Prikazivanje identiteta u

postdramskom diskursu i
eksperimentalnoj poeziji

______________________________________________________________________
Dubravka uri

Drame Ivane Sajko i tekstualna produkcija

Ainove kole poezije i teorije
U ovom tekstu baviu se odnosom takozvanih malih postsocijalistikih kultura
prema savremenim radikalnim tekstualnim praksama. Kao primeri u analizi
posluie mi hrvatska kultura i postdramska tekstualna produkcija savremene
spisateljice Ivane Sajko i srpska kultura i eksperimentalna tekstualna praksa autorki
okupljenih oko projekta Ainove kole poezije i teorije. Ove eksperimentalne prakse
posmatram kao efekat globalizacije u kontekstima takozvanih malih nacionalnih
kultura koje se (re)konstituiu u uslovima postsocijalizma. Polazim od teze da se
spisateljske prakse koje se mogu oznaiti kao eksperimentalne, u kojima jezik nije
transparentan, u kojima ne nalazite pravolinijsku naraciju, tee postavljaju u
sredite kulturalnih praksi malih kultura. Pokuala bih da odgovorim na pitanje
zato je tako.
Poslednjih tridesetak godina jedna od najznaajnijih tendencija je da se proire
kanoni nacionalnih knjievnosti i da se u njih ukljue autori i autorke koji su u
prethodnom periodu bili iskljueni. Kada se govori o iskljuivanju ili marginalizaciji
na udaru su bile spisateljice i pesnikinje, kojih gotovo da nije bilo u knjievnim
kanonima kako velikih tako i malih kultura. Kanoni su iskljuivali i
eksperimentalne knjievne prakse i prakse drugih marginalnih grupa (seksualne,
etnike, itd. manjine). Mape knjievnosti su se uglavnom izmenile kada su u pitanju
razvijene zemlje (Prvog sveta), a slini napori se ine i u zemljama Drugog sveta
(postsocijalistike zemlje). Ipak ovaj proces je u nekim kulturalnim kontekstima
otean i jo uvek je nemogui poduhvat. Sredinji status knjievosti je u takozvanim
malim kulturama osiguran time to knjievnost jo uvek ima najvaniju ulogu u
konstituisanju kolektivnog nacionalnog identiteta, zato se kanon jo uvek pomno
uva i nadgleda. Kada se i ako se knjievnice i eksperimentalni pisci/spisateljice
uopte pominju, uvek se postavljaju na margine kanona kao manje vane, a
ponekad i kao sasvim beznaajne figure.1 Iskljuivanje iz kanona i marginalizacija
odreenih praksi onemoguava realizaciju slinih praksi u aktuelnosti sadanjeg
trenutka.
Da bi eksperimentalne spisateljske prakse uopte bile mogue, spisateljice iz
tranzicijskih, postsocijalistikih zemalja poput Srbije i Hrvatske, moraju ili da rade
izvan svog kulturnog konteksta (kao to je to bio sluaj sa Ivanom Sajko) ili da
konstruiu, feministikom terminologijom reeno, bezbedan prostor (kao u sluaju
autorki okupljenih oko Ainove kole poezije i teorije). 2
Postsocijalizam, tranzicija
i postjugoslovenski kulturni prostori: skica
1 Videti moje izlaganje na kongresu estetike u Ankari, jula 2007.

Da bih objasnila status eksperimentalnih praksi, najpre u ukratko razmotriti

opte odlike postjugoslovenskih kultura, pozivajui se na interpretacije Renate
Jambrei Kirin i Tvrtka Vukovia.
Bavei se savremenom proznom produkcijom spisateljica Dubravke Ugrei,
Slavenke Drakuli i Dae Drndi, hrvatska feministika teoretiarka Renata
Jambrei Kirin je na poetku teksta Egzil i hrvatska enska autobiografska
knjievnost 90ih pisala:
Pisanje u i o ezgilu, o pripadanju i izopenosti, o prisilnom i voljnom odmicanju
od domovine kao teme i sudbine, u junoslavenskim se knjievnostima
suprotstavlja dominantnoj poetizaciji i narativizaciji etniki motiviranih osjeanja
ponosa, privrenosti, lojalnosti (ili pak zazora) prema pojedinim krajevima i
narodima. 3
Opisujui klimu hrvatske kulture devedesetih godina 20. veka, Jambrei Kirin je
ukazala na jednoglasje nacionalne homogenizacije, koja se odigravala i u
knjievnosti iskljuivanjem autorki i autora koji nisu uestvovali u dominantnom
diskursu. S druge strane, pesnik i teoretiar poezije Tvrtko Vukovi u tekstu to je
stvarno u stvarnosnom pjesnitvu Etika itljivog teksta, bavei se poezijom
devedesetih u Hrvatskoj, zapisao je:
Pojavivi se potkraj prolog tisuljea, stvarnosno pjesnitvo bjelodani
taj napor i to ne samo medijskim strategijama nego i nainima oblikovanja
knjievnog teksta. Zamren odnos koji u tom smislu lirski mimetizam
uspostavlja sa zbiljom novog drutvenog i ekonomskog poretka i njegovim
kulturno-trinim zakonitostima rezultirala je posebnostima kako u
postupanju s knjigom kao proizvodom tako i u postupajnu s jezikom kao
spisateljskim materijalom. U usporedbi s pjesnitvom kvorumakog
narataja
korijenit
zaokret
uinjen
je
zaboravom
kljune
poststrukturalistike i openito antiesencijalistike teze saete u
Derridaovoj izreci: izvantekstualno ne postoji. 4
2 elela bih ovde da ukaem na tekst Natae Govedi Trauma apatije: dvije dramatiarske
postjugoslovenske Nigdine (Ivana Sajko i Biljana Srbljanovi) u njenoj knjizi Etike biljenice
O revoltu i brinosti, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb 2005, str. 79-105. Autorka uzima
spisateljice iz srpske i hrvatske kulture koje rade u domenu dramske, odnosno, postdramske
tekstualnosti ali koje pripadaju sasvim suprotnim umetniko-spisateljskim kontekstima. S
druge strane, ja se bavim spisateljicama koje ne deluju u okviru istog umetnikog roda, ali
deluju u kontekstima analognih eksperimentalnih tekstualno-pesnikih, tj. tekstualnopostdramskih praksi.

3 Renata JambreiKirin Egzil i hrvatska enska autobiografska knjievnost 90ih, u: Re, br.
61.7, mart 2001, str. 175. Prethodna verzija teksta objavljena je u sarajevskom Novom
izrazu br. 8, 2000, str. 3-20.

4 Tvrtko Vukovi, to je stvarno u stvarnosnom pjesnitvu Etika itljivog teksta, u:

Postmodernizam, iskustva jezika u hrvatskoj knjievnosti i umjetnosti, Zbornik radova II.
znanstvenog skupa s meunarodnim sudjelovanjem, Zagreb 29.XI. 30. XI. 2002., str. 149150.

Vukovi kontrastira dominantnu struju kvorumakog pesnitva iz osamdesetih

godina kojoj je kulturalni kontekst bio pozno socijalistiko drutvo, sa stvarnosnom
poezijom devedesetih kao dominantnom formacijom postsocijalizma. Po Vukoviu,
kvorumaki projekt dekonstruira mit o prirodnoj povezanosti jezika i realnosti i
autorefleksivnu modernistiku zatvorenost oznaiteljskog sistema. Kvorumai
razotkrivaju mehanizme i tehnike kojima se slue prilikom posredovanja materijalne
zbilje. 5 Nasuprot tome, stvarnosno pjesnitvo je uvek narativno i svoju grau
doslovno fabulira koristei prednosti pripovednog anra. Dobija se utisak da
protagonisti ove poezije veruju u transparentnost jezika i samorazumljivost
svakodnevne zbilje. Koristei bartovsku terminologiju, Vukovi o ovom pesnitvu
govori kao o itljivim tekstovima ija se itljivost dodatno osigurava privoenjem
lirskog modusa epskom. 6
Na reeno, moglo bi se rei da se narativna poezija, odnosno drama, oslanjaju na
iluzionistiko-mimetiki postupak koji je efekat retorikih moi jezika, tj. posledica
sasvim odreenog naina korienja jezika u poeziji, prozi ili drami kao prozirnog
medija, tj. sredstva u komunikaciji. itljivi (prozirni) tekst nam daje gotova znaenja
koja mi kao potroai/potroaice bespotedno i bez razmiljajna moemo troiti. U
kontekstu postsocijalistike obnove nacionalnog identiteta i graanskog drutva,
ova upotreba jezika u poeziji, prozi i drami postaje bitna konstitutivna odlika
knjievne proizvodnje. U nastavku teksta pokuau da odgovorim na pitanje kako u
takvim uslovima nastaju eksperimentalne knjievne prakse Ivane Sajko i autorki
Ainove kole poezije i teorije.
Postdramska tekstualnost Ivane Sajko
Dramska spisteljica Ivana Sajko u jednom intervjuu je istakla da je karijeru poela
tako to je ulagala u prevoenje drama kako bi mogla svojim radom biti prisutna na
evropskoj sceni. Njen rad u Hrvatskoj nije bio odmah prihvaen. Feministika
kritiarka i teoretiarka Lada ale Feldman objanjava promenu sopstvenog stava
prema autorki. Ona je 1996. godine u tekstu Postoji li suvremeno hrvatsko dramsko
ensko pismo? u asopisu Republika br. 3-4 pisala o hrvatskoj dramskoj
spisateljskoj sceni devedesetih, ali se nije bavila Ivanom Sajko. O istoj temi je
govorila u Grenoblu 2000. godine, ali je opus Ivane Sajko ponovo izostavljen iz
razmatranja. ale Feldman pie:
U Grenobleu, sam, meutim, imala prilike vidjeti japansko
postkolonijalno-feministiki usmjereno uprizorenje Euripidove Medeje, koje
me vratilo posve zanemarenom tekstu mlade hrvatske autorice, Ivane
Sajko, Biljeke s odigrane predstave: Arhetip Medeja, monolog za enu
koja ponekad govori, nagnavi me da uvidim kako sam, osjetivi

5 Tvrtko Vukovi Svi kvorumai znaju da nisu kvorumai, Disput, Zagreb, 2005, str. 52.
asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 136

6 Videti beleku 4, str. 151.Zenike sveske 137

iscrpljenje svojih itateljskih ambicija, bila prilino nepravedna, to vie to

se i u tome tekstu, kako mi se pokazalo, dalo razvidjeti (post-dramsko)
krianje metateatarskih strategija i femininih, a moda i feministikih
preokupacija. 7
Vano mi je da na ovom mestu skrenem panju na fukoovsku teoriju diskursa.
Naime, u svakoj kulturi postoje diskursi koji opisuju, odreuju i definiu ta je po
pitanju kulturalne proizvodnje mogue, ta je dozvoljeno a ta nije. Diskursi kulture
omoguavaju da se jedna teorijska, kritiarska ili knjievna praksa pojavi ili
onemoguavaju njihovo pojavljivanje. Tako su srpska i hrvatska kultura tokom
devedesetih godina u prvi plan stavile kulturalne prakse koje neguju transparentne
jezike, koji su vani u konstrukciji postsocijalistikog (jedno)nacionalnog identiteta.
Zato
su
prakse
zasnovane
na
transnacionalnim
modelima
aktuelnih
eksperimentalnih praksi kao efektima globalizacije, nastajale izvan dominantnih
praksi nacionalne kulture. Mogue je, da se posluim tezama Tvrtka Vukovia, ovaj
proces objasniti promenjenim drutveno-politikim i ekonomskim prilikama:
raspadom zemlje u ratovima koji su voeni devedesetih i konstituisanjem, makar u
intenciji, ako ne i u realnosti, jednonacionalnih drava, zatim prelaskom sa
socijalistike kontrolisane trine ekonomije na kapitalistiku trinu ekonomiju i sa
socijalistikog jednopartijskog dravnog ureenja na demokratski viepartijski
sistem. Pored toga, uslovi rata (Hrvatska) i sankcije (Srbija) onemoguili su da se
ove kulture odmah ukljue u savremene tranzicijske tokove.
O problemu takozvanih malih kultura i njihove umetnike proizvodnje pisao je
Goran Sergej Prista u Pogovoru za knjigu dramskih tekstova Ivane Sajko
Smaknuta lica etiri drame o optimizmu:
ak ni najzagrieniji osporavatelji suvremenosti hrvatske drame u
razliitim razdobljima aktualne dramske produkcije ne mogu porei tezu
da je ona u hrvatskom kontekstu ipak nosila klice mogueg suvremenog
teatra, a razloge njegovom stalnom kanjenju treba traiti prvenstveno u
specifinostima repertoarne politike koja aktualnu hrvatsku dramu, osim u
sluajevima njene politike angairanosti, rijetko ili nikad nije iznjedrila
kao nositelja suvremene poetike misli u aktualnoj proizvodnji teatra. 8
Prista definie pojam savremenosti kao pripadnost razmeni drutvenih ideja i
praksi koje obeleavaju aktuelni trenutak izvan uskog socijalnog, ideolokog,
kulturalnog ili produkcijskog konteksta. Smetajui Sajko u kulturalni kontekst,
Prista pie o diskontinuitetu kontinuiteta, kako kae, imaginacije savremenog
teatra u hrvatskoj drami kao pokuaj idejiranja, barem na papiru, jednog
suvremenog teatra kojem usporednice moemo nai u suvremenoj, u domaoj
7 Lada ale Feldman, Meditacije Medeje, u tematu ensko pismo belo pismo ensko
pisanje i ensko pismo u devedesetim godinama, priredila Jasmina Luki, u : Sarajevske
sveske, br 2, Sarajevo 2003, pretampano u knjizi Lada ale Feldman, Femina Ludens,
Disput, Zagreb 2005. ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 138

8 Goran Sergej Prista, Predgovor, u: Smaknuta lica etiri drame o optimizmu, Meandar,
Zagreb, 2001, str. 151-152.

refleksiji opeprihvaenoj nedramskoj produkciji. 9On pominje rane radove Kalmana

Mesaria, Kamova i Krlee na poetku 20. veka i oljana, Ivia, najdera, Matana
na njegovom kraju.10
Mnogi e istai da Ivana Sajko ne pripada aktuelnom nacionalnom teatru. Tako e
uvod u jedan intervju sa ovom autorkom poeti reima:
Ivana Sajko je rijetka domaa biljka. ena koja ivi iskljuivo od pisanja,
popularnija je u svijetu nego doma. () Njezine tri drame Arhetip: Medeja,
ena-bomba i Europa nakon to su igrane u 15-ak zemalja svijeta,
konano e svoje institucionalne praizvedbe imati i u Hrvatskoj ()11
Rad Ivane Sajko pripada postdramskom teatru i da bi se on shvatio, potrebno je
znati iri evropski kontekst, stoga u se najpre pozabaviti njime.
Tokom devedesetih godina 20. veka dolazi do vane pozorine tendencije o kojoj
podrobno pie nemaki teoretiar Hans-Thies Lehmann u knjizi Postdramsko
kazalite. Po njemu, mnogi savremeni dramski pisci i spisateljice stvaraju, uz
razliite stupnjeve zadravanja dramske dimenzije, tekstove u kojima se jezik ne
pojavljuje kao govor likova - ukoliko jo postoje likovi koji se mogu definirati - nego
kao autonomni kazalini element.12 Ovaj teoretiar navodi niz savremenih autora,
poput Ginka Steinwacha koji svojim kazalitem kao oralnom ustanovom pokuava
oblikovati scensku realnost kao potencijalnu poetsko-osetilnu zbilju jezika. Elfride
Jelinek je skovala pojam suprotstavljenih govornih povrina (Sprahflache) da bi
objasnila o emu se tu radi. Njena formula ukazuje na suprotstavljanje dubinskim
dimenzijama likova koji govore, a to upuuje na mimetiku iluziju. Lehmann
opovrgava zamerku ovom tipu teatra i smatra da se tu ne radi o nedostatku
interesovanja za oveka, ve o promenjenom pogledu na njega. On smatra da pre
nego to se postdramski organiziranim tekstovima utvruje nedostatak definirane
slike ovjeka kao takvog, trebalo bi ispitati kakve se nove misaone i predodbene
mogunosti za pojedinaan ljudski subjekt u njima skiciraju.13
Postdramsko pozorite se suprotstavlja evropskoj tradiciji dramskog pozorita, o
kojem se misli kao o pozoritu drame a sutinski ga odreuju kategorije
9 Ibid., str. 153.

10 Videti fusnotu 8. str. 152.

11 Videti: Interview: Ivana Sajko, http://www. teatar.hr/vijesti/drama/161.Zenike sveske 139

12 Hans-Thies Lehmann, Postdramsko kazalite, s njemakog preveo Kiril Miladinov, CDU,

Zagreb i TkH, Beogard, 2004, str.17.

13 Ibid, str. 17.

oponaanje i radnja. Dramsko pozorite je pod prevlau teksta. Lehmann

objanjava da je u pozoritu novog veka predstava uvek bila uglavnom deklamacija
i ilustracija napisane drame. I kada su se pridruivali i prevladavali muzika i ples,
tekst je ostajao odreujui u smislu narativnog i misaonog totaliteta.1414Dramsko
pozorite se bavilo stvaranjem iluzije, elelo je da uspostavi fikcionalni kozmos.
Lehmann objanjava da su celovitost, iluzija, reprezentacija sveta u podlozi modela
drama, a dramsko pozorite, obratno, svojom formom potvruje celinu kao model
realnoga. Dramsko pozorite nestaje kada ti elementi vie nisu regulativni princip
nego predstavljaju samo jo jednu od moguih varijanti ove umetnosti. Postdramski
teatar ima korene u istorijskim avangardama koje se pojavljuju oko 1900. godine, ali
autori koji deluju u njima ipak su sauvali ono to je bitno za dramsko pozorite,
uprkos svim inovacijama. Pozorini oblici koji su nastali i dalje su sluili, sada
moderniziranom, prikazivanju tekstualnih svetova i dovodili su u pitanje samo
zastareli model pozorine reprezentacije i komunikacije. Lehmann istie da do
preokreta dolazi od sedamdesetih godina 20. veka, irenjem medija u
svakodnevnom ivotu. To je dovelo do pojave nove forme pozorinog diskursa koju
ovaj autor naziva postdramskim pozoritem.
U postdramskom pozoritu zahteva se da na mesto sjedinjavajue i zakljuujue
percepcije mora stupiti otvorena i rasprena. Na taj se nain prikazuje simultano
mnotvo znakova kao udvostruenje zbilje: ono naizgled oponaa zbrkanost realnog
svakodnevnog iskustva. S tim takorei naturalistikim pozicioniranjem povezana je
i teza da autentian nain na koji bi pozorite moglo svedoiti o ivotu ne nastaje
postavljanjem neke artistike makrostrukture koja proizvodi koherentost kao to je
to drama. Lehmann navodi rei belgijske dramaturkinje Marianne van Kerkhoven,
koja je povezala nove pozorine jezike sa teorijom haosa, koja pretpostavlja da se
realnost sastoji pre od nestabilnih sistema nego zatvorenih krunih tokova i da
umetnost na to mora odgovoriti nejednoznanou, polivalentnou i simultanou,
a pozorite dramaturgijom koja vie utvruje delimine strukture nego celovite
obrasce.15 Poredei strukturu klasinog dramskog pozorita sa postdramskim,
Lehmann pie da je u postdramskog teatru prisutan princip ekvivalencije pre nego
kontigviteta, kakav postavlja dramska naracija, to znai da je A povezano sa B, a B
sa C, i oni ine neki niz ili sekvencu. Umesto toga imamo disparatnu heterogenost u
kojoj, kako se ini, svaki detalj moe stupiti na mesto nekog drugog. On objanjava:
Status teksta u novom kazalitu stoga se moe opisati pojmovima
dekonstrukcija i polilog. Kao i svi elementi kazalita, jezik doivljava desemantizaciju. Ne tei se dijalogu nego mnogoglasnosti, polilogu.
Raspadanje smisla samo, dakle, nije besmisleno. Ono, na primjer, parodira
nasilje kolairanog jezika medija, nasilje koje se pokazuje kao moderna
verzija enkratikog jezika, jezika moi i ideologija. 16

14 Ibid., str. 21. asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 140

15 Ibid., str. 108.

16 Ibid., 196-197.Zenike sveske 141

Piui o jeziku kao izloenom objektu, on objanjava da Princip izlaganja osim

tijela, gestike, glasa obuhvaa i jezini materijal te zadire u predstavljaku funkciju
jezika; umjesto jezikog pred-stavljanja stvari, postavljanje glasova, rijei,
reenica, zvukova, kojima manje upravlja neki smisao, a vie scenska kompozicija,
vizualna, a ne tekstualno orijentirana dramaturgija. Rez izmeu bitka i znaenja
djeluje okantno: neto se eksponira sa svom prijekou sugerirane vanosti - ali
zatim ne doputa prepoznavanje oekivanog znaenja.
Ideja izlaganja jezika ini se paradoksalnom. No ipak najkasnije od kazalinih
tekstova Gertrude Stein imamo primjer kako jezik pomou tehnika varijacije koja se
ponavlja, razdvajanja neposredno plauzibilnih semantikih spojeva, pomou
privilegiranja formalnnih aranmana po sintaktikim ili glazbenim principima
(zvukovna slinost, aliteracija, ritmine analogije) gubi na imanentnoj teleolokoj
smislenosti i vremenitosti te se moe prispodobiti izloenom objektu.17
Rad Ivane Sajko je po osobinama blizak i novoj britanskoj drami devedesetih, 18
koja bi se takoe mogla podvesti pod pojam postdramskog teatra. Poput Sarah
Kane, Sajko se poigrava razliitim likovima, konstruie razliite glasove koji se
meaju dok se njeni tekstovi razvijaju, kao primer navodim stihove:
Medeja, gdje si sakrila oruje?
Gdje ti je oruje?!
Pokai ruke!
to skrivau rukama?!
Evo, evo mojih ruku; prazne, bez otisaka,
evo mojih grudi; uplje, bez otisaka,
evo mog trbuha, mog vrata, moje kime, mojih
stopala; sve bez otisaka.19
U tekstu Biljeke s odigrane predstave: Arhetip: Medeja. Monolog za enu koja
ponekad govori, referira se na Euripida, pisca navodnih feministikih sklonosti20 i
dramu Medeja. Reference na antiku dramu Sajko koristi u kontekstu savremenog
drutva i njegovih konstrukcija enskosti. Drama je hibridno eksperimentalna.
Poevi od naslova artikulie se kao drugostepeni jezik u odnosu na prvostepeni
17 Ibid., str. 198.

18 Videti knjigu Aleks Sierz, In-Yer-Face Theatre - British Drama Today, Faber and Faber,
2000. Videti i Tijela u opingu - Izbor iz suvremene britanske drame, priredili Nedad
Ibrahimovi i Damir Arsenijevi, u:Razlika/Differance, posebno izdanje, I, II i III tom, br. 6/7/8,
Tuzla, 2004.

19 Biljeke s odigrane predstave: Arhetip Medeja Monolog za enu koja ponekad govori, u:
Ivana Sajko, ena-bomba, Meander, Zagreb, 2004, drugo izdanje 2005, str. 14. asopis za
drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 142

20 Ovu frazu koristi Lada ale Feldman u pogovoru ove knjige, videti beleku 7, str. 123.

jezik zamiljene odigrane predstave. Lik junakinje Medeje, lik glumice koja glumi
dramski lik i lik spisateljice se meaju tako da nismo sigurni kad ko govori. Drama
(postdramski) dovodi u pitanje ideju o vrsto postavljenim, jasnim dramskim
likovima. Feministiki diskursi su omoguili da se u ovom tekstu tretira podreena
uloga ene u drutvu, prikazivanje mizoginije i enske samomrnje u kontekstu
eksperimentalnog postdramskog teksta. Sajko uglavnom radi sa enskim glasovima,
ali odbija da se njen rad definie kao feministiki.21 Jedan od razloga za to moe biti
da autorka eli da uspostavi univerzalistiki status za svoje uslovno reeno likove i
za sebe kao spisateljicu, na nain kako su to imali i imaju muki protagonisti i autori
u evropskoj tradiciji.
U drugom delu drame ena-bomba prozni tekst se konstituie kao autorefleksivni
tok svesti ili moda je bolje rei glas autorice kada pie: Tekst kuca u meni kao
bomba u njoj. Osamljuje me od ostalih. elim napisati scenu Igre istine. Prvu
verziju koju sama zamiljam bacam u smee: neuvjerljive reenice utrpane u usta
nepostojeim ljudima. Kaem: Sajko, to je krivi smjer. .... 22 Zatim se prelazi u
dijalog koji nije jasno dramski markiran u kojem gotovo naizmenino govore dva
lika, jedan u mukom, drugi u enskom rodu:
Moda bih mogla lei na sunce i zatvoriti oi...
Nita, vjerojatno bih samo disao...
Oprostio bih se sa svima kao npr: Dosta mi je strategija,
izvjetaja, biznis planova i slinih poslova. Odlazim po uzoru na
Che Guevaru, meu gerilce...
Gledala bih na sat...23
Posebno je zanimljivo da Sajko unitavajui i/ili dekonstruiui, poigravajui se sa
koherentnim likovima i zapletima, stvara multivokalne tekstove kao to je to tekst
ena-bomba.24 Videli smo da se i glas autorke konstruie kao fiktivni lik. Ovaj
fenomen u eni-bombi tumaila je feministika teoretiarka Nataa Govedi:
Vano je zamijetiti kako tijekom itava komada Sajko izjednaava poziciju
suvremenog dramatiara (kao i podcrtano autobiografski odreenu, vlastitu
dramatiarsku poziciju) s pozicijom politikog teroriste...25
21 Videti http://www.radio101.hr/?section=18page=28item=23783.

22 Videti beleku 19, str. 29.

23 Ibid., str. 31.Zenike sveske 143

24 Ibid.

25 Videti beleku 2, str. 99.

Sigurno je da se u kontekstu dominantnih knjievnih i dramskih diskursa

autorefleksija moe doiveti kao nasilje, kao terorizam. Ovom tumaenju bih dodala
jo jednu dimenziju. Spisateljici je potreban fiktivni autorski glas jer na taj nain u
samom postdramskom tekstu kontekstualizuje sopstveni rad. To je bitno jer je ova
vrsta teksta neprozirna za veinu italaca i itateljki autorkine matine kulture.
Autoreferencijalnost funkcionie kao vrsta eksplicitne poetike, ali se ne daje
autonomno, ve kao deo strukture postdramskog teksta. Da bih objasnila funkcije
poetike posluiu se reima jezikog pesnika Barretta Wattena koji je u Poetici u
proirenom polju: Tekstualno, vizuelno, digitalno pisao da je poetika
autorefleksivni modus stvaranja umetnikog rada ili kulturalnog proizvoda, ali ne
samo u deskriptivnim ili pozitivnim terminima. Kao modus refleksije unutar i o
praksi, poetika dovodi u pitanje prirodu i vrednost rada dok proiruje osnove
njegovog stvaranja u kontekst njegove proizvodnje i recepcije. Proireno polje
poetike tako vodi stvaranju umetnosti u novim anrovima, kao autorefleksivan
trenutak unutar prakse koja stvara osnovu za nova znaenja. 26
Mada je autorefleksivnost bitna odlika postdramskih tekstova, jo jednom
naglaavam da Sajko raspravlja o umetnikom postupku i zato to u kulturnom
kontekstu u kojem radi eksperimentalna tradicija nije sama po sebi podrazumevana
i nije uspostavljena kao kulturalna vrednost na nain kako je to u zapadnim
kulturama. Autorefleksija u postdramskom tekstu ima funkciju da proizvede
sopstveni kontekst.
O odnosu Biljeki s odigrane predstave: Arhetip Medeja i Sajko i kulturalnog
konteksta u kojem oni nastaju, Lada ale Feldman je pisala:
Kako je dosadanji niz stihova/replika ovog antiaristotelovskog a opet i
antibrehtijanskog, post-lirskog-dramsko-izvedbenog teksta bez pravog
poetka i kraja pokazao, monolog Ivane Sajko nema niti jedne precizne
nacionalne ili povijesne reference koja bi ga spremno uvrstila u hrvatsku
dramsku produkciju devedesetih, u kojoj, prema brojnim kritiarima,
obiluju znaci-oiljci hrvatske ratne zbilje i posebnog sluaja njezine
traume.27
Ali sama Ivana Sajko istie da su njene drame politike, ali se ne prepoznaju kao
takve. Ona objanjava da je njena politinost u nainu na koji radi, a ne u temama,
jer da je u temama, odavno bi se njene drame izvodile. 28 One su politike i
subverzivne pre svega na nivou spisateljskih procedura koje autorka koristi, poto
26 Berret Watten , Poetics in the Extended Field: Textual. Visual, Digital..., u: New Media
Poetics - Context, Technotext, and Theories, edited by Adalaide Morris and Thomas Swiss,
The MIT Press Cambridge, Massachusetts, London, England, 2006, p. 335. asopis za
drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 144

27 Videti beleku 4, str. 109. Mada ale Feldman ovde govori o drami Medeja, ovaj stav bi se
mogao uoptiti.

28 Videti beleku 7.

radi u kontekstu eksperimentalne postdramske prakse. Zamerka da se ona nije

eksplicitno bavila ratom u bivoj Jugoslaviji moe se objasniti time da bi jedini nain
da ona to uradi bio metod nove postsocijalistike realistike drame, kao
dominantnog modela pisanja u veini postjugoslovenskih drutava. 29
U eni-bombi Sajko kombinuje poeziju i prozu i objanjava da su u tekstu
korieni novinski lanci, istraivanja, tekstovi iz meunarodnih centara za borbu
protiv terorizma.30 Ona tekst konstituie aktiviranjem opozicija razvijeni svet svet
u razvoju, Zapad Njegovi Drugi. Diskrusi koje aktivira imaju bitne reference u novoj
britanskoj drami 90ih godina. Kao i autori i autorke nove britanske drame, Sajko se
bavi nasiljem i terorizmom u do krajnosti otuenom svetu koji generie samo
brutalnost, netoleranciju i terorizam. Nasilje nastaje kao posledica siromatva,
egzistencijalne ugroenosti, borbe za politiku i ekonomsku mo, u uslovima sve
okrutnije marginalizacije siromanih u drutvu, a na globalnom planu
marginalizacije siromanih u odnosu na bogate zemlje. Dok se autori nove
britamske drame ovom temom bave iz pozicije jedne od dominantnih zapadnih
kultura, Sajko se bavi iz pozicije marginalne male kulture. O terorizmu Ivana Sajko je
pisala:
Istraivanja pokazuju da se prestankom Hladnog rata napadi sve manje
opravdavaju ostarjelim baukom marksistikog ili maoistikog nauavanja.
Preuzimaju se nove, etno-nacionalistike ideologije, fantazmi, osvete,
povijesno pravo, teritorijalno pravo, nebesko pravo, NIKAKVO PRAVO;
razlozi se gomilaju u besmislene hrpetine opravdanja i masovnih
pokopa.31
Malo dalje tekst se nastavlja: Par tjedana nakon onog pisma zaista poinje rat.
Bez obzira na moje odluke, metafore i trenutne poraze. Navlaim zavjese. U sobi mi
pada kisela kia, aneli i granate. Narumenjeni djeaci bez spolovila lee
porazbacani poput polupane keramike. Kolone civila i vojnika vuku se od kuta do
kuta.32
Mada izgleda da se autorka ne bavi ratovima u bivoj Jugolaviji, u nekim delovima
teksta opisuje se poetak rata, nailazimo i na opis zloslutnog sna i rata na nekom
ostrvu. Ovi opisi ipak posredno ukazuju na ratove koji su se tokom devedesetih
vodili, izmeu ostalog, i u bivoj Jugoslaviji. Rekla bih da su ratovi u bivoj Jugoslaviji
prisutni u onoj meri u kojoj neposredno nisu pominjani, ili u meri u kojoj su fikcijom
udaljeni, tj. smeteni u neke daleke neodreene drutvene prostore. Ratovi o
29 Ovde moram skrenuti panju da je nedavno izala njena proza Rio Bar, koja se bavi ratom
i za koju je 2006. dobila prestinu nagradu Ivan Goran Kovai.

30 Videti beleku 19, str. 19.Zenike sveske 145

31 Ibid, str. 21-22.

32 Ibid., 22-23.^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 146

kojima govore autori i autorke nove britanske drame takoe su udaljeni, ali su u
relaciji su sa otuenou, nasiljem i terorizmom u njihovoj sopstvenoj kulturi. Oni
upuuju i na ulogu koju ta kultura ima u globalnoj raspodeli vojne, politike,
ekonomske i kulurne moi. Sajko mora da udalji ratove koji su se vodili u Hrvatskoj i
drugim delovima bive Jugoslavije da ne bi priala sasvim lokalnu priu u
narativnom mimetikom modelu.
U modernoj i postmodernoj eri pojedinci postaju sve mobilniji i sve vie bez
tradicionalnih oslonaca porodice, nacije, klase, itd. Raznovrsne medijske i tekstualne
prakse aktivno uestvuju u proizvodnji drutvene realnosti i subjekata u njoj. Ivana
Sajko pokazuje i to kako se postdramski tekst konstituie analogno medijskim
reprezentacijama, koje neprestano zasipaju itaoca-itateljku/gledaoca-gledateljku.
Kada se bavi terorizmom Sajko poinje naraciju u proznoj formi, dajui opis
mogueg filma koji obrauje istu temu. Ona pokazuje maineriju dravnih aparata u
kontekstu zapadnih demokratija, aparata za nadziranje i bezbednost vanih
politikih linosti, kao i ljude koji uestvuju u tom ritualu gledajui i pozdravljajui.
Nestabilnost u statusu prikazivanja otvara pitanja da li se prikazuje stvaran
dogaaj ili je u pitanju TV prenos i na koji nain su oni upotrebljeni u
(post)dramskom tekstu, mada na kraju saznajemo da se direktni televizijski
prijenos prekida / reklamama. Ivana Sajko pokazuje da je naa realnost
konstruisana putem medija, od kojih je najznaajniji televizija. Televizija nam prua
iluziju stvarnosti, realnog i objektivnog izvetavanja, a zapravo kadriranjima,
montaom i uokvirenjem narativnog TV dogaaja konstruie nae vienje
stvarnosti i nas samih u njoj. Filmovi, TV serije, reklame, itd., drugim reima,
celokupni medijski prostor konstruie verzije stvarnosti i verzije subjektiviteta
prihvatljive za dato drutvo.
Istakla bih na kraju jo jedan vaan aspekt rada, koji Ivana Sajko naziva
autoreferencijalnim itanjem. Po autoricinim reima bitan je element itanja kao
neka mogua izvedbena forma. To je povezano s nekim mojim razmiljanjima o
tome to je uope tekst, kako kazalite spojiti s tekstom nakon sveg onog to je
kazalite prolo u devedesetima, u onom to se naziva postdramsko kazalite, u
razgoliavanju i autoreferencijalnosti naspram vlastitog postupka. Cijelo moje
bivanje u kazalitu je na neki udan nain mimoilazilo dramski tekst, ja sam kao
dramski pisac, pa onda radim s plesaima33
U knjizi Ranjivo telo teksta i scene slovenaki teatrolog Toma Toporiipie o
proizvoenju stalne krize u teatru, krize radnje, krize lika, krize dijaloga i krize
odnosa
scena-auditorijum,
koja
uspostavlja
problem
teksta
i
tekstocentrizma.34Toporiismatra da se kriza reprezentacije dramske forme, a
samim tim i dramskog autora, i nastajanje novih vie ne dramskih korpusa, mora
analizirati unutar postdramskog konteksta, u kojem knjievni tekst nikada nije

33 Videti beleku 11. Zenike sveske 147

34 Toma Toporii, Ranjivo telo teksta in odra Kriza dramskega avtorja v gledaliu
osemdesetih in devedesetih let dvajsetega stoletja, Mestno gledalie ljubljansko, Ljubljana
2007, str. 79.

bespogovorno sredite i svrha pozorine radnje, ve postaje govorni materijal neke

autonomne umetnosti uprizorenja, pa je podloan preoblikovanju i dekonstrukciji.
Kada autorka izvodi sopstveni tekst, pokazuje da je tekst samo jedan aspekt njene
umetnosti, koji moe biti neodvojiv od autorskog izvoenja. Tekst je u predstavi
samo jedan od vanih elemenata izvoenja. Kada autorka izvodi tekst, ona postaje
izvoaica performansa. Estetika performativnog tei da ukine granice, tei ukidanju
dihotomije
izmeu
semantikog
tela
teksta
i
fenomenalnog
tela
izvoaa/izvoaice.35
Ainova kola poezije i teorije
Projekt Ainova kola poezije i teorije, koji se odvija u Asocijaciji za ensku
inicijativu zamiljen je kao alternativni sistem obrazovanja mlaih pesnikinja iji bi
se rad pojavljivao iz konteksta eksperimentalnih praksi. Pesnika produkcija Ainove
kole poezije i teorije razvijala se nasuprot dominantnoj srpskoj pesnikoj sceni
devedesetih, koja je bila izrazito obeleena retrogradnim nacionalnim folklornim
stilom, ali isto tako i nasuprot umereno- modernistike i kasnije postmodernistike
paradigme poezije kako je ona uspostavljena od vremena socijalistikog estetizma
do danas. Diskurs36 srpske poezije posle Drugog svetskog rata je obeleen snanim
beskompromisnim antiintelektualizmom, koji je izmeu ostalih na najeksplicitniji
nain uspostavio u pesnikoj i poetikoj praksi Vasko Popa. Naveu neke njegove
paradigmatine iskaze koji su odredili diskurzivno polje poezije i miljenja o poeziji u
Srbiji. U tekstu Tajna pesme iz 1966. godine Popa se obraa Pesniku:
Pitaju te ta znai tvoja pesma. Zato ne pitaju drvo jabuke ta znai njen plod
jabuka: Da ume da govori, drvo jabuke bi im, po svoj prilici, odgovorilo: Zagrizite u
jabuku pa ete videti ta znai. (...) Tvoja pesma znai tajnu koja se negde u tebi
zaela i tamo sazrevala, i kada je sazrela, ti si je u slogovima svoga jezika izgovorio.
Da si znao ta znai ta tajna, ne bi se ti toliko trudio pomaui joj da se porodi na
suncu, meu ljudima i meu oblacima. I na drugima je, ne na tebi, da odgovore na
pitanje da li se tajna moe saznati ili samo doiveti... 37

35 Ibid., str. 96.

36 Re diskurs koristim u smislu u kojem ga je definisao Anthony Easthope u knjizi Poetry as

Discourse, Methuen, London and New York, 1983. Pozivajui se na Althussera, Easthope je
pisao da je poezija i autonomna i istorijski uslovljena delatnost. Ona je odvojena i nezavisna
praksa sa svojim zakonima i uincima, ali je uvek i jedan istorijski diskurs, to znai da je deo
jedne istorijski definisane drutvene formacije (str. 21). ^asopis za dru{tvenu
fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 148

37 Vasko Popa Tajna pesme, u Raanje moderne knjievnosti - Poezija, priredili Sreten
Mari i orije Vukovi, Nolit, Beograd, 1875, str. 498.

Popa smatra da je pesnik bespomoan, mucav i mutav, 38 ali je umeo precizno

da iskae jedan u osnovi modernistiki stav o tome da je stvaranje umetnosti
prirodna stvar, da pesnik stvara kao to stvara priroda. Na poetku teksta
Pesnikova mutavost pisao je: Pitaju te kako si stvorio pesmu. Zato ne pitaju
kamen kako je stvorio kamiak ili pticu kako je izlegla ptie ili enu kako je rodila
dete?39 Ova ideoloka pozicija je proizvela doslovnu mutavost pesnika u srpskoj
kulturi, te se skoro u potpunosti izgubila pozicija pesnika intelektualca, koji je visoko
obrazovan i u stanju je da na nivou pisma u tekstovima diskurzivno i na nivou
usmenog izlaganja artikulie i iskae svoje umetnike ideologije, pozicije i
postupke.40 Stroga podela rada je uslovila da je pesnik nem, a kritiar je taj koji mu
daje glas. Intelektualna pozicija se ipak sauvala u kontekstima radikalnih pesnikih
praksi iji su protagonisti delovali u okvirima nove umetnike prakse, koja je
konstitutivno zahtevala od umetnika i pesnika autorefleksivno pozicioniranje, to je
bilo karakteristino za vojvoansku umetniku i pesniku scenu sedamdesetih
godina.41 Ali ta scena kao i njena produkcija, ostale su do dana dananjeg
cenzurisane u kanonu srpske teorije i kritike poezije.
Pozicija kritiarke (kritiara), teoretiarke (teoretiara) nikada nije neutralna.
On/ona uvek govore iz sasvim odreenih interesnih pozicija, zastupajui odreene
umetnike/drutvene i politike koncepte. U ovom tekstu ja govorim kao kritiarka
na delu. Ovaj termin preuzimam iz konteksta vizuelnih umetnosti, u kojem je
oznaio kritiare i kritiarke koji su sa umetnicima sadejstvovali konstruiui koncept
umetnosti i stvarajui uslove za odreenu umetniku praksu. 42 Ovde u se pozvati i
na jeziku pesnikinju i teoretiarku Lyn Hejinian, koja je pisala da znaenje poezije
nastaje u odreenom kontekstu, u specifinim uslovima u kojima jedino i moe da
nastane. Ona je iznela stav da knjievni ivot nije po sebi dat, ve se mora
proizvesti i konstruisati. Proces proizvoenja i konstruisanja konteksta produetak je
samog pisanja.43 Poezija je uslovljena svojim institucionalnim strukturacijama, tj.
diskursima koje institucije kulture proizvode a koji odreuju i nadgledaju polje
38 Vasko Popa, Pesnikova mutavost, u: ibid, str. 501.

39 Ibid, str. 501. Osvrtanje na rodne stereotipe i mizoginost u navedenom iskazu ostavljam
za neku drugu priliku.

40 Ovaj antiintelektualizam ima bitno veze sa statusom pisca u socijalistikom drutvu i

konstrukcijom polja kulture, koja treba da bude utilitarna, narodna, i za narod, pre svega za
radniku klasu, koja se u socijalizmu privileguje.

41 Ovde bih samo spomenula izvanrednu i za srpsku kulturu retku sposobnost autorefleksije
novosadskog konceptualnog umetnika, pesnika, rokera, a sada i prozaiste Slobodana Time,
mada su i Zenike sveske 149

42 U kontekstu beogradske umetnike scene tu ulogu imala je istoriarka umetnosti i

urednica Galerije Studentskog kulturog centra u Beogradu Biljana Tomi od sedamdesetih do
sredine devedesetih godina 20. veka.

pesnike proizvodnje. Drugim reima, polje poezije je uvek proizvedeno, mada se u

dominantnim diskursima poezije, istorije, teorije i kritike knjievnosti proces
proizvodnje i konstrukcije prikriva.
Konstrukcija bezbednog prostora u prvoj fazi Ainove kole, od 1997. do 2004.
godine, znaila je da se rad odvijao izvan dominantnih formirajuih diskursa srpske
poezije. U tom periodu pomno su se iitavali autori i autorke poput Allena
Ginsberga, Denise Levertov, Velimira Hlebnjikova, Ezre Pounda, ranog Tomaa
alama, Slobodana Time, Nine ivanevi, Ivane Milankova, Jelene Lengold, Jelene
Marinkov, Jasne Manjulov, Zorice Radakovi, Sanje Maeti, Josipa Severa, itd. Osim
poezije itane su i poetike pesnika, pre svega ruskih kubofuturista i pesnika nove
amerike poezije, a paralelno je svaka autorka nastojala diskurzivno da artikulie
sopstvenu poetsku poziciju i na beogradskoj sceni osamdesetih postojali oni koji su
bili u stajnu da artikuliu svoju poetiku, po toj sposobnosti se izdvajala pesnikinja
Ivana Milankova.
izloi je ostalim uesnicama/uesnicima na redovnim jednonedeljnim sesijama. U
uvodnom tekstu u antologiju Diskurzivna tela poezije Poezija i autopoetike nove
generacije pesnikinja objanjeno je da se program rada odvijao kroz: upoznavanje
sa poetikama i poezijom pesnika i pesnikinja 20. veka od francuskih simbolista,
ruskih kubofuturista, ekih poetista, amerikih bitnika i jezikih pesnika do
junoslovenskih
pesnika/pesnikinja;
razvijanje
umetnike
samosvesti
i
autorefleksije; razmiljanje o poeziji na nivou pesnikih modela; predavanja i
predstavljanje goi i gostiju iz zemlje i inostranstva; razmatranje odnosa izmeu
savremene poezije i savremenih teorija (dekonstrukcije, feministikih teorija,
tehnoestetike, itd); razmatranje odnosa izmeu savremene medijske kulture (filma,
reklame, fotografije) i poezije; razmatranje odnosa savremene poezije, vizuelnih
umetnosti i teatra; rad na poeziji kao izvoakom anru 44
Tako nastali prostor omoguavao je sve ono to je diskursima srpske pesnike
scene bilo onemogueno. U terminologiji amerike teoretiarke Marjorie Perloff u
ovom projektu konstruisana je druga tradicija. 45 Piui o antologiji, pesnikinja
43 Videti u Dubravka uri, Jezik, poezija, postmodernizam jezika poezija u kontekstu
moderne i postmoderne amerike poezije, Oktoih, Beograd 2002, str. 124.asopis za
drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 150

44 Diskurzivna tela poezije Poezija i autopoetike nove generacije pesnikinja, Asocijacija za

ensku inicijativu, Beograd, 2004, str. 5. Napominjem da je kompletan dizajn i prelom uradila
pesnikinja i teoretiarka Ivana Velimirac, koja je u kratkom periodu oko rada na ovoj knjizi
bila lanica projekta.

45 Marjorie Perloff koristi termin The Other Tradition, koji preuzima od pesnika Johna
Ashbery-a, videti Marjorie Perloff, The Poetics of Indeterminacy: Rimbaud to Cage,
Northwestern University Press, 1981, 1983, str. 267, i drugde. Napomenula bih da je
osamdesetih godina 20. veka beogradski istoriar umetnosti Jea Denegri pisao o drugoj
liniji, koja je obuhvatala radikalne eksperimentalne prakse: Jea Denegri, Razlog za drugu
liniju, u Jugoslovenska dokumenta 89, Olimpijski centar Skenderija, Sarajevo, 1989, Jerko
Denegri, Prilozi za drugu liniju - kronika jednog kritiarskog zalaganja, Horetzky, Zagreb,
2003, Jea Denegri, Razlozi za drugu liniju - Za novu umetnost sedamdesetih, Marinko Sudac
i Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2007. Devedesetih je beogradska

Radmila Lazi smestila je ovaj opus u drugu tradiciju. 46 Drugoj tradiciji svojstvena
je semantika neodreenost, reima Marjorie Perloff, u ovoj poeziji reaju se slike,
delovi odsutne celine, postavljeni jedni pored drugih a da nisu nuno povezani. 47
Pored izbora iz poezije trinaest autorki D. Pavlovi, Lj. Jovanovi, N. Markovi, S.
abi, I. Velimirac, T. uki, J. Teanovi, D. Popovi, K. Simi, S. Petkovske, J. Savi,
S. Roksandi i. A. Seferovi, u antologiji su objavljeni i njihovi autopoetiki tekstovi. 48
Diskurzivni okvir za ovu delatnost utemeljio je teoretiar Aleksandar Trklja, kao
aktivni lan ovog projekta u tekstu Politika nestabilnog identiteta. Filozof i pisac
Predrag Krsti je tekst Aleksandra Trklje opisao reima:
Prvo Aleksandar Trklja, sasvim na nivou najsavremenije duhovne
situacije vremena, kao i znanja o njoj, locira ovo poetsko i poetiko
preduzee u socio-politiko-literarni okoli izmeu stoernih meaa:
Novih drutvenih pokreta, Postkolonijalnih studija i Studija kulture,
odnosno, u kontekst posvemanjeg rasapa skruenih entiteta,
doktrinarnih ideologija, cementiranih granica, i dodao bih, utvarnih
suvereniteta49
Trklja je postavio ideoloki, poetiki, politiki i teorijski okvir za ovaj pesniki
projekt, koji e biti vaan i u sledeoj fazi. Teoretizujui pojmove kao to su
ideologija, identitet, Drugi, granica, pozivajui se na autore kao to su Teun van Dijk,
Gayatri Chakraworti Spivak, Kathleen Woodward, Piero Zanini, Edward Said, Nataa
Govedi, Jano Bajnai, itd. Trklja je objasnio:
Autopoetika predstavlja oblik nestabilnog anra koji sem to je sam teko
odredljiv destabilizuje u kulturi unapred odreeni odnos pesnik/pesnikinja
njegovo/njeno delo. Kao to je Po (E.A. Poe) pisao u jednom od prvih
tekstova ove vrste, ovim postupkom autor/autorka demistifikuje
samog/samu sebe i proces stvaranja, omoguavajui drugima da budu
ginokritiarka Biljana Dojinovi
tradiciju u tekstu Moje je ime
istoriji, u: ProFemina, br. 21-22,
piui o Sajko, Prista konstruisao

Nei pisala o drugoj tradiciji definiui je kao ensku

nemogunost: Razmiljanja o drugoj enskoj knjievnoj
2000, str. 203-213. Ve sam u ovom tekstu navela da je
drugu tradiciju-liniju hrvatske drame.

46 Radmila Lazi, Stvaralaki konflikt, u: Knjievni magazin, br. 45, Beograd 2005, str. 37.

47 Navedeno u Dubravka \uri, Jezik, poezija, postmodernizam, videti beleku 43, str.
29.Zenike sveske 151

48 Re autopoetika se ovde upotrebljava u smislu eksplicitnih autorskih poetika, tekstova u

kojima autorke ili autori piu o sopstvenim poetikim, kulturalnim i politikim pozicijama.

49 Predrag Krsti, Diskursi zrele postmoderne iz duha poezije, u Polja, br. 432, Novi Sad,
2005, str. 123. asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 152

obaveteni o procesu kroz koji je prolazilo delo u nastanku, ali i o

procesima kroz koje je prolazio autor/autorka stvarajui delo. Ako bi
autora/autorku i njegovo/njeno delo videli, kako smo navikli, u ulozi
ekskluzivnog objekta kojim se bavi knjievni kritiar, ovaj postupak bi opet
bio ostvarivanje mogunosti Drugog da kae neto o samom sebi.
Upotrebio sam izraz ekskluzivni objekt zato to kritiari odreuju na
osnovu sopstvene pozicije moi kojim e se autorima/autorkama baviti.
Pisac i delo moraju da ispune odreene uslove odnosno da dobiju status
ekskluziviteta,
da
bi
postali
predmetom
analize.
Binarna
suprotstavljenost: Prvi/Drugi, odnosno Prvi/Druga, u ovom odnosu:
pesnik/pesnikinja delo/kritiar, u izvesnom smislu je poremeen.
Ustaljeno je stanovite da autor/autorka, poto zavre svoje delo, ne treba
vie da se njime bave, jer za to postoji institucionalizovano zanimanje
kritiara. Sam Prvi, knjievni kritiar, sa druge strane, skoro nikada ili vrlo
retko govori o sebi i sopstvenoj poziciji, dok se njegovo iznoenje suda o
odnosu autor/autorka delo, prihvata kao ispravno. Ovakva situacija
ostavlja moguanost za postavljanje nekih novih pitanja: ta bi rekao
autor/autorka o potrebi da se pria o Prvom, kako to predlae Dubravka
Ugrei50
Pozivajui se na savremene postkolonijalne teorije, teorije Drugosti, koje se zalau
za pravo ena, etnikih, rasnih, religioznih, seksualnih i drugih manjina da sebe
definiu, Trklja to isto pravo dodeljuje pesnikinjama. A one su na dvostrukoj margini
kulture i kao osobe koje se u srpskoj kulturi kraja 20. i poetka 21. veka bave
tragino marginalnim anrom (poezijom). Njihova se poezija nalazi na margini tog
anra u ijem su centru pesnici. Praksa samodefinisanja pesnikinja je bila
transgresivna i u odnosu na konstrukciju pesnika kao onog ko nikada ne govori o
svom radu. Antologija Diskurzivna tela poezije je ponovo u srpsku kulturu uvela
autopoetiku kao vaan anr, a razvijanjem autorefleksivnosti i intelektualni odnos
prema poeziji kao drutvenoj praksi.51
O antiintelektualizmu u dominantnoj (srpskoj) poeziji Jelena Savi e maja 2006.
pisati na sledei nain:
Poezija je rezervat, mesto slobode, oputanja, osloboen tabua svakodnevice, taj
je prostor jedno divno mesto, DIVNO mesto za odmor sa kog se prua jedan DIVAN
sentimentalan pogled na kanjon svakodnevice kakav DIVAN pogled na kanjon
odavde!
Poezija je zato jedan lagodan enski prostor, jer ene vole da vezu sa tog mesta
fino tkanje od svoje oseajnosti i naravno enstvenosti i da budu mirne i pristojno
da se ponaaju.
50 Aleksandar Trklja, Politika nestabilnog identiteta, u Diskurzivna tela poezije, videti
beleku 24, str. 143.

51 Ubrzo e novosadska knjievna asocijacija Neolit osnovana 2005. uvesti u svoj program
javne razgovore na tribinama, a nedavno je i beogradski Trei trg, osnovan 2004. pokrenuo
ciklus razgovora o poeziji u kojima uestvuju pesnici i pesnikinje. Ono to je do skoro u
srpskoj kulturi bilo nemislivo, sada kao da je postalo praksa. Zenike sveske 153

Nema autorefleksije.
Poezija je znaajno mesto slobode i sentimentalnosti i za mukarce! Pesnici svoju
slobodu koriste da izgrade monumentalne graevine u ast drugovima palim
borcima, Bogu, majci zemlji, krvavim pobedama i vladajuim reimima, uz jednu
pristojnu dozu pijeteta i uzvienog tona.
Nema autorefleksije.
No, mlae generacije mogu sebi dopustiti vie neposrednosti te iskazati sopstveni
revolucionarni duh kroz jedan solidan bukovski arm te prikaz tmurne svakodnevice
ivota malih, obinih ljudi.
I opet nema autorefleksije.52
Savi pokazuje kako je dominantna poezija u Srbiji rodno obeleena i na koji nain
se konstruie figura pesnikinje i figura pesnika u tekstu poezije, kakvu ideoloku,
politiku, poetiku i bihevioralnu poziciju zauzimaju. Ovoj slici je pridodala i otkrie
Bukowskog kao vaan uticaj na savremeno pisanje u Srbiji, a sve pozicije povezuje
nedostatak autorefleksije, kao temeljna odrednica antiintelektualizma dominantnog
toka.
Delujui u okviru politiki opozicionih projekata kulture u 90im godinama 20.
veka, kao to su Centar za enske studije i komunikaciju, asopis ProFemina i sama
Asocijacija za ensku inicijativu, nastala 1998. godine, autorke su u svoj rad
inkorporirale svest o politikom odreivanju u sopstvenoj kulturi. Budui da je
projekt bio vezan za feministike grupe, gotovo sve autorke su se definisale kao
feministkinje, imajui svest o marginalizaciji ena u drutvu. U smislu artikulisanja
politikog stava u kontekstu poetikog i politikog samoodreenja, Natalija Markovi
je u tekstu Ruski Njujork zapisala:
Teritorija na kojoj ivim nije mi nikada olakala moju neprestanu borbu za
otvorenost. Kroz itav svoj razvojni put morala sam da prevazilazim
znakove i mitove kulture u kojoj ivim kao to su: mit o Velikoj Srbiji,
svetom pravoslavlju, majci Rusiji. Svoje telo i svoj enski senzibilitet nisam
okupala u vodi pomenutih pojmova i uspela sam da odrim svoju
enskost, svoju ensku bezobraznost. Imala sam sree da shvatim da se ja
sa svojom geografijom tela ne poklapam sa geografijom sredine u kojoj
ivom.53
Nakon to je antologija doivela dobru recepciju i u Srbiji i izvan nje, u leto 2004.
otpoela je nova faza projekta, u kojoj su se autorke usredsredile sve vie na teoriju,
52 Jelena Savi, Autopoetika, u Tragom roda, smisao angaovanja antologija savremene
poezije, uredila Jelena Kerkez, Deve, Beograd 2006, str. 207. Pored izbora iz poezije,
antologija ukljuuje odgovore na pitanja koja je postavila autorkama Jelena Kerkez ili pak
autopoetike tekstove koje su pesnikinje priloile umesto odgovora na pitanja. asopis za
drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 154

53 Natalija Markovi, Ruski Njujork, u: videti beleku 44, str. 34.Zenike sveske
155

a veina naputa poeziju i okree se pisanju sloenih tekstualnih struktura. Ta faza

predstavlja jedinstven rad u knjievnom prostoru postjugoslovenskih kultura
nastalih nakon raspada SFRJ.
Devedesete godine 20. veka u Srbiji su godine paranoinog stanja koje se
neprestano potkrepljivalo, uestvovanja u ratovima u kojima se ne uestvuje,
neuspelih pokuaja da se politiki i kulturni prostor ideoloki totalizuje, na delu su
samoizolacije i spoljne izolacije, to je uticalo i na knjievne, kritiarske i teorijske
prakse. Srbija nije uestvovala u politikim, ekonomskim i kulturnim tranzicionim
procesima, tako da je njena kultura u dominantnom toku ostala zaaurena u
ideoloko-interpertativnim pozicijama prethodnog perioda i samo se po inerciji
reciklirala. U teorijskom pogledu interpretacije poezije su i dalje polazile od modela
nove kritike i strukturalizma na nain kako su oni bili uspostavljeni kao dominantna
teorijska paradigma poznog socijalizma, posebno u Srbiji, ali je taj metod bio
prilagoen novim uslovima postsocijalistike retro/nacionalistike/ poezije.
Humanistiki pogled na svet ustrajavao je i zato se i dalje u kritici i teoriji poezije
govorilo (i jo uvek se govori) o jeziku kao sredstvu komunikacije u kojem svet i
subjekt postoje pre jezika. Jelena Savi se na ovaj nain obraala (ne)postojeim
kritiarima/kritiarkama u srpskoj kulturi, koji jo uvek imaju naivni odnos prema
jeziku, kulturi i poeziji, koji je u biti recidiv romatiarskih pozicija aktueliziranih u
uslovima postsocijalizma:
() govorei o tumaenju nema posmatraa/ice bez pozicije, tj. ovim hou rei
da sa ove pozicije ne postoji divno mesto za odmor, ne postoji nediskurzivnost,
svaka osoba je upletena u diskurse sa matricama iskljuivanja, u mree znanja i
moi, tako da je svako tumaenje jedna politika pozicija. Pritom treba uzeti u obzir
da se smatra da subjekt ne prethodi delu, da ne postoje stvari po sebi, ve da se
znaenja konstituiu u mrei znaenja i u odnosima, te je svako tumaenje jednog
teksta deridijansko. Svaka interpretacija je mogua i validna. Zato dragi kritiaru
samo izvoli, tumai, no imaj uvid u diskurse 54
Promena teorijskih paradigmi do koje je dolo tokom 1990ih godina, nije se
odigrala u Srbiji, jer su politiki procesi Srbiju udaljili od ekonomskih i kulturnih
dominanti devedesetih. Uvoenje trine ekonomije je bilo strogo kontrolisano
ratnim zbivanjima i politikim terorom, ali su u toj konstelaciji odnosa nastale
slobodne zone u kojima je bilo mogue postaviti drugaije teorijske, umetnike i
knjievne modele.55
Ako se ima u vidu pesnika praksa novih generacija u regionu, dominacija
narativne, mimetike paradigme je oita. Mogao bi se izvesti zakljuak da radikalna
pesnika/tekstualna praksa nije karakteristina za postsocijalistike, a naroito ne za
postjugoslovenske kulture u kojima je narativnost neophodna odlika poezije.
Kulturoloki se to moe objasniti time da je ovo period kada se bive socijalistike
54 Videti beleku 31, str. 209.

55 Osim Centra za enske studije i komunikaciju u Beogradu a kasnije i u Novom Sadu, tu su

i Beogradski krug, beogradski Centar za savremenu umetnost, vraka revija za novu Srbiju
Koava i mnogi drugi. Veinu ovih projekata su finansirale strane fondacije i u diskursima
srpske politike oni su oznaeni kao strani plaenici i izdajnici sopstvenog naroda.^asopis za
dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 156

zemlje konstituiu kao nacionalne drave. Knjievne prakse uestvuju u tom procesu
(re)konstituisanja nacionalnih (graanskih) drava i njihovih kolektivnih identiteta.
Kada je reo poeziji, postjugoslovenske kulture se razlikuju u zavisnosti od toga u
kojoj meri je modernistika paradigma postavljena kao dominanta i u zavisnosti od
spremnosti politike i intelektualne elite da uvedu dravu i kulturu u celosti u
tranzicione procese. Dominaciju narativne pesnike paradigme u kontekstu hrvatske
kulture detaljno je obradio Tvrtko Vukovi pominjui kao vaan element u tom
procesu stvaranje nacionalne drave, ali dajui u interpretaciji primat
preorijentisanju drutva na trinu ekonomiju. Trina ekonomija u uslovima
postsocijalizma esto nalikuje prvobitnoj akumulaciji kapitala. U postsocijalistikim
zemljama izdvaja se jedan mali sloj bogataa, ljudi koji su u najveem broju
sluajeva bili deo socijalistikih politikih, vojnih i policijskih elita, a u bivoj
Jugoslaviji oni su jo vezani za ratno profiterstvo. 56 Uvoenje trine ekonomije,
izmeu ostalog, dovodi do toga da ljudi nemaju vremena da se bave komplikovanim
znaenjima knjievnih artefakata. Knjiga postaje roba koja se kupuje, brzo troi i
baca u nepreglednom lancu ponude i potranje, proizvodnje i potronje. Tako se
moe rei da pesniki diskursi postjugoslovenskih drutava koja su ranih ili sredinom
devedesetih ula u proces tranzicije i koja su bila otvorenija i politiki i ideoloki
spremnija za procese globalizacije, nisu omoguili pojavljivanje eksperimentalnih
pesnikih tekstualnih praksi. Nasuprot tome, u Srbiji, koja je jo uvek prilino
zatvorena zemlja i u kojoj jo uvek ne postoji politiki konsenzus elita da se ue u
procese globalizacije, takva praksa se pojavila. Pojava eksperimetalne tekstualne
prakse u Srbiji bila je mogua kao reakcija na zatvorenu postsocijalistiku kulturu i
njene totalizujue antimodernistike i umereno modernistike diskurse. Radikalno
distanciranje u odnosu na dominantni poetiki i politiki kontekst srpske kulture i
snana opoziciona reakcija na njih, dovele su to toga da su u drugom periodu rada
Ainove kole poezije i teorije od leta 2004. do leta 2006. nastale sloene tekstualne
prakse.57Eksperimentalna praksa ovde oznaava radove koji nastaju kao hibridni
anrovi, koji u sebe obuhvataju strategije poezije, proze, eseja, teorije i vizuelnih
reprezentacija, u rasponu od tipografskih reenja, upotrebe razliitih veliina i tipova
fontova, do slika i drugih vizuelnih predloaka.
Raspravljajui o novoj fazi rada Aleksandar Trklja je pisao o monstruoznom
anru, jer se ova vrsta pisanja pozicionirala nasuprot nasleu narodne tradicije,
koja je konstruisana kao ruralna i antimodernistika i nasuprot nacionalnom stilu
umerenog modernizma/postmodernizma. Na kraju teksta Politika oblikovanja
jezika Trklja je pisao:
Savremene autorke stvaranjem nove vrste udovinih tekstova svojim
pristupima suoavaju kulturu u kojoj ive sa svojim iskustvima, istovremeno
oslobaajui jezik koji koriste kontaminiranih naslaga koje su proizvod nedavne

56 Videti i tekst Mika uvakovia, Outlines nationalism in post-socialist epoch: Inquiries

on art as technology of construction and implementation of the collective self, u:
Contemporary Art and Nationalism Critical Reader, edited by Minna Henriksson and Sezgin
Boynik, Prishtine Institute for Contemporary art EXIT, 2007, str.34-39.

57 Videti Dubravka \uri Izazovne prakse pisanja posle 2000. godine u Srbiji u; Zenike
sveske, br. 5, Zenica 2007, str. 266. Zenike sveske 157

prolosti te kulture a koje i dalje nastavljaju da se gaje i konzerviraju putem formi u

koje su upakovane.58
Trklja je ve u prvom tekstu pisao o nestabilnim identitetima, a kasnije e Jelena
Savi tu poziciju izraziti reima:
Logika indentiteta implicira podele. U tom smislu ona je jedan represivni
mehanizam kojim se sluimo najee nesvesno, kad kaemo ona je
pesnikinja ili ona je feministkinja ta to znai? Imamo idealnu sliku toga
kako izgleda jedna pesnikinja ili jedna feministkinja, ena, mukarac,
majka, peder, porodica, otac, brat, lezbejka, dobra riba, pesnik,
Ciganin/ka, Hrvat, drolja, itd, a koja se uspostavlja u odnosu na i u
iskljuivanju.59
Za veinu autorki vezanih za ovaj projekt pisanje je politika praksa i moe se
opisati frazom politika pesnike forme, nastalom u materijalistikim itanjima
poezije jezikih pesnika i pesnikinja. Charles Bernstein je objasnio da je tu u pitanju
formalna dinamika pesme koja uestvuje u dijalogu koji se odvija u drutvu i
ideoloki je eksplicitna, jer kada pesma ulazi u svet, ona ulazi u politiki prostor u
smislu ideolokog i istorijskog prostora. 60 Ovaj termin upuuje i na eksperimentalno
pisanje (poeziju), na neprozirni jeziki i hibridne forme.
Ljiljana Jovanovi i Jelena Savi su u pesnikom, teorijskom i autopoetikom radu
najjasnije definisale i artikulisale antiesencijalistiku, aktivistiku feministiku
poziciju.
U novijim tekstovima Savi ukazuje na stereotipe u konstrukciji enskosti,
dovodei u pitanje ideju religije i nacije u postsocijalizmu. U hibridnom,
multianrovskom tekstu O vanim stvarima pisala je:
bog je velik
crkva je sveta
priroda je boanstvena ili avolska
oseanja normalna i prirodna
ena prava majka, 10 jugovia, svetica, muenica,
kurva, vetica, jebaica, zemlja, nedojebana,
enstvena, glupa, voli mukarca, domaica, zanosna,
hoe kurca, lukava, riba, drolja, plavua, histerina,
telo, devojica, zla, priroda, pika.
mukarac pravi pohotnik, drugarina, mukarina,
deak, kockar, svetac, voli enu/e, ortak, glava u
58 Aleksandar Trklja, Politika oblikovanja jezika, u ProFemina, no. 43-44, p. 213.

59 Videti beleku 52, str. 209.

60 Videti Dubravka uri, Poezija, politika, spektakl i rod, u: Dubravka uri, All-Over
Izabrane i nove pesme sa esejima koji odreuju fazu moje poezije od 1996-2004, str. 109116. asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 158

kui, brat, ratnik za red, pravdu, potenje, ast,

vladar, jeba, ureivaistorije, kosmosa, um, neprijatelj, kultura () 61
Ona pokazuje konstrukciju enskosti i mukosti u Srbiji koja je uslovljena
(re)konstrukcijom postsocijalistikog patrijarhata u ratnim uslovima, koji
jo vie polarizuju rodne razlike i funkcije u drutvu. Ili, autorka ukazuje na
diskruse rasizma (Jelena Savi je Romkinja), tako tipine za
postsocijalistika drutva:
Svi Cigani da se vrate u Indiju odakle
su i doli! Jer smrde.
A naroito jer zagauju sredinu svojim
smradom
A naroito jer su neistiji od prljavtine, neuljudni,
nekolovani, psuju,
lau, kradu, prose i lenji prljavi opasni
drugaiji
ive ispod mostova u ubretu,
kako ih nije sramota!62
I Ljiljana Jovanovi se u novijoj poeziji u neobjavljenoj zbirci Tehnologija mame
bavi diskursima enskosti. Ona ukazuje na stereotipe u svakodnevnom ivotu u
odnosu na starosno doba i profesiju ene ali ukazuje i na konstrukciju maskuliniteta
u odnosu na feminitet. U autopoetikom tekstu/pesmi, Produkt koji govori
Jovanovi teoretizuje konstrukciju enskosti u odnosu prema savremenim medijskim
slikama i reklamama koje oblikuju ensko telo. Ukazujui na sloenu mreu razliitih
diskursa, koji oblikuju ljudsko, a posebno ensko telo i um, Jovanovi je pisala:
ne biram ta u rei, ve samo ta u preutati,
ja sam maina koja govori,
ja sam rezultat kulturnih kodova i stereotipa.
dok neno uranja meu moje noge
i slua ta ti apuem
61 Jelena Savi, O vanim stvarima, u ProFemina, br. 41-42, p. 44Zenike sveske 159

62 Ibid., str. 53.asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 160

ja sam samo reirana fikcija,

koja kada uniti programe iz kojih potie
upie nove u kojima e postojati.
nema izlaza iz matrica osim u druge matrice.
ivot je nerazumljivi skript.
produkti koji izgovaraju, koji razgovaraju,
udesna granica izmeu bia i maina izmie razumevanju.
(...)
JA SAM PROIZVOD U SVETU PROIZVODA.
dobrodole i dobrodoli.
produkti ne ive u svetu izbora, iako me hramovi imperijalizma uveravaju
da imam mo, da mogu da odluim koji je proizvod bolji za mene, ko e
postojati a ija e trina vrednost biti nitavna, iako mi se nude i
zavodljiivo me dozivaju, pruaju svoje zanosne simfonijske glasove i
mame neposrednom opipljivom lepotom, iako sam ja ta koja e uzeti
fragilnu duu proizvoda za ruku i odvesti je do njenog ostvarenja, preko
svih granica izmeu tela i maine, do svrhe postojanja koju u mu
omoguiti. 63
Od devedesetih godina 20. veka poezija se sve vie javno ita. itanje
postaje vaan aspekt i u radu autorki okupljenih oko Ainove kole poezije i
teorije. Jeziki pesnik i teoretiar Charles Bernstein je pisao o performativnosti
poezije koja je u modernistikoj tradiciji, zasnovanoj na primatu teksta, bila
zanemarena. Po Bernsteinu itanja poezije, zajedno sa topografskim,
holografskim i kontekstualnim varijantama, menjaju i produbljuju ono to je
McGann nazvao tekstualnim uslovom. Pesnika itanja proiruju sistem
poezije u drugu dimenziju, dodajui druge semantike naslage multiformnosti
pesme.64 Poezija se itala uz video projekcije, kao i uz odreenu muziku,
izmeu ostalih u programima Kulturnog centra Beograda, Narodne biblioteke
Srbije, Kulturnog centra Studentski grad, Tribine mladih u Novom Sadu, na
63 Ljiljana Jovanovi, Proizvod koji govori, neobjavljeni autopoetiki esej, 2006.

64 64 Charles Bernstein, Introduction, u: Close Listening Poetrz and the Performed Word,
edited by Charles Bernstein, Oxford University Press, Oxford, New York, 1998. Ovde moram
da napomenem da kada se govori o performativnosti postdramskog teksta, dovodi se u vezu
i sa poezijom modernizma, na primer eksperimenti Stephana Mallarmea, ili nadrealista
(videti Lehmanna), ali ne postoji znanje o savremenim pesnikim izvoenjima. Ipak, u knjizi
Rose Lee Goldberg, Performance Live Art Since the 60s, Thames and Hudson, 1998, dati su
i primeri pokreta izgovorene rei u poglavlju Video, rock n roll, the spoken word, str.178207.

Drugom programu Radio Beograda, itd. Posebno je negovano vieglasno

simultano itanje u kojem nije vano razumeti itani tekst, koliko je vano, da
upotrebim frazu Charlesa Bernsteina, pomno sluanje naina interpertacije,
odnosa glasova koji itaju razliitim intenzitetom, brzinom, tonalitetom, itd.
Mnogo vie je uraeno na performativnosti teksta u smislu u kojem je taj
aspekt, pored Bernsteina, teoretizovala amerika umetnica, amerika
teoretiarka i pesnikinja Johanna Drucker u tekstu Vizuelno izvoenje
poetskog teksta.65 Ona je pisala da specifini kvalitet prisustva u takvom delu
zavisi od vizuelnih sredstava kao to su slog, format, prostorna rasporeenost
elemenata na stranici papira ili u knjizi, itd. Vizuelnim izvoenjima teksta bavile
su se Jelena Savi, Ljiljana Jovanovi, Tamara uki, Sneana Roksandi-Karan
i Danica Pavlovi.66
Zakljuak
Ivana Sajko i autorke okupljene oko Ainove kole poezije i teorije deluju u sasvim
suprotnim, esto i suprotstavljenim postjugoslovenskim kulturama, koje su tokom
90ih bile u ratu. One u tim kulturama zauzimaju drugaije pozicije. Sajko deluje kao
individualna autorka u kontekstu savremenog teatra, mada bi njen mikrokontekst
bio i asopis Frakcija, iji je glavni urednik Goran Sergej Prista, a Sajko lanica
redakcije. Njen rad se izvodi u inostranstvu, ali sve vie i u Hrvatskoj, gde polako
postaje jedna od vodeih spisateljica. Ainova kola poezije i teorije spisateljska je
zajednica sa jasno postavljenim programom i ciljevima. Autorke objavljuju u mnogim
asopisima u Srbiji, antologizirane su, a veina njih je dola do svoje prve, a neke i
do druge knjige. Pesme su im prevedene na nekoliko jezika, one uestvuju na
javnim tribinama, itd. I pored toga to je njihovo prisustvo bitno na mapi savremene
srpske poezije, njihov rad jo eka nove generacije kritiara-kritiarki /teoretiarateoretiarki, iji e metodi biti u stanju da na odgovarajui savremeni, umetniki i
teorijski emancipovani nain tretiraju ovu jedinstvenu praksu.

65 Videti Doana Draker, Vizuelno izvoenje poetskog teksta, prevod s engleskog Ana
Seferovi, u: ProFemina, br.23-24, Beograd 2000, str. 129-155.

66 Videti Diskurzivna tela poezije, ProFemina br. 41-42 i ProFemina br. 43-45. asopis za
drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku 162