Siril Smit

Neka komunistika
zapaanja o filozofiji
Govor odran na Konferenciji
socijalistikih studenata, Menhetn, 1. april
2000.
Napisano: 2000.
Prevod: Pobunjeni um
Korekcija prevoda: Igor Bogeti (2014)
Transkripcija/HTML: Igor Bogeti

Molim vas da obratite panju: ovo nisu filozofska

zapaanja o komunizmu. Toga ve ima i previe.
Da bi se izbegla konfuzija, prvo u rei ta
podrazumevam pod komunizmom. Mislim da ne bismo
smeli da dozvolimo da nam ovu re ukradu staljinisti. Treba
je oistiti od birokratskih asocijacija i vratiti joj znaenje
koje joj je dao zreli Marks. Ova re implicira svestan pokret
za univerzalnu ljudsku emancipaciju, pokret kroz koji se
moderno drutvo mora osloboditi od postojeeg drutvenoekonomskog poretka, i transformisati se u slobodnu
asocijaciju proizvoaa. Ovaj pokret e omoguiti
slobodan razvoj individualnosti, on e biti odgovarajui
i vredan nae ljudske prirode. (Ovo su sve citati Marksa,
naravno.)

U ovom govoru, napraviu dve tvrdnje koje mogu

izgledati meusobno suprotstavljeno:
a) da je stanovite svake filozofije u sutini neprijateljsko
prema komunizmu, i
b) da je neophodno da komunizam razume sebe u odnosu
sa celokupnu istoriju filozofije.
Obratite panju da govorim o filozofiji kao takvoj, ne o
nekoj pojedinanoj iz tuceta konkurentnih filozofija koje su
se pojavile tokom poslednjih 2.500 godina.
Razmotrimo sada ta je to filozofija. Ovaj oblik
razmiljanja nastao je zajedno sa klasnim drutvom, tako da
je postojao svega poslednjih nekoliko milenijuma ljudske
istorije. Tokom ovog vremena, slobodan razvoj ljudi, i kao
individua i kao vrste, pervertiran je i zarobljen u drutvene
forme bazirane na meusobnom antagonizmu, i njegova
najznaajnija dostignua su bila u periodima kada je neka
od ovih drutveno-ekonomskih formi dola do svoga kraja.
Naravno, svaki filozof je svoju panju nuno usmeravao ka
problemima sa kojima su se ljudi suoavali u njegovo
vreme, ali neke odlike su konstantne.
Uopte, filozofi su pokuavali da daju racionalno
objanjenje stvarnosti u celini, a to je obino znailo
pokuaj da se nae teorijski nain da se pomire apstraktno,
reflektivno razmiljanje i svet takav kakav jeste. Posebno, i
koliko ja znam bez izuzetka, svi su uzimali postojanje
privatne svojine, zajedno sa dravnom vlau koja ga je
odravala i izraavala, kao dato. Neki, poput Loka,
pretvarali su se da su ih objasnili, u vidu nekih navodnih
karakteristika ljudi, ali ova objanjenja su trivijalna.
Prihvatajui postojanje ovih apstraktnih - odnosno,
nehumanih - oblika, filozofi su traili argumente kojima bi

ih interpretirali tako da imaju smisla. Neki to jo uvek

pokuavaju.
Jedan od bitnih aspekata klasne vladavine je podela
izmeu onih ljudi koji bi trebalo da misle i onih iji ivoti
su posveeni onome to se naziva fiziki rad. Stanovite
filozofije kao takve je neodvojivo od ove podele, koja je
povezana sa eksploatacijom i ugnjetavanjem. Tako je
filozofija sebe smatrala za specijalan zanat. Ali, to je udno.
Ako vam je toalet zapuen, moete zvati majstora da ga
otpui. Na kraju krajeva, ne moemo sve sami raditi. Ali, ta
je sa sranjem koje blokira ljudski socijalni i duhovni ivot,
koje proima sve nae ivote? Zato su za to potrebni
specijalisti? Jedino zato to se problem, tj. lani, nehumani
nain na koji svi mi ivimo, javlja kao misterija, kao neto
izvan razumevanja i kontrole obinih ljudi. Da bi bila
objektivna, filozofija se pretvarala da stoji izvan i iznad
svog objekta, iskljuujui svoj sopstveni subjektivni trud iz
filozofskog razmatranja. Teila je da naslika racionalnu
sliku svega, ali nije mogla nai mesto sebi samoj na toj slici.
Prema tome, kontrast je jasan: komunistika svest je rad
mase ljudi, izraavanje drutvenog karaktera svake
individue, i razumevanje da su postojei antagonistiki
oblici vlasnitva i dravne vlasti nain ivota koji nije za
ljude. Filozofsko razmiljanje, naprotiv, je zanat, rad
specijalista, koji posmatraju svet kao da oni sami ne ive u
njemu, i pokuavaju da nau smisao sveta takvog kakav
jeste.
Hegel je prvi koji je pokuao da se suoi sa nekim od ovih
pitanja. Prvi je pokuao da razliita miljenja filozofa
posmatra kao elemente jedinstvenog istoriskog procesa. Pre
toga je svaki filozof verovao da je njegov pojedinani oblik
miljenja ispravan, a svi ostali pogreni. Sada, po prvi put
nastaje istorija filozofije, u kojoj se svako filozofsko

stanovite tretira kao misaoni odraz vremena u kome je

nastalo.
Tako je Hegel prvi imao drugaiji koncept istinitog od
njegovih prethodnika. Univerzalna istina, verovao je, ne
samo da negira ono to je neistinito, ve ga takoe i uva.
Istina organski raste, i put ka istini je istorijsko kretanje koje
se naziva dijalektika. Raniji mislioci su dijalektiku
posmatrali kao nain argumentovanja kroz razreenje
kontradiktornih stavova. Hegel je ovo kretanje uinio
centralnim za njegovu koncepciju istorije i logike. Pokazao
je kako kretanje misli prati istu emu kao i objekt o kome se
razmilja, i da to ukljuuje i kretanje same filozofije.
Istoriju je shvatio kao samo-stvarajuu aktivnost onoga to
je nazvao Duh.
Hegelov sistem je skup itavog niza filozofskih ideja,
ukljuujui i kontradikcije izmeu njih. Kategorije nastaju
jedna iz druge, razvijajui se u organskom jedinstvu. On
pokuava da da filozofsku sliku filozofije, dajui joj
privilegovano mesto meu razliitim ljudskim iskustvima.
Ipak, on i dalje ostaje izvan tog okvira koji je stvorio. To je
kontekst za razumevanje Hegelove koncepcije slobode.
Filozofi prethodnih vekova su mislili da sloboda pripada
privatnoj individui. Hegel slobodu vidi kao univerzalan
proces kroz koji ljudski duh stvara sebe samoga tokom
svoje samosvesne istorije. I, poto je ubeen da je
oveanstvo u sutini mislee, ova sloboda je sutina
oveanstva.
Ali, kako je mogue da vreme bude izraeno u
apstraktnoj misli? Mogue je samo zato to su drutveni
oblici i sami apstraktni, i zato oni mogu i moraju biti
obavijeni idejama, koceptima, u apstraktnim formama koje
vladaju naim ivotima. Hegel veruje da je filozofija otkrila
da koncepti sami sebe stvaraju kroz ljudsku istoriju. Odatle

sledi da biti podvrgnut njima znai biti slobodan, i na kraju,

Ideja je ta koja je slobodan, samoupravan, samostvarajui
subjekt. Filozofija je njena autobiografija.
Moglo bi se rei da je Marksov ceo radni vek bio
posveen kritici Hegelove dijalektike. Verujem da je to u
isto vreme bila i kritika filozofije u celosti. ta Marks
podrazumeva pod kritikom? On ne misli samo na
odbacivanje, prostu zamenu pogrenog koncepta
ispravnim. Pre, negiranjem njegovih kategorija,
Marksova kritika shvata kako one na najdublji nain
izraavaju forme pod kojima ljudi ive, i istiu injenicu da
su ove forme te koje upravljaju ljudima. Ovo je na snaan
nain ilustrovano njegovim uvenim zapaanjima o kritici
religije. On ne odbacuje prosto samo religiozno ubeenje,
kao da se radi samo o pogrenoj logici, niti pokuava da
uspostavi poboljanu vrstu religije. Umesto toga, Marks vidi
religiju kao uzdah ugnjetenog bia, i time implicira borbu
za zbacivanje uslova pod kojima su ljudi zaista ugnjeteni,
problem za koji je religija iluzorno reenje.
Marks vidi da je Hegel, kao i svi filozofi, apstraktan
oblik otuenog oveka, koji uzima sebe kao kriterijum
otuenog sveta. Dok je za Hegela kretanje Duha bilo
proces samostvaranja, Marks vidi da je nain na koji
oveanstvo stvara samo sebe u stvari drutveni rad. Ali,
ovaj rad je otuen, tj.:
a) njegovi proizvodi su otueni od proizvoaa,
b) postaju vlasnitvo ne-proizvoaa,
c) radnikove sopstvene proizvodne aktivnosti postaju mu
strane.
Marks pokazuje kako je ovo otuenje rada, ljudske samoaktivnosti, stvarno znaenje vlasnitva.

Stoga je Marks a ne Hegel taj koji je mogao da napravi

kritiku politike ekonomije. Kategorije te nauke u najboljem
sluaju izraavaju odnose buroaskog drutva sa
socijalnom validnou, kae Marks. Ali upravo zato i
kategorije i nain ivota koji pokuavaju da prikau kao
racionalan, jesu prilino suludi. Rad je ljudska kreativna
aktivnost, ali sposobnost za rad, radna snaga, se kupuje i
prodaje kao stvar. I u ivotu i u teoriji, ljudi se tretiraju kao
objekti, dok samo robe, poput novca ili maina, otelovljuju
ove drutvene forme koje vladaju ljudima koji su ih
uspostavili. Novac i kapital imaju vlast nad ljudima,
ukljuujui i njihove vlasnike.
Politika ekonomija, ak i kada je bila nauno
najobjektivnija, pre nego to ju je zamenila vulgarna
apologija kapitala, bavila se ludostima i pokuavala da im
nae smisao. Marks ne odbacuje ovaj rad, jer se zakljuci
koje treba izvui, nalaze zarobljeni u ovom ludilu, a to je
mogunost da ljudi ive humano. Proizvoai kao klasa,
otuena od onoga to stvaraju, od njihovih uslova
proizvodnje i njihove sopstvene proizvodne aktivnosti,
moraju da se bore za te uslove.
Hegel je privatno vlasnitvo smatrao definiuom
karakteristikom osobe. Osoba... se odnosi prema drugoj
osobi, i zaista samo kao vlasnici svojine to dvoje imaju
egzistenciju (Filozofija prava, paragraf 40). Na isti
nain, drava je za Hegela otelotvorenje slobode. Marksova
kritika politike ekonomije, kritiko izlaganje njenih
suludih kategorija, udara u samo srce ludila kapitala, i
razumnosti borbe da se iz toga izbori. Ova kritika mora
postati glasnogovrnik pravog pokreta (Beda
filozofije), koji e ukinuti otuenje i ostvariti ljudsku
slobodu.

Filozofi su imali razliita miljenja o aspektima

socijalnog ivota. Neki su smatrali da su potrebne promene
odreenih stvari. Ali niko od njih nije video da masa
populacije moe svesno menjati drutvo. Marks je raskinuo
sa takvim filozofskim pogledom na svet kada je pozvao
mase da pobede u borbi za demokratiju. Njegova
koncepcija
revolucije
kao
univerzalne
ljudske
emancipacije je kamen spoticanja izmeu komunizma i
filozofije.
ak i tokom Marksovog ivota, njegovi sledbenici su
marljivo radili sa velikom posveenou na tome da njegove
ideje pretvore u filozofsku doktrinu - i time ih potpuno
falsifikuju. Nakon njegove smrti, lideri Druge, Tree i
etvrte Internacionale, da ne spominjemo stotine manje
akademskih sledbenika, podigli su gvozdenu ortodoksiju,
partijsku dogmu zvanu dijalektiki i istorijski
materijalizam. (Naravno, pod Staljinom je ona postala
dravna religija.) Lenjinov kratak susret sa Hegelovim
radom, iako od velikog znaaja, nikada ga nije doveo ni
blizu Marksovom razumevanju slobode. ak i ono malo
marksista koji su pokuali da prodru kroz ovu birokratsku
perverziju Marksovog komunizma, mislili su da brane
marksistiku filozofiju, umesto da vre kritiku filozofije.
Sada kada je veliki deo Marksovih spisa dostupan svima
za prouavanje, i sada kada su se neke od birokratskih
mainerija raspale, postalo je jednostavnije itati ta je
Marks pisao nego interpretacije u akademskom obliku.
On se suprotstavljao svakom utopijskom sanjarenju. Niti
nam on prezentuje doktrinu slobode - jer takve zveri ne
moe ni biti. Pre, on nam pokazuje kako se oveanstvo
moe osloboditi, i nauiti da ivi bez otuenja, bez doktrine,
bez kategorija.

Dozvolite mi da zakljuim ovaj govor ilustracijom,

prikazom toga kako su Marksovi glavni uitelji, Aristotel i
Hegel, kao i sam Marks, koristili jedan odreeni termin:
prijateljstvo.
Prijateljstvo, ili ljubav, grki: philia, igra znaajnu ulogu
u Aristotelovoj Politici i Etici. (Ne zaboravite da ove
dve knjige u stvari ine jedno delo.) Philia i pravda dre
polis na okupu. Ali onda nam Filozof objanjava
injenice ropstva, kupovanja i prodavanja, ugnjetavanja
ena. Veliina robovlasnika Aristotela bila je u tome to je
pokuao da pomiri sve ovo. Moe li rob biti prijatelj? pita
se on. Meu drugim fantastinim zapaanjima, kae nam
on: Gde ima prijateljstva, tu nema potrebe za pravdom.
Aristotel takoe pokuava da shvati prirodu razmene, koju
vidi kao tetnu po drutvo. Ali, on objanjava, razmena roba
u balansiranom upravljanju kunim posedom (economia) je
razliita od neogranienog prodavanja i kupovanja kako bi
se od novca stvorilo jo novca, to vidi kao prilino
neprijateljski in prema philia. Kao to Marks istie,
Aristotel to nije mogao shvatiti u potpunosti bez moderne
koncepcije rada.
2.000 godina kasnije, Hegel pokuava u svojoj Filozofiji
prava da pokae odnos izmeu ova tri elementa etikog
ivota: porodice, graanskog drutva i drave. Ljubav ne
moe vie biti cement u ovom sistemu, osim kao osnova
porodice. (U Hegelovoj prii, porodica je mesto gde
pripadaju ene. One ne igraju ulogu na viim nivoima
njegovog sistema. Na primer, obrazovanje nije za takve - u
kuhinju, eno!) Ali izvan porodinih zidina, u graanskom
drutvu, upravljanom privatnim vlasnitvom, ljubav vie
nije na mestu. Tamo je rat! I tako, zbog svih njihovih
razlika, Hegel se slae sa Hobsom da je drava neophodna
da sprei graane da se meusobno unitavaju.

Marksova kritika Hegela predstavlja veliki korak napred

kada 1843. kritikuje Hegelovu Filozofiju prava. On sada
vidi da je Hegelov pokuaj pomirenja ovih kategorija varka.
Ljudski ivot zahteva prevazilaenje porodice, privatnog
vlasnitva i drave. Nekoliko meseci kasnije, Marksu je
jasno da ovo prevazilaenje uzima oblik proizvodnje od
strane ljudi, za ljude, na human nain, tj. u meusobnoj
ljubavi. (On ovo kae u svojim Komentarima o Dejmsu
Milu. Kapital je samo elaboracija ovih kratkih spisa.)
Ali, Marks je mogao ostvariti ovaj napredak samo kroz
svoju kritiku studiju lanih reenja koja je filozofija
predloila za probleme koje je sama otkrila. Svi ovi veliki
mislioci, bilo da su bili robovlasnici, feudalni monasi ili
buroaski profesori, moraju se sa panjom prouavati, jer su
oni doli do kontradikcija koja proizilaze iz jedinstva i
konflikta izmeu otuenja i drutva. Sada, Marks moe
pokazati da se ovi problemi mogu reiti, ne filozofskim
diskursom, nego revolucionarnom praksom, i da to mora
biti inspirisano kritikom filozofije. Zbog toga ne smemo
uzimati lepe izjave od filozofa, one za koje mislimo da
odgovaraju naim sopstvenim pojmovima. Konkretno, ako
naizgled najreakcionarniju Hegelovu izjavu propustimo
kroz Marksovu mainu za mlevenje, moemo dobiti
duboko, najrevolucionarnije saznanje.