Gilles Deleuze & Flix Guattari

Pre svog susreta 1969. godine, obojica - kako Deleuze, tako i Guattari - ve su
opseno radili na svojim istraivakim podrujima. Moda je Deleuzeov najvei
prethodni uloeni napor bio onaj koji se ticao njegove kritike Hegelove dijalektike,
najpoznatije izloen u knjizi Nitzsche i filozofija (Nietzsche et la philosophie, 1962).
Takoe je napisao Marcel Proust i znaci ( Marcel Proust et les signes, 1964), gde je
analizirao U potrazi za izgubljenim vremenom kao demonstraciju Proustovog
istraivanja procesa znaenja. U radu o hegelijanskoj dijalektici i Platonovom modelu
ponavljanja, Deleuze gradi Razliku i repeticiju (Diffrence et rptition, 1968), gde
obrazlae alternativni model ponavljanja koji zamenjuje pojam esencijalnog ideala
pojmom simulakruma. Centrirajui razliku dovodi time u pitanje one filozofske
pozicije koje ohrabruju privilegovanje Istog (sameness ) ili pojma ideala. Meu
ostala vana filozofska dela Deleuza spadaju: Francis Bacon: Logika oseaja (Francis
Bacon: Logique de la sensation, 1981) iFoucault (Foucault, 1986). Guattari je
studirao kod Jacquesa Lacana tokom '50-tih i '60-tih godinai njegova zbirka eseja
Psychoanalyse et traversalit pojavila se 1972.godine. Danas nam je poznat
prvenstveno po njegovom radu sa Deleuzeom.
Nekoliko godina pre njihovog susreta, Deleuze je u delu Prezentacija SacherMasocha (Prsentation de Sacher-Masoch, 1967) koristio Veneru u koi (Venus im
Pelz, Sacher-Masochova poznata novela, prim.prev.) kako bi izloio gledite da
mazohizam nudi beg od freudijanskog pojma edipovske subjektivnosti. U Anti-Edipu
(L'Anti-Oedipe, 1972) ova dvojica teoretiara proiruju ovaj tok istraivanja. Tvrde
da su ljudi konstituisani od 'udeih-maina' (desiring-machines) koja proizvode
elju, kao afirmativnu snagu koja se osea kroz telo bez organa, telo koje je
neklasifikovano, neorganizovano i ne-totalno. Konvencionalno centriranje elje na
genitalije, tvrde njih dvojica, jeste zapravo struktura napravljena da kontrolie elju
tako da njena samo-ovekoveujua energija ne istiskuje kapitalizam. Dovodei u
pitanje koncepciju elje i seksualnosti koja daje prvenstvo heteroseksualnosti,
tradicionalnom porodinom modelu i raanju, Deleuze i Guattari ohrabruju vienje
prema kome je elja protejska (poprima razliite oblike) i nestruktuirana, te da ona
postoji pre unutar socijalnog polja nego unutar psihe. Kada opisuju elju kao
'homoseksualnu' ili 'transseksualnu', oni koriste ove termine da odrede izriito nehumanistiki pojam elje. Ovakva elja prkosi edipovskom modelu konstituisanjem
izrazito razliitih modaliteta ljudskih odnosa, a zadobija negativnu crtu perverznosti
samo putem unificirajue edipalizacije.
Dvojica teoretiara detaljno opisuju ova vienja u delu Kapitalizam i izofrenija hiljadu visoravni (Capitalisme et schizophrnie: Mille plateaux, 1980). U delu
Homoseksualna elja (Le dsir homosexuel,1972) Guy Hocquenghem (Gi Okangem)
se oslanja dosta na Anti-Edipa tvrdei da homoseksualci, koji nemaju [oseaj]
seksualne krivice, nude jedinstven potencijal za seksualno-politiku promenu.

Deleuze i Guattari malo govore o lezbejstvu u svom radu, mada neke

poststrukturalistike feministkinje vide u njihovom fokusu na razliku, pre nego na
neki uoptavajui ideal - sredstvo destabilizacije privilegovanja mukaraca, binarnog
modela seksualnosti i tela.
Dennis Denisoff
Biografija II
Deleuze , Gilles & Guattari , Flix
Iako su, prema Alice Jardin, Deleuze i Guattari dvojica retkih mukaraca-teoretiara
u Francuskoj koji javno pomau feminizam i naroito feministiki pokret u
Francuskoj, njihov feministiki stav nije otvoren u njihovom delu, nego je suptilno i
kompleksno artikulisan. Pre saradnje sa Guattariem, Deleuze je razvio u Razlici i
repeticiji i Logici ula (Logique du Sense) filozofiju razlike koja inspirie kako
Guattaria tako i veliki deo poststrukturalistike feministike knjievne teorije.
Deleuze potkopava esencijalistike determinacije i ustanovljene izvesnosti Zapadne
racionalnosti tako to razliku razumeva kao nezavisnu od negacije ili
suprostavljanja. To dovodi do afirmativnog diferenciranja razlike koje je
antiracionalno, izvan kontradikcije i uvek ukretanju. Razlika treba da se prizna i
prihvati kao pozitivan pokret istvarnost; ona se neprestano raspoznaje iz sebe same,
a da se sama ne raspoznaje. Otuda ne postoje definitivni poeci, nema prirodnih
hierarhija, nema dijalektike; postoje samo afirmativne razlike. Za Deleuzea su stoga
hegelijanizam, strukturalizam i psihoanaliza problematini, politiki i drutveno
destruktivni.
U daljoj borbi za suzbijanje uticaja ovih filozofija, Deleuze i Guattaripiu dvotomno
delo Kapitalizam i izofrenija , koje se sastoji iz Anti-Edipa i Hiljadu visoravni, kao i
studiju Kafka, u kojoj primenjuju mnoge od svojih teorija iznetih u Kapitalizmu i
izofreniji.
U Anti-Edipu njih dvojica tvrde da je prodirui imperijalizam psihoanalitike teorije u
velikoj meri odgovoran za eksploataciju i opresiju uzrokovanu kapitalizmom u XX
veku. Pogreno naslanjanje psihoanalize na elju-kao-nedostatak (kao u Freudovoj
teoriji o udnjiza penisom), na produkciju fantazije (kao u Freudovoj teoriji o
ispunjenju elje) i na samu Freudovu vrhovnu tripartitnu formulu - edipovsku,
neurotinu: otac-majka-ja - ini psihoanalizu kako neverodostojnom tako i
savrenom dogmom za favorizovanje patrijarhata i negativnog ravanja kapitalizma.
U Hiljadu visoravni, Deleuze i Guattari nastavljaju sa poststrukturalistikim napadom
na zapadnu metafiziku i uvode teoriju 'nomadske' misli koja tei da sintetie sve bez
ponitavanja posebnosti bilo ega; ona eli da shvati pozitivnu, slobodnu cirkulaciju
i interakciju svega, svih ideolokih i kulturnih posebnosti (idiosyncrasies), ak i ako
se neto pojavljuje kao negativno. Oni pokuavaju da srue konstitucionalne
strukture kapitalizma i patrijarhata afirmativnim poimanjem elje i heterogenosti. Uz

to tvrde da e naroiti sluajevi knjievnog diskursa, takvi kao Kafkina politikoneposredna knjievnost, i revolucionarno investiranje elje poput onog u
mazohizmu, pomoi prouzrokovanju tog ruenja.
Deleuze i Guattari ne upuuju eksplicitno niti na feministiku knjievnost kao
politiki neposrednu niti na ensku elju kao revolucionarnu, bilo u Kapitalizmu i
izofreniji ili u Kafki, ali njihove teorije podravaju ove realnosti, ba kao to se rod i
polna neutralnost u njihovom delu trude da uklone sva negativno proeta drutvena
razlikovanja.
Bryan Reynolds
Biografija III
Gilles Deleuze (1925 -1995)
Deleuze je postao poznat u Francuskoj kao politiki aktivista i filozof u vreme
majskih demonstracija 1968. god. Do njegove smrti 1995, njegov filozofski
aktivizam se u Parizu dovodio u vezu sa gej politikom. Zapravo, francuski gej muki
asopis GAIHEBDO u rutinskim intervjuima sa Deleuzeom i njegovim dugodinjim
prijateljem F.Guattariem, esto ga je citirao kao definiciju francuskog gej identiteta.
Ipak, Deleuze je bio oenjen, imao decu i odbio da ga identifikuju bilo kao gej, bilo
kao straight osobu.
Njegova neprimetnost kao queer francuskog filozofa potie delimino od uzdranosti
da govori o detaljima iz svog privatnog ivota a delimino iz njegove filozofske
orijentacije. Svoju elju da bude neopaen u francuskoj kulturi je naglasio u Pismu
jednom otrom kritiaru, koje je uputio Michelu Cressoleu, a koje je ovaj dodao
svojoj knjizi Deleuze, iz 1973. god. U ovom pismu-eseju Deleuze odgovara na
Cressoleovu optubu da je profitirao na eksperimentima nad drugima:
homoseksualcima, narkomanima, alkoholiarima, mazohistima, ludacima itd.
otkrivajui kako je njegova veza sa Guattariem uticala na zajedniko delo Anti-Edip i
odslikavala njegovu filozofiju elje:
"I tada, zbio se moj susret sa Flix Guattariem, nain na koji smo se razumevali i
dopunjavali, depersonalizovali i sungularizovali jedan drugog, ukratko, nain na koji
smo se voleli. To je rezultiralo 'Anti-Edipom', koji je oznaio progres. Pitam se da li je
jedan od glavnih razloga za neprijateljstvo prema ovoj knjizi, koje se ponekad
iskazuje, prosto injenica da su je napisala dvojica, jer ljudi vole neslaganja,
pripisivanja. Tako su pokuali da razmrse neodvojivo i da odrede ta kome pripada.
Ali poto svaki od nas, kao bilo ko drugi, je ve mnotvo ljudi (est dja plusieurs), tu
jeste prilina guva."
U ovom odeljku Deleuze implicira da ako su ljudi mnotva (engl.multiplicities),
poimanje da se neko moe identifikovati putem samo jedne forme elje je netano i

nepoteno. Deleuze zamilja filozofski projekat, zapoet sa Guattariem, kao

oslobaanje elje. Otuda on opisuje svoj susret sa Guattariem kao susret formiran
mnotvom elja koji menja istoriju filozofije.
Istorija filozofije za Deleuzea postaje mesto za ovo simbolinu i seksualnu revoluciju.
Izraena u homoerotskim terminima, filozofija je vano mesto za oslobaanje elje.
Filozofija stoga mora biti mesto za seksualni odnos.
" Ali ono to mi je istinski pomoglo da izaem na kraj u to vreme, bilo je, verujem,
pogled na istoriju filozofije kao na vrstu jebanja ('comme unesorte d' enculage'), ili
(to se svodi na isto) kao na bezgreno zaee. Sebe sam video kao da uzimam
nekog autora otpozadi i da mu pravim dete koje bi bilo njegovo, ali ipak
monstruozno. Da je ono njegovo, to je zaista bilo vano, jer je autor morao faktiki
sve da kae to sam mu ja rekao da kae. Da je dete monstruozno, bilo je takoe
nuno, jer je neophodno bilo proi sve vrste decentriranja, skretanja, prekida,
skrivenih pranjenja ('missions secretes'), to mi je pruilo puno zadovoljstva."
Foucault je jednom izjavio da Deleuze ima jedini filozofski um u Francuskoj i da je
njegovo delo filozofsko izbacivanje faizma iz koloseka. Deleuzovo miljenje filozofije
kao seksualnog odnosa ukazuje da je Deleuze, kao i Foucault, video mnotva u
seksualnoj elji i identitetu kao forme politikog i filozofskog aktivizma.
Kitty Millett
EDIPOV KOMPLEKS
Edipov kompleks se tradicionalno vidi kao jezgreni kompleks (Kernkomplex) oko
kojeg se odvija Freudova teorija. On je, pretpostavlja se, odgovoran za savladavanje
incestualnih elja dece prema svojim roditeljima, to ukljuuje kako erotske tako i
destruktivne komponente, kao i pratei [oseaj] krivice i strah od odmazde.
Pozitivan Edipov kompleks predstavlja incestuoznu elju dece prema roditeljima
suprotnog pola. Negativni edipov komplekstie se elje dece prema roditeljima istog
pola. U tradicionalnoj formulaciji, dete se oslikava kao ono koje otkriva, istrauje i
prolazikroz kompleks tokom specifine faze razvoja nazvane 'edipovska faza', t.j.
faza izmeju tree i pete godine ivota. Kompleks stoga slui daunapreuje detetov
psihiki razvoj i da konsoliduje funkcije njegovogega i superega, kao i da pomogne u
orijentisanju njegovih seksualnih sklonosti. Tokom ove faze, pretpostavlja se, svaki
pojedinac
stieizvesni
efektivni
odnos
kroz
spoznaju
zakona
koji
upravljadetetom/majkom/ocem (trijadom), i stoga bira jedan propisan put
izvankompleksa: odbijanje incestuozne elje i identifikacija sa roditeljem istog pola.
Zakon tada deluje unutar deteta kroz super ego a sloboda erotskog izbora izvan
incesta razvija se unutar ego-a.
Potpuno je jasno da je ovakva tradicionalna formulacija Edipovog kompleksa

optereena preteno paradoskima na koje su mnogipsihoanalitiki i feministiki

kritiari ukazali. Najpre, potpuno seignorie i potiskuje majka, koja se optuuje ili da
podstie incestuoznuelju, ili da ohrabruje regresiju. Drugo, imamo prihvatanje
oevogprava nad majkom, i uzdizanje patrijahalnog prava kao univerzalnog
inormativnog principa koji odreuje psiho-seksualni razvoj. Konano,falogocentrina
vladavina svih psiho-seksualnih odnosa iskljuuje bilota specifino ensko: falus i
kastracija, npr., odreuju ne samokonstituisanje polne razlike, nego 'znanje' o njoj,
kao i njegovopretpostavljeno heteroseksualno 'razreenje'.
Freudovo stanovite
Edipov kompleks je inspirisan tragedijom o kralju Edipu koja nam sekao takva
prenosi tebanskim ciklusom legendi. Edip postepeno otkrivalanac prolih dogaaja
koji su doneli kugu njegovoj kraljevini. Shvatada je starac koga je ranije ubio na
rasrku bio Laj, njegov otac, a da Jokasta - njegova ena i majka njegove dece,
jeste zapravo i njegovamajka. Kada se istina obelodanjuje, sebe oslepljuje i bei iz
kraljevstva.
Ova pria Freuda naroito zanima i dosta dugo. Njegovo prvo direktnoupuivanje na
Edipa nalazi se u pismu njigovom prijatelju WilhelmuFliessu datiranom 15. oktobra
1897. god. u kome on govori o naroitojsnazi jedne Sofoklove drame - Kralj Edip:
"Svanula mi je jedna ideja od opte vanosti. Shvatio sam da sam bio u ljubavi sa
mojom majkom i da sam bio ljubomoran na svog oca i sada smatram da je to
univerzalni doivljaj iz ranog detinjstva..." (Freud, 1985, str. 272).
U to vreme se, meutim, ove opservacije o jednoj 'ideji od opte vanosti' nalaze
zajedno pored drugih. Tada je vie bio primetniji njegov interes zadrugu stranu
incesta, odnosno za seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja, te da li su
izvetaji pacijenta o ovome stvarni ili fantazija. tavie, Oedipus Rex je samo jedna
od pomenutih drama meu drugima poput Grillparzerove Prababe (Die Ahnfrau) i
Shakespearovog Hamleta. ak i kad mu daje poasno mesto po prvi put u
Tumaenju snova (1900), on jo uvek citira Kralja Edipa u optim poreenjima sa
Hamletom, Timonom Atinskim i Macbethom.
Freudov interes za Edipa biva povezan sa 'kompleksom' tek kroz itanje i debatu sa
Jungom. Jung je bio prvi koji ce povezati tehniku asocijacije rei sa kompleksnom
prirodom priseanja prolosti: takvo priseanje, pie Jung 1905. god., koje je
sainjeno od velikog broja sastavnih ideja, zove se 'kompleks ideja'. Cement koji dri
kompleks zajedno je 'prepoznatljivo oseanje' ('feeling-tone') zajedniko svim
individualnim idejama, u ovom sluaju je to nesrea (Jung, 1973, 2, str.321, italiks u
originalu). Postavljanjem edipovskog 'kompleksa ideja', Freud je mogao stoga da
povee (cementira) zajedno pozitivne inegativne aspekte incesta i njegove
prohibicije u takvim prepoznatljivim oseanjima (feeling-tones) kao to su
bespomonost, strah od kastracije i elja za penisom. Freud prvi put upotrebljava
termin 'Edipov kompleks' u spisu 'Poseban tip objekt izbora' (1910)mada su

prethodne reference na Edipov karakter kasnije proirene u fusnotama da se odnose

na kompleks. U ovom konteksu je bitnonaglasiti da njegovo prvo upuivanje na
jezgreni kompleks '(Kern komplex ) u 'Seksualnim teorijama o deci' (1908) se ne
odnosi zapravo na Edipov kompleks, ali da je tek retrospektivno doveden sa njim u
vezu. Uopteno govorei Freudov rani rad o seksualnosti iznosi izenaujue malo o
Edipu a jo manje o Edipovom kompleksu (up. Tri eseja o teoriji seksualnosti, 1905).
Edipov kompleks je bio tek onda jasno identifikovan kao sr-kompleks, kada je Jung
poeo da dovodi upitanje Freudovu seksualnu etiologiju neuroza. Do 1920. god. on
je postalo 'ibolet' po kojem su se razlikovale pristalice psihoanalize od njihovih
oponenata.
Ironino je da su, do vremena kada je Freud konano formalizovao Edipov kompleks
kao centralni za njegovu strukturalnu teoriju u 'Ego i Id' (1923), drugi analitiari vec
bili ispunili oigledne praznine sa njihovim pogrenim itanjima i postavkama, i bili
poeli da postavljaju pitanja i o vremenskom i o psiho-seksualnom okviru. Ne
iznenauje stoga to mnogi potonji kritiki radovi o Edipovom kompleksu pokazuju
samo tanke tekstualne veze sa Freudom.
Kritika Freudovih stanovita
Mogue je razlikovati tri glavna trenda kritike reakcije na Freudovo gledite
Edipovog kompleksa, od kojih je svaki imao veoma razliit uticaj na feministiku
teoriju: kulturoloka kritika, koja se fokusira naunutranju dinamiku edipovskog
ciklusa [mitova] i na njegov nedostatak kulturne univerzalnosti; Lacanova kritika,
koja ukazuje naodsustvo adekvatnog objanjenja 'simbolikog' u Freudovoj
formulacijii pokuaja da ih prui; i konano, kritika Melanie Klein, koja postavlja
pitanje o strukturi, datovanju i znaaju edipovske dinamike, zalaui seza jae
isticanje pre-edipovskog [stanja].
Kao est uvod u kulturoloku kritiku slui primedba da je Freud izvrnuo i pogreno
proitao originalnu priu. Navodi se npr. da je Freud prevideo injenicu da je Laj,
Edipov otac, nameravao takoe da ubije svog sina kako bi predupredio ostvarivanje
proroanske osude (Devereux, 1953). Ovo se ponekad proiruje, i u tome se vidi
indikacija da se Freud nije mogao suoiti sa prolou sopstvenog oca. Prema nekim
izvorima, ta vie, Laj je 'izmislio' homoseksualnu pedofiliju, te se ak ukazivalo na
to da je Freud potisnuo injenicu da oevi seksualno zloupotrebljavaju sinove (Krll,
1986, str. 61-63). Ovakav literalni kiticizam zasniva se na tvrdnji da Edipov ciklus
konstituie itav tekstualni korpus, ega je Freud bio svestan, i da su varijanta kao i
slobodna asocijativna itanja nemogui. Pored Eshila, Evripida i Sofoklea, zapravo
barem jo deset drugih savremenih izvora grkihautora doprinose obavetenja o
edipovskom ciklusu, daju mnoge druge varijante mita, ukljuujui i to da se Edip nije
sam oslepeo, da njegove sinove nije rodila Jokasta, nego neka druga ena i da su ga
ubile Lajove furije osvete. ak i da je Freud bio svestan ovog ireg konteksta ini se
razboritijim da se zakljui da je ova elaboracija Edipovog kompleksa izvuena
selektivno i slobodno-asocijativno iz tebanskog korpusa tekstova.

Glavna tok kulturoloke kritike Edipovog kompleksa tvrdi da je on ogranien na

Zapadnu kulturu, crpei svoju kritiku inspiraciju iz antopolokih studija
Malinowskog, Meada, Reicha i Roheima iz '20-tih i'30-tih koja spori ubedljivost
Edipovog kompleksa u matrijahalnim drutvima. Claude Lvi-Strauss (1969) smatra
da je ova debata zastarela i pokuava da opravda Freuda tvrdei da su razliita
familija ili strukture moi sekundarni u edipovskoj dinamici. Ono to je primarno jesu
pre incest tabui koji univerzalno struktuiraju polnu razliku.
Lacanova kritika se gradi na Lvi-Straussovoj intervenciji i dodaje dualnu definiciju
artikulacije incestnog tabua Edipovog kompleksa. Najpre se tvrdi da kompleks
struktruira detetovu konfrontaciju izmeu elje i zakona. Bitno je ovde primetiti da
zakon pre-odreuje pojavu deije elje, ba kao to proroanstvo pre-odreuje priu
pre nego toEdip stupa na scenu (Lacan, 1988, 2, str. 229-33). Ovo struktuiranje
konfrontacije izmeu elje i samog zakona sadre komponente koji se meusobno
saodnose, da bi poveli dete napred kroz kompleks: ovde sukrucijalni imago
fragmentiranog tela, stadijum ogledala i igra diska (Lacan, 1966, 1977).
Drugo, kao rezultat ovog struktuiranja, dete stie jezik i temporalizaciju koji lociraju,
oblau (capitonner ) i zakrivaju elju. Prema Lacanu, glavni problem sa Freudovom
formulacijom lei u neadekvatnosti termina iznetih za analizu ovih lingvistikih i
temporalnih aspekata kompleksa. Freud se obraa samo pre-edipovskom
imaginarnom registru i post-edipovskoj realnosti, i ima neadekvatno shvatanje
simbolikog registrakoji artikulie oboje (up. Laplanche, 1981). tavie, Freud nije u
potpunosti iskoristio radikalno novu formu temporalnosti koju je otkrio sa
Nachtrglichkeit (naknadnost ili odloeno delovanje), i esto se vraa natrag u
pojam realnog kao suprostavljenog simbolikom ili kao(pro)ivljenom vremenu
(Lacan, 1977, str. 48). Otuda Freudova zavedena potreba iz 'Totema i tabua' (19121913) da argumentira postojanje realnog patricida u staroj istoriji, da prua poetak
edipovskom procesu.
Kritika Melanie Klein (1882-1960) deli ovu zabrinutost u vezi sa temporalnou
Edipovog kompleksa, ali eli radije da locira njegovu pojavu u prvoj godini ivota.
Njeni razlozi za ovo potiu uglavnom iz klinike opservacije, koje u stvari
primoravaju na vane teorijske revizije kompleksa (Klein, 1975, tom 1). Kleinova
podrava stanovite da dete ne samo da ispoljava nasilnu agresiju tokom ovog
ranogperioda, nego da takoe ima iskustvo krivice to se moe tumaiti
kaoprethodnica superegu. Mada u ovoj fazi dete nema pristup genitalnim
komponentama koje Freud povezuje sa edipovskom fazom, ali je povezano unutar
oralnog i analnog univerzuma u kojem agresivni nagoni odvajaju ili fragmentiraju
objekte koji ne doputaju zadovoljstvo. Za Klein se otuda Edipov kompleks ne
fokusira primarno na oca, ili na penis, ili na simboliki falus, ili na pretnju
kastracijom. Fokusira se pre na majku i na grudi, koji su dobri objekti ako
zadovoljavaju, ili loi objekti ako se odbijaju. tavie, agresivne fantazije koje prate
odbijanje grudi su oralne a ne faline. ak i ako otac i njegov penis stupaju na

scenu, oni slede istu figuraciju kao fantazije o grudima, zamiljaju se kao sisani radi
zadovoljavanje ili se doivljavaju kao odbijanje (Klein, tom 1, str. 370ff.).
Klein je inspirisala feministiku kritiku Jessice Benjamin (1990), Nancy Chodorow
(1978), Dorothy Dinnerstein (1976) o propisanoj ulozi majke u Edipovom kompleksu.
One se pozivaju na Kleinovu kako bi izloile implicitni moralizam u Freudovoj
epipovskoj formulaciji, koji degradira majku, njeno telo i njeno majinstvo na
kompleksualni materijal koji treba da se 'razrei' u skladu sa podrazumevanim
superiornim patrijahalnim zakonom. Prihvatiti Freuda ne znai samo instituisati
jednosmerni proces odvojen od primalnog odnosa sa majkom, ali takoe i videti
majku kao mesto za regresivna i 'loa' oseanja: Mit o dobrom paternalnom
autoritetu koji je racionalan i koji predupreuje regresiju oiuje oca od svakog
terora i... premeta ga na majku, takoda ona nosi zlo za njih oboje' (Benjamin, 1990,
str. 136).
Zakljuci
Kao posledicu ovog intezivnog i raznolikog kriticizma, mnogi uoavaju umanjenu
vanost edipovog kompleksa za psihoanalitiku i feministiku teoriju. Debata je,
umesto toga, premetena na pre-edipovsku i ranu edipovsku fazu i uinjeni su
pokuaji da se ponovo iscrta mapa razvoja deteta, u ovom sluaju, u ne seksistikim
okvirima. Naroito je vana revalorizacija majke i detetovog ranog odnosa sanjom.
Neki, poput Luce Irigaray (1985) , fokusiraju detetov ulazak u polnu razliku i istiu
da ima mesta za elaboriranje novog jezika za ene (parler-femme) koji uiva
fluidnost imaginarnog i odbija da bude zatvoren u fiksirani i zatvoreni simboliki
poredak. Drugi, poput Jeana Laplanchea (1989) zalau se za primalni 'prioritet
drugog' u kojem dete dobija poruke od majke koje ne moe da razume. Grudi npr.
nisu samo izvor hrane ili utehe, nego jedan erotski objekat i svetu odraslih to dete
osea ali ne moe da procesuira (obradi, shvati. Eng. but cannot process).
Branioci Edipovog kompleksa usredsreuju se na pobijanje kritika ukazivanjem na
njegovu konsolidaciju superega. Janine Chasseguet-Smirgel (1985) sugerie da
Edipov kompleks artikulie napredovanjeod ego-ideala koji omnipotentno idealizuje
'jedno' sa majkom, do superega koji omoguuje njenu realistiniju i bolje
izdiferenciranu percepciju. Neke feminiskinje su odbacile ovo pre-formulisanje jer
ono porie da otac moe takoe biti objekt idealizacije inkorporiran u ego-idealu
(Benjamin, 1990, str. 148-154). Umesto toga one predlau konano ironino
iskrivljenje verzije ove prie: moda je sam Edip pomeao ego-ideal sa superegom i
tako idealizovao svog oca kao garanta porodinog zakona i harmonije, pre nego to
je sebe realistiki prepoznao kao nocioca tragedije.
Martin Stanton