Marina Hughson

Poluperiferija i rod:
pobuna konteksta

Beograd
2015

Dr Marina Hughson

Poluperiferija i rod: pobuna konteksta

Izdava
Institut za kriminoloka i socioloka istraivanja
Graanika 18, Beograd
E-mail
krinstitut@gmail.com
Za izdavaa
Dr Ivana Stevanovi
Recenzentkinje
prof. dr Mirjana Bobi
prof. dr Marija Babovi
Kompjuterska obrada teksta
Slavica Milii
Design korica
Ana Batrievi
tampa
Pekograf d.o.o.
Tira
500

Objavljivanje ove knjige finansiralo je

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog

razvoja Republike Srbije

To be truly radical, is to make hope

possible rather than dispair convincing.
Raymond Williams

SADRAJ

ZAHVALNICA........................................................................... 9
PREDGOVOR........................................................................... 11
1. UVOD .................................................................................. 25
2. EMU TEORIJA POLUPERIFERIJALNOSTI? ................. 29
2.1. Debata koja jo uvek traje... ......................................... 29
2.2. Rodne studije i prenoenje znanja ................................41
2.3. Kakva teorija?............................................................... 59
3. OSNOVNE KOORDINATE TEORIJE
POLUPERIFERIJALNOSTI.................................................... 67
4. RODNI REIMI NA POLUPERIFERIJI............................. 85
5. RODNE POLITIKE NA POLUPERIFERIJI:
POBUNA KONTEKSTA ......................................................... 101
LITERATURA ........................................................................ 121
SAETAK ............................................................................... 137
SUMMARY............................................................................. 141
O AUTORKI ...........................................................................145

ZAHVALNICA

Ova knjiga ne bi bila mogua da se u mojoj glavi ne vode

kontinuirani dijalozi sa mnotvom onih koje itam ili sa kojima
razmenjujem ideje na razliitim skupovima i prilikom realnih ili
virtuelnih susreta. Zahvaljujem se, zato, svima onima koji me
inspiriu.
A jo vie se zahvaljujem svima onima koji me
podravaju, na ijoj ljubavi, razumevanju i panji grejem svoju
duu i irim svoja krila.

PREDGOVOR1

Ova monografija je jo jedna u nizu mojih publikacija koje

se bave rodom i poluperiferijom. Postavlja se opravdano pitanje
zato je ta tema uopte bitna, meni lino, ali i zajednici u kojoj
funkcioniem? Kako e ostala poglavlja u monografiji da se bave
odgovorom na to pitanje, odnosno dokazivanjem zato ba
poluperiferijska perspektiva, i zato rodnost, i zato kontekst, u
Predgovoru bih elela da se osvrnem na neto drugo. Mislim da je
sa stanovita proizvodnje znanja, prilino vano da se razume
kako neka ideja nastaje, kako narasta i kako se modifikuje.
Samorazumevanje intelektualnog puta pospeuje proces uenja,
jer ukazuje na vorine take koje iz nekog razloga predstavljaju
okida za nastajanje neke ideje, i koje obino sadre neku vrstu
Ova monografija je nastala kao rezultat rada na projektu IKSI, (projekat No
47011), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog razvoja.
Takoe, zahvaljujem se GEXcelu, centru izvrsnosti za istraivanje roda na
Univerzitetu u Linepingu (Linkping), u okviru kojega radim na dva projekta:
Deconstructing the Hegemony of Men and Masculinities: Contradictions of
Absence, i Gendered sexualed transnationalisations, deconstructing the
dominant: Transforming men, centres, knowledge/practice, pod
rukovodstvom profesora Defa Herna (Jeff Hearn).
1

11

napetosti koja mora da se razrei odgovarajuim skokom,

odnosno inovacijom. Drutveni naunici, naroito u naoj sredini,
za razliku od umetnika ili naunika iz prirodnih nauka, nisu
navikli da prate put razvoja neke svoje ideje. Njihovi motivi i
pokretai im, zato, esto ostaju skriveni. Feministiki pristup,
meutim, podrazumeva jasno pozicioniranje onoga/one koji/
pie, i obino se kao deo tog pozicioniranja javlja i deo line
istorije, ili intelektualne istorije, koji je u vezi sa predmetom o
kome se pie. Ovaj proces raaravanja procesa stvaranja
znanja, njegove demistifikacije, je zapravo metod borbe protiv
androcentrinog znanja koje simulira naunu objektivnost kroz
nereflektovanu naunu praksu i autoritativan stav, dok
istovremeno potiskuje perspektivu onih koji/koje nemaju mo da
govore, da se izraze ili da budu vidljive/i. Meutim, ne samo zbog
skrajnutosti feministike tradicije na ovim prostorima2, ve i zato
to bavljenje drutvenim naukama najee podrazumeva
stvaranje znanja kroz dugi i kontinuirani proces akumulacije i
uenja, a ne iznenadnih skokova ili eureka, potrebno je
identifikovati neto sloenije saznajne trajektorije u ovom
konkretnom projektu povezivanja poluperiferija i rodnosti. Zato
to je ovaj proces stvaranja znanja i linog pozicioniranja bio
neto sloeniji i komplikovaniji, od obinog biranja neke
istraivake teme, odluila sam da se time detaljnije pozabavim
na ovom mestu.

Poetak rada na stvaranju takve zajednice, bar u sociologiji, svakako

predstavlja tekst tekst Dragice Vujadinovi: Feministika perspektiva u
sociologiji u Srbiji (2012), kao i tekst Ankice obot: Utemeljivanje rodnog
pitanja u srpskoj sociologiji (2012).
2

12

U drutvenim naukama se jako puno ui iz same istorije

ideja, na kolektivnom, ali i na individualnom nivou. Novo
znanje je uvek jako dobro uklopljeno u staro, i ono je
najee sa njim u direktnoj komunikaciji, odnosno debati.
Ali, to je jo vanije, to novo i ne moe da se artikulie izvan
diskursa koji deli jedna epistemika zajednica, pa i ira
kulturna zajednica. Zato je utoliko vanije da postoji oslonac u
razumevanju individualnog puta u stvaranju znanja, jer se iz
toga mogu bolje iitati moje autorske namere3.
Moj put je bio vie usamljeniki nego to bi to bio da nisam
pokuavala da radim u Srbiji i da se bavim temom koja uporno
ostaje na marginama, i tretirana kao politiko opredeljenje, a ne
oblik kritikog znanja koje zauzima dostojno mesto u savremenoj
istoriji drutvenih nauka. tavie, pokuavala sam da se tom
temom bavim iz perspektive kritikog miljenja, kritike realnosti,
a ne da povlaujem dominantnim ukusima i jeftinom
kvazi/patriotizmu. U feminizam sam, to je pomalo ironino, ipak
ula iz epistemikih, a ne politikih razloga. Naime, potreba da se
bavim prvo enskim, a potom i rodnim studijama, bila je kod
mene pokrenuta jo u periodu pisanja magistarskog rada kada
sam shvatila da me nita, apsolutno nita, nije pripremilo da se
bavim problemom drutvene stratifikacije ena, iako sam bila
najbolja studentkinja u toj generaciji. Kada sam identifikovala tu
ogromnu rupu u tadanjoj sociologiji, kada sam shvatila kako
Ovo je utoliko vanije to sam, paradoksalno, i pre nego to sam u Srbiji
postala akademski prihvaena feministika autorka (to bi znailo neko iji
radovi su uli u redovnu nastavu) uspela da budem izloena estokim
antifeministikim napadima. Naime, iako feminizam nije postao deo
legitimnog naunog diskursa, antifeminizam jeste, i to je, zapravo, sve vie.
3

13

su neki od osnovnih pojmova u sociologiji, kao to su, klasa,

sloj, vertikalna pokretljivost, profesija ili karijera, pa i
porodica, raanje u stvari samo delimino upotrebljivi, ako ne
i neupotrebljivi kada se uzme u obzir rodnost, vie jednostavno
nisam mogla da odustanem od feministikog pristupa znanju.
Problem se jo vie komplikovao time to sam pokuavala da
obavim empirijsko istraivanje koje se odnosilo na profesionalno
uspene ene. Nemo tadanje sociologije mi se u sudaru sa
realnou iskazala u punom svetlu. Moja perspektiva se zato
ubrzano menjala, i ja sam ubrzo pronalazila sve vie praznih
mesta, ili neupotrebljivih optih mesta koja su bila
neprimenjiva na ene. Androcentrinost znanja otkrivala mi se u
punom sjaju. Morala sam da proem kroz proces razobrazovanja, odnosno usvajanja nove aparature za miljenje,
istraivanje i razumevanje drutvenog sveta. To se sve dogaalo
kasnih 80-tih godina, kada nije bilo nieg na ta bih mogla da se
oslonim, niti bilo koga ko bi mogao da me vodi u tom procesu. O
grupi ene i drutvo koja se okupljala u Studentskom
kulturnom centru4 doznala sam tek pred kraj svog doktorata, a u
meuvremenu sam prola put izolovanog, mukotrpnog rada i
traganja bez iije pomoi ili stvarnog mentorstva.
Koliko god da je ovaj put bio teak, on mi je omoguio da
postepeno izgraujem svoj autentian pristup i da uspostavim
povezanost izmeu razliitih elemenata, koja je rezultirala u
jednom specifinom sistemu miljenja. U tom procesu sam se
jako puno oslanjala na empirijska istraivanja koja sam u
4

Vie o tome videti u Vukovi, Trivunac (1998).

14

kontinuitetu sprovodila. U nizu kretanja od istraivanja, ka teoriji

i nazad, izrastala je spiralno itava jedna nova teorijska postavka,
ono to u u ovoj knjizi nazivati teorija poluperiferijalnosti, ali
takoe, nastajali su i mnogi drugi potpuno originalni nauni uvidi
koji su mi pomagali da znanje iz enskih i rodnih studija
prenosim u razliita polja, i da proirujem perspektivu
ukljuujui ono to bi se savremenim teorijskim jezikom moglo
nazivati: perspektiva intersekcionalnosti (intersectionality), ali i
roda i diverziticiteta (gender and diversity).
Ovu knjigu sam odluila da napiem na srpskom jeziku
upravo zato to sam je namenila javnosti koja moe da ita na
ovom jeziku. U prikazu moje knjige Knowledge Production at the
Semiperiphery: A Gender Perspective, prof. Anelka Mili je
prokomentarisala da je teta to je nee itati studenti, jer oni ba
i ne itaju knjige na engleskom (Mili, 2010a). Bez obzira na
krhku i marginalizovanu feministiku naunu zajednicu u Srbiji,
koja je fragmentirana, koja ne uspeva da se stabilizuje i koja je
stalno izloena udarima agresivnog antifeminizma, mislim da
ima smisla pisati ponekad i na ovom jeziku i rtvovati nagrade i
priznanja koje su potencijalno daleko vee kada se tekstovi
objavljuju na engleskom jeziku. Feministika zajednica i
uranjanje u tekst i pisanje, pomae mi da zadrim oseanje svrhe
i korisnosti, ak i kada aktuelno drutveno okruenje odbacuje
kao strano telo sve to moe da lii na kritiko miljenje i
autentian stav. Dakle, upravo iz ove perspektive, elim da
pogledam unazad i analiziram genezu svog bavljenja
poluperiferijom, na kojoj ivim, sa koje sam potekla, koja je
ujedno i moja inspiracija i laboratorija, ali i mesto iji me
15

dominantan provincijski mentalitet neprijatno ograniava u

mukotrpnom putu bavljenja naukom.
Poluperiferiju sam prvi put poela da pominjem pre vie
od deset godina kada sam se suoila sa problemom veoma
razliitog poloaja naunica na Istoku i na Zapadu, odnosno
u centru i na poluperiferiji Evrope. Kao lanica ekspertskog tima
koju je osnovala Evropska komisija 2003. godine bila sam u
prilici da sa grupom naunica iz Istone Evrope (10 zemalja koje
su tada bile u procesu prisajedinjenja EU) detaljno razmatram
odakle sve te razlike proizilaze i zato nije ni malo jednostavno
preuzeti pojmovnu aparaturu i saznanja iz centra i primeniti ih
na zemlje Istone Evrope (Enwise Report, 2003). I dok sam
postepeno saznavala, kroz timski rad sa koleginicama, kako
stvari izgledaju iz druge perspektive i koliko toga zajednikog
postoji u poloaju ena u postsocijalistikim drutvima,
postepeno je izranjala slika koja je u mnogome bila drugaija od
vladajue slike o zaostalim enama na Istoku Evrope.
Danas ima sve vie publikacija koje se bave konstruktima
proizvodnje Balkana (Wolff, 1994; Todorova, 1997; Bjeli and
Savi, 2002; Goldsworthy, 1998)) pa i istonosti (Zarycki,
2014). Ono to je posebno zanimljivo to je svojevrsno
zamrzavanje podele na Istok i Zapad koja se sada lako
reaktivira u novom hladnom ratu koji je na delu. U momentu
kada, od poetka 90-tih, poinje da se stvara talas feministikih
organizacija, ve postoji formiran referentni okvir koji je proizvod
podele Zapad-Istok, u periodu hladnog rata, i on se vie ili
manje odrava do danas. Meutim, Enwise izvetaj je, moda prvi
16

u tako irokom komparativnom potezu, pokazao da su ene na

Istoku Evrope veoma rano dobijale pravo glasa kao i pravo na
kolovanje, da njihovo ukljuivanje u nauku nije puno zaostajalo,
ako je uopte i zaostajalo za mnogim zemljama zapadne Evrope,
jer se u sutini radilo o pojedinanim sluajevima, a agrarni
patrijarhati su bili prilino slini meu sobom. Enwise izvetaj je
pokazao da iako su rodne razlike u nauci, na istoku Evrope,
veoma bitne i izraene, one su manje naglaene od rodnih razlika
koje su postojale u centru. A to je posebno bilo vano, razlike u
poloaju ena i mukaraca naunika meu sobom su bile daleko
manje iskazane od razlika koje su postojale u poloaju naunika u
zemljama centra i periferije. Potvrdilo se ono to je izreeno u
odgovoru na pitanje koje sam postavila jednoj naunici u Srbiji
krajem 80-tih godina. Upitala sam je: Da moete da birate, koji
biste pol izabrali kada biste se ponovo rodili? A ona mi je
odgovorila: Svejedno koji pol, izabrala bih drugu zemlju.
(Blagojevi, 1991).
Od ovog tematskog bloka koji se odnosio na naunice,
postepeno sam sve vie irila temu na problem proizvodnje
znanja. Enwise izvetaj je pokazao i da osnovni problem na Istoku
Evrope predstavlja ne mala kvantitaivna zastupljenost naunica,
ve veoma nepovoljan poloaj nauke i naunika uopte. Rodna
hijerarhija je i dalje bila izraena, ali su u sutini razlike izmeu
rodova bile manje bitne od razlika Zapad-Istok, i naroito centarpoluperiferija. Postojala je druga vrsta hijerarhije koja je ostajala
skrajnuta zbog bavljenja rodnim nejednakostima. To je bilo
veoma vidljivo, npr. u bibliometrijskim merenjima, i u itavoj
usmerenosti izdavake delatnosti u centru ka engleskom jeziku.
17

Problemi malih zemalja su ostajali skrajnuti i nebitni u odnosu na

velike zemlje, smenjivala se popularnost tema u zavisnosti od
aktuelnih politikih tema. Kako mi je postajalo sve vie jasno da
je teite problema na nekoj drugoj strani, tako su izranjali novi
tekstovi, novi uvidi, nove prezentacije na mnogobrojnim naunim
konferencijama. U Berlinu, na konferenciji o rodnoj jednakosti u
visokom obrazovanju (2007) na kojoj sam imala uvodno izlaganje
o novim hjerarhijama5, prilazile su mi koleginice i kolege ne samo
da mi estitaju na, kako su govorili hrabrom izlaganju, ve i da
mi ukau na razliite sluajeve hijerarhija i iskljuivanja u
njhovim naunim ustanovama, koje su sledile logiku podele
Zapad-Istok. to sam se vie kretala, i to sam vie javno govorila
o globalnim naunim hijerarhijama koje iskljuuju i ene i
manjine i one koji nisu u centru, to je do mene dolazilo vie
svedoanstava ove vrste. Sve to, kao i ukljuenost u nekoliko
evropskih projekata koji su se bavili naunicama na poluperiferiji,
ili mladim naunicama migrantkinjama koje u centru pokuavaju
da naprave naunu karijeru6, vodilo mojoj produbljenoj analizi
proizvodnje znanja na poluperiferiji koja je, na kraju, rezultirala u
knjizi Knowledge Production at the Semiperiphery: A Gender
Perspective (2006). U toj knjizi sam se posebno bavila razliitim
aspektima rodnosti, poluperiferije i proizvodnje znanja, ali je
fokus bio na naunicama i na znanju u drutvenim naukama i

5th European Conference on Gender Equality in Higher Education, Berlin

2007, Humboldt-University Berlin, August 28-31, 2007, keynote speech:
Gender and Excellence: Hierarchies, Exclusions and Illusions.
6 Radi se o jo dva ekspertska projekta: CEC-WYS projekat o enama i mladima u
nauci (2005-2006)4, i NEWS projekat o manjiskim enama u nauci u EU (20062007),oba finansijski podrana od strane Evropske komisije.
5

18

rodnim studijama. U knjizi sam ponudila i naznake

paradigmatskog obrta, u razliitim oblastima, od proizvodnje
znanja do meuetnikog pomirenja. Ova knjiga je dobila odline
naune kritike i imala je uticaj na neke naunike i naunice, o
emu u napisati poseban tekst. Meutim, kako je pisana na
engleskom, ona nije, kao to je to primetila moja koleginica i
prijateljica Dubravka uri, ni bila pisana za na diskurzivni
prostor. Iako se ja u toj knjizi posebno bavim problemima ko,
kako i za koga pravi znanje, ova knjiga, naalost, nije uspela da
izbegne problem srpskog provincijskog kulturnog, pa i naunog
prostora, i ostala je da visi, vie prihvaena i citirana izvana,
nego iznutra.
Meutim, od 1994. godine do danas odvija se jo jedan,
paralelan tok, u mom pomeranju u saznanju koje vodi otkriu
realnosti poluperiferije i njenom jasnom imenovanju zadnjih
desetak godina. Pre svega, 1994. godine iniciram Prvu postkomunistiku7 feministiku konferenciju, pod nazivom ta
moemo same za sebe da uradimo? (What Can We Do for
Ourselves?), kako bih naglasila potrebu samorazumevanja nas,
feministkinja, iz postsocijalistikih zemalja, samorazumevanja
koje prethodi aktivizmu i ini ga delotvornijim. Naime, ve tada
postaje veoma jasna diskrepanca izmeu naih iskustava i
Teorije koja treba da ih objasni. Takoe, snaan podsticaj u
razumevanju znaaja nekog supstrata koji tada jo nisam umela
da objasnim, a koji e kasnije voditi formulaciji teorije
poluperiferijalnosti, predstavlja i studija koju sam radila za
Umesto termina
postsocijalistiki.
7

post-komunistiki,

19

sada

radije

koristim

termin

Evropski parlament, 2003. godine, a koja se odnosila na zemlje

Balkana (10 zemalja, Blagojevi, 2003). Ova studija je, na moje
iznenaenje, pokazala da postoje jako duboki slojevi koji ine
drutva Balkana, kada je re o poloaju ena, mnogo vie slinima
nego razliitima, bez obzira na sve druge pokazatelje, vezane npr.
za razvijenost ili za status u odnosu na EU (lanice, ili na
razliitim takama prisajedinjenja). Dakle, taj tok, tok bavljenja
realnou kroz studije i istraivanja, tekao je paralelno sa onim
prvim tokom kritike hijerarhija u proizvodnji znanja. Bilo je samo
pitanje vremena kada e se ta dva toka meusobno povezati i
rezultirati u neem novom.
Od 2006.godine do danas, ja sam se jo intenzivnije
okrenula istraivanjima poluperiferije, kao i aktivnostima
vezanim za meunarodne konsultacije, pre svega u zemljama
poluperiferije. Kritika znanja koju sam prethodno dostigla u
svojim radovima, jako mi je pomagala da kritiki itam i teorije
i zakone, i politike, i istraivanja i dominantan diskurs koji se
odnosio na rodnost, i posebno, na ene na poluperiferiji. Od
kritike znanja, sve sam se vie pomerala ka kritici realnosti.
Oslanjanje na istraivanja produbilo je moju kritiku znanja, i
osnailo me za formulaciju teorije poluperiferijalnosti, koja e
se, verujem, razvijati i u sledeih nekoliko godina. U ovom
trenutku, ova knjiga je presek onoga do ega sam dola, ali i dalje
radim na formulaciji novih pravaca istraivanja, i ve vidim
sledee logine korake.
Prijem ove knjige, kao i svake druge, u jednoj maloj
intelektualnoj sredini na poluperiferiji, zavisi jako puno od
20

trenutka u kome se ona objavljuje, ali i od naune oblasti. Ova

knjiga se pojavljuje u trenutku kada je iskrivljenost znanja iz
oblasti drutvenih nauka, zloupotrebljenost naunih pojmova i ad
hoc teorija u javnom diskursu u Srbiji, regionu i u Evropi,
postala veoma oigledna. Posebno je izraena marginalizacija
sociologije, a sociolozi se, pratei opti pravac deprofesionalizacije,
i sami esto predstavljaju kao politiki analitiari. Medijska
popularnost, vie od bilo ega odreuje nauni rejting. Bavljenje
povrinom, a ne dubinom, je i trend i laki put, i profesionalno
vie nagraujue. U hijerarhiji znaaja tema, svakodnevica ostaje
skrajnuta8, a dominiraju teme koje se odnose na politike stranke i
povrna istraivanja politikih stanovita, kao i apstraktna kritika
globalizacije i Zapada. Ipak, sudar realnosti koja vriti i
sistema pravila i procedura koji se uvijaju u znanje i nauku
kako bi lake potinili tu realnost, je tako jak i oigledan, da lako
raskrinkava svaku nameru.
Poluperiferija kao termin postaje prijemiva, ali jo uvek
koncentrisana dominantno na pojedinane sluajeve pojedinih
zemalja, njihovih ekonomskih i politikih problema, kao i njihov
poloaj u EU ili na brzinu pribliavanja EU. Sagledavanje celine
poluperiferije, skoro da nikom nije potrebno, ni malim zemljama
koje se meusobno takmie za najuticajniji poloaj i poseban
status, ni centru koji fragmentiranost poluperiferije neguje i
podstie. U mnotvu drugih geografskih i geopolitikih pojmova,
pojam poluperiferije postaje apstraktan i nema kritiki naboj, ili
Izuzetak predstavlja napor nekolicine koleginica sa Odeljenja za sociologiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu, koje ostaju dosledne u svom istraivakom
interesovanju vezanom za svakodnevicu.
8

21

se koristi ovla u geopolitikim analizama. Iako bujaju razni

kursevi i centri, koji se, na primer, bave Jugoistonom ili
Istonom Evropom, njihov fokus nije na drutva poluperiferije,
ve na politiku sferu i na podvoenje svih ostalih drutvenih
fenomena pod politiko, i najee su i sami u funkciji
proizvodnje diskursa o razliitosti izmeu centra i poluperiferije
koju treba pokoriti i disciplinovati, i u krajnjoj liniji civilizovati.
Na kraju, elim da kaem, da je i ova knjiga, kao i sve ranije
moje knjige, sasvim sam sigurna, napisana u pogreno vreme, i to
je prosto neizbeno tako. Jer, poluperiferija koja je ispresecana
dijahronicitetima nije u stanju ni da proizvede ni da primi bilo ta
u pravo vreme. Ono to je ovde popularno je uveliko u centru
prevazieno, a ono to ovde korespondira sa centrom u smislu
inovativnog znanja (u oblasti drutvenih nauka), ovde nije jo
priznato, niti to moe da bude. I jo gore, ono to je ovde
proizvedeno, a ide ispred centra, nema mogunosti da se bilo
gde ukotvi. Imam dosta primera za sve ove pogrene
tajminge. Nikad na vreme, uvek prekasno ili prerano, ni u
centru, ni na poluperiferiji. U tom vakumu i sa tim saznanjem
piem i ovu knjigu.
Ipak, izazov za pisanje lei u tome to, po mom miljenju,
postoji veoma veliki i upranjen prostor u razumevanju
drutvenih obrazaca funkcionisanja poluperiferije kao celine, i
kao takve. Iako je neimenovana kao posebna, ona nastavlja da
zaokuplja naunike irom sveta, ba kao posebna.9 Verujem da
U momentu dok zavravam ovu knjigu, na primer, u Stanfordu se
organizuje: 39th Annual Stanford-Berkeley Conference The Collapse after a
9

22

je teorijski model koji ovde eksplicitno formuliem, teorija

poluperiferijalnosti, obrazlaganje modaliteta rodnih reima
koji su empirijski utvreni, kao i zalaganje za odgovarajui
metodoloki pristup, kontekstualnu analizu, ono to moe da
disciplinuje i razvije dalje nauno bavljenje poluperiferijom.
Kao feministkinja, proizvodnju znanja smatram
procesom osveivanja, individualnog, grupnog i kolektivnog,
ali i neophodnim uslovom drutvene transformacije. Nadam se
da e ova knjiga bar nekog inspirisati i ohrabriti da ne
odustane od sticanja znanja i proizvodnje znanja, kao i od
zalaganja za pozitivnu drutvenu promenu, iako na momente ti
napori izgledaju besmisleno.

Quarter Century: What Have We Learned About Communism and

Democracy? March 6, 2015.

23

1. UVOD

Ova monografija i predstavlja razraenu ideju o potrebi

zasnivanja teorije poluperiferijalnosti i implikacijama takve
teorije u oblasti rodnih studija. Sama teorija, meutim, ostaje
primenljiva i na istraivanja ostalih oblasti drutvenog ivota u
tranziciji, odnosno drutvenog ivota na poluperiferiji.
Artikulacija, teorije poluperiferijalnosti, poiva na empirijskim
istraivanjima rodnih reima i iskustvima vezanim za
sprovoenje javnih politika u zemljama na poluperiferiji Evrope.
Ova monografija ide nekoliko koraka dalje u odnosu na ono to
sam prethodno objavljivala, jer ona predstavlja sintezu razliitih
istraivakih nalaza, i to u longitudinalnoj perspektivi, to
omoguuje jo vre i pouzdanije zakljuke o tome ta se
dogaa sa rodnim reimima u periodu tranzicije. Ali, vano je
naglasiti da su rodnost i svakidanji ivot u kome se rodnost
konstruie, upravo prava mera te tranzicije; oni nisu neki
sporedni kolosek, ve klju za razumevanje velike slike, za
dekonstrukciju i dezideologizaciju velikog projekta tranzicije.

25

Teorija poluperiferijalnosti se pre svega oslanja na

socioloki pristup, ali ukljuuje i druge pristupe, u irokom
spektru multidisciplinarnosti na kojoj poivaju rodne studije.
Radi se pre svega o grounded theory, jer ona predstavlja
uoptavanje zasnovano na obilju istraivakih podataka,
prikupljenih kvantitativnim i kvalitativnim, kao i participativnim,
metodima tokom dugog niza godina, i to u razliitim drutvenim
kontekstima u razliitim zemljama tranzicije. U saznanjima
sam se oslanjala na izvore koji su bili vezani za moje veoma
raznorodne, ali meusobno vrsto povezane uloge: istraivaice,
univerzitetske profesorke, meunarodne i lokalne rodne
ekspertkinje, kao i aktivistkinje. Moj eskpertski i istraivaki rad
pokriva 15-ak zemalja Istone, Centralne i Jugoistone Evrope.
Ali, isto tako, i ne manje vano, moji uvidi su se oslanjali na moje
vlastite razliite ivotne uloge i situacije, koje su me esto stavljale
u poziciju marginalnosti u odnosu na mainstream, ali koje su
mi omoguavale da dodatno imam epistemiku prednost,
odnosno da realnost vidim odozdo, sa pozicija nemoi, izolacije,
iskljuenosti, vulnerabilnosti. Iz mnotva ovih uvida, a
potkrepljena tvrdim i mekim podacima, u laboratoriji
tranzicije u kojoj ivim, posmatram i analiziram, izranja ova
studija, koja u sutini predstavlja svojevrsnu sintezu kroz
uspostavljanje teorije poluperiferijalnosti. Ona nastoji da
popuni oiglednu prazninu koja se moe identifikovati u teoriji,
a za koju ve postoji jako puno fragmentarnih znanja, koja jasno
ukazuju na veliki jaz izmeu ideolokog miljenja o tome ta je
tranzicija navodno trebalo da bude, a ta je zapravo bila i
postala.
26

Dok se u Predgovoru razmatrao intelektualni put koji je

prethodio razvoju teorije poluperiferijalnosti, poglavlja koja slede
detaljnije razrauju osnovnu ideju. U sledeem poglavlju pod
nazivom emu teorija poluperiferijalnosti? objanjava se kako
je i zato Istono-zapadna feministika debata jo uvek aktuelna i
zato je neophodno da se formulie teorija koja omoguuje
generalizaciju iskustava poluperiferije. U treem poglavlju se
iznose osnovne koordinate teorije poluperiferijalnosti, dok se u
etvrtom poglavlju razmatraju rodni reimi na poluperiferiji, i
objanjava kako su i zato njihove karakteristike pod dejstvom
poluperiferijalnosti. Poslednje poglavlje predstavlja jedan nov i
originalan pristup analizi rodnih javnih politika na poluperiferiji,
i to na osnovu podrobne komparacije velikog broja zemalja
Istone i Jugoistone Evrope. Podnaslov knjige pobuna
konteksta, upuuje na problem prilagoavanja javnih politika
kontekstima
koji
ih
odbijaju,
a
sama
teorija
poluperiferijalnosti koju ovde formuliem i razraujem,
objanjava razloge takvog odbijanja.

27

2. EMU TEORIJA
POLUPERIFERIJALNOSTI?

2.1. Debata koja jo uvek traje...

Zanimljivo je kako je ono to je bilo aktuelno jo 1994. u
vidu Istono-Zapadne feministike debate (East-West Feminist
Debate) godine kao saznajni i akademski problem ostalo vano
do danas. Debata je zapoela poetkom 90-tih godina, sa
Slavenkom Drakuli i njenom knjigom How we survived
communism and even laughed (1992) i Nanette Funk koja je
predstavljena kao osoba koja postavlja neumesna pitanja enama
iz Istone Evrope. Nanette Funk je u meuvremenu objavila
razne inspirativne tekstove, ukljuujui i tekst Feminist Critique
of Liberalism: Can They Travel East? Their Relevance in Eastern
and Central Europe and the Former Soviet Union (2004) u
kome jasno pokazuje kako je znaenje liberalizma veoma razliito
na Zapadu i na Istoku. Ipak, iako je ovaj tekst ukazivao na
mogunost da se dublje razumeju razlike izmeu centra i
poluperiferije, Nanette Funk, nije ostala dosledna svojim
nalazima, ve je kao tipina feministika teoretiarka iz centra
29

nedavno objavila tekst u kome je jasno artikulisala svoje pravo da

definie ta je pravi feminizam i kakvo je bilo iskustvo ena koje
su ivele u socijalizmu (Funk, 2014).10 U tom tekstu, Nanette
Funk napada grupu istoriarki iz Istone Evrope, nazivajui ih
revizionistkinjama, jer se usuuju da govore o pozitivnim
stranama socijalistikog projekta i njegovim emancipatorskim
efektima. Ono to Nanette Funk smatra da je feminizam je
definisano na Zapadu. Ono, meutim, u ta ja verujem, kao i
narastajui broj teoretiarki u postsocijalistikim zemljama, je da
postoji mnotvo autohtonih feminizama, da ne postoji jedan
ispravan i pravi feminizam, i da sasvim sigurno ne postoji ni
jedan i jedinstven autoritet koji to treba da definie. Taj
autoritet se ak ne moe ni braniti, kao to Nanette Funk to ini,
vlastitom pripadnou nekim leviarskim pokretima i
grupacijama, jer je to irelevantno. Drugim reima, ne postoji
nikakav Komitet za utvrivanje ko jeste, a ko nije prava
feministkinja i ta je pravi feminizam11.
Onda se postavlja i logino pitanje, ako su intelektualne
tradicije ve toliko razliite, kako pokazuje i sama Nanettte Funk,
kako se neko uopte usuuje da tvrdi da zna ta je istina, i ta je
Ne spadam u one koji smatraju da outsajderima nije mogue da izvre
objektivnu analizu nekog konteksta, i moja kritika ne dolazi sa tih pozicija, jer bih
onda zapala u jednu vrstu nacionalnog esencijalizma, to bi bilo blisko rasizmu.
Osim toga, kao neko ko je relativno esto imao ulogu meunarodne
ekspertkinje, videla sam i razliite prednosti pogleda od spolja u odnosu na
pogled iznutra. Ja se zapravo uvek zalaem za kombinaciju oba pristupa.
11 Pitanje pravovernosti je veoma prisutno i u klanovskim borbama koje
vladaju u Srbiji, kao i pitanje povezivanja feminizma sa politikim aspektima
ratnih sukoba. O upotrebi i zloupotrebi politike u feminizmu, i feminizma u
politici, bie potrebno da se napie jo mnogo studija, pre svega sa pozicija
kritike postojeeg oblika globalizacije i manipulacije tranzicijom.
10

30

ispravno? Kako, suprotno svojim vlastitim nalazima o

svojevrsnoj pojmovnoj izokrenutosti, Nanete Funk smatra da
moe da ue u jedno diskurzivno polje i procenjuje ga arinima
centra? Stvar, naravno, komplikuje upotreba engleskog jezika, jer
teoretiarke iz istone Evrope koje nuno piu na engleskom
jeziku, oslanjajui se na akademsko znanje centra, ulaze u
svojevrsnu zonu neodreenosti koja nastaje u pokuaju da se
premosti njihovo razumevanje iznutra i uspostavi veza sa
teorijskim diskursom spolja. Upravo bi Nanette Funk, na
osnovu svog sopstvenog uvida o razliitosti znaenja liberalizma,
morala da ima svest o ovoj napetsosti. Ali, njen stav ipak
nadvladava injenica da je ona realno, egzistencijalno, interesno,
pa i teorijski smetena unutar centra, i da samim tim ima mo da
tumai i sudi o pravovernosti feminizma. Sreom, teoretiarke
iz Istone Evrope su se u meuvremenu dovoljno osnaile, da bi
olako popustile pred napadom koji se pojavljuje u vreme
oivljavanja hladnog rata, i koji nosi negativnu konotaciju
revizionizma. Ali, moda upravo taj revizionizam sa
poluperiferije treba iitavati u pozitivnom kodu, jer je on
ukazivanje na jednu vrstu odstupanja koja je prosto nuna.
Istoriarke iz Istone Evrope, iako moda nisu meusobno
potpuno povezane, bivaju tako povezane, od spolja, ovom
kritikom Nanette Funk, to je svakako dobro. injenica je da
posle nekoliko decenija feministikih istraivanja na Istoku
Evrope, vie nije mogue da se olako ukine znanje koje ve postoji
u itavom nizu istraivanja i publikacije koje su proizvele
Istonoevropske feminstkinje, i koje je svakako doprinelo i
njihovom individualnom i kolektivnom osveivanju. I to je
31

najvanije, radi se o znanju koje dobro korespondira sa iskustvom

i diskursima iz njihovih konteksta.
Dakle, to znanje koje proizvode Istonoevropljanke o
Istonoj Evropi, e nastaviti da raste, sve donde dok za njim
postoji autentina potreba.12 Ali, ono to je svakako
zabrinjavajue to je da nikakva akumulacija znanja nije pomogla
u bitnijem pomeranju razumevanja o emu to zapravo govore
istonoevropske feministkinje, i to one koje su i same bile na
strani demokratije i borbe protiv jednoumlja socijalizma. Nije
postalo jasno koju razliku one pokuavaju da izraze i zato.
Razlika je mogla da bude konstruisana iskljuivo od spolja, iz
centra, ali ne i od samih Istonoevropljanki. Ona je, tako, i iz
centra, jedino i mogla da bude negirana. Zato, pravo na razliku,
postaje kljuno pravo poluperiferije. Ovo je utoliko vidljivije kada
se uzme u obzir itav niz tehnika i tehnologija koje se primenjuju
na poluperiferiju iz centra, a koje zapravo svoju snagu grade na
zvaninom odbacivanju postojanja razlike. Pria o razlici, tako,
U najnovijem talasu antifeminizma u Srbiji, koji je usko povezan sa
desniarski shvaenim patriotizmom, feministiko znanje i istraivanja se
povrno interpretiraju kao neto to je narueno i plaeno od strane
neprijatelja koji pokuavaju da destabilizuju Srbiju. Nevladin sektor se ad
hoc tretira kao neprijateljski i izdajniki, a celokupna ideja da je postojala,
ili da jo uvek postoji autentian feminizam, kao i potreba za izraavanjem
razliitosti, i na kraju krajeva, potreba za demokratijom, koja se izraava kroz
samoorganizovanje graana, se negira. Sejanje nepoverenja, skepse i cinizma
rezultira u daljem uruavanju poverenja kao kljunog drutvenog resursa. Ovo
je utoliko opasnije u zemlji u kojoj izdajnici i patriote lako zamenjuju
mesta, i gde su granice izmeu jednih i drugih potpuno propustljive, situacione
i oportune. Ono to ostaje u javnom prostoru je samo visok nivo animoziteta
koji je ispranjen od sadraja (ne zna se kome je vie namenjen i zato), ali se
lako pretvara u agresivan govor i agresivno ponaanje u javnom i privatnom
domenu. Stvara se naboj negativnog elektriciteta za koji je, uz narastajue
siromatvo, samo pitanje kada i protiv koga e biti usmeren.
12

32

postaje kljuna: da li ima ili nema strukturalne razlike izmeu

centra i poluperiferije, i ako ima, kako se ta razlika izraava? Isto
tako, vano pitanje postaje i ono o tome ko zapravo ima pravo da
definie razliku? Da li je to pravo centra (koji prema potrebi ukida
ili konstruie razliku, jer ima mo da to ini) ili to pravo treba da
imaju oni koji imaju manje moi ili koji su u poziciji objekata? Za
feminizam, kao projekat sutinske drutvene transformacije i
emancipacije, koji je duboko povezan sa razumevanjem
drutvenog diverziteta, ovo pitanje nikako ne bi trebalo da bude
sporno ili sporedno. Drugim reima, dosledno zauzimanje
feministike pozicije podrazumevalo bi da poluperiferija ima
pravo da sama definie svoju razliku u odnosu na centar, i to
utoliko vie ukoliko je ta razlika u funkciji omoavanja,
emancipacije i zalaganja za drutvenu pravdu.
Pitanje koje godinama visi kao Damoklov ma izmeu
Zapadnih i Istonih feministkinja, naroito onih koje se bave
drutvenom realnou, je pitanje: zato je tako teko sestrama
priznati pravo da definiu svoju razliitost, i da to ne uine nuno
u kljuu inferiornosti? Iako su u meuvremenu objavljeni
bezbrojni zbornici (od kojih je verovatno najuticajniji, Gal and
Kligman, 2000b) i iako su organizovani nebrojeni susreti i
razmene, iako je proizvedeno jako puno proizvoda znanja na obe
strane, ini se da jo uvek nedostaje neto veoma bitno. Nedostaje
pogled odozgo koji bi objedinio razliita stanovita, tretirajui ih
pre svega kao proizvode znanja koji su doboko
kontekstualizovani.

33

Kako pokazuje najnoviji tekst Nanette Funk, razvoj

feministikog znanja upravo u pravcu kvaliteta, a ne kvantiteta, je
zaustavljen, iako je taj razvoj bio oekivan, i iako smo poetkom
90-tih, mi feministkinje i aktivistkinje, oekivale taj napredak.
Iako je taj napredak trebalo da proizae iz nae komunikacije
tokom nekoliko proteklih decenija. Oekivale smo da e doi do
svojevrsnog novog amalgama, kada se ukrste znanja iz centra i
sa poluperiferije. To se, meutim, nije dogodilo. Umesto toga, mi
smo postale potroai znanja, kroz publikacije i studiranje na
Zapadu, dobijanje diploma koje su po pravilu poivale na
kombinaciji: teorijski okvir sa Zapada i empirijski podaci iz neke
zemlje sa poluperiferije. ak i snaan afinitet prema
postkolonijalnoj teoriji koji su esto gajile postsocijalistike
feministkinje nije mogao u potpunosti da otkloni duboki jaz
izmeu Teorije i realnosti. Istonoevropske feministkinje su
dobile sporedne uloge u meunarodnim projektima, koji su po
pravilu promaivali temu. Ne retko su bile sutinski nosioci
ideja, ali marginalizovane od strane svojih monijih i uticajnijih
sestara sa Zapada. Formula uspeha, ako je to uopte bio uspeh,
sastojala se u pronalaenju zatitnice - osobe koja e imati
ulogu promoterke neijeg rada, ali samo u okviru dozvoljenih
granica koje su podrazumevale da se ne ugrozi primat i autoritet
one koja ima institucionalnu mo. Pristajanje na takav poredak
omoguavalo je proizvodnju znanja koje je velikim delom visilo,
odnosno koje ak i kada je imalo faktografsku vrednost, nije
imalo sposobnost povezivanja sa kontekstima, koji su bili
objekti tog znanja. Bio je prekinut tok koji je, u feministikoj
tradiciji miljenja, veoma bitan i uslov osveivanja i
34

transformacije: tok u kome objekat postaje subjekat znanja i

tako moe da postane delatan i da menja svet.
U kvantitativnom smislu, naravno, dolo je do enormne
produkcije, ali u smislu kvaliteta i dubine, nije dolo do
oekivanog skoka u znanju, niti do oekivanog konsenzusa o
tome kakva je bila veza izmeu socijalizma i feminizma, i ta to
u krajnjoj liniji znai za globalnu feministiku intelektualnu i
aktivistiku scenu. Bilo je svakako veoma bitno ispuniti
praznine u znanju u itavom nizu istraivanja o enama i
rodnim odnosima na Istoku Evrope, ali ta istraivanja su ostala
nepovezana. Istraivanja su, takoe, veoma esto bila
iskorenjena, jer su vie korespondirala sa potrebama naruilaca,
ili ritualima akademske zajednice, ili potrebom da budu
publikovana, nego sa kontekstom u kome su nastala.13
Posle vie od dve decenije, moe se rei da ne postoji i nije
uspostavljeno znanje koje bi posmatralo centar okom
poluperiferije, iako je obrnuto svevaea norma. Posebno je
zanimljivo i to da akademski feminizam na Zapadu nije uspeo da
prevazie svoju centrinost, iako je to trebalo da bude logina
posledica zalaganja za projekat sveobuhvatne socijalne
transformacije. Ali, ako se feminizmu pristupi kao profesiji, i to
profesiji koja se najvie odvijala u kompetitivnom akademskom
okruenju, a ne kao pokretu, onda postaje jasno zato unutar
feministike zajednice nije vie bilo mogue da postoji otvorenost
pristupa i ravnopravno ukljuivanje mlaih sestara sa
poluperiferije. Umesto produbljenog dijaloga koji bi omoguio
13

Vidi npr. Petri, Citation practices in student academic writing (2005).

35

dublje razumevanje problema upravo na takama nesporazuma,

nametnut je model pravovernosti koji se, poduprt
institucionalnom i simbolikom moi centra, do danas neupitno
odrava. Da ironija bude jo vea, opet e centar da nam otkrije
ono to smo o sebi i tranziciji znale svih ovih godina, ali to je
uporno ostajalo marginalizovano14. Poluperiferija nema mo da
artikulie znanje o sebi, niti da ga plasira u pravo vreme, a jo
manje da to znanje postane deo opteprihvaenog sistema znanja,
zasnovanog na nekoj vrsti naunog konsenzusa. Ta mogunost se
u sutini jo vie umanjuje u kompetitivnom i veoma
hijerarhizovanom modelu koji dominira u neoliberalnom
kapitalizmu, i koji fundamentalno menja sutinu znanja,
pomerajui fokus ka istoj utilitarnosti, komercijalizaciji i sistemu
medijskih zvezdi.
Kada dvadeset godina kasnije proitam svoje uvodno
izlaganje na Prvoj feministikoj postsocijalistikoj konferenciji
(1994), vidim da je ve tada bilo jasno ono to e do danas ostati
predmet nerazumevanja, odnosno odbijanja zapadnih, pre
svega amerikih, feministkinja da razumeju.15 Otvarajui
Napred pomenuta konferencija na Stanfordu.
Ideju o sazivanju Prve feministike postsocijalistike konferencije, koju je
finansijski pomogao Fond za otvoreno drutvo, dobila sam posle druge godine
kurseva u Centru za enske studije, u kome sam predavala i bila jedna od
osnivaica. Predajui kurs Sociologije roda, postalo mi je veoma uoljivo da naa
iskustva, iskustva nas lokalnih ena i feministkinja, ne mogu da budu
adekvatno pokrivena znanjem iz centra. Ovo mi je bilo jasno ve tokom rada na
doktoratu, ali je postajalo jo uoljivije tokom predavanja jer je postojala
aktivistika potreba da znanje uinim korisnim i osnaujuim. ivot je
uporno nametao teme za koje nisam mogla da naem odgovor u onome to je
tada bilo odstupno kao feministiko znanje, odnosno onome to je nama bilo
dostupno. Ono to se nama dogaalo bilo je neto novo, neto to jo nije nalo
14
15

36

konferenciju navela sam listu inverzija koje su se, za nas,

Istonoevropske feministkinje, neoekivano dogodile u
drutvenoj realnosti, posebno u onom delu te realnosti koji je
obuhvaen rodnim reimima. Inverzije su oznaavale izvrtanje
realnosti u odnosu na oekivanja, i ona su ve tada predstavljale
subverziju nadanja koja je zahvatila Istonu Evropu posle pada
Berlinskog zida. Rekla sam, izmeu ostalog:
Nekako ne prepoznajemo inverziju oekivanja i realnosti.
Blokirane smo u analizi svojih realnosti, jer smo uhvaene u
mreu koncepata koji imaju snaan ideoloki naboj, koji
proizilazi iz razliitosti dutava, kultura, istorijskog naslea. Mi
jednostavno ne moemo da primenimo te koncepte na svoje
realnosti. Mnogi koncepti i paradigme jednostavno ne rade na
ovoj teritoriji. ak i jezik koji koristimo u ovom trernutku,
engleski, esto ne odgovara naim potrebama da sebe izrazimo.
(...) Paradigme, koncepti, jezik su ve sami po sebi refleksija
moi. Nedostatak znanja o sebi ini san nemonima... Mi treba
da demistifikujemo i Zapad za Istok i Istok za Zapad...Iskustvo
ena sa Istoka treba da bude kritiki evoluirano sa Zapada i
obrnuto iskustvo svakodnevnog ivota, rada, porodice,
konflikta uloga, donoenja odluka, zdravlja...Identitet nastaje iz
svoj izraz ni u teoriji, a ni u istraivanjima. Zato, iniciram Prvu feministiku
postkomunistiku konferenciju pod nazivom ta moemo da uinimo same za
sebe? (What Can We Do for Ourselves?). Naziv je oigledno bio usmeren na
aktiviranje naih resursa, ukljuujui i stvaranje znanja. U sam koncept
konferencije dosledno ugraujem ideju da feministkinje iz postsocijalistikih
zemalja, teoretiarke, govore same meu sobom, odnosno da Zapadnjakinje
mogu da sluaju, ali ne i da govore. Bio je to trenutak kada je ve postajalo jasno
da na umor od odgovaranja na pogrena pitanja koje su postavljale zapadne
feministkinje raste, ba kao i potreba da same pronaemo svoj put znanja i
aktivizma.

37

komunikacije (...). Moramo sebe da oslobodimo od koncepata

koji ne objanjavaju nae iskustvo, od paradigmi koje nas
porobljavaju i oslepljuju, i da uspostavimo neke nove.
(Blagojevi, 1995b:5).
Ono to sam tada rekla, lako mogu da ponovim i danas. I
Zapad i Istok i Sever i Jug, ne samo da su zadrali svoje
konotacije, ve su u njih upisana znaenja koja ih jo vie
diferenciraju. Iako se, svakako, ire nove paradigme, koje
upuuju na drugaiji odnos ljudi meu sobom, i ljudi prema
okruenju, kao i nova znanja o razvoju, kvalitetu ivota, pa i srei,
nama i naim ivotima u realnosti dominiraju stare razorne
paradigme, koje se u toj istoj realnosti pretvaraju u orua
socijalnog ininjeringa koji se na nas primenjuje. Nae znanje
o nama samima ne da se nije bitno povealo, ve je njegova
smislenost umanjena, jer ubrzano gubimo okvir tumaenja
mnotva informacija koje nam se prezentiraju kao znanje. I jo
vie od toga, znanje nam postaje suvino, ono to ometa da se
savreno prilagodimo onome to se od nas oekuje. Ovo je
vreme trijumfa vetina nad znanjem sa svim implikacijama
koje iz toga proizilaze. Vie nije ni potrebno da znamo, ve da se
bezuslovno prilagodimo. Iz ove, sadanje perspektive, postaje i
sasvim jasno zato znanje nije potrebno, i zato je osveivanje
suvino. Ono to je moda u tom trenutku kada sam izgovarala
navedene rei (1994) bilo nasluivanje problema, u
meuvremenu je postajalo nova strukturacija moi i nemoi.
S druge strane, od momenta kada sam pre dvadeset godina
izgovorila rei ovog uvodnog izlaganja do danas, naa mo, mo
38

ena sa poluperiferije, da razumemo svet u kome ivimo poveala

se zahvaljujui naem neposrednom iskustvu, naoj sopstvenoj
ontologiji i ontologiji konteksta u kojima ivimo. Na sazrevanju
naeg znanja vie je radilo nae iskustvo nego sve teorije
koje su nas preplavljivale - zajedno. A Teorija koja bi ta iskustva
uoptila, i koja bi uspela da ih iznese na vii nivo, onaj koji nije
podloan prizemnim politikim podelama (levo-desno; izdajnikpatriota; evrofil-evroskeptik) jo uvek nedostaje. I dok god
nedostaje takva teorija, nedostajae i naa sposobnost da
imenujemo, da generalizujemo, da uinimo vidljivim ono to je
bitno, da se meusobno prepoznamo kao sline, da se
solidariemo, organizujemo, i da eventualno naemo reenja.
Teorija koja nedostaje, meutim, nije ona koja je
fantazmagorina pria o tome da svet postaje virtuelna
halucinacija, pa i mi sa njim, ve ona koja nas povezuje sa naom
ontologijom, kao i ontologijom konteksta. Ta teorija nije ona koja
prozvodi znanje dok je udobno pozicionirana u centru, ve ona
koja dolazi sa margina (bell hooks, 1984).
Ovakvo znanje je zato nuno i kritika androcentrinosti
znanja, ali i kritika centrinosti (core-ness) znanja, odnosno ono
razobliava podjednako i patrijarhalne privilegije, ali i privilegije
onih koji proizvode znanje u centru i imaju mo da ga uine
optevaeim znanjem. Zato je pravi epistemiki izazov usko
povezan sa etikim izazovom, i sastoji se u uspostavljanje sistema
skromnosti koji stoji pred onima koji u centru proizvode znanje i
uivaju sve privilegije svog poloaja, naroito ukoliko piu na
engleskom jeziku. Oni treba da u ovom novom kodu razumeju
sopstvene privilegije i time ogranienost svoje perspektive i
39

znanja koje proizvode. Odlian primer takve pozicije skromnosti

predstavlja rad Rejvin Konel, koja se postepeno pomera od
briljantne June teorije, ka policentrinom znanju, i na kraju
znanju koje u centar stavlja svet (world-centered) (Connell,
2014).
Ista vrsta logike moe se primeniti, naravno, i na
proizvoae znanja koji uivaju privilegije toga to su mukarci,
kao i toga to proizvode androcentrino znanje. Prva privilegija se
odnosi na itav dobro razraen sistem nagraivanja koji
mukarcima, pogotovo u zemljama gde su univerzitetska
zanimanja jo uvek neka vrsta privilegija i moi, omoguava da
lake dobijaju poloaje, da obavljaju znaajnije funkcije, da budu
tamo gde je koncentracija fondova i novca vea (honey bee
indicator, Enwise Report, 2003). I dok su, na primer, naunice na
Zapadu ipak u velikoj meri osveene o svom poloaju i svojim
pravima, i preduzimaju itav niz koraka kako bi omoguile
popravljanje svog poloaja, naunice na poluperiferiji u najveoj
meri ovaj problem jo nisu ni otkrile, one ga ne oseaju, jer
nisu senzibilisane, i jer je situacija u kojoj se podrazumeva da
ena mora dva puta vie da radi za istu poziciju normalizovana i
drutveno prihvaena (Blagojevi, 1991, Blagojevi, Hjuson
2013).Dva sinhronizovana sistema iskljuivanja, onaj po liniji
roda, i onaj po liniji centar/poluperiferija, uspevaju da istiskuju
enske resurse (znanje, energiju, entuzijazam, inovativnost i
kreativnost, saradljivost...) do granica izdrljivosti (Blagojevi,
2005; 2009). Spremnost ena sa poluperiferije da u takvom
sistemu uestvuju, iako su objekat dvostrukog iskljuivanja, ipak
opstaje kao strukturalni antipod ne-skromnosti koja dolazi iz
40

centra, jer su ene na poluperiferiji disciplinovane i nauene da

prihvataju svoju poziciju bez pobune. Naunice i feministkinje iz
centra zato stoje pred imperativom skromnosti, koji
podrazumeva da je upravo njihov zadatak, zato to su u
privilegovanom poloaju i zato to su vie osveene, da
dekonstruiu (kroz diskurse i prakse) sisteme privilegija i moi, i
time podstaknu promene paradigmi, koje e nuno uslediti.

2.2. Rodne studije i prenoenje znanja

Rodne studije su multidisciplinarne, interdisciplinarne,
transdisciplinarne i supra-disciplinarne (to znai da one idu i
izvan nauka i naunih disciplina i ukljuuju razliite vrste znanja,
od
svakodnevnog,
filozofskog
do
spiritualnog).
Od
multidisciplinarnosti, preko interdisciplinarnosti, transdisciplinarnosti, pa do supra-disciplinarnosti, pojaava se stepen
razmene izmeu disciplina i saznajnih polja, otvaraju se nove, sve
ire perspektive. Nova tendencija u razvoju istraivanja je
otvaranje tematskih polja, kao to su na primer sport studies,
media studies, development studies, ili life sciences.
Meutim, polje rodnih studija nije na isti nain, istim putevima,
razvijano u razliitim zemljama i kulturama. Kada se porede
zemlje centra i poluperiferije moe se jasno uoiti da su zemlje
tranzicije bile izloene upravo onoj vrsti znanja koja je
predstavljala cultural turn u razvoju enskih i rodnih studija.
Dve stvari su se, naime podudarile, cultural turn u enskim

41

studijama i pad Berlinskog zida16. Zemlje u tranzciji i

feministike teoretiarke i istraivaice nisu imale istu istoriju
otkrivanja problema kao to je to bio sluaj sa zemljama u
centru pre svega u anglosaksonskim zemljama koje su i izvrile
najvei uticaj na feministiku teoriju na Istoku Evrope.
Ali, ni sami problemi, ono to je bilo u fokusu
istraivanja nije imalo istu istoriju. Zato je projekat prenoenja
znanja iz rodnih studija na liniji centar-poluperiferija bio mnogo
komplikovaniji nego to je u poetku bilo pretpostavljeno. Nije
se radilo samo o tome da se obezbede fotokopije najpopularnijih
feministikih knjiga na seminarima koji su se odvijali na CEU u
Budimpeti, niti da se samo obezbedi prostor za sluanje i
eventualnu razmenu miljenja. Problem je bio na mnogo dubljoj
ravni. Postojala je praznina u komunikaciji, praznina u
pojmovima koji kada se primene na istonoevropsko iskustvo
jednostavno vie ne funkcioniu na odgovarajui nain. Nije
nedostajala samo osveenost, iako je ona jako mnogo
nedostajala. Problem je bio dublji. Nedostajala je
kontekstualizovana osveenost. Niko nije ni mogao znati kako
bi izgledala ta kontekstualizovana osveenost, jer prethodno
nije postojao tok razmene i osveivanja u lokalnim
kontekstima, a nije postojala ni ideja o njenoj potrebi17. Ona je
Konferenciju su organizovale Teresa Kulawik i Renata Ingbrant. Naziv
konferencije je bio: Why is there no Happiness in the East? The Making of
European Gender Studies. Konferencija je odrana 8-10 septembra 2011.
godine u Stokholmu. Organizatori su bili: Department of Gender Studies and
the Centre for Baltic and East European Studies. Uskoro izlazi knjiga sa
radovima sa ove konferencije.
17 Ja sam se vie puta zalagala za odvojenu komunikaciju feministkinja u vlastitim
kontekstima na poluperiferiji, a tek potom za umreavanje i razmenu unutar
16

42

jednostavno preskoena, prenebregnuta, zatajena. Ali, ona je

upravo kao praznina sve vreme bila prisutna i oblikovala
komunikaciju, tanije umove u komunikaciji. ak i kada je
izgledalo da postoji direktno prenoenje ideja i teorija iz centra
na poluperiferiju, i kada se zahvaljujui odgovarajuim
politikama citiranja stvarao takav utisak, ipak se pre svega
radilo o mimikriji, kojom se prikrivala stvarna i duboka
odvojenost istone realnosti od zapadnih teorija18. Tu
mimikriju razotkrila je, na primer, Petri koja je pokazala kako
sudenti i studentkinje CEU ubacuju zapadne teorije u
istraivaki okvir, tek kada zavre svoje istraivanje (Petri,
2005). Oni se povinuju akademskim pravilima, ali u meri u
poluperiferije, pre nego to bi se uspostavio dijalog sa centrom. Verovala sam da
je taj redosled neophodan da bi se artikulisalo znanje i razumevanje odozdo. Bila
sam ubeena da nama na poluperiferiji nije dato vreme da stvari sagledamo i da
se prema njima odredimo. Ali, svaki put kada sam iznosila ovakvo miljenje na
nekom meunarodnom forumu, ono je odbacivano, kao previe uskogrudo i
politiki nekorektno. Uitavana su mu razliita znaenja: od straha u odnosu na
Zapad, do srpskog nacionalizma. Istonoevropske feministkinje koje su bile
eljne komunikacije sa centrom, nisu elele da ih bilo ta koi i usporava.
Individualne strategije su prednjaile u odnosu na kolektivne. Ponekad su neke
ideje i bivale prihvaene, ali, naravno tokom vremena, de-autorizovane, to za
drutvene pokrete nije neobino. Ali, da bih ukazala na svoju doslednost, koja je
proizilazila, oigledno, iz sociolokog obrazovanja i posmatranja stvari u njihovim
dubljim slojevima, naveu jedan pozitivan primer. Poetkom 90-tih na jednom
od sastanaka Saveta Centra za enske studije, na izvetaj Lepe Mlaenovi o tome
kako su uspostavljene meunarodna mree feministkinja koje ukljuuju i Srbiju,
ja sam prokomentarisala da je logino da lokalno umreavanje prethodi
meunarodnom. Tada je uspostavljena mrea enska posla, koja postoji do
danas.
18 Zahvaljujui svojim meunarodnim ekspertskim projektima imala sam
prilike da se stalno uveravam koliko jezik i pojmovi zamagljuju razliitost
realnosti u centru i na poluperiferiji. Na primer, poseta dravnom univerzitetu
u Ulanbatoru, Mongolija, 2002. godine, bilo je osveujue iskustvo, koje mi je
ukazalo na to koliki dijapazon postoji u tome ta podrazumevamo pod pojmom
univerzitet.

43

kojoj je neophodno. Tada je ve uspostavljena i odgovarajua

politika citiranja koja je podrazumevala da jedino valjano znanje
je ono koje ekstenzivno citira zapadne autore. Autori iz lokalnog
konteksta, odnosno iz zemalja poluperiferije, su imali ulogu
samo kao injeniki izvori, i to samo kada je zaista bilo
neophodno. Ovo se sve dogaalo u vreme u kome poinju da se
uspostavljaju bibliometrijski indikatori, kao kljuni u potvrdi
vrednosti nekog naunog doprinosa. Dakle, takav pristup u
politici citiranja direktno vodi marginalizaciji malih jezika,
malih kultura, itd.
Znai, ve od poetka tranzicije potrebe tih zemalja, pa i
ena u tim zemljama, nisu lako korespondirale sa onim to je do
njih stizalo u formi dominantnih intelektulanih proizvoda sa
Zapada. Zillah Eisenstein govori o feminizmu za izvoz
(Eisenstein, 1998). Vremenom je postajlo sve vie jasno ne samo
da to znanje ne korespondira sa potrebama, ve da ak i
zamagljuje razumevanje, jer je na specifian nain
dekontekstualizovalo i one koji poizvode znanje, subjekte
znanja i one na koje se to znanje odnosilo objekte znanja, tj.
ene iz Istone Evrope. Iako je nemogue, a moda i nepotrebno,
ii unazad i pokazivati kakva su sve iskrivljavanja proizvedena,
jako je vano razumeti sr problema, i to upravo u kljuu koji
povezuje kolonijalizam, svaki kolonijalizam, sa dominacijom
putem znanja. Connell, 2007; Santos, 2003).
Ipak, ja odbijam da celinu ovog procesa vidim iskljuivo
kao specifinu neokolonijalnu strategiju, iako je velikim delom
upravo o tome re. To ne mogu da uinim zato to je e za
44

znanjem koja se artikulisala naroito u prvim godinama otpora

Miloevievom reimu, kada je re o Srbiji, jasno bila povezana
sa uenjem, upijanjem ideja, kao i sa linim i grupnim rastom
koji se odvijao u nekolicini centara19. enski pokret u Srbiji je u
80-tim i 90-tim razvijao i negovao ideju bliske veze izmeu
teorije20 i pokreta
(Blagojevi, 1998; Blagojevi, 2010). U zemljama
poluperiferije, e za feministikim znanjem je bila usko
povezana sa emancipatorskim projektima koji su iznutra
proizvodili naboj za promenu, pre svega sa potrebom
uspostavljanja demokratije i oslabaanja od autoritarnih
komunistikih reima. ene i enski pokreti su bile vane
saveznice u osvajanju slobode, da bi, onda, ubrzo po
uspostavljanju viepartijskih sistema, one ponovo bile
marginalizovane.
Kao neko ko je bio jedna od akterki i liderki u enskom
pokretu u tom periodu, nije mi teko da razumem u kojoj meri je
Teorija mogla imati oslobaajuu i transformativnu ulogu, ma
odakle da je ona dolazila, ak i bez oslanjanja na nae iskustvo,
iskustvo rata, straha i oskudice od koga smo tada u sutini beale.
Iz mnogobrojnih dugogodinjih kontakata, prijateljstava i
razmene sa feministikim autorkama iz Istone Evrope, jasno mi
je i koliko je vanu emancipatorsku ulogu imalo feministiko
Vie o tome videti u knjizi o enskom pokretu Ka vidljivoj enskoj istoriji:
enski pokret u Beogradu 90-tih (Blagojevi, 1998).
20 U naem drutvenom kontekstu se termin teorija primenjuje u stvari na
akademsko znanje, koje, naravno, obuhvata i istraivanja. Ovakva upotreba
pojma teorija izaziva priline zabune.
19

45

znanje koje je preplavljivalo sa Zapada. Iako smatram da je ideja

o traveling feminist thought (Cerwonka, 2010) preterana jer
zamagljuje oiglednu asimetriju u moi koja postoji na nivou
artikulacije i irenja znanja, ipak, ne mogu i ne elim da tvrdim da
se radilo o jednostavnim i iskljuivo neokolonijlanim
strategijama, i to utoliko pre to poluperiferija ima tendenciju
samo-kolonizacije (Kovaevi, 2008).
Dakle, bilo je u tom prihvatanju znanja preko reda jako
puno i spontanosti i kolektivne i individualne ei za razbijanjem
okotalih sistema znanja i miljenja na poluperiferiji. Ali,
postojala je i jo jedna veoma bitna dimenzija u tom irenju
znanja, a ona se odnosila na injenicu da je Istona Evropa sa
svojom tranzicijom predstavljala novu, neotkrivenu teritoriju,
koja je pozivala i na istraivanja i na irenje mrea i pokreta, pri
emu su zapadne feministkinje imale oseanje svojevrsne
feministike misije, ije ispunjavanje daje novi smisao usahlim
pokretima, u to vreme, na Zapadu. 21 U takvoj konstelaciji, u kojoj
obe strane imaju jaku potrebu za komunikacijom, nije bilo mnogo
ni potrebe, a ni elje, da se insistira na razlikama, ve na
sestrinstvu.
Smetene izmeu pravovernosti zapadnih feministkinja i
agresivnog antifeminizma kod kue, koji ih manje ili vie direktno
proglaava stranim plaenicama i antipatriotkinjama (Antoni,
2011), a akademija ih uporno marginalizuje i odbacuje,

Danas je, meutim, ini se situacija obrnuta. Posustali su feministiki

pokreti u Istonoj Evropi, ali se artikulie etvrti talas feminizma, npr. u
Velikoj Britaniji, koji se moe nazvati intersekcionalistikim feminizmom.
21

46

feministike teoretiarke22 u postsoscijalistikim zemljama imaju

veoma suen prostor za vlastito nauno i teorijsko delovanje.
Priklanjanje jednoj koli miljenja zato postaje najjednostavniji
metod opstanka. Kako sam napisala u svom tekstu: Creators,
Transmitters and Users (2004a) postoje zapravo tri uloge koje
feministike teoretiarke na poluperiferiji mogu da preuzmu. Te
tri uloge su: kreatorke znanja, prenositeljke znanja ili korisnice
znanja. Feministikim istraivaicama i teoretiarkama sa
poluperiferije je od samog poetka bila namenjena uloga
prenositeljki, i korisnica znanja (kroz javne politike). Na primer,
na jednoj konferenciji u Beu 2005.23 Gabriela Griffin...rekla da
nema potrebe da se izmilja rupa na saksiji, tvrdei da sve to je
bitno je u stvari ve izmiljeno. Kako se radi o autorki koja je
veoma cenjena u evropskim krugovima, i koja ima uvid u razvoj
enskih studija u Evropi (Griffin, 2002), ovakav stav je zapravo
jako iznenaujui. On kristalno jasno ukazuje na stanje svesti
onih koje su ranije ule u feminizam ili koje su ga ve
osmislile, koje su zavrile odgovarajui put, i ostalih, koje vie
nita nisu imale da kau i dodaju. Iako se u principu moe tvrditi
da je svaka oblast znanja i istraivanja iscrpljiva, da posle
odreenog vremena ona dostigne zasienost i svoje granice, kada
je re o konkretnom sluaju, takva pretpostavka bi bila ne samo
potpuno pogrena, ve i fundamentalno tetna za feminizam kao
saznajni, ali i aktivistiki projekat. Jer, upravo najvea pokretaka
Pod feministikim teoretiarkama podrazumevam razliite istraivaice
koje se bave razliitim disciplinama, iz feministike perspektive, ili
uvaavajui tu perspektivu. Istraivanja u tom kljuu obuhvataju i teorijska i
empirijska istraivanja, bez razlike.
23 Konferencija: Canon of Our Own? Vienna, 28.11.2005-29.11.2005.
22

47

energija u feminizmu ide iz saznajnog procesa, procesa koji je

ujedno i osveivanje, a potom i osnaivanje. Oduzeti to pravo
na bavljenje proizvodnjom znanja, tako ne samo da je nauno
kratkovido (u konkretnom sluaju), ve je potpuno suprotno
sutini feministikog projekta, jer ne ostavlja prostor nekim
drugim enama, ali i mukarcima, koji stiu na scenu malo
kasnije, da uestvuju u onome to je sutina, a to je stvaranje
znanja. Poseban problem, naravno, predstavlja kvalitet onog
sistema znanja koji je toliko okotao da ne uspeva da se otvori
za nova iskustva, uvide, uoptavanja, razumevanja koja stiu sa
nekog drugog mesta, iz nekih drugih realnosti.
Valja napomenuti da nisu sve naune discipline i sva
istraivaka polja imale istu vrstu nelagode sa realnou, iz
jednostavnog razloga to je njihov dodir sa realnou razliit, i
zato to imaju posla sa raznim realnostima koje pokrivaju
posebne naune discipline (Koen i Nejgel, 1965). Razliiti nivoi i
aspekti realnosti, ili te posebne realnosti nisu u podjednakoj
meri zavisni od podela na centar i poluperiferiju. Zakoni fizike,
na primer, vae podjednako i u centru i na poluperiferiji i bilo bi
neumesno insistirati na lokacijskoj razlici. Razliite realnosti ne
podleu istim kriterijumima valjanosti u pristupu. Razliito je,
na primer, istraivanje filma, i istraivanje nekog psiholokog
instrumenta, od istraivanja neplaenog rada, ili feministikog
istraivanja poezije. Ostajanje u sferi studija kulture, teorije
knjievnosti ili feministike filozofije omoguavalo je relativno
udobnu koegzistenciju sa razliitim realnostima centra i
poluperiferije, i relativno lako prenoenje teorijskog aparata na
istraivanje specifinih studija sluajeva na poluperiferiji.
48

Odvajanje od drutvene realnosti poluperiferije u takvim

istraivanjima, mogao je biti i eskapizam, ali i strategija
drugaijeg sagledavanja te realnosti: sa distance, sa visine, iz
drugog ugla. Feministika istraivanja na poluperiferiji u sferi
kulture su jako doprinela da se i kulturno naslee i aktuelno
ensko stvaralatvo vidi iz druge perspektive, ali ak su i ona
posle poetne fascinacije Teorijom proizvedenom u centru,
ipak teila da se ukotve u kontekst poluperiferije (Dojinovic,
2010; uri, 2013; Tomi, 2014).
Meutim, kada je re o ue shvaenoj drutvenoj realnosti
stvar je jo sloenija. Drutvena realnost zemalja u tranziciji, od
poetka tranzicije postaje sve manje bitna, kao uostalom i sam
socioloki pristup24. Umesto celovitog pristupa tranziciji i sa
njom povezanih promena u domenu rodnosti, poinje da
preovlauje fragmentarno predstavljenje realnosti sa izrazitim
fokusom na antropoloki ili politikoloki pristup. Realnost
zemalja u tranziciji i rodnih reima u njima, biva prisilno
uvuena u teorijski aparat i konceptualni okvir koji se i u samom
centru stalno menjao. S druge strane, dijahronicitet poluperiferije
ini da je potreba za razliitim talasima feminizma izraena
simultano, u savremenosti, odnosno da je potreban i dijahronijski
pristup u znanju. Potrebni su simultano i premoderni feminizam,
i moderni i postmoderni feminizam, jer je populacija ena
izdiferencirana po ovim razliitim vremenskim linijama i njihovi
realni ivoti korespondiraju bolje ili loije sa veoma razliitim
Valja napomenuti da socioloki pristup postaje marginalizovan od
momenta kada Margaret Taer izjavljuje da ne postoji drutvo, ve samo
pojedinci.
24

49

konceptualnim okvirima (Blagojevi; 2009). Haotino

prenoenje znanja, uz haotinost promena u samoj realnosti,
proizveli su sistem nedovrenih analiza, nereflektovanih
istraivakih nalaza, neusaglaene upotrebe pojmova,
preklapajuih
znaenja,
neuspostavljenih
konsenzusa,
kakofoninih diskursa i nikad dovrenih reformi u realnosti.
Tako su i rodnost i drutveni kontekst postepeno sve vie uranjali
u nesporazum izmeu razliitih drutvenih aktera. Sve je tee bilo
da se pronae jezik kojim bi se govorilo, a sve je bilo tee i da se
razume razlika izmeu centra i poluperiferije, jer je sama razlika
sve vie bila prekrivena nanosima neadekvatnog znanja.
Uostalom, ta razlika izmeu centra i poluperiferije, koja je
konstruisana kao politiki nekorektan govor, jer navodno
oduzima i umanjuje evropejstvo evropskoj poluperiferiji, bila je
skrivana i izbegavana ak i od onih koji/e su i same bile rtve
nepriznavanja te razlike. Drutvena realnost poluperiferije je
mogla da se iskazuje samo u kljuu negativnog odnosa prema
socijalizmu i pozitivnog odnosa prema tranziciji. Samo u taj
okvir je mogla da se smeta drutvena realnost poluperiferije i
poloaj ena u njoj, i sve to je negativno je moglo i trebalo da
bude interpretirano sa stanovita rodnih razlika i, naravno,
patrijarhata. Realnost razlika izmeu drutvenih konteksta kao
celina je bila, i jo uvek je, redukovana na njihove politike profile
(stranke na vlasti i u opoziciji i lidere i politike programe,
posmatrane iskljuivo kroz vizuru odnosa sa centrom). Ovako
skuen prostor za analizu je neizbeno doprinosio distorziji
interpretacija o tome ta je zapravo problem sa rodnim reimima
na poluperiferiji.
50

U meuvremenu se na globalnom nivou intenziviralo

praenje i poreenje izmeu razliitih drutava, uz pomo
masovnih, standardizovanih meunarodnih istraivanja i
standardizovanih statistikih anketa, koje lako korespondiraju
sa razliitim redukovanim ili iskrivljenim interpretacijama25.
Skoro nikog, u ovom valu otkrivanja novih teritorija i
uspostavljanja transnacionalnih sestrinstava, nije preterano
brinulo to to su pojedinane injenice istrgnute iz konteksta, i
to sam kontekst i njegova realnost postaju sve vie apstraktni,
kada prou kroz postupke generalizacije ili teoretizacije26.
Naime, gubile su se veze izmeu razliitih karakteristika
konteksta i pojedinanih injenica vezanih za njega.
Meunarodne ankete i sistem pokazatelja, sasvim udobno
korespondiraju sa jazom koji postoji izmeu definicija i
realnosti (Blagojevi, 2012), ili ak zadravaju i obnavljaju
patrijarhalne konstrukte, tipa stareina domainstva27. U
sutini, upravo u ovom jazu se najee krije potencijal za
prikrivanje raznih mranih istina o realnosti, kao to su, na

Odlian primer ovakvog iskrivljavanja sutine i distorzije realnosti imala

sam prilike da vidim, na primer, u Azerbejdanu, kada je re o anketama o
potronji domainstava, a iju metodologiju osmiljava Svetska banka.
26 O naivnoj ili zlonamernoj politizaciji raznih vrsta teoretizovanja,
naroito u kontekstu balkanskih ratova 90-tih neu govoriti, jer to nije
predmet ove studije, ali svakako jeste bitan element za razumevanje
dinamike unutar feministike zajednice na Balkanu, kao i meunarodnih
feministikih hijerarhija. Isto tako, zanimljiva je i upotreba teorije u
konstrukciji politinosti feministikih aktivnosti i intelektualne produkcije
na Balkanu, u kljuu politiki korektnog osuivanja svuda-prisutnog, pa i u
feminizmu, srpskog nacionalizma.
27 To je na primer, sluaj sa HBS anketama (Household Budget Survey) koje
finansira WB u zemljama poluperiferije.
25

51

primer, neformalna ekonomija, ilegalne migracije ili ropstvo.28

Apsurdnost ove situacije se ogleda u tome to postoji oigledna
manipulacija brojevima. Odlian primer za to je, na primer,
definicija zaposlenosti koja apsolutno prikriva stvarnu
nezaposlenost (Blagojevi, 2012).
Takoe, injenica je da je fundamentalna karakteristika
svetske ekonomije njena informalizacija (Young, 2005). To
dokazuju i natrastajui brojevi o trafikovanju ljudi, ropstvu,
ilegalnim migracijama, pa i korupciji, kao sastavnom delu
ovakvog oblika finansijskog kapitalizma. Ipak globalne i lokalne
elite uporno planiraju razvoj kao da se radi o privremenom
odstupanju, a lanu sliku realnosti proglaavaju odgovarajuom
osnovom za razmiljanje o budunosti. Drugim reima, globalni
centri moi, otelotvoreni u organizacijama poput WB, IMF ili
odreenih evropskih institucija, iskazuju potrebu za
horizontalizacijom veoma razliitih drutava, uz potpuno ili
znaajno
prenebregavanje
njihovih
razlika,
odnosno
strukturalnih karakteristika koje te razlike proizvode. To postiu
uvoenjem sistema indikatora koji prilino povrno odraavaju
kontekstualne razlike razliitih drutava. Istovremeno, ovi
indikatori nameu odgovarajui vrednosni okvir koji
korespondira sa potrebama neoliberalnog modela globalnog

Brojke koje cirkuliu u razliitim forumima a koje se odnose na ove

neprijatne injenice su ili preuveliane od strane onih koji se zalau da se
problem ozbiljno shvati, ili podcenjene od strane onih koji su odgovorni za
reenje konkretnog problema. Radi se, naravno, najee o procenama. Ali,
to je najvanije, metodoloki problemi koji postoje u prikupljanju podataka
o razliitim ilegalnim aktivnostima se najee zanemaruju.
28

52

kapitalizma.29 Iako brojevi stvaraju privid egzaktnosti i

sofisticiranosti, valjanost podataka je esto problematina s
obzirom na itav niz strukturalnih i kontekstualnih ogranienja,
ali narastujaa kvantofrenija je nezaustavljiva, jer olakava
upravljanje iz globalnih centara moi. Istovremeno, sve tee
razumljiv jezik vezan za indikatore razvoja, znatno doprinosi
demokratskom deficitu pogotovu nerazvijenih drutava, odnosno
pasivizaciji veinskog stanovnitva.
U istom pravcu zamagljivanja deluje i upotreba nekih
koncepata u naunim, javnim i politikim diskursima koji
stvaraju iluziju da je svet mnogo vie horizontalan nego to
zapravo jeste, odnosno koji prikrivaju fundamentalne
nejednakosti izmeu drutava i unutar drutava. Tri pojma se
nameu kao jako bitna u tom stvaranju sveopte iluzije. Pre
svega, pojam globalizacije, koji se najee upotrebljava i
percipira kao globalizacija odozgo, neto to je neumitno i
neizbeno i odvija se izvan kontrole pojedinanih, malih,
nemonih individualnih i kolektivnih drutvenih aktera. Iako
globalizacija u Srbiji ima izrazito negativnu konotaciju, jer je jo
90-tih bila proglaena neim to ugroava srpske interese, ona
je u ostatku sveta, pogotovu njegovog razvijenog dela, doskora
oznaavala neto pozitivno, jer je perciprana kao logian nastavak
multikulturalnosti i tehnolokog napretka. Sa ekonomskom
krizom i zaotaravanjem problema u razvoju na osnovu

Poseban problem predstavlja injenica da neretko metodologija kojom se

prikupljaju podaci u sutini ostaje netransparentna, pa tako objekti
posmatranja nemaju ak ni mo da razumeju kako su svrstani u odreenu
kategoriju.
29

53

dominantnog modela finansijskog kapitalizma, i u svetu se

postepeno menja pozitivna slika globalizacije. Ipak, vano je
naglasiti da u naunoj literaturi pretee razumevanje globalizacije
kao procesa koji se odvija odozgo na dole, dok se uveliko
prenebregava proces globalizacije odozdo, koji se oitava u nizu
mrea, tokova, razmena, stvaranju epistemikih i etikih
zajednica koje se suprotstavljaju globalizaciji odozgo i koji nose
naboj progresivne i demokratske drutvene promene (Santos,
2003; 2004). Drugi pojam kojim se takoe znaajno iskrivljuje
slika realnosti sveta, je pojam transnacionalizacije, koji stvara
privid horizontalnosti ak i tamo gde je zapravo nema (Blagojevi,
2013b). Transnacionalizacija deluje na tri nivoa, na nivou iznad
pojedinanih drutava, na nivou izmeu drutava i na nivou
unutar drutava (Hearn, Blagojevic, 2013). Meutim, svaki od tih
nivoa, kada se operacionalizuje i kada se empirijski istrauje je
unutar sebe obeleen hijerarhijama moi. Transnacionalizacija
doprinosi gubljenju jasnih obrisa drava i drutava, kao i
razliitih drutvenh fenomena koji se sada moraju smestiti u
sasvim drugaiji i nov pojmovni aparat (vidi: Hearn and
Blagojevic; 2013). Naivno razumeti transnacinalizaciju, kao neto
to je trans pa samim tim implicira ravnopravne aktere i
razmenu meu njima, znai ignorisati realnost, prihvatiti slepilo,
i time ojaavati postojee strukture moi. Na kraju, trei pojam
koji doprinosi stvaranju distorzije kada je re o stvarnim efektima
postojeeg tipa globalizacije, jeste pojam virtuelnosti, koji slui
da se materijalni svet marginalizuje i da se ukae na njegovu
prevazienost u svetu novih tehnologija i novih tehnolokih
mogunosti. Pored toga to prenaglaava znaaj korienja novih
54

tehnologija, koje jesu bitne, ali koje ni na perifieriji, ali ni na

poluperiferiji nisu jo uvek ni priblino toliko u upotrebi kao u
centru, upotrebom ovog pojma se stvara iluzija da je
prevazilaenje materijalnog siromatva mogue ostvariti
svojevrsnim tehnolokim skokom, opet prenebregavajui
odnose moi, koji su vrsto strukturirani i na lokalnom i na
globalnom nivou.
Osim toga to se i u politikim i u naunim diskursima
koji se odnose na aktuelne globalne procese neguju pojmovi koji
iskrivljuju stvarne tokove, i koriste indikatori koji neretko
zamagljuju realnost, u konceptualnom smislu postoji jo jedan
problem. Naime, u novom meunarodnom sistemu koji
naroito ojaava od 90-tih naovamo, postoje razlike koje su
legitimne, dozvoljene, kao to su razlike Sever-Jug, ali i one
druge razlike, koje ostaju nebitne, politiki nekorektne, kao
to su razlike Zapad-Istok. Zato postoji problem sa
imenovanjem poluperiferije, pa time i uspostavljanjem njene
vidljivosti. To ta je dozvoljeno i nedozvoljno, politiki korektno
i politiki nekorektno, je naravno promenljiva kategorija. Na
primer, zemlje na jugu Evrope, koje su izrazito uvuene u
ekonomsku krizu, poslednjih godina se imenuju kao PIGS
(Portugal, Italija, Grka i panija), ime se evocira njihova
negativna konotacija. Drugim reima, znanje i interpretacija
injenica se zasnivaju na privremenim konsenzusima o
politikoj korektnosti, to ugroava dublje razumevanje
strukturalnih razlika koje postoje izmeu razliitih delova sveta,
a koje jesu relativno trajne. Zamagljivanje ovih razlika
predstavlja, stalno iznova, i saznajni, i politiki, ali i problem
55

javnih politika, koje pod uticajem globalizacije odozgo ostaju

nedovoljno senzibilisane za kontekstualne razlike.
Razlike se mogu identifikovati i aktivirati kada za tim
postoji potreba. Sutina je uvek u tome ko i sa kojim razlogom
imenuje razliku. Koje razlike izmeu drutvenih konteksta, kada i
koliko e biti bitne i glasne, zavisi, dakle, ne od realne i merljive
veliine tih razlika, ve od njihovih konstrukata u sferi politikih
diskursa i realnih odnosa moi. Sa padom Berlinskog zida, elja
istonih zemalja da sebe vide kao Zapad bila je toliko jaka, da je
potirala sve razlike, ili ih tumaila kao istorijsku nepravdu,
odnosno kolonijalizam SSSR-a.30 Posebno je bilo i ostalo
komplikovano, u tako izmenjenoj kartografiji, tumaenje poloaja
bive u Jugoslavije. Do danas se, zato, odrava veliki raspon u
tumaenju i razumevanju raspada Jugoslavije, jer su promenljivi
politiki interesi, neprimenljive definicije, s jedne strane, i realna
patnja i realno oseanje nemoi, s druge strane, stvorili
neraspletivo klupko razliitih istina i perspektiva koje se sapliu
jedna o drugu31. No, ako se ostave po strani svi politiki razlozi i
strasti koji uslovljavaju ovakva ili onakva imenovanja razlika, ili
negiranje tih razlika, ipak ostaju fundamentalne injenice o
Na primer, jedan od zanimljiv uvida u ove razliite perspektive imala sam
tokom svog boravka u Mongoliji. Iako je oficijelna ideologija insistirala na
negativnoj ulozi SSSRa, u kontaktima sa razliitim akterima izranjala je
drugaija slika koja je obuhvatala: irenje obrazovanja, zapoljavanje,
planiranje i sl. Mnogi od mojih sagovornika su isticali ulogu SSSR-a u
modernizaciji mongolskog drutva. Sline uvide i iskustva sam imala i unutar
ekspertskih misija u Jermeniji i Azerbejdanu.
31 Utoliko je panje vredan pokuaj: Ingrao, Ch. and Th. Emmert (2009)
(eds.) Confronting the Yugoslav Controversies: a Scholar's Initiative. Ipak,
ni on nije uspeo da uspostavi konsenzus oko toga ta je istina, ukoliko
uopte postoji jedna istina.
30

56

stvarnim, merljivim, bitnim, ali i strukturalnim razlikama

izmeu drutava centra i poluperiferije, koje ne mogu lako da se
prenebregnu.
Na primer, populacione promene koje se dogaaju
poslednjih decenija u Istonoj Evropi, se ne mogu uporediti sa
bilo im u preanjoj istoriji oveanstva. Ipak, i pored
oiglednih negativnih pokazatelja u populacionom razvoju,
UNFPA tek 2010. godine u publikaciji pod nazivom Emerging
Population Issues in Eastern Europe and Central Asia:
Research Gaps on Demographic Trends, Human Capital and
Climate change, (UNFPA 2010) konstatuje da postoji neka vrsta
problema. Po UNFPA ovaj region prolazi kroz veoma neobine
populacione promene koje predstavljaju kombinaciju: niskih
stopa nataliteta, visokih stopa mortaliteta, intenzivnog starenja
stanovnitva i intenzivne emigracije. Ovakva kombinacija
oigledno predstavlja ozbiljnu prepreku za razvoj, a naroito za
razvoj zasnovan na novim tehnologijama koje, po pravilu, lake
hvataju koren tamo gde je populacija mlada (Indija, npr).
Karakteristike populacije su fundamentalno vane za ekonomski
i drutveni razvoj, pa je prenebregavanje da se vidi ta se to
neobino dogaa sa stanovnitvom na poluperiferiji, vie nego
ozbiljan previd. Moe se, naime, tvrditi da postoji jasna veza
izmeu slepila vezanog za nepovoljan razvoj stanovnitva, koje
vlada decenijama, i odsustva pojma poluperiferije, koji bi
omoguio lake uoavanje strukturalne slinosti meu
zemljama koje su na poluperiferiji, ali i odsustva teorije koja bi
omoguila dublje razumevanje strukturalnih ishoda u vidu
nepovoljnog populacionog razvoja (Blagojevi-Hughson,Bobi,
57

2014) . Nepostojanje pojma, nepostojanje teorije, nepostojanje

generalizacije i razumevanja, najozbiljnije ometaju bilo kakvo
konstruktivno reenje, u smislu definisanja adekvatnih
populacionih politika. Kako je demografski pristup po definiciji
zasnovan na opisu, nedostajui teorijski okvir da se ove
promene razumeju, oigledno see izvan demografije, i ide na
teritoriju sociologije ili socijalne demografije.
Nedostatak teorije koja bi objasnila ta se deava sa
poluperiferijom, pa i sa rodnim reimima na poluperiferiji ili sa
njenim populacionim razvojem, ne moe da se nadomesti
obiljem pojedinanih istraivanja koja samo parcijalno uranjaju
u jedan deo te stvarnosti. Ipak, sada ve dugotrajan proces
tranzicije, sa svim drutvenim posledicama, ukazuje na sistem
pravilnosti, na slinosti, koje ne mogu da se olako
prenebregavaju. ak i usvajanje razliitih ideja o zaverama, ili
razliitih geopolitikih objanjenja, pa i ideje da je sve posledica
globalizacije, u sutini ne omoguuje da se razume ta se
deava sa poluperiferijskim drutvima u njihovoj dubini, kako
se ona menjaju, i kako se ona istovremeno opiru promeni, kako
se re-strukturiraju, ili kako ne uspevaju da uspostave novu
strukturaciju.
Primer sa poetka ovog poglavlja otkriva ono to je svakoj
obrazovanoj feministikoj teoretiarki sa Istoka Evrope bilo
jasno jo poetkom 90-tih. Naime, ista vrsta logike koja se
primenjuje na kritiku androcentrinog znanja, moe se
primeniti i na kritiku feminizma koji dolazi iz centra. Taj
feminizam, kao korpus znanja, ukljuujui i odreene
58

kanonizovane autorke i autore, sebe je razumeo ne samo kao

model znanja, ve i kao model kritike patrijarhalne realnosti koja
je u sutini bila i ostala realnost centra. Centar je formirao svoju
kritiku prema svojim potrebama, i izvozio je kao apsolutnu
istinu.32 Zato je, onda, vana teorija poluperiferijalnosti? Zato
to ona direktno doprinosi projektu stvaranja znanja koje stavlja
u svoj centar svet kao celinu, ili ono to Rejvin Konel naziva,
world-centered znanje. Takva teorija razume poluperiferiju iz
perspektive sveta-kao-celine.

2.3. Kakva teorija?

U rodnim studijama dominira shvatanje Teorije koje se u
velikoj meri oslanja na shvatanja koja postoje u humanistikim
naukama i studijama kulture. U tom smislu, Teorija moe da
bude formulisana i da opstaje u prilino oputenom odnosu
prema drutvenoj realnosti. Nju drutvena realnost kao takva ne
obavezuje preterano, ona ak moe da ide ispred te realnosti i
da je transformie, da joj pokazuje put promene, pa i da podstie
tu promenu. Ona, takva Teorija, moe od svoje virtuelnosti da
pravi realnost. Ali, da li moe da objasni tu realnost?

Uobiajen komentar kada god bi se na razliitim forumima povela rasprava

o dominaciji zapadnog feminizma bila je, od strane feministkinja iz centra, da
ne postoji jedan, ve mnotvo feminizama na Zapadu, pa bi se primedba
obino odbacivala kao neutemeljena i isuvie pojednostavljen komentar. Ali, u
realnosti ulaska znanja sa Zapada na Istok, nisu svi feminizmi bili podjednako
ravnopravni, niti vidljivi. Tome su svakako doprinele i donatorske politike. Za
donatore su mnoge bitne teme bile nebitne, i obrnuto.
32

59

Konstelacija meunarodne feministike akademske

zajednice je eventualno tolerisala neku vrstu kritike koja se
zasnivala na postkolonijalnim teorijama. Meutim, iskustva
ena i mukaraca sa poluperiferije nisu mogla lako da se smeste
u ovaj okvir. Istono-Zapadna debata meu feministkinjama, je
poprimala razliite oblike i narastajui broj publikacija se bavio
ovim nesporazumom. Meutim, itava debata bi ostala na
povrini i izgledala kao puko intelektualno nadmetanje u borbi
za vlastiti prostor, i bez pravih dobitnica, u optem valu
dekonstrukcije, i logike svi su podjednako u pravu. da se
relativno skoro nije pojavila jedna vana metateorija, odnosno
Juna teorija (Southern Theory, Connell, 2007) Rejvin Konel.
Rejvin Konel se ne bavi ovom debatom, ali teorija koju
formulie ima dalekosene posledice, jer samu debatu stavlja u
drugaiji kontekst. Konelova, koja je sociolokinja, ipak vraa
stvari u konkretan tok istorije sociologije, i u konkretne odnose
moi, i ubedljivo dokazuje kako je ta nauka bila u slubi
kolonijalizma. Takoe, bavei se drugim sistemima znanja,
onima izvan centra, Konelova otkriva itav jedan skriven, ili bar
skrajnut, univezum znanja (Afrika, npr.). Tek iz perspektive ove
teorije postaje jasno ta je problem i zato je jedino mogue
razreenje jednostavno razumevanje da se u ljudskim
zajednicama uvek, nuno i neminovno, proizvodi znanje na
nain koji odgovara tim drutvima, njihovim potrebama i
mogunostima, i koje je esto izvan jezika, diskursa, pojmova
koji centar moe da razume. Konelova je, takoe, do dna
dekonstruisala metroplitensku teoriju, kao znanje koje se
pravi da bi bilo u skladu sa kolonijalnim ciljevima. U tekstovima
60

koji su sledili za objavljivanjem ove knjige, Konelova razrauje

pojmove policentrinog znanja (Connell, 2013) kao i znanja
kome je svet-u-centru. (Connell, 2014). Zakljuak koji se
namee na osnovu itanja Konelinih tekstova je da, iako
feministika Teorija ima tendenciju da sebe vidi kao kritiku
teoriju, ona u sutini ima jo mnogo toga da se uradi da bi se
dekonstruisala njena sutinska metropolinost, odnosno
centrinost.
Teorija poluperiferijalnosti, koju ovde formuliem, pored
Konolove June teorije se oslanja na jo nekoliko relevantnih
teorija, koje meusobno povezane omoguuju da se sklope
kockice u pravcu koji logino vodi ka pristupu za koji se zalaem.
Vaan kamen temeljac teorije poluperiferijalnosti je teorija
stajalita (standpoint theory) koja u feministikoj epistemologiji
ima gotovo aksiomatsko znaenje (Hartsock, 1983; Harding,
1987; 2004). Teorija stajalita se odnosi na afirmaciju raznolikih
uslova i iskustava razliitih drutvenih grupa, koji moraju da
nau svoj izraz i u znanju, i zato, u irem smislu ona moe lako da
bude primenjena i na kontekstualne razlike, kao i na razlike u
moi u procesu proizvodnje znanja. Feministika teorija stajalita
polazi od postavke da je drutvo strukturirano odnosima moi i
da su razlike generisane razliitim socijalnim lokacijama, to bi
onda znailo i da centar, poluperiferija i periferija takoe mogu
da budu ukljueni u ovu formulu. Ovo je utoliko vie znaajno to
postojee sile globalizacije uvode nove hijerarhije i iskljuenosti
na scenu (Young, 2005; Klein, 2007). Drutvene grupe i
drutvene lokacije mogu sve vie, u analitikom smislu, da se
sagledavaju izvan nacionalnih granica, u sferi transnacionalnih
61

procesa (Hearn and Blagojevi, 2013). U tom smislu, lokalnost, u

svim njenim izrazima (od mikro nivoa do makro nivoa) moe da
se stavi na listu drugih mnogo poznatijih i vie upotrebljavanih
intersekcionalnosti (Blagojevi, 2013b). Postoji stvarno
poluperiferijsko iskustvo rodne dinamike, zbog ega
poluperiferija moe da bude istovremeno i mesto artikulacije
znanja, kao i lokacija na kojoj se reafrimie veza izmeu
ontologije i epistemologije roda (Wickramasinghe, 2006;
Blagojevi, 2009).
Na kraju, trea linija kritikog teorijskog miljenja na koju
se oslanjam u formulaciji teorije poluperiferijalnosti povezana je
sa idejom o multiplim modernostima i multiplim trajektorijama
modernizacije (Eisenstadt, 2002). Ova vrsta pristupa se lako
povezuje sa mojim insistiranjem na kontekstualnoj analizi, koju
redovno ugraujem u svoje istraivake projekte, ali i koju
razvijam kao metodoloki postupak koji je usko povezan sa
teorijom poluperiferijalnosti. Teorija multiplih modernosti
pokazuje ne samo da ne postoji jedan i jedinstven proces
modernizacije na Zapadu, ve i da, na primer, poluperiferiju
moemo da vidimo kao mesto/teritoriju koja je prola kroz
neuspean proces modernizacije, to sve dodatno komplikuje
pristup u izuavanju realnih drutvenih konteksta poluperiferije i
njihove transformacije. Uvoenje ove teorijske perspektive otvara
mogunosti za bolje razumevanje razliitih modernizacijskih
projekata na poluperiferiji, ukljuujui i onaj koji se odnosi na
rodnu jednakost, koji je funkcionisao pre tranzicije. Jo jedan
veoma relevantan aspekt ovog teorijskog pristupa je povezan sa
pitanjem ta zapravo konstituie modernost kada se posmatra
62

iz ire komparativne perspektive. Drugim reima, kriterijumi za

modernost i naroito za progres variraju sa irenjem
komparativne osnove. Takoe, zbog njene veoma naglaene
procesualnosti poluperiferija, kako je ve pomenuto, sadri
komplesne temporalnosti (pre-modernost, modernost i postmodernost) koje su uvezane u socijalno tkivo, i koje dodatno
hibriidizuju i poveavaju kompleksnost drutava o kojima je re
(Blagojevi, 2009).33
Na kraju, teorija poluperiferijalnosti se sutinski oslanja na
teoriju svetskih sistema. Poluperiferija je pojam koji vodi
poreklo iz te teorije, po kojoj postoje zemlje koje predstavljaju
centar, periferiju ili poluperiferiju, i koje imaju veoma razliit
poloaj i uloge u svetskom kapitalistikom sistemu (Wallerstein,
1979, 1991;Arrighi, 1985; Adam F., Makarovic M., Roncevic B.,
Tomsic M., 2005).
Meutim, iako preuzimam pojam poluperiferije iz ovog
teorijskog kruga, meni je stalo do znaajnog proirivanja
njegove upotrebljivosti, kako bi se to bolje objasnile razliite
drutvene varijacije u odnosu na razliite drutvene lokacije,
ukljuujui i rodne reime na poluperiferiji. Dakle ja
upotrebljavam pojam poluperiferije tako to ga proirujem, u
odnosu na njegovu dominantno ekonomsku primenu. Ono to
uzimam iz teorije svetskog sistema su uglavnom tri osnovne
ideje: da su razliiti delovi sveta meusobno povezani i da meu
U realnosti poluperiferijskih drutava ovi dijahroniciteti su esto povezani
sa klasnim i urbano-ruralnim, ili ak regionalnim podelama. S druge strane,
transnacionalna elita je sve manje i manje povezana sa bilo kojom
specifinom lokacijom.
33

63

njima postoji svojevrsna podela rada; da su ekonomske sile iza

veine drutvenih fenomena, i 3. da postoje u fizikom smislu
lokacije, svetski regioni, koji se mogu nazvati poluperiferijom,
i da oni sadre karakteristike i svetskog centra i svetske
periferije.
Tokom godina ja razvijam koncept i njegovo znaenje, kako
bih mogla da ga primenim na razliite drutvene fenomene,
ukljuujui proizvodnju znanja i rodne reime. Iako sam i do sada
naglaavala da se radi o stratekom konceptu (Harding, 1997), ili
nekoj vrsti idealnog tipa, ipak, sam ga upotrebljavala na nain
koji je podrazumevao materijalnost lokacije i teritorijalnosti. To je
znailo, da se u geografskom smislu mogu oznaiti odreene
teritorije, regioni, politike i ekonomske celine, kao
poluperiferija. Ovo se pokazalo naroito zgodnim u evropskom
kontekstu jer pojam poluperiferije korespondira na odreen
nain sa pojmom EU i Proirenja. Naime, on je omoguavao da se
ukae na strukturalne slinosti drutava koje se nalaze na periferiji
Evrope, bez obzira na taku na kojoj se ona nalaze u svom
pribliavanju EU, odnosno ak i bez obzira na injenicu da li su
ve lanice EU ili nisu. Pojam poluperiferije je, dakle,
omoguavao da se uoe slinosti, a posebno slinosti izmeu
rodnih reima u ovim drutvima. Taj nalaz je onda, logino, vodio
sledeem koraku. Umesto da fokus bude na teritorijalnom,
lokacijskom, geografskom, geostratekom razumevanju poloaja
pojedinih zemalja, postojala je mogunost da se pree na jo
dublji nivo, nivo koji sada imenujem poluperiferijalnost, a koji
podrazumeva sistem strukturalnih dispozicija drutava na
poluperiferiji, koji stoji u vezi sa njihovom lokacijom i
64

teritorijalnou, ali koji see u dubinu njihovog naina

funkcionisanja. Pri tom, upravo zato da bih zadrala mogunost
da odredim karaktersitike poluperiferijalnosti, u to jasnijem
obliku, zadrau se na evropskoj poluperiferiji i njenoj
poluperiferijalnosti. Ovim, naravno, ne iskljuujem mogunost da
se teorija poluperiferijalnosti primenjuje i na druga
poluperiferijska drutva izvan Evrope. Ipak, s obzirom na obim
varijacija ovih drutava, kao i na injenicu da u ovoj fazi svog
istraivanja nemam uvide o globalnim poluperiferijama, ve samo
o evropskoj, odluila sam da se zadrim na Evropi. U striktnom
smislu, valjanost teorije u drutvenim naukama ne podrazumeva
njenu univerzalnu primeljivost, ve upravo obrnuto: jasno
ocrtavanje uslova njenog vaenja.
Moj pokuaj odreivanja poluperiferijalnosti stoji u vezi i
sa dva aktuelna teorijska pravca koji postoje u savremenoj
kritikoj feministikoj teorijskoj misli. Prvi je vezan za
narastajuu upotrebu koncepta i pristupa koji se oznaava kao
intersekcionalnost, i koji fukcionie na vie nivoa paralelno:
teorijskom, metodolokom i politikom34. Drugi pravac miljenja,
kome pripadam sponatano i na osnovu najdubljih vrednosnih i
Vano je napomenuti da je mnogo pre imenovanja intersekcionalnosti
kako bi se oznaila potreba povezivanja razliitih individualnih karakteristika u
analizi, u sociologiji i demografiji na Odeljenju za sociologiju, Filozofskog
fakulteta u Beogradu, ve uveliko bila razvijena praksa onog to bismo mogli
da nazovemo intersekcionalna analiza. Profesorka Rua Petrovi je redovno
ukrtala razliita demografska obeleja (pol, starost, etnicitet, vrsta naselja,
religioznost, branost...) u svojim radovima (Petrovi, 1987; 1991.) . Kao njena
uenica i sama sam primenjivala sline intersekcionalistike postupke (npr,
Blagojevi, 1996). Naalost, u optem valu potiskivanja nauke i znanja koji
dolaze sa poluperiferije, kao i provincijske svesti koja preovlauje u nauci, i
samo-kolonizacije, i ove injenice su ostale nevidljive.
34

65

teorijskih opredeljenja, je fokusiran je na dekonstruisanje onog

to je dominantno, onog to dominira (mukaraca kao i svih
ostalih centara), to ima mo da konstruie Drugost (Hearn,
1998). Dominantne kategorije koje su subjekti uroenih
seksualizovanih transnacionalizacija postaju centri kritike i
dekonstrukcije. Sutinsko pitanje u ovom projektu postaje pitanje
o tome kako je mogue transformisati centre, i koje su
implikacije ovih moguih procesa za znanje, javne politike i
prakse. Zato Jeff Hearn predlae da se umesto razliitih termina
upotrebljava jedan: znanje/politike/prakse, koji bi se odnosio na
jednistveno polje realnosti. Sledei ovu liniju miljenja, teorija
poluperiferijalnosti za koju se ovde zalaem je, istovremeno i
teorija (znanje) i javna politika (pristup koji omoguava
intervenciju u realnosti) i praksa (uenje i razumevanje iz
konteksta i osveeno delovanje u kontekstu).

66

3. OSNOVNE KOORDINATE
TEORIJE POLUPERIFERIJALNOSTI

Ako se poe od jednostavne premise da je svako znanje

zapravo konstrukt koji odraava konstelaciju nekih interesa, onda
je sledei korak osveivanje prava na proizvodnju znanja i to iz
vlastitog drutvenog konteksta i za potrebe tog konteksta.
Konelova predlae stvaranje policentrine drutvene nauke, one
koja bi razumela potrebu postojanja razliitih centara u kojima se
formira znanje o razliitim kontekstima (Connell, 2013).
Meutim, ideja o tome da postoji znanje koje ima svet-u-centru
(world-centered knowledge), koji je Konelova nedavno
formulisala, ide jo korak dalje, jer pretpostavlja da
policentrinost moe izrasti do svojevrsnog novog sistema,
onog koji bi iz perspektive sveta, dakle celine, video pojedine
delove sveta, ili pojedinana drutva. Ta situacija je bitno razliita
od one u kojoj se celina sveta vidi odozgo, iz centra moi. Ona
podrazumeva da se razliite perspektive nastale u razliitim
kontekstima meusobno poveu i to tako da omogue
sagledavanje celine. Postoje mnoge kompleksne, haotine i
67

ambivalentne promene u savremenim drutvima irom sveta, ali

one se preteno objanjavaju iz perspektive centra, ili u odnosu
na teorije centra. U svojoj dubini preovlaujue i najuticajnije
socijalne teorije jo uvek odraavaju kolonijalizam ili
neokolonijalizam. ak su i postkolinijalistike teorije preesto
zatvorene u sistem znanja i akademske debate koje preteno
formulie centar.
Da bi se napravio iskorak ka stvaranju znanja koje-ucentru-ima-svet, nije, po mom miljenju, vie dovoljno ak ni
da se razume podela rada (i sa njom povezana eksploatacija
prirodnih i ljudskih resursa) koja vlada na planeti. Ovo je
pogotovu nedovoljno zato to se, kao to sam ve objasnila, u
sutini izmie realnost razliitih drutvenih konteksta, to
zbog naina na koji oni bivaju predstavljeni (statistiki i/ili
teorijski), tako i zbog njihove realne transformacije. Drutvena
realnost se menja po tri ose koje sve vie izmiu aktuelnoj
konceptualizaciji:
po osi transnacionalnih tokova na razliitim nivoima
(koji omekavaju, bue ili briu granice
teritorijalnih i politikih entiteta),
po osi materijalno/virtuelno i
po osi bioloko/tehnoloko.
Otuda sledi i paradoks: samo zadravanje na
teritorijalnosti, je istovremeno i neophodno, kako bi se na nju
skrenula odgovarajua panja (kako bi se teritorijalnost/lokalnost
eksplicitno ukljuile u intersekcionalnost), ali je i preusko, jer se
68

teritorijalnost kao takva i sama menja. Ovu izrazitu kompleksnost

je mogue razumeti i disciplinovati samo fokusiranjem na
pojedine elemente i njihove odnose.
Upravo zato moj pristup pokuava da apstrahuje ono to je
bitno
iz
ugla
teritorijalnosti,
definisanjem
teorije
poluperiferijalnosti. Pomeranje od pojma poluperiferija ka
pojmu poluperiferijalnost u stvari oznaava pomeranje od
tvrde materijalne realnosti drutvenog konteksta ka neto
sloenijoj realnosti koja se moe razumeti kao konstelacija
razliitih datosti, koje e pod odreenim uslovima proizvoditi
odgovarajue rezultate. Na taj nain, moe se izai iz zarobljenosti
geografskim razumevanjem problema, uz istovremeno
zadravanje znaaja istog tog geografskog, prostornog,
lokacijskog ili resursnog kvaliteta. Time prevazilazim slabost koju
su mi neki zamerali, a koja se sastojala u tome to nisam dovoljno
precizno definisala na koje zemlje se odnosi termin
poluperiferija, i izbegavam, jo jednu zamku da se kao kontraargument iznosi navoenje nekih konkretnih karakteristika
pojedinih zemalja poluperiferije i njihovog odstupanja od
eventualnog modela.
Za potrebe moje analize, u sutini, preterano vezivanje za
geografski pojam je vie smetnja nego dobit, jer se ovde bavim
drutvenim pojavama i njihovom sutinom, a ne njihovom
fizikom smetenou. S druge strane, uvoenjem pojam
poluperiferijalnosti ja upravo elim da istaknem fiziku i
materijalnu
dimenziju
drutvenog
konteksta,
ali
apstrahovano, osloboeno od preterane konkretizacije koja
69

ometa razumevanje dubljih pravilnosti i veza. Ipak, valja

napomenuti, da je poluperiferijalnost o kojoj ovde govorim
bila otkrivena tek posle prolaska kroz ciklus koji je sadravao
povezivanje itavog niza analiza koje su se odnosile ne
konkretne drutvene kontekste, odnosno zemlje koje se nalaze
na poluperiferiji Evrope. Zato se i radi o grounded theory,
dakle o teoriji koja je utemeljena na istraivakim i analitikim
uvidima, i sve irem saglasju o tome ta je problem sa
tranzicijom, tj. zato je ona u toj meri izneverila oekivanja.
Pri tom je posebno inspirativno bilo ukrtanje znanja iz studija
kulture, sociologije, politike ekonomije, te rodnih studija.
Pod poluperiferijom sam u svojim ranijim radovima
podrazumevala globalne regione, drave ili subregione, koji se
jednostavno nalaze izmeu centra i periferije. Poluperiferijalnost
je, otud, skup strukturalnih dispozicija koje su povezane sa
lokalnou, i koje proizilaze iz samog poloaja izmeu. U
postojeem procesu intenzivne transnacionalizacije, lokalizacija
vie i ne moe da bude samo jednostavan geografski pojam, ve
mesto u globalnoj hijerarhiji, koje oblikuje i taj poloaj i njegova
sopstvena teritorijalnost, obeleena pre svega resursima i
povezanou sa centrima, na raznim nivoima. U stvari, znaaj
teritorijalnosti se ak i pojaava usled poveanog znaaja
geostrategije kojom se ostvaruje neoliberalna globalizacija (Klein,
2007). Lokalnost je, takoe, povezane sa itavim nizom
strukturnih mogunosti, oportunih struktura (opportunity
structures), kao i strukturalnih ogranienja, i ona predstavlja
materijalni medijum kroz koji se povezuje globalni/makro nivo i
individualni/mikro nivo. Lokalnost u svojoj materijalnoj
70

dimenziji, slino kao i stanovnitvo u demografskom smislu, nosi

inerciju, usporava promenu, i odreuje obim, kvalitet i domet te
promene.
Poluperiferijalnost ne samo da je odreena mestom,
prostorom, teritorijalnou, ve je ona nosilac i specifine
temporalnosti u odnosu na centar. Na poluperiferiji je veoma
izraena procesualnost, promena, pokuaj dostizanja centra, i
istovremeno prisutnost nemogunosti da se centar ikada
dostigne, jer je on i sam u pokretu. Vreme koje karaketrie
poluperiferijalnost je, otud, vreme konstantnog raspona
izmeu onog to jeste i onog to moe ili treba da bude, u
kome ono to jeste gubi svoje obrise i ne uspeva da se
strukturira i ustali. Proces tranzicije se, iz perspektive
poluperiferije, moe razumeti upravo kao proces postajanja
centrom, ali proces koji je u potpunosti neodreen i po
trajanju, i po kvalitetu35. Kako se centar stalno iznova rekonstituie kao centar, poluperiferija je stalno suoena sa
svojom nemogunou da postane centar. Ovaj beskrajni
napor vodi i tendenciji samo-kolonizacije (Kovaevi 2008),
koja predstavlja jo jednu bitnu razliku izmeu poluperiferije i
centra, ali i poluperiferije i periferije.
Mnogi drugi procesi na poluperiferiji su oblikovani ovim
odnosom sa centrom. A dostizanje centra (catching-up), s
druge strane, stvara utisak da poluperiferija stalno zaostaje i da
Iako je postojala iluzija da e prisajedinjenje EU oznaiti kraj puta za
neke zemlje i njihovo konano proglaenje za centar, to se nije dogodilo.
Raspon izmeu centra i poluperiferije se u Evropi, po raznim indikatorima, u
sutini poveava.
35

71

je nikad dovreni projekat. U kojoj meri je ovakav odnos

poluperiferije stvar izbora same poluperiferije, a u kojoj meri je
indukovano od spolja, iz centra, jeste otvoreno pitanje. Takoe,
analizi ovih odnosa mora da se pristupi istorijski, jer je i globalni
kontekst u stalnoj promeni, kao i potrebe i mogunosti
poluperiferije. Meutim, tek kada se stvari posmatraju iz
perspektive teorije poluperiferijalnosti, postaje vidljivo da se radi
o celovitom fenomenu, stanju, strukturaciji, koja nadilazi mo
individualnih ili kolektivnih aktera na poluperiferiji, pogotovu u
aktuelnom razvojnom momentu, a da se u veoj meri radi o
globalnoj konstelaciji. Ako bi se stvari posmatrale u irokom
istorijskom potezu, moglo bi se rei da opadaju mo i sposobnost
poluperiferije da odluuje o sopstvenom razvoju, to je povezano
sa opadanjem suvereniteta drava i porastom dunikog ropstva,
dakle, narastajuim demokratskim deficitom, te nepostojanjem
novog globalnog razvojnog i demokratskog modela.
Drugim reima, poluperiferija ne samo da ne moe sebe da
razume iz sebe same, ve to ne moe da uini ni iz svog odnosa sa
centrom, ve iskljuivo ako stanje poluperiferijalnosti sagleda kao
deo proizvodnje marginalnosti, ekonomske zavisnosti i
eksploatacije resursa, te vlastite nedostatnosti u globalnim
okvirima. Samorazumevanje ne moe da se zasniva na
nemoguem projektu dostizanja centra, ve na razumevanju
drutvene cene takvog projekta. U tom samorazumevanju
najveu zamku predstavlja upravo ideja da je razlika izmeu
centra i poluperiferije mala razlika, te da je nju mogue
prevazii. U stvari radi se o razlici koja se, u postojeoj globalnoj
konstelaciji moi, uspeno proizvodi i obnavlja, pa i poveava, i
72

koja uporno zadrava negativnu konotaciju, jer obezbeuje

privilegovan poloaj centra. Ovaj mehanizam je veoma slian
proizvodnji patrijarhalnosti, kao sistema koji obnavlja
patrijarhalne privilegije tako to proizvodi nedostatnost ena,
ime omoguuje upotrebu i eksploataciju ena. Poluperiferija je
nedostatan centar, slina, ali ne ba, kao to su i ene u
patrijarhalnoj kulturi nedostatni mukarci. Ako je centar mera
stvari u odnosu na poluperiferiju, kao to je mukarac mera stvari
u patrijarhatu, onda je odstupanje od modela uvek negativna
razlika iju teinu nosi onaj/ona Drugi/Druga.
Poluperiferijalnost je relativno stabilna konstelacija
karakteristika drutvenih entiteta koji se nalaze na razliitim
nivoima teritorijalnosti (od mikro lokacija do svetskih regiona),
koja proizilazi iz
njihovog
odnosa sa
centrom.
Poluperiferijalnost ima onoliko dimenzija, koliko ima sama
drutvenost, ali neke su vie, a neke su manje pod uticajem
odnosa sa centrom. Ono to je centar je takoe promenljivo i
varijabilno, ne samo u smislu lokacije i istorijski, ve i u smislu
karakteristika koje ga ine centrom. Centrinost neke lokacije
proizilazi iz specifine ponude i sadraja koji ta lokacija nudi i
njene privlane snage kojom deluje na okruenje, kao i iz realne
moi kojom proizvodi svoj odnos dominacije i/ili eksploatacije
drugih lokacija u okruenju. Izmeu centra i periferije je
poluperiferija koja ima osobine i jednog i drugog, i centra i
periferije. U sutini, prostor izmeu centra i periferije treba
razumeti kao kontinuum na kome se nalazi poluperiferija.
Poluperiferijalnost proizvodi centar kao centar, i simboliki i

73

materijalno, ali je ova proizvodnja uglavnom nevidljiva i

skrajnuta u naunom diskursu.36
Kako je val deindustrijalizacije zahvatio i veliki deo centra
poslednjih nekolko decenija, centar se i sam uslonjava, i u
njemu samom postoji narastajui prostor periferijalizacije. Zato
je jedna od primedbi koje sam dobijala kada sam se tokom
godina zalagala za vidljivost poluperiferije bila, da i u samom
centru ima siromatva, kao i deindustrijalizovanih zona; da ima
beskunika, socijalnih sluajeva ili nasilja. injenica je da centar
ni sam nije homogen, a unutar poluperiferije takoe postoji
centar, ili vie njih. Zato je pristup za koji se sada zalaem i za
koji verujem da potencijalno proiruje razumevanje problema,
neto to nazivam fraktalni sistem centara i poluperiferija.
Znai, postoji, ne jedan, ve mnogo centara, poluperifeija i
periferija, na razliitim nivoima teritorijalnosti, od mikro do
makro. Centri, poluperiferije i periferije postoje unutar
pojedinih zemalja, kao i unutar pojedinih regiona. Ali, bez
obzira na ovu razdrobljenu sliku, postoji sistem koji jasno
ukazuje na snagu gravitacije i mo pojedinih centara u odnosu
na okolna podruja, o bilo kom prostornom nivou da se radi.
Postoje mnogobrojni primeri ove proizvodnje. Na primer, migracija jeftine
obrazovane enske radne snage iz Istone Evrope je omoguila da se
obezbedi jeftin rad u oblasti ekonomije staranja/nege, koji je onda, za uzvrat
omoguio enama u centru koje ele da budu profesionalno angaovane, ali i
da imaju porodicu, da razree svoj konflikt uloga (Lutz, 2002; Misra and
Merz, 2004). Tako je nepovoljan poloaj ena u Istonoj Evropi, zapravo
doprineo boljem pozicioniranju ena u centru. Drugi primer je odliv
mozgova, pri emu siromane zemlje poluperiferije ulau u obrazovanje
mladih kadrova koji emigriraju u zemlje centra. Ovo je i ekonomsko i
demografsko osiromaivanje i oslabljivanje poluperiferije, odnosno
prelivanje resursa u inae ve bogatiji i moniji centar.
36

74

Paradoksalno, poluperiferija moe biti ak i vie zavisna od

centra, nego to je to sluaj sa periferijom, upravo zato to mu je
blia i to sa centrom ima jae veze, dok periferija moe biti
toliko udaljena da je centar samo ovla dotie. Oblasti koje
nisu ukljuene u transnacionalne tokove postaju periferija, ak i
kada se nalaze u centru ili na poluperiferiji (vidi na primer:
Blagojevi, 2013b).
Postoji, meutim, jo jedan bitan aspekt razlikovanja
evropskog centra od evropske poluperiferije o kojoj ovde
govorim. A to je injenica da je tranzicija otpoela ne jednim
dogaajem (ruenje Berlinskog zida), ve da je ona rezultat
prethodnog viedecenijskog uruavanja razvojnog modela i
institucija socijalistikih drutava (Heinrich, 1999). Zato je ona
jo u veoj meri izloena problemu krize, deindustrijalizacije
ili uspostavljanja vladavine prava. Startne pozicije su
razliite, konteksti su razliiti. Prividno isti procesi, kao to je
deindustrijalizacija, u sutini imaju razliite odlike u drutvima
poluperiferije i centra.
Slino je, na primer i sa niskim fertilitetom u centru i na
poluperiferiji. Zbog odsustva svesti poluperiferije o vlastitoj
razlici, ona je sklona da olako pribegne tumaenjima i teorijama
centra. U srpskoj demografiji se, tako, ustalilo tumaenje da je
nizak fertilitet rezultat emancipacije ena, a ne u sutini
nedostatka prave emancipacije i izrazito nepovoljnih uslova
ivota (vidi npr. Blagojevi, 1997). Meutim, svi napori da se
ukae na besmislenost prihvatanja objanjenja koja dolaze iz
drugog konteksta i odnose se na drugaije uslove, ostaje
75

decenijama na marginama naune zajednice, koja olako i

mizogino proglaava ene krivcima za nizak natalitet i belu
kugu (videti npr. Drezgi, 2010).
U odnosu na centar, evropska poluperiferija se ispostavlja
kao razliita, ali ne i dovoljno razliita, fenomen koji sam ja
nazvala Non-white Whites (Blagojevi, 2009). Ovo doprinosi
tome da centar stalno pokuava da popravi poluperiferiju, a ne
da je jednostavno kolonizuje. Zato je u odnosu centar i
poluperiferija uobiajeno paternalistiko ponaanje, u neokolonijalnim manru - mi znamo najbolje ta je za vas dobro, jer
smo to ve proli. Ovo je logika koja je u osnovi procesa
prisajedinjenja EU. Ovakav pristup poiva na implicitnoj, ne
nuno i eksplicitnoj, teorijskoj pretpostvci o unilineranosti
modernizacije (sve zemlje prolaze isti put), kao i na pretpostavci o
neogranienoj mogunosti razliitih drutvenih konteksta da se
prilagode onome to se oekuje. Efekat koji se u sutini postie, je
sve vei jaz izmeu normativnog i stvarnog, jer se jednostavno
ne priznaje ono to je materijalna realnost poluperiferije. Upravo
ovakav odnos formira klimu u kojoj se poluperiferija vidi kao ona
koja uvek zaostaje i koja je odgovorna za svoje zaostajanje.
Sledea karakteristika poluperiferijalnosti, kada se radi
evropskoj poluperiferiji, a naroito o Jugoistonoj Evropi, je da
njen razvoj u stvari ima odlike raz-razvoja. Evropska
poluperiferija je prolazila kroz proces tranzicije iji su efekti
krajnje upitni, a pozitivna konotacija razvoja neodriva. Zato je
potrebno imenovati ono to je iz perspektive razvoja u stvari
obrnut proces. ak se ne radi o jednostavnom kretanju unazad,
76

ve u stranu, u jednu vrstu novog i jo nestrukturiranog

prostora, koji ima karakteristike visokog stepena neureenosti i
anominosti. Tako, na primer, i re-tradicionalizacija nije
vraanje tradicije, ve stvaranje surogata tradicije, reciklaa
tradicije, na nain koji odgovara novom tritu i novim odnosima
moi.
Negativni efekti tranzicije se ne mogu spoznati bez
jasnog komparativnog uvida, i bez jasnog imenovanja
poluperiferije. U realnosti upravo dominira obrnut pristup, u
kome se uspostavljanjem kompetitivnog odnosa izmeu zemalja
poluperiferije, onemoguuje da se vidi celina problema. Ako se
posmatraju izdvojeno, drutva poluperiferije izgledaju kao
manje ili vie uspena u sporovoenju reformi, odnosno
pribliavanju centru. Meutim, ako se vizura promeni, i
evropska poluperiferija se vidi iz perspektive sveta-kao-celine,
odnosno uzimanjem u obzir itavog niza veoma slinih, gotovo
identinih, procesa koji su poslednjih decenija dogaali na
razliitim takama zemljine kugle (Klein, 2007), onda postaje
jasno zato uspenost reformi sutinski ne korespondira sa
drutvenim i ekonomskim razvojem koji bi obezbedio vii
kvalitet ivota. Tretiranje pojedinanih sluajeva, kao
nepovezanih, u stvari ne doprinosi da se razume obrazac.
Teorija poluperiferijalnosti dobija svoje puno opravdanje,
upravo kroz uspostavljanje veze izmeu poluperiferije i globalnih
promena, izmeu tranzicije i globalizacije. Evropska
poluperiferija je procesom tranzicije upletena, u velikoj meri, u
mnogo dublje promene, koje su takoe zasad ostale bez
77

zajednikog imena i imenitelja. Iako postoji fragmentarno i

parcijalno znanje o mnogim negativnim aspektima tranzicije,
za to ne postoji zajedniko ime, niti se to sagledava u
meusobnoj povezanosti. Osnovna karakteristika procesa
tranzicije je proizvodnja siromatva u drutvima poluperiferije
tako to se u neoliberalnom okruenju potcenjuju i velikim delom
devastiraju njihovi razvojni potencijali. Zato je neophodno
uvoenje pojma kojim bi se mogao oznaiti itav niz kompleksnih
razvojnih promena i kojim bi se stanje stvari na evropskoj
poluperiferiji moglo opisati bolje nego to se to moe upotrebom
visoko ideologizovanog pojma tranzicija.
Umesto pojma tranzicija koji zamagljuje sutinu
promena, ja se zalaem za upotrebu pojma raz-razvoj. Pojam
raz-razvoj su neki ekonomisti koristili da oznae strukturnu
promenu koja vodi podcenjivanju ljudskog, institucionalnog i
infrastrukturnog kapitala (Meurs and Ranasinghe, 2003) u tim
zemljama. Ali, njegovo znaenje, slino kao i znaenje same
poluperiferije, se moe proiriti i izvan ekonomije, tako da
obuhvati i razliite karakteristike drutvenog raz-razvoja na
poluperiferiji (Blagojevi, 2009; 2012), kao to su:
Deindustrijalizacija i
postindustrijalizacija

nedovoljna

Poveano siromatvo
Poveane socijalne razlike/nejednakosti
Intenzivna informalizacija ekonomije

78

ili

usporena

 Smanjena socijalna zatita i poveanje socijalne

nesigurnosti
Institucionalna destrukcija, institucionalni vakuum
Nedostatak vladavine zakona, endemska korupcija
Anomija, drutvena atomizovanost
Niska participacija graana, oseanje nemoi
Poveane stope kriminala i nasilja, smanjena
bezbednost, mafizacija drave, srastanje mafije i
dravnih institucija
Barbarizacija kroz ratne konflikte
Populaciona kriza (problem obnavljanja stanovnitva,
intenzivno starenje stanovnitva, visoka sklonost ka
emigraciji, u nekim sluajevima poveanje mortaliteta)
Devastacija prirodnih resursa, grabljenje resursa,
ukljuujui zemljite i vode
Zatvaranje drutvene strukture, visoka klasna
reprodukcija na vrhu, osiromaenje srednje klase i
porast potklase (underclass)
Sniavanje kvaliteta ivota, odnosno dominacija
ekonomije preivljavanja
Brisanje pozitivne memorije, reinterpretacija tradicije,
stvaranje
nestabilnih
identiteta
i
agresivnih
nacionalizama

79

 Re-patrijarhalizacija i re-tradicionalizacija, manipulacija

tradicijom
Uruavanje obrazovnih, zdravstvenih, naunih i
institucija kulture ime se znaajno umanjuju i kvalitet
ivota, ali i razvojne mogunosti zemalja poluperiferije
Hronian demokratski deficit, oligarhijska politika
struktura
Raz-razvoj nije jednostavan put unazad, nije jednostavan
regres, ve je proces kojim se kreira neko novo stanje, neka nova
drutvena struktura. Zarobljenost konceptima razvoja,
modernosti, progresa, i nepostojanje novih teorijskih
koncepata ometa da se sagleda sutina procesa koji su na delu.
Tome doprinosi i nepostojanje saglasnosti unutar epistemike
zajednice na poluperiferiji, jer je ona tek u nastajanju. Svi ovi
elementi raz-razvoja na mikro nivou, na kojem se odvija
svakidanji ivot, imaju svoju rodnu rezonancu, i na mikro
(porodinom) i na makro (drutvenom) nivou.
Raz-razvoj je usko povezan sa jo jednim specifinim
fenomenom koji je deo stanja poluperiferijalnosti, a to je viak
ljudi. On je u sinergiji sa mnogim drugim karakteristikama razrazvoja, i iskazuje se kroz sledee:
strukturnu i hronino visoku nezaposlenost,
podzaposlenost i deprofesionalizaciju
informalizaciju trita rada, nezatienost radnika na
sekundarnom tritu radne snage

80

 umanjivanje radnikih prava i slabost radnikih

sindikata
ispadanje velikih grupa stanovnitva iz sistema
socijalne i zdravstvene zatite, ili njihova formalna, ali
ne i realna ukljuenost
trgovina ljudima i jaanje komodifikacije ena i dece,
kao i irenje raznih oblika dunikog i radnog ropstva
pojaana kriminalizacija koja izlae opasnosti sve vei
broj ljudi i normalizuje nesigurnost, strah i nasilje
irenje ratnih konflikata na poluperiferiji i gubljenje
ljudskih ivota
kriza staranja (carework), jer postoje udrueni
negativni efekti intenzivnog starenja stanovnitva, sa
intenzivnom emigracijom mladih i dugotrajno niskim
natalitetom, uz nisku emigraciju, usled nerazvijenosti.
Ono to je posebno zanimljivo je to ovaj viak ljudi na
poluperiferiji veoma razliit od vika ljudi na globalnoj
periferiji, koju karakteriu mlada starosna struktura i relativno
visok natalitet. Takoe, neki indikatori razvijenosti zemalja
poluperiferije su daleko povoljniji u odnosu na zemlje periferije,
ali to ne doprinosi promenama u fertilnom ponaanju, na primer,
koje bi ile u pravcu poveanja nataliteta.
Zbog veoma izraene procesualnosti, i to pre svega u obliku
promena koje su nikad zavrene reforme, poluperiferija ima
ozbiljna ogranienja vezana za strukturaciju. Procesualnost, uz
specifinu temporalnost poluperiferije koja je sadrana u procesu
81

raz-razvoja, proizvodi izraen dijahronicitet poluperiferije.

Drugim
reima,
jedna
od
kljunih
karakteristika
poluperiferijalnosti je dijahroninost, koja uz hibridnost,
proizvodi izuzetno kompleksne drutvene realitete, u kojima ne
samo da je teko od drvea videti umu, ve se otvaraju
drugaiji epistemiki izazovi. Naime, istinitost uoptavanja
postaje izrazito kondicionirana nivoom uoptavanja. Upravo zato,
teorija poluperiferijalnosti omoguuje da se uoptavanje vri iz
perspektive sveta-kao-celine, uz razumevanje aktuelnih globalnih
procesa, i primeni na region evropske poluperiferije i/ili
postsocijalistikih zemalja. S druge strane, uoptavanje na nivou
pojedinanih drutava postaje narastajue proizvoljno, upravo
zato to su obrisi i kvalitet drutava narastajue neodreeni.
Uvoenje perspektive poluperiferijalnosti, kao i pojmova
raz-razvoja i vika ljudi omoguava da se mnoge stvari u
naem razumevanju problema, ali i reenja postave obrnuto
od onog to je trenutno dominantna matrica. Ako, naime
razumemo da globalizacijski procesi rade u pravcu stvaranja
vika ljudi i raz-razvoja, onda je mogue i razumeti zato
poluperiferija bez promiljanja svoje pozicije i imenovanja svoje
razlike nema naina da izae iz zatvorenog kruga. Na poetku
svakog reenja, naime, mora da postoji jasno imenovanje,
umesto lanog koncepta. U tom smislu su lekcije iz feministike
epistemologije i razvoja feministikog pokreta veoma jasne.
Poetak rasplitanja je u imenovanju onog to nema ime, kao to
su to poluperiferija i viak ljudi, i razobliavanju onog to to
nije, kao na primer razvoj.

82

Na kraju, za svrhu ove analize pomenuu jo jedan

epistemiki izazov koji namee teorija poluperiferijalnosti. Radi
se o adekvatnoj primeni kontekstualne analize (Blagojevi,
2013b), koja treba da omogui da znanje odozdo bude
integrisano sa znanjem odozgo, odnosno da obezbedi upotrebu
stajalita, na najproduktivniji nain. Kognitivni skok ne moe
da se ostvari, naravno, samo jednostavnim sabiranjem razliitih
stajalita, ve razumevanjem kako odreene strukture i procesi
deluju na dubljem nivou, i kako je sve to povezano, preko
poluperiferije, sa globalnim sistemom moi. Pravi izazov je da se
razume kako centar proizvodi poluperiferiju, ali i kako
poluperiferija proizvodi centar, i kako su oni meusobno
povezani, konkretnim materijalnim i virtuelnim procesima.
Potrebno je uporno sagledavati oba kraja kako bi se razumela
ne samo dinamika izmeu centra i poluperiferije, ve i dinamika
unutar same poluperiferije. Vana odlika poluperiferijalnosti je
ambivalencija prema centru, istovremeno odbijanje i
privlaenje, koje u vidu ciklusa zahvata poluperiferiju i odreuje
njenu unutranju strukturu, kao i dobitke i gubitke razliitih
drutvenih i politikih aktera. Konkretni drutveni konteksti
poluperiferije su na razliite naine, i po razliitim osama,
uvueni u odnos sa centrom. Kao to u pokazati u sledeem
poglavlju, i rodni reimi na poluperiferiji su jednim delom
oblikovani upravo ovim odnosom.

83

4. RODNI REIMI NA
POLUPERIFERIJI

Rodni reimi su relativno strukturirani odnosi izmeu

mukaraca i ena, mukosti i enskosti, u institucionalnom i
vaninstitucionalnom okruenju, na nivou diskursa i na nivou
praksi. Ova strukturacija je opredmeena u razliitim rodnim
ulogama, razliitim identitetima i razliitim rodnim
reprezentacijama (ukljuujui i razliit rodni performans)
(Blagojevi, 2002: 311). Rodni reim je drutveni obrazac koji je
dominantan nain ureenja odnosa meu rodovima u jednom
drutvu. Rodni reim se formira u zavisnosti od razliitih
ekonomskih, drutvenih, istorijskih i kulturnih karakteristika
jednog konteksta i on je duboko funkcionalan za to drutvo.
Rodni reimi nisu jednostavno odnosi mukaraca i ena,
ve su oni sistem moi, oekivanja, uloga, ponaanja, stavova,
diskursa, i prikazivanja, vizualizovanja i hijerarhizovanja rodnih
razlika. Problem, dakle, nije u tome to razlike postoje, ve to se
rodne osobine razliito vrednuju, to se izmeu njih uspostavlja
85

hijerarhija. Rodni reim ureuje odnose izmeu mukaraca i

ena, formira individualna oekivanja i ponaanja koja su u
skladu sa drutvenim kontekstom. Uronjeni u rodne reime,
individualni mukarci i ene imaju ograniene mogunosti
iskoraka, i to uvek uz odreenu cenu. Individualne mogunosti i
slobode su ograniene postojanjem opteg obrasca rodnosti.
Ipak, razliita drutva se veoma mnogo razlikuju po meri u kojoj
se nad pojedincem vri prinuda prilagoavanja, za ta je najbolji
primer razliit odnos prema homoseksualnosti.
Rodnost se proizvodi, uvebava i potvruje na nivou
svakidanjeg ivota. Karakteristike svakidanjeg ivota neke
individue su utoliko vie odreene rodom ukoliko je neko
drutvo vie patrijarhalno. Rodnost je utoliko vanija ukoliko je
drutvo patrijarhalnije, i to upravo u mikro sferi, u sferi
privatnosti. Lake je uticati na uspostavljanje jednakosti u
javnoj nego u privatnoj sferi, jer je ova druga ne samo
podlonija inerciji i osetljivija na porodine i ivotne cikluse, ve
je i centar preivljavanja individua. Ne samo da se rodnost
proizvodi u sferi svakidanjeg ivota, ve prakse i diskursi
svakodnevice stalno iznova proizvode rodne reime
karakteristine za odreeni drutveni kontekst. Nezavisno od
deklarativnih i normativnih stavova, jednakost ili nejednakost
izmeu rodova se oituje upravo na nivou svakodnevice. Otud je
i najvei izazov za kreatore rodnih politika upravo promena
obrazaca svakodnevice, promena obrazaca privatnosti.
Na poluperiferiji se formiraju specifini rodni reimi, s
jedne strane pod uticajem istorijskih i drutvenih uslova u
86

odreenom kontekstu, a s druge strane, pod uticajem odnosa sa

centrom. Poluperiferijska pozicija podrazumeva veoma dubok i
aktivan odnos prema centru, jer je poluperiferija je
egzistencijalno, identitetski i ontoloki nemogua bez centra i
sopstvenog odreivanja prema centru. Mogue je ak i pojedine
drutvene pojave, kao to su rodni reimi, iitavati iz
poluperiferijalnosti.
Na primer, nije nimalo sluajno to to su ene u Istonoj
Evropi, pa i na Balkanu, relativno rano dobile pravo na
kolovanje i pravo glasa (ENWISE report, 2003). Naime,
poluperiferija se razvija uvek u ivom i aktivnom odnosu
prema centru, i poto kaska za centrom (lagging behind)
potrebno je da dodatno koristi enske resurse u naporu da
dostigne centar (Blagojevi, 2009; 2012). Postoji nekoliko
kljunih, meusobno vrsto povezanih, karakteristika rodnih
reima na poluperiferiji:
intenzivno troenje enskih resursa i u javnoj i u
privatnoj sferi
postojanje samo/rtvujueg mikro-matrijarhata
(SMM)
postojanje krize maskuliniteta
izrazito jake patrijarhalne ideologije
Evropska poluperiferija o kojoj je ovde re je sastavljena
od drutava koja su tokom novije istorije kasnije prola kroz
industrijalizaciju, i to pre svega za vreme socijalizma. Visoka
zastupljenost agrarnog stanovnitva, kao i velika angaovanost
87

ena u poljoprivredi uinile su da ova drutva smatraju enski

rad normalnim, kao i, kasnije, visoku ensku zaposlenost.
Zaposlenost ena je normalizovana u ve nekoliko generacija,
kao i visoka prihvaenost ideje da ena zarauje, i da je
podjednako odgovorna za materijalnu situaciju domainstva.
Otud, istiskivanje enskih resursa, koje je ak bilo olakano za
vreme socijalizma, egalitarnom ideologijom, postoji na visokom
konsenzusu unutar ovih drutava. Rano prihvatanje kolovanja,
kao i glasakih prava samo je dodatno olakalo korienje tih
resursa, koji su u razvojnom smislu, sluili pribliavanju
centru.
Poluperiferija obiluje nacionalnim likovima jakih,
portvovanih ena koje sve ine za svoju porodicu i svoju
naciju. Malo odmaknut pogled, sa mikro, na makro i globalni
nivo, lako moe da razotkrije da je upravo veoma intenzivno
troenje enskih resursa, ili ono to sam ja svojevremeno
nazvala nadeksploatacija ena (Blagojevi, 1991) omoguilo
ubrzan razvoj u Istonoj Evropi, pa i u bivoj Jugoslaviji. ene,
zahvaljujui visokom stepenu zavisnosti svih lanova porodice
od roba i usluga koje one proizvode u privatnoj sferi, postaju
veoma mone na mikro nivou. Pri tome, njihova privatna mo
biva pojaana njihovim javnim ulogama (npr. visokom
zaposlenou za vreme socijalizma), ali i rtvovanjem za
blinje, odnosno intenzivnim radom staranja (care work).
Pojam samo/rtvujueg mikro-matrijarhata sam prvi put
definisala 1994. (Blagojevi, 1994) pokuavajui da objasnim
zato nema pobune protiv Miloevia, iako je Srbija bila
suoena sa neverovatnim padom standarda i najviom
88

moguom, u sutini nemerljivom, stopom inflacije. Odgovor

sam nala u injenici da mikro sfera, sfera svakodnevice tei
vlastitoj reprodukciji, da je ona ciklina i da je preivljavanje u
najteim uslovima omogueno zahvaljujui intenezivnom
troenju enskih resursa u toj mikro sferi. Taj fenomen sam
tada nazvala SMM kako bih opisala situaciju u kojoj ene
sebe samo/proizvode kao rtvu, odnosno u kojoj one postaju
heroine sopstvenog rtvovanja Bez mogunosti da ovom
prilikom ulazim u objanjenje koji istorijski i kontekstualni
faktori pogoduju uspostavljanju ove matrice, rei u samo da je
koncept SMM iroko prihvaen u srpskoj sociologiji i
empirijski potvren u razliitim istraivanjima razliitih
autora. Kada je re o radu ena u privatnoj sferi, podaci
pokazuju da ene troe vie vremena na neplaeni rad (u
porodici), a manje vremena na neplaeni rad (na tritu), kao i
da je ukupna koliina rada koji troe u proseku jedan sat dua
u odnosu na mukarce (Blagojevi, 2012).
Koncept SMM sam prvobitno povezala sa tranzicijom,
ratom i krizom, kao i sa procesima re-tradicionalizacije i repatrijarhalizacije. Meutim, u svom najnovijem istraivanju
Rodni barometar u Srbiji: razvoj i svakidanji ivot (Blagojevi,
2013a) otkrila sam, potpuno neoekivano, da SMM nije retro
oblik ureenosti rodnih odnosa u mikro sferi, ve je u stvari
prelazni oblik ka uspostavljanju egalitarnijih odnosa. Dakle, on
nije korak unazad, ve korak napred ka jednakosti. Ono to se
dogodilo to je da su ene koje su prethodno akumulirale i znanje i
mo, i privatno i javno, u stvari svojim intenzivnim rtvovanjem
samo dodatno ojaale svoje pozicije, odnosno hod ka
89

jednakosti. To je naroito vidljivo u mlaim generacijama ena,

koje su prihvatile model samo/investiranja, nasuprot modelu
samo/rtvovanja (Marody, Poleszczuk, 2000). Muki identiteti
se, dakle, formiraju unutar matrice rodnog reima koga
dominantno odreuje SMM.
Muki identiteti se, kao i svi drugi identiteti, formiraju
relaciono. S jedne strane su ene kao Druge, ali u kompleksnoj
matrici SMM, a s druge strane je centar, ili mukarci-susedi.
Koliko je upravo poluperiferijska pozicija vana vidi se najbolje
kada se dekonstruie mit o srpskoj mukosti. U diskurzivnoj
analizi koju sam sprovela krajem 90-tih (Blagojevi, 2000)
pokazala sam da je matrica unutar koje se samodreuje srpski
muki identitet 90-tih apsolutno obrnuta u odnosu na
matricu rodnih konstrukata koja dominira u kulturama centra.
Na Zapadu je karakteristian niz opozicionih metafizikih
konstrukata, kulturnih konvencija, koji vezuju muki identitet
za kulturu i enski za prirodu (Papi, 1997). To je, onda, u
vezi sa nizom drugih metafizikih dualnih konstrukata:
enskost mukost
Priroda - kultura
Primitivno civilizovano
Instinktivno ono to se rukovodi zakonom/pravilom
Telo - Razum
Oseanja Razum/Racio

90

Srpska matrica rodnih dihotomija, meutim, potpuno je

obrnuta.
Mukost enskost
Priroda kultura
Instinkt, spontanost rei, promiljenost
Tradicija- modernost
Balkan, srpstvo Evropa, Zapad
Priroda tehnologija
Autentinost- izvetaenost
Superiornost - inferiornost
Ruralnost urbanost
Ratnitvo, hrabrost potovanje ratnika, podrka, nega
Seksualna mo - seksualna zavisnost
Ova matrica je razotkrivena diskurzivnom analizom nekih
od kljunih tekstova koji su 90-tih pokuali da utvrde ta je to
srpska mukost (Blagojevi, 2000). Bez ulaenja u detalje, na
ovom mestu je vano utvrditi da su muki identiteti na Balkanu, u
Srbiji posebno, formirani ne samo u odnosu prema enama, ve i
odnosu prema Zapadu, i da je to jedna od posledica
poluperiferijskog poloaja Balkana, koji ima duboko
ambivalentan odnos prema centru: i odnos privuenosti,
divljenja, i odnos otpora, negacije, pokuaja da se, upravo iz
oseanja inferiornosti, odbrani neka vrsta superiornosti. U
ovom sluaju, srpski muki identitet je konstruisan kao otpor
91

modernosti koju donosi centar. Ako se ovoj matrici rodnih

identiteta, koja je ve dovoljno usloenjena, jer je u nju umetnuto
odreivanje ka centru, doda i odnos prema vlastitom etnicitetu i
drugim etnicitetima, onda slika postaje jo kompleksnija. Kako je
to obrazloio istoriar Predrag Markovi (Markovi, 2003),
stereotipi o drugima na Balkanu se pomeraju sa Zapada ka
Istoku, i sa Severa ka Jugu. Oni koji su na Zapadu su uvek
uredniji, vredniji, istiji, civilizovaniji od svojih suseda na
Istoku ili Jugu. Mislim da razotkrivanje ove jednostavne
drutvene pravilnosti, upravo potvruje, na svoj nain, u kojoj
meri su stereotipi na poluperiferiji oblikovani upravo pozicijom u
odnosu na centar.
Poluperiferijska pozicija balkanskih drutava, dakle,
viestruko uslonjava formiranje mukih identiteta. Upravo
zato, u tim identitetima postoji jako puno protivrenosti,
ambivalencija, ambigviteta, razliitih hijerarhija, koje dodatno
komplikuju odgovor na pitanje: ta to znai biti mukarac na
Balkanu, Srbin, Hrvat, Bonjak, Crnogorac itd.? Iz takve
situacije, na individualnom, grupnom i kolektivno-psiholokom
nivou, postoje dva mogua izlaza. Prvi, koji vodi nunom
pojednostavljivanju, pri emu se odustaje od bilo kakve logike
doslednosti ili argumenata, a vlastiti identitet se u nedostatku
jakih razloga podrava pojaanim emocijama, sve do nivoa
agresivnosti, ili tvrdnjama o vlastitoj superiornosti. Drugi put,
se sastoji u prevazilaenju, nadilaenju, redefinisanju mukog,
pa i svakog drugog identiteta kao takvog.

92

Rezultati mog najnovijeg istraivanja o rodu i

svakodnevnom ivotu u Srbiji37 pokazuju nekoliko veoma
bitnih stvari kada je re o rodnim odnosima u privatnoj sferi,
problemima formiranja identiteta i svakodnevnim praksama i
diskursima. Izneu samo neke od zakljuaka iz obimne studije,
i to one koji su u neposrednoj vezi sa prethodno iznetim
teorijskim postavkama:
Najvee razlike u stavovima mukaraca i ena su one
koje se odnose na vrednovanje poloaja jednih i drugih.
Oni pokazuju asimetrinu sliku, u kojoj mukarci vide
sebe kao vee rtve i u nepovoljnijem poloaju, dok
ene vide sebe u tom poloaju. Asimetrija stavova je
velikim delom refleks patrijarhalne ideologije koja
predstavlja reakciju na realno jaanje poloaja ena.
(Da je enama tee u ivotu slae se 33% mukaraca i
61% ena. Da su mukarci vei gubitnici u tranziciji
slae se 38% mukaraca i 25% ena.).
Iako na nivou stavova i diskursa postoji
patrijarhalizam, istovremeno postoji, na nivou
realnosti, i sve vee pomeranje u pravcu egalitarnosti.
Na primer, podaci pokazuju da sve vei broj aktivnosti
vezanih za kuu i decu, ene i mukarci obavljaju
zajedno. Uspostavljanje egalitarnog modela sledi

Radi se o istraivanju koje je raeno za UN Women, Rodni barometar u

Srbiji: razvoj i svakidanji ivot (Blagojevi, 2013a). Istraivanje je
sprovedeno na reprezentativnom uzorku ena i mukaraca 20-50 godina
starosti. Pored kvantitativnog dela, imalo je i kvalitativni deo (32 intervjua i
33 fokus grupe) kojim su ispitivani rodni diskursi u svakodnevici.
37

93

prethodno uruavanje mukog, patrijarhalnog

autoriteta u gotovo svim oblastima porodinog ivota i
jaanje enskog autoriteta, odnosno omoavanja ena,
po modelu samo/rtvujueg mikromatrijarhata.
Samo/rtvujui mikromatrijarhat je prelazni oblik u
jaanju opteg egalitarnog trenda, koji je bio uslovljen
procesimatranzicije i doprineo jaanju poloaja ena
u privatnoj sferi (na primer, dok je 2006. ak 84%
ispitanica izjavljivalo da roditelji sve treba da ine za
dete, to je sada sluaj sa 66% ispitanica).
Mukarci su u prilinoj meri traumatizovani
dodeljenom ulogom hranilaca porodice u valu
retradicionalizacije i repatrijarhalizacije. Oni se nalaze
u paradoksalnoj situaciji da podjednako kao i ene
vrednuju porodicu, ali da istovremeno nemaju jo uvek
dovoljno izraenu ulogu u porodinom ivotu, kao i da
imaju veoma ograniene mogunosti u javnoj sferi da
ostvare svoju ulogu hranilaca. Znai, ni u javnoj, ni u
privatnoj sferi, mukarci ne mogu da se realizuju. Na
primer, mukarci bi, kao i ene u podjednako esto
ostavili posao kada bi imali dovojno novca (43% i
42% m).
Frustracija se ogleda u stavovima o tome da je
mukarcima tee, i u optoj krizi maskuliniteta, koja
se oituje u mnogo razliitih aspekata. U velikoj meri
ispraenjena i uzdrmana rodna uloga mukaraca, uz
realno jaanje egalitarnosti u privatnoj i javnoj sferi, uz
94

sve oscilacije, doprinosi jaanju patrijarhalnih

ideologija, kao reakcije. Ipak, promene na nivou
ponaanja odvijaju se u pravcu uspostavljanja
egalitarnosti, ak i kada stavovi reflektuju patrijarhalnu
ideologiju. Mukarci su, kao oni koji se odupiru
promenama rodnih odnosa, ujedno i oni koji iskazuju
konzervativnije stavove u odnosu na ene. (Da u svakoj
porodici mora da se zna ko je glava porodice slae se, ili
se veoma slae, 71% mukaraca i 58% ena. Da abortus
treba zabraniti, slae se, ili se veoma slae, 36%
mukaraca i 30% ena.)
Neprilagoenost mukaraca, kriza maskuliniteta,
ispoljava se intenzivno u razliitim aspektima vezanim
za partnerstvo, a naroito za roditeljstvo: od nemanja
dece, do nepreuzimanja podjednake odgovornosti za
roditeljstvo (kroz obavljanje aktivnosti vezanih za decu,
kao i kroz nepreuzimanje starateljstva nad decom u
sluaju razvoda, neplaanja alimentacije i sl.).
Nepreuzimanje odgovornosti u partnerstvu i roditeljstvu
od strane mukaraca vodi veoma razliitim ocenama
vezanim za zadovoljstvo partnerskim odnosima:
mukarci su, naravno, mnogo zadovoljniji od ena.
Krizu maskuliniteta pojaava injenica da mukarci
oseaju obavezu da budu hranioci porodice, uz
istovremeno jako visoko vrednovanje porodice u
odnosu na posao. Na pitanje: koliko im je porodica
vana u odnosu na posao?, samo 4% mukaraca i 2%
95

ena je odgovorilo da im je posao vaniji. Da su

podjednako vani smatra 32% mukaraca i 34% ena.
Sa retradicionalizacijom i repatrijarahalizacijom je
pojaan pritisak upravo na mukarce da budu hranioci
(breadwinners), a na ene da budu one koje se staraju
(caregivers). Paradoks je u tome to je kod ena, pod
pritiskom tranzcije i siromatva, dolo do odreenog
usklaivanja ideolokog i realnog (one i rade i zarauju i
prisutne su u porodici), diskurzivnog i opipljivog, dok je
kod mukaraca taj raskorak postao dramatian,
proizvodei tako krizu maskuliniteta. Samo oko 27%
mukaraca i 26% ena sebe doivljavaju kao dobitnike
tranzcije.
Kriza maskuliniteta pojaava autodestruktivno i
destruktivno ponaanje mukaraca. ak 44% ena i
56% mukaraca pui. ak 55% mukaraca sa najniim
obrazovanjem redovno konzumira alkohol, nasuprot
26% mukaraca sa visokim obrazovanjem. Ipak,
velika veina mukaraca (83%) smatra da nasilje u
porodici treba otro kanjavati.
Promene partnerskih odnosa u pravcu dostizanja vee
jednakosti se dogadaaju postepeno, iz generacije u
generaciju, osim ako okolnosti ne deluju drastino u
nekom drugom smeru (npr. 90- te godine na teritoriji
bive Jugoslavije). Vano je uoiti da je do promena
tvrdog patrijarhalnog modela dolo jo pre nekoliko

96

generacija,
i
to
prvenstveno
visokoobrazovanih i ena.

krugovima

Jaanje odreenih (kvazi) tradicionalnih i patrijarhalnih

vrednosti u javnom diskursu, koje se iskazuju kroz
prihvatanje
desniarskih
ideologija
ili
izrazit
nacionalizam, nema jednostavan transfer na mikro
nivo, pogotovu ne na nivo aktuelnog ponaanja. Mikro
nivo, najee, zadrava svoju vlastitu logiku, dok javni
diskurs, naroito onaj koji je zastupljen u medijima,
samo delimino korespondira sa tom logikom.
Tradicionalno se esto konstruie kroz brisanje
memorije o onome to je stvarno postojalo.
Opti nalaz diskurzivne analize kada je re o rodnim
identitetima je da su oni u najveoj meri u procesu
duboke transformacije, koja ide u pravcu njihove
relativizacije. Relativizacija identiteta se odvija na vie
nivoa: relativiziran je eksplicitno identitet kao takav (ako
je ikada i bio uspostavljen kao jasan doivljaj sebstva, s
obzirom na izrazito kolektivistiku i familijaristiku
prirodu drutava u tranziciji), relativizirane su razliite
grupne pripadnosti, ukljuujui i rodnu; i postoji, kod
velikog broja ispitanika, jedna vrsta diksurzivne
upljine kada je re o identitetu, koja se nadometa
priom o ivotnom toku i dogaajnosti.
Na individualnom nivou rod deluje na nivou praksi, po
automatizmu, u nereflektovanoj svakodnevici. Iz
ovoga, dalje, sledi da se rod diskurzivno konstruie i
97

obnavlja upravo na nivou metadiskursa, onog koji je

dominantno prisutan u medijima i uopte u javnosti, a
ne u toj meri na nivou praksi u svakidanjici.
Individualni, grupni i kolektivni identiteti su pod
uticajem upravo metadiskursa, iako se prakse menjaju.
Ali, prakse ne mogu da utiu na formiranje identiteta
ukoliko postoji diskurzivna upljina. Sistem praksi,
kao to su pokazale i kvantitativna i kvalitativna analiza
u sutini je daleko vie simetrian pa i kooperativan,
nego to se to moe iitati iz metadiskursa o rodnosti.
Diskurs konfliktnosti proima veliki deo diskursa o
rodnosti, ukljuujui i konfliktnost meu samim
enama. Diskurs konfliktnosti se esto preslikava sa
makro nivoa na mikro nivo, kao to su ve pokazale
mnogobrojne analize povezanosti naracija o rodu sa
naracijama o nacijama. Postoji odsustvo diskursa o
saradnji, solidarnosti, kooperaciji, povezanosti, razmeni.
Individualnim naracijama o rodnosti nedostaje
metadiskurs kooperativnosti u koji bi mogle da se
smeste.

Dakle, moe se zakljuiti da i poloaj poluperiferije u

odnosu na centar, ali i promene kroz koje poluperiferija prolazi
za vreme tranzicije sutinski utiu na rodne reime. Evidentno
je da je tranzicija potencirala krizu maskuliniteta, kao to je
i repatrijarhalizacija pojaala pritisak na mukarce da budu
hranioci porodice. Agresivna patrijarhalna ideologija se
98

pojaava, upravo da bi nadomestila realnu ispraenjenost

muke rodne uloge. Ona ima za cilj da domestifikuje i pacifikuje
ene koje ba preko SMM uspevaju da ojaaju privatno, dok je
njihovo osnaivanje u javnosti podrano obrazovanjem i
ulaganjem u sebe. Javni diskursi potenciraju visok nivo
nerazumevanja i konfliktnosti meu rodovima, bez obzira to u
realnom ivotu, kako podaci pokazuju, postoji porast
egalitarnosti, naroito kod mlaih generacija.
Posmatrano iz perspektive teorije poluperiferijalnosti,
namee se pitanje da li je ova vrsta modernizacije rodnih
odnosa na poluperiferiji vie u funkciji razvoja centra ili
poluperiferije. Ta nova vrsta modernosti (nova u odnosu na
socijalistiku modernost) koja je obeleena neoliberalnom
etapom globalnog razvoja i dominacijom multinacionalnih
korporacija se uspeno infiltrira kao novi model savremenog
ivota, unutar kojeg se oblikuju i rodni odnosi i rodni identiteti.
Ta vrsta modernosti je obeleena tolerancijom prema
razliitosti, deklarativnim prihvatanjem rodne ravnopravnosti
i instrumentalizacijom najbliih i najintimnijih odnosa (Mili,
2010b). Jednom reju, radi se o vrednosnom modelu koji esto
prikriva nedostatak ljubavi, brige i solidarnosti sa
Drugim/Drugom. Rodni reim koji poiva na ovakvoj vrsti
izranjajuih subjektiviteta i ena i mukaraca moe, na prvi
pogled, predstavljati korak napred, u smislu uspostavljanja vee
jednakosti izmeu mukaraca i ena, ali on je u sutini korak
nazad, jer dubinski instrumentalizuje najblie odnose, proizvodi
kompeticiju iako ukida hijerarhiju, i ne podrava solidarnost i
razmenu. On doprinosi daljoj atomizaciji drutva i stvaranju
99

atmosfere ovek je oveku vuk. Pri tom se i enska ljudska

prava instrumentalizuju u korist razvojnih politika koje pogoduju
neoliberalnom kapitalistikom razvoju. Neoliberalni vrednosni
model se normalizuje na nivou najintimnijih odnosa i
individualnih identiteta, i time se stabilizuje i na viim nivoima
drutvene organizacije.
Istraivanja u regionu su ve pokazala da dolazi do izvesne
bifurkacije dominantnog rodnog reima (Blagojevi, 1997, 2008;
Mili, 2010b; Bobi, 2010). Dobitnici i dobitnice tranzicije
(visokoobrazovani, urbani, mlai, prilagodljiviji, tehnoloki
pismeniji) vie inkliniraju savremenom modelu rodnih odnosa,
koji podrazumeva vei stepen egalitarnosti, veu fleksibilnost
rodnih uloga i eksperimentisanje sa razliitim seksualnim i
porodinim odnosima, pa i identitetima. S druge strane,
gubitnici i gubitnice se okreu, nuno, konomiji
preivljavanja, retradicionalizaciji, repatrijarhalizaciji (vie na
ideolokom nivou i na nivou stavova nego u praksi); konzervaciji
resursa, ukotvljavanju u lokalne i rodbinske veze. I jedni i drugi
preispituju dominantni model rodnih uloga, ali je kod dobitnika
to preispitivanje vie zasnovano na ideolokom kodu
modernosti i evropejstva, dok je kod gubitnika tvrda
patrijarhalna ideologija esto samo pokrie za duboko uzdrmane
muke rodne identitete, odnosno za krizu maskuliniteta
(Blagojevi, 1997; Somach, 2011).

100

5. RODNE POLITIKE NA
POLUPERIFERIJI: POBUNA
KONTEKSTA

Evropsko angaovanje na polju rodne ravnopravnosti u

zemljama poluperiferije je u stalnom porastu. EU je pored UN
jedan od najvanijih meunarodnih aktera na polju politika
rodne ravnopravnosti. Takoe, EU pojaano ukljuuje rodnu
ravnopravnost u svoju spoljnu politiku i meunarodnu
kooperaciju38. Iako nekim politikim akterima u Srbiji,
uglavnom onima koji pripadaju desnoj politikoj sceni, to
izgleda kao preterano i neumesno meanje u unutranje stvari
drava (Antoni, 2012), a onima koji se nalaze na suprotnom
kraju, kao nedovoljno meanje, jer je potreba za
uspostavljanjem rodne ravnopravnosti objektivno veoma velika
(Blagojevi Hjuson, 2012), injenica je da je itavo polje
intervencije u sutini nedovoljno teoretizovano. Kada kaem

Videti npr. EU plan of action on Gender Equality and Womens

Empowerment
in
Development
2010-2015
(http://ec.europa.eu/
development/icenter/repository/SEC_2010_265_gender_action_plan_EN.pdf
38

101

teoretizovano mislim da iskustva koja su proizala iz razliitih

i mnogobrojnih intervencija nisu adekvatno pooptena,
odnosno da ne postoji teorija srednjeg obima, ili uzemljena
teorija (grounded theory) koje bi omoguile da se od drvea
vidi uma. Intervencije javnih politika su najee polje
delovanja razliitih ekspertkinja i eksperata koji dobijaju veoma
specifino znanje, i koji implementiraju projekte, bez
adekvatnog teorijskog orua za razumevanje problema. Javne
politike u ovoj oblasti se najee vide, naroito od strane
kritiara (Antoni, 2012), kao serija poteza koja pokuava da
drutvenim ininjeringom nametne ono to je datim
drutvima strano i to ona prirodno odbacuju. Kritiari rodnih
politika iz konzervativnog politikog spektra obino laviraju
izmeu paternalistikog odnosa prema enama (ene treba
tititi jer su majke), i okrivljavanja ena (one su upropastile
mukarce, one ugroavaju mukarce, one su sebine i nee da
raaju - Blagojevi, 1997; Drezgi, 2010). Branioci enskih
prava, s druge strane, vide tu problematiku, pre svega, kao
problematiku ljudskih prava, a instrumente i institucije kao
nune u ostvarivanju tih prava. Dva pola u ovoj debati se
meusobno iskljuuju i meu njima nije mogue za sada
uspostaviti ozbiljan i konstruktivan dijalog. Razlog lei u
injenici da se rodnom ravnopravnou, feminizmom, i naroito
ostvarivanjem prava gej populacije, jako politiki manipulie i u
javnom prostoru i na univerzitetu. Sav otpor prema
evropeizaciji, koji je na poluperiferiji velikim delom opravdan
i racionalan, se simboliki fokusira na rodnu ravnopravnost, i
posebno na ostvarivanje prava seksualnih manjina. Ovo je
102

rezultat, izmeu ostalog, i odsustva kritikog evro-skeptinog

diskursa, koji ne bi bio desniarski i konzervativan, i koji ne bi
traio lana reenja u konzervaciji ili retrogradnim kretanjima
(npr. romantiziranje seoskog ivota). Tako se teorijski i
diskurzivno upranjeno mesto popunjava konzervativnim
ideologijama koje se lako aktiviraju u drutvima poluperiferije.
Akteri koji sprovode rodne politike uglavnom te politike
posmatraju kao loginu posledicu potrebe da se umanje
nejednakosti izmeu ena i mukaraca, a ne kao polje koje ima
svoje specifinosti i koje i samo treba razumeti unutar nekog
konteksta, lokalnog ili globalnog. Rodne politike na
poluperiferiji, se sprovode na nain koji esto ima ozbiljne
kontra-efekte, ukljuujui i jaanje antifeminizma. U kojoj meri
antifeminizam nije naivna politika retorika moda najbolje
govori podatak da je norveki masovni ubica Anders Breivik, bio
inspirisan upravo srpskim nacionalistikim teoretiarima za
pisanje svog Manifesta mizoginije, a time i za masovni zloin
koji je poinio u Norvekoj.
Poseban problem u sprovoenju politika rodne
ravnopravnosti predstavlja i injenica da se one ne samo dekontekstualizuju, odnosno unose kao neka vrsta globalnih
politika (naroito pod uticajem UN,WB i EU), ve i da se one
prilikom unosa u neki kontekst de-historizuju. Unos politika
od spolja stvara utisak da nema unutranjih aktera, da ih
nikada nije ni bilo, to antifeministi koriste kao dokaz da se radi
o stranim plaenicima. I ovde se u sutini lako proizvodi
zabuna, koja se dalje iri u optem narastajuem konzervativnom
103

okruenju. Zaboravlja se i potiskuje znanje o autentinim i

autohtonim enskim pokretima, o tome da feminizam nije
jednostavno neki uvezeni proizvod koji nema veze sa stvarnim
potrebama ena, ve da je on u sutini pojam kojim se pokriva
itavo mnotvo razliitih enskih i mukih naprednih inicijativa
koje su postojale tokom istorije, a koje su bile usmerene ka
uspostavljanju rodne jednakosti. U prostoru Srbije, u
istraivakoj literaturi, ve je u velikoj meri dokumentovano
postojanje autentinog pokreta. injenica da u zemljama
poluperiferije
nije
bio
dovoljno
razvijen
pokret
samoosveivanja tokom perioda socijalizma, iako je on
nesumnjivo postojao, samo doprinosi prividu o tome da su rodne
politike dole od spolja, te da one ne mogu da funkcioniu u
kontekstu poluperiferije.
U ovom istorijskom trenutku, odnos evropskog centra i
zemalja u okruenju kada je re o rodnoj ravnopravnosti
nastavlja da bude jedan od kriterijuma za pridruivanje EU. To
takoe znai da e ovih intervencija biti sve vie, a ne sve manje,
bar do jedne take, take prisajedinjenja. Ali, to takoe znai i
da e se debate o javnim politikama nastaviti. Zato je cilj ovog
poglavlja da na izvestan nain pomeri fokus sa istroenih
antifeministikih i liberalno-feministikih debata39, ka
One su istroene, ne u smislu politike relevatnosti, ve argumenata koji
se neprestano recikliraju i ne donose nita novo. U kontekstu poluperiferije,
pa i Srbije, veoma je vano da se javne debate politiki nastave, pa i pojaaju,
kako se ne bi dalje klizilo u konzervativan patriotizam koji je i opasan i
kontraporduktivan, a veoma esto i krajnje licemeran. Ali, jo je vanije da se
adekvatno znanje institucionalizuje, kao se ne bi stalno ispoetka
uspostavljao neophodni konsenzus o tome ta su ljudska prava i ta je rodna
ravnopravnost.
39

104

sadrajnijoj diskusiji o tome ta su rodne politike i kako ih je

mogue sagledati u nekom kontekstu. Osnovna ideja je da je
neophodno konceptualizovati ono to je na terenu, da je
neophodno teoretizovati prakse i diskurse rodnih politika, kao
bi se omoguila konstruktivna intervencija u drutvenu realnost.
Sama injenica da ak ni meu akterima ne postoji svest o tome
da je ovo polje, polje rodnih politika, mogue teoretizovati,
ukazuje na svu dubinu problema.
ta znai teoretizovati intervencije javnih politika u polju
rodne ravnopravnosti na poluperiferiji? To znai, pre svega,
konceptualizovati te intervencije, a zatim ih smestiti u kontekst
poluperiferije Evrope, i na kraju, ukazati na dublju strukturnu
povezanost izmeu intervencija i njihovih efekata. Drugim
reima, intervencije javnih politika se na taj nain sagledavaju
kao drutvena delatnost koja ima svoju imanentnu logiku,
manifestnu i latentnu funkciju, i koja vri uticaj koji je u velikoj
meri uslovljen karaktersitikama konteksta unutar koga se vri
intervencija i njene uvremenjenosti.
Rodni reimi, kao to je ve objanjeno, u sutini
korespondiraju sa odreenim drutvenim kontekstom i njegovim
karakteristikama. ene i mukarci ne biraju slobodno svoje rodne
uloge, identitete i rodne karakteristike, ve su oni u velikoj meri
odreeni samim obrascem rodnog reima u odreenom
kontekstu. Transformacija rodnih reima je ograniena
resursima unutar konteksta, a ti resursi ukljuuju i znanje, i
materijalne resurse, i institucije, i obiaje i prakse, i karakteristike
drutvene strukture (egalitarna ili izrazito hijerarhijska drutva,
105

zatvorena ili otvorena), i drutvenu memoriju, pa i stanje

kolektivne svesti. ak je i pobuna protiv takvog reda stvari,
ovaploenog u nekom dominantnom obrascu rodnom reimu,
odreena samim takvim rodnim reimom. Otud se i enski
pokreti meu sobom veoma razlikuju, iako imaju mnogo
dodirnih taaka, kao to se razlikuju i solidarnost ena, njihova
organizacija, meusobna podrka ili kompeticija. Karaktersitike
rodnih reima na poluperiferiji, o kojima je ve bilo rei, kao i
celokupan razvojni, socijalni, ekonomski, politiki i kulturni
kontekst, neophodno je uzeti u obzir prilikom unoenja javnih
politika koje e doprinositi poveanju rodne jednakosti. Ovaj
zadatak je veoma sloen upravo zato to, iako je intervencija
neophodna, ona treba da bude koherentna sa razvojnim
politikama u razliitim oblastima i da tei smanjivanju
kontraefekata. S obzirom na izraenu krizu maskuliniteta i
jaanje
konzervativnih
ideologija
na
poluperiferiji,
implementiranje politika rodne ravnopravnosti suoeno je sa
velikim izazovima.
Kako primeuju razliiti istraivai rodnih politika na
poluperiferiji, problemi implementacije tih politika bi se mogli
podvesti pod naslov vie prihvatanja, nego obavezavanja40,
to znai da zemlje koje su procesu pridruivanja, kao to je to
sluaj i sa mnogim drugim oblastima, deklarativno izraavaju
spremnost da neke stvari menjaju, ali pokazuju sutinsku
nespremnost da se upuste u stvarnu promenu. Istraivaica
rodnih politika u Hrvatskoj i Makedoniji, Andrea Spehar je
Ovo je navod iz istraivanja koje je obavila Andrea Spehar, radi se o iskazu
jedne uesnice iz Hrvatske.
40

106

pokazala da je proces prisajedinjenja nesumnjivo vezan za

neke nesporne dobiti kada je re o rodnoj ravnopravnosti, kao
to su:
uvoenje novih zakona
uvoenje institucionalnih mehanizama za unapreenje
rodne ravnopravnosti
jaanje enskih pokreta
legitimnosti (Spehar, 2012)

zadobijanje

njihove

Ali, istovremeno, raste broj injenica koje pokazuju da, na

due staze, proces prisajedinjenja ima ambivalentne i ak
kontradiktorne efekte na rodnu ravnopravnost u razliitim
zemljama. Izmeu razliitih drutvenih aktera u porastu je
saglasnost da postoji veliki jaz izmeu proklamovanih ciljeva i
aktuelne implementacije. Iskustva zemalja iz Centralne i Istone
Evrope, kao i iz Bugarske i Rumunije, ve pokazuju da je problem
sa tzv. implementacijom zakona i javnih politika dubok, da se ak
preobraava i u backlash, te da zasluuje vie panje. Zato u
ovom trenutku raste spremnost da se procesu jaanja rodne
ravnopravnosti na putu prisajedinjenja pristupi kao
kompleksnijem i vie kontekstualno senzitivnom nego to je to
ranije bio sluaj. Andrea Spehar takoe pokazuje, poreenjem
Makedonije i Hrvatske, kako fasadne demokratije na
Zapadnom Balkanu stvaraju imanentne prepreke za
uspostavljanje vieg nivoa rodne ravnopravnosti. Ona smatra da
EU strategija proizvodi slab efekat na de facto rodnu
ravnopravnost iz sedeih razloga:

107

 EU anti-diskriminaciona politika se definie u

okvirima liberalnog individualizma, koji malo
doprinosi bavljenju irim strukturalnim aspektima
rodne ne/jednakosti;
Implementacija prihvaenih zakona u Hrvtaskoj i
Makedoniji je spora i nekonzistentna zbog loe
vladavine (governance). Korumpiranost elite (elite
corruption) i zatvaranje elite (elite closure) proizvode
najveu tetu, jer oba rade protiv kljunih principa
demokratije i rodne jednakosti. Korumpiranost elite, s
jedne strane, ugroava vladavinu prava, a s druge
strane podriva jednakost prava.
Nedostatak rodne osveenosti utie na implementaciju
EU direktiva o rodnoj jednakosti (Spehar, 2012).
Spehar predlae preokret od jednakosti prava na
jednakost rezultata. dakle, ak i kada su ene i mukarci
jednaki po svojim pravima, to jo uvek ne znai da su oni u
realnosti jednaki. Problem implementacije je takoe povezan
sa injenicom da postoji zamor rodom na nivou EU i zamor
prisajedinjenjem na nivou Balkana. Razliita istraivanja
pokazuju da normativna uloga EU raste ili opada u zavisnosti
od intenziteta procesa pridruivanja. Tako, na primer, u
Turskoj je EU igrala veoma pozitivnu ulogu u periodu kada je
to pribliavanje intenzivirano, dok sada sa usporavanjem,
odnosno odlaganjem prisajedinjenja, postoji i slabljenje
civilnog sektora, a pitanje rodne jednakosti se koristi u
unutranjim politikim nadmetanjima (Tunkrova, 2010).
108

Imajui u vidu navedena saznanja i polazei od napred

razraivane teorije poluperiferijalnosti, pokuau da ukaem na
jo neke od lekcija koje proizilaze iz nedovoljnog uvaavanja
kontekstualne specifinosti poluperiferije kao celine, i njenih
pojedinanih drutava. Analiza ije u zakljuke ovde ukratko
izneti proizala je, s jedne strane iz mog dugotrajnog bavljenja
teorijom/istraivanjima/politikama, a s druge strane, iz
konkretnog ekspertskog angamana koji se odnosio na mapiranje
rodnih projekata koje je vedska donatorska organizacija Sida
finansirala u periodu od 2001-2012, u Istonoj Evropi i na
Zapadnom Balkanu (Review of Gender Equality - Desk Study,
mart 2013 - Hughson, 2013). Ekspertski rad na ovom pregledu
mi je pruio jedinstven uvid u veliki broj projekata i aktivnosti
koje su se odnosile na rodnu ravnopravnost i osnaivanje ena u
12 zemalja, tokom 10 godina, i omoguio mi je da uem u dublju
ravan razumevanja kako politike deluju u odreenim
kontekstima, i ta su lekcije koje mogu da se naue. Ovde u se
osvrnuti samo na neke od kljunih lekcija41.
Osnovni nalaz moje analize bio je otkrie polja koje sam
nazvala polje javnih politika na planu rodne ravnopravnosti
(field of policy intervention in domain of gender equality).
Praenje velikog broja projekata u raznim zemljama u relativno
dugom periodu mi je omoguilo da utvrdim da zaista postoji
jedno, konzistentno i koherentno, polje drutvene delatnosti
koje se postepeno menja i razvija, ali koje ima i svoju unutranju
logiku rasta i razvoja. Polje je, dakle, dinamino, i ono se menja
ira verzija studije je u pripremi za tampu, na englskom jeziku, i bie
objavljena tokom 2015. u Austriji.
41

109

na osnovu nauenih lekcija i razliitih vektorskih uticaja,

ukljuujui ekonomske i politike sile. Meutim, nesporna je
njegova unutranja konsizistentnost, pri emu su pojedinani
projekti usmereni ka uspostavljanju rodne jednakosti u stvari
orua javnih politika, smetenih u iroko polje intervencije.
Da bi se nainili odgovarajui izbori kada je re o poeljnim
javnim politikama, vano je razumeti kako se samo polje rodnih
politika menja. Donji grafikon pokazuje, na osnovu analize
projekata koje je Sida finansirala u periodu 2001-2012 kako se to
polje transformisalo i kako je menjan njegov fokus. Iako je ova
shema provizorna i nije primenljiva u potpunosti na svaku
zemlju, ono to je vano je da postoje faze, ciklusi, postepeno
irenje, i osvajanje novih prostora i metoda intervencije, dok
stari fokusi, kao to su oni u samom sreditu (ene rtve nasilja,
GBV, trafikovanje i ostalo) ostaju u samom centru i dalje. Ono to
se dogaa sa ovim poljem intervencije je da ono raste,
obuhvatajui sve vie i vie novih oblasti, to onda uvodi nove
izazove za sve drutvene aktere. Rast polja, drugim reima, ima
pozitivne strane, ali namee i ogranienja koja se ispoljavaju pre
svega u tome da se radi u novim oblastima, pre nego to se
postigao odgovarajui nivo promene u onima ranije zapoetim.
Istovremeno, simultanost intervencija u razliitim oblastima
predstavlja takoe znaajan izazov. Poluperiferija, kao to je ve
objanjeno, ima izrazit dijahronicitet, kao i specifinu
temporalnost vezanu za raz-razvoj, pa je simultano odvijanje
intervencije putem javnih politika i zakona, zaista veliki izazov.

110

Rast polja rodnih politika

(razvoj polja projekata/programa koji su se odnosili na rodnu
ravnopravnost)

osnaivanje mukaraca da
podre ene i da promene
tradicionalne rodne uloge,
rodno budetiranje, ene u
sektoru bezbednosti
ekonomski razvoj, razvoj
seoskih podruja, pruanje ka
seoskim podrujima i
regionima izvan metropola,
lokalni razvoj
zakonska regulativa,
uspostavljanje mehanizama,
primena zakona
ene u politici, podizanje
svesti, ensko
umreavanje
manjinska pitanja,
ensko zdravlje,
reproduktivna prava
ene rtve
nasilja i ratova,
humanitarni
projekti

111

Kada se pogleda gornja shema u periodu od deset i vie

godina, i kada se analiziraju projekti i programi, uz ukljuivanje
uvida koji sam kao dugogodinja ekspertkinja i aktivistkinja takoe
stekla, otkriva se veoma zanimljiva slika razliitih vrsta pomeranja,
koja dugorono oblikuju polje i stvaraju novu svest, razumevanje i
znanje o tome kako treba intervenisati u drutvenu realnost da bi
se proizvela poeljna promena. Ta pomeranja su sledea:
od enskih nevladinih organizacija ka institucijama
od retkog i rasejanog znanja ka sistematinijem i
koncentrisanom znanju i rodno osetljivoj statistici
od nedostajue regulacije ka pravnoj regulaciji
od pravne regulacije ka implementaciji
od nasilja ka politici ka ekonomiji
od pojedinanih intervencija ka celovitijim uvidima
od pojedinanih projekata
projektima/programima koji
drutvo

na margini, ka
obuhvataju itavo

od fokusa iskljuivo na ene ka rodnosti

od kompeticije izmeu nevladinih organizacija i
institucija, ka vie kolaborativnom pristupu
od aktivizma ka profesionalizmu
od enskog pokreta ili enskih inicijativa (autentinog,
autohtonog, bez donatorskih podsticaja) ka enskim
nevladinim organizacijama i ka projektima koji su
112

podstaknuti zahtevima i oekivanjima donatora

(donors driven projects)
od nedostatka znanja iz oblasti rodnih studija, ili
prihvatanja znanja iz centra, ka vie kreativnom
pristupu proizvodnji znanja, sa vie regionalnim i
nacionalnim vlasnitvom (ownership)
od zemalja koje su u konfliktu, ka regionalnoj saradnji
od haotine situacije na tritu rodne jednakosti ka
vie razvijenoj podeli rada izmeu razliitih aktera
vezanih za rodne politike
od nejasnih kriterijuma za dodeljivanje projekata i
finansija, ka sve disciplinovanijem pristupu (RBM result based managment) koji zahteva specijalizovano
znanje, koordinaciju i upravljanje.
Sva ova pomeranja koja lee u osnovi kvantitativne
transformacije ovog polja (u smislu broja aktera/ki, projekata,
insitucija i organizacija, finansija itd.) kao i kvalitativne,
identifikovana su na osnovu onog to se dogaalo na
poluperiferiji Evrope. Poluperiferija Evrope je kontekstualizovala,
obradila rodne politike po svojoj meri, i ona to nastavlja da ini,
uz sva ogranienja i mogunosti koja u tom procesu nastaju. Ona
je, takoe, u velikoj meri sama osmiljavala i unapreivala ove
politike, odnosno postoji veoma visok nivo vlasnitva
(ownership) nad rodnim politikama na poluperiferiji, i to
naroito na Balkanu.

113

Sva ova pomeranja unutar polja rodnih politika su vana sa

stanovita rodnih politika, jer omoguuju da se bolje razume ta
je mogue, ali i ta je u izvesnom smislu naprednija faza. Od
humanitarnih projekata koji su zapoeli sa ratovima na Balkanu,
do otkria enskih pokreta na Balkanu (Hrvatska, Srbija), polje
intervencije se postepeno irilo sve do nivoa holistikog pristupa,
totalnog i svestranog zahvata u patrijarhalnu drutvenu matricu.
Taj holistiki pristup je sadran u ideji o gender
mainstreamingu, odnosno urodnjavanju, svih institucija i
drutva u celini, i on podrazumeva ukljuivanje mukaraca.
Ekspanzija polja u ovom relativno kratkom istorijskom vremenu
ukazuje na ogromne potencijale koje ima postsocijalistika
poluperiferija, kada je re o emancipaciji ena. Tome svakako
doprinosi i drugaija istorija patrijarhata na njenim prostorima,
kao i snano dejstvo egalitarne ideologije za vreme socijalizma,
ije naslage i pozitivni efekti jo uvek nisu u potpunosti izbrisani
iz kolektivne memorije. Ipak, treba napomenuti da brzo irenje
ovog polja rodnih politika, uz unoenje novih tema, vodi u
opasnosti od zasienja, koja se iskazuje time to su neke teme
jako diskurzivno pokrivene u javnosti, iako u realnosti nema
veih pomaka (na primer, nasilje protiv ena, ili uee ena u
politici).
Polje rodnih politika menja se i pod uticajem promena u
sferi javnih politika uopte, a koje izmeu ostalog ukljuuju i
brz razvoj ICT tehnologija, kao i promene meunarodnog
okruenja (krize, odlazak donatora, mogunost dobijanja novih
fonodva, vee uee raznih multilateralnih tela, pojaana
regulacija putem meunarodnih rezolucija, konvencija,
114

uvoenje rodnih indikatora itd.). Postoji, takoe, znaajan rast

znanja u okviru enskih i rodnih studija u centru, ali i na
poluperiferiji. Sve ove promene prenose se u polje rodnih
politika i utiu na promenu njegove logike funkcionisanja.
Projekti/programi reflektuju i ove promene, i nove
mogunosti, ali i novu logiku tednje koja se pojavljuje u
meunarodnim odnosima.
Meutim, ne samo da se menja ovo polje, kao i njegova
interakcija sa kontekstom, ve se menjaju i meunarodni i
poluperiferijski konteksti. Sve vie jaa jedna vrsta
dezulizionisanja donatora da stvari na poluperiferiji mogu
uspeno i brzo da se pomene u odgovarajuem pravcu, to je
rezulatat vie faktora: finansijske krize i logike tednje;
ambivalentnih politikih poruka koje stiu sa poluperiferije (za i
protiv EU) ; razumevanja da ene kao ni enske organizacije,
ipak ne mogu da zaustave ratove niti da budu glavni nosioci
meuetnikog pomirenja, mada njihovi napori nesporno
predstavljaju znaajan simboliki kapital; sumnje u kvalitet i
izvesnost
tranzicije;
neizvesnost
samog
procesa
prisajedinjenja; sve vie izraeno razumevanje da su kulturne
razlike izmeu drutava velike i da to moe jako uticati na
mogunost realizacije projekata i programa. Drugim reima,
postaje sve vie jasno, svim zainteresovanim stranama, da
strukturne razlike izmeu centra i poluperiferije mogu da
zaustave dalje ulaganje u rodne politike kao i u druge promene
drutava na poluperiferiji. Ovaj novi kontekst dezulizionisanja
zahteva u stvari nove pristupe u rodnim politikama.

115

Na konkretnijem nivou, nivou pojedinanih drutava na

poluperiferiji, analiza koju sam radila je pokazala da uspeh
pojedinanih projekata/programa u kontekstu pojedinanih
drutava zavisi od specifinih elemenata, kao to su:
uvremenjenost (timing), politiki momentum; akumulacija
proizala iz prethodnih koraka itd. Uspenost zavisi od
sledeih faktora, kada je re o kontekstu:
Adekvatne
drutvene
kontekstualizacije
projekta/programa;
koja
podrazumeva
i
kontekstualizovane ciljeve, adekvatnu uvremenjenost,
povoljnu politiku klimu i postojanje odgovarajuih
sredstava da se ispune ti ciljevi;
Adekvatne kontekstualizacije javnih politika koja
ukljuuje znanje o tome kako funkcionie polje rodnih
politika, u kojoj fazi se nalazi koji kontekst i kako se to
polje razvija u konkretnom kontekstu;
Adekvatnog dizajna projekta/programa, RBM projekta,
koji omoguuje da se pomou odreenih indikatora
prate rezultati, kao i sam proces, ali i da se tokom
realizacije uspostavi proces uenja, te da se te lekcije
primene;
Uspeh projekta se moe meriti uspehom unutar

projekta, preko njegovih rezultata, ali se on moe

meriti i ocenjivanjem njegovog uticaja unutar samog
socijalnog konteksta.

116

Uspeh projekata kao kontekstualizovana

intervencija javne politike
kontekstualizacija

drutveni kontekst i uvremenjenost

kontekst javne politike i uvremenjenost

dizajn projekta

ciljevi

aktivnosti i rezultati

success

rezultati na nivou projekta

uticaj ( na nivou socijalnog konteksta)

Drutveni kontekstualni inioci su izuzetno vani, jer oni

odreuju ciljeve i aktivnosti, meutim, intervencije u oblasti
rodnih politika mogu da ubrzaju, proces, preko lekcija koje su
nauene i diseminacijom najboljih praksi, ak i unutar
konteksta koji postavljaju vea ogranienja. Takoe, u polju
rodnih politika, javne politike se esto uvode odozgo, od
meunarodne zajednice, EU ili meunarodnih i multilateralnih
rodnih aktera (gender stakeholders). Organizacije kao to je UN
Women rasejavaju najbolje prakse putem njihovih proizvoda
znanja, koji omoguuju bre uenje u polju rodnih politika.
Na kraju, jedna od najvanijih lekcija u ovoj analizi
vezana je upravo za znaaj momentuma, specifinog trenutka
u kome se projekat osmiljava i zapoinje. Uspeh projekta u
najveoj moguoj meri zavisi od momentuma, koji je odreen i
drutvenim kontekstom, i momentom u razvoju polja rodnih
politika. Donji grafikon pokazuje tri faze u razvoju javne
politike, koji se odnose na promenu momentuma:
117

Razvoj javne politike kao promena momentuma

Poetna faza, nova

javna politika, nova
tema se uvodi u
kontekst

Zrela faza- javna

politika dobija pun
momentum, nalazi
se u punom zamahu

faza zasienja

Poetna faza - faza u kojoj se uvodi nova tema,

uspostavlja nova rodna politika, neka konkretna mera,
ili formira nova oblast koja ulazi u drutveni kontekst, je
faza u kojoj postoji visok entuzijazam, zbog otkria
neeg novog; postoji obino i jako dobra selekcija aktera
koji su iskreno zainteresovani za problem; postoji
intenzivno uenje i podizanje svesti o problemu; razliiti
akteri zauzimaju svoje pozicije i formiraju se formalna i
neformalna mrea zainteresovanih strana i aktera.
U zreloj fazi spovoenja javne politike, ona dobija pun
momentum, odnosno ona je potpuno uvremenjena i
postiu se najbolji efekti. U toj fazi se ustaljuje
metodologija, dolazi i do ponavljanja metoda, kao i
teritorijalnog i socijalnog proirivanja i ukljuivanja
novih teritorija, odnosno grupa stanovnitva; novi
akteri i novi korisnici bivaju ukljueni i postiu se vii
nivo institucionalizacije i profesionalizacije.
118

 U fazi zasienja, koja nastaje kada je neka javna politika

prisutna due vreme u nekom kontekstu, dolazi do
zaustavljanja daljeg proirivanja i kretanja, potencijalni
korisnici su ve iscrpljeni (u simbolikom, mada esto
ne i u realnom smislu); donatori gube interesovanje;
raste kompeticija izmeu razliitih zainteresovanih
strana koje su sprovodile odreenu socijalnu politiku;
tema se institucionalizuje i profesionalizuje (sa vie ili
manje uspeha), ili se, naprotiv, marginalizuje i
zaboravlja se ta je prethodno uinjeno; uspeh postaje
ogranien, a rastu otpori (backlash); stvara se potreba za
novim pristupima, temama, metodama i novim
razlozima za novu javnu politiku u novom pravcu.
Nastupa sledei ciklus.

Ove faze i dobar tajming u unoenju, definisanju i

sprovoenju javne politike u krajnjoj liniji odreuju i mogunost
njenog uspeha. Momentum je, dakle, neodvojiv od uspeha, i to
momentum koji je kontekstualno adekvatan. Iz perspektive
teorije poluperiferijalnosti, postaje jasno zato drutveni
konteksti na poluperiferiji imaju pojaanu osetljivost na
tajming, i zato javne politike ne rezultiraju dugotrajnim
promenama okruenja. I dok je, s jedne strane, potpuno
zadivljujue u kojoj meri i kojom brzinom poluperiferija razvija
svoje polje rodnih politika, istovremeno je i zabrinjavajue to te
rodne politike ne uspevaju da ostvare trajnije efekte promena.
Tako su i inovativnost i hrabrost i entuzijazam razliitih
119

drutvenih aktera koji su zainteresovani za promociju rodne

ravnopravnosti, ogranieni stabilizacijom fasadnih demokratija
na poluperiferiji, koja je i sama deo kartografije globalnog
finansijskog kapitalizma.

120

LITERATURA

1.

Adam F., Makarovic M., Roncevic B., Tomsic M. (2005)

The Challenges of Sustained Development: The Role of
Socio-Cultural Factors in Eastern-Central Europe.
Budapest: CEU Press.

2.

Antoni, S. (2011): Iskuenja radikalnog feminizma,

mo i granice drutvenog ininjeringa, Beograd:
Slubeni glasnik.

3.

Arrighi G. (ed.) (1985): Semiperipheral Development.

Beverly Hills: Sage.

4.

Babovi, M. (2010a): Rodne ekonomske nejednakosti u

komparativnoj perspektivi:Evropska unija i Srbija,
Beograd ISIFF.

5.

Babovi, M. (2010b): Socio-ekonomske strategije

domainstava u Srbiji: 20032007, u Cveji, S. (ur.)
Suivot sa reformama. Graani Srbije pred izazovima
tranzicijskog naslea, Beograd: ISIFF.

121

6.

Baki-Hayden M.(1995) Nesting Orientalisms: The Case

of Former Yugoslavia. Slavic Review 54.4 .

7.

Bakker I. (1994) The Strategic Silence: Gender and

Economic Policy. London: Zed Books.

8.

Bjeli D. and Savi O. (eds.) (2002) Balkan as

Metaphor: Between Globalisation and Fragmentation.
Cambridge: MIT Press.

9.

Blagojevi, M. (1991): ene izvan kruga: profesija i

porodica, Beograd:ISIFF.

10.

Blagojevi, M. (1994): War and Everyday Life:

Deconstruction of Self-Sacrifice, Sociologija, 1994/4.

11.

Blagojevi, M. (1995a): Svakodnevica iz enske

perspektive: Samortvovanje i beg u privatnost, u:
Boli S. (ur.), Drutvene promene i svakodnevica:
Srbija poetkom 90-ih, Beograd: ISIFF.

12.

Blagojevi, M.(1995b) Introduction. In: Blagojevi, M.,

D. Duhaek, and J. Luki, eds. 1995. What Can We Do
for Ourselves? Belgrade: Center for Womens Studies,
Research and Communication.

13.

Blagojevi (1996) Drutvene karakteristike etnikih

grupa: kako meriti diskriminaciju?, in: Poloaj manjina
u saveznoj republici Jugoslaviji, Beograd: Serbian
Academy of Science.

122

14.

Blagojevi, M. (1997) Roditeljstvo i fertilitetSrbija

devedesetih. (Parenthood and Fertility,- Serbia in the
90-ies) Beograd: ISIFF.

15.

Blagojevi M. (1998) (prir.) Ka vidljivoj enskoj istoriji:

enski pokret u Beogradu 90-tih, Beograd: Centar za
enske studije

16.

Blagojevi, M. (2000) Patriotizam i mizoginija: mit o

srpskoj mukosti (Patriotism and misogyny: myth of
Serbian masculinity), in: Blagojevi M. (ed.) Mapiranje
mizoginije u Srbiji, diskursi i prakse (Mapping Misogyny
in Serbia: Discourses and Practices), Beograd: AZIN.

17.

Blagojevi, M. (2002): ene i mukarci u Srbiji 19902000, Urodnjavanje cene haosa, u Srbija krajem
milenijuma, razaranje drutva, promene i svakodnevni
ivot, Beograd: ISIFF.

18.

Blagojevi M. (2003). Womens situation in the Balkan

countries.Report for the EU Parliament (No.
IV/2002/16/03), presented at the EU Parliament,
Committee on Womens Rights and Equal Opportunities.
Brussels: 10-6-2003.

19.

Blagojevi M.(2004a) Creators, Transmitters and Users:

Womens Scientific Excellence at the Semiperiphery of
Europe. In: Gender and Excellence in the Making.
European Commission, Directorate- General for
Research, Luxemburg.

123

20.

Blagojevi, M. (2004b). Conflict, Gender and Identity:

Conflict and Continuity in Serbia, in: Seifert, R. (ed.),
Gender, Identitaet und kriegerischer Konflikt. Das Beispiel
des ehemaligen Jugoslawien, Muenster: Lit-Verlag.

21.

Blagojevi M.(2005) Akademikerinnen von der SemiPeripherie Europas: Das neue europaische Proleteriat?In:
Wlatraud Ernst (Hg.): Leben und WirtshchaftenGeschlechterkonstruktionen durch Arbeit, Lit Verlag
Munster

22.

Blagojevi, M. (2009) Knowledge Production at the

Semiperiphery: A Gender Perspective. Beograd: IKSI.

23.

Blagojevi, M. (2010) Feminist Knowledge and Womens

Movement in Serbia: Strategic Alliance. Aspasia 2010/
Volume 4.

24.

Blagojevi, M.(2012) ene i mukraci u Srbiji: ta nam

govore brojevi? Beograd: UN Women.

25.

Blagojevi Hjuson, M. (2013a) Rodni barometar u

Srbiji: razvoj i svakidanji ivot, Beograd: UN WOMEN.

26.

Blagojevi, M. (2013b) Transnationalization and its

Absence: The Balkan Semiperipheral Perspective on
Masculinities, in: Hearn J., Blagojevi M. and Harrison
K. (eds.): Transnational Men: Beyond, Between and
Within the Nations, NY: Routledge.

27.

Blagojevi-Hughson, M. and Bobi, M. (2014)

Understanding the population change from semi-

124

peripheral perspective: Advancement of theory, Zbornik

Matice srpske za drutvene nauke. 2014 (148).
28.

Bobi, M. (2012): Rodna (ne)ravnopravnost: reprodukcija

patrijarhata na lokalnom nivou, u Petrovi M. (ur.)
Globalnost transformacijskih procesa u Srbiji, Beograd:
ISIFF i igoja.

29.

Cahalen D. (1996) What Stalin and Reagan told us to

think: The reproduction of the Cold War paradigm in
American academia, Replika, Special Issue: Colonization
or Partnership? Eastern Europe and Western Social
Sciences, Budapest.

30.

Cerwonka A. (2008) Traveling Feminist Thought:

Difference andTransculturation in Central and Eastern
European Feminism, Signs Journal in Culture and
Society, The University of Chicago, 33/4 .

31.

Connell, R. (2007) Southern Theory: The Global Dynamics

of Knowledge in Social Science: Social Science and the
Global Dynamics of Knowledge. Unwin: Polity Press.

32.

Connell, R. (2013) Between periphery and metropole.

Towards a polycentric social science. In: Danell, R.;
Larsson, R. & Wisselgren, P. (eds.) Social Science in
Context. Historical, Sociological, and Global Perspectives.
Falun: ScandBooks.

33.

Connell, R. (2014) Margin becoming centre: for a worldcentered

rethinking
of
masculinities.
Norma:
International Journal for Masculinity Studies,
125

Published online: 30 August 2014 (http://dx.doi.org/

10.1080/18902138.2014.934078).
34.

Csepeli G., Orkeny A., Sceppele K..L.. (1996) Acquired

Immune Deficiency Syndrome in social science in
Eastern Europe, Replika, Special Issue: Colonization or
Partnership? Eastern Europe and Western Social
Sciences, Budapest.

35.

Daskalova, K. (2000): Womens Problems, Womens

Discourses in Bulgaria. In: Gail S., and Kligman G. (eds.),
Reproducing Gender: Politics, Public and Every Day Life
after Socialism. Princeton: Princeton University Press.

36.

Dojinovi-Nei B.(2010) Translation as Border-Crossing:

Virginia Woolfs Case, Trans, Revue de litterature generale
at comparee, No 9 (http://trans.revues.org/417).

37.

Drakulic, S. (1992)How We Survived Communism &

Even Laughed, New York, NY: HarperCollins Publishers.

38.

uri, D. (2013) Politika fizike kulture, moderni ples i

tri narativa o Magi Magazinovi, Knjienstvo
(http://knjizenstvo.rs/magazine.php?text=98).

39.

Drezgi, R. (2010): Bela kuga meu Srbima o naciji,

rodu i raanju na prelazu vekova, Beograd: Institut za
filozofiju i drutvenu teoriju.

40.

Einhorn B. (2006) Citizensip in an Enlarging Europe:

From Dream to Awakening. New York: Palgrave
MacMillan.

126

41.

Eisenstadt, S.N. (2002) (ed.) Multiple Modernities . New

Brunswick: Transaction Publishers.

42.

Eisenstein, Z. (1997) Womens Publics and the Search for

New Democracies. Feminist Review 57:14067.

43.

Eisenstein Z. (1998) Global Obsenities: Patriarchy,

Capitalism, and the Lure of Cyber Fantasy. NY: NY
Universty Press.

44.

Enwise Report: Waste of Talents: turning private issues

into a public debate (2003), European Commission
http://europa.eu.int/comm/research/sciencesociety/women/enwise/events_en.html.

45.

Fraser N. (1997) Justice Interruptus: Critical Reflections

on the Postsocialist Condition. New York, London:
Routledge.

46.

Funk N. (2004) Feminist Critique of Liberalism: Can

They Travel East? Their Relevance in Eastern and
Central Europe and the Former Soviet Union. In: Signs:
Journal of Women in Culture and Society. vol 29, no.3.

47.

Funk, N. (2014) A very tangled knot:Official state

socialist womens organizations, womens agency and
feminism in Eastern European state socialism, European
Journal of Womens Studies, Sage, 30 June.

48.

Gal, S. and Kligman G. (2000a) The politics of gender

after socialism. A comparative-historical essay.
Princeton: Princeton UP.

127

49.

Gal, S. and Kligman G. (2000b) (eds.) Reproducing

Gender: Politics, Publics, and Everyday Life after
Socialism. Princeton UP.

50.

Griffin G (2002) Gender Studies in Europe:Current

directions. In: Passerini L., Lyon D. and Borghi L.
(eds.)Gender Studies in Europe. Firenza: European
University Institute and Robert Schuman Centre for
Advanced Studies.

51.

Grunberg L. (2003) Compromises in institutionalizing

gender studies: Expert in gender (in Romania) What
for?, ENWISE workshop: Starting a Debate With
Women Scientists from the Balkan Region. Brussels, 1112 November 2003.

52.

Harding S. (ed) (1987) Feminism and Methodology:

Social Science Issues. Bloomington: Indiana UP.

53.

Harding S. (1998) Is Science Multicultural?

Postcolonialisms, Feminisms, and Epistemologies.
Blumington and Indianopolis: Indiana UP.

54.

Harding, S. (2004)(ed.). The feminist theory standpoint

reader: Intellectual and political controversies. New
York: Routledge.

55.

Hartsock, N. (1983) The feminist standpoint: Developing

the ground for a specifically feminist historical
materialism. In S. Harding, ed. & M. B. Hintikka (Eds.),
Discovering reality (pp. 283310). Boston: Ridel.

128

56.

Hearn, J. (1998): Theorizing men and mens theorizing:

Mens discursive practices in theorizing men, Theory and
Society 27.

57.

Hearn, J. (2004) From Hegemonic Masculinity to the

Hegemony of Men. Feminist Theory 5 (1): 4972.

58.

Hearn, J. (2009): Patriarchies, transpatriarchies and

intersectionalities, in Elzbieta Oleksy (ed.) Intimate
Citizenships: Gender, Sexualities, Politics, London:
Routledge, pp. 177192.

59.

Hearn, J. and Blagojevi (2013) M. Introducing and

Rethinking Transnational Men, in: Hearn J., Blagojevi
M. and Harrison K. (eds.) Transnational Men: Beyond,
Between and Within the Nations, NY: Routledge.

60.

Hearn, J., Blagojevi, M. and Harrison, K. (eds.) (2013):

Rethinking Transnational Men: Beyond, Between and
Within Nations, New York: Routledge.

61.

Heinrich G.H. (1999) (ed.)) Institution Building in the

New Democracies: Studies in post-postcommunism.
Budapest: Collegium Budapest.

62.

Hooks Bell (1984, 2000) Feminist Theory: From Margin

to Center, Cambridge: South End Press

63.

Horvat, S., and I. tiks (2012) Dobrodoli u pustinju

tranzicije: postsocijalizam, Evropska Unija i nova levica na
Blakanu. In:. Jadi,M.; Maljkovi, D. and Veselinovi, A.
(eds.) Kriza, odgovori, levica: prilozi za jedan kritiki
diskurs, 15976. Belgrade: Rosa Luksemburg Stiftung.
129

64.

Hughson, M. (2013) Review of Gender Equality Review

of gender equality support in Eastern Europe and the
Western Balkans (2001 2012) Swedish International
Development Cooperation Agency - Sida- Desk Study,
march 2013 (manuscript).

65.

Ingrao, Ch. and Th. Emmert (2009) (eds.) Confronting

the Yugoslav Controversies: a Scholar's Initiative. West
Lafayette, IN and Washington, DC: Purdue University
Press and U.S. Institute of Peace Press.

66.

Klein, N. (2007) The Shock Doctrine: The Rise of

Disaster Capitalism. Penguin Books.

67.

Koen, M. i Nejgel, E. (1965) Uvod u logiku i nauni

metod, Beograd: Zavod za izdavanje udbenika.

68.

Kovaevi, N. (2008) Narrating Post/Communism:

Colonial Discourse and Europes Borderline Civilization.
London: Routledge.

69.

Lutz H. (2002) At Your Service madam! the globalisation

of domestic service. Feminist review. Palgrave.

70.

Markovi, P. (2003) Ethnic Stereotypes: ubiquitous,

local, or migrating phenomena? -The Serbian-Albanian
Case, Bonn:Michael Zikic Stiftung.

71.

Marody, M. & A. Giza-Poleszczuk (2000) Changing

Images of Identity in Poland: FRom the Self-Sacrificing to
the Self-Investing Woman? In: Gal, S. & G. Kligman (eds.)
Reproducing Gender: Politics, Publics and Everyday Life

130

after Socialism (151-175) Princeton: Princeton University

Press
72.

Meurs, M. and R. Ranasinghe (2003): De-development

in Post-Socialism: Conceptual and Measurement Issues,
Politics and Society.

73.

Mili, A. (1995): Svakodnevni ivot porodica u vrtlogu

drutvenog rasula: Srbija 1991-1995 u: Silvano Boli
(ur.): Drutvene promene i svakodnevni ivot: Srbija
poetkom devedesetih, Beograd: ISIFF.

74.

Mili, A. (2010a) Knowledge Production at the

Semiperiphery, A Gender Perspective, (prikaz) Sociologija,
Vol. LII, N 4.

75.

Mili, A., et al., (2010b): Vreme porodica. Socioloka

studija o porodinoj transformaciji u savremenoj Srbiji,
Beograd: ISI FF i igoja tampa.

76.

Misra, J. and Merz, S. (2004): Neoliberalism,

globalization, and the international division of care,
manuscript, Department of Sociology, University of
Massachusetts Amherst.

77.

Naumovi, S. (2009) Upotreba tradicije u politikom i

javnom ivotu Srbije na kraju dvadesetog i poetkom
dvadesetprvog veka. Beograd: Institut za filozofiju i
drutvenu teoriju Filip Vinji.

78.

Papi, . (1997) Polnost i kultura: telo i znanje u

socijalnoj antropologiji, (Genderness and Culture: Body
and Knowledge in Social Anthropology) Beograd: BIGZ.
131

79.

Petri B. (2005) Citation practices in student academic

writing. Unpublished doctoral dissertation. Budapest:
Eotvos Lorand University.

80.

Petrovi R. (1987) Etniki apsekt i migracije, Beograd:

IIC SSO.

81.

Petrovi R. (1991) Demografske osobenosti razvoja

Kosova i etnike prilike, u zborniku: Srbi i Albanci u XX
veku, Beograd: SANU

82.

Poznanski K.Z. (2000) The Morals of The transition:

Decline of Public Interest and Runaway Reforms in
Eastern Europe, in: Antohi, S. and V. Tismeneanu (eds.)
Between Past and Future: The Revolutions of 1989 and
their Aftermath. Budapest: CEU Press.

83.

Roncevic B. (2002) Path from the (Semi)Periphery to the

Core: On the Role of Socio-Cultural Factors. In: IES
Proceedings 1.1(November).

84.

Santos, Boaventura de Sousa (2003) The World Social

Forum: Toward a Counter-Hegemonic Globalization
presented at the XXIV International Congress of the Latin
American Studies Association, Dallas, 27-29 March, 2003
(http://www.choike.org/documentos/wsf_s318_sousa.pdf)

85.

Santos, Boaventura de Sousa (2004) Interview with

Boaventura de Sousa Santos (conducted by Roger Dale
and Susan Robertson), Globalisation, Societies and
Education, Vol 2(2) July 2004

132

86.

Sassen S. (2003) The feminisation of survival alternative global circuits. In: Morokovasic-Muller, U.
Erel, Shinozaki K. (eds.) Crossing Borders and Shifting
Boundaries. Vol. I, Opladen:IFU.

87.

Slavova K. (2001) Looking at Western Feminism through

the Double Lens of Eastern Europe. (manuscript)
Lecture at the Central European University. Budapest.

88.

Somach, S. (2011): Other Side of the Gender Equation:

Gender Issues for Men in the Europe and Euriasia
Region, USAID Report.

89.

Spehar, A. (2012) European Union and Western Balkans:

What Prospect for Gender Equality?, in: Kersten-Pejani
R., Rajili S. and Voss Ch. (eds.): Doing Gender Doing
Balkans, Berlin:Kubon and Sagner GmbH.

90.

Stanley, L. and S. Wise (2000): But the Empress has no

clothes! Some awkward questions about the missing
revolution in feminist theory. Feminist Theory, Vol 1 (3).

91.

Stiglitz J. (2003) The Roaring Nineties: Seeds of

Destruction. London: Penguin Books.

92.

obot, A. (2012) Utemeljivanje rodnog pitanja u srpskoj

sociologiji, Socioloki pregled, Vol. XLVI no. 34

93.

Tallos A. (2001) Womens Strategies of Self-Defenses in

the Workplace - Responses to Subordination in Post1989 Hungary. MA thesis. Budapest: CEU Budapest.

133

94.

Todorova M. (1997) Imagining the Balkans. Oxford:

Oxford UP.

95.

Tomi, S. (2014) Realizam i stvarnost: nova tumaenja

proze srpskog realizma iz rodne perspektive, Beograd: Alfa
univerzitet
(https://www.academia.edu/7800874/Realizam_i_stvarn
ost_nova_tuma%C4%8Denja_proze_srpskog_realizma_iz
_rodne_perspektive_www.fsj.edu.rs_fajlovi_Svetlana3_pr
int.pdf) .

96.

Tunkrova, L. (2010): The The EU Accession Process and

Gender Issues: Central Europe and Turkey, Paper prepared
for the Conference Fifth Pan-European Conference on EU
Politics, Porto, Portugal 23-26 June 2010.

97.

UNFPA (2010) Emerging Population Issues in Eastern

Europe and Central Asia: Research Gaps on
Demographic Trends, Human Capital and Climate
change. http://www.unfpa.org/sites/default/files/pubpdf/bmsablon.pdf.

98.

Vujadinovi, D. (2012) Feministika perspektiva u

sociologiji u Srbiji Socioloki pregled, Vol. XLVI no. 34.

99.

Vukovi, L. i Trivunac S. (1998) Feministika grupa

ena i drutvo, u Blagojevi M. (prir.) Ka vidljivoj
enskoj istoriji: enski pokret u Beogradu 90-tih,
Beograd: Centar za enske studije

100. Wallerstein, I. (1979) The Capitalist World Economy.

Cambridge: Cambridge University Press.
134

101. Weiner E. (2004) Imperfect Vision: Failing to See the

Difference Of Central and East European Women. In:
Frunza, Mihaela and Theodora-Eliza Vacarescu (eds.):
Gender and the (Post) East/West Divide.
http://www.genderomania.ro
102. Wessely A. (1996) The Cognitive Chance of Central
European Sociology. Replika, Special Issue: Colonization
or Partnership? Eastern Europe and Western Social
Sciences, Budapest
103. Wickramasinghe M. (2006) An epistemology of gender
An aspect of being as a way of knowing. Womens
Studies International Forum 29.
104. Wohrer V. (2004) Boder Crossers: Gender Discourses
Between East and West. In: Frunza, Mihaela and
Theodora-Eliza Vacarescu (eds): Gender and the (Post)
East/West Divide. http://www.genderomania.ro
105. Wolff L. (1994) Inventing Eastern Europe: The Map of
Civilization on the Mind of the Enlightenment. Stanford:
Stanford UP.
106. Young, B. (2005) Globalization and Shifting Gender
Governance Order(s). Journal of Social Science
Education, (2)
107. Zarycki, T. (2014) Ideologies of Eastness in Central and
Eastern Europe. Routledge Series on Russian and East
European Studies: Routledge.

135

SAETAK

Ova knjiga predstavlja nastavak rada na idejama o

poluperiferiji koje sam razvijala poslednjih desetak godina u
nizu publikacija, ukljuujui i knjigu Knowledge Production at
the Semiperiphery: A Gender Perspective (2009). Osnovni
motiv za pisanje ove monografije bio je taj to je, s jedne
strane, veina mojih radova na engleskom jeziku, i zato
nedovoljno dostupna irem krugu strune i naune javnosti u
Srbiji, a s druge strane, to ovde idem korak dalje u razvoju
onoga to nazivam teorija poluperiferijalnosti. Ova teorija,
koja je vrsta zasnovane teorije (grounded theory) predstavlja
sintezu razliitih istraivakih nalaza, i to u longitudinalnoj
perspektivi, to omoguuje jo vre i pouzdanije zakljuke o
tome ta se dogaa sa rodnim reimima u periodu tranzicije.
U Predgovoru knjige iznosim genezu nastajanja ideje i
istoriju intelektualnih trajektorija koje su prethodile otkriu
poluperiferije, posebnosti rodnih reima na poluperiferiji, a
onda i poluperiferijalnosti kao ireg drutvenog fenomena.
Artikulacija, teorije poluperiferijalnosti, poiva na empirijskim
137

istraivanjima rodnih reima, kao i na mojim iskustvima

vezanim za sprovoenje javnih politika u zemljama na
poluperiferiji Evrope.
Prvi deo knjige je posveen objanjavanju problema
neadekvatnosti postojeeg teorijskog znanja kojim se pokriva
poluperiferija i njeni rodni reimi, i sistemu nesporazuma koji
su izraeni u Istono-Zapadnoj feministikoj debati koja jo
uvek traje. Potom sledi navoenje teorijskih linija miljenja
koje su vaan argument u prilog zasnivanja i razvoja teorije
poluperiferijalnosti.
U samom obrazlaganju onoga to nazivam koordinate
teorije poluperiferijalnosti, insistiram na tome da pomeranje sa
poluperiferije ka poluperiferijalnosti omoguuje saznajni
iskorak. Umesto da fokus bude na teritorijalnom, lokacijskom,
geografskom, geostratekom razumevanju poloaja pojedinih
zemalja, postoji mogunost da se pree na jo dublji nivo, pri
emu poluperiferijalnost podrazumeva sistem strukturalnih
dispozicija drutava na poluperiferiji, koji stoji u vezi sa
njihovom lokacijom i teritorijalnoscu, ali koji see u dubinu
njihovog naina funkcionisanja. Osnovne karakteristike
poluperiferijalnosti su sledee: smetenost izmeu centra i
periferije; trajno zaostajanje za centrom; ambivalencija prema
centru; izrazita hibridnost; izrazita procesualnost i nedovoljna
strukturacija; izraeni dijahroniciteti i veoma usloenjene
temporalnosti; nemogunost da sebe razume jer je fragmentirana
i nema iru perspektivu; sklonost ka samo-kolonizaciji u odnosu
na centar. Poluperiferijalnost nije samo koncentrisana na
138

odreenoj teritoriji, ve postoji kao fraktalni sistem centara,

poluperiferija i periferija. Kljune karakteristike poluperiferije
koja prolazi kroz tranziciju su podcenjivanje vrednosti i
devastacija svih resursa; raz-razvoj i viak ljudi.
U poglavlju koje se odnosi na rodne reime na
poluperiferiji, odreujem njihove etiri bitne karakteristike
koje stoje u najuoj vezi sa poluperiferijalnou:
intenzivno troenje enskih resursa i u javnoj i u
privatnoj sferi
postojanje samo/rtvujueg mikro-matrijarhata
(SMM)
postojanje krize maskuliniteta
izrazito jake patrijarhalne ideologije.
Zatim, koristei rezultate empirijskih istraivanja,
pokazujem kako se konkretizuju ove karakteristike rodnih
reima u svakodnevnom ivotu na poluperiferiji. Time izvlaim
vertikalu od globalnog, preko poluperiferije, do individualnog.
Na kraju, u poslednjem poglavlju koje nosi naziv Rodne
politike na poluperiferiji: pobuna konteksta, bavim se
problemom nedovoljne teoretizacije rodnih politika na
poluperiferiji, to je usko povezano i sa njihovom dekontesktualizacijom, kao i de-historizacijom. Pokuavajui da,
opet na osnovu temeljnog ekspertskog istraivanja (12 zemalja, 10
godina praenja rodnih projekata), doprinesem projektu
teoretizacije rodnih politika, formuliem polje rodnih politika,
kao specifino polje drutvenih intervencija, koje ima svoju
139

imanentanu logiku u odreenom kontekstu, i koje se sastoji od

niza pomeranja, odnosno koraka u procesu irenja i drutvenog
uenja o poeljnim intervencijama. Razumevanje konteksta
intervencije, iz perspektive teorije poluperiferijalnosti, omoguuje
bolje razumevanje ogranienja i time pospeuje efekte rodnih
politika.

140

SUMMARY

Marina Hughson
The Semiperiphery and Gender: The
Rebellion of the Context
This monograph is following a path I have established over
a decade ago, in dealing with the phenomena of the
semiperiphery. It is a step forward toward defining what is
named here as: theory of semiperipheriality. The major idea is
that it is necessary to move from a geographical and material
connotation of the semiperiphery, to identification of its
structural characteristics, which come out from its positionality,
being between the core and the periphery. However, based on my
previous research and extensive experience, through expert
projects related to the European semiperiphery, and mainly
postsocialist countries, I try to draw conclusions on structural
dispositions of the semiperiphery. In the Introduction, I map out
my intellectual trajectories that led to defining the theory of the
141

semiperipheriality. In the second part, under the title What is

the theory of the semiperipheriality for? I try to explain how the
East-West debate is still going on, and how the global knowledge
hierarchies, including feminism, exclude the critical views of
Eastern European feminists. The epistemic consequence of such
exclusion is profound distortion of knowledge. Further on, I claim
that the project of defining this theory is in line with the creation
of world-centered-knowledge (Connell, 2014), since it actually
allows for the theoretical connection of the semiperipheral
societies to the global neoliberal developments. In the following
chapter I draw the major coordinates of the theory of the
semiperipheriality, including: positionality between the core and
the periphery which leads to the mixture of both; lagging
behind; hybridity; diachronicities; de-development and
surplus of humans. In the next chapter I explicitly deal with
gender regimes at the semiperiphery and their characteristics
which can be connected to the semiperipheriality of societies in
question. I introduce two concepts: self/sacrificing micromatriarchy, and the masculinity crises, to explain how the
dynamics of gender regimes is being shaped largely by wider
social processes taking place at the semiperiphery, and in fact
being created by semiperipheriality as such. In the last chapter,
under the title: Gender policies at the semiperiphery: the
rebellion of the context I discuss why the semiperipheral
perspective is essential for understanding what works and what
does not work in the domain of gender policies. Based on my
recent analysis, where I compared gender related projects in 12
countries in Eastern Europe and the Western Balkans during ten
142

years, I develop a model under the name of gender equality

policy field, and identify the movements and developments in
that field over the time. I also show how the success of the policy
project is related to the proper contextualization. Momentum for
some gender equality intervention changes, according to a certain
cycle, and the success is also highly dependent on that
momentum. Finally, I conclude that as much as innovativeness
and enthusiasm for gender equality have shaped the policy field
in the countries of the semiperiphery, that much the features of
the semiperipheriality, including the existence of facade
democracies, within the cartography of global financial
capitalism, actually shape the scope and possibilities of policy
intervention.

143

O AUTORKI

Marina Hughson (Hjuson) je sociolokinja, nauna

savetnica u Institutu za kriminoloka i socioloka istraivanja u
Beogradu i radi na potprojektu vezanom za socijanu inkluziju.
Bavi se istraivanjima u oblasti enskih, rodnih i studija
maskuliniteta, jo od druge polovine 80-tih. Marina je 1991.
doktorirala na feministikoj temi, koju je objavila kao svoju prvu
knjigu (ene izvan kruga: profesija i porodica, ISIFF: 1991).
Ona je autorka preko 120 naunih publikacija iz oblasti rodnih
studija, ukljuujui i vei broj knjiga. Kao profesorka univerziteta
radila je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i bila gostujui
profesor u Nemakoj, Maarskoj (CEU), Austriji, kao i u
zemljama regiona. Bila je predsednica Sociolokog drutva Srbije
i trenutno je predsednica Sekcije za feministika istraivanja i
kritike studije maskuliniteta. Kao nacionalna ekspertkinja za
rodnu ravnopravnost uestvovala je u kreiranju svih vanijih
nacionalnih dokumenata iz ove oblasti. Kao meunarodna
ekspertkinja radila je za Evropsku komisiju (koautorka ENWISE
Report-a), Evropski parlament (studija o enama na Balkanu,
145

koja je posluila kao osnova za Rezoluciju EP), UN DP, UNIFEM,

UN Women, USAiD, NDI, SIDU, IFAD, kao i za vlade u regionu.
Marina je radila na ekspertskim projektima vezanim za rodnu
ravnopravnost u 15-ak zemalja. Ona je bila jedna od liderki
enskog pokreta 90-tih godina i osnivaica veeg broja enskih i
civilnih organizacija (Centra za enske studije, AIN-a,
Beogradskog kruga, Centra za demokratiju, enske stranke itd),
kao i incijatorka prve feministike post-komunistike
konferencije, u Beogradu 1994. godine, i prvog Foruma
nevladinih organizacija u Srbiji (1998). Njene najnovije knjige
ukljuuju: Knowledge Production at the Semiperiphery: A
Gender Perspective (IKSI, 2009), Rodni barometer u Srbiji:
razvoj i svakidanji ivot (UN Women, 2013) kao i ko-ureivanje
knjige Rethinking Transnational Men: Beyond, Between and
Within Nations (Routledge, 2013). Njena polja interesovanja u
ovom trenutku vezana su za poluperiferiju, maskulinitete,
proizvodnju znanja, rodne politike i svakidanji ivot.

146

CIP - ,
305-055.1/.2
, , 1958Poluperiferija i rod: pobuna konteksta / Marina Hughson. Beograd : Institut za kriminoloka i socioloka istraivanja,
2015 (Beograd : Pekograf). - 146 str. ; 21 cm
"Ova monografija je nastala kao rezultat rada na projektu IKSI,
(projekat No 47011), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i
tehnolokog razvoja." --> str. 11. - Tira 500. O autorki: str. 145-146. - Napomene i
bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija:
str. 121-135. - Summary: The Semiperiphery and
Gender: the Rebellion of the Context.
ISBN 978-86-83287-83-3
a) b) -
COBISS.SR-ID 214036492