam, negde ekstremna nakaradna konstrukcija sveta pone da
rui, njeni najtvri vernici zavravaju u jo eim krajnostima, u
verskom i nacionalnom ludilu. Ne znam da li se varam, ali ini mi se
da nacionalizmi u celom istonom bloku kreu uglavnom od bivih
NKVD-ovaca, od policije, iz tih centara ortodoksije, iz najtvreg jezgra.
Je li to svesno pripremano kao neka mogua poslednja odbrana tih
apsurdnih teorija ili je to spontano - ne znam, ali u krajnjoj liniji to je
svejedno.
- Spominjete boljevizam. Da ne bi bilo zabune: moe li se govoriti
o boljevizmu i u onom to se prezentira kao antikomunizam?
- Razume se. Re je o modelima miljenja. ak i kad se okrenu
naopake - nita se bitno nije promenilo. Treba menjati nain
miljenja, konstrukcije, jezik, slike, metafore, treba jednostavno biti
drugi ovek. A to nije ba jednostavno. Zato su antikomunisti samo
boljevici okrenuti naglavce. Jednostavno, kao slepi mievi kad
spavaju: glava je dole, ali apsolutno sve je ostalo isto. ak ostaje isti
stil, ista vehemencija s kojom se stvari napadaju i brane, isto oseanje
superiornosti, uverenje da iza njih stoji vera, ideologija, koja im daje
pravo da agresivno brane svoje ideje i da rue tue. Mentalni,
karakteroloki tip se nije promenio, samo je dobio drugi znak. ivimo
u stravinom vremenu u kome nema mesta za skepsu, za ironiju, za
distancu. Nekada niste smeli da sumnjate u vrednosti socijalnih
postulata, sad ne smeta da dovedete u pitanje vrednosti nacionalnih
veliina. Odnos prema istoriji simetrian je onom ranijem odnosu
prema klasi. Istorija je hipostazirana, ne smete da se alite, da pravite
viceve na raun nacionalnih junaka. Narodi s velikim istorijama
podsmevaju se svemu i svakomu iz svoje prolosti. Narod koji nema
snage da ima distancu prema istoriji, koji ne moe da postavi prema
njoj ironian odnos, taj ne bi smeo da ima istoriju, jer ona je onda za
njega opasna. Istorija je onda otrov.
- Vae je graditeljstvo na neki nain vezano za historiju,
spomenika Vam je arhitektura inspirirana narodnooslobodilakom
borbom. Rekli ste mi jednom da u Jugoslaviji ima oko 12.000 raznih
spomenika i obiljeja NOB-a i da veliki dio toga nee izdrati probu
vremena?
- Mislim da ih je od tada ve dosta oronulo. Da li e poeti i
njihovo nasilno skidanje ili nee - to emo jo videti. Od svog prvog
spomenika jevrejskim rtvama u Beogradu, koga sam gradio pedeset i
neke godine, svestan sam te relativnosti spomenika. Oni nikad nisu
ono to misli generacija koja ih podie, koja hoe tvrdo da obelei
neku svoju taku i zapetu, svoju predstavu, svoju sliku sebe samih.

137

Spomenik posle postaje neto drugo, ima svoj ivot, i samo posredno
obeleava svoj povod i svoju prvotnu inspiraciju. To vai i za sakralnu
arhitekturu. Kad doem u Samarkand, ne mogu da se ne poklonim
islamu. Volim barok, a kad se setim da je to jezuitski stil, skidam
kapu i jezuitima. Govor arhitekture i smisao oblika drukiji je nego to
se obino misli kad se krene graditi somenike. Treba saekati da
proe ova groznica osporavanja, moda desetak godina, pa ono to od
njih ipak vredi to e da traje kao forma, ostae kaoi spomenik i samo
e posredno svedoiti o namerama onih koji su ih podigli pa e im na
neki nain to ipak biti neki plus. Kao to mi kaemo za one pre nas:
lepe su nam stvari ostavili. Kad sam prole godine dobio Piranezijevu
nagradu za spomenik u Vukovaru mislim da meunarodni iri uopte
nije pitao ta taj spomenik denotira, gledali su ta on konotira. A kad
smo ve kod notacije i konotacije, to je opet opta bolest ovog vremena
to sve hoemo da denotiramo i sve hoemo da dovedemo do jednog
znaenja. A sve ima mnogobrojna znaenja.
- Mislite da ti spomenici u novom vremenu trebaju da stvore jedan
novi legitimitet po kome mogu opstati?
- Apsolutno. A oni mogu stvoriti taj legitimitet samo snagom
svoga saoptenja, svojom unutranjom logikom znakova i simbola,
kojom se uklapaju u ono to bih nazvao antropologijom memorije.
Onoliko koliko se dodiruju s kontinuitetom ljudskih seanja - toliko
nalaze svoje mesto u vremenu. Kad su moji spomenici u pitanju, ja
sam toga od poetka bio svestan i zato sam stalno tragao za arhainim
oblicima, simbolima, raunajui da je ova Jugoslavija toliko sloena i
komplikovana pa da je bolje da krenem u neka predbalkanska,
opteljudska vremena. Za svoje sam potrebe, za apologiju svojih
spomenika, konstruisao izraz antropoloko seanje. Veina se mojih
spomenika vezuje za realna stratita, za groblja, za stvarna mesta
stradanja rtava, a svi funeralni spomenici, spomenici koji se vezuju
za in smrti, u nekom svom drugom, treem planu govore i o toj
vanistorijskoj, nadistorijskoj sudbini oveka, o njegovom raanju,
ivotu i smrti i o njegovim granicama izmeu dobra i zla.
- Upravo zato to je veina Vaih spomenika vezana uz tragizam
rtve mislim da ste pravi ovjek da kaete to mislite o ukidanju Trga
rtava faizma u Zagrebu?
- Neshvatljivo mi je. Treba razgovarati o smislu te sintagme i o
tom prostoru, toposu koji je tim imenom simbolino obeleen. To je
spomenik, bez obzira to je definisan reima. Pojam faizma je kod
nas, kao i tota drugo, bio suen, on je bio nekako - da ne povredim
svoje prijatelje suborce - ali bio je jednostavno: smrt faizmu - sloboda
narodu. A on je zapravo strano zlo dvadesetog veka koje je pustilo
duboke pipke u ljudske due i ljudska shvatanja. Cele su generacije
rtve faizma. Moji drugovi iz kole koji su rasejali kosti, neki kao
etnici, neki kao ljotievci, neki kao partizani - svi su oni rtve
faizma. Njegove su rtve i oni mladii pod Staljingradom. Tako da ne
vidim kako normalan ljudski mozak moe da povue jedan takav
naslov, da ne govorim o nekim implikacijama koje bi tek mogle da
nastanu. Ne razumem to. A sem toga ne mislim da je dobro igrati se

138

gradskom toponomastikom. Koliko znam taj je trg sasvim mirno,

spontano dobio taj naziv koji je oigledno istorijski na neki nain ve
bio u sedlu. Menjati ga sada nije dobro ni to se principa tie.
Godinama sam se u Beogradu borio za ouvanje toponomastike, to je
nekima kao neto smetalo. Ali to se ne sme dirati, to su isto tako tvrdi
spomenici kao i oni od kamena. Kao predsjednik Beogradske
skuptine rekao sam u intervjuu Oku da me smeta to na
zagrebakom Trgu republike nema bana Jelaia; ak sam se
poigravao: zato ne on, kad u Beogradu moe knez Mihajlo. Kao to s
jednom ljupkom, blagonaklonom ironijom gledamo svoga Mihaila,
pretpostavljam da bi Zagrepani gledali svoga Jelaia. To mi je bilo
cenzurisano, nije objavljeno. A to je ista pria i ista greka: kao to se
nije smeo dirati ban Jelai tako se ne sme ukidati Trg rtava faizma.
Ali nadam se da e to biti povueno, jer ne vidim da tako moe da
ostane.
- Da li se u ovom ruilakom vremenu bojite za svoje spomenike?
Bilo je prijedloga da se neki uklone. Sada su Vas ostavili bez ateljea,
to je zapravo onemoguavanje u radu. Kako objanjavate to to Vam
se dogaa? Vjerojatno nije sluajno?
- Ne moe biti sluajno. To datira od Osme sednice, od pisma
koje sam tada napisao svojoj partiji. Od tada su krenule osude, pisma,
prozivanja, jedna je neuravnoteena ena, na primer, u novinama
traila da me isele iz Beograda, to je neto pre Rakovia. Ako Vam
kaem da je ona sada direktor jedne fabrike u Mladenovcu - onda je
sve jasno. Napadi na mene uglavnom su bili honorisani. Dobro
plaeni. Deljeni su stanovi za pisma redakcijama: Blao Perovi(1) koji
me je meu prvima ispljuvao isplaen je sa 150 kvadrata. Ja sam vrlo
mnogo kotao moju domovinu, moju uu domovinu i moj grad. Kad se
sabere sve to su isplatili ljudima koji su me likvidirali - to su ogromni
iznosi. Na neki bih nain mogao biti ponosan, ali mogle su se te pare i
pametnije upotrebiti. Mislim da ti trokovi odgovaraju onima koji bi
bili potrebni za tampanje mojih sabranih dela.
- Oito je da oni koji su to odreivali imaju neke svoje prioritete.
Razgovaramo tono tri godine nakon Osme sjednice koja je kamen
mea u ruenju Jugoslavije i otprilike tri godine otkako ste napisali
svoje pismo Centralnom komitetu svoje bive partije kao svoj svojvrstan
obraun s njima. Rekli ste tada da ste morali napisati to pismo kako
biste branili svoju osobnu ast. Meni se ini da ste na jedan predivan
nain, iznosei gorke istine, branili time i ast naroda kome pripadate.
Iako niste bili njeni, mislim da narod kojemu ste pisali moe biti
sretan, jer su od njega siromaniji oni koji nemaju takav autoritet koji bi
im mogao rei istinu o njima samima. Ali hou zapravo da Vas pitam
kako danas, nakon tri godine, gledate na sve to to se tada dogaalo?
- Hvala Vam na ovim reima, dragocene su mi, jer motivi jesu
bili i patriotski, ali su ipak u prvom redu bili lini. To je pismo meni
ogromno pomoglo. Prvi put sam ja sa svojom partijom porazgovarao
lino, oi u oi, moda i sa svojim narodom. Sve ostalo posledica je
upravo te inicijalne iskrenosti. To je pismo za mene bilo kao skidanje
nekih ini, skidanje neke nametnute mi prisile u ponaanju,

139

miljenju. Smeno je da ja sam to priam, ali to je najjai argument

koji u ovim godinama mogu da upotrebim, no ja sam posle tog pisma
bio deset godina mlai, ja sam naao sebe, mogao sam mnogo pitomije
i sigurnije da sa samim sobom razgovaram. Mislim da je sve kasnije
to sam radio bilo podstaknuto tim inom oslobaanja.
A to se tie Osme sednice spadam u one koji su tada svrstani u
- kako su nas esto odtad zvali - poraene snage. No, danas bi trebalo
videti ko su zapravo poraene snage. Danas je verovatnije da je poraz
na strani onih koji su tada poeli da rue Jugoslaviju. Poraz je na
strani onih koji za tri godine ne da nisu nita uradili, nego su jo sve
stravino pogorali. Da nije bilo takve Osme sednice, svakako bi naa
situacija na Kosovu bila povoljnija. Bilo je osnova i raspoloenja za
neka razumnija reenja. Da ne govorim da ne bi bilo te pogubne
izolacije Srbije, te duhovne, te duevne izolacije, jer znate nae su
due danas - kaem nae, jer stvarno sad moram i sebe tu da ubrojim
- osamljene, mi smo sami sebe izolovali. I to je ono od ega e teko
trpeti mladi ljudi, oni e nositi taj peat. Ali za razliku od proteklih
godina kad se godinjica te sednice obiljeavala, sada je tadanji
pobednici vie ne pominju. Jer nije im sad lako da na nju podseaju.
Ona najtvra marksistika linija iz tog vremena, sad su kao socijalisti,
oni sad objanjavaju neto drugo. Usporede li se ondanji njihovi
recitali o spaavanju tekovina revolucije s onim ta sada govore - onda
je to zastraujui salto mortale koji se ne da niim obrazoiti. U stvari,
oni priaju iste prie, samo su neke rei izostavili, inae sve je drugo
isto. Koliko vidim, ta je Socijalistika partija Srbije pokupila vrhove
nomenklature, pokupila je krem partijskog aparata, znai partijske
karijeriste.
- to mislite o tezi da je na Osmoj sjednici pobijedila
memorandumska linija?
- To je manje-vie jasno. Mislim da e se jednog dana, kad se
budu razmatrali uzroci srpske tragedije, meu krivcima ipak pre nai
pisci nego politiari. Pisci mogu da piu i treba da piu ta hoe, njima
je retorika otvorena, ali kad se neodgovorna i fantastina retorika
pone da pretae u politiku onda nastaje katastrofa. Miloevi je
krivac broj dva, krivac broj jedan su oni koji su mu dali duhovnu
podlogu. Ako se vratimo na faizam, kad se trae njegovi koreni, onda
emo ih nai meu intelektualcima isto tako kao i meu
egzekutorima. Miloevi je u neku ruku egzekutor. On je neorginalan.
On je kao govoree politiko bie - jer ne moemo govoriti o njemu kao
o misleem politikom biu - proizvod jedne memorandumske klime,
memorandumske filozofije, ak i neposredne memorandumske
aparature.
- Kako Vi gledate na mogunost rjeenja kosovskog pitanja?
- Danas je apsolutno trenutak da neko ko ima autoritet u
srpskoj naciji - ako takvog uopte ima - kae istinu o Kosovu, dakae
ta mi tamo moemo, ta ne moemo, ta smemo, ta ne smemo, da se
postavimo jednom prema tom pitanju onako kako bi se postavio jedan
normalan savremen narod. Vidite sad se slavi ova seoba Srba. Vrlo je
nejasno ta se njom kazuje, ta se poruuje, opet se govori o nekoj

140

drami, nekoj tragediji, kao mi Srbi smo i tu bili neto teko pogoeni
sudbom kletom i udesima istorije, pa smo sa siromanog Kosova otili
u bogatije krajeve i poeli da potiskujemo, recimo, Maare. Treba neke
stvari dovesti do elementarne istorijske pravde; jeste, mi sa Kosova
odlazimo ve 200 ili 300 godina, ali naseljavamo neke krajeve gde
nismo bili u veini. Znai, neke ravnotee ima. Pa bi narodu trebalo
objasniti da su na Kosovu, istina, zaloge naeg identiteta, nai
talismani, ali i grki su talismani uglavnom izvan Grke, u Maloj Aziji,
od Aleksandrije do Srbije. Treba to dovesti u savremeni kontekst.
Znajui Albance kao ponosan narod, ubeen sam da bi nam oni - da
se nismo s njima zakrvili, da nismo s njima sada istinski neprijatelj ne samo uvali te svetinje, nego bi se moda nala i neka druga
reenja, neka enklava, oaza, tipa Svete Gore.
- Niste prvi koji mi govore o ovjeku koji bi srpskom narodu trebao
rei istinu...
- Da, trebao bi nam neko poput De Gaullea. Ali gde da ga
naemo?
- ... ali istodobno svi dodajete da bi taj ovjek vjerojatno u prvom
trenutku doivio osudu?
- Mislim da bi bio uasno napadnut, igosan, uniten, ali bi ga
svi posluali i svima bi laknulo. Verujem da bi laknulo ak i ovima koji
tvrde da e Kosovo ponovo naseliti Srbima, koji se zanose suludim
stvarima, a laknulo bi pre svega narodu, jer on ipak osea da sa
Kosovom stvari klize sve gore i gore, ka ratu. Mi ve govorimo o ratu.
U Srbiji se ve govori o ratu. Narod to zna. A narod isto tako zna da,
ako doe do graanskog rata ili pravog rata, nee da ginu oni koji
nose ajkae i kokarde i pevaju po kavanama, nego e da ginu deca
koja uvek ginu u ratovima. Tako da verujem da bi takve rei donele
olakanje, ali to je sad tako daleko otilo da je teko shvatiti. Ali tako
se mora zavriti, ne moe drugaije. Ovo ta sada Miloevi radi na
Kosovu je bezizgledno, jer on pre svega ne radi nita, on samo prebija i
alje policiju. Tako nam nema perspektive.
- Ali, nije li posljednji Miloeviev govor, koji je vrlo pomirljiv,
zapravo okretanje ka toj vrsti rjeenja?
- Ako je to okretanje ka toj vrsti reenja - on nije ovek koji
moe da ga sprovede. On tamo vie nema ta da trai i on sam to zna.
Govor je, istina, zagonetan, ne bih umeo da ga objasnim, moda je
svestan da je njegova politika propala ili samo taktizira u odnosu na
neke dalje pregovore u Jugoslaviji. Pala je krv, ovek koji je dozvolio
da padne krv i koji je stalno izazvao jo vee krvoprolie, ne moe sada
da nudi neku ruku pomirnicu. Za njega bi bilo neophodno da proita
Slobodana Jovanovia kako bi video celu farsu srpskih politikih borbi
i onoga to je Jovanovi zvao malim velikim ljudima. Srbija je i pre
njega imala malih ljudi koji su bili stavljeni u situaciju da se ponaaju
kao veliki, ali ne mogu.
- Ovakva vremena nisu pogodna za razumne ljude, utoliko je
potreba za njima vea. Rekli ste da se intelektualci u tom smislu nisu
ba iskazali i to je zajedniko svim naim sredinama. Postoji li, po

141

Vama, u Srbiji neka intelektualna snaga koja bi mogla preuzeti na sebe

odgovornost i ponuditi mirna rjeenja?
- Kreem se u krugu istomiljenika koji su se itekako
manifestovali, ali mi smo manjina. Piui pismo prije tri godine,
pogreio sam jer sam celim njegovim tonom pokazao da raunam na
inteligenciju Beograda. A evo, Mirku Kovau razbiju glavu, mogao je
ovek da pogine, pre toga je Peki dobio batine, jo pre su istukli
Miunovia - zemlja mi je prebijaka, na nivou kneza Miloa, Milo je
uglavnom pismene ljude prebijao - a niko ni glas da digne. To je neto
to se ne moe objasniti. Znamo svi da su intelektualci na razne
naine zavisni od vlasti, ali ta se vrsta indolentnosti ne moe
prihvatiti.
- Vrlo ste pesimistiki raspoloeni?
- Smenjuju se optimizam i pesimizam. Optimizam se svodi na to
da e se ipak sve svriti drekom i pevanjem ali bez pucanja, a
pesimizam da se rat nee izbei. Pesimizam u odnosu na srbijansku
sredinu svodi se i na to da emo se mi na kraju krajeva sa
Miloevievom politikom nai na minimum minimuma. da emo
istinski zavriti kao Beogradski paaluk. S Vojvodinom ne ide i nee
ii onako kako on misli, Kosovo je izvan mogunosti razmatranja, s
Crnom Gorom isto nee biti po njegovom, i mi emo se nai na svom
nacionalnom minimumu. Miloevi e biti krivac za nacionalnu
katastrofu, podvlaim nacionalnu. Znate, u udnoj sam situaciji kako
traje moja borba protiv nacionalizma sve vie oseam u sebi neke
nacionalistike porive, sve vie se brinem za sudbinu svoje nacije, sve
vie sam svestan njene tragedije. Oseam neku vrstu trpnje, trpljenja
zbog onoga to moj srpski narod prima danas na svoja plea, a to mu
tovare u sutini minorni agresivni politiari.
- Prije stanovitog vremena rekli ste da u Srbiji nije iskljuena
mogunost ponavljanja rumunjske tragedije?
- To misle mnogi. Tri zemlje na Balkanu - sve tri, da li sluajno
ili ne, pravoslavne - danas su po istom modelu zbunjene i sluene Rumunija, Srbija i Bugarska. Da li je to deo nekog veeg svetskog
ornamenta koji ne razumemo, ije korene, ishodite ne deifrujemo ne znam, ali ako sad Miloevi pobedi - a pretpostavljam da e
pobediti - nas ekaju mrana vremena, eka nas lo srpski
devetnaesti vek. Mislim da je ta narodnjaka populistika drama
Srbije poela davno pre Miloevia, poela je s pobedom radikala u
Srbiji, kad su sruili progresivistiku naprednjaku stranku i stranku
industrijalizacije. Onda ta veita srpska dilema izmeu Istoka i
Zapada, koja see jo od srednjeg veka i koja se u prolom veku
reflektuje kroz dve dinastije od kojih je jedna okrenuta prema
Centralnoj Evropi, a druga je rusofilska. Ta podeljenost je jo uvek, ne
samo u tradiciji, nego i u ljudskim duama. Nije prijatno kad se
naete u istom bloku s Rumunijom i Bugarskom.
- Svojim pismom htjeli ste podrmati svoj narod. Niste uspjeli.
Posljednje pitanje: ne mislite li da je srpski narod sada ipak malo
prodrman svim onim to mu se dogaalo u posljednje vrijeme?

142

- Kad kaete da je posljednje pitanje, onda ja treba da dam i

posljednji odgovor. Dugo o tome razmiljam, ali treba stisnuti zube i
skupiti hrabrost pa javno rei: plaim se da trenjenje srpskog naroda
ne pone tek posle katastrofe. Neke srpske katastrofe. Ne mislim vie
da ludosti jedne naopake srpske politike, zapravo Miloevieve politike
- jer neu da je vezujem sa Srbima, na kraju krajeva, ja imam prava
da postavim pitanje da li je on ba pravi Srbin ili nije - mogu da bace
u haos celu Jugoslaviju. Ali da mogu Srbiju - u to ne sumnjam, Srbija
moe da se gurne u graanski rat s Albancima ili ak u rat s
Albancima uopte. A to je stravino. To su zastraujue perspektive,
ali bojim se da to ne bude jedina mogua metoda trenjenja. Procenite
je li ovo drastino za objavljivanje... Ali neka ipak bude reeno, jer, na
kraju krajeva, vie se ne sme utati.

Napomena:
1. Blao Perovi, direktor "Naune knjige"
Intervju: Jelena Lovri
Danas, Zagreb, 2. oktobar 1990.

143

13. Tri frtalja jednog kralja

Nedjelja - Objavljivanje "Memoranduma" dovelo je do masovne

politike uznemirenosti. Kako ste doiveli njegovu objavu i kako o njemu
razmiljate danas?
Bogdanovi - Tekst "Memoranduma" proitao sam teko i sa
dosadom. Mnogo toga to je u njemu zapisano u prilici sam bio
godinama da sluam. to se same kompozicije teksta tie, prva
polovina podsea na resorne izvetaje, i uputstva (ono o ekonomiji) jo
iz realsocijalistikih posleratnih godina. U drugom delu trete trube i
trumbete jeftine nacionalne retorike... Ali, da budem kritian i prema
sebi. Priznajem da sam tekst potcenio, ili sam, to je mnogo gore,
precenio iroku publiku. Nisam pretpostavljao da e imati tako
dalekosene posledice.
- Meutim, kako i sami rekoste, ivimo u vremenu kada su
dragaevski trubai u politici prilino efikasni. Te su parole, oigledno,
imale svojih dejstava.
- Trube Isusa Navina, takozvane trube jerihonske, sruile su
gordi Jerihon. Izgleda li vam neverovatno da trube mogu sruiti i
Jugoslaviju... Sada je, ba kao i u biblijskom primeru, re o politikoj
magiji ruenja, o politikom zaaravanju biti-imajuih ruitelja. Re je
i o regresiji, o povratku magijskoj svesti. Koristim i neke klinike
termine, a to ne bi trebalo da inim, jer su granice zdravog i naetog
razuma u naem dananjem trenutku uveliko pobrkane. Zar se,
recimo, jedan politiar psihijatar ne ponaa kao oamueni plemenski
vra?
- Ubrzo posle "Memoranduma" dola je, sada ve uvena, 8.
sednica. Vi ste se prvi usudili da javno obznanite svoje neslaganje sa
metodama pritiska i represije koje je ona sobom donela. Sem toga
predvideli ste da e Srbija koiti put Jugoslaviji ka jednom moderno
ureenom drutvu. Vae figure da emo ostati poslednji dogmatski
Mohikanci na Balkanu mnoge je veoma nezgodno kosnula...
- Naalost, nisam uzeo u obzir i neke nae etnike, odnosno
rasne prednosti. Nai poslednji Mohikanci su ispali tvrdoglaviji od
onih pravih...
- Ton vaeg pisma, kako sam ga razumela, upuuje da je ono bilo
pre svega namenjeno intelektualcima. Kako u ovom trenutku vidite
situaciju intelektualaca u Beogradu.
- Da kaem da je teka, bilo bi sasvim suvino, mislim na
mnoge spoljne uslove egzistiranja. Ona je, situacija, meutim, teka,
vrlo teka i iznutra, onako kako se reflektuje u svakom pojedincu.
Imamo, pre svega, brojne britke i blistave analitiare jednog sramnog
stanja, politikog i duhovnog. Oni nemaju dlake na jeziku, pa je, ba

144

zato, njihova unutranja intimna situacija mnogo jednostavnija, pa i

laka. Tee dospevaju do rei, javljaju se gde mogu i kad mogu, i
koliko im to dozvoljava neuvena informaciona opresija. Ali, postoji i
drugi tip: mislim da mnogi ljudi od javne rei jo uvek oturaju
stvarnost od sebe. Ponaaju se kao da se nita nenormalno ne dogaa.
Kad treba da se oglase, esto, suvie esto, krajnje naivno zastupaju
napredana opta mesta koja vie nisu neophodna i, kao to je reeno,
ne dotiu se stvarnosti. Na primer, aforistiari piu aforizme, satiriari
satire, apostrofiraju monike (neke druge, neke tamo), deklariu se
protiv boljevizma (nekog drugog, nekog tamo), govore o nekom
onotamonjem staljinizmu, o nekom apstraktnom faizmu, zgraaju se
nad mranjatvom koje je, valjda, s neke druge nevidljie strane,
srbijanske, vojvoanske, kosovske stvarnosti. Ili, to nije isto, mada bi
moglo i biti - ispunjavaju bezazlene glose o knjievnosti, umetnosti,
muzici, arhitekturi, sarauju, dakle kolaboriraju, u beogradskoj utoj
tampi, ne nalazei u tome nita zazorno. Uzgred, malo koja tampana
periodina publikacija u Beogradu danas nije uta. Ponekad
neoprezno dospevaju i do malog ekrana, kao da je mitevievska(1)
televizija normalna, mirnodopska televizija, kao da nije okupirana i
okupacijska!
Taj, ako mogu tako da ga nazovem, napola drogirani inteligent
naeg vremena, iskreno osuuje svakojake prljavtine javnog ivota,
zgraa se (kako i ne bi?) nad poduhvatima pera-ubice, peradezinformatora,
pera-sekuritatejaca,
on
osuuje
duhovna
razbojnitva, ali po mogunosti u najuem porodinom krugu... Sve u
svemu, u pitanju je mala ljudska slabost, kao to je strah, i to ne
bezrazloan. Ucene su grozne i viestruke, i udaraju na egzistenciju
pojedinaca i itavih porodica. Dokaza ima na pretek.
- U pismu ste rekli, citiram, da je umorna "ta naa Majka Srbija i
od svoje polu-politizirane inteligencije i od svoje estoko prepolitizirane
poluinteligencije". Da li distinkcija jo i dalje vai?
- Realsocijalizma nema bez poluinteligencije. Bez nje on se
raspada. "Kadrovi", ta arobna re, sinonim je za poluinteligente, za
nedokolovane, nedouene, na brzinu i napola osposobljene. U
Beogradu je posle rata vaio vic: nema vie muva - otile su na kurs za
pele. E, te muve koje nisu postale pele, postale su posle naa zla
sudbina. Pomenuo sam kadrove, kadrovske liste, nomenklarturu,
koordinacione komisije na kojima su se iz redova nesuenih pela
nominirali direktori muzeja, pozorita, dekani fakulteta, pa je i po koji
tek naznaeni rektor, osokoljen odlukama kadrovskih trutova,
unapred najavljivao svoju pozdravnu rektorsku re pre no to je izbor i
otpoeo! Dodajmo superkadrove koji su sve agresivnije pristizali sa
politikolokih fakulteta, okieni doktoratima iji naslovi zvue danas
kao Alfova zafrkavanja. Nije nimalo sluajno to su 8. sednicu izneli
uprvo ti i takti marksoidi sa Malmeka, na alost ni izdaleka
dobroduni i duhoviti kao na dragi Alf. No, to jo i nije najvei greh te
pobednike sednice. Ona je, upravo u ime jo drastinije prevlasti
poluinteligenata, otvorila vrata zastraujuem dogaanju naroda u
kulturi. Poluinteligencija koja je i inae (od Benitovih i Adolfovih

145

vremena) uvek u samom sreditu svakog agresivnog nacionalizma,

slatko je pomeala svoje klasne i svoje nacionalne frustracije i postala
je promoter, i zatim motor mrnje i pogromatva. Pri tom,
poluinteligencija, filofaistika kao to je, ima i te kakvu potrebu za
svojevrsnom "disciplinom", za dobrim domainskim redom, za
normama u kulturi, u svakodnevnom ponaanju, u odevanju, ona
namee svoje norme ukusa, svoje norme lepote, ak, ako hoete, i
norme enske lepote.
- Lepota, enska lepota sa obrnutim predznakom, kako to treba
shvatiti?
- Pogledajmo malo paljivije Mitevieve komentatorke (a i one
novosadske, dravotvorne)! Kao da su ih skupljali na kvantakim
pijacama i eleznikim stanicama. Pazite, nije to sluajno; posle
dogaanja naroda dolazi udvaranje narodu na najbezoniji nain,
dolazi na red lagarenje naroda. To si ti i to je tvoj ideal lepote.
Istovremeno, takav antiestetski ok je i nain terorisanja onih ije su
estetske predstave bitno drukije.
- U Mrtvouzicama, delu koje predstavlja nadgradnju vaeg
otvorenog pisma, piete o perspektivi jedne civilizacije lai. Da li je
Srbija postala ogledalo te zlokobne vae pretpostavke?
- Ophrvani smo neistinama; zamor od lanih injenica, od
izvrnutih tvrenja, od friziranih izvetaja, od montaa, od sugerisanih
deluzija poinje da nas mori kao bolesniki san. Gledamo na
televijskom ekranu, gledamo gospodina Jovia.(2) ak do izvesne mere
i sauestvujemo u linim neprijatnostima koje e mu mezavantura
navui na vrat. Vidimo da su posle, uredno, demokratski, besprekorno
i krajnje ubedljivo preglasani oni koji su pokuali da mezavanturu
podre i produe. To nam, razume se, godi, vraa nam veru u mo
demokratije. Ali, dva sata docnije, sa istog ekrana saznajemo da se u
skuptini dogodio neuven skandal i da je predsednik predsednitva
drave grubo, maltene brahijalnom silom, onemoguen da odri svoj
govor. Baca nam se u lice bezona pretnja: batalite vi istinu, istina je
ono to vam mi kaemo! U Beogradu smo do te mere izloeni pritisku
tvrdog lagarenja, tvrdih, dombastih obmana, da je teko ne prisetiti
se dr Goebbelsa. Poreenja se ponekad ne mogu izbei, pa ak i
poreenja u njegovu korist. Oito on svoj auditorijum nije ba do te
mere potcenjivao.
- Kako je funkcionisao mehanizam koji su akteri antibirokratske
revolucije koristili u cilju izolacije onih koji se nisu libili da javno kau
ta zaista misle?
- Stilskim analizama (v. Mrtvouzice) lako se dalo utvrditi da su
kletve i kletve dolazile iz nekog nevidljivog sredita, iz centra. Uvrede,
lagarije, psovaki obrti, "stilske "finese" ponavljale su se iz dopisa u
dopis, iz "rasprave" u "raspravu". Ponekad su se preseljavali itavi
blokovi nekog izvornog teksta. Postojala su, dakle, ne samo inicijalna
usmena uputstva, ve i pismena. Postojao je dispozitiv. Kasnije sam
doznao da je postojao takozvani tab za diferencijaciju. Da budem
jasniji: postojao je teroristiki centar u okvirima biveg Saveza
komunista Srbije: centar za zastraivanje, kojim oigledno nisu

146

upravljali prepametni ljudi. Tekstovi su se pojavljivali asinhrono, pa i

simultano, sa ve zapanjujuim preklapanjima. Zar nikome nije palo
na pamet da e biti podvrgnuti analizama?
- Govorite o situaciji od pre dve godine. Kako sada stvari stoje?
Jedno vrijeme su utali, sada vas opet napadaju.
- Tehnika se nije promenila. Zakljuujem... ta mogu, kad se
zakljuci nameu... da tab ili centar postoji jo uvek, i poto SKS vie
ne postoji, gde je? Skrivalica nije nikakva skrivalica: centar za
dezinformacije i duhovno terorisanje politikih neistomiljenika
preselio se u novu Socijalistiku partiju Srbije, gde bi drugde?
Verovatno su i kadrovi batinjeni... Kampanja je sada vie smena no
zastraujua, a pomalo je i tuna. Dobar dan, tugo! Ostaje oseanje
saaljenja prema sopstvenoj izigranoj, ponienoj naciji.
- Znai, opet ste u fokusu, opet ste dravni neprijatelj broj jedan.
Kako se oseate?
- Svakako bolje, mnogo bolje no dravni prijatelj broj jedan.
- Oseate li se poraenim? Reim stalno govori o "poraenim
snagama" na 8. sednici?
- Pa, i ne govore ba toliko. Neto su zautali, zanemoali. Ovog
puta nije proslavljena trogodinjica. Od izvesnih godina nadalje,
damama izvesnih godina nije pristojno estitati roendane... Sada vie
nije nimalo umesno estitati dravnom prijatelju broj jedan olako
obeanu brzinu. Svata se u meuvremenu izdogaalo. Drugi su,
upravo tom 8. sednicom namertnuli Srbiji silne nevolje. Uspeli su da
je izoluju, da je izbrukaju, da je dovedu u poloaj u kakvom nikada u
svoj svojoj istoriji nije bila, ak ni posle ubistva Saice(3) Obrenovia i
Drage Main.
- ta mislite, da li je neophodna nova istgorijska ocena o 8.
sednici?
- Zato bi bila potrebna? Prola su vremena kad se istorija
pravila od sednice do sednice. Pogledajte sada, recimo, osnivake
sednice Socijalistike partije Srbije! Da li vam ita moe zaliiti na
istorijske prizore? udim se da Mia Popovi(4) jo nije otpoeo da ih
prikazuje na svojim monumentalnim platnima. Bivi pravci sa
kadrovskih lista, neka vrsta ivih spomenika sa dobro uhodanim
navikama. Distribuiranje tekstova (verovatno opet) iz nekih centara;
itanje, itanje, itanje i sedenje, sedenje, sedenje... Ako malo
izmenimo akcente (predlog samo za one politine Srbe koji iole vladaju
knjievnim akcentima), ispalo bi da mladi socijalisti uglavnom u
prezrelom vidu preterano dugo sede na svojim sednicama (na
zamanim sednicama, hou rei); to i nije ba najbolje za njihovo
pepeljavo zdravlje.
- Neposredno posle 8. sednice izjavili ste: "... ostaje izvan moga
poznavanja stvari ko u Jugoslaviji pravi veliku politiku, gde se pravi ta
velika politika i ko su majstori..." Da li su vam danas blii odgovori?
- Nedavno sam "pretravao" kroz tzv. materijale tzv. 8. sednice.
Dve mone knjiurine. Na materijale oko te 8. sednice, kao i oko svake
druge, uvek ode bar nekoliko naih lepih borova! Zamislite civilizaciju
koja je iapirografisala svoje ume!... Elem, itam. Kakva paleografija -

147

zaboravljene rei, otpadi rei bez ikakve vrednosti, zaboravljeni ljudi,

imena iza kojih ama ba nikoga vie ne vidimo. Dakle, u tom optem
bezliju ne vidim majstore; majstor 8. sednice oigledno nije ni onaj
(prividno) glavni majstor.
- Pa gde su onda pravi majstori? Da li ih barem nasluujete?
- Odgovor e imati tek sledea generacija... U oekivanju
odgovora na svoje (i vae) pitanje, mogu samo da se vajkam: zato je
ba Srbija odabrana? Zato je duhovno i moralno rtvovan narod
kojem pripadam i srcem i umom? Zato je bilo potrebno da se srpski
narod okrene protiv reformi, da se odupre modernom redefinisanju
Jugoslavije? ija ga je to mahnitost svrstala sa Rumunijom i
Bugarskom, strpala ga u isti ko? Kome su bile potrebne produene
boljevike tradicije, obogaen jo i bestijalnim nacionalistikim
fundamentalizmom? Da li je nacionalboljevizmu reeno da se
zabunkerie u tri pomenute nesrene zemlje, i tu da polako odumire,
ko zna koliko, moda decenijama?... Zebem po malo, zebem i po
mnogo, a ponekad me i panika hvata od moguih odgovora.
- Ako se ne varam, vi ste sline zebnje nagovestili jo u pismu,
povodom 8. sednice?
- Ja bih jo jednom naglasio da 8. sednicu smatram sasvim
beznaajnim dogaajem s kojim e se, uskoro, terati ega; prividno
dostojanstvo jedne grupe partijake liturgije nee spasti ni
nacionalboljevizam, ni crveno pravoslavlje... Voleo bih, dakle, da se
jednog dana i to moje pismo, o kome toliko govorimo, moe itati kao
autonoman tekst.
- A hoe li "Memorandum" ostati dokument o istorijskim
datostima, hoe li mu se priznati da je inspirisao antibirokratsku
revoluciju?
- Vetrovi iz daleke Velike kneevine crnih uma davno pre 8.
sednice otpoeli su da produvavaju kroz Srpsku akademiju nauka i
umetnosti... Prema tome, "Memorandum" nije nikakva sluajnost, nije
sticaj, nije spontana reacija na dato stanje. Pojmovnik
"Memoranduma" postoji davno pre "Memoranduma". Retorika, takoe,
a veliko je pitanje da li i ta retorika kree iz domae retorike ili je i ona
iz neke maglovite daljine podstaknuta. U svakom sluaju, bilo tako ili
ne, retorte, retorika, recitali, memorandumske deklamacije i horske
recitacije postoje jo davno pre "Memoranduma", a svakako i pre 8.
sednice iji su akteri, nejaki duhom kao to su, dobili u
"Memorandumu" samo vrhovnu potvrdu da su na putu dobrog
nacionalnog pravoverja... To nas, uostalom, vraa na poetak
razgovora, na ono ve klasino "uputstvo za akciju"... ili tanije,
"rukovodstvo za akciju"... na predstave o teoriji koja je i
rukovodstvena mo...
- Je li to Lenjinov ili Staljinov slogan?
- To je, razume se, svejedno. Ali pazite, slogan zvui
zastraujue antiintelektualno. Teorija ima smisla samo utoliko
ukoliko vas moe uzeti za ruku i povesti (kao slepca) i pouiti vas da
uinite to i to... da opljakate banku, da zaustavite voz, da sprovedete

148

diferencijaciju, da bojkotujete slovenaku robu, ili da amputirate

Hrvatsku...
- Jednom prilikom ste rekli "... jednog srenog dana, moda e
neki novi (pravi) jugoslovenski ustav poinjati reima: U naoj zemlji sve
su memorije ravnopravne..."
- Misao sam, siguran sam, prvi put izrekao na jednoj sednici
Gradskog komiteta SKB koju je vodio Slobodan Miloevi. ini mi se
da je reagovao, teko je rei kako, uglavnom ne sa odobravanjem. No,
to je, razume se, krajnje nevano. Iz jednog novinskog iseka vidim, iz
istog vremena, ali ba sa te sednice navod mojih rei: "Jugoslavija ne
moe biti majka jednim nacionalnim tradicijama, a maeha drugim..."
Oigledno sam hteo podsetiti da je dobar deo (onda jo neispoljenih ali
napetih) naih nacionalnih nevolja, bar u modernom vidu, podstaknut
klasinom Staljinovom podelom na napredne i nenapredne nacije...
- Razlike u naim razdraenim balkanskim memorijama postaju
najvea pretnja. S obzirom da ste se ve potvrdili kao ovek koji je
kadar da dobro proceni i predvidi situaciju, recite nam kakav rasplet
oekujete od naknadnog dopunjavanja kolektivnog seanja?
- Ovo to u vam rei nije moje lino predvianje. Isto, ili neto
vrlo slino, misle i mnogi moji prijatelji... Pravi, asni izbori u Srbiji, u
Vojvodini, na Kosovu, i pravo da se zajedniki uestvuje u stvarnom
redefinisanju Jugoslavije - to je prva, optimistika verzija. Druga,
pesimistika: neasni izbori, kao oni prethodni, ili neki njima slini.
Tada mi u Srbiji (u uoj, u najuoj) dobijamo tri frtalja jednog kralja.
Dobijamo Kraljevinu Moravu (v. Vladan orevi, roman Goglota),
dobijamo balkanske, pa i ire meunarodne zaplete, i vrlo verovatno
rat, ne samo graanski... I to je najgore (opet pomenuti najgore
tradicije) Kraljevina Morava umela je i da gubi ratove kad ih je bez
potrebe, eprtljavo i amaterski izazvala, pa su tako (eto, i to je naa
istorija) moravski kraljevi beali sa bojita, dok su kraljice, uz pomo
naoitijih politiara (kao to je bio Garaanin) pokuavale da sakupe
razbijene vojne efektive.
U dve rei, ako do neasnih izbora u Srbiji doe, iveemo u
crnom mraku prema kome e i poslednji Obrenovii biti zlatno doba
srpske prolosti i, u najboljem sluaju, ekaemo neki nov Berlinski
kongres da nas spasava od definitivnog rasturanja.
- Za kraj bih vam, ukoliko dozvoljavate, postavila jedno lino
pitanje: Za koga ete glasati?
- Glasam za mir, glasam protiv rata, dakle.

Napomene:
1. Duan Mitevi, direktor Televizije Beograd u vreme Slobodana
Miloevia.
2. Borisav Jovi, predsednik predsednitva SFRJ.
3. Aleksandar Obrenovi.
4. Mia Popovi, slikar, akademik.

149

Intervju: Marijana Milosavljevi

Nedjelja, 18. novembar 1990.

150

14. Prokletstvo nedovrenih istorija

"Nemam vremena ni za ta drugo osim za istinu", rekao je poslije

Osme sjednice jedan od najveih intelektualaca to ih je Srbija dala u
ovom vijeku, arhitekta i pisac Bogdan Bogdanovi.
Njegova istina koju je saoptio u pismu upuenom politikom vrhu
Srbije, otkrivajui kroz sutinu novogovora, sutinu politikih procesa
to su se tada zbivali, zapanjila je "arhitekte" Osme sjednice. Odgovor je
brzo uslijedio, novine su bile pune prljavih rijei u kojima se "narod"
obraunavao sa Bogdanoviem. Te je napade, kao i pisma on sabrao u
knjizi "Mrtvouzica", koja je zaista sjajan dokument jednog vremena,
vremena u kome jo uvijek ivimo. Jer, taj jezik koji "zastraujue
prelama nae sudbine", jezik koji se igra sa ratom i mirom, jezik u kome
sela izgovara kao istina, jo je ubojitiji nego prije tri, etiri godine.
Bogdanovi - U knjizi "Mrtvouzice" pored svog pisma, uvrstio
sam i sve grozne reakcije, sva blaenja, koja su posle pisma usledila.
Naveo sam linosti koje su taj "posao" obavljale. Mnoge od njih danas
ne predstavljaju apsolutno nita, nekih se seamo sa nekom vrstom,
da tako kaem, naopake sentimentalnosti, a neki jo deluju kao neka
vrsta ivih vampira, kao predsednik Jovi, recimo. Danas mnogima
nije prijatno to se nalaze u tom ideksu "Mrtvouzice", zato to su neki
od njih preli u blagu opoziciju prema sadanjem reimu.
Tu vrstu intelektualne i moralne obaveze, kojom sam se
rukovodio piui ovu knjigu, nauio sam od svog prijatelja i uitelja
Marka Ristia. On je za vreme okupacije sakupljao svaku re iz
novina, svaki letak, svaki poziv za pozorite, pa je posle rata imao
sjajan pregled kolaboracionista.
Prihvatio bih da su me ljudi posle VIII sednice napadali po svom
sopstvenom diktatu. Strano je to to je sve bilo dirigovano iz jednog
centra. Da je cela kampanja protiv mene bila dirigovana, vidi se iz toga
to su se u razliitim napisima upotrebljavale iste fraze, iste rei. Kad
se svi ti napadi saberu, onda se uoavaju i neke udne pojedinosti.
Recimo, u tim napadima to su pisani po novinama pominje se tab za
diferencijaciju i jedno ime. U stvari, verujem da je taj tab za
diferencijaciju bio nekakav teroristiki centar koji je delovao u okviru
ondanje komunistike partije, a u kome su pripreemani jurii na
ljude. Uz taj tab tada se pominjalo ime nekog Tomia, potpuno
beznaajne linosti. Meutim, pre neki dan, proitao sam u novinama
da je taj isti Tomi sada veoma visoka linost u srpskoj policiji,
pomonik je ministra Bogdanovia. Vidite da indeks to sam ga
sastavio u knjizi ima nekog smisla.

151

Ljudi to su tada obavljali prljave poslove, ljudi koji su se

obraunavali sa svakim ko je smetao vlasti, sada su u akciji. Ono to
me udi je da opozicija jo nije stavila u prvi plan pitanje funmkcija
policije ili policija u formiranju javnog mnjenja. Da smo mi narod sa
malo vie graanske kurai i hrabrosti, to bi ve izbilo u prvi plan.
Duh nacional-ovinizma
MONITOR - Napadi na Vas su u stvari poeli mnogo prije pisma,
prije Osme sjednice. Da li zato to se nijesu slagali sa uticajnim
lanovima SANU, izmeu ostalog i zbog Kosova i prijekih reenja koja
su predlagana, a i zbog Memoranduma?
Bogdanovi - Moj razlaz sa SANU dogodio se dobrih 10 godina
unazad. Nikada nisam podnosio nacionalizam, nacionaliste. Jer,
jednostavno reeno, nisam podnosio budale. Nisam podnosio te
glupake to sada idu po Knez Mihailovoj ulici, sa ajkaama, to,
zamislite, radi i jedan reiser. Takvo iskazivanje nacionalnog
patriotizma, uvek mi je bilo antipatino.
Nacional-ovinistiki duh dugo se priprema u Srbiji. Jedan od
razloga mog sukoba sa Akademijom je to sam i unutar nje taj duh
osjeao. Iako sam pripadao partiji bio sam neka vrsta njene
unutranje opozicije, menjevik koji je verovao da e ta partija uiniti
neto pametno sa sobom. Nikada nisu svi lanovi partije bili isti. Ne
mogu biti isti, recimo, jedan Marko Risti i jedan Jovi. Pored te
unutranje opozicije, kojoj su pripadali mnogi umni ljudi, u partiji je
bujao i divljaki opor nedouenih sirovih ljudi iz kojih se danas
vrbuju najgori antikomunisti. Preli su brzo na drugu stranu.
Poetkom 80-tih, nacionalizam je bio prisutan i u partijskim i u
akademskim krugovima. Nacionalisti i Akademije ili su na tajna
savetovanja kod ljudi iz politikog vrha. Bio sam tada u udnoj
situaciji. Pripadao sam partiji ali sam bio veliki protivnik
nacionalizma, koji su se predstavljali kao opozicioneri. Danas smo
konano svi na svom mestu. Oni su preli u vlast, a ja sam, posle mog
p isma, preao u opoziciju.
Obrauni sa nacionalistima u to doba bili su farsa. Politiki vrh
bi ih izgrdio po novinama, a uvee bi sedeli zajedno i razgovarali. Ja
sam, sa druge strane, mislio da se zaista treba suprotstavljati
nacionalizmu. Zbog toga sam protiv sebe izazvao celu ariju. I nije mi
krivo. Jer, sa arijom nikad nisam dobro stajao.
Kada je ekipa, sa kojom sam i ja bio, dobila batine na Osmoj
sednici, a udarili su na njih zato to su imali neto, skrupuloznije
procene oko Kosova, mene nisu dirali. Preskoen sam na Osmoj
sednici, verovatno zato jer su me smatrali apolitikim - frajerom...
- ovjekom sa utim arapama...
- Da, verovatno su mislili da ja sa svojim belim alom i utim
arapama imam nekakav svoj svet, da sam zanesen i da se sa svima
njima pomalo zezam. Meutim, posle povratka u zemlju (za vreme
Osme sednice bio sam u inostranstvu) shvatio sam da moram
reagovati. Nameravao sam prvo da im napiem jedno malo pisamce i

152

da im jednostavno kaem - stavite i mene na spisak. Ali, kad sam

poeo da piem video sam da ne mogu nita napisati na dve, tri
strane. Ono zbog ega je politiki vrh Srbije najvie iritiralo pismo je to
to sam ih u njemu tretirao kao budale. Razraivao sam Smiljkovia,
njegov nain govora. Njegove sam ekstaze uporeivao sa amarima, jer
se lako takve slike mogu pronai u Smiljkovievim metaforama. Moj
nain kritike za njih je bio okantan, nisu bili navikli na takvo to i
plaili su se. Postavljali su to stalno pitanje - ko stoji iza njega. Jer,
valjda je i za svakog od njih neko stajao.
- Kroz analizu novogovora u stvari ste razotkrili politiku sutinu
onog to se u Beogradu deavalo tih dana, a i dali ste dobre prognoze?
- To bi mi, moda, sada trebalo da imponuje, jer je iznet ak i
redosled buduih dogaanja. Ali, vjerujte, da me to nimalo ne ini
srenim.
- Da li zato to i dalje ivimo sa tim stranim jezikom, i sa
politikom koja ne obeava nita dobro?
Globalizam, marksizam i pravoslavlje
- Neto se ipak menja. Danas se govori u kategorijama
komunizma i antikomunizma, u antibrozovskim izofrenijama. I,
drugaija su koplja ubojita. Ipak, iako se politike prie neto
razlikuju, sutina je ista. To je onaj isti marktistiki diskurs.
Jo smo daleko od slobode linosti. To je nae balkansko
prokletstvo.
Sada se angaujemo oko pravljenja grobova, pevanja himni i
podseanja na to gde smo bili u petom, estom ili sedmom veku. Niko
nas ivi u svetu ne razume. Oni ne mogu da shvate ta se to nama
dogaa. I tako, dok smo nekad bili angaovani oko spasavanja
oveanstva i ostvarenja klasne pravde, sada se angaujemo oko
spasavanja malih nacionalnih pravdi i graenja, po mogunosti, malo
veih nacionalnih drava - stvaranja velike Albanije, velike
Makedonije, velike Srbije, velike Hrvatske... ini se da samo Crna
Gora nema ideju da bude velika, zadovoljava se da ostane mala.
- Ali ima ideju da se utopi u veliku Srbiju?
- A to, to je pogana i glupa ideja. nije ak ni ideja, venesrea
politika opsesija. Kod nas je izgleda jo veoma prisutno to prokletstvo
to ga nosi oseaj krivice zbog nedokrajenih istorija. Sada bi svi da u
dvadesetom veku dokraje svoje istorije. Opsednuti su potrebom
ispunjavanja
Paievog
programa,
Frankovakog
programa,
Starevievog, a ta e biti sutra, ako svi u glavi imaju takve
programe, oko ega e se ti politiari dugovarati. Samo oko
prekrajanja granica. To su nai apsurdi.
- Da li su izbori u Srbiji, pa i u Crnoj Gori, upravo pokazali da taj
put od kolektivnog ka individualnom, od mase do graanina, o emu i
Vi govorite, jo nije preen?
- Izbori su ba to pokazali, a opozicija je takoe pokazala da je
potpuno infantilna, naroito u Srbiji. Pristali su da ih vlast tretgira
kao magarce. Umesto toga trebali su jo pre pet-est meseci ii do

153

KEPS-a i Ujedinjenih nacija, zbog te faistike blokade sredstava

informisanja, koja je imala itekako uticaj na konaan ishod izbora. U
jednom trenutku, proglaavajui bojkot, pomislilo se da i opozicija
konano neto pametno radi. No, posle malih ustupaka vlasti bojkot je
prekinut.
U drugom krugu su neto malo popravili, tim to su se ujedinili
na jednom razumnom programu, ime su saseeni svi ekstremi. Ali,
veliko je pitanje ta e opozicija dalje raditi. Da li e biti dovoljno
mudra da ofanzivno i u Skuptini, ali i van-parlamentarnim pokretom,
kao to je bio onaj u Pragu, krene u ruenje ove uasne medijske
blokade.
Opozicija je napravila greku i stoga to u predizbornoj
kampanji nije pominjala Kosovo. Ono se ne moe preutkivati, i ne
moe se beati od Kosova kao od nekog ludaka u porodici. U stvari,
sada svi ute. I pozicija i opozicija. Ni Miloevi vie ne pominje
Kosovo. Kao da je sve reeno, kao da je iseljavanje prestalo. A
naravno, nita nije reeno. Vojska i policija odravaju neki prividni
mir, ali niko ne nudi program, racionalan nacionalni program. Kosovo
moe da se rei na dva naina - ili da se spremamo za rat, ili da se
putem sporazuma nekako dogovorimo. Mi ne moemo vie utati jer
vreme ne eka. Ponekad se bojim da je i za republiku dole kasno.
Pravo da vam kaem, ako treba da ivim u nekakvoj velikoj
Srbiji sa Kosovom koja bi liila na zemlju Srednjeg Istoka, ili u maloj
Srbiji, koja bi podseala na vajcarsku, ja bih uvek rae izabrao ovu
drugu zemlju. Stoga, ako opozicija ne moe da donosi reenje, morala
bi bar hrabro da postavi pitanje, a ona nita ne ini, bar kada je o
Kosovu re.
Zaarani krug
- UJDI je prije nekoliko mjeseci postavljao i pitanje i nudio
dijalog?
- Da, ujdijevci su postavljali pitanja, oni su jedan divan svet.
Upravo su zato u prilinoj meri odvojeni od znatnog dela ovdanje
opozicije. Mislim da su se ak i oni u poslednjem momentu povukli,
jer su shvatili da onaj ko pomene Kosovo, gubi i ono malo glasaa to
ih ima. Bilo je, pored njih, jo hrabrih ljudi. Predstavnik zelenih
Dragan Jovanovi je rekao - Znam da u izgubiti glasae ali ja moram
razgovarati o Kosovu, o njegovoj ekologiji. Ne znam da li se mnogo zna
o onoj tezi da je Miloevi direktni zastupnik i eksponent uvoznika
prljavih tehnologija, koje se smetaju na Kosovu. I stvarno,
termoelektrane na Kosovu su zastraujue. Donose kisele kie i
unitavaju okolinu. Pored Jovanovia, i anak je govorio o Kosovu. Ali
na te usamljene glasove nema dogovora, i kao da ih niko nije uo.
Ono ega se najvie plaim je da e u Srbiji posle izbora
nastupiti duhovna amotinja...
- Mi smo ve sada u amotinji, koja nije samo osobenost Srbije,
ve cijele Jugoslavije.

154

- Da, bio sam nedavno u Sloveniji. Prava je drama ta je ostalo

od te lepe i pametne zemlje. Njeni zbunjeni i uplaeni ljudi bee iz
Jugoslavije. Mogu da ih razumem, moda bih i ja beao da sam na
njihovom mestu. Ali, ta dobijaju? Jednu malu provincijalnu,
klerikalnu zemlju. I moji prijatelji iz Zagreba se pitaju ta e biti s
njima.
Nekako smo svi otkrili svoje narode sa uasne strane. Gledam,
ovde u Srbiji, kako taj narod presreu reporteri po ulicama i kako, kad
ih pitaju za koga e glasati, odgovaraju - Glasaemo za neto fino, za
mir, za bratstvo i jedinstvo, da opet bude lepo kao pre... Naravno,
misle da im to moe pruiti Socijalistika partija. Miloevi je upetljao
narod u svoje lagarije. On je svoje sopstveno ludilo preneo na dobar
deo naroda. Miloevi govori veoma kratke, jasne i neodreene fraze. A
narod te iste stvari ponavlja za njim, i tako, fraza za frazu - treba da
vlada pravo, pravna drava, radnici treba da jedu... Psihijatri veoma
dobro znaju da jedan poremeen ovek na vlasti moe lako da napravi
zaarani krug u koji se uvati i dobar deo normalnih ljudi.
- Kau da za stanje u Srbiji nije kriv samo Miloevi, ve i srpska
inteligencija, koja je dugo utala na sve to se ovdje deavalo?
- Naravno, inteligencija je glavni krivac. Ona je iznela u prvi
plan filozofiju velike palanke, filozofiju velike Srbije. I kada je stvar do
te mere zakuvala, pojavio se jedan Miloevi. Inteligencija ga je prvo
primila, potom je poela da uti, a sada mu pravi tu blagu opoziciju.
amotinja, koju je upravo stvorila srpska inteligencija pratie
nas jo dugo. U izlozima knjiara imaemo iste knjige o vojvodama,
blesave romane, sluaemo nacionalnu retoriku. Posle toga doi e jo
neto gore - potpuna entropija, tiina.
Posle Aleksandrove diktature, seam se tog vremena, Beograd je
izgledao bedno. U tri, etiri izloga godinama su stajale iste knjige.
Knjige se u stvari nisu ni tampale. Vladalo je totalno mrtvilo ideja.
Mrtvilo koga se i sada plaim. Jer, to je stanje pogodno za faizam, za
polufaizam kome smo tako blizu. Mi ve imamo dve, tri male
polufaistike dravice. Vaa se dravica, dodue, jo zove
komunistikom. Kao da su nazivi ikad bili vani...
Novi ilirski pokret
- Ima li nade da se nekako zaustavi to ludilo oko nas?
- Ja sam imao sree da proivim ceo ivot u Jugoslaviji. Moja se
linost nije morala da cepa na dva dela. Sad e mnogi mladi ljudi
morati, izgleda, da doive to cepanje sopstvene linosti. Jer, do sada
su iveli u jednoj zemlji, i osjeali su se Jugoslovenima, a ako
Jugoslavija nestane oni e morati od nje da se odvoje, i od tog osjeaja
pripadnosti. To prelamanje ljudskih dua, sudbina i psihologije je
zastraujue. Ako se zaista zemlja pocepa, znam ta u raditi.
Nastaviu intenzivne kontakte sa svim prijateljima irom Jugoslavije,
od kojih me nikakve granice ne mogu odvojiti.
Gdje je nada?

155

Jugoslavija ipak mora ostati jedan informativni prostor. Mi

imamo zajedniki jezik, komunikacije nam teko mogu prekinuti. Zato
treba, kao to sam ve rekao, odravati veze sa svim prijateljima izvan
sopstvene sredine. Tako bi se mogla uspostaviti vrsta veza
jugoslovenske misli. Takva je misao na kraju postojala i prije
Jugoslavije, u vreme Ilirskog pokreta.
- Uostalom, u Beogradu jedan krug ljudi i danas, kad su mnoge
veze pokidane, ima intenzivnu komunikaciju sa ostalim djelovima
zemlje.
- U krugu gde se ja kreem(Liberalni forum, Kova, David),
itekako se komunicira sa Jugoslavijom. Meutim, mnogi u
beogradskoj ariji ne ele kontakte sa drugima. Jer, oni jedino u
srbijanskim okvirima predstavljaju neto, a kada pou u Suboticu, o
Ljubljani da i ne govorim, niko ih ne primeuje. Jer, tamo ne
predstavljaju apsolutno nita.
Srbijanci, konano, moraju da se zapitaju - zbog ega svi od njih
bee? Zato Slovenci, Hrvati, pa i Makedonci bee od nas? ime mi to
odbijamo? Da biste sa nekim mogli da komunicirate on mora biti
simpatian, a mi izgleda nikome nismo simpatini. Mi smo agresivni i
samouvereno nosimo svest o tome da neto znaimo. Iza toga se samo
krije na kompleks manje vrednosti. Mi se celo vreme branimo od
velikih ideja ovog vremena, velikih tokova i bujica. Srbi nikoga nisu
uspjeli da nateraju da se zaljubi u njih. Sve smo od nas oterali, sve. A
narodi se, kao i ljudi, zaljubljuju jedni u druge. Niko me ne moe
ubediti da su panci ognjem i izmom asimirali Indijance. panci su,
jednostavno, neim privoleli Indijance da se zaljube u njih. Nosili su
neto u sebi, neto armantno i arobno. Nosili su duhovne vrednosti.
Zbog toga to nismo nikom simpatini ovde se javlja kolektivna
paranoja. Obino se kae - svi nas mrze, svi su protiv nas. Tako svi
postajemo zarobljenici tog psiholokog sindroma - postajemo luda
nacija. Jedan se psihijatar ak ponosio svojom sintagmom - lud
narod. A cela se nacija ponosi stihovima:"E lud li si Kraljeviu Marko".
Imali su i Grci ratnih heroja, ali su radije pevali o svojim velikim
mudracima.
Romantina i izgubljena Crna Gora
- Dragan Veselinov je u nedavnom intervjuu za moj list rekao da
Srbija ima samo dva prijatelja - Titograd i Tel Aviv. Srbi, ipak nijesu
svima odbojni, oarali su Crnogorce.
- Ta nenadana ljubav koju iskazujemo Jevrejima samo podsea
na onu staru pesmu: "Nas i Rusa dvesta miliona". Vie od 40 godina
Srbi su tu svoju ljubav tajili. Dobro poznajem Jevreje, zavrio sam
Drugu muku gimnaziju, koju su zvali i jevrejskom. Naa
instrumentalizovana ljubav Jevrejima ne treba. A mi nemamo ni
jevrejsku pamet, ni jevrejske pare, pa emo im na kraju, zbog te
navalentnosti, ispasti smeni. Nain na koji mi izjavljujemo svoju
ljubav Jevrejima je epski, uz gusle. A oni to ne razumeju.

156

- A Crna Gora, kako Vam ona izgleda sa svojim ljubavima i

zanesenostima?
- Romantino i izgubljeno, kao i svi ostali. Zato biste vi bili bolji
od drugih? A ako ba hoete da znate grozno se oseam kad vidim
onog vaeg predsjednika sa brkovima i onog ukanovia. Deluju
neurotino. Vidi se da su pravi komunistiki kadrovi.
Moram vam rei da je Crnogorski knez Nikola, u vreme
Obrenovia, dolazio u kuu mog oca, koji je nosio Obilievu medalju, a
to mu je kasnije smetalo da dobije Karaorevu zvezdu. Tada su bile
dobre veze izmeu dve dinastije. Nae su nacije sudbinski spetljane i
povezane odavno. Vodile su zajednike bitke i bolovale su zajednike
bolesti.
To odbacivanje srpstva koje se sada deava u Crnoj Gori
izazvala je srbijanska arogancija i svi oni razlozi zbog kojih i drugi
bee od nas. Naravno, to crnogorsko bekstvo izazvali su i oni stravini
dogaaji to su se zbivali posle ujedinjenja.
Ako su nacije istorijski fenomen, ako su drave istorijski
fenomen, onda je Crna Gora istorijski toliko jaka injenica da bi bilo
smeno neto tree praviti od nje.
Istorija pokazuje da su Crna Gora i Srbija uvek bile bliske. I to
je dovoljno, ako neemo da pokvarimo te nae veze, pravei od Crne
Gore neto to ona nije.
Srbijansko svojatanje Crne Gore moe samo da uniti nae
dobre odnose, i meni je lino to odvratno. Kao to mi je odvratno kada
dele Bosnu i kad pretenduju na Makedoniju, sa kojom smo,
zahvaljujui srpskoj politici, definitivno pokvarili odnose. Jer, sada mi
Makedoniju prosto guramo na bugarsku stranu. To je jo jedan u nizu
naih apsurda i ludosti. Na kraju, moram vam rei da ne vidim ime
bismo mi to usreili Crnu Goru, kada bismo napravili Srbiju od
Horgoa do Bara. ta bismo doneli Crnoj Gori, kad nismo doneli nita
ni mnogim drugima. Vojvodinu smo uglavnom opeljeili.
Nedozvoljeno ruenje
- Pored osporavanja vaih politikih stavova sve se ee
osporava i vae djelo, svi oni spomenici to ste ih sagradili?
- E to je moja lina, sudbinska drama. Celog sam sebe poklonio
svom poslu. Arhitektura kojom sam se bavio je sakrarna - poklapa se
sa komunistikom crkvom. Arhitekti su uvek gradili crkve, damije,
katedrale ili spomenike revolucije za vlast, uvek su bili dvorjani.
Gradili su za pape, sultane, kraljeve... Kada posmatrate sve to
arhitektonsko bogatstvo sa strane vi ne razmiljate za koga je to
graeno. Nije vam vano da li je neka crkva jezuitska, vano je kako je
sagraena.
Veliki broj spomenika koje sam gradio posveen je rtvama
faizma. Ali ja sam uvek imao na umu da e doi i neka druga
vremena i radio sam neto to e ostati i posle sloma jednog reima.
Zato ti spomenici nikada nisu bili pobedniki, trijumfalistiki. Oni su
izraavali, pre svega, veite enigme ivota i smrti, rata, dobra i zla. Da

157

ne bih razmiljao o tome da li su blii Hrvatima, Srbima ili

Muslimanima, vraao sam se balkanskim prauzorima. To je imalo
odjeka u svetu.
U ovoj navali antikomunizma ve se javljaju tanuni glasovi koji
se protive mojim spomenicima. U nekim drugim vremenima, kada se
drugaije budu sagledavala ideja komunizma, ideja koja je
impresionirala i jednog Sartra i jednog Pikasa, verovatno e se
drugaije razmiljati i o onom to je ta ideja ostavila iza sebe. Do tada,
Boga pitaj ta e biti sa mojim spomenicima.
Prvi udar usledio je posle pisma. U Knjaevcu su hitno, na
spomenik koji sam radio natakarili petokraku. Iako joj tamo nema
mesta. Posle toga, u aku je ak neka budala predlagala da se rui
spomenik koji sam tamo napravio. Eto, to je sada ta moja drama.
Gledam svoja dela, koja vie nisu okruena samo neshvatanjem, ve i
stranim neprijateljstvom. Negde, naravno, jo vlada dobar odnos
prema mom radu, kao u Vukovaru i Mostaru.
- Nalet nihilizma je izgleda snano zapljusnuo Jugoslaviju, kao i
cijeli post-komunistiki svijet. Eto, i u Crnoj Gori se javljaju neki to bi
da srue Mauzolej. ta vi mislite o tome, s obzirom da ste protestvovali
protiv ruenja Kapele?
- To je ludost. Vi znate da sam potpisivao peticiju protiv ruenja
Kapele, ali bih sada potpisao i peticiju protiv ruenja Mauzoleja. Jer,
ruenje je nedozvoljeno. Time sebi dajemo legitimaciju varvara i
potpuno bezumnih ljudi. Van svake je pameti da ljudima jednostavno
padne na pamet da prvo rue Njegoevu Kapelu, pa potom Mauzolej.
Kad ve govorimo o Lovenu i Njegou, moram vam rei da me
neverovatno opsedala Biljarda i njena arhitektonska semantika.
Posmatrajui Biljardu, tragao sam za Njegoevom reju. Upravo reju,
jer tada su se projekti ugovarali verbalno, bez crtea. Reklo bi se
majstoru - izgradi mi takvu i takvu kuu, na dva boja, sa toliko i
toliko hvata. Sve bi se u razgovorima opisalo.
Njego je putovao po svetu i tamo je gledao svoje parnjake prineve i kraljeve. Hteo je sebi kao vladici, kao prvom meu
Crnogorcima, da napravi dvorac. I verovatno je objasnio graditeljima
da na etiri oka naprave etiri kule, u koje se ne moe ui. Po meni
taj je spomenik Njego sagradio. On je u Biljardu morao ugraditi i
neto od svog sopstvenog duha.
Intervju: Milka Tadi
Monitor, Podgorica, 1. februar 1991.

158

15. Hrabrost je da se krikne NE

Bogdan Bogdanovi, arhitekta i graditelj, erudita, esejist i

polemiar. ovek koji je dosta pretumbao u arhitekturi i verovatno je
jedan od najzaslunijih to se nae neimarstvo brzo oslobodilo
socrealistike dogme. Zamislite oveka koji je tvorac novog naina
graenja memorijalnih kompeksa: Jasenovac, Leskovac, Kruevac,
Prilep,
Mostar...
u
vreme
apsolutno
neotporno
dominacije
revolucionarnih i ratnih simbola, koji nije pristao da se ni na jedan od
njegovih spomenika i slobodita, ureenih stratita, bilo gde, udene
petokraka.
Kad bi mogao da trguje sudbinom budunosti, trampio bi XXI vek
za XVIII-ti u kojem je Evropom, bez tada nepostojeih pasoa putovao
Gete, piui "Fausta", prevodei "Hasanaginicu" i najlepe srpske
narodne pesme.
Srbin je i u tome nadrealista. Bio bi tuan kad bi Srbija osvojila
celu Hrvatsku i srean kad bi osvojila celu Evropu.
Pred kraj prolog rata, u 23-oj godini, teko je ranjen.
U ovom je teko ranjen, granatom narodne armije, njegov
spomenik stradalim Srbima usred Vukovara.
Ovih nekoliko reenica bi mogle biti kroki za portret Bogdana
Bogdanovia namenjenim onima koji za njega nisu do sada uli. A
meu pismenima je tih malo.
Borba - Valjamo se u ruilakom talasu, u koji se splela sva naa
nagomilana nemo: razvojna, politika, vojna, nacionalna, ovinistika,
dogmatska, moralna. Ne moemo rei da je ovo rat samo nekoliko
heroja ili antiheroja. Niko nikog od danas ne moe amnestirati od
krivice. Jesmo li ga zasluili, da li nam je istorijski sledovao kao kazna
za zablude koje smo u sebi nagomilavali u ovom veku? Prolazimo li kroz
neku vrstu istilita?
Bogdanovi - udan rat, originalan. Ne znam da li bi se u
modernom svetu moglanai analogija ni po uzrocima, ni po
posledicama. Procenjujem ga, da tako kaem, semioloki, kao jednu
uasavajuu slikovnicu. Opsednut sam slikama koje viam - ne mogu
da se izuzmem iz stvarnosti - a nejasna su mi znaenja. Onda se
branim time to mu dajem razne atribute. Kaem: to je staraki rat,
rat za neostvarene ideale mladosti moje generacije, zapravo generacije
mog oca. Nazvao sam ga i klovnovskim ratom. Ima neeg klovnovskog
u ovoj tekoj, krvavoj tragediji u prikazivanju glavnih protagonista.
Papagajski rat! Kad gledate nosioce glavnih uloga kako nesigurno
gegaju ili skakuu, motornog i otealog tela, u arenim maskirnim
uniformama, vidite u tome neto burleksno, komino... A to je

159

strahovito krvava burleska, ima mnogo jezivog u tom mizanscenu. Ako

bi se jo posluio vizuelizacijama, rekao bih da me podsea na gravire
ara Kaloa o tridesetogodinjem ratu. Ima neke razuzdane svireposti.
Po neemu lii na moje ratovanje po Toplici, u prolee 1944.
godine. Pucanje iza taraba, oko svinjaca i kokoarnika, preskakanje
ograde. I bio bi komian da nije toliko mrtvih, unakaenih, krvi,
neviene destrukcije... Gledam te kolone pogubljenih, streljanih kua.
Otkud potreba da se uniti sve to je na putu nekom u nekim ratnim
operacijama, ako uopte i postoje osmiljene ratne operacije. Pusto
koja ostaje traginija je od pustoi koju su nemake kaznene
ekspedicije ostavljale u drugom svetskom ratu.
Pre neki dan, pola u zbilji pola u ali - sve manje umem da se
alim - rekoh: ako im je ve do ruenja, neka rue industriju. Ona
nam i onako ne valja. A rue onu najteu steenu porodinu imovinu.
itave ivotne sudbine su u nju uloene.
Taj se rat odavno gleda s dve strane: srpske i hrvatske. Kako mi
ivimo u vreme televizije, slika nam je vanija informacija od
spikerskih propagandnih poruka. Taj se rat moe gledati s hrvatske i
nae strane i s tih se strana prema njemu odnosi. Hrvatski
intelektualci ga mogu kritikovati na svoj nain. Ali to nije moj posao.
Ja ga gledam s ove srpske strane i vidim kolektivnu samoobmanu
najveih razmera. Prekauzalni rat, primitivni rat, arhaini rat - sve
odjednom. O mentalnim modelima, o logici, o rasuivanju da i ne
govorimo. I ako hoiete, u odnosu na neke u nama ukorenjene svete
predrasude o etici ratovanja, ovaj je rat uasno nedentlemenski,
deparoki, nizak, kriminalan. I tako bahatost, orgijanje jedne
prelogine ratnike svesti, na primer u Hercegovini, dobija domae
"mitske" dimenzije: "Vino pije Kraljeviu Marko, eer ije i rakiju
pije..." Branioci srpskih sela opsedaju gradove! Ljudi se skupljaju i
mobiliu, silom u taj rat teraju, pa se nazivaju dobrovoljcima!.
Ne znam ni ta je cilj tog rata. Izgleda mi da se ratuje za cilj koji
e naknadno, "u hodu" biti odreen - ratujemo, pa emo videti za ta
ratujemo. To je jo i rat na rate, to je odraz njegove politike
pozadine. Kreni - stani, rat - primirje. Nikako da uzme neki tok iz
kojeg bi se videlo kuda se ide i kada e mu biti kraj.
- Kad neki rat pone obino se pokrene propagandna mainerija
koja treba da pronae krivca za rat na onoj drugoj strani. Neto slino,
ali mnogo nejasnije, dogodilo se i kod nas. Znate li kad je ovaj rat
poeo, ko ga je pokrenuo?
- To je ozbiljno pitanje: ko je kreator rata? Politika i vojnika
dijalektika hoe da nas ubede da je sve poelo s progonima Srba u
Hrvatskoj. Koreni rata su mnogo dublji. Nije li sa "osmom sednicom"
komunista Srbije zapoeta jedna ratoborna regresija koja se sve vie
zahuktavala,
zasnivajui
se
na
fascinacijama
atavistikog
samoodravlja Miloevia. Ili jo dublje, zapoinje s onim nesrenim,
apsurdnim XIV kongresom Partije, kada se ta partija rasturila.
Zamislite: da je tada pala na pogodno tlo jedna sasvim civilizacijska
re "konfederacija" i da smo se na vreme oko njenog znaenja
razjasnili, mi bismo sada iveli u miru. Da je u toj partiji na vreme

160

pala re "socijaldemokratija", da se to dogodilo na tom sramnom

kongresu, mi bismo danas izvesno imali viepartijski sistem s velikom
verovatnoom da vodee mesto ima nekoliko partija jugoslovenske
kosmopolitske orjentacije, umesto ovih nacionalno-republikih.
A posle svih ovih strahota opet emo razgovarati o konfederaciji,
ukoliko i za nju nije dockan.
To su poeci rata. A koreni rata su u blokadi svesti, zloupotrebi
mentaliteta svog naroda i - da se ne varamo - koreni rata su u
linostima. Smatram svojom obavezom da pre svega govorim o svom
srpskom okruenju. I zato jasno kaem: koreni rata su u jednoj
linosti, jednoj naoj vrlo slavnoj linosti.
- U najmanju ruku u dve.
- Dobro - u dve, ako mislite i na nekog iz potaje.
- Zaprepaen sam nad injenicom da se dugi istorijski proces
okupljanja junoslovenskih naroda i razvoja jugoslovenske ideje razbija
tako brzo, za tren. I to na besmislen nain.
- Jugoslavija, jugoslovenska ideja, jugoslovenstvo i pridev
jugoslovenski - to je veoma rairen spektar pojava. Bilo je i naivnih i
glupih "jugoslovenstava", od "Sokola" do ideja, i prakse Petra ivkovia
i Aleksandra prvog. Pravo je jugoslovenstvo, valjda i jedino, shvatanje
ovog prostora kao polikulturnog prostora slobodnog intelektualnog
protoka ideja, znanja i stvaralatva. Imam dvadesetak prijatelja u
raznim krajevima zemlje s kojima sam u intelektualnom srodstvu, s
kojima u to biti i kada ovakve Jugoslavije ne bude. Ta Jugoslavija
slobodno intelektualno povezanih ljudi, koji slobodno odluuju, za
mene e uvek postojati.
Titov iskonski greh nije ni Kominterna ni Vatikan, ve duh
sugerirane superiornosti, svemo nemonih duhom, diktatura
banalnosti, vlast konferencijaa, mesnih zajednica, radnikih saveta.
Taj mali ovek, ovek mali duhom, morao se reprodukovati, uzdiui
jednog od svojih naslednika u rang Cezara. Re je o monokulturnom
mentalitetu koji je uveliko pripreman u prethodnom periodu,
mentalitetu boraca, vojnika partije, revolucije, nacije, vere. Miloevi je
Cezar duha te nemone svemoi i to je osnova njegove vladavine
srpskim duama.
teta! Ja sam, inae, jugoslovenski prostor doivljavao kao
kompleksan, sloen i uivao sam u njegovoj polimorfiji. Bio sam
srean to mogu da uem u kuu mog prijatelja muslimana, to me je
on upoznao sa svojim prijateljem hodom, a ja shodom razhgovarao o
sufitskoj mistici. Srean to se na tom prostoru sustiu jezici, kulture.
Maarska, rumunska, albanska, italijanska... Velika je bila prednost
Jugoslavije ba ta njena kosmopolitska osnova. Na alost, oni ljudi
koji su to bogatstvo smatrali prokletstvom, doveli su nas do ovoga.
Uvlae nas u male nacionalne ljuture.
Otkud ti nai nacionalni autizmi, elja za vraanjem u prolost,
za zatvaranjem. Pastoralno se vraajui u ideje prolosti Srbi
zaboravljaju da je Srbija bila mala i omeena, da je patila od
intelektualne klaustofobije. Ila je u ratove da bi se oslobodila tog
kompleksa. A kada je uspela da izae iz te tesne koulje, nainjene su

161

sudbonosne greke. Ima u naem biu nekog svojatanja. Srbijanci,

umadinci, recimo, smatraju da su drave, pa ak i kraljevi njihovo
vlasnitvo. Tako se izmeu dva rata nije moglo shvatiti da Jugoslavija
nije svojina Srbije. Setimo se Velmar-Jankovieve izreke: "Srbija i
njena Jugoslavija".
- Srbi su vie nego drugi rasejani po celom jugoslovenskom
prostoru pa otuda valjda i ta nacionalna osetljivost na pokuaje
razbijanja Jugoslavije. Pogotovu kada je re o Srbima u balkanskoj
dijaspori. Kod njih je nacionalizam jae izraen.
- Jai je nacionalizam van matice. Dobro, da ih ne osuujemo za
to. Ali mislim da nikada nije kod njih bila uspostavljena hijerarhijska
linija interesa izmeu Srbije i srpstva. Prosto reeno - srpstva nema
bez Srbije, a Srbija bi, moda nesreno, mogla da opstane bez srpstva.
O tome nai sunarodnici izvan Srbije moraju da vode rauna. I danas.
Mi smo imali trenutaka kada su nas oni olako bacali u teke situacije,
verujui da e ih Srbija lako zatiti. Oni ubiju debilnog
prestolonaslednika Franca Ferdinanda, a Srbija iskrvari i sahrani
treinu stanovnitva. Moda je to to sam rekao surovo, ali je tako. I
uz to sebe smatraju misionarima srpstva. To preuzimanje voenja
Srba u Srbiji od strane Srba izvan Srbije nemoe biti zdravo. Pristigne
montanjar u ravni Stig i postane srpski Mesija. Pristigne montanjar u
pitomu Vojvodinu - onaj to lii na figure iz muzeja madam Tiso - i toj
staroj, mudroj Vojvodini neto nareuje, zahteva, ispostavlja raune.
Ili, kada je re o izbeglicama. Jadnicima. Srbi su ih primili. Ali, malo
komoe da ostane miran gledajui na beogradskim ulicama luksuzna
izbeglika kola vukovarske registracije s razuzdanim momcima i
devojkama, a srpska deca ginu na Tovarniku. To, ipak, ne moe.
- to li su Srbi toliko odbojni prema konfederaciji ili katonizaciji, ili
bilo kom novom dravnom ustrojstvu u kojem bi, opet "iveli u jednoj
dravi", ali ne u unitarnoj?
- To govori i o mentalnom stanju nacije koja pravi greku za
grekom. Stalno je u zakanjenju i okrenuta je prevazienim
modelima. Ne moe nita novo da smisli i ponudi. To, u najmanju
ruku, govori o velikom nedostatku politike mate. I to se dogaa u
svetu u kojem buja politika mata! Menja se pojam granica, drava,
nacija, suvereniteta! Evropa je neto sasvim novo... ta su danas
drave, regioni, gradovi. Mi emo uskoro imati meunacionalne i
meudravne konurbacije, supergradove koji e obuhvatati ak tri
drave - Holandiju, Belgiju i Nemaku. U tom vremenu nai vidici
treba da budu zasnovani na jednom spisu nacionalne, intelektualne i
filozofske bede s idejama XIX veka, takozvanom memorandumu,
zastarelijem i od Bizmarkove i Kavurave politike i tehnologije
ujedinjenja! Zar mi treba da dovravamo nezavrene poslove Paia(1)
? Ako taj Pai nije mogao u ondanjim okolnostima da ih zavri, kako
neko uopte misli da se tomoe dokrajiti u sadanjim okolnostima.
Gde nam je nestala politika mata? Seam se kako je nad
"osmom sednicom" lebdeo paranoidni strah od nekakvog politikog
prevrata, od toga da e re "socijal-demokratija" biti javno izgovorena.

162

Jedan je profesor - valjda profesor marksizma - odmah posle sednice

optuio "poraene snage" da upravo snuju taj sablazni prevrat!
- Srbija je potroila ceo XIX vek da stvori svoju dravu.
Mukotrpno, ali uspeno. I ceo XX vek da stvori Jugoslaviju. Da bi se
sada, valjda razoarana, vraala idejama Garaanina.
- esto sam o tome razmiljao, Srbi i Hrvati su u dugom
vremenskom periodu iveli u dve vienacionalne zajednice, u dva
komonvelta. Oni u austro-nemako-maarskom, mi u turskom. U tim
se komonveltima nisu stvarale kompaktne nacionalne teritorije i sve je
bilo izmeano. U Vojvodini, u Slavoniji, imali ste recimo, jedno
slovako, pa jedno srpsko, pa jedno hrvatsko selo. Beograd je u
turskoj imperiji bio vienacionalan grad. U tursko vreme trgovake
firme su najee imale po tri kompanjona - jedan Srbin, drugi Turin,
trei Jevrejin. To su bili neki poetni znaci kosmopolitizma... A onda
nas je sve zahvatilo ludilo-nasilnog homogenizovanja teritorije i
pravljenja malih nacionalnih drava, snovi o velikoj Srbiji, velikoj
Bugarskoj, o velikoj Albaniji.
Najvie politike mate i politike racionalnosti imali su tada oni
umni ljudi - od Rige od Fere do Svetozara Markovia i Tucovia - koji
su razmiljali o balkanskoj konfederaciji vajcarskog tipa
kantonizacije i samostalnosti u jedinstvu... Kada bismo danas
razmiljali u idealnim slikama, ako je to uopte moguno u ovo vreme,
opet bi se trebalo vratiti Balkanu, posmatrati ga kao celinu, nai za
sve nas reenje kompatibilno Evropskoj zajednici. Balkan bez vojske i
bez heroja. A unutranje granice u tom trenutku neka budu kakve
jesu, to vie i ne bi bilo bitno.
Na alost, gledam sada Srbiju, izdvojenu, usamljenu, u
neartikulisanom politikom haosu. Tako je u ljudskim glavama, u
oseanjima. Dosadanju indoktrinaciju, socijalistika i marksistika,
do te mere je bila povrna da se zaas raspala. Nju nasleuje
nacionalistika indoktrinacija, realno istorijski dublja i stoga opasnija,
mnogo opasnija. Nepoznavanje istorije i geografije omoguava haos u
ljudskim glavama. Otkrivam sa zaprepaenjem da mnogi Srbi u Srbiji
veruju kako su u Slavoniji malte ne nastanjeni samo Srbi. Konfuziji
doprinosti i opozicija sa svojim politikim batrganjem, bez ikakve
ozbiljne politike artikulacije, bez kontrapozicije o Kosovu, za primer.
Ja sam je izbrisao ne smatram je nikakvim znaajnim faktorom u
naem politikom ivotu. Trebae dosta vremena da se uspostavi
drugaiji status srpske opozicione politike svesti.
- Profesore, ako je do istine, intelektualci, pogotovu mlai,
studenti Vaih naslednika za univerzitetskim katedrama, najee
izbegavaju odlazak na ratite
- Vrlo je teko odupreti se ratu. Ali, pokret otpora mora da
pone u meni samom. Kaem: JA se izuzimam iz rata. JA se izuzimam
iz mirnodopske kulture preutnog pristajanja na rat... paradoksalno
je, meutim, ali je neophodno da u jednoj civilizaciji kolektivnog
autizma, pokret otpora poinje od otvaranja linosti, od pojediaca.
Kaem svojim mladim prijateljima: treba se suprotstaviti ratu lino,
intelektualno, fiziki, prostorno, duhovno. Tu poinje bitka za pravi

163

integritet. uvajte se, deco, integrisanja i kolektivnog integriteta. ta

znai "nacionalni integritet"? ta od vas zahteva, a ta nudi i po koju
cenu? I zato?
Jedna budua "kultura izuzimanja" sudarie se, kad tad, sa
svim naim alozbiljama, borcima revolucije, vojnicima partije,
svetosavskim vitezovima nacije, apologetima jedine prave vere. A kada
se ti "izuzimatelji" nau u sukobu sa "patriotima", seenje jezika nee
faliti... mislim na seenje jezika gobumilima... No rizik se mora
preuzeti. Vidite, vojnici partije postali su vojnici nacije. Skidaju
petokrake do kojih im je nekad bilo sujeverno stalo i zamenjuju ih
dvoglavim orlovima koje smo mi, prestonika deca u Kraljevini
ironino zvali "dvokokokama". Bio je to ve tada velikogradski sukob
"kulture izuzimanja" i "kulture uea", kolaboracije...
Jedno neurotino neregularno vreme traje ve dugo. Desetak
godina ljudi ne znaju gde su, ta e biti u budue. A pet poslednjih
godina, vukli su ih namitinge, pokretali su im emocije, objanjavali
"dogaanje naroda", pripremali ih za rat, a to im nisu kazivali. ak i
da nije uasa koji su usledili, to su izgubljene godine za mladog
oveka. Znam to iz linog iskustva - meni je okupacija odnela etiri
godine koje nisam mogao nikako da nadoknadim. A da ne pominjem
da ova generacija najpre treba da izdri sve strahote rata i da e mnogi
koji preive nositi u sebi dramu srpskog, ili hrvatskog, svejedno
Vijetnama.
Mislim da e se Srbija, kad-tad morati otrezniti i osloboditi svog
ljubljenog arhetipa solunca, vojnika partije, vojnika revolucije, vojnika
nacije, vojnika prave vere. Raunam na mladost pametne, radne i
vredne Srbije, mudre Srbije. Mislim da e poeti da poklanja svoj glas
sumnjiavima i nevernicima. Nee se uplaiti povika "izdaja, izdaja"
niti za to ima razloga... Ja bih voleo kad bi se neko danas usudio da
nabroji ko su sve svojevremeno bili "izdajnici svojih zemalja" - od
Romena Rolana i Andre ida do Tomasa Mana - tek da bi se videlo ko
je stvarno spaavao ast nacije.
Vidite ta se sve deava saValjevcima, rezervistima koji su se
vratili kuama posle bombardovanja kod Tovarnika. Nisu oni ni
izdajnici ni kukavice, ve razloni ljudi koji nee da uestvuju u nekim
besmislenim bitkama. Bila je potrebna i izuzetna hrabrost da jedan
ovek i dva njegova druga okrenu svoj transporter, napuste kolonu i
dou s njim do Skuptine Jugoslavije. To su predznaci nekog budueg
politikog nadrealizma, neke budue srpske politike kulture, iznad
sramne stvarnosti... Umeti dobro viknjuti: NE!... To je sad najvanije.
- Ali se to "ne" obino kae sa zakanjenjem.
- Tano. Trebalo je "ne" rei jo pre nekoliko godina.
- Ali, tada jegromoglasno reeno "da".
Na alost, na onim mitinzima. Velike liturgije sa Ua, sa
Gazimestana, ponone zakletve da e se hapsiti nevini ljudi, obeanja
da e se deliti oruje - treba li se sad uditi uasnom ishodu stvari.
Znamo uzroke, znamo ih bar mi, naivci, koji verujemo da u mehanici
dogaanja vlada re, redosled uzroka i posledica. Uzroke znamo,
uzroci su u nama. Krivci su meu nama. Pa ako hoete - i ubice su

164

meu nama. Ne vidim treba li mnogo pameti da se to dokae. I sve to

za fikciju jedne Srbije ni na nebu ni na zemlji, koja se, razume se,
nikadane moe ostvariti. U to ime pokrenut je jedan teak toak, jedan
zamajac banalnosti, zamajac emocionalne vulgarnosti. On se sve bre
okree, pokree druge tokove. Biti protiv toga nije lako. Skae se u
rvanj. Ali rei - hteti, smeti, a pre svega umeti rei ako veliko "NE"! stvar je morala, stvar je stila ivota, ali je i stvar samoodranja.
Ne, ne pristajem da uestvujem u unazaivanju Srbije. Hou da
je ukljuimo u kosmopolitizam... Opsednut sam onim to se dogaa u
Evropi, u svetu, u svim tim sjajnim meavinama ideja i ljudi. Vidite
koliko ima blistavih apatrida u savremenoj kulturi. Skoro da je svaki
trei mladi brani par u Evropi neka udna kombinacija: mu
Kanaanin, ena Izraelka, a deca govore holandski... ena Nemica,
mu Italijan, a deca govore francuski...
esto razmiljam o XVIII veku, najlepem po mom miljenju.
Tada je Evropa imala moda stotinak dravica, kneevina,
protektorata i bila praktino bez granica. Kad ponovo, ko zna po koji
put, itam Kazanovine memoare, uivam u toj Evropi po kojoj se eta
taj slatki alabajzer, vet (ili nevet) sa enama.
Evropa je tada najvie bila Evropa, bez unutranjih deoba.
Kasnije su, silom, nastale glomazne ncionalne drave s pojmovima i
ideologijom teke nacionalne industrije i nacionalnih Krupova iz kojih
nastaju
modeli
miljenja
zasnovani
na
nacionalnim
homogenizacijama. Taj je nain miljenja sa grdnim zakanjenjem
stigao i kod nas. Eto ga i u smederevskoj eljezari i u memorandumu.
- Otkud to da stalno traimo redefiniciju ciljeva iz prolosti i da
smo slabi prognozeri budunosti?
- esto sam o tome govorio i po neto zapisao. Slutio sam da
nam nailazi zlo, oseao sam, video na koju stranu stvari kreu. Ali
ovakav kovitlac nisam mogao prognozirati. Nisam ga mogao zamisliti.
Mo mog prognosticiranja pala je na ispitu. I kada bih Vam sada bilo
ta rekao o tome ta nam se jo moe dogoditi, bio bi to ist "vavizam".
Ne znam ak da li su destruktori naeg ivota, sposobni da u nae
sukobe stvarno uvuku i Evropu, ali mi se ini da to ele.
- ujem kako se pominje da je ovo prvi smueni rat u kome Srbi
uestvuju...
- Drugi Prvi je bio onaj s Bugarima. Kau - mi sada ponovo
imamo Slivnicu. Brzoplet rat, a nacija moralno nije pripremljena za
ratovanje. Vojska u rasulu, jututunski vladar!
Poreenje bi bilo tano da cela Slivnica nije trajala samo
nekoliko dana sa neuporedivo manjim rtvama.
- Mislite li da e na kraju ovog rata Hrvati biti u boljem poloaju
od Srba?
- Nee jedini proi mnogo bolje od drugih. Ovaj rat je ve
izgubljen i podjednako su ga izgubili i Hrvati i Srbi. Razorena su
dobra, nastalo je razaranje u ljudskim duama. Moralne posledice su
stravine. Gledano sa srpske strane pitam se: ta e biti kada se
shvati koliko ima lai u ovoj ratnoj propagandi koja nam bez prekida

165

ubacuje u glavu pobednika oseanja: mi smo negde umarirali neto

oslobodili, neto zauzeli. A ta smo to zauzeli i oslobodili?
U mati se, ponekad, obraam mladima reima: zato biste se
deco prepustili frustracijama svojih oeva i dedova. Oni koji vas danas
teraju u rat imali su dovoljno vremena da obave zadatke koje sada
vama trpaju u nedra i alju vas da grizete slavonsko blato. Ako se od
vastrai da ginete za srpstvo, pitajte zato niko od njih nije poginuo za
srpstvo u proteklih pedeset godina... Takvima kao to su dananji
pozivari imali smo obiaj, mi deca, predratni deaci, da dovikujemo:
"Ej, jesi li ti onaj to si poginuo na Kajmakalanu!"
- Kako Vam, kao graditelju, izgledaju strana i mnoga nepotrebna
ruenja u ovom ratu. U vazduh se diu mostovi, granatepadaju na
kulturno naslee neprocenjive vrednosti.
- ... Dali ste mi, na alost, lini lagvort... Kada je stigla vest da
je baen u vazduh most na Savi kod Jasenovca, ostao sam nem.
Masivan, betonski most. Mora da je uasna bila detonacija. Spomenik
se nalazi udaljen vazdunom linijom kilometar od mosta. Spomenik je
elastian, vibrira. Svojevremeno je model spomenika - cveta ispitivan
na dejstvo vetra u aerodinaminom tunelu. Predvieno je da izdri i
najjae bure. Ali nije predvien da izdri detonacije u svojoj blizini.
U Vukovaru je, na alost, teko oteen, praktino uniten
spomenik na Dudiku. Stradao je, po svemu sudei, od srpskih
minobacaa. Branioci srpskih sela rue spomenik ubijenim Srbima iz
prolog rata! Govorim to s olovom u oteanoj dui jer mi je to jedno od
najlepih dela. Igrom sluaja, upravo je taj spomenik na naslovnoj
strani "Svetske arhitekture" u broju koji mi je, ironijom sudbine,
zimus posveen. Ali, nemam prava da sebe saaljevam kada znam da
je u tom istom Vukovaru stradao jedan ceo korpus starog baroknog
dvorca, zgrade izuzetne lepote, koju je gradio daleko vei majstor od
mene.
Strano je. Kao da rue mene, moj zanat, moje uenike. To je
ravno oseanju da neko va gine, a vi ste nemoni... Ne znam ta je
bilo sa spomenikom u Klisu, ispod tvrave. A tvrava je
bombardovana. Ipak, ne dozvoljavam sebi da patim - ta je tvrava
neuporedivo vrednija od mog nevelikog spomenika. Teak je oseaj
kad ovek vidi da se razara neto to je slagano vekovima, to
predstavlja govor tih vekova, smisao postojanja. ijom voljom?
Nedotupavih i neukih vojaka koji oduvek smatraju da u kulturi ima
mnogo mekukog i suvinog. Oni odluuju hoe li ih dii u vazduh...
Ko je traio da se puca na katedralu u ibeniku koja je unikat
zidarske i klesarske vetine, izuzetno delo naih dalmatinskih klesara.
Ona nije sazidana, ona je sklopljena od kamenih blokova koji su
meusobno na suvo spajani. Granate su je probuile na dva mesta. S
obzirom na njenu filigransku nenu konstrukciju, ta oteenja mogu
biti fatalna... Splitska luka je bombardovana. Tu je Dioklecijanova
palata koja vie vredi nego svi mi u svih est republika zajedno. Ko na
to ima pravo?
Da li je Dubrovnik na redu?

166

Napomena:
1. Nikola Pai, srpski politiar druge polovine XIX i poetka XX
veka
Intervju: Mirko eki
Borba, Beograd, 12. oktobar 1991.

167

16. Imamo privid slobode

Bogdan Bogdanovi je jedna od prvih "rtava" takozvane

"antibirokratske" revolucije. Na Osmoj sednici CK SK Srbije naao se
meu "Poraenim" snagama. Od 1982. do 1986. godine bio je
gradonaelnik Beograda. U penziju se povukao 1987. godine kao
profesor istorije grada i mentor specijalnog kursa "Simbolike forme" na
Arhitektonskom fakultetu. Autor je vie desetina knjiga i radova o gradu
i arhitektonskoj fantastici. Projektovao je dvadesetak memorijalnih
celina koje predstavljaju prekretnicu u savremenoj memorijalnoj
arhitekturi. Sa gospodinom Bogdanoviem raazgovarali smo nakon
prolonedeljne tribine o Dubrovniku.
Panevac - itav radni vek posvetili ste izuavanju grada. Recite
nam neto o sukobu gradskog i vangradskog.
Bogdanovi - Taj sukob postoji, praktino, od kada postoje
gradovi. Jo su arijevci, kad su silazili u podruja civilizacija u dolini
Inda razarali velike gradove, a u svojim spevovima nisu umeli da opiu
ratnike podvige jer jednostavno nisu imali pojam za grad, nisu znali
ta je to. Za nomade gradovi su uvek bili privlana, ali zabranjena
mesta. "Stari zavet", "Kuran", "Ilijada", puni su citata o unitavanju
gradova. Interesantno je da su, po pravilu, potomci tih osvajaa
gradova postajali nosioci sjajnih gradskih civilizacija.
Dananji ovek se, bar prividno, ne plai grada. Gradove
ugroava gradoljublje. Iz enje za gradom, a mnogo vie iz oajanja,
prema velikim gradovima teku velike lokalne seobe naroda. U najblioj
budunosti te seobe bie vee od one koja je dva milenijuma posle
razaranja Troje unitila Rim i mediteranski svet bacila u potpuni
haos.
Marginalno,
neobrazovano,
nedoueno,
proletersko,
nekultivisano, negradsko stanovnitvo hrli u gradove. Kada broj
stanovnika grada pree odreenu cifru, on se obnavlja spolja,
mehanikim priratajem i to je normalan proces. Ali ti ljudi moraju
prihvatiti gradski nain ivota, obiaje, ponaanje, manire... Oni
moraju suzbiti netrpeljivost prema gradu, privoleti se dubljim
normama gradskog ivota.
Danas, uzgred reeno, grad se samorazara i svojim
nenormalnim rastom, svojom veliinom. U megalopolisima se bugi
pravi urbanitet, gibi se, da tako kaem solidarnost meu graanima,
intima, poznanstva, uzajamno razumevanje. Aristotel je govorio da
grad ne treba biti vei od prostgora dopiranja ljudskog glasa, ne
mislei, naravno, na fiziko prostiranje glasa, ve na mogunost
komunikacije i odravanja kontakata izmeu graana, mogunosti da

168

graanin uje i da bude sasluan. U ogromnim urbanim sredinama to

nije mogue i onda nastaje disonancija, nastgaju gradske gerile,
porast kriminala, otuenje, a kod nas jo pseudogradske, folklorne
subkulture, "jer kod nas ne postoji under-ground subkultura ve
folklorna.
- Mrnja prema gradu je, dakle, glavni razlog razaranja gradskog
prostora u ovom ratu?
- U uzavrelom vremenu, kakvo je ovo, netrpeljivost prema gradu
poprima patoloke oblike. Pravi seljak kad doe u grad lake se
uivljava od polugradskog ili prigradskog oveka. Polugradski svet je
hendikepiran jer je napustio svoj etniki milje, a jo se nije uklopio u
novi, gradski. Ljudi koji ive na prilazima gradu, u prigradskim
naseljima, na periferijama, ljudi koji su stigli u gradove, a da jo nisu
shvatili gde su stigli, ljudi koji su prikraeni ili im je sujeta ugroena,
ljudi koji su bez posla, bez prihoda, izbili su u prve redove boraca u
ovom ratu. Postali su vojvode, vojskovoe, ratnici, zaslunici. Oni
oseaju duboku averziju prema gradu i gradskom stanovnitvu. Oni
su na putu da stvore novu buroaziju ime se zavravaju svi ratovi.
Ratovi esto i nisu nita drugo do oruane migracije. Kad ovo kaem
ne mislim da su ove osobine svojstvene nekoj naciji kao naciji, ve je
re o dostignutom civilizacijskom nivou.
- Kako ocenjujete period posle smrti Josipa Broza? Da li je rat bio
neizbean u zemlji koja je 45 godina provela pod nedemokratskim
reimom?
- Ja sam naivno verovao da je mogua transformacija
komuniznma u Jugoslaviji u drutvo slobodnog trita, i da je tu
promenu mogue izvriti mirnim putem. Da se na partijskim
kongresima ee ula re socijaldemokratija, da se Partija podelila na
levo i desno krilo, na, uslovno reeno boljevike i menjevike, da je
nakon toga uspostavljen viepartijski sistem i sprovedeni izbori i
uspostavljene ostale demokratske institucije i kontrola vlasti, danas bi
stvarnost bila radikalno drugaija. Pretpostavljam da je to bio scenario
Zapada, ali su stvari izmakle kontroli, u prvom redu zbog eksplozije
nacionalizma.
Jugoslavija je imala anse da prva ue u evropski sistem i sa
Markoviem je to moglo da se desi, ali je sve uinjeno da do toga ne
doe. Da je na vreme pregovarano o konfederalnim odnosima i da je
oko toga postignut sporazum, rata ne bi bilo.
Iako je teko rei kakva je uloga "mranih sila", i sivih
eminencija, kakvi sve interesi velikih sila postoje, ta se sve krije u
glavama oficira i politiara, ne verujem da je nau situaciju neko
smislio. Ona je toliko apsurdna da nije mogla biti smiljena. Niko nije
mogao da smisli da se Slobodan Miloevi ponaa ovako arogantno i
inadijski, da branei Jugoslaviju srui Jugoslaviju, da navodno
branei Srbiju srui Srbiju, da sve dovede do nule. On je "genije"
nihilizma i demon nihilizma, on samorazarajui nagon nosi u sebi, i
prenosi ga na druge.
- Da li su pripreme za rat poele jo posle "istorijske" Osme
sednice CK SK Srbije?

169

- injenica je da je propaganda za rat sprovoena kroz duhovnu

sferu. Romani Dobrice osia, davali su, sve u svemu, ipak idilinu
sliku rata. Za razliku od, recimo, ratnih romana Dragie Vasia. Isto
tako ratni filmovi u kojima Bate ivojinovii ubijaju Nemce na snopove
stvarali su kod nekih slojeva naroda iluziju da je rat onakav kakav
nije. Veliku odgovornost snosi i akademski serkl i intelektualna i ova
druga arija koja je stvarala atmosferu da je srpsko-hrvatski rat
neophodan, neizbean, da e biti dobijen i da je, maltene, koristan.
S druge strane, nije postojala antiratna protivtea.
- ta mislite o ideji nezavisnih intelektualaca da napiu
"antimemorandum"?
- To je zdrava ideja, ali joj je, figurativno reeno, jedina mana to
je racionalna, a kod nas danas nita to je racionalno ne prolazi.
Realizacija te ideje mora da pone od sistematske promene
mentaliteta. To nije neizvodljivo u savremenom svetu - i toi se najbolje
vidi u razlici mentaliteta u dve nemake drave. Zapadni Nemci su
solidno prevaspitani, nema sumnje. Zatim, treba shvatiti da je lepe
iveti u zemlji sa vie kultura, nego u monokulturnoj sa vie religija,
nego samo sa jednom. Stranci su shvatali vrednost jugoslovenskog
multikulturalizma bolje nego mi - prednosti raznolikosti pejsaa,
folklora, nonji, obiaja, arhitekture, tipova ljudi...
Pa Balkanu pojedinana reenja nisu mogua, niti trajna.
Odnosi izmeu balkanskih naroda se moraju reavati globalno. Mislim
da polazite "antimemoranduma" koji bi nabacio neke od takvih ideja,
treba da bude demilitarizacija Balkana, dosledno razoruavanje,
simbolian znaaj granica, isti standardi ljudskih prava, stvaranje
objektivnog informacionog prostora i, neizostavno, slobodno trite. To
su preduslovi za normalan ivot na Balkanu.
Neposredni ciljevi nezavisnih intelektualaca? Pa da jedni
drugima pomognu da ive u mraku! Moda nam predstoje godine
mraka i mranjatva, verskog, nacionalnog i svakog drugog.
- Prokomentariite tezu o Srbima kao "boanskom" i "kosmikom"
narodu. I, uopte, ta je to "dobar Srbin"?
- Metafora o boanskom narodu je smejurija i ja je u krajnjoj
liniji ne razumem. To je znak tekog primitivizma i lii na jevtin
okultizam. Kreatori takvih metafora treba da pre razmisle ta sve tom
"boanskom" narodu nedostaje, u memoriji i u stvarnosti - nedostaje
formiranje nacionalne svesti. U uspomenama manjka aristokratija,
prosveeni apsolutizam, nedostaje pravi obrazovani kler. Da imamo
milion dobro obrazovanih jezuita oni ne bi lupetali o Srbima kao
kosmikom narodu, ve bi teoloke teme na neki fini nain povezali sa
nacionalnim. Kad je ve o jezuitima re, zamislite da jedan francuski
intelektualac vernik, tipa Tejar de ardena objasni Francuzima da su
"kosmika nacija". Ceo bi se Pariz tresao od smeha.
Dobar Srbin je pametan Srbin. Srbin kosmopolita, Srbin koji se
ne plai da ivi u "velikom svetu" i da taj svet priziva k sebi, dobar
Srbin je laika pojava sa laikim shvatanjem kulture, dobar Srbin je
odelio nivo religije i nivo optenja sa Bogom, sa apsolutom i on voli
svoj samostalni religiozni ivot. Dobar Srbin je onaj koji shvata da

170

Srbi, rasejani po Balkanu, mogu da ive samo u simbiozi sa drugim

narodima. To je srpska politika i intelektualci bi odavno trebalo da
utuve u glavu svakom Srbinu, od Garaanina naovamo. Dobar Srbin
treba da ima nagon ka integrisanju, nasuprot danas dominantnom
nagonu ka izdvajanju i zatvaranju. Onog trenutka kad se ovo ludilo
okona, kad postane jasno da je srpski velikodravni projekat bio
teak promaaj moraemo poeti iz poetka svi na ovim prostorima. To
e biti vreme novih balkanskih patriotizama, koji e se zasnivati i
povezivati na, da ga tako nazovem, "filozofskom erotizmu". Na Balkanu
moe da se opstane samo ako se ljudi vole.
- U novogovor su ula nova znaenja termina "neprijatelj",
"izdajnik" i njima slinih. Kakav je poloaj intelektualca koga su
aktuelne vlasti anatemisale?
- udna je situacija - postoji privid slobode tampe, moete da
napiete svata, da vreate ljude, da Miloevia nazovete magarcem i
da zbog toga ne budete osueni. Ali nemogue je da Miloevia pitate
neke stvari, pogotovo neki ljudi to ne mogu, ja ne mogu da odem na
televiziju i da ga pitam ta je sa Kosovom, ta sa olako obeanom
brzinom, ko je odgovoran za rasturanje Jugoslavije, za izbijanje rata,
za besmislene rtve koje su pale... Imamo privid slobode, a defakto su
neki ljudi pod apsolutnom medijskom i svakom drugom blokadom i
izloeni hajci.
Na dananji novototalitarizam ne uzbuuju toliko finalni
proizvodi miljenja ve tehnologija miljenja. Nije problem ta u rei
nego kako u rei. Ne ta mislim, nego kako mislim Forme miljenja
su na udaru. Ljude nije iritiralo to sam kontrirao u idejama niti to
sada priam protiv vlasti, ve nain na koji to radim. Miljenje menja
znak, ali to je isti diskurs. Promenjene su vrednosne kategorije, ali je
mehanizam isti. Prisiljeni smo da se suoavamo i mirimo sa klieima,
u politici, u kulturi, u jeziku... a i to je sve neka vrsta totalitarizma.
- Kako reagujete na optube da ste bili bliski bivoj strukturi
vlasti i da ste bili "dravni arhitekta"?
- Bio sam graditelj. A graditelji, otkad je sveta i veka, grade po
nalogu careva, kraljeva, velmoa, kondotijera, bankara. Posle, ako su
bili valjani graditelji, njihovi se naredbodavci pominju, ukoliko se
pominju, vie po njihovim no po sopstvenim delima.
Blii primer: Treu internacionalu niko nee pamtiti po
Zinovjevu, pa ni po Lenjinu, ve po Tatlinovom spomeniku, bez koga
nema nijedne istorije moderne umetnosti... U okvirima morala mog
zanata trudio sam se da budem apsolutno samosvojan, o emu,
valjda, svedoe moja dela i moje knjige. Ne, ja se ne moram odricati ni
svojih dela ni svojih knjiga. Ne bih bio srean da iza mene ostaju
tomovi marksistikih, neomarksistikih i, docnije, marksistikoantimarksistikih rasprava. Uestvovao sam u vlasti, "uestvovao",
ako tako moe da se kae, etiri godine i imam razloga da razmiljam
da li je to bilo pametno, i da li se zbog ove ili one tue gluposti ili
svinjarije trebalo povlaiti. Moda u jednom zakljuiti i da je trebalo.
Ali to su danas sasvim idilini, mirnodopski razgovori. Danas je re o
drugim,
mnogo
teim
ostavkama
politikim,
moralnim,

171

intelektualnim, o ostavkama onih koji snose ma i deo krivice za

desetak, dvadesetak hiljada mrtvih, za osakaene mladie, za sluenu
mladost, za ubistva na Kosovu, za varvarski razorene, saeene
gralove. Kad se sve zavri, ko ostane ista obraza stojim mu na
raspolaganju a nastavimo ovaj razgovor.
Intervju: Nenad ivkovi
Panevac, 7. februar 1992.

172

17. Kosmiki simboli Bogdana Bogdanovia

"Mostar je, zna se, jedan od najlepih, najposebnijih gradova koje

je ovek sagradio u ovom delu sveta", rei su gospodina Bogdana
Bogdanovia, profesora, arhitekte, skulptora, urbaniste, pisca, filosofa,
biveg gradonaelnika Beograda i poasnog graanina Mostara
prilikom otvaranja monumentalnog Partizanskog spomenika rtvama
antifaistikog otpora 41-45. izgovoreno sada ve daleke 1965. godine.
Ovaj sinkretini umetnik svetskog glasa i ugleda, renesanski
ovek na pragu 21. veka, postavio je tom prilikom, a posmatrano iz ovih
sadanjih traginih okolnosti u kojima se nalazimo, rekla bih i (gotovo)
jedno proroko pitanje:
"Kako e ovu graevinu tumaiti posle nas? ta e u njoj videti,
ta e doivljavati? Hoe li im ona togod rei? Hoe li i deca nae dece
videti u ovom spomeniku sliku nekog udnog, ponosnog i humanog
grada, dignutog kao fatamorgana negde izmeu neba i zemlje? I hoe li
u njemu prepoznati svoj grad u jednom davnom, ponosnom i tekom
vremenu kada je najtee od svega bilo biti i ostati ovek?"
Za takve ideale iginula je itava jedna mladost Mostara
(sedamsto pedeset uglvnom dvadesetogodinjaka, meu njima i 13
narodnih heroja, imaju svoja imena isklesana u kamenu), palo je vie
od hiljadu rtava faistikog terora. Svaki deseti Mostarac nije doekao
slobodu, svaki trei stanovnik akrtivno je uestvovao u antifaistikom
otporu.
Esad Elezovi u 21. godinki ubijen u Jasenovcu, Pero Markulin u
21. na Sutjesci. Vinko Didi u 29. na Mamuli, dr. Leon tem u 35. u
Janjini, Nedad Arpadi u 19. u Staroj Gradiki, Slavko Bala u 27. u
Lepoglavi, Nazif Doli u 35. u Dahauu, Ahmet Dizdar u 29. u Norvekoj,
Milivoje Vueti u 21. u Mostaru, Salih Islamovi u 34. u Bengaziju,
Luka Janji u 23. u Trstu, Ismet Milavi u 33. u Norviku, Tripo Uljarovi
u 23. u Nevesinju, desetoro Vukovia...
Nasumce itamo njihova imena na kamenim ploama spomenika
u obliku preseenih stabala podignutog u ast razuma, razumevanja i
ljubavi meu Srbima, Hrvatima, Mjuslimanima, Jevrejima i svim ostalim
potenim i estitim ljudima.
Ovim poginulim mladiima i devojkama mostarski i beogradski
pesnik Svetislav Mandi posvetio je stihove:
"Svakog dana ja bih s njima da
se razgovaram,
bole li ih mrtve ruke bez puaka,
bole li ih mrtve usne bez osmeha".
Ovaj spomenik koji u sebi nosi mrtve (podsetimo se motiva rtve u
Zidanju Skadra na Bojani, jednoj od najlepih i najtraginijih pesama u

173

naoj narodnoj poeziji) bio je; iako na prvi pogled zvui paradoksalno;
vedar i razdragan postavljen u gradskom prostoru i pejsau uz nasade
mediteranskog zimzelena niskog rasta - ruzmarina; lavandu; zelenu i
sivu santolinu i kadulju; kao da u sebi odslikava itavu Hevcegovinu,
kanjon nemirne planinske reke boje tirkiza, sure i strme hercegovake
hridi, dakle, kamen i vodu, zelenilo i svetlost, ba sve karakteristino za
Mostar. U njemu je i veliki broj kamenih ploa skinutih sa starih
mostarskih kua i oblutka iz Neretve, est stepenastih terasa poput
krovova, a na samom vrhu poput venog plamena krug sa titom
nazvan "kosmos" sa znacima sunca, meseca i zvezda kao krajnji cilj
oveanstva. Ti kosmiki simboli Bogdana Bogdanovia otvaraju
udnovata prostranstva ka kojima je ovek oduvek teio, traio se u
njima, pomerao je stalno prema njima granice svojih oduevljenja i
saznanja.
Danas, na alost, spomenik nije ni vedar ni radostan. Ne etaju
njegovim kamenim liticama zaljubljeni sa rukama spojenim u najistijim
oseanjima, ne osmatraju voljeni grad sa njegovih bolnih visina, nema
vie bezbrinih etnji u suton kad zvezde padaju po njegovim kamenim
cvetovima. Sada ga opsedaju jahai mrnje, ruitelji lepote, umesto
cvrkuta ptica i cvraka u letnjim zvizdanima zastraujue odjekuju
eksplozije. Ranjen je spomenik sa svim univerzalnim vrednostima,
krvari, teke su i duboke njegove rane... Tu su ideje poniene, a vii
oblici inteligencije uniteni. Dolo je do suavanja svesti, dogodila se
sramota.
Tim povodom primio me je gospodin Bogdanovi iju smo izjavu
objavili u prethodnom broju "Slobode". Za one koji je nisu proitali,
ponavljamo glavnu misao:
"Mostarski spomenik i po svojoj arhitekturi i po svom duhu je
simbol jugoslovenske kulture. On nije ni srpski, ni hrvatski, ni
muslimanski, a svima pripada, vee i nosi formulu iznad ovih podela. A
sada je proskribovano sve to je proizvod jugoslovenske kulture... sve
ono to je bilo u ljudskim srcima isto, a toga ima jako mnogo, toga je
bilo mnogo i poslednjih godina..."
Sloboda - Na pitanje da prokomentarie najnovija zbivanja u
Beogradu - miting opozicije 9. marta i okupljanja studentske i kolske
omladine, g. Bogdanovi kae:
Bogdanovi - Nade u bolje e biti onog trenutka kad razbijemo,
sad u upotrebiti pravu re, medijski faizam. Kad ljudi kao to sam
ja, a dobar je broj takvih ljudi, dobiju priliku da dou na prvi program
TV, poee da se raiava situacija. Ali upravo da ja ne bih doao na
taj program, male tajne krvolone grupe faistike ispisuju mi ve po
drugi put po hodnicima ustake oznake. Mi se ovde sada oseamo kao
Jevreji 1933. god. u Nemakoj. U svemu tome, ma koliko teko i
neprijatno bilo, ja nalazim veliku moralnu potporu za svoj stav koji je
ve dobro poznat, jednom reju, ponaam se ni po babu ni po
strievima.
To je upravo pritisak u strahu da se ne uje moj glas, jer, vidite,
vi pominjete sve moje javno ophoenje sa delovima biveg

174

jugoslovenskog prostora (intervju za HTV, u "Slobodnoj Dalmaciji" i

"Borbi") izuzev Srbije. U Srbiji moga glasa nema. Borba se jedina
usudila i napravila taj hrabri gest-intervju sa mnom, a inae ovo sve
stie okolo, preko Skoplja, Splita, Pritine, Sarajeva.
- Na moj komentar da se taj glas ipak daleko i dobro uje i da ima
odjeka u glavama i srcima potenih ljudi, g. Bogdanovi nastavlja:
- Oigledno ja ipak neto krupno predstavljam, ne znam ta kad
se na mene troi tolika energija, pa, ako hoiete, i tolike pare. Za
poslednjih 5-6 godina koliko je samo TV emisija napravljeno protiv
mene, koliko je tampano hartije, plaenih pisaca i pamfletista
angaovano, da ne govorim o onima koji su me pratili, prislukivali,
ogromna tehnika i ogromne pare tek da sam ja ponekad ponosan, vie
su potroili nego sve to mi je moja domovina dala za spomenike koje
sam gradio. Nije mi, ipak, jasno u emu je ta moja velika vanost za
ovaj reim. Pretpostavljam da se reim u Srbiji uasno, panino plai
nekoliko pitanja na koja nema odgovora. ta je sa Kosovom, to ne
postoji, uzgred budi reeno, ni opozicija ga ne postavlja. Drugo pitanje
je za Miloevia jo tee. Zato sad prihvata ono to je mogao da
prihvati pre godinu dana.
- Mislite na konfederalni oblik preureenja zemlje?
- Na alost, vie nema konfereracije za koju sam ja bio od prvog
trenutka. Mi bismo danas imali neku, kakvu-takvu Jugoslaviju, ne
bismo imali nekoliko hiljada mrtvih, razorene i unitene gradove, pola
miliona Hrvata i Srba beskunika. Pitanje je sada ko e se od njih
vratiti, imaju li gde da se vrate. Kao avola se boje tih pitanja. Da se
vratimo, ako hoiete, na onaj poslednji nesretni 14. kongres SKJ. Da
je onda prihvaena slovenaka opcija, sve bi ilo drugim putem.
Verovatno bi dolo do prirodne podele partije na dve, recimo jednu
evrokomunistiku i jednu socijaldemokratsku, javile bi se i druge
partije, sve do nacionalnih. Viepartijski sistem bi uao zakonomerno i
pokrio bi celu teritoriju Jugoslavije i sve bi ilo drugaije. Na ova
pitanja e morati ne samo da se odgovori nego i da se odgovara
- To to u Beogradu uporno ostajete i pored otvorenih pretnji i
pritisaka, je li u pitanju neki inat, pogotovo to Vas mnogi gradovi zovu
da u njima ivite: Sarajevo, Skoplje, u Mostaru ste poasni graanin.
- Znate ta, jednom rei, i ja sam hajduk, nisam ni ja pile od
ute vate. Neu banditima da dozvolim da me oteraju iz moga grada
kad sam ve dvesto godina ovde.
- Kako komentariete situaciju u Bosni i Hercegovini uoi i
naroito nakon referenduma?
- Preksino sam Devadu Karahasanu rekao, a za njegov
asopis "Izraz" piem svoju arhitektonsku biografiju u kojoj jo nisam
doao do Mostara, eto vidite i sami kako se ona iz dana u dan
nastavlja i komplikuje, mom dragom Devadu sam rekao da imam
elju da saoptim bosanskohercegovakoj javnosti poneto. On mi je
obeao da e nekoga poslati, ali niko nije doao, pa e ovo biti prilika
da sad neto kaem. Da bi izjava bila upuena mojim sunarodnicima
u BiH, Srbima u BiH, bila bi jednostavna:

175

Brao Srbi, birajte drugoga vou i traite nove uitelje, traite

nekoga ko e vas uiti da ivite u miru i skladu sa ljudima i sa
vremenom u kojem ivite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su
nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da e nas
dovesti do samog dna. Govorim sad kao Srbin. Najtei poraz e iz
svega ovoga izvui srpski narod, a taj e poraz biti moralni, duboko
psiholoki. Uzmite samo ovaj rat. Svi su ratovi strani i prljavi, ali smo
svi mi vaspitavani i ratovali smo u ime neke pravde, drali smo se
nekih ratnikih normi, viteki su bili, a sad smo uvueni u najprljaviji
i najruniji rat u svojoj istoriji, koji smo, uzgreb budi reeno, izgibili.
to su teritorije u nekom neodreenom statusu to ne znai nita. Taj
poraz, taj moralni poraz srpske nacije e i nai unuci i praunuci
morati da ispataju.
- Onda nije udo to Vas nema na TV Bgd!
- To to vama sada govorim ja bih od slova do slova, razume se,
i tamo rekao. A to u doiveti, ako uopte doivim. Jer, mi ivimo u
nekoj udnoj smesi uasne diktature, u nekoj vrsti medijskog faizma
i privredne demokratije. Miloeviu moete sad baciti uvredu u lice i
govoriti sa omalovaavanjem, a mnogi to ve i ine, sve on to trpi,
samo ne trpi ova 2 - 3 pitanja: ta si uradio sa Kosovom, (od onog
njegovog uvenog niko ne sme da vas bije, iseljavanje se sa Kosova
nastavlja i zato nisi prihvatio konfederaciju i da utedi ljudske ivote
i da spasi jednu generaciju, a sad bi hteo konfederaciju al' sad to vie
nama. I opozicija nosi jedan deo krivice za zaluivanje srpske nacije)
osim asnih izuzetaka oko Ujdija, reformista i raznih antiratnih i
slinih pokreta. Nije ni ona uila pravim stvarima, ali, da se
razumemo, ja ih podravam u osnovnom da se ovo mora promeniti, i
glasam za njih, iako im idejno ne pripadam.
- Da li je no nakon referenduma u Bosni i Hercegovini opametila
ljude?
- Opametila ih je, verovatno. Samo, takvi uasi ostavljaju
strane oiljke. Kako e sada da se oseaju, da opet krenem od Srba
(neka svako krene u svemu od samoga sebe i svojih) oni Srbi koji su
sa arapama na licu bili na barikadama kad siu u ariju i da sa
svojim komijama razgovaraju. Treba mnogo mudrosti i strpljenja da
se koliko-toliko oiljci svega ovoga ratnog stanja ublae.
- to kae Mirko Kova, imamo hiljade invalida i osakaenih,
uskoro e poeti i sportska nadmetanja ratnih invalida, trke u
kolicima...
- To je uasan greh tandema Miloevi - Tuman to su do te
mere zavadili narode. Na prvom mestu moj sunarodnik Miloevi i
zbog izvesne vremenske prednosti, jer je prvi poeo da preti i da die
histeriju, to je izazvalo reakciju u Hrvatskoj i dramu koja je sad u
punom paroksizmu.
- ta trenutno radite?
- Ulaem velikenapore da radim jer u ovoj situaciji je uspeh ako
uspete da zadrite konzistenciju svoje linosti. Nisam siguran da e taj
rad imati svoje konane rezultate u knjigama, mene ekaju u

176

"Svjetlosti", piem knjigu iz serije prostora knjiga kartela, prvim i tu

voju arhitektonsku autobiografiju...
- Ali da apsurd bude vei, kod nas vie ne vai ni stara istina da
graditelji nestaju a dela im ostaju, jer kod nas je i to obratno, dela im
nestaju, a graditelji nam, na svu sreu ostaju.
- Sve je to u pitanju, hartije nema, ne tampa se, sve je to isto
kao i sa spomenikom. Radim kao da emo se odrati, a ako se ne
odrimo, neemo biti ni prvi koje su takve stvari raznele.
- Nadam se da emo Vas uskoro videti u Mostaru na nekoj tribini
ili promociji, kad behari procvetaju.
- Oni ve cvetaju, pretpostavljam, rado u doi, ali ja ne znam
kako se sad dolazi do Mostara...
Upravo stiu vesti o barikadama oko Mostara, dogaaji se sve
vie komplikuju ali se nadam da e se barikade do izlaska ovog teksta
ukloniti i stanje u gradu normalizovati. Kakve li ironije da se pominje
kafana "Pretprazniko vee", Alekse antia, a po kojoj je veliki pesnik
bio omiljen od svih, ba svih graana Mostara. Kada je umro, itav
grad mu je bio na denazi (sahrani). Ljudi su znali da ide u denet, raj,
a svi zajedno su ga voleli i slavili. O tempore, mores!
Inae, da bi se stiglo, treba stii do Sarajeva, treba proi jedno 2
- 3 neke tamo dravice, nastavlja g. Bogdanovi, tamo preko neke
Romanije, ne znam ta bi me sve na tom putu ekalo.
- Gospodine Bogdanoviu, (sigurno pratite vesti) ak i ako se
probijemo preko tih silnih brda i dolina, ne moemo ui, za sada, ni u
Mostar.
- Ipak se nadam ovih dana e se to na meunarodnom planu
rapistiti. Atak na moju kuu, moj dom, jest to ovdanja vlast trpi
teke poraze. Da je bilo pametnog oveka ovde samo se trebalo drati
onoga to su nam rekli iz sveta, pre godinu, dve, tri. A rekli su nam nema promena unutranjih republikih granica, morate potovati
manjine i autonomne statuse, morate i gotovo, a poto je srbijanska
politika pravila celu tu predstavu sa tim velikim svesrpskim pokretom
sa Karlobagom, Karlovcem i dalje linijom do severne granice, a poto
su obeavali dravu u kojoj e svi Srbi iveti na okupu, a sad moraju
lepo da priznaju da e doi tano na ono to im je ve reeno na
poetku, samo izmeu tog poetka ovoga dananjeg trenutka dogodio
se stravian rat, stravina zavada meu narodima, silni ljudi su ostali
bez domora, popaljena su sela, gradovi, to su sve zloini, nema druge.
- Govorili smo o ulozi i odgovornosti pozicije, opozicije i o
alternativnim pokretima, da isto pitanje postavimo i kad je re o
inteligenciji i ovde i svugde, o ulozi g. osia kojeg smo pominjali u vezi
sa samim otvaranjem spomenika.
- O njemu govorim sa oseanjem tuge. Mi smo ga posle rata,
Beograd ga je prihvatio kao dobro nae seljae, pa jo i pisac, pa
prvoborac, pa opanii, bio nam je simpatian. Moja mama ga je zvala
- onaj na uiteljac. Iz njega se posle izrodio pogreni uitelj. Ovu
neverovatnu glupu, pogubnu prvenstveno po sebe, a onda i po sve
druge ulogu, Srbija igra u ovom glupom teatru apsurda koji je i on
reirao.

177

- Dok u isto vreme mnogi mladi ljudi bee u inostranstvo, bee od

rata, od mrnje, od besposlice, besperspektive...
- Bojim se da je to jako doslovno sprovedena namera da se otera
sve to je pametno. Jer, smisao tih malih etnikih figura o kojima smo
ve govorili, a ta je to, molim vas, danas etniko, gde sad toga ima u
svetu, gde vi sada moete da naete bilo koga ko je etniki ist, i ta to
uopte znai i kako se to oduvek zove. Te male palanake veliine
nastoje da dou u poziciju da budu prvi u svojoj selendri. Ta kultura
je onda pokrenuta protiv univerzalizma, kosmopolitizma i protiv toga
da ljudi barataju nekim stvarima opteljudskim idejama, onda se
vraamo na prie o prolosti, onda izmiljamo istorije, dovravamo ih.
Velika nevolja i Srba i Hrvata, i ostalih balkanskih naroda jeste to
imaju nedovrene istorije, sad treba popraviti ono to istorija nije
uinila. Smeno. Istorija je ve danas jedna prevaziena kategorija u
svetu.

Intervju: Selena Seferovi

Sloboda, Mostar, 24. mart 1992.

178

18. Odisej u carstvu Hada

Verovatno bi danas i Jovan Cviji bio proglaen za nedovoljno

kvalitetnog Srbina, poto mu probueni profiteri patriotizma ne bi
oprostili to ih je u svojim etnopsiholokim izstraivanjima podsetio i na
ivopisne mane. Kulturni i politiki estabilment Beograda s lakoom je
oprostio opozicionarima razliitih provenijencija kritinost prema
aktuelnom reimu, ali ne i akademika Bogdana Bogdanovia, koji je,
osim vlasti, analizirao i narod koji joj je overio mandat. Ekspresno je
zaboravljeno njegovo stvaralatvo renesansne irine, koje obuhvata
filozofiju, bezbroj arhitektonskih projekata, urbanizam, tone crtea,
desetak ezoterinih knjiga (poput "Zaludne mistrije", "Urbsa i Logosa",
"Gradoslovara", "Kruga na etiri oka" ili "Mrtvouzica"), pa je
decenijama jedan od nauvaenijih profesora Beogradskog univerziteta
promovisan u izdajnika i, ako se ne varam, jedinog disidenta na
prostorima skraene Jugoslavije.
Spomenici Bogdana Bogdanovia u Kruevcu, Vukovaru,
Mostaru, aku... bitno su uticali na evropsku sakralnu arhitekturu i
uli u sve svetske antologije. Kada je 1987. osnovama Svetska
arhitektonska akademija, gospodin Bogdanovi je primljen meu prvih
40 redovnih lanova. Jedino to ga eventualno moe naljutiti je bil, o
kakvo podseanje na desetogodinji boravak u SANU, odakle je
spektakularno izaao 1981, ali mu ova institucija ni do danas nije
izdala ispisnicu. Nesporazumi sa Akademijom su izgleda tradicija
porodice Bogdanovi, jer je Milan Bogdanovi u pristupnoj besedi
govorio o svim aspektima stvaralatva i biografije jednog nedovoljno
poznatog francuskog pisma ", da bi se nakon gromkih aplauza zahvalio
#besmrtnicima" i objasnio kako je literatu o kome je tako ubedljivo
priao jednostavno - izmislio.
Odnos prema akademiku Bogdanoviu nakon Osme sednice
dovoljno je ilustrativan za stanje politike (ne) kulture, poto je
neslaganje sa njegovim politikim stavovima tanak argument za
dugogodinju protomajstorovu javnu izolaciju, to podrazumeva ak i
izostavljanje sa spiska zvanica prilikom dodele nagrade za knjievnu
kritiku koja nosi ime njegovog oca.
Stav - U "Umetnosti" iz 1965, koja vam je posvetila ceo temat, je i
fotografija na kojoj ste u ueem poloaju zagrljeni sa Dobricom
osiem. Njegova pompezna rehabilitacija poinje kad i vae povlaenje
u "unutranju emigraciju".
Bogdanovi - Na zagrljaj izgleda temperamentan i istovremeno
nean, pa nekome fotografija moe izgledati i erotino. A radilo se o
iskrenom prijateljstvu, koje je prolo razliite stepene bliskosti sve do

179

definitivnog razloga. Nakon kratkog ratovanja i tekog ranjavanja

obreo sam se u "Mladom borcu", gde je Dobrica kao "spomenar" ve
bio ugledna figura. Zbog uroenog srbijanskog kompleksa koji se
raspilavljuje nad seljaiima i opaniima, u Beogradu je uivao velike
simpatije: moja majka ga je zvala "onaj va uiteljac". Nakon te
njegove najbolje faze, malo po malo hvatao ga je demon vladanja
duana, ali koliko god je imao iskustva u politikim mahinacijama,
toliko nije mogao realno da se nmetne u pravim sferama duha. Zato je
izabrao nekakav srpski duhovni meusloj, krenuo je na duu mase,
ne usuujui se da se okrene iole sloenijem ukrtanju savremenih
ideja. iroku publiku je zamajavao sumanutim govorancijama koje
praktino ne podleu analizama. Mnogi dananji poremeaj srpske
pameti dobrim delom potiu od te njegove agresivne ad-hoc retorike.
Dobrica je intelektualno-politiki formiran u oskarovskom
periodu, koji je podrazumevao estoku angaovanost. Ja sam se u to
vreme ve povlaio u tajne oblasti svoga zanata. Moda je tu i bio pravi
poetak razlaza. Nisam ga smatrao posveenim da bih ga uvodio u
svoj svet. A i nije se ni dao posvetiti. On je bio taj koji posveuje, pa,
zamislite, ak i prosveuje. Drao je simpozijume o svemu i svaemu,
izmeu ostalog i o arhitekturi i urbanizmu, a ja sam samo slegao
ramenima. Nisam hteo, nisam ni umeo, nisam ni mogao - imao sam
moralnu zadrku, da budem i ja "angaovan". A bila su to, kao po
nekoj direktivi, vrlo "angaovana" vremena. Tako je moglo i ispasti da
sam od jednog simpatinog oveka bio optuen za socijalistiki
estetizam.
- Ako se ne varam, autor tog termina je Sveta Luki?
- Pogodili ste. Ja sam njega iz ale prozvao radikalom, jer je, kao
i svi paievci, po svakom vremenu nosio kiobran.
- Prole godine ste u "vremenu" jedan esej posvetili osievim
intelektualno-politikim metamorfozama. Da li je aktuelna dravnika
karijera samo nastavak prethodne karijere?
- U jednom trenutku sam poverovao da se Dobrica prihvatio
mirotvornog predsednikovanja kako bi okajao sukrivicu za hiljade
izginulih i osakaenih, ali, sada, ve posle prvih govorancija, bojim se
da jo nije doao do tog stepena moralne samosvesti. Naravno da nije
on sam izazvao rat, ali je suvie dugo bio crni aneo Srbije. Njegovi su
romani, didaktiki po karakteru, bili svojevrsna apoteoza nacionalnog
rata. I tu je ogromna razlika u odnosu na Dragiu Vasia koji je
iskreno mrzeo rat i ratne lai. Ne znam samo kako moe sada, nakon
izgubljenog prvog, drugog i treeg rata, i proerdane srpske ratnike
asti da prodaje isti propovedniki stil. Bar bi stil trebalo izmeniti: i to
moe biti neka vrsta izvinjenja!
Bojim se da se krivica, u njegovoj uobrazilji, konano, ne srui
na sve srpske glave. Moda e se, u sledeim fazama, baviti zlom
sudbinom srpskog naroda, zatim inherentnim, kosmikim zlom koje
nacija u sebi nosi, da bi na kraju ispala neka drvena filozofema kako
smo propali, jer za bolje nismo ni bili. I Hitler je poslednjih dana, u
svom bunkeru, proklinjao Nemce to nisu bili na visini njegove,

180

dozvolite - retorike. Dotle e, verovatno neto slino ve izjaviti

Solenjicin, za ruski sluaj.
Jer, Dobrica nikada nije bio sasvim samostalan: prvo je sledio
olohova, kasnije drugovao sa Tolstojem, mislei da e ga sa njim
uporediti. Meutim, Lav Nikolajevi je bio grof koji se oblaio kao
muik, dok naem Tolstoju, ni pored evidentnih napora, ne uspeva da
zadivi lorda. Da zabavi, da. Da zadivi ne. Za razliku od njega, recimo
Matija Bekovi bar je donekle postmoderno, dakle, dvostruko
kodiran. Prvi kod su gusle, mit i magija jezika (to moe i da prenese),
ali kad ostane civilna pojava, u tom civilnom kodu, njegova frastika,
egovizacija nema smisleno vrstu celinu. im ga izbacite iz sveta
njegovih vukodlaka, on postaje dislocirana linost. Dobrica; na alost,
iako diskodiran, vrsto je lociran i nepomerljiv. Nevolja je to to u
velikoj meri poinje da vai i za celu nau nesrenu naciju.
- Kao zaetak demokratizacije srpske politike scene najee se
pominje Dobrica osi i njegov Odbor za odbranu slobode misli i
izraavanja, pri emu se potpuno ignorie liberalno krilo u CK SKS u
kome su, osim vas, bili Ljubinka Trgovevi, Vasa Milinevi, Jovan
Dereti, Petar ivadinovi...
- Ivica Stamboli (sa kojim vredi biti prijatelj) bio je jedan od
ubeenih pristalica slobodnog trita i liberalne ekonomije. Tako sam
ga bar razumeo. Ve i kao privrednik, znao je zata se zalae. Staloen
ovek koji ume da razgovara sa ljudima, imao je osobine odgovornog
dravnika i ubeen sam da bi i po svojim linim osobinama i po svojim
procenama uspeo da mimoie katastrofu. Posle Miloevievog dolaska
u GK, ja sam drugu polovinu mandata proiveo kao u snu. Miloevia
nisam u to vreme ni primeivao, tako rei, osim kad je jednom zareao
na mene nakon nekog mog na moj nain, dakle za veinu slualaca i
uesnika, zagonetnog analiziranja povrnog i lanog, kliiranog
kritikovanja nacionalizma. Uostalom, bio je dobar deko, i, sve do tog
tihog reanja, vrlo ljubazan, ak i servilan prema meni.
Dodue, i ja sam se roguio na Dobricu, na primer. Ne da sam
predoseao, no sam stvarno znao da e nam navui veliku nesreu na
glavu. Znao sam, pa zato, valjda nisam ozbiljno ni shvatao taj njegov
odbor. Znao sam ga kao totalitarnu linost ija bi "sloboda" trajala od
ponoi do jutra. Videemo, vrlo brzo, kako brani ljudska prava i
pravda logore kojih nema, u ta je, oigledno, "ubedio" i Mazovjeckog,
pa je ovaj zgaen pobegao iz mranog "Gedistana".
No, ja sam gradio, crtao, pisao svoje graditeljsko-alhemijske
traktate, vodio jednu sumnjivu alternativnu "Seosku kolu za filozofiju
arhitekture" i sve to pokriva lanstvo u Partiji, mada prilino
neubedljivim, jer prava je partija ipak bila tamo gde su bili i oni. A oni
su bili svuda: Dobrica(1), Isakovi(2), Markovi(3), Medakovi(4),
Stojkovi, pa sa njima i Mia Popovi, ak i pametni Mihiz(5). Oni su
bilieksteritorijalni centar partije, a ja nekakav ugavi mistik od koga ni
klasa ni nacija nisu imali ta drugo da oekuju do da zbunjuje zdravu
narodnu pamet... Pazite, narod se ve onda uveliko potmulo dogaao
u kulturi, Milovi je samo doao da dovri stvar, a onaj Vitezovi(6)
da je istelali.

181

I zato je moje pravo roenje, alhemijsko, dolo onda kad sam

otiao u opoziciju, a oni, svi manje-vie prvo u pravu vlast. Stvari su,
najzad, bile dole na svoja mesta. Sad smo isti, pa moemo i da
razgovaramo. Oni mogu da vrednuju moje spomenike, od kojih mnogi
vie i ne postoje, a ja njihove knjige, ako odluim da ih stvarno
proitam. Dodue, sad su malo zbunjeni i razbucani. Neki su vidljivi
na vlasti, neki uz nju, neki pomalo protiv nje, drugi su u Deposu, trei
van njega. Svojevremeno su kolektivno potrali da podre Miloevia, a
sad su preli na stgranu Voinih kritiara.
Ali, zato o tome uopte govorim? Toliko se poslednjih godina
dogodilo u kulturi Srbije da su i moji spomenici, ak i oni koji su
srueni, i moji traktati, i njihove knjige i slike, socijalno i nacionalno
celomudrene, ve uveliko pokriveni slojem arheoloke praine. Ostaju
dakle, jo samo nemilosrdne "arheoloke" provere smisla i vrednosti
stvari, a to bar mi, generacija, neemo doiveti, pa se eto nismo imali
ni rata svaati.
- Mada, kako rekoste, u ivotu niste napisali nijednu marksistiku
reenicu, ubrajaju vas u neveliki broj posleratnih intelektualaca leve
provenijencije.
- Ubrajaju me, ta bi drugo. Ispilio sam se negde tamo ba u
vreme uvenog "sukoba na levici": Risti, Breton, Krlea, moj otac.
"Peat"(7) je za mene ostao optejugoslovenski reper. U to vreme i sam
sam neto eprtljao po gimnaziji. Doao sam u sukob sa "kolskim"
komunistima, na elu sa buduim akademikom Mihajlom Piljom
Markoviem. Bile su to slatke detinjarije, u jednom idilinom
vremenu, bez obzira to sam posle morao u dva - tri navrata da
dopunjavam partijsku biografiju zbog nekog nejasnog, navodnog
gimnazijskog "trockizma". Dakle, ako tradicionalna oznaka jo neto
znai, i danas sam "levi". Prihvatam tu oznaku ak i radije no nekad
kada je imala politiki smisao. U svetu pitagorejskih naspramnosti biti
"levi" znai biti na drugoj, pogrenoj, nevetoj, enskoj strani sveta,
biti u nesporazumu sa mnogim prvim i pravim, tvrdim, jasnim,
mukim patrijarhalnim, dakle - "desnim". Odgovara, zar ne?
Ako meni nije bilo lako sa tom mojom partijom, nije ni njoj,
izgleda bilo ba lako sa mnom. Zoran Gluevi, koji je jo od pojave
"Misterije" uzeo na sebe da prati moje "leve" (u pitagorejskom smislu)
devijacije, neonadrealistike i dekadentne, taj je posao obavljao
uglavnom savesno. Piui o mojoj drugoj knjizi "Urbs i Logos" nije
propustio da skrene panju na poetne otvoreno idealistike
propozicije. ovek je lepo, i na vreme, upozoravao da sam opasan
podanik. Zato nikoga ne treba da udi to je jesenas uzeo vrlo
aktivnog uea u kampanji protiv moga nacionalnog izdajnitva.
- Jedna od teza Slave ukia u "Kako se dogodio voa" je da bi
Jugoslavija (ipak) bila ouvana, a Srbija se izborila za promenu svog
ustavnog statusa da nije bilo Osme sednice.
- To je tano, s obzirom, da je ore Stoji(8), ako dobro
pamtim, ve dolazio u Beograd sa prilino pomirljivim stavom, dok bi
situacija na Kosovu verovatno ila u aktuelnom pravcu, ali sa mnogo
vie izgleda da zauvek ostanemo prijatelji. Drugaije ne umem da

182

odgovorim kako i zato zadravati teritoriju na kojoj ivi 90 odsto

nesrpskog stanovnitva. Najvanije je bilo rastati se od Albanaca
prijateljski, ostaviti im na besu da nam uvaju spomenike i seaju se
da smo nekada iveli zajedno.
Godinama ve razmioljam kako bi bio razreen jugoslovenski
sluaj da je na XIV kongresu Partije prihvaena slovenaka platforma
ili da srpski komunisti nisu onako stupidno reagovali i na samo
pominjanje termina socijaldemokratija i viepartijski sistem. Ne bi bilo
krvi i rata, zacelo, Srbi u krajinama bi se borili za svoje mesto pod
suncem pred UN, uz svetske simpatije koje sad nemaju. A ovako,
komunistika dogmatska "konzerva", uspela je ono, bar to se Srba u
Hrvatskoj tie, to ni Paveliu nije polo za rukom.
Kad razgovaram sa zapadnim novinarima, odmah im olakam
posao potvrdivi da sam 40 godina bio u Partiji. Ljudima lakne, poto
u Beogradu ne mogu da "nau" nijednog, bar biveg komunistu. Dalje
im objasnim da su u svakoj komunistikoj partiji postojale dva
suprotstavljena mentalna i karakterna profila: menjeviki i
boljeviki. Prvi, kritiki raspoloen prema svojoj stranci, prozapadno
orijentisan, pa je bilo pitanje vremena kad e se izboriti za
socijaldemokratsku opciju. Ali, kao to ree Breton: "Iz Rusije uvek
duva neki vetar kretenizma!" I tako je duvao i u vreme tog kongresa i
produvavao uplje glave. Boljevici su arlaukali to im neko prlja
ideoloku istotu partije (onaj nesreni admiral(9) je ak umro od
sekiracije), ali kad je dolo do raspada komunizma iz njihovih redova
su izali najednom najcrnji nacionalisti, najogavniji antikomunisti, a
zatim faisti i neopravoslavci. I u toj Rusiji, nesrenoj, najmraniji
faisti potiu ba iz redova bivih enkavedeovaca. Od delata postali
su verski ludaci. Kad vidim Prvoslava Ralia kako se krsti, onda to
shvatim, razume se, samo kao bezazlenu parodiju ruske drame.
- Neki vai poznanici tvrde da je za Vas Osma sednica
predstavljala prvo veliko otrenjenje, a posledica rata - drugo?
- Moja pripadnost partiji imala je u poetku, elemente verske
konverzije. Do pedesetih godina oseao sam se kao hrianin koji je
iskreno primio novu veru, ali se nije mogao do kraja osloboditi
paganskog u sebi. Docnije sam to pagansko svesno negovao i sve vie
uvodio u svoja dela. Valjda me je zato toliko obuzimao sveti (ili blaeni)
Avgustin. Paganski intelektualac, koji je preao na drugu stranu, ali je
sauvao neto od svoje blistave gnostiarske pameti i unosio je u
raspaljenu,
opsednutu
kolektivnu
volju
ranog
hrianstva.
Ispovedajui esto i stvari koje nisam mnogo cenio, teio sam se da je i
Bramante pristao da bude dominikanac (ukoliko to nisam uobrazio).
Mikelanelo je, svaki put kad bi se naljutio na papu, pretio da e otii
u Istambul, primiti islam i tamo graditi damije. A zato i ne bi tako
to uinio? Moja jedina prava vera bila je vera brojeva i znakova i od
njenih prvila nikada nisam odstupio. A ostalo je sve bila stvar procene
do koje e se mere svesno uestvovati u ovostranim ljudskim
glupostima.
Mora biti da su dola neka vrlo mrana vremena kad o tako
zatamljenim linim stvarima moemo govoriti ovako mirno. Da, ja Vam

183

sad mirno priznajem da sam bio svesno podeljena linost, i to

saoptavam ak sa nekim ponosom. Nije re o dvojnom kodu, kao kod
Bekovia. Re je o dnevnom i nonom, pravom Bogdanu. Drugi je
pisao "Zaludnu mistriju" i gradio ardake ni na nebu ni na zemlji, a
onaj ubogi, prvi, stvarno je doiveo veliko lino oslobaanje nakon te
Osme sednice i pisma koje je poslao CK SKS.
eleo sam, dakle odluio sam bio samo da parafraziram jednu
jedinu reenicu: "ujem da nema nikakvih spiskova nepodobnih molim vas stavite me na te nepostojee spiskove!" A onda je, najednom,
iz mene provalilo etrdesetogodinje iskustvo. Rei, mine, likovi, bene,
zapenuane gubice, uzvrtele guzice... itav jedan svet u kome sam
proiveo svojih etrdeset graditeljskih godina i svojim pripadnitvom
otplaivao slobodu svojih brojeva i znakova. ernorizac je zbacio rizu,
a bradu nije morao da brije, jer je ni u najluim snovima ne bi
pustio...
- U "Mrtvouzicama" bavili ste se odnosom lingvistike i ideologije.
Mislite li da je tokom poslednje dve decenije u jugosloveskoj politici
uopte bilo ideologije ili je zapravo samoegzistirala ozakonjena
bespravna drava?
- Pozivate se na lingvistike spekulacije, a ja ne bih hteo da se
lano predstavljam. Nisam jezikoslovac. Baratam jezikim znakovljem
u meri i na nain na koji tragam za smislom oblika, recimo, sa lupom
u ruci - nagnut nad nekim arhitektonskim atlasom. Izdvajam figure,
ralanjavam ih koliko mogu, dolazim do elementarnih stilema.
Dakle, i u ljudskom amoru, i u kuinama politikog govora
biram i rastavljam govorne ornamente (i arade!) i iz njih, kao iz
koljki, trudim se da izdvojim po koje dragoceno zrnce kapitalnog
besmisla. Ili po koju opaku pretnju vrlo skrivenog smisla. Dodue, ni
arhitektonika ni lingvistika ne bi mi pomogle da nije neposrednog i
nepotrebnog ivog iskustva. itava jezikoslovnost "Mrtvouzica"
izvedena je iz slunih i vizuelnih uspomena" sa partijskih sastanaka.
Pobogu, u kom su broju, i kakvom naletu hrupile preda me - dok sam
pisao pismo CK SKS-u fantomske uspomene.
Moja "teorija znaenja" nije nauna, jo manje je "dijalektika"
kao, recimo, ona Mihaila Markovia. Moete misliti kako sam jednom
patrijarhalnom ahisti i marksisti izgledao neozbiljno sa svojim
kapricioznim igrarijama. Umeo je i demonstrativno da izae iz sale dok
sam govorio. Recimo, dok smo jo obojica bili "braa pomateri", tj. dok
smo uali obojica pod skutom mama - Akademije. Bio je on tada jo
pomalo i ideolog, ili antiideolog ne seam se tano. No, jedno ili drugo,
doe mu na isto. Verujte, ne znam ta znai re "ideologija". Oigledno
je iz marksizma prela u marksistiki-antimarksizam. Jezikki, ako
ba hoete, reklo bi se i najbednija ideologija, i najopresivnija, i
najgra, ba kao i najispravnija, mora predstavljati ipak neki, nekakav
sistem, nekakvih bilo kakvih ideja. A kad itate bive knjigenaih
bivih marksista nigde ni ideje, ni idejice, ni mrkvice od ideje, koliko
za nekog jo uvek lakovernog Bani-Baksa.
U antimarksistikoj verziji, deklarisanje vrednosti je izmenjeno,
ali i registri su ostali isti... Glupologija je, dragi mladi gospodine,

184

odreivala nau sudbinu u

sadamagistgralno upravlja nama.

naem

bivem

ivotu,

ona

Klaustrofobina mala Srbijica

Ko hteo, ko ne hteo - tek postojao je jedan prilino uspean
jugoslovenski kulturni model: Krlea i Andri su jugoslovenski pisci,
a ne srpski ili hrvatski. Pa i Pavi je jo uvek jugoslovenski pisac, bez
obzira ta propoveda. Verujem da je osiev (i Luletov etc) estoki
antijugoslavizam (posle poetnog estokog jugoslavizma) doao upravo
kad se pokazalo da se srbijanska novonarodnjaka knjievnost teko
uklapa u opti model. Razume se, za mene re "Jugoslavija" ne priziva
ni Aleksandrove orjunae, ni Perine (Pere ivkovia) sokolce, ni
Miloevievebourae i jogurtae, a najmanje jo ove dananje
Brozove-antibrozovske Yugo-pokretae. Sve su to tupi i sramni jugozvuci i bojim se da mi lepu re ne ogade.
A tek ovo jugo-punoglave koje ni najobiniji dravni abac nee
postati! Moja zemlja, kakva je bila, sa svim njenim manama, bila je
povea ledina po kojoj sam mogao, to ree Crnjanski, jahati i dilitati
se sa prijateljima. Dok postoje prijatelji, ni Jugoslavije u mojim
oseanjima i u mojoj svesti nee nestati. Srean sam to sam u cel,
osti, u bloku tako rei, proiveo ivot u zemlji koju sam voleo i ijoj
sam kulturi pripadao. Uasavam se pomjisli da jo nekoliko godina
odatvorim u nekoj Srbijici. A kako e izgledati neki srpski, nacionalni
kulturni model, neke skalamerije od tzv. srpske duhovnosti - kosa mi
se die na glavi! alim pametnu srpsku mladost koja e, htela ili ne,
morati da se povinuje propagandi, da se prilagoava poluinteligentnoj
nebeskoj mitomaniji. I bie jo dobro, predobro ograena, obzidana i
ljubomorno odvojena od ostalog sveta. Pa ljudi, mala Srbijica je ila u
krvave, preskupe ratove ba zbog oseanja stenjenosti i izolacije.
Neverovatno je sa kojom se benavou i pokvarenou sada propoveda
srean povratak u tor!
- Zbog neslaganja sa vaim politikim stavovima neki teoretiari
umetnosti poeli su da omalovaavaju i va stvaralaki opus.
- U novoj srpskoj duhovnoj klimi ne razaznajem baneke
arhitektonske teoretiare - teorije jo manje. A spomenici, ukoliko i
nisu fiziki zatrpani, ve su prekriveni poetnim slojvima arheoloke
praine. Oigledno je da njihovo pravo mesto i jeste pod zemljom, to,
ini se, uopte ne vai za tragove funerarne arhitekture, otkad se
povek upustio da arhitektonskim oblicima deli predele ivota od
predela smrti. Jedino nisam oekivao da e zatrpavanje tako brzo
naii i jo pred mojim oima. Alegorije kojima sam tumaio bizarne
oblike poinju uveliko da se ostvaruju. Na alost, uvek u nekom
obrnutom znaenju. Npr. mostarska partizanska akronekropola - zar
se nisam ubio dokazujui da odslikava dva grada koji se gledaju licem
u lice? Mislio sam na grad mrtvih i grad ivih. A sada dva mrtva grada
u jednom, u ruevinama... Uasno mi je i da pomislim, odbijam od
sebe tu predstavu.

185

Najjeziviji, i za mene lino potpuno neobjanjiv, jeste sticaj

okolnosti sa spomenikom na Dudiku, u Vukovaru. Spomenik, dovren
1981. beleio je tragediju Srba za vreme NDH, obeleavao je samo
stratita. Sad je nastradao od srpskih bacaa. Delije oito nisu
razmiljale u ta tuku i zato. Za mene lino, razmiljanja unatrag o
ovom spomeniku izazivaju neku vrstu vrtoglavice.
Otprilike u vreme kada sam otpoinjao projekte za Vukovar,
proitao sam jednu svoju raspravicu u SANU (jo sam tamo bio sa
njima) o dualizmu urbanog i antiurbanog oseanja sveta, o
graditeljstvu i gradoruiteljima, o moguim velikim novim seobama
naroda (najmanje 15 godina pre pada Berlinskog zida!). Slobodna
razmatranja! Jednostavno, pustio sam intuiciji na volju. Vod hrkova
ili puhova, onaj iz Odelenja za jezik i knjievnost, po obiaju, belo me
je gledao, ama ba nita ne razumevajui. Filozof Markovi se po
obiaju vrpoljio. Vladeta Jeroti, ovek drag i saaljiv, sedeo je pored
mene i teio me drugi put e uspeti da im saopti i neto pametnije.
Ovaj tekst je letos, meutim, u celosti objavio "Lettre internationale".
Obavestili su me da ga smatraju izuzetno aktuelnim, izvinjavali su se
to nisu stavili godinu (1977), kau mnogi bi pomislili da je
antidatiran. Nedavno, uz njega sam, a uz neverovatne dopunske
potvrde koje prua dananjica, izveo i tekst "Ritualno ubijanje grada".
Proitao sam ga na Beogradskom krugu, gdeje lepo primljen, a posle
sam, rasejano, pratio njegovo dalje putovanje. Pojavio se i u
dnevnicima "El Pais", "Svenska Degbladet", "II Manifesto", zasad.
- Hoete li se odrei svog spomenika u Jasenovcu, ako ga
Tuman pretvori, kako je najavio, u "Muzej rtava rata"?
- Podviknuo sam ve onima koji su me telefonom propitkivali
(zamislite: Televizija - Vueli, Radio - Vueli), ali me, izgleda, srpska
mudrost opet nije razumela, kad sam ih upozorio da nikako nije
vreme za - meku pod rep akati. Stalo nam je, valjda, da bar taj
spomenik sauvamo.
- Nakon "dogaanja naroda", ak i nai ugledni kunsthistoriari
insistiraju
na
kontinuitetu
vizantijske
tradicije
u
srpskoj
srednjovekovnoj
istoriji,
ignoriui
u
potpunosti
uticaje
zapadnoevropske estetike, kao i islama.
- Podvedite i to pod kulturno zapanjujui integral prisilne
inferiornosti nacije!
- Mislite li na naciju ili pojedince koji govore u njeno ime?
- ta je uopte takva "nacija"? Niste vi, nisam ja, nisu Fia
David, MirkoKova, Rade Konstantinovi, ve preostali Miloevievi
pisci poput Vitezovia ili Zlatanovia, kao i nekoliko hiljada "pesnika" i
"knjievnih kritiara" i jo dva-tri miliona sirotana uverenih da su Srbi
u srednjem veku jeli zlatnim kaikama, a narodi sa velikim istorijama,
poput Engleza, valjda, rukama i nogama. Teka je frustracija
neprihvatanje injenice da imamo jednu malu istoriju, pomalo
razbojniku, ali simpatinu. Nikada mi nije smetalo to je ona mala,
ali bi mi bilo teko da moram dokazivati da je velika. Iluzija je i da su
drugi iveli u pustarama kad smo mi, na primer, ve "imali
Studenicu".

186

Fakat je, meutim, da su u to vreme u monim gradovima sa

razvijenom robno-novanom privredom ve bile izgraene najlepe
evropske katedrale i gradske kue. Venecija je tada bila bankarska
drava, postojali su mnogi univerziteti (u vreme gradnje Studenice
Pariz je doiveo prvi trajk studenata, odnosno srednjevekovnu 68)...
Narodi sa takvom istorijom gledaju je kao dovreno umetniko delo
kome vie nema ta da se doda ili oduzme i koje u galeriji mogu
gledati oni koje to zanima. Nedovrena srpska, hrvatska, makedonska,
albanska istorija glavni su potpaljivai aktuelne drame, koje kao
krajnju konsekvencu imaju ambicije o stvaranju velike Srbije, velike
Hrvatske, velike Makedonije...
Za Balkan nisu pronaene adekvatne formule. Pa ipak, bilo je i
pametnih Balkanaca. Riga od Fere i kasnije protosocijalisti verovatno
nisu razmiljali o ovom poluostrvu izdeljenom na etniki iste
teritorije, kakve su nastale nakon stvaranja nacionalnih drava. Srbija
je to postala tek proterivanjem Turaka iz Srbijanskih kasaba. Pre toga,
Balkan je bio podeljen na dva komonvelta: austro-nemaki (kasnije
austro-maarski) i turski, tako da se bez pasoa moglo putovati iz
Beograda za Bagdad. Moj ukunded, po majci, trgovao je na celom
tom velikom prostoru i u Kruevcu je imao tale za kamile. Nacionalne
kulture i strasti su se mogle tititi i obuzdavati bez formiranja
nacionalnih drava kakve su pravljene tokom XIX veka po
Bizmarkovom ili Kavurovom modelu.
- Kako, kao protomajstor, tumaite tezu o Srbima kao
graditeljskom narodu, koju je nedavno "patentirao" jedan od trenutno
uvaenih srpskih intelektualaca?
- Ne znam ko je obalavio tu balivernu. A ta onda rei za
Italijane, Uzbeke, Acteke ili Kmere? Dodue, iz ove pozicije teko mi je
da procenim ko je poruio vie sela u bosanskim planinama, ali sa ovo
malo vojne pameti rezervnog kapetana mogu vam nacrtati poloaje
oko Sarajeva, pa sami zakljuite ko granatira grad. Uostalom, kakav je
to rat u kome nije bilo nijednog juria, ve se samo ivotinjski orgijalo
baranom vatrom? Kasnije se, dodue, ba to pokazalo kao brz i vrlo
efikasan metod za promenu etnike strukture, pa e bojim da e
drugovi ohrabreni "uspesima" u Goradu, Sarajevu, Vukovaru doi na
ideju da porue Pritinu ili Novi Pazar.
- Mislite li da se oko Sarajeva zaista bore papci i raja, tj. ruralni i
urbani momci?
- Dovoljno je samo da na televiziji vidite fizionomije koje
zauzimaju gradske i prigradske prostore, koji praktino "silaze u
grad"... Takva lica sreemo i na ulicama Beograda i za njih mi
predstavljamo dekadente, odnosno manje kvalitetne Srbe. Jedan od
postulata srpske duhovnosti uskoro e postati antidekadencija, pa je
ak o jedan vrlo obrazovani pravoslavni teolog sebi dozvolio izjavu
kako je cela umetnost u naem komunistikom periodu bila
dekadenta. U stvari, hteo je da kae "zapadnjaka"! Jo pre staljinizma
i faizma, ruski zatucani slavjanofili su zapadnu umetnost u globalu
proglaavali za materijalistiku i dekadentnu.

187

Pre rata sluao sam Ruse emigrante kako teoretiu da su

Bogorodice na Zapadu prikazane puteno i sa dobrim prsima, dok je
pravoslavna Bogorodica sva od duha, nekako svetaki izdimljena i
sasuena.
Boljevizam je itavu jeziku aparaturu, bar to se tie
"dekadentnog Zapada", bez korekcija preuzeo od pravoslavlja.
- Nedavno je Filip David napisao: "Biti izdajnik u sistemu koji
priziva rat i glad, gde narodiive u groznici, hranjeni mrnjom i
obmanama, bolesni od manije gonjenja i manije veliine u isti mah, biti
izdajnik u takvoj zemlji i takvom vremenu obaveza je svakog asnog i
moralnog graanina". Proglaeni ste izdajnikom zajedno sa vaim
sestriem Ivanom uriem, Mirkom Kovaem i Vidosavom
Stevanoviem, ali ste, za razliku od njih, ovdanji reim kritikovali iz
Beograda.
- Pa vidite, prijatelju, Ksenija (supruga gospodina Bogdanovia,
univerzitetski profesor - p. a. ) i ja preturamo, sreujemo, ona sreuje,
ja joj dosaujem, iseke iz tampe, posao dosadan, ali neophodan. Tek
toliko da se zna ko je i kad okidao na mene. Ne bih hteo da mi sutra
estita na hrabrom dranju, na asnoj (uostalom, stvarno asnoj)
borbi za jedan nov, naim nacion-magarcima nezamisliv, drugi, bolji,
pravi verodostojan imid Srbije neko ko je koliko lane, ili jo jue
pozivao na lin, paljenje, kaikarenje, a u nekoj pitomijoj varijanti bar
na moje hapenje.
Nisam u inostranstvu, ali Srbija ne zna ta ja mislim, ta
govorim, najee ne razume ni zato me biju. Uz sistematsko
preutkivanje, skrivanje moga imena u medijima, , idu i stalne
dezinformacije o tome da sam emigrirao... U Zagreb, Be, Pariz. Da
sam mlai, verovatno bih i otiao. Zato da ne? Stvar svoje zemlje,
prava stvar, ponekad se ak moe bolje i efikasnije odande braniti.
Setite se koliko je samo politikih emigranata vodilo borbu za Srbiju
izvan Srbije! Ovako, imam staraku satisfakciju: ostajem za inat.
U stvari, nemaju razoga da me isteraju, jer su me ve isterali, pa
ih tako, na neki nain, i ja vie kritikujem spolja, kao da sam sa
Mirkom, Vidosavom, Borom osiem. Samo za poslednjih pola godine,
recimo, desetak mojih intervjua obigralo je svet, nekoliko eseja otilo
je naporedo na vie jezika, a Srbija o meni zna ono to joj kau Mida i
Bida, neki Musa, narodni poslanici, potpredsednik Skuptine
Petrovi(10), koji malo-malo pa se seti da me treba uhapsiti i to javno
saoptava. Ako je o daljim dostavama re, nai e se i poneki Zoran
(jedno dva najmanje), i poneki eljko (nije Ranatovi, ve Simi), pa
ak jednom, malkice, i jedan ljupki Bogdan. Koliko pre mesec dana,
zbunio me je besomuan napad Darka Ribnikara povodom intervjua u
"Le Figarou" sa mladim Patrick de Saint-Exuperuyem: Nije umeo da ga
prepria, a i to bi? Bilo je sasvim dovoljno, onako musavo i mucavo,
saopteno koliko da obavi zadatak, pa da mi ponovo otponu pretnje
telefonom. Da li e Darko ovo nekako uspeti i da naplati i tako,
videemo. Doe mu napad na mene kao neka domovnica, kao atest
moralno-politike podobnosti...

188

Napomene:
1. Antonije Isakovi.
2. Mihailo Markovi.
3. Dejan Medakovi.
4. ivorad Stojkovi.
5. Borislav Mihailovi Mihiz.
6. Milovan Vitezovi.
7. Peat, Knjievni mjesenik za umjetnosti, nauku i sve
kulturne probleme, 1939-1940.
8. Partijski funkcioner u Vojvodini.
9. imi.
10. Bora Petrovi.
Intervju: Miko Lazovi
Stav, 18. septembar 1992.

189

19. eeljeve zlatne kaike

Usamljeni gospodin u zagasitom, podugo noenom plavom

demperu, smeim samtericama i toplim mekim papuama, i njegova
gospoa Ksenija, doekuju gosta polako otvarajui vrata. Na prvom
katu turobne zgrade u Tolbuhinovoj ulici. Na prozorima su sputene
drvene alukatre a na ulazu katranom ispisani grafiti i duga strijela
koja vodi prema stanu. Presuda. Izreena samo zato to se sijedi
gospodin odvaio zaloiti sve da pobudi grizoduje u svjetini koja ga
okruuje. Nekadanji je gradonaelnik Beograda iz generacije rijetkih
koji su se usprotivili gnomima srbijanske politike. Ugledni arhitekt sve
to stoiki trpi. Posjetitelju koji odlazi iz njegova doma ostaju moralne
dileme: objaviti ili preutjeti, potai luake koji e po tko zna koji put
pokuati izmom i akom presuditi mudrosti.
Tako e se u toj ulici srama odvaiti i zatititi ovjeka koji od svih
dobara posjeduje samo - zapamene rijei!
Rijei. Pariki Le Figaro u lipnju 1992. godine objavio je poruku
Bogdana Bogdanovia: "Oni su (SANU - op. . H. ) zajedno s
Miloeviem suodgovorni za katastrofu. Oni su probudili i zapalili
tisuljetne srpske mrnje, nae nezavrene bitke, nae povijesne
frustracije. Miloevi je samo ideje proveo. Sve to se sada dogaa, ve
je bilo napisano. Tko je uo sijedog gospodina koji se usudio pozvati
svoje studente i druge mladie u studenome 1991. da dezertiraju iz
srpskog prljavog rata.
Opratajui seod njega na pariki kolega Patrick de SainteExupery u lipnju je zabiljeio javansku rije amok, bjesnilo. Danas, est
mjeseci kasnije, kako je danas u Srbiji?
- Oajno je. Nismo se mnogo nadali, ali ovo... Kako vama sve to
izgleda? Strano? Nije ovdje u igri samo izborna mainerija. U pitanju je
i narod. To semoe objasniti samo poremeajem. Ludilom. To je ludilo.
To e odluiti i osievu sudbinu. On je otac toga ludila, a sad je krenuo
da to spaava. Ne, ne, propustio je mnogo toga, previe.
Veernji list - Pa, nije li upravo Dobrica osi, na srpski izborni
dan raspoloeno rekao: Srbija polae ispit, lekciju iz demokracije?
Bogdanovi - Gotovo je sa ispitom. Gotovo. Oigledno je eelj
povukao deklasirane, najprimitivnije slojeve koje ima svaki narod na
svijetu i koji se u ovakvim vremenima razbuuju. Sada postaje opasan
i Miloevi. to e sve eelj povesti i kada e udariti? Za mene i moju
enu sve je ve gotovo, ali to e biti s mladim svijetom. Odavde je
pobjeglo vie od sto tisua mladia, a mala je ovo zemlja i mali narod.
To to se ovdje zbiva kao da postaje neka endemina, kronina
bolest. A mi? Mi imamo odliv pametne djece. Dotiu ljudi iz krajina i s

190

njima opasni. Moda je bolje da odustanemo od ovog razgovora. Ja

imam grozan osjeaj. Prosto se bojim da ne napravim neto i u odnosu
na vau sredinu. Bojim se, u takvom sam raspoloenju da mi se sada
ini: nalazimo se pred totalnim ratom. Taj mali, agresivni mentalitet
doveo je do toga da sada ne znaju to bi. A i to svijet moe oekivati
od eelja? Granice na Sutli, Kupi, u ponoru do kraja.
- Izlog takvih elja stalno je otvoren i jo je jednom ponuen u
prosinakom broju "Knjievnih novina"...
- To ne pratim.
- ... U tekstu "Tko su ti Srbi katolici"...
- Pa zna se tko su Srbi katolici - Stevan Nemanja je bio Srbin
katolik. On je poslije postao pravoslavac, i tu staju i treba da stanu
sve te prie. Boe, boe...
- Dakle, u tom izlogu tragikomine domiljatosti jedva da je ostalo
Hrvata kajkavaca, a svi su ostali Srbi...
- Takva skala miljenja je obina budalatina, kao i kod Vuka
Karadia, koji je tako mislio.
- Ali iz te skale miljenja izrodio se govor topova i pogroma,
srueni gradovi, tisue i stotine tisua mrtvih. Gdje se to djenuo
ovdanji intelektualac sa svojom svjeu?
- Gdje. Pravili su izlobu u Parizu, Zamislite tu perverziju,
umjetnikom fotografijom pokazati grad, Vukovar, grad koji ste
razorili. ovjeka hvata uas kada samo i pomisli na Vukovar,
Sarajevo, Mostar. Dubrovnik. Poznavali smo tamo ljude, imali smo
prijatelje. Jo se sjeam svojih koraka i njihove muzike pod
vukovarskim arkadama. To je ono to ovjek nosi u sebi kao i glasove
prijatelja koje moda vie nikiada nee uti ni vidjeti, a ovdje, na samo
250 kilometara zrane linije od Beograda, gori Sarajevo i nitko ga ni
ne spominje. Vukovar je samo 120 kilometara blizu i daleko od govora.
Ovdje vlada neka strana amnezija, iskljuivost, kao da nita ne
postoji. Trude se da sebi objasne kako se moe ivjeti, praviti
televizijske emisije, kabare, predstave u kazalitu. Mrak se ve uasno
spustio na kulturu. Ako ste zavirili u knjiare, tu su sve same knjie o
genocidu, knjige o starim carstvima i kalendari, knjige o
parapsihologiji neke Vave. I to je sve.
- Na djelu je oito redizajn. U kazalitima su predstave o generalu
Nediu, knezu Pavlu, o svim srpskim izgubljenim bitkama, od Kosova
naovamo.
- Straan je poremeaj ljudskih dua. Osobito u srednje
generacije. Mladi e se ipak opredijeliti za ili protiv, ali
etrdesetogodinjaci su presjeeni. Mi stariji, mi smo otpisani. Ne
znam kako je kod vas, ali ovdje mi ne moemo ivjeti od popova na
televiziji. Kada ste ateist, ili tonije agnostik, bolje vidite tko vjeruje a
tko ne vjeruje u Boga. Ja cijenim, duboko potujem kad vidim da
netko vjeruje. Ponekad i zavidim. Ali, kad gledam tu nau popovsku
falangu, osim ovog nesretnog patrijarha Pavla, koji valjda, valjda
vjeruje u Boga... drugo je sve sam razbojnik. Sve sam radikal. emu
sve to. Pa zar ih nije strah. Ostalo je ta srednja mjera beogradskih

191

intelektualaca, koji bi sad htjeli ispasti borci protiv ovog uasa, ovdje,
kao da je mogue ivjeti ovdje kao da se nita nije dogodilo.
- Kako vi ivite?
- Sada se malo smirilo. Ali, do kada? Zato je prola godina bila
stravina. Tu su pucala stakla, prijetilo se bombama. To su bili fiziki
pokuaji napada, a drugi su bili kroz novine. Opustim se ponekad s
prijateljima u Graanskom savezu Srbije. Prole godine, u godini
stranih progona otiao sam jednom ak i pjeice do tamo, za sat dva
s prijateljima, u oazi. Mismo ondje slini mormonima, kvekerima. Mi
smo obitelj, gotovo sekta. Kad izaete na ulicu, tamo je drugi svijet. Tu
su ljudi, tamo, sjajno hrabri. Odlazili su u Hrtkovce u vrijeme onih
groznih zbivanja i dovodili u Graanski savez Hrvate i Hrvatice,
uasnute ljude i ene u oku. Pokzavali su, koliko su mogli, pokazali
da graanske hrabrosti ipak ima, i asti.
Znate, uo sam juer jednu priu. Jedan moj prijatelj, pacifist,
bio je u Nizozemskoj i tamo je razgovarao s jednom Njemicom, jednom
od efova pacifistikog pokreta. Rekao joj je da, ako se nikakok
drugaije ne moe, morat emo se faizmu suprotstaviti silom. Ona ga
je zgranuto pitala - pa zar jedan pacifist smije tako govoriti? Odgovorio
joj je: "Pa zaboga, gospoo, kada je u pitanju faizam, onda nema
druge. Kamo sree da je netko mogao njemaki faizam zaustaviti na
vrijeme, makar i silom. Gospoa ga je pogledala i zaplakala. Tek
kasnije je saznao da je razgovarao sa Hesseovom keri.
- Prije nekoliko godina, ovdje, u Beogradu, pokojni Oskar Davio,
komentirajui Miloeviev uspon, rekao - on je uzjahao srpskog tigra, atigar e, prije nego ga strpaju u kavez ili probodu kopljima, na kraju
sveopeg klanja, pojesti svog jahaa. to vi mislite o toj slici?
- Tigar, to je malo prejako. To moe biti i neka druga ivotinja,
manje pompozna. Ma kakav tigar! Tigar je bar pojava, mitska
ivotinja. Davio se to usudio vama rei, jr niste iz Beograda. Oskar je
bio uasno preplaen ovjek. Mnoge je i razne je batine podobijao.
Mislim da je i kao Jevrej bio uplaen, tako a je odmah shvatio tko je
Miloevi. To su bili Daviovi posljednji dani i on nije smio javno rei
to misli.
- U asopisu "Pacifik" proitao sam va tekst "Zavaene
memorije", u kojemu ste napisali: "Dobar dio poluobrazovanog srpskog
puka, opijen Miloevievim vraanjem dostojanstva, uvjeren je da su
Srbi u srednjem vijeku jeli uz pomo zlatnih kaika". Da nije traginih
posljedica, ta zabluda bi bila komina.
- Tu priu o tim, da li zlatnim kaikama, da li zlatnim
viljukama, kako kad, ja sam sluao dva, tri desetljea unatrag na
svojim putovanjima. Gdje god je bio neki srpski manastir, mene bi
vodio sekretar komiteta da mi pokae freske i da mi objasni - kako
smo mi jeli, da li viljukom, da li kaikom od zlata, i to ga
impresionira, jer i danas nevjeto barata kaikama i viljukama. Ta je
pria prava burleska. No, tu je i nastavak teksta, sjeate se, itali ste o
Studenici?
- Da, malo koji narod ima Studenicu...

192

- Upravo ta uvena reenica pripada tipinom anru

meunacionalnog nadmetanja. Studenica je graevina dostojna
respekta, naroito do tri etvrt svoje visine. Oduvijek sam se divio
majstorima koji su je gradili. To je lijepa, talijanizirana crkva, ali u
vrijeme kada se gradila Studenica malo koji narod ve nije imao
poneku svoju Studenicu. U to je vrijeme Pariz ve imao svoju prvu 68.
prvi studentski trajk, Sorbonare na ulicama. Takvo nadmetanje nije
nita drugo nego morbidni romantizam. Nacionalna povijest je opasna
stvar. Narod koji nema snage da se s ironijom postavi prema vlastitoj
povijesti nije je ni zasluio. Kad e se kod nas netko naaliti s
Karaorem, recimo. Onako kako Englezi ismijavaju svakog u svojoj
povijesti.
- Ali, za ironiju je nuno stvarno poznavanje povijesti.
- Nema u nas povijesnog znanja, jer se nije ni uila u kolama.
Pa umjesto nje dolazi do usmene nadogradnje. Poinju fabule,
mitizacija. Mi smo znali, u onoj predratnoj, kraljevskoj koli, da zvona
nisu zvonila na Notre Dame u Parizu nakon kosovske bitke. Profesor
nam je rekao: "Vjeruje se, ali nije tono! Zvona su zvonila poslije bitke
na Rovinama u Rumuniji, u Vlakoj, gdje su Srbi sudjelovali, razumije
se, ali na strani Turaka. To je povijest. Ovdje nikoga niste mogli
razuvjeriti, pa je nepostojea parika zvonjava postala dnevno-politiki
lagvort - zvonila su zvona da proslave pogub krana na Kosovu.
Kao i svaki razgovor tako je i ovaj morao negdje stati. Jedan
jednostavno iskreni ovjek, koji sse usudio izrei: Srbija ivi u
civilizaciji lai - ostao je osuen na progonstvo u vlastitoj zemlji, jer
nije pristao na bijeg. Ne elim otii, rekao je pozdravljajui se i
primajui novog gosta, jer to bi oni i eljeli.
To su knjige, dokumentacija, u malom stanu koji odie
predmetima graanske skromnosti, odmjernosti do siromatva. Moda
ve ovih dana gospoa Ksenija opet mora strpljivo skidati gadosti,
poruke uvara novog srpskog udoreda. Gdje je tu mjesto za ovjeka
koji je nedvosmisleno rekao: "Moda je izraz nacionalizam previe
jasan, previe civiliziran za Srbiju. ete Vojislava eelja danas
moemo uporediti s njemakim SA odredima. Tko zna ne ekaju li ve
ubojice zapovijed za Tolbuhinovu ulicu. ovjek kojemu su zabranjene
ulice vlastitoga grada, blago crvenih kapaka i umornih oiju, pored
radio aparata iz ranih pedesetih, vie no oslukuje korake. Buka je
dovoljno jaka.
Intervju: eljko Hodonj
Veernji list, Zagreb, 16. januar 1993.

193

20. Zlokobna sreka

Nekad se, u trenucima nedoumice, pribegavalo mudrosti

sluaja. Nasumce izvaeni delovi uvenih tekstova spajani su u
neoekivane poruke. Igra je podsmeljivo nazivana Sortes Vergilanae,
a ja se te igre ne bih setio da sino, sasvim sluajno, nisam i ja
izvukao Vergilijev loz. Ne razmiljajui mnogo ta radim, spojio sam
dva uvena knjievna naslova i pokuao da ih proitam kao
predskazanje:
Rat i mir, zloin i kazna.
udna reenica i udna opomena. A ipak jasna i nedvosmislena.
Rat kao zloin, mir kao kazna za jedan sraman rat koji nismo umeli
da predvidimo i da ga zaustavimo pre no to je otpoeo. A nije bio
nepredvidiv. Davno se iza brda valjao. Pripremali su ga razigrani
slobodni strelci meu mlaim intelektualcima, ba kao i sumorni
starci u poasnim nacionalnim institucijama...
Raspravljam o miru kao o moguoj kazni, a nemam pojma da li
je mir uopte mogu. Ko sme tvrditi da rat nee potrajati i celu
deceniju? Ko se sme zakleti da neki balkanski Vijetnam nee ve
sutgra otpoeti? Ili e se moda - ni to niko ne zna - ve u narednim
nedeljama rat rasuti u sijaset malih "kantonalnih" ratova. U tom bi
obliku mogao neogranieno trajati. Ono to bi se izgubilo na estini
ratnike strasti, nadoknadilo bi se lukavim strpljenjem i istrajnou.
Nade su vrlo mutne, ako ih i ima. Moe se desiti da tehniari
svoga posla, politiari i diplomate, nekako zaustave rat, da ga
uspavaju, da skrpe neki mir. Ali, kakav bi to mir bio? Mir jedva malo
manje zastraujui od rata, mir poruenih gradova i razorene gradske
samosvesti, mir pobrkanih, razvejanih ili, jednostavno spaljenih
uspomena! Nee li to biti samo nastavak rapsodije tla i krvi... krvi ak
i na asfaltu. Taj mir ne bi bio pravedan, ni mudar. Ne, ne bi bio pax
urbana, spokojan mir ustaljenih civilnih, cvistikih, civilizovanih
vrednosti. U podsvesti tribalnog bunila tinjale bi svakojake,
neverovatne revandikacije. Iekivale bi se prilike za nove podvige.
Negovali bi se nesporazumi sa komilukom i sa vaseljenom i u tim bi
se nesporazumima pronalazila potvrda vrstine narodnog karaktera,
neka vrsta ojstva i junatva.
Male, iskljuive, manijake dravne zajednice, ije projekte ve
vidimo, pokazae se kao izvrstan okvir za kolektivni autizam, za
ksenofobiju i mizoneizam. Pretpostavljam da bi za svakog ko pristigne
iz normalnog sveta one neodoljivo podseale na samozaljubljene,
letee - dakle, stvarno nebeske! - dravice Donatana Svifta (Jonathan
Swift). Razumese, ako izostavimo simpatinu benavost laputanskih
akademika, a zadrimo se na samoj sutini arogantnih predstava o
nadmonosti njihovih autohtonih, dakle monokulturnih institucija.

194

injenica da je svaka prava kultura, za razliku od laputanske,

nesavrena, nedovrena, pa i "neista", mogla bi otrezniti ponekog
dananjeg i ovdanjeg nebeskog mudraca samo kad bi mogao da
takvu injenicu shvati i prihvati. Ali kako i kome objasniti da kulturni
arhetipovi gotovo po pravilu potiu iz geografskih, vremenskih i
jezikih ambijenata negde daleko izvan nacionalnog podruja. Takve
finese, zacelo, ne dopiru do ruitelja Vukovara, Mostara, Foe,
Sarajeva, a ne dopiru ni do njihovih uitelja.
A upravo se na primeru ruitelja i podstrekaa potvruje
pomenuto pravilo. Oni se, po sopstvenom priznanju, spremaju da
definitivno posrbe sve pravoslavne crkve u Vojvodini, pa mnoge i u
Srbiji, tako to e ih prezidati na novovizantijski nain. Videemo, ako
da Bog, kako mali okica zamilja arhitektonsko pokrtavanje baroka.
A mi sirotani koji volimo i naivno-folklorne barokne derivacije, ba kao
i rafiniranu, plemenitu "neistotu" vizantijskih graevina, oseaemo
se, opet, ponieno i postieno.
Humoristika strana sumanute zamisli je u tome to bi
nastradala i beogradska Saborna crkva. A ukoliko bi se
novoproglaeni graditeljski kanon proirio i na Rusiju i Ukrajinu,
dobra treina ili bar etvrtina pravoslavne sakralne arhitekture
doivela bi sudbinu Vukovara.
Burleska nije aljiva ve zastraujua. Mir koji bi kao kazna
doao posle rata sve bi nas osudio i na mnoge druge, vrlo mrane
stilske hibride. A stilske greke nisu, ponekad, nimalo bezopasne. U
sumranom duhu izbornih srodnosti nali bi se bratski zagrljeni i
ruitelji i graditelji, piromani i vatrogasci, bivi prijatelji biblioteka i
novi izdavai, ubice i pisci, generali-klovnovi i umetnici-zabavljai,
politiari komedijai i glumci od karijere. Neko bi se, moda, dosetio
da na vreme raspusti paravojne jedinice, ukoliko se one same ne bi
dosetile da na vreme preu u ilegalu. Sudbonosni prefiks "para"! Sve
bi bilo paralelno logici i u obrnutom smeru, dakle paralogino, sve bi
bilo
parapsiholoki,
paraduhovno,
paraetiki,
paraestetiki,
paranauno,
parateoloki,
paramitoloki,
paratradicionalno,
paraistorijski, parageografski, paraantropogeografski, paranarodski i
paranacionalno,
parapatriotski,
paraapologetski,
ali
i
parakontestatorski i paraopoziciono... Sve bi bilo uterano u udvojeni
raster udvojene stvarnosti: ono to nije izgledalo bi da jeste, a ono to
jeste teko da bi se dalo videti i shvatiti... Ostalo bi jo da svaka od tih
malih izopaenih "civilizacija lai", pa i srpska meu njima, iskae sve
svoje savrenstvo i da se ustolii za mnogo generacija unapred. Da li je
to dovoljna kolektivna kazna za nae grehe?
U toj i takvoj nesumnjivo boanskoj presudi nepravino je jedino
to e ona mnogo vie pogoditi one koji dolaze no one koji odlaze.

Iz izlaganja u Beu, na tribini "Zloin i kazna",

Vreme, Beograd, 17. maj 1993.

195

21. Podsticaji uspaljene mate

Bogdan Bogdanovi ivi u nekoj vrsti line izolacije ne gubei

prisustvo duha u tihoj reenosti da istraje u vivisekciji srpskih
nacionalistikih mrtvouzica i u suprotstavljanju ratu bez smisla na
jugoslovenskim prostorima. U desetak intervjua poslednjih godina
govorio je protiv rata, posle ega su sledile diskvalifikacije i neuvena
satanizacija.
Godine 1987, pod naslovom "Mrtvouzice" on je u jeziku lanova
jednog centralnog komiteta pokuao da prepozna "iz kojih je razloga
relativno naivna groznica nerazuma dobila u naim vremenima tako
opake, strahotne razmere, preobratila se u pravu poast iracionalizma i
institucionalizovanog bezumlja". Tada je pisao: "Srbija je umorna od
poigravanja nacionalnim dramama i od njihovog razbijanja u sitne
aspre i groeve dnevne politike. Umorna je od svoje istorije koju ne
razume i nad kojom se udi. Umorna je od tekih traginih, moda i
nesmislenih ratova koje je vodila, a jo je umornija od sulude apoteoze
tih ratova i od truba i doboa koji na izmaku dvadesetog stolea, jo
odjekuju u njenom duhu i sluhu".
Ulaz u stan profesora Bogdana Bogdanovia, tvorca spomenika
jasenovakim rtvama, iaran je ogromnim crnim grafitom koji see od
prizemlja do prvog sprata, na kome pie da je to "ustaki stan Bogdana
Bogdanovia". Profesor Bogdanovi ne brie te grafite, kao da ne eli da
smeta Srbiji da na svoj nain nagrauje protivnike rata koji je
upropastio njen ugled i njenu budunost, one koji bi moda mogli da
predstavljaju iskup njene savesti.
VREME - Dobro se drite, tu, na uburi, profesore...
Bogdanovi - Da emigriram nisam hteo nikad. To zadovoljstvo
ipak nisam mogao da im pruim. Planirao sam, tanije pregovarao sa
nekim ljudima, da se preselim u Sarajevo i da u jednu staru kuu
premestim Novu arhitektonsku kolu iz Malog Popovia, odakle su me
isterali. To je bilo godinu dana pre katastrofe. Mislili smo da e Bosna
biti neutralna, da e biti demilitarizovana, da e moda biti pod
protektoratom. Ona e, moda, i biti pod protektoratom, ali to vie nije
Bosna, to je sad le...
- Otpor ovom bezimenom (etnikom) ratu izraavali ste kroz
suprotstavljanje gradoruiteljima...
- Pre dvadeset godina pisao sam da u modernom svetu gradovi
postaju vaniji od nacija koje su se obelodanile tokom industrijske
revolucije i koje jo uvek toliko pritiskaju pamet svakog sadanjeg
pametnog oveka, a gradska pripadnost, oduvek, otkada postoje i
pravi gradovi i pravi graani, bila je vanija od etnike.

196

U velikim gradovima sveta, poevi od Memfisa i Vavilona, ak i

"nacionalni" jezik nije bio sasvim jasna kategorija. U istom velikom
gradu u okvirima iste gradske kulture, moglo se govoriti raznim
jezicima, pod uslovom da svi razumeju onaj osnovni, tihi ili buni, ali
u svakom sluaju nemuti jezik grada koji su po slobodnoj volji
odabrali.
Izbor grada je etika i estetska odluka. Da sam mogao da se
odvojim od Beograda (jer i to je bio izbor, danas mi se ini vie
nesrean no srean) odabrao bih, verovatno, Bolonju, jer ima lepe
arkade, kao to je doskora, u malom, i Vukovar imao.
Sada je Vukovar uniten, Hrvati obeavaju da e, ako ga dobiju,
taj grad ostaviti tako u ruevinama. Nisam jo smogao snage da
obiem taj srueni grad. O Mostaru jo ne govorim, jer nisam jo
doao dotle da to sebi utisnem u svest. Sarajevo me podsea na
oveka koji lei i uzalud pokuava da ustane. U cel, om tom ludilu ima
jedne strane metode - ruenje grada je najjednostavniji nain da se
promeni regionalna etnika struktura. Izgleda apsolutno ludo da grad
koji elite da zaposednete, jednostavno poruite. Tu nas vie nikad
nita nee izvaditi.
Uvaeni pisac romana u kojima nema ni grada ni gradova, sa
neskrivenim jedom govori o onima koji bi hteli da nam nametnu
atribut ruitelja gradova... On pritom zaboravlja prostu obavezu da
kae ko je nesrene gradove, gradove romane, poruio, i zato.
- Poslednje generalsko objanjenje glasi da umadinci nisu hteli
u rat, nije bilo dovoljno peadije, i da je stoga oko Vukovara korieno
teko oruje.
- To objanjenje je strano. Onda je pitanje zato umadinci
nisu hteli u rat i u koji jo rat nisu hteli umadinci. Nisu hteli jo na
Slivnicu. Dva puta je taj narod odbio da ide u rat. I bio u pravu.
Strano je to to mi ne znamo da li e se u nastavku prie umadinci
uzdrati, ili e krenuti na Kosovo.
Gledam Bugare, oni su drilovani da izbegavaju rat; Srbi su, pak,
drilovani da srljaju u rat. Jedna od bitnih strana tog rata je to to je to
rat meu braom. Kako e se ta deca spasavati od onoga to su
doiveli? Mnogo nae dobrodunosti se pomealo sa moralnom
indolencijom.
Meni je najstranije to sam verovao u dentlmenstvo naeg
ratnika. Kako se desilo da sad uu u taj pokolj kao vuk u torinu?
- Mislite li da je ovo to nam se desilo, rezultat koncepcije, ili
haosa, ili gluposti?
- Ako je narod zahvaen glupou i to je neija krivica. Bile su
tu neke kole, bila su ministarstva kulture, bili su tu neki Dositeji
Obradovii.
- U "Mrtvouzicama" ste napisali da je Srbija na Istoku, Srbija na
marginama civilizacije zapravo umorna od civilizacije koju nije ni
dodirnula...
- Bojim se da raste neto gore od svega, raste jedan model
mraka, raste jedan model nelaike Srbije, klerikalne Srbije, mraka

197

nad mrakovima, mislim na juri teokratije na sekularnost srpske

kulture.
Sad je raspisan konkurs za ureenje podzemne eleznike
stanice kod Vukovog spomenika. im sam video iri, bilo mi je jasno
ta e konkurenti ponuditi: ocila, gusle, reminiscencije epske, Majke
Jugovike, moda i ovu iskasapljenu decu Milivu. Koja je to
nekrofilija?
Ljubav sa smru.
Jednog dana, kad doe taj teki momenat, a on dolazi, kada
emo govoriti o srpskoj nacionalnoj katastrofi, kad se budemo pitali ko
je odgovoran i kako je dolo do toga da smo postali poslednja nacija u
Evropi koja je okruena tolikim neprijateljima i toliko omrznuta, onda
e se mnogi veliki mozgovi iz Akademije nai na optuenikoj klupi,
ako to doive.
Ko je ubio tu nau decu? Ko je taj demon koji je doveo dovde?
Tokom tog antiratnog angaovanja uvek sam se seao vlastitog
ranjavanja u prolom ratu. Strahovito su me iritirale sve ove posete
bolnicama. Pred kamere nameste lake ranjenike, ili od kamere sklone
ruku koju nema, da bi ga potapala neka budala po ramenu. Bolnica
vojna, to je neto drugo, to su razvraeni stomaci, to su trepanirane
lobanje, to su ljudi bez udova, raskomadani. To sve televizija krije.
- osi kae: "velika nesrea".
Smrt je za mene bila neka visoka apstrakcija, ali ovo je neko
elementarno, kako da kaem, puteno drugovanje sa smru. Priroda i
smrt, to je formula koju sam i sam poneo iz rata. Onda to moje
umiranje po bolnicama, est meseci sam se mrcvario u sepsi, u
gnojevima, u tekim temperaturama... ali to nije bilo drugovanje sa
smru na ovaj erotski, na ovaj libidozan nain.
Taj saldokusac srpske gorine, taj degustator vremena zla, kao
da u sebi nosi narikau. Gledao sam to u Pljevljima, umoran je bio i
nekako povijen... Ne volim da vidim kadmi drug tako malaksalo
izgleda.
- Bili ste drugovi, Vi i osi?
- Od svih njih jo sam se najvie sa Dobricom druio. Pokuavao
sam da ga neem nauim, ali nije ilo... Mi smo njega voleli, doao je
kao seljae, nosio opanie, zvali su ga "Geda" i on sedrao tog svog
nadimka. Poeo da se buni tek kasnije. Moj otac je jednom za vreme
ruka rekao: "Deco, njega zovu geda! Narod ne daje nadimke
sluajno. Videemo ta to znai!"
- Kako vam on sad, kao ef drave, izgleda?
- Jednog trenutka sam pomislio da je uvaeni ef moje drave
koja jo nije moja, a koju deca zovu "gedistan", preiveo moralni
preporod. Posle prvih njegovih prepotopskih gnjavaa, video sam da
on nema moralne prepreke. On apsolutno ne smatra da je mnogo
pomogao da se napravi neto tako runo.
Posle sam se uplaio da on ne bude ratni predsednik.
- Kada je "puklo" vae prijateljstvo?
- Kad sam se vratio iz Amerike pokrenuli smo Novu
arhitektonsku kolu. Nova arhitektonska kola je bila neka vrsta

198

Crvenog fakulteta u skladu sa tadanjim duhom vremena. Liberali su

nas, izgleda, podravali. Kao "crveni dekan" nisam se svideo mom
novom akademskom drutvu, drutvu hijerarhije.
- Konano ste raskinuli sa Akademijom 1981?
- Iz tog drutva nosim mune uspomene. Mislio sam da emo
moi da razgovaramo o ozbiljnim stvarima. Shvatio sam da se tamo
pogotovu na umetnikom odeljenju, ne dotiu filozofije, arhitekture,
grada, istorije, a registruju nedolazak na sastanke...
Od njih sam se lako otkaio, jedan prijatelj mi je rekao da sam
tu atmosferu u jednom intervjuu opisao pomalo sviftovski. Posle toga
ja tamo vie nisam pripadao, a oni su me i dalje smatrali svojim
dopisnim lanom, zadrali su me da se ne bi desilo da neko napusti
Akademiju. ak su mi i neki novac slali, ali sam im ga redovno
vraao. Hteo sam ak da zatraim pomo Odbora za ljudska prava.
Pretpostavljam da bih mogao da izaem iz manastira, sa malo sree
moda bih mogao da pobegnem, da sam ensko, i iz kupleraja na
Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato to iz nje niko nije
izaao.
- ta je, u stvari, Akademija?
- Prolo je vreme akademija.
Srpska akademija je sva bila obuzeta stavom da bude radna
akademija, kao one u Sovjetskom savezu iz vremena Brenjeva, kada
je to bilo ministarstvo za nauku. Da je preuzela primer francuske
akademije, da bude slatki cirkus i neka satisfakcija za starce koji
povremeno mogu da okae one sabljice, bilo bi mnogo bolje...
Deroko mi je jednom rekao: "ta rade ovi tvoji komunisti?" Ja
sam se sa tim starim akademicima slagao, oni su me i primili u
akademiju, a svaao sam se sa svojim partijskim drugovima. Oni su
uvek sve politizovali.
Hteli da budu veliki faktor u drutvu, a onda je to vrlo brzo
preraslo u volju za mo. Imali su jednu razraenu priu o svoijoj
misiji. To bi bilo u redu da su imali politikih ideja, ali sve je ispalo
naopake. To to pie u Memorandumu, sluao sam hiljadu puta pre
toga. Govorili su da je Akademija samo jednom potrebna svojoj naciji.
Eto, sad je bila potrebna i evo ta su uradili.
Neki kau da su ak planirali, a to mi je krajnje verovatno, da
su imali neke odbore za demografiju i da su ak izraunavali koliko
Srba moe da pogine za osloboenje zapadnih krajina, a da ne bude
ugroeno bioloko bie srpskog naroda. Ne znam da li je ta brojka
dosegnuta, ali vidim, to se Srba u Hrvatskoj tie, da su uspeli ono to
nije uspelo Anti Paveliu.
- Da li se moglo predvideti da e se sve tako tragino zavriti?
- Krleina zapanjujue uasna slika naeg sveta bila je tana: ta
njegova krv i to njegovo blato. On je nosio oseanje kataklizme. Ja
sam nosio neko mutno oseanje da dobro biti nee, ali da e biti toliko
strano nisam mogao da iscrtam sebi nikako. Pre nego to nas je
stigla ova nesrea pisao sam o gradoruiteljima. Kada sam saoptavao
tekst za grad i protiv grada, i govorio o gradoruiteljima, Pilja,

199

Markovi je izaao, moj tekst ga je, tada pre desetak godina nervirao.
Danas ga objavljuju na zapadeu kao krajnje aktuelan tekst.
Imao sam neku proroansku intuiciju. Za spomenik u aku
bukvalno sam doao do nekih ivotinja koje grizu. Zakljuio sam da je
zver u nama. Kad sam pravio spomenik u Vukovaru, crtao sam grad
propadanja. to je najgore, bojim se da ni sam ne vidim koliko je to
strano.
- ta je "istorija bolesti"?
- Ispada da je dananji neobuzdani virus nacionalizma odgajan
in vitro, jo u komunistikom vremenu. Taj novi nacionalizam kao da je
upio u sebe svu ogranienu aroganciju marksista, svu iskljuivost i
svu hipokriziju boljevikog karakternog tipa i spojio sa
najmorbidnijim varijetetom pseudo-romantizma. U Srbiji, a verujem i
u drugim delovima biveg jugoslovenskog prostora, najogoreniji
dananji antikosmopoliti, verski preobraenici, pa i fanatici rasizma,
proizali su iz dogmatskih komunistikih redova.
U okvirima proleterskog internacionalizma, pomno je uvana zlu
ne trebalo bomba nacionalizma. Jugoslavija u tom pogledu nije bila
izuzetak na istoku. Republiki centri, tanije republiki centralni
komiteti Saveza komunista, imali su svoje tajne nacionaliste, a i svoje
javne disidente, tu opasnu divlja, ali uvek po pravilu divlja pod
zatitom.
Uostalom, Memorandum su pisali iskljuivo akademici bivi
komunisti. Mene je to u poetku zabavljalo, gledao sam te muke
izmeu Akademije i CK i mislio sam da je i u tom sluaju bila re o
muki. Posle sam video da je ta stvar bila "samoinicijativna". Sklon
sam da poverujem da su se pisci Memoranduma potajno nadali da e
pogoditi skrivene misli drugova iz tadanjeg Centralnog komiteta
Srbije. Stvari su, meutim, otile predaleko, bolje rei, ve su se
uveliko kotrljale nizbrdo.
Miloevi se nije usudio da prihvati Memorandum javno, ali ga
je urzo, sa priljenou aia, poeo sprovoditi... Dakle, ko je
monstruozniji - Franketajn ili njegov tvorac?
- Danas priamo o tome kako je poelo finale?
- Sunovrat je poeo dolaskom Miloevia. Odmeravanje duhovne
krivice je tee, ali i vanije. Jer devijacija miljenja, koja je dovela do
jednog Miloevia, moe kroz generaciju ili dve da dovede do novog
Miloevia.
Najsigurnije je, pri ispitivanju dubljih uzroka, poi od notorne
injenice da se nacionalne paranoje, bar na Balkanu, zasnivaju pre
svega na podsticajima uspaljene mate. Neobjektivno i neznalako
baratanje istorijom podstie paraistoriju, graenje fantomskih slika o
bivoj veliini i nametnutim neuspesima upuuje na traganje za
istorijskim nepravdama i svetskim zaverama.
Ratni romani Dobrice osia pripremaju ve godinama stanje
duhova koje e dovesti do Memoranduma i, posledino, do dananjih
osvajakih podviga, a bojim se i krvolotva koja ih prate.
Koliko da zaokruim ovaj literatno-politiki skerco, podsetiu da
su dizajneri bosanskog uasa dva-tri pesnika sumnjive vrednosti i

200

jedan nedovreni istoriar knjievnosti, dok je i sam Karadi po

zvanju psihijatar, po funkciji stratet, a u slobodnom vremenu folkorni
pesnik.
- Memorandum pominje jugoslovenstvo, a smatra se inspiracijom
sadanjeg dravnog nacionalizma u Srbiji?
- To je jugoslovenstvo Rankovievog tipa, ili tipa Pere ivkovia,
koje Jugoslaviju vidi kao proirenu Srbiju. Ideja svi Srbi u jednoj
dravi, ili skoro svi ba kao i svi Hrvati ili svi Albanci, mogla je biti
racionalna solucija u okvirima vienacionalne konfederacije, sa
sloenim unutranjim sistemom zavisnosti i meuzavisnosti. Ali poto
smo danas daleko, dalje no ikad, od razmiljanja o nekoj balkanskoj
ili podunavskoj nadnacionalnoj zajednici, valja se osloniti na ono to
postoji: postojae granice i, na alost, male nacionalne, uslovno
reeno, dravice.
Sve utopije su smetene na ostrvima, neke su bile u veitoj
magli da ih putnici ne pronau.
Za razliku od vas mlaih koji imate vremena da se postavite
kritiki, moj poloaj je tei, ja sam ovek bez domovine. Bojim se
postavljanja novih zidova i sa hrvatske i sa srpske strane.
U maloj Srbiji, koju sada hvalimo, intelektualac se oseao tesno.
Za vedra dana mogla se s Kalemegdana videti itava Srbija sve do
Makovog kamena. Treba videti malo nau boemiju. Mi smo kasnije
bili navikli da ivimo u relativno velikom prostoru.
- Da li je dananji proces propadanja nepovratan?
- Ovaj novi nacionalizam nema nikakve stabilizirajue faktore,
nema prave nacionalne kulture, nema ni mrvice razboritosti
graanskog ukusa, koji ipak zna gde treba poeti, a gde se treba
zaustaviti, ak i u trenucima najvee egzaltacije.
Ceo na nacionalizam je bez stila.
- Da li je i za vas udo da se svemu uprkos pojavila takva
studentska generacija, kakvu smo videli ovog leta?
- Da su oni neto suprotno od zla koje nas okruuje to je tano.
Ali, oni su ve faktiki poruili da e u onoj gospodskoj koloni da nam
odu. Oni su to skoro direktno rekli. Nemaju ovde ta da trae. Bilo je
neke sete u njihovom gestu, malo tuan humor: "Mi odosmo odavde!" I
pustie ih da odu.
Intervju: Milan Miloevi
Vreme, Beograd, 24. avgust 1992.

201

22. Izgnanik u Beogradu

Razgovor sa Bogdanoviem, u njegovom stanu na Vraaru,
jednom od najlepih starih delova Beograda, bio je "izlaz" iz njegovog
"strogo kontrolisanog ivota". Nekada prvi ovek Beograda sada ivi
takorei u kunom pritvoru. Ispred njegovog stana ne stoji straar. Ali,
tu su ulogu preuzele stalne pretnje koje dobija na sve mogue naine.
Medijska blokada za oveka njegovog kova je vie od bilo kavkog
fizikog pritiska. To je najbolja potvrda uticaja reima od "istorijske"
osme sednice CK SK Srbije. "Zatita" mu je njegov "paralelni" ivot, njige
koje pie, eseji kroz koje prosipa veliku intelektualnu energiju, iako je
ve u poodmaklim godinama. On je, ipak, jedna od retkih linosti
intelektualnog
i
politikog
ivota
Srbije
koja
je
ostala
nekompromitovana.
Puls - Kako danas ivi nekadanji gradonaelnik Beograda?
Bogdanovi - U Beogradu ivim kao stranac. A, Beograd veliko
je pitanje za mene, da li uopte postoji. Ne znam da li je ovo danas
Beograd. Po mom miljenju to vie nije Beograd. Beograd je bio grad
koji se voli. Njega su voleli svi i svi su ga prihvatali. Prole godine u
ovo vreme bio sam u Parizu i imao sam priliku da razgovaram sa
jednim od urednika sarajevskog "Osloboenja". Kasnije sam shvatio
da je Srbin, to je isto tako vano za ovu priu. On kae: "Znate li ta
nas boli? Da se Beogradu desio deseti deo onoga to se desilo
Sarajevu, mi bi svi izginuli za Beograd". A Beograd je mirno gledao
kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake veeri, gledao
je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva.
Beograd je bio negde po strani, kao da se to deava na Mesecu, u
nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povuen. Hou da
kae da se posle svega bojim za budunost Beograda, bojim se da
Beograd vie nikada, makar se sve ovo sreno zavrilo, nee biti ono
to je bio. On je moralno podbacio i to mora da se zna. Beograd nije
bio na visini, na onoj na kojoj je postojao mit o njemu. On je, ipak, u
staroj Jugoslaviji, izmeu dva rata, bio neka oaza slobodnih misli.
Naalost, sve je to uniteno. Beograd se promenio i demografski.
Prepun je ljudi koje mi ne poznajemo, koji su doli iz raznih zapadnih
delova zemlje, prepun je ljudi u maskirnim uniformama, pun je
junaka, heroja ratita. A meu njima je svaki drugi zlotvor, ubica. Mi
ne znamo ko je ko, mi smo u sutini, na neki nain i okupirani. ini
mi se da je za razliku od one okupacije od strane Nemaca, ovo neto
gore, mnogo mranije. Tada smo imali jasnu situaciju, i oni i mi, a
sada su nas okupirali ljudi koji se predstavljaju kao Srbi, daju nam
lekcije o srpstvu koje mi, stvarni intelektualci, beogradski kosmopoliti,
ne razumemo. Oni nam objanjavaju ta je srpska tradicija, ta je

202

srpska budunost jadna budunost. Objanjavaju nam da su oni

bolji Srbi od nas i da su bolja rasa.
Jednom prilikom ste zapisali da ste ekstrateritorijalni graanin i
ekstrateritorijalni Srbin. Rekli ste da se oseate kao stranac. Zato ste
onda ostali u ovako "strogo kontrolisanom ivotu", odnosno, zato ste
ostali u Beogradu?
Ja sam gledao da do poslednjeg momenta ostanem ovde. eleo
sam da svojim principima utiem i dam signal svim svojim studentima
i mladim prijateljima koji odlaze, da bi trebalo, ako nekako mogu, da
ostanu ovde, budui da reimu izuzetno odgovara to to mladi odlaze.
Svi istiniti kritiari reima, intelektualaci, razloni ljudi, sada odlaze, a
dolaze ovi, kao to rekoh, "rasni Srbi", "bolji Srbi". Oni ak
upotrebljavaju izraz "kvalitetni Srbi".
U jednoj od vaih knjiga napisali ste da grad ima svoju duu,
svoj psihizam, da ima "onu vitalnu energiju koja pokree iva bia",
odnosno, da grad, kao i sloena iva bia, ima svoja oseanja; da "kao i
ovek, i grad ima oseaj za istoriju". ivomo u vremenu kada gradove
hapse, ubijaju, streljaju.
Dugo sam mislio da su moje metafore malo izvan naune
deskripcije realnosti. Govorio sam o psihizmu grada. Evo, upravo sada
govorimo o jednoj psihikoj bolesti grada koji menja svoj psihizam,
menja svoju duu i pretvara se u neto to Beograd nikada nije bio.
Pored toga, mislim da je ta metafora bila tana. Gradovi imaju svoju
duu. Pa, tako mogu i da je izgube. Drugi deo Vaeg pitanja, ubijanje
streljanje gradoa to je neto sa ime moja priroda ne moe da se
pomiri i ime sam lino duboko pogoen. Ja nisam preboleo, ve i
dalje bolujem zbog Vukovara, Foe i strane drame Sarajeva koja jo
uvek traje, pa Mostara, grada za koji sam posebno bio vezan. Jednom
prilikom pitali su me u Frankfurtu kakva je razlika izmeu razorenog i
ubijenog grada. Razoreni grad ima jedan vid zadatka da se obnovi. On
zna da je razoren. Ali, zna da e biti obnovljen. To je bio sluaj sa
mnogim gradovima u prolom ratu; mnogi gradovi su bili razoreni.
Meutim, stanovnici tih gradova su imali oseaj da e grad ponovo
oiveti svoje bie, svoj psihizam.
Bojim se da je ubijeni grad, onaj grad koji to ne eli. Sumnjam
da e se oni koji su pobegli iz Vukovara, ako se sve ovo sreno zavri,
sutra vratiti u Vukovar. Oni se tom popritu uasa vie nikada nee
vratiti. Taj grad nema vie elju da ivi, on je ubijen. Ubijeni grad je
onaj u kome je ubijena ona kapitalna metafora, ono to njega ini
ivim biem. Za mene je sada, po ruenju mosta, Mostar ubijeni grad.
To je gotovo, tu vie niega nema. Jednog dana mogue je ponovo
napraviti most, ali to vie nije onaj most, to vie nije taj grad, za one
ljude koji imaju takve emocije prema tom gradu i prema tom simbolu
grada Mostara. Na kraju krajeva, Mostaru je istrgnuta njegova prva
re, kapitalna re most: Mostar je nastao tu zbog mosta, a most je
bio simbol jedne velike, prekrasne graditeljske alegorije: prekrasne,
orijentalne, islamske filozofije susreta dva sveta.
Gradili ste spomenike na prostorima bive Jugoslavije. Neki od
njih doivljavani su kao podseanje na ono to je bila posledica Drugog

203

svetskog rata. Neki od njih su predstavljali veliku metaforu, a drugi

anticipaciju neega to tek treba da doe. Takvi su spomenici u
Vukovaru i aku.
Da. Neki od tih spomenika su otili u prah i pepeo. Ja ne
mogu da alim svoje spomenike, ali sam to jednostavno gurnuo na
stranu. Kakvo pravo imam da sada alim svoje graevine kada nema
gradova, nema mojih prijatelja u tim gradovima, nema ljudi. To je,
znai, neto lino, privatno, i prema tome nemam nikakav oseaj
aljenja. To je via sila, to je odnela istorija. I mislim da ta dela nisu
od takve vrednosti da bi mogla, ak i izdaleka, da se uporede sa onim
to rat odnosi i rui. E, sada ovaj drugi deo pitanja: tano je, imao
sam oseaj da su ruenja u onom ratu bila stranja, da je smrt bila na
svakom koraku prisutna. Hteo sam tim spomenicima da odam poast
i ohrabrim sve one za koje je ivot jai od smrti. Meutim, tu se negde
pojavilo neto to ni ja nisam mogao da definiem, neto to nisam
uspeo racionalno da objasnim.
Kako objanjavate tu "pojavu" u sluaju vukovarskog
spomenika?
Pravio sam ga negde krajem sedamdesetih godihna. Od samog
poetka sam poeo da pravim neke crtee grada pod kiom, munjama,
pod vatrenom kiom, i imao sam seriju crtea zatrpanih gradova na
kojima se vide samo vrhovi njihovih kula i katedrala. Tako se,
zapravo, formirala ideja Vukovarskog spomenika. Tumaio sam je
drugaije. Tumaio sam je kao uspavanu prolost, kao da idemo
prema budunosti, itd. Meutim, ispostavilo se da je to udesno
anticipirana sudbina Vukovara. Ti crtei su zaista fantastini.
Kakva je "pria" o Mauzoleju u aku?
I on je meu mojim poslednjim spomenicima, negde krajem
sedamdesetih godina. Jo onda sam, verovatno, nosio podsvesni
oseaj da stvari mogu da krenu naopako. Mauzolej u aku nije bio
zavren odmah. Poeo sam da radim sa majstorima i dugo sam
razmiljao kako tri porte, koje spajaju Mauzolej, da obradim u profilu
od kamena, u reljefu, u plastici. Na poetku sam mislio da stavim
nekoliko ivotinja, da bih ukrasio uglove, ali sam shvatio da investitor
ima malo vie para te sam svojim majstorima dao malo vie posla od
onoga koji je bio predvien. A oni su toliko lepo klesali ta udovita,
tako da se malo po malo, umesto est pojavilo oko 600 udovita.
Onda smo udovitima okitili Mauzolej i sa jedne i sa druge strane i
dobili sliku agresije na ovu kuu. Neto to je kuu grizlo. Bilo mi je
malo teko da objasnim ta je sve to. Agresiju sam objasnio buduim
faizmom a oni oko mene sve su se neto ljutili kakav budui
faizam! Mi smo sigurni zanavek! Meutim, evo vidite. I to je bio neki
vid predskazanja.
Rekli ste da je najtee to to sada srpsko bie razjeda neto
iznutra. Meutim, taj duhovni ambijent, to razaranje je sazdano ovde, u
Srbiji, izgraeno u jednoj od njenih vrhunskih institucija SANU, u kojoj
ste i Vi bili. Zato ste je napustili?
Bio sam meu ljudima koje sam u tom trenutku potovao,
meutim, mi smo bili dva sveta. U Akademiju sam primljen po

204

povratku iz Amerike. Onda sam krenuo i u veliku reformu na

Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, u bitku za tzv. novu
arhitektonsku kolu, to je bilo i izuzetno burno i drastino. Video
sam da me u umetnikom odeljenju Akademije gledaju ispod oka,
prekorno, i da oni ne vole takvu vrstu ljudi, koji neto reformiu. Moje
shvatanje posla je bilo nekako drugaije i to nije moglo da potraje.
Poslednjih godina naao sam se u otvorenom sukobu sa Dobricom
osiem i tom celom nacionalistikom strujom. Davao sam izjave koje
su ih iritirale i na kraju je sve puklo. Puklo je jednim povodom,
srenim po mene. TO se dogodilo kada je trebalo da me izaberu za
redovnog lana i za jedan glas nisam bio izabran, to, inae, niko u
Akademiji nije smatrao traginim. Meutim, ja sam to iskoristio da se
silno naljutim i kaem: "Znate ta, ako ja vama ne trebam, ne trebate
ni vi meni". Mislim da je to bio vrlo srean potez u mom ivotu, mada,
da se nije desilo tada, desilo bi se kasnije. Nikada ne bih mogao da
prihvatim tu uogu Akademije koju je sebi dala, da srpskom narodu
bude uitelj zla, uitelj propadanja. Ja to ne bih prihvatio. Znate, ova
se srpska tragedija spremala dugo, spremala se moda jo u
prolomm veku. Govorilo se o toj fikciji velike Srbije koja se
pripremala decenijama, da ne kaem jedan vek. I onda, poslednjih
godina, postao je to sasvim jasan program. Pavle Ivi, lingvista, u
jednom napisu za "Dugu" kae: "Srbija e dobiti ovaj rat". A rat jo nije
ni poeo. Sa takvim tekstovima ovek se diskredituje zauvek. Potom se
ispostavi da je do rata ustvari i dolo, ali, razume se, zamisao je bila
da e rat trajati 15 dana. Oni su mislili da e 15 dana biti dovoljno da
se raiste odnosi izmeu Srba i Hrvata, Srba i Muslimana.
Da, ali ubedljiva veina naroda koji ivi pod ovim reimom i u
ovakvom sistemu, ubeen je da je glavni vinovnik svega Evropa, da je
glavni problem to to svi mrze Srbe.
I to spada u problem srpske inteligencije. Ona je potstrekivala
i podravala srpski autizam. Srbi su sada kao autistino dete, koje ne
kontaktira sa spoljnjim svetom, koje nije u mogunosti da bilo ta
izgovori, koje nije u mogunosti da uje ta mu se govori. Srbija nije u
stanju da uje ta se govori, ta se misli, niti je u stanju da ode ak i
do Zagreba. Srbija nije u stanju da vidi u kom je svetu. Ona je u
jednom lanom svetu, u lanoj stvarnosti. Ovo to vidite nije "stvarna
stvarnost", ovo je srpska stvarnost. Ta srpska stvarnost je luda
stvarnost. Zavrne akorde toj ludoj stvarnosti dao je Slobodan
Miloevi, koji je i sam van pameti i van stvarnosti. On je, verovatno,
svoje ludilo prebacio celoj naciji. On je Srbima izgradio paralelnu
stvarnost koju oni podnose neverovatno dobro. Oni kopaju po
kontejnerima da bi izvukli neku koru od hleba i pritom jo uvek
veruju da e ve sutra biti ukinute sankcije. Mi danas ivimo kao
poslednji narod na svetu. Plaim se da je srpska psiha jako ugroena.
Vi te ljude vie ne moete da posmatrate kao normalne. Oni su napola
ve negde u nekom drugom svetu. U pismu koje sam poslao
Centralnom komitetu mnogo toga sam pogodio. Tvrdio sam da emo
biti poslednji Indijanci u Evropi. I sada, doivljavamo sudbinu
prekolumbovske civilizacije koja se raspala budui da nije mogla da

205

shvati realnost. Kada su doseljenici iz Evrope doli u Ameriku, doneli

su civilizaciju koju tamonji narodi nisu mogli da shvate. I oni su se
jednostavno povlaili pred civilizacijom. Mi smo sada u toj situaciji.
Taj autizam pritiska srpsku naciju do te mere da je ona u stanju
raspada. Na momente oseam strah za sudbinu srpske nacije. Mi
znamo da nacionalizam najbolje od svega moe da razori naciju.
Srpski nacionalizam je unitio srpsku naciju. I ovo to mi sada
gledamo ovde, to je samo model za neto mrano to e se desiti u
budunosti.
Znai li to da ovde danas praktino samo la funkcionie?
Da, ja sam jo onda, kada sam poslao pismo, spominjao
civilizacijske lai. Mislim da sam ja taj ko je ovaj termin stavio u
opticaj. Civilizacijska la ula je sada u raskonu baroknu fazu. Ona
je ula u ludilo, ima jednu simfoniju i ne postoji vie nita to se ovde
govori a da je potpuna istina, nedopunjena, nenadgraena. Ona se
koncentrie oko nedijske diktature Miloevia. On promovie novi vid
totalitarizma medijski totalitarizam.
Moete li ire objasniti ovaj termin?
On ima elemente staljinizma, faizma, nacionalsocijalizma.
Metum, osloboen je one fizike potrebe koju imaju staljinizam ili
hitlerizam. On nema ni logore, ni gulage. Njemu nisu potrebni gulazi
budui da je cela Srbija gulag. On je celu Srbiju pretvorio u logor.
Pretvorio je Srbiju u institut za pranje mozgova preko dravne
televizije koja je sve i svja ovde. Apsolutno sam siguran da se
uspostavlja faizam straniji od svih. Za sada jo ne ubija, meutim,
moda e sutra i to da radi. On vlada mozgovima preko dravne
televizije. To to imamo nekoliko slobodnih tvstanica ne znai nita.
ak je i pitanje koliko su slobodne. Mislim da je i to la, samo neto
prikrivenija. Uz pomo televizije moe da se postigne sve to se eli.
On vie nema potrebe da zatvara Srbiju. Naprotiv, njemu je u interesu
da je jo vie otvori i da istera sve one koji ne misle kao on. Zato je
egzodus inteligencije iz Srbije toliko potenciran? Zato to mladim
ljudima totalitarizam, politiki gledano, najvie smeta i oni zbog toga
najvie i bee. Onda, doe i rat... Rat, deca ne ele da idu da ratuju,
besmisleno i nepravedno, i to je jo jedan razlog za bekstvo. Njih
danas niko ne moe da amnestira da bi mogli da se vrate. Sistem bi
sve proterao. Uzmite moj sluaj. Svakih 15 dana objavljivana je vest
da sam emigrirao, da sam u Parizu, u Beu, u Cirihu, to nije tano
ja sam ovde. Sve bi nas isterao i onda bi u ispranjenu Srbiju ko zna
koga sve doveo. Moda bi doveo svoje nekadanje vojnike. E, sada,
pitanje je koliko bi i on kontrolisao takvu situaciju. Ja to ne znam i ne
volim da mislim o tome.
Na osmoj sednici nekadanjeg CK SK Srbije "dogodio se"
Miloevi. Ovo njegovo dogaanje postae obeleje za jedan dui period
koji e se sudbinski odraziti na Srbiju. Stil, maniri i mehanizmi osme
sednice postali su obelenje vladavine Miloevia.
Ja sam se sluajno naao u tom CK. Moj je mandat ve
proao. Nikada nisam naputao svoju katedru, ak sam, i kada sam
bio gradonaelnik, drao predavanja. Ostala mi je jo jedna godina, a

206

zatim je sledila penzija. Nisam hteo da primam ono to sa mogao da

me plaaju a ja da ne radim nita. I tako sam se vratio na fakultet,
zavrio svoje, otiao u penziju a zatim su me, po nekoj inerciji,
zadrali u CK Srbije. Bio sam na samo dve sednice, sve mi je to bilo
dosadno, no, nisam eleo da protivreim mom prijatelju Ivanu
Stamboliu. On mi je rekao: "Tebi je mesto u CK". Rekao sam:
"Dobro". I, nisam bio prisutan na poznatoj osmoj sednici. Bio sam u
inostranstvu, u Sofiji, na osnivanju Meunarodne akademije
arhitekture. Vratio sam se i shvatio ta se dogodilo. Mene na osmoj
sednici niko nije birao. Miloevi uopte nije bio u sukobu sa mnom.
Pored svega, nije me smatrao opasnim. Smatrao me je nikim tamo
umetnikom. Meutim, kada sam dobio debele zapisnike i kada sam
poeo da itam ta su oni tamo govorili, preplaio sam se. Video sam
jednu korenitu promenu jezika. Video sam vraanje na stare jezike i
misaone modele iz 1948, pa i pre nje, one tipine staljinistike izraze i
termine koji su se meali sa nekim lanim patriotskim frazama. Video
sam teku "turlitava"(1) ideju, ali vrlo opasnu. Imao sam toliko
intuicije da vidim da se tu desilo neto krupno. Tada sam reio da
napiem ono pismo i da se apsolutno distanciram od njih. Tako se sve
zavrilo. Tvrdilo se tada neto u tampi oko mene, u vezi sa tim da li
ima ili nema spiskova sumnjivih, a ja sam rekao: "Ne vidim da ima
spiskova sumnjivih, ako ste vi napisali, meutim, stavite vi mene na
te spiskove, ja i hou da budem sa svojim drugovima i ne elim da
budem sa vama". Tim pismom oprostio sam se od njih. Pismo je bilo
dugo 40 i vie stranica. Bilo je napisano u malo zafrkantskom tonu,
voleo sam da ih malo zafrkavam. Mislio sam da e da ga proitaju i
malo se zamisle. Pismo u sutini i nije bilo toliko politiki agresivno i
otro.
Zato je onda bila toliko snana reakcija na njega?
Pismo je bilo leerno. Tano je, reakcija je bila strana. Dugo
nisam razumeo zato su se oni toliko obruili na mene u vezi sa tim
pismom. Kako sam ja to tumaio? Obruili su se na mene zato to
sam ja menjao jezik. Hteo sam da ih nateram da govore jednim drugim
jezikom. im bi poeli da govore drugim jezikom, oni bi poeli i da
misle drugaije. Ostavili bi onaj crkvenopartijski jezik itd. Meutim,
Danas, kada ga ponovo itam, najednom mi biva jasnija cela ta
situacija, odnosno gde je tu bila "caka". "Caka" je bila u tome to je
jezik koji sam izloio poruzi i koji sam citirao, u sutini ve bio jezik
rata. Ono o emu se tamo govorilo, o glavama koje lete, kuama koje
gore, silovanim majkama i sestrama... sve te stvari se sada dogaaju.
Ne znam kako je to bilo otpeaeno u njihovoj svesti, u svesti
Miloevia. Da li su se oni meusobno dogovorili i spominjali rat kao
izvesnost ili su to nosili u sebi?! Ja sam ustvari zmaju gurnuo prst u
oko, a da to nisam shvatio. Tako, stekli su utisak da ja znam mnogo
vie nego to sam ustvari znao. I zato su toliko hteli da me uutkaju.
Sve to traje do dana dananjeg. Poznato je to je i dovelo do fizikih
pretnji. Sutina je u tome to sam i ne elei nagazio zmiju i to sam
shvatio da je na toj sednici rat ve bio objavljen. Danas, kada ponovo

207

itam o tome, vidim da je rat tu ve bio najavljen kroz jezik, kroz ifre i
metafore.
Srbija, meutim, nikada zvanino ne kae da je ula u rat. Rat
se i ne vodi na njenoj teritoriji, meutim, on i dalje traje...
Znate ta ja mislim, svi mi smo verovatno mogli mnogo vie da
uradimo da zaustavimo tu ratnu histeriju. Pre svega da je
identifikujemo. Ja sam uradio to sam mogao, sada vie nemam ta
da kaem ni za Miloevia ni za Srbiju. Ja sam svoje rekao. Naalost,
sve to sam rekao se manje ili vie ostvarilo. Postavio bih odgovornost
pred ove druge, pred srpsku inteligenciju u celini. Ako izuzmemo 20
ljudi, svi drugi su bili zaneseni ratnom euforijom koja se spremala. U
sutini, na toj istorijskoj sednici, kada su sa svojim metaforama ve
proglaavali rat, oni su moda velikim delom pogaali ono to misli
Srpska akademija nauka, ono to misle srpski intelektualci.
Na ta konkretno mislite?
Evo, uzmite samo koliko je sve to obraivano oko Dobrice
osia.
Po Vama, u emu je njegov greh?
Njegov greh u odnosu na srpsku naciju je to to je slavio rat.
On je pisao o ratu, o uasima rata, meutim, taj rat je bio neto to je
pozitivno i lepo, a to nije tako. Balkanski ratovi su bili pogreni i
uasni. Svetski rat je bio uasan. Imamo mi jednog drugog pisca koji
je posle nesreno zavrio tamo gde nije trebalo da zavri, koji je
istinito prikazao rat, onakvim kakav je i bio. To je bio Dragia Vasi.
Njegov rat bio je istinit rat, gadan, uasan, nepravedan, onaj koji seje
zlo. I intelektualac koji odbija da to prihvati. I intelektualac koji odbija
da to prihvati. Kod osia nijedan intelektualac nije odbijao rat, on je
samo razmiljao o smislu rata, ciljevima rata, ali i o njegovom
prihvatanju. tavie, osieva literatura nudi paradigme za odnose u
takvim situacijama. Na taj nain, ona je ustanovila identitet rata.
Srbija je pred izborima. Ima li suprotne varijante od ove o kojoj
govorite? Ima li snaga u opoziciji koje bi bile alternativa Miloeviu?
Ako kaem da nema, onda direktno pomaem Miloeviu da
dobije izbore. Ja mislim da nema. Ko god da doe produie istu
politiku. Ako doe Drakovi, on e istog trenutka da napravi uasne
stvari, ii e da salutira nekom Drai Mihailoviu, da mu podnosi
izvetaje, a zatim e napraviti neku glupost u Makedoniji. Mislim da je
opozicija liderska. Oni ne vole Miloevia, meutim, prihvataju sve to
on govori. Ali, i on je velika mudrica. Pitanje je koliko je on istiniti
nacionalista. Kada mu je potrebno on je nacionalista, a sutra e biti
staljinista. Tako da je teko rei ko tu koga prihvata i ko koga
pouava. No, razlike nema. Niko ne voli da se neke stvari pomere.
Opozicija ne spominje Kosovo. Kakva je to opozicija koja ide na izbore
a ne govori ta emo raditi sa Kosovom? A rat u Bosni, mogao je da
stane samo da su blokirana dva mosta na Drini i bilo bi gotovo. Sve je
la. Znai, opozicija je isto tako ila stopama Miloevievih lai,
uklopila se u tu civilizacijsku la, i ja od njih ne oekujem nita.
Postoji jedan mali deo opozicije, a to su Beogradski krug i Graanski
savez, no, to je takorei individualni otpor.

208

 Sa pozicija sa kojih vrednujete stanje u Srbiji, kakvo je vae

vienje njene budunosti?
Katastrofa. Plaim se da e drama srpske nacije, unitavanje
srpske nacije, izazvano srpskim nacionalizmom, ii do dna. Ii e do
totalnog beznaa. Narod je sluen. Njegove misli su sasvim
neartikulisane. Ovi ve poinju da nagrauju Miloevia, meutim, oni
ne znaju kako e se sve razvijati u budunosti. U Beogradu svi ive sa
oseanjem da sve ovo moe da potraje jo dvatri dana, ne vie. I, ako
se za dvatri dana ne skinu sankcije, mi emo poeti da umiremo.
Makedonija. Kako doivljavate sadanjost Makedonije? ta
mislite o odnosu Srbije prema Makedoniji?
Odnos Srbije, srpskog javnog mnenja, odnos opozicije, odnos
vlasti prema Makedoniji je ruan, da runiji ne moe biti. Mene to
duboko povreuje, ali istovremeno me i uasno plai. Moe se rei da
spada u jo jdnu samoubistvenu srpsku zabludu koja moe da ima
katastrofalne posledice. To to mi imamo tako arogantan, bezobrazan
odnos prema Makedoniji, prema narodu koji nam je najblii, to je
neto uasno. To otvara pitanje, znamo li mi gde smo. Ja to odluno
osuujem. Ve sam spomenuo: kada Drakovi neto kae, ja se sav
najeim, a ta Sloba misli i kombinuje u svojoj glavi to me je ak
strah i da pomislim. Mislim da se u tom odnosu prema Makedoniji vidi
duboka dekadencija srpske nacionalne svesti. Taj odnos se moe
ubrojati u uasne grehove jednog ludog nacionalizma koji je okrenut
protiv sopstvene nacije. Ja volim Makedoniju. Navijam za Makedoniju,
stalo mi je do nje. Vidim da je ta zemlja postupa mudro u aktuelnoj
situaciji, da je civilizovana, zna da se postavi, ima dostojanstvo...
Apsolutno ne podnosim ovo srpsko paktiranje sa Grcima. Grci e
napraviti isto tako veliku glupost u celoj ovoj balkanskoj situaciji.
Verujem u Makedoniju i verujem da nee uspeti da je razore. Na kraju
krajeva, oigledno je da su Amerikanci rekli ono to su mislili, tako da
tu nema vie pardona. A glupo je, sramno i bezumno, da prave
neprijatelje svuda. Posmatram sve ovo to se deava. U poetku krize
nekoliko puta sam izjavio da Miloevia smatram potencijalnim
samoubicom. I sada, poinjem da se bojim da je zaista dolo dotle da
namerava da likvidira sebe i celu srpsku naciju. Mislim da je sveo ovo
to se deava oko Makedonije apsurdno.

Napomena:
1. Vrsta jela, prim. prev.
Intervju: Mire Tomovski,
Puls, Skopje, 10. decembar 1993.
Prevod sa makedonskog: Mirjana Kuzmanovi

209

Biografija
1922:
1940:

1944:
1945:
1947-51:
1950:
1952:

1958:
1960:
1961:
1962:
1964:
1964-65:
1964-68:
1966:
1969-70:
1970:

1971-72:

1973:

1976:
1979:
1981:

Roen u Beogradu, 20. avgusta.

Maturant Druge muke realne gimnazije.
Student arhitekture, Tehniki fakultet Univerziteta u
Beogradu
U Narodno-oslobodilakoj vojsci Jugoslavije
1. februara ranjen u istonoj Bosni; demobilisan jula u
inu porunika; Orden za hrabrost.
Periodine operacije levog kuka (posledice ranjavanja).
Diploma Arhitektonskog fakulteta (Dipl. Ing. Arh. )
Pripravnik na Katedri za urbanizam.
Prvo ostvareno delo: Spomenik jevrejskim rtvama
faizma, Beograd
(v. arhitektonska dela).
Prva knjiga: Mali urbanizam (v. Bibliografija).
Docent.
Oktobarska nagrada Grada Beograda za Spomen-groblje
rtava faizma, Sremska Mitrovica.
Prvi kurs predavanja: "Razvoj naselja", docnije "Istorija
grada".
Vanredni profesor.
Tri meseca u Parizu; rad u Nacionalnoj biblioteci.
Predsednik SAJ-a (Savez arhitekata Jugoslavije).
Oktobarska nagrada Grada Beograda (drugi put) za
Spomenik u Jasenovcu.
Desetomeseni rad u univerzitetskim bibliotekama u SAD
(Madison/Wisconsin i Columbus/Ohio).
Izabran za dopisnog lana Srpske akademije nauka i
umetnosti.
Dekan Arhitektonskog fakulteta.
Pokuaj sprovoenja modernizacije arhitektonske nastave;
posle politike smene u Srbiji primoran da odustane od
reforme i podnese ostavku na funkciju dekana.
Redovni profesor Arhitektonskog fakulteta, Univerziteta u
Beogradu.
Uvodi izborni kurs "Simbolike forme".
Mencao honrosa, Bijenale u Sao Paolu.
Prenosi "simbolike forme" u naputenu seosku kolu u
blizini Beograda (Mali Popovi).
Sedmojulska nagrada.
Nagrada AVNOJ-a.
Ostavka na lanstvo u Srpskoj akademiji nauka i
umetnosti.

210

1982-86:
1985-86:
1985:
1987:

1989:
1990:

1993:
1994:
1995:
1997:
1998:
1999:
2000:

Gradonaelnik Beograda.
Organizuje Meunarodni konkurs za preureenje Novog
Beograda.
Lgion d'honeur, Grade de Commendeur.
lan-osniva Meunarodne akademije arhitekture (IAA,
Sofia).
Objavljuje antinacionalistiko i antimilitaristiko pismo
Slobodanu Miloeviu i Centralnom komitetu SK Srbije.
Premio Piranesi, Piran, Slovenija.
Isteran iz ateljea i alternativne kole. Sledi ispisivanje
kleveta po stepenitu, pozivi na lin i pokuaji upada u
stan.
Od 7. decembra u egzilu u Beu; novinski lanci, intervjui
i knjige (v. Bibliografija).
Inostrani lan Ruske akademije arhitekture i graevinskih
nauka.
Tematska izloba: Odbrana grada (Die Verteidigung der
Stadt) Be.
Herderova nagrada.
lan-korespondent Bavarske akademije lepih umetnosti.
Izabran za lana Dukljanske akademije.
Obnovljeno zvanje poasnog graanina Grada Mostara.

Bibliografija
Mali urbanizam Sarajevo, Narodna prosvjeta, 1958.
Zaludna mistrija Beograd, Nolit, 1963.
- Urbanistike mitologeme Beograd, Vuk Karadi, 1966.
- Urbs & Logos. Ogledi iz simbologije grada Ni, Gradina, 1976.
- Povratak grifona. Crtaka heuristika igra po modelu Luisa Karola
Kraljevo, t. "Slovo", 1978.
- Rogata ptica Kruevac, Sinteza, 1979.
- Gradoslovar Beograd, Vuk Karadi, 1982.
- Povratak grifona / The Return of the Griffon Beograd, Jugoart,
1983.
- Zaludna mistrija (Novo izdanje sa dopunjenom grafikom obradom
crtea), Zagreb, Grafiki zavod Hrvatske, 1984.
- Krug na etiri oka Beograd, Nolit, 1986.
- Eseji (sa Radom Ivekovi) Beograd, Prosveta, 1986.
- Mrtvouzice. Jezike zamke staljinizma Zagreb, Grafiki zavod
Hrvatske, 1988.
- Knjiga kapitela Sarajevo, Svjetlost, 1990.
- Die Stadt und der Tod Klagenfurt-Salzburg, Wieser Verlag, 1.
Auflage 3/93; 2. Auflage 9/93; 3. Auflage 9/94.
- Grad kenotaf Zagreb, Durieux, 1993.
- Grad i smrt Beograd, Beogradski krug, 1994.
- Architektur der Erinnerung Klagenfurt-Salzburg, Wieser Verlag,
1994.

211

- Mesto in smrt Celovec-Salzburg, Zaloba Wieser, 1995.

- Die Stadt und die Zukunft Klagenfurt-Salzburg, Wieser Verlag,
1997.
- Der verdammte Baumeister Wien, Paul Zsolnay Verlag, 1997.
- Die Rckkehr des Greifs Klagenfurt-Celovec, Wieser Verlag, Zagreb,
aB, 1998.
- Der verdammte Baumeister Mnchen, Deutscher Taschenbuch
Verlag, 2000.
- Grad i budunost Zagreb, Naklada Mlinarec & Plavi, 2001.
- Ukleti neimar Split, Feral Tribune, 2001.

Arhitektonska dela
1951-52*:
1952-53:
1959-60:
1959-65:
1959-66:
1960-61:
1960-65:
1960-73
1961:
1969-71:
1969-74:
1969-81:
1970-80:
1971:
1971-75:
1972-77:
1973-75:
1974:
1978-80:
1979-81:

Spomenik jevrejskim rtvama faizma, Beograd

Stambeno naselje Hidrotehnikog instituta, Avala
Spomen-groblje rtava faizma, Sremska Mitrovica
Partizanski spomenik u Mostaru
Spomenik u Jasenovcu
Rekonstrukcija vile Kraljice Natalije kod Smedereva
Slobodite, simbolika nekropola sa pozornicom pod
vedrim nebom, Kruevac
Svetilite posveeno srpskim i albanskim partizanima u
ratu 1941-45, Kosovska Mitrovica
Grupni kenotafi palih boraca otpora, Prilep
Spomenik palim borcima u svim oslobodilakim ratovima:
1804-13; 1876-78; 1912; 1914-18; 1941-45, Knjaevac
Ratniko groblje, tip
Spomen-park Garavice sa kenotafima rtava faizma,
Biha
Spomen-podruje sa mauzolejom ratnicima, aak
Grupni kenotafi u Beloj Crkvi
Grupni kenotafi rtava faizma, Travnik
Spomenik slobode u Ivangradu
Svetilite palih boraca za slobodu, Vlasotince
Adonisov oltar, Internacionalni park skulpture, Labin
Spomen-park Dudik sa kenotafima rtava faizma,
Vukovar
Mauzolej posveen prvim palim antifaistikim
ustanicima, Popina

* Godine oznaavaju interval od poetka projektovanja do zavretka

objekta

212