__________________________________________________________ПРАВОВЕРЈЕ___________

Есфигменски игуман
Схиархимандрит Методије

ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА О КРШТЕЊУ∗

Питање: Старче, има ли спасења без Крштења и без постојања чланом Цркве?
Одговор: Нико се не може спасити без православног Крштења. То је први корак ка
нашем спасењу. Нама је ово сам Господ предао кроз речи и дела. Делима, када је и Сам
примио Крштење од Јована, ''да се прослави наше сопствено Крштење и да поверујемо
да као што се на Њега спустио Свети Дух, тако се спушта и на нас, у Њега крштенима''
(Прак. рад. Вас.Саб.Том 1. стр. 270). Речју, када је после свога Васкрсења из мртвих
послао ученике Своје да науче све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога
Духа, уверавао их је да који поверује и крсти се биће спасен, а који не верује биће
осуђен (Мк. 16, 16). Подучавајући кнеза Никодима, Господ рече да ако се ко не роди
водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). Свети Атанасије тумачећи
овај пасус каже да ниједан некрштени не улази у Царство Небеско и ако се запитамо
шта ће се десити са неверницима који су чинили добра дела, одговор је, да ће добити
своју награду овде, у виду извесног благостања или ће у паклу бити лакше осуђени од
грешника. А Свети Златоусти, у трећој беседи својој Филипу, каже да плачемо због
некрштених, јер су ван Царства, заједно са проклетима и презренима. Свети Кирило
Јерусалимски у свом трећем катехизису говори да се нико од некрштених не може
спасити чак и ако је пун врлина. Крштени је унутар Царства Божијег, а некрштени ван
њега. Средњи пут не постоји, осим мученика који су крштени својом сопственом
крвљу.
Ако је Апостол Павле веровао тако дубоко у Христа, зашто се онда упутио ка Ананији
да се крсти? Ако је само доброчинство осигуравало спасење, зашто је онда требало да
се крсти Корнелије Сотник (Дела ап. 10)? Слично је и са праведним војсковођом
Плакидом, касније светим Евстатијем (Жит. Св. 20. септ.). Зашто је свети Григорије
Богослов јецао на броду, који је био у опасности од силне буре, тражећи спасење од
Бога? Зато, што је још увек био некрштен. (Жит. Св. 25. јан.). Безброј других примера
показују предањски став према Крштењу.
Сви Свети Оци чији су писани споменици сачувани слажу се у овоме. Веома изражајно
о овоме говори равноапостолни Амвросије: ''Некрштен и неисповеђен човек не може
да се спасе. Боље, брате мој, да усмртиш стотину крштених људи, него да оставиш
једно некрштено чељаде да умре''.
То смо, чедо моје, предањем прихватили. Без светог Крштења и праве вере, каква год
дела и врлине да учинимо не можемо се спасити. Свети Амвросије каже да оно што
нам изгледа као врлина, без праве вере је злобна рђавост, будући да није богоугодна.
Промисли мало, зашто је тако? Зато што је само правовернима могуће да се
подвизавају у врлинама Бога ради. Остали, који су у зловерју, то раде или
човекоугодништва или славољубља ради. С времена на време Господ на нас допушта
искушења којима просејава наша намерења, издвајајући нас тако као Своје истинске
делатеље – благочестиве исповеднике вере.
Питање: Наравно Старче, о Крштењу говоре и Римокатолици, Протестанти и Јеховини
сведоци. Како да препознамо право Крштење?

∗
Српски превод преузет из књиге ''Погружење истинско крштење'', Смедерево 2003 г.
___________________________________________________________ПРАВОВЕРЈЕ___________

Одговор: Исто као и Истинску Цркву Христову. Истину коју нам је предао Господ
Христос чува само Православна Црква , јер живи по светом Предању, без прекида још
од времена светих Апостола. Ово је Црква која крсти водом и Духом и само се она
поклања Богу у духу и истини.
Питање: А шта је са крштењима других ''цркава''? Шта се ту дешава? Да ли су она
прихватљива? Доносе ли спасење?
Одговор: Немогуће је да су она спасоносна. Питање је само у којој су мери она
прихваћена у Православљу. Са овим питањем Црква се суочила много пута током своје
вишевековне историје. Колико по питању старих, толико и нових јеретика. У новијој
историји Цркве, значајна за ову тему, развила се полемика о Римокатоличком
крштењу. Последњи повод за расправу изазвао је приснопамјатни Патријарх Кирило
V, који је установио поновно крштавање 1755. године, које су заједно потписали
Патријарх Јерусалимски, Патријарх Александријски, уз сагласност Патријарха
Антиохијског који је био одсутан.
Савременици овог догађаја, оци – кољивари∗ повиновали су се одлуци Патријарха без
резерве. Мало касније, средином 19. века Константин Економ је решио да теолошки
размотри ово питање, сложивши се са горе наведеним, што је веома битан догађај који
осликава Православну свест тога времена. Тумачи древних канона су постали
темељнији у вези са усклађивањем и применом тих канона у суочавању са новим
јеретицима.
Сматрам да овај светоотачки став трба да усвоји сваки православни хришћанин да би
се спасао: Један Господ, Једна Вера, Једно Крштење (Еф. 4,5). Наиме, једна је Црква
чије су тајне важеће, а то је Црква – Православна. Послушај да ти прочитам
Божанствене и свете Каноне, који говоре о Крштењу.
- 68. Апостолски канон о крштењу и рукоположењу
- 50. Апостолски канон који описује правилну форму – три потпуна погружења.
Полазећи од Светих Апостола, и Свети Кипријан на Кархидонском (Картагенском)
Сабору (110. канон), као и Василије Велики (47. канон), сматрају да су јеретици ван
Цркве и њихово крштење одбијају као ''псеудокрштење лишено истине''. Дакле, чак и
да јеретици испоштују правилну форму призивања Свете Тројице, као и свега осталог
у обреду крштења, по речима светог Никодима Агиорита ''узалудна су и неделотворна
ова пребожанствена имена изговорена кроз уста јеретика''. Ово је учење Цркве, када
поступа по АКРИВИЈИ – тачном и строгом држању правила. Послушај сада приступ
овој теми са гледишта када Црква примењује ИКОНОМИЈУ – снисхођење, тј. мало
одступање од правила ради спасења људских душа. Црквена икономија се јавља у 7.
правилу Другог Васељенског Сабора и њему сличном 95. правилу Пето – шестог

∗
Кољивари – покрет ревнитеља отачког предања, који се појавио крајем 18. века на Светој Гори. Бавили
су се издавањем заборављене светоотачке литературе , између осталог ДОБРОТОЉУБЉА, који је један
од најпознатијих светоотачких зборника. Ипак, главна борба зилота – кољивара је била усмерена да се
помен упокојенима (кољиво), не сме вршити недељом, како је тада била општа пракса, него искључиво
суботом као даном посвећеним упокојеним. Истом ревношћу су проповедали често причешћивање
Светим Тајнама, будећи хришћане од учмалости на духовну ревност за Свете Тајне. То је саблазнило
многе, за које новији обичај ретког причешћивања беше постао закон, и послужи заједно са другим
спорним питањима, као повод многих клевета и оптужби против отаца – кољивара. Тако да су чак и
оптужени на сабору у манастиру Кутлумушу (1774.). Док на Цариградском сабору (1776.) неки од отаца
– кољивара беху чак рашчињени и протерани. Касније, они бише оправдани и чин им би враћен.
Најпознатија имена кољивара су: преподобни Атанасије Парски, Неофит Кавсокаливитски, свети
Макарије Коринтски и свети Никодим Агиорит.

2
___________________________________________________________ПРАВОВЕРЈЕ___________

(Трулског) Сабора. Будући да су апостоли, пређашњи Сабори и свети Оци применили

акривију, два Васељенска Сабора су прихватила икономију из временско – историјских
разлога. По њима је једна група јеретика: Аријани, Македонијани, Новатијани,
Четрнаестодневници, Аполинаристи, Манихеји, Валентинијани, Маркионити – била
примљена уз обичну писмену исповест (ливело) и одбацивање јеретичких убеђења.
Међутим, на другу групу јеретика: Павлијане, Евномијане, Монтанисте, Савелијане
гледало се као на ''Јелине'' (идолопоклонике), и поново су крштавани. Због чега је,
питам се, дошло до овакве поделе? Прочитаћу вам први том одговора Константина
Економа. Јеретици који су безусловно морали бити крштени, каже учитељ: ''Као
заједничку одлику носили су не само свакојака богохуљења у односу на свете догмате,
већ и ниподаштавање ФОРМЕ самог обреда крштења''.
Дакле, нису се придржавали форме крштења на прави начин, нити у призивању лица
Пресвете Тројице, као ни трећег погружења онога који се крсти (први том стр. 421).
Овде се поставља питање: пошто су покајани јеретици, путем ливела (покајног списа)
одбацили своје заблуде, због чега су Васељенски Сабори од њих захтевали поновно
крштење? Почуј поново мудрог Економа: ''Најпре и изнад свега, огрешивши се о
божанствено призивање, као и о треће погружење у крштењу, цео обред им је
ПОГРЕШАН, НЕПОСВЕЋЕН и УЗАЛУДАН. Застрашујуће! Наиме, њих су поново
крштавали јер су обред сматрали погрешним, непосвећеним и узалудним, будући да је
без правилног божанственог призивања или потпуна три погружења. Свети Никодим
додаје да су јеретике ове групе примали као ''Јелине'', јер су се назовикрштавали, не на
начин на који се крштавају православни. Због тога их нису ни сматрали крштеним
(Пидалион стр. 164. и 55).
Питање: Значи да је правилна форма у тој мери неопходна?
Одговор: Да! На питање која је од ова два значајније и суштаственије: спољашњи
облик или вера, Економ одговара: ''Обоје''. Јер, према схватању Отаца, под крштењем
се не подразумева било какав улазак у Цркву, већ онај који је одређен апостолским
начином кроз три погружења. Свети кољивари, као и Константин Економ, безусловно
се залажу за акривију, тј. за њихово поновно крштење. Међутим, не одбијају ни
примену икономије. Према општем ставу Другог Васељенског Сабора до снисхођења
долази ''уколико оно озбиљно не угрожава Цркву'', односно када не нарушава догмате
или мења апостолска правила.
Питање: А уколико се не примењује правилна форма?
Одговор: Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије. Таква крштења су
безблагодатна и недејствена. Због тога Господ и допушта да их врше само потпуно
заблудели јеретици. Стога она треба да се врше изнова, јер је крштење сагласно са
исповедањем догмата вере. Троструко потпуно погружење је такође догма. Разлике у
исповедању вере и начину крштења су недопустиве. Верник се сахрањује заједно са
Христом и ту се ради не о симболици, већ о реалности. Без три погружења није нам
дата ни могућност да се поистоветимо са смрћу Христа, ни тридневног погребења
Његовог. Православно крштење такође представља и вид силаска душе Господње у Ад.
Тако се према светом Григорију Богослову, кроз вид погребења Христовог, и тело
крштаваног обоготворује, док се кроз силазак у Ад његова душа обожује. Након овога
што си сазнао, постоји ли могућност да крстимо по нашој вољи и нахођењу – једни
кантама и бокалима, други кропљењем и поливањем, а да при том доживимо ову
надземаљску и божанствену радњу коју сам ти описао? Нешто пре кољивара свети
Козма Етолски је апостолски осудио сличне грешке: ''Свети свештеници, треба да

3
___________________________________________________________ПРАВОВЕРЈЕ___________

имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане
ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану
епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано
крштена''. Шта даље да кажем [...] Јеванђелиста Матеј описујући призор Богојављења
Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се отвара, каже: И
крстивши се Исус изиђе одмах из воде. И гле отворише му се небеса (Мат. 3,16). Исто
каже и Марко:И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају (Мк. 1,10). Ово је
основни разлог зашто византијски иконописци сликовито приказују тај догађај,
живопишући Богочовечије тело у целини на извору Јордана где је Јован крштавао у
Енону близу Салима, јер онде беше много воде; и долажаху те се крштаваху (Јн. 3,23).
Питање: Заиста упечатљиво, старче! Пало ми је на памет да можда претерано улазимо
у детаље. Зар анђели не допуњују људске пропусте?
Одговор: Пусти то! То ми личи на сеоска празноверја. Војинствујућу Цркву на земљи
не чине ангели већ људи. Све што се дешава од Бога је ради будућег наслеђа спасења
људи, наравно, уз помоћ Њему служећих духовних – анђела, који дејствују кроз саме
људе. Људске руке све извршавају, јер Бог није призвао анђеоску већ људску природу.
Тако ове људске руке постају или часне и освећене, јер су своје дужности испуњавале
савесно и исправно, или пак вечно проклете, јер су исте дужности презреле и
занемариле. Но иза свега овога се крије једна врста опасне душевне болести –
маловерје. Да појасним: као што нечасни и безакони Јудеји нису препознали иза
безгрешне људске природе Исуса и његову Божанскост, тако ни маловерни клирици не
верују у духовну божанску силу која стоји иза правилно урађених и примењених тајни.
Не увиђају да правила светих Тајни нису симболизам нити подражавање, већ
ОЖИВЉАВАЊЕ освећујућих радњи и божанских догађаја из живота Господа. Ту
лежи и суштина проблема. Тај дух ниподаштавања је изродио све јереси. На пример
данашњи Римокатолици и Протестанти верују да је тајна причешћа коју нам је
Христос подарио, само представа и симбол његовог тела и крви.
Дакле, свето крштење је оживљавање прослављеног погребења Господа, с којим је
Божанство Христа, са потпуном силом Његове владавине, поново објединило
божанствену душу Христа са мртво-живим божанственим телом у Васкрсењу; тако и
благодат Свештенства која, пошто је покопала старо, уздиже ново духовно, пречисто,
усиновљено чедо Божије, сијајуће и просветљено божанственом благодаћу његовом.
Ово је апостолско – предањски начин увођења у Цркву Христову – један једини. Оно
што само личи на то, не може бити прихваћено за исправно. Јер Бог је бескрајан,
савршен и вечан па и све што нам је предао, треба извршити У ПОТПУНОСТИ.

Текст преузет из часописа ''Воанергес'' (Св. Јован Богослов Син

Грома Издање ман. Есфигмен, Св. Гора, јул-август 2002. бр. 2)