Uvod

Tokom ivota, u govoru, knjigama, razonodi okrueni smo pojmovima i koristimo ih, a
da najee toga nismo svesni. Meutim, kolsko znanje, iju osnovu ine nauni pojmovi, ne
moe da se zasniva na njihovoj stihijskoj i nasuminoj upotrebi.
U Enciklopedijskom reniku pedagogije (1963) pojam se moe odreuje kao "skup bitnih
i tipinih oznaka neke skupine objekata i pojava koji je stvoren misaonim procesom na osnovi
ureivanja i analize pojedinanih objekata i pojava, apstrahovanjem bitnih obeleja od
akcesornih i sluajnih i generalizacijom takvih bitnih obeleja na sve pojave i objekte te vrste".
Pojam se ne usvaja u gotovoj formi, ve njegovo stvaranje prolazi kroz etiri faze:
a) analiza ili razlaganje celovito datog objekta na posebna obeleja koja ne moraju sva
da budu vidljiva (dostupna naim ulima), ve se do njih moe doi uvianjem;
b)

apstrakcija ili izdvajanje najmanje jednog obeleja koje je bitno, postojano i

zajedniko veem broju objekata, uz istovremeno zanemarivanje svih ostalih obeleja po kojima
se oni mogu, manje ili vie, razlikovati;
v)

generalizacija ili uoptavanje, odnosno uzimanje sutinskog obeleja kao merila za

svrstavanje svih objekata koji ga imaju u istu klasu, bez obzira na njihovu moguu razliitost u
pogledu ostalih obeleja;
g) diferencijacija ili otkrivanje specifinosti pojma u odnosu na druge pojmove. Da bi se
formirao pravi pojam, potrebno je, dakle, uspostaviti bar minimalan sistem pojmova u okviru
kojeg se odreuje njegovo mesto. "

1. Priroda pojmova
Pojmovi su, po miljenju Klausmajera, mentalni konstruktivni deo organizovane
kognitivne strukture pojedinca. Oni su logiki i viedimenzionalni saznajni modeli a definiu se
pomou svojih atributa (svojstava), koji ih klasifikuju u grupu konkretnih i apstraktnih
(relacionih), odnosno,

optih i posebnih pojmova. Kod konkretnih pojmova ti atributi su

vidljivi, dostupni ulima, a kod apstraktnih nisu. Isto tako odreivanje atributa pojma koji
je optiji, daleko je tee od onoga koji je posebniji, jer se opti pojmovi odnose na vie primera.
Atributi pojma svode se na unutranje svojstvo koje je dostupno ulima, ili se do njega moe
doi procesima generalizacije.1
Svojstva (atributi) pojmova mogu biti definiua ili sutinska; na osnovu njih je mogue
odrediti da li neki primer pripada odreenoj klasi, ili ne pripada. Ovo odreivanje mogue je
izvriti kod klasinih pojmova koji imaju sutinu. Meutim, u sluajevima relacionih pojmova i
svih onih iji su kriterijumi grupisanja promenljivi, teko je odrediti sutinske ili definiue
atribute. Tada se koriste tzv. kritiki atributi koji pomau da se uoi ono to odvaja dati pojam od
njemu slinih (odnosno, lanove jedne koordinisane klase od lanova druge koordinisane klase)
i atributi varijable koji su neophodni da bi se razlikovali lanovi unutar jedne klase. Ako
svemu prethodnom dodamo i injenicu da su atributi pojmova istovremeno i odrednice njegovog
znaenja, dobijamo karakteristike njegove, jer ti atributi odreuju ne samo njegovo znaenje
nego i ograniavaju odreeno podruje saznanja koje svaki pojam obuhvata.
Usvajanje pojmova zavisi od: (1) saznajnog razvoja pojedinia; (2) kulturne sredine u
kojoj pojedinai, ivi; (3) adekvatnosti nastavnih strategija (nastavnih postupaka koji u centar
nastave stavljaju usvajanje pojmova ili usvajanje injenica) i (4) karakteristika samih pojmova.
Kada su u pitanju karkteristike pojmova treba imati na umu sledee:
a) Najlake se ue pojmovi koji imaju konkretne, i ulima dostupne karakteristike i
primere. Ovo je oslonac za jednostavnije strategije u niim razredima.
b) Optost pojmova utie na brzinu njihovog uenja. Poznato je da e se lake nauiti
pojmovi sa ulima dostupnim karakteristikama, ali isto tako se zna da opti pojam ima osobinu
da organizuje injenice, odnosno da za jednu injenicu vee itav niz drugih koje s njim stoje u
1 Lazarevi, ., Banur, V. : Metodika nastave prirode i drutva, Jagodina-Beograd, 2001. Str. 89-92.

bliskoj, razumljivoj i smisaonoj vezi - te na taj nain ureuje odnose meu njima. Iako se opti
pojam tee naui, on jednom usvojen olakava uenje novih pojmova budui da ima veu snagu
organizovanja podataka.
v) Dakle, brzina usvajanja pojmova zavisi od snage pojma. Specifini pojmovi se zato
uvek moraju podvoditi pod onaj koji mu je nadreen u hijerarhiji (ima veu snagu organizovanja
podataka), inae se deava ono to je karakteristino za tradicionalne strategije: usvajanjje
informacija i specifinih pojmova koji su otrgnuti iz optih pojmova, pravila i principa u ijoj su
funkciji. Poto opti pojmovi podrazumevaju dobro ureene strukture sa nadreenim i
podreenim pojmovima, ureenim i vrstim sistemima oznaavanja i rasporeivanja, pojmovi
koji su manje uopteni (specifini) lako se vezuju za njih. Dodamo li ovome i to da opti pojmovi
imaju i vie primera nego specifini pojmovi, onda je njihov znaaj jasniji.
g) Uenje pojma u velikoj meri zavisi od njegove validnosti koja nije nita drugo nego
odreivanje znaenja pojma u smislu podudaranja naih znaenja sa znaenjima pojma koja su
struno odredili eksperti iz date oblasti. Budui da odreeni pojmovi prirodnih nauka manje
zavise od kulture i vremena, a imaju jasno podreene definiue i klasifikacijske sisteme, oni su
sigurno validniji, odnosno egzaktniji i lake se ue.
d) Uenje pojma zavisi od apstraktnosti primera: ve smo rekli da se lake ue pojmovi
na konkretnom primeru. Ali sa uzrastom se poveava mogunost dece da koriste posebne naine
reprezentovanja.
) Mogunost uenja pojma zavisi, takoe, od broja primera: saznajnom zrelou bogati
se fond koji podrazumeva sve brojnije i brojnije primere pojma.

2. Spontani i nauni pojmovi

U sistemu naunih znanja, s jedne strane, i iskustvenih, zdravo-razumskih znanja, s druge
strane, Vigotski (Vgotski) vidi dva strukturalno razliita nivoa miljenja i psihikog
funkcionisanja. Razlikovanje dva sistema, Vigotski uspostavlja na jednom dubljem nivou i izvodi
ga iz psiholoke injenice razvitka znaenja rei.
Prema miljenju Lurije (Luri), priznanje koje je Vigotski dobio u svetskoj literaturi u
znatnoj meri je u vezi sa njegovom analizom procesa razvoja znaenja rei. Radi se o tome da je
Vigotski, spram dotadanjih shvatanja po kojima je znaenje jedne rei, na samom poetku
njenog usvajanja, jednom zauvek dato kao gotovo i nepromenjeno ("inilo se oiglednim da re
'stolica' ili re 'jabuka' oznaava i za dete i za odraslog jednu istu stvar"), ponudio principijelno
drugaiji pristup koji "odraava dramatian proces razvoja pojma", odnosno znaenja rei.
Vigotski je poao od jasnog razgraniavanja dve osnovne funkcije rei. S jedne strane, on
izdvaja funkciju ukazivanja ili imenovanja. Re, u ovom smislu, ukazuje na odvojen predmet
(radnju ili svojstvo) zamenjuje ga i slui kao njegov reprezent. Vigotski smatra da su promene
kroz koje prolazi sadraj rei u razvoju deteta, dugo ostale neotkrivene upravo zbog toga to se
rei dejeg govora podudaraju po svom ukazivanju na predmet sa reima odraslih. Dakle,
uporedo sa indikativnom funkcijom, Vigotski izdvaja i drugu, daleko sloeniju funkciju rei funkciju znaenja. Prema Vigotskom, ova strana rei, u procesu razvoja govora deteta, trpi
najdublje preobraaje.

3. Etape u razvoju pojmova

Pod "znaenjem rei", Vigotski je podrazumevao da se re ne ograniava u ukazivanju na

predmet ve da ona, u isto vreme, obavlja i odreenu klasifikaciju predmeta zasnovanu na
svojevrsnim vezama i odnosima koje izmeu predmeta uspostavlja deje miljenje. Shodno
karakteru intelektualnih operacija na kojima se zasnivaju, ovi sistemi veza i odnosa konstruiu
odgovarajua znaenja rei, odnosno oni sami (veze i odnosi izmeu predmeta) predstavljaju
sadraj ili semantiku strukturu jedne rei.
Da bi dokazao razvoj znaenja rei, odnosno razvoj tih sistema veza koje stoje iza rei,
Vigotski je primenio originalni metod koji je razradio u saradnji sa Saharovim (Saharov). Metod
se sastoji u tome da su, za predmete koji imaju kompleks obeleja, odabrane za tu priliku
posebno konstruisane besmislene rei (na primer, "LAG" oznaava velike i visoke, "SEV" - male
i pljosnate figure). Ispitaniku se daju figure, na ijoj je donjoj strani napisana odgovarajua re.
Kako bi ispitivanje otpoelo, nasumice se izdvaja i otkriva jedna figura a zatim se predlae
detetu da izdvoji sve figure koje su oznaene istom reju. Nakon svakog izbora koji dete naini,
proverava se njegova uspenost, a ispitivanje se nastavlja tako to se dete podstie da razmisli
kakvi se jo predmeti mogu oznaiti odreenom, izvedenom reju.
Na osnovu ovog postupka, Vigotski je izdvojio etiri osnovne etape u procesu razvoja
pojmova. U okviru pojedine etape, predmeti se uvode u odreene sisteme veza i odnosa
svojstvene tom stupnju razvoja pojma, te se svaka etapa odlikuje odreenim nainom
povezivanja predmeta i njihovog uoptavanja.
U prvoj etapi, na STUPNJU SINKRETA, grupisanje predmeta ili znaenje rei nastaje u
procesu sinkretikog spajanja dejih nediferenciranih predstava. Dete pravi skupove od predmeta
koje je ono lino doivelo kao zdruene unutar sutinski sluajnih ali jedinstvenih, vremenskih i
prostornih konstelacija. Ove sluajne konstelacije, opominje Vigotski, mogu ponekad da se
poklapaju sa stvarnim vezama izmeu predmeta. U takvim sluajevima, na osnovama dva
strukturalno i funkcionalno razliita naina miljenja - sinkretikog i pojmovnog, nastaju
uoptavanja koja se seku na istim predmetima, odnosno imenuju istu grupu predmeta.

Dakle, sinkretizam deje misli omoguava da se u istom skupu nau najrazliitiji

predmeti izmeu kojih ne postoji objektivna povezanost. Date skupove moemo da nazovemo
sinkretikim spojevima ili hrpama predmeta naglaavajui, u prvom sluaju njihovu psiholoku
prirodu ili pak, u drugom sluaju, njihovu objektivnu datost u vidu neuoblienog niza elemenata.
Da zakljuim, znaenje rei na prvom stupnju razvoja pojma pojavljuje se kao ime za hrpu
predmeta koja je u dejoj svesti povezana u jedinstveni sinkretiki lik.2
Drugi stupanj u razvoju pojmova je STUPANJ KOMPLEKSA. Za razliku od stupnja
sinkreta, ovde se grupisanje obavlja u ravni konkretno-injenikog miljenja. Na ovom stupnju
razvoja, dete se oslanja na funkciju neposrednog opaanja i u eksperimentalnoj situaciji izvodi
razvrstavanja zasnovana na objektivnim, konkretnim i s toga arolikim vezama meu
pojedinanim figurama. "Dete je pribiralo njemu datom zelenom trouglu, koji je bio oznaen
odgovarajuom reju, bilo sve zelene ili sve trouglaste, bilo sve velike figure. Stvarao se utisak
da se oko konstruisane rei 'GACUN' formira cela porodica iji svaki lan ulazi u grupu po
sopstvenom nahoenju (zeleni kvadrat - po obeleju boje, plavi trougao - po obeleju oblika, isto
tako kao to i Ivan pripada porodici zato to je on Petrov brat, Olga - zato to je Petrova ena,
Nikola - zato to je njegov sin)."3
Ovu vrstu kompleksa Vigotski je nazvao asocijativnim jer se zasniva na bilo kojoj
asocijativnoj vezi sa bilo kojim svojstvom koje dete zapaa na predmetu koji u eksperimentu
predstavlja jezgro budueg kompleksa. Vigotski smatra da se smenjivanje mnoine svojstava
moe zasnivati, ne samo na istovetnosti odreenog svojstva izmeu dva predmeta, nego i na
slinosti i na kontrastu svojstava, na njihovoj asocijativnoj vezi po dodiru, "ali uvek i obavezno
na 'konkretnoj vezi'".

2 Vigotski, L. S. (1996): Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za udbenike i nastavna
sredstva, str. 106.

3 Lurija, A.R. (1996): Vigotski, L. S.: Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, str. 30-32.

Konkretnost veza koje se uspostavljaju unutar kompleksa, na ta ukazuje prethodno

citirani primer, moe da se ilustruje prirodom veza koje postoje izmeu lanova jedne porodice.
Kao to se ukazivanjem na to da dva oveka nose isto prezime i da su u srodstvu, ne utvruje u
isto vreme istovetnost njihovih bia, re - kompleks ne utvruje istovetnost u njemu sjedinjenih
predmeta ve se samo pojavljuje kao "porodino ime za imenovanje grupa konkretnih predmeta
povezanih prema izvesnoj stvarnoj srodnosti".5
Osim asocijativnog tipa kompleksa, Vigotski je utvrdio da se kompleksivno miljenje
javlja jo u etiri meusobno razliita vida. Ponekad, kompleks ili uoptavanje u miljenju deteta
na ovom stupnju razvitka, moe da dobije karakter zbirke: razni konkretni predmeti se spajaju na
osnovu uzajamnog dopunjavanja po ma kojem obeleju. Ovim putem se dobija komplet
osnovnih boja ili osnovnih oblika od onih koji se nalaze u eksperimentalnom materijalu
(Vigotski, 1996, str. 113.).
Kompleks moe da obrazuje i lanac. Prilikom stvaranja ove vrste kompleksa, dete stalno
prelazi s jednog svojstva na drugo to uslovljava da svaki sledei lan ili element kompleksa
odrava vezu, po ovom ili onom obeleju, samo sa prethodnom figurom, gubei u isto vreme
vezu sa polaznom. Po miljenju Vigotskog, u ovoj vrsti kompleksa, vie nego u ostalim, dolazi
do izraaja opaajno-konkretna priroda kompleksivnog miljenja.
Iako u ovom momentu, na izvestan nain prekidam redno nabrajanje i opisivanje
pojedinih vidova kompleksivnog miljenja ije postojanje je utvrdio Vigotski, mislim da je
umesno i za dalje razmatranje podsticajno, postaviti sledee pitanje: kako se do sada pomenuti
vidovi razvitka kompleksivnog miljenja, a uoeni u eksperimentalnim uslovima "rada" ili
"delovanja" deje misli, ispoljavaju u prirodnim, svakidanjim uslovima dejeg ivota i
delovanja? Najpre u, prethodno izlaganje sumirati pobrojavanjem specifinosti kompleksivnog
miljenja u poreenju sa pojmovnim:
1. veze meu predmetima nisu apstraktne i logike, nego su konkretne i faktike;
4 Vigotski, L. S. (1996): Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, str. 110.
5 Vigotski, L. S. (1996): Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, str. 125.

2. poto su faktike, veze meu predmetima su veoma arolike, iz ega sledi da se razliiti
elementi mogu ukljuivati u komplekse na osnovu razliitih obeleja;
3. to, dalje, znai da ne postoji jedan princip razvrstavanja koji se dosledno sprovodi, ve
se stalno skae sa jednog principa na drugi;
4. usled toga, elementi ulaze u kompleks kao realne, individualne jedinke sa svim svojim
posebnim obelejima;
5. te, kompleks ne stoji iznad elemenata kao optija kategorija, ve se sliva sa elementima;
6. i, konano, kompleks ima neodreene konture i naelno je bezgranian.

Na primeru poznatih i svakodnevno prisutnih predmeta, uslovno zamislimo takvo jedno

uoptavanje koje bi imalo prethodno pobrojane karakteristike. Ukoliko bi prvi, poetni element
bila jedna odreena drvena stolica, u odnosu na bilo koje njeno proizvoljno uzeto perceptivno
svojstvo, u istu klasu mogao bi da bude doveden bilo koji drugi konkretni predmet koji poseduje
isto takvo odreeno i konkretno svojstvo. Na primer, drvenoj stolici kao takvoj, prema doslovno
primenjenom kompleksivnom principu funkcionalno jednakih svojstava i, strogo uzev,
primenjujui princip preskakanja sa jednog na bilo koje drugo oigledno svojstvo, pridruuje se
drvena olovka kao takva. Ovoj, kao olovci duguljastog oblika, pridruuju se duguljaste makaze
kao takve, i tako dalje. Uzevi u obzir brojnost i raznovrsnost razliitih stvarnih veza meu
pojedinanim predmetima, bilo bi mogue na ovom primeru pretpostaviti mogunost
beskonanog proirivanja klase stolica na sve postojee predmete ili ak, moda na sveukupnu
stvarnost koja nas okruuje.
Ipak u svakodnevnom ivotu, dete nee u klasu stolica svrstati drvenu olovku i
duguljaste makaze, iz razloga koji su sutinski za ovu raspravu. Ve na poetku svog izlaganja o
stupnju kompleksivnog miljenja Vigotski iznosi vrlo znaajan stav. On kae da "ovaj nain
miljenja (kompleksivni - dod. V.P.), kao i svi ostali, izaziva stvaranje veza, uspostavljanje
odnosa meu raznim konkretnim utiscima, spajanje i uoptavanje pojedinanih predmeta,
ureenje i sistematizaciju (pod. V.P.) celog iskustva deteta."

. Ukoliko bi se, kao u prethodnom primeru, na svakodnevni ivot, doslovno prenele ili
primenile osobenosti koje kompleksivno miljenje ispoljava u ekspe-rimentalnoj situaciji, ne bi,
u isto vreme, moglo da se oekuje da u dejem iskustvu vlada odreeni red i sistem. S toga, "bilo
koja veza" koja moe privui izvestan element u kompleks nije to - bilo koja veza, doslovno.6
Kada govori o razliitim vidovima kompleksivnog miljenja, Vigotski za svaku
pojedinanu vrstu kompleksa navodi uslove pod kojima se ovaj ostvaruje ili nastaje.
Pretpostavkom o postojanju takvih uslova, Vigotski zapravo ograniava sluajnu prirodu veza
koje se uspostavljaju unutar kompleksa. Na primer, prema reima Vigotskog, asocijativni tip
kompleksa se zasniva "na povratljivoj i nametljivoj slinosti svojstava pojedinih predmeta",
kompleks zbirka se zasniva "na vezama i odnosima meu stvarima koje otkriva praktino i
oigledno iskustvo deteta." (Vigotski, 1996, str.111.). Dakle, sa stanovita svakodnevnog
iskustva, ove veze nikako nisu besmislene, one realno postoje i dete je u stanju da ih dosledno
primenjuje unosei red u svoje iskustvo. S obzirom na to, one se mogu nazvati sluajnim samo u
logikom smislu te rei. Na jednom mestu, Vigotski to i eksplicitno potvruje kada kae sledee:
"Otkrili su nam se u svojoj logikoj sutini (pod. V.P.) razni vidovi miljenja u kompleksima
onako jasno kako to moe da d eksperiment." (Vigotski, 1996, str.119.).
etvrti vid u razvitku kompleksivnog miljenja predstavlja difuzni kompleks. Njegova
glavna crta jeste to to se opaena svojstva figura ne dovode u vezu na osnovu njihove stvarne
slinosti ve na osnovu "dalekog, maglovitog utiska o izvesnom, njihovom zajednitvu"
(Vigotski, 1996, str. 113.). "Na primer uz zadati uzorak - uti trougao - dete odabira ne samo
trouglove nego i trapeze, jer mu lie na trouglove sa odseenim vrhom. Potom se trapezima
pridruuju kvadrati, kvadratima - estouglovi", itd. (Vigotski, 1996, str. 113.) Ovaj vid
kompleksivnog miljenja, prema reima Vigotskog, pokazuje sasvim razgovetno jednu sutinsku
crtu kompleksivnog miljenja: neodreenost kontura i naelnu bezgraninost na njemu
uspostavljenih,

zasnovanih

grupisanja.

Uoptavanje,

koje

je

predstavljeno

difuznim

kompleksom, dete stvara u odnosu na one oblasti stvarnosti koje su nedostupne njegovom
direktnom opaanju i praktinom delovanju. "Znamo kakve neoekivane spojeve, esto
neshvatljive za odraslog, kakve skokove u miljenju, kakva rizina uoptavanja, kakve difuzne
6 Vigotski, L. S. (1996): Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, str. 108.

prelaze dete esto ispoljava kada pone da rasuuje ili misli van granica svog malog opaajnopredmetnog sveta i svog praktinog iskustva." 7
Vrlo vaan momenat u diskusiji o difuznoj vrsti kompleksa je taj da, kada posredstvom
kompleksivnog miljenja dete spaja stvari koje se nalaze van oblasti njegovog praktinog
saznanja, ono to ini bez naputanja "granica opaajnopredstavnih konkretnih stvarnih veza
meu pojedinim predmetima." (Vigotski, 1996, str. 114.). "Te veze", kae Vigotski, "zasnivaju se
na netanim, neodreenim, nepostojanim svojstvima", ali, usudiu se da nastavim misao
Vigotskog, nisu nikako sluajne u smislu da su besmislene ili prelogine.8
Poslednja faza u razvoju kompleksivnog miljenja naziva se pseudopojmom. U
eksperimentalnoj situaciji dete stvara pseudopojam kad god odabira uz zadati uzorak niz
predmeta koji bi se mogli odabrati i uzajamno povezati na osnovu nekog apstraktnog pojma. "Na
primer, uz zadati uzorak - uti trougao - odabira sve trouglove koji postoje u eksperimentalnoj
grai. Takva grupa mogla bi nastati i na osnovu apstraktnog miljenja (pojma ili ideje trougla)"
(Vigotski, 1998, str. 115.). Pojavno, dakle, u odabiru niza konkretnih predmeta, izmeu pojma i
pseudopojma, razlika ne postoji. Stvarna uzajamna razliitost dve misaone strukture, dolazi do
izraaja tek u procesu njihovog delovanja. Ukoliko bi se, dakle, u prethodnom primeru, od deteta
trailo da ponovi grupisanje ono bi sve radilo iz poetka jer nije apstrahovalo svojstvo prema
kome je vrilo prvo grupisanje.
Dakle, u rezultatu svoga delovanja, pseudopojmovi izraavaju sve osobenosti
kompleksivnog miljenja. Ovaj vid kompleksivnog funkcioni-sanja, u svakodnevnom odnoenju
deteta prema stvarnosti, predstavlja dominantnu misaonu formu. Pretenost prisustva ove forme
u dejem miljenju, Vigotski objanjava injenicom govornog sporazumevanja izmeu dece i
7 Vigotski, L. S. (1996): Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, str. 106.
8 Empirijske potvrde teorijskih interpretacija koje daje Vigotski u pogledu prirode dejih intuitivnih,
odnosno kompleksivnih saznanja, mogu se nai u nadasve inspirativnom i sveem radu Miloa Joviia,
"Razvoj shvatanja kauzalnih odnosa kod dece" (1974). U teorijskom smislu, Jovii je ovaj rad zamislio u
vidu polemike sa stavovima Pijaea o prirodi mistinih i prekauzalnih dejih objanjenja, da bi se u
svojim zakljunim razmatranjima potpuno pribliio i izveo zakljuke koji su principijelno istovetni sa
teorijskim stavovima Vigotskog.

odraslih. Ovu okolnost Vigotski tretira kao osnovni dinamiki faktor u razvoju pseudopojmova.
Dete od samog poetka raste u atmosferi okoline koja govori. Ono samo, tavie, vrlo rano naui
mnoge rei koje mu znae isto to i odraslima. Ukoliko prihvatimo kao utvrenu psiholoku
injenicu, to ona zapravo i jeste, da dete tek u doba adolescencije osvaja onaj nivo miljenja koji
mu omoguava stvaranje pravih pojmova, dolazimo u priliku da izdvojimo jednu situaciju koja
se stie u govornom razvoju dece a koja je od izuzetno velikog znaaja za sveukupni razvoj. U
periodu kada deca u razvojnom smislu nisu sposobna da stvaraju prave pojmove, ona se ipak
slue reima i dobro shvataju sebe i odrasle. O emu se zapravo radi? U svakodnevnom ivotu,
krug predmeta na koje dete moe da proiri znaenje izvesne rei unapred je pretpostavljen
jezikom date sredine. Dete ne prikuplja smo, posredstvom svoga misaonog angaovanja,
konkretne predmete i komplekse, jer se oni ve nalaze kao klasifikovani u optim reima i
nazivima koje ono neposredno usvaja kroz proces uenja jezika date sredine.
S druge strane, unapred postavljeni cilj ili "krajnja taka" u vidu gotovog grupisanja, ne
determinie misaoni, psihiki "put" kojim e dete ii do tog cilja, ne unitava "onu stvarnu
delatnost deteta u stvaranju uoptenja". Jednostavno reeno, "odrasli ne mogu preneti na dete
svoj nain miljenja."9. U odnosu na jedan pojam, zahvaljujui govornom sporazumevanju, deca
zamiljaju iste predmete koje pod datim pojmom podrazumevaju i odrasli (usled ega je mogue
sporazumevanje meu njima i odraslima), ali to isto zamiljaju drugaije, pomou drugih
intelektualnih operacija: "... dete misli onako kako mu je svojstveno na onom stupnju
intelektualnog razvoja na kome se nalazi."
Razvoj sposobnosti za apstrahovanje izvesnog svojstva iz objektivne i konkretne
povezanosti svojstava, Vigotski pripisuje treoj fazi u razvoju dejeg miljenja koju naziva
POTENCIJALNIM POJMOVIMA. S obzirom da sposobnost apstrahovanja po svojoj
psiholokoj prirodi predstavlja sasvim drugaiju vrstu mentalne operacije nego to je to
uoptavanje i povezivanje, ovu etapu, u odnosu na kompleksivno miljenje, Vigotski izdvaja kao
zasebni tok ili granu u procesu razvoja dejeg miljenja ili u razvoju pojma.

9 Vigotski, L. S. (1983): Miljenje i govor, Beograd, Nolit, str. 116.

Svojstvo na osnovu koga se izvode kompleksivna grupisanja je nepostojano, odnosno

zamenjuje ga drugo svojstvo. Za potencijalne pojmove karakteristino je upravo suprotno. U
okviru potencijalnih pojmova, svojstvo na osnovu koga se predmet ukljuuje u izvesnu optu
grupu jeste privilegovano svojstvo. U okviru potencijalnog pojma, deava se, prvi put, da dete
apstrahovanjem pojedinih svojstava razara konkretnu situaciju, konkretnu povezanost svojstava.
Ono to je, meutim, bitno i to definie potencijalne pojmove kao "mogue pojmove koji jo
nisu aktualizovali tu mogunost" jeste to se ovo apstrahovanje jo uvek odnosi na izdvajanje
konkretnog i stvarnog, namesto sutinskog svojstva.
Vigotski jasno naglaava da se potencijalni pojam stvara u oblasti praktinog, delatnog
miljenja: "Definisati predmet ili pojam za dete znai rei ta taj predmet radi ili, jo ee, ta se
moe uraditi tim predmetom. ... Takvo konkretno i funkcionalno znaenje je jedina psihika
osnova potencijalnog pojma..10 Primetiete da se u odnosu na pseudopojmove, tj. pojmove komplekse, kao generiki inilac javlja govorna komunikacija izmeu dece i odraslih, a u odnosu
na potencijalne pojmove ta uloga, izgleda, da pripada dejem praktinom iskustvu. Ovi inioci
se, meutim, ne mogu doslovno razdvojiti u procesu razvoja i uticanja na deje intelektualno
funkcionisanje. Vigotski se ozbiljno bavi ovim pitanjem pretpostavljajui da izmeu govora i
deje praktine delatnosti postoji tesna uzajamna veza i meusobno uslovljavanje.11
Kada je re o kompleksima i potencijalnim pojmovima, u stvarnom toku intelektualnog
razvoja teko je nai isto kompleksivno miljenje bez primesa potencijalnih pojmova: "... ne
bismo nali izolovane liniju razvoja funkcije stvaranja kompleksa i liniju razvoja funkcije
ralanjavanja celine na pojedine elemente ..., u stvari, obe linije nalazimo sjedinjene, stopljene i
samo ih u interesu naune analize predstavljamo razdvojeno, nastojei da ispitamo to je mogue
preciznije svaku od njih."
Po svoj prilici, uvaavajui injenicu zajednikog delovanja pseudopojma - kompleksa i
potencijalnog pojma, Vigotski o ovim dvema funkcijama govori kao o jedinstvenoj kategoriji
misaonog funkcionisanja, to one, praktino, i jesu: "Na kasnijim stupnjevima razvoja slika se
10 Vigotski, L. S. (1983): Miljenje i govor, Beograd, Nolit
11 Ovaj problem Vigotski razmatra u vie svojih radova, na primer: Miljenje i govor (1983), u poglavlju
2: Problem govora i miljenja prema uenju . Pijaea i u poglavlju 4: Razvojni koreni miljenja i
govora.

menjala, i dete je poelo da izdvaja osnovno obeleje predmeta, podvodei ovo obeleje pod
izvesnu kategoriju. Ovaj stadijum, Vigotski naziva stupnjem pseudopojma zato to su deji
pojmovi ili tanije pretpojmovi (rezultati), zapravo, otkrivali svoje pravo lice lakim sklizanjem
na sporedna obeleja."12.
Poslednju, etvrtu fazu u razvoju dejeg miljenja predstavlja formiranje pravih pojmova.
Izlaganje o ovom stupnju razvoja pojma odlaem za sledei odeljak, a ovde elim da prethodnu
diskusiju sumiram na sledei nain.
Protivurenost kasnog razvoja pojma i ranog razvoja govornog sporazumevanja reava se
u pseudopojmu - kompleksu. U funkcionalnom i razvojnom smislu, pseudopojmovi kao posebna
faza u razvoju dejeg miljenja u kompleksima, predstavljaju prelazni stupanj u razvoju dejeg
miljenja, kariku koja spaja miljenje u kompleksima i miljenje u pojmovima. Po svojoj
logiko-psiholokoj prirodi kompleks-pojmovi predstavljaju pretpojmovne i neintelektualne
strukture. To su neshvaene i nevoljne misaone forme - dete ih uspeno koristi u spontanom
govoru, ali ne ume da ih koristi voljno, da ih verbalno definie i da ih odredi drugim pojmovima.
U saznajnom smislu, odraavaju pojedinano, pojavno i spoljanje, te u odnosu na prave
pojmove predstavljaju manje vredne misaone strukture.
Ipak, delujui u svojstvu misaonih formi ili struktura, kompleksivni pojmovi unose
izvestan red i organizaciju u deje iskustvo. Na osnovama kompleksivnih misaonih formi, iz
svog ogranienog po obimu iskustva, deca su u stanju da izvedu izvesne principe i pretpostavke,
te da ih dosledno primenjuju u istim ili slinim situacijama.

12 Lurija, A.R. (1996): Vigotski, L. S.: Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za udbenike i
nastavna sredstva, str. 110

4. Zakljuak
Pri usvajanju pojmova panju treba usmeriti na vana obeleja, nebitno treba izolovati, a
tipino objanjavati na konkretnim primerima; injenini materijal uvek tretirati kao sredstvo za
formiranje pojmova, a nikako kao krajnji cilj uenja.
Proces formiranja pojmova zapoinje ulnim aktivnostima koje, po utvrenom redosledu,
prelaze u misaone. Vremenom se sa konkretnih, oiglednih sredstava potpuno prelazi u verbalnu
sferu. Izmeu ulnog i logikog saznanja ne postoji tana i jasno utvrena granica. Svesnom
preradom predstava formiraju se pojmovi. To se ilustrativno reeno deava na sledei nain:
najpre se istaknu bitna spoljanja obeleja, zatim unutranja obeleja - odnosi; pojedinane
predstave vezuju se za pojam vrste, a pojam vrste za opti pojam, poto opti pojmovi nastaju
uoptavanjem i poto se formiraju na osnovu uporeivanja vie konkretnih primera kako bi se
vezali za optu predstavu. Uoavanje i izdvajanje bitnih, odnosno nepromenljivih obeleja
pojma, kao i shvatanja tih obeleja vri se putem kauzalne analize.
Vano je ustanoviti redosled usvajanja pojmova na bazi unutranje logike - povezanosti
prethodnog sa narednim. Formirani pojmovi pomou nastavnih sredstava olakavaju formiranje
novih, ali i obrnuto. Novoformirani pojmovi produbljuju, obogauju ranije formirane pojmove.
U praksi se potvrdilo da uenici poseduju dosta iroka znanja u skladu sa nastavnim
planom i programom nastave prirode i drutva o pojmovima o prirodi i njihovim odnosima.
Meutim, neki uenici nisu u stanju da navedu sva bitna svojstva i odnose predmeta i pojava.
Razlog za to je neshvatanje i nerazumevanje najbitnijih pojmova. Uitelji, praktiari, smatraju da
uenici uglavnom uspeno razlikuju bitno od nebitnog, ali da im nedostaje vie sigurnosti u njiho
vom razlikovanju. Dakle, potrebno je vie raditi na intelektualnoj gimnastici miljenja uenika, a
time i na uvrivanju bitnog o prirodi.
Jedan od osnovnih zadataka nastave prirode i drutva i poznavanja prirode jeste razvoj
samostalnog miljenja uenika, a razvoj samostalnog miljenja upravo je zasnovan na
ovladanosti sistemom pojmova. U ovom pogledu, pojmovi jesu proizvod i posledica apstraktnog
miljenja.

Literatura
1. Lazarevi, ., Banur, V. (2001) : Metodika nastave prirode i drutva, Jagodina-Beograd.
2. Lurija, A.R. (1996): Vigotski, L. S.: Problemi opte psihologije (Sabrana dela II),
Beograd, Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
3. Vigotski, L. S. (1996): Problemi opte psihologije (Sabrana dela II), Beograd, Zavod za
udbenike i nastavna sredstva.
4. Vigotski, L. S. (1983): Miljenje i govor, Beograd, Nolit.

Sadraj
UVOD..............................................................................................................................................1
1.

PRIRODA POJMOVA.............................................................................................................2

2.

SPONTANI I NAUNI POJMOVI.........................................................................................4

3.

ETAPE U RAZVOJU POJMOVA...........................................................................................5

4.

ZAKLJUAK........................................................................................................................14

LITERATURA...............................................................................................................................15